Čovek koji je razumeo Univerzum
Bio je toliko poznat i prepoznatljiv da su njegovu smrt komentarisali čak i oni koji s naukom nemaju
nikakve veze. Za one koji su imali dovoljno škole da razumeju njegov naučni rad, Hoking je bio simbol snage ljudskog uma. Za sve ostale bio je simbol neuništivosti života i pobede duha nad materijom. Bio je istinski naučni super-star i medijska zvezda, voleo je svoju slavu koliko i nauku kojom se bavio i nije krio da uživa u druženju s predsednicima država i vlada, kraljevima, prinčevima i princezama, čuvenim glumcima, muzičarima i sportistima.
Stiven Hoking rođen je 1942. godine u Oksfordu. Roditelji su mu bili medicinski radnici, sa reputacijom čestitih ljudi, čvrstog i pomalo ekscentričnog karaktera. Živeli su tiho i povučeno u svojoj velikoj, ali zapuštenoj kući. Tišina je vladala čak i tokom porodičnih ručkova kada bi svako od ukućana uz supu "bistrio" i svoju omiljenu knjigu. Stiven je želeo da studira matematiku, uz protivljenje oca koji je smatrao da medicina nudi mnogo više mogućnosti. Ipak, Hoking se odupro očevim pritiscima.
Prvi znaci bolesti pojavili su se tokom završne godine studija. Postao je nespretan, nekoliko puta je izgubio ravnotežu i pao na stepenicama, govor mu je postao nerazgovetan. Nakon bolničkih ispitivanja, lekari su mu krajem 1963. godine saopštili da boluje od amiotropne lateralne skleroze (ALS), progresivne paralize sa neminovnim smrtnim ishodom. Rekli su mu da može da računa na još samo dve godine života.
Nakon dijagnoze Hoking je utonuo u depresiju. Utehu je potražio u meditaciji i Vagenerovoj muzici. Srećom, ispostavilo se da lekari nisu bili u pravu, bolest je napredovala vrlo sporo i Hoking je rešio da nastavi sa radom: "Iako se nad moju budućnost nadvio crni oblak, primetio sam, na sopstveno iznenađenje, da sam u životu počeo da uživam mnogo više nego pre. To se odrazilo i na moja istraživanja, osetio sam značajan napredak". Tokom šezdesetih počeo je da koristi štake za kretanje, ali se dugo opirao invalidskim kolicima sve dok ga napredak bolesti nije prinudio da sedne u njih. Kolege ga pamte po sumanutoj vožnji školskim hodnicima i "piruetama" koje je u kolicima izvodio na školskim igrankama.
Nakon toga, Hoking se okrenuo crnim rupama čije je postojanje predviđala Ajnštajnova opšta teorija relativiteta. Kada masivna zvezda utroši svoje nuklearno gorivo, dolazi do njenog nezaustavljivog kolapsa. Drastični porast temperature koji prati ovaj proces na kraju dovodi do kolosalne eksplozije, takozvane "supernove", koja sjajem može da zaseni čitavu matičnu galaksiju. Ali kolaps zvezdanog jezgra ni tada se ne zaustavlja. Celokupna preostala materija zvezde biva sabijena u jednu tačku, a njeno gravitaciono polje postaje toliko jako da iz njega čak ni svetlost više ne može da pobegne. Taj deo prostora nazivamo crnom rupom. Granica do koje možete da se približite ovim objektima, a da i dalje sačuvate šanse za povratak kući zove se "horizont događaja". Prekoračite li tu granicu za milimetar, nepovratno ćete završiti u crnoj rupi jer od tog mesta pa na dalje svi putevi vode u njen centar – tačku beskonačne gustine.
U svom čuvenom radu iz 1974. godine Hoking tvrdi da crne rupe i nisu tako crne. One zrače energiju i imaju temperaturu baš kao i svako drugo telo. Vremenom, crne rupe gube masu i što je masa manja, gubitak mase postaje sve brži. Svaka crna rupa osuđena je da na kraju "ispari" u blesku energije koji bi, makar u teoriji, mogli da detektujemo. To i nije tako lako jer je proces veoma spor: vreme potrebno da jedna prosečna crna rupa potpuno nestane višestruko prevazilazi dosadašnju starost vasione (13.7 milijardi godina). Emitovana energija toliko je mala da crne rupe imaju temperaturu koja je tik iznad apsolutne nule, što posmatranje ovog fenomena čini praktično nemogućim. Iako je teorija "Hokingovog zračenja" danas široko prihvaćena, ona još uvek čeka na eksperimentalnu potvrdu.
DA LI SE BOG IGRA KOCKOM: Kasniji Hokingov naučni rad ispunjen je njegovim pokušajem da formuliše "teoriju svega" i pronađe način da objedini Ajnštajna i kvantnu mehaniku. Iako je Ajnštajn dao značajan doprinos razvoju kvantne mehanike i za to dobio i Nobelovu nagradu, on je čitavog života imao problem da tu nauku prihvati u celini. Ključni postulat kvantne mehanike, Hajzenbergov princip neodređenosti, kaže da nikad ne možemo da saznamo sve o svakoj čestici u univerzumu. A to znači da nam nikakve jednačine neće pomoći da u potpunosti izračunamo budućnost kosmosa ili utvrdimo njegovu prošlost. Sadašnjost, polazna tačka svakog proračuna, po Hajzenbergu je nedokučiva.
Bolest je sve vreme napredovala, lagano ali nezadrživo. Krajem šezdesetih Hoking je izgubio mogućnost pisanja, ali se zato izveštio u baratanju matematičkim jednačinama "napamet", interpretirajući formule kao geometrijske krive. Tokom sedamdesetih njegov govor postao je toliko nerazgovetan da su ga razumeli samo najbliži članovi porodice. Sredinom osamdesetih doživeo je tešku upalu pluća, spasla ga je hitna operacija u kojoj je izgubio glasne žice. Svejedno, Hoking je nastavio da komunicira sa okolinom koristeći pokrete obrva i kartice sa odštampanim slovima i rečima. U to vreme Hoking je već bio veoma poznata ličnost i mnogi su pritrčali u pomoć kako bi mu pomogli da se prilagodi novim uslovima. Na kraju je pronađeno rešenje koje je Hoking koristio pune dve decenije: prekidač vezan za prst na ruci pomoću kojeg je Hoking mogao da bira reči prikazane na kompjuterskom ekranu. Ovakvom tehnikom je mogao da napiše oko 15 reči u minutu. Dobio je i poseban kompjuterski program koji je umeo da mehanički čita njegove tekstove. Hoking se brzo navikao na svoj sintetički glas i nije nikad dozvolio da bude zamenjen nekom savremenijom, "humanijom" varijantom.
Početkom novog milenijuma, Hokingovo stanje dodatno se pogoršalo. Više nije mogao da pokreće ni prst na ruci, tako da je sa okolinom komunicirao pokretanjem mišića na obrazu brzinom od jedne reči u minutu. Predviđajući da će uskoro biti u potpunosti nepomičan, "zaključan" u sopstvenom telu, počeo je da istražuje mogućnost direktne konverzije moždanih talasa u akcije i reči. Uspeh je bio polovičan. Mogao je da kontroliše svoja kolica, ali je i tu mogućnost izgubio 2009. godine. U poslednjih desetak godina putovao je isključivo privatnim avionom sa velikim lekarskim timom koji je bdeo nad njim 24 časa dnevno.
I pored toga, Hoking je ispunio sve svoje profesionalne ciljeve. Više puta je isticao da na svoj život gleda spokojno, zadovoljan onim što je učinio. O svojoj bolesti retko kad je govorio, čak i u krugu porodice. Nije dozvoljavao da ga ljudi sažaljevaju niti je tražio poseban tretman u nauci zbog svojih fizičkih ograničenja. Insistirao je da ga ljudi vide, pre svega, kao naučnika, onda kao pisca i, na kraju, kao običnog čoveka sa svim vrlinama i manama. Ljudi koji su imali sreću da sarađuju s njim hvalili su njegov vedar duh i humor koji je bio njegov zaštitni znak. Jednom je organizovao žurku s probranim jelima i pićima, ali je pozivnice poslao tek kada je žurka bila završena. Pošto na žurku niko nije došao, Hoking je zaključio da putovanje kroz vreme nije moguće, inače bi se neki putnik kroz vreme sigurno pojavio na njoj.
KLAĐENJE U BOZON: Daleko od toga da je Hoking bio jednostavan čovek bez mana, naprotiv. Bio je prilično egocentričan, povremeno prznica, pun hvale za velikane prošlosti, ali bez komentara kada se radilo o njegovim savremenicima ("Nečiji doprinos može se sagledati tek sa određene istorijske distance"). Često je bio arogantan sagovornik, umeo je prema kolegama da se odnosi s dozom ironije i ignorancije. Čuven je njegov sukob sa Piterom Higsom, koji je sredinom šezdesetih predvideo postojanje čestice koju danas zovemo "Higsov bozon". Hoking je ovu teoriju dočekao na nož, čak je ponudio i opkladu da Higsov bozon nikad neće biti otkriven. Higs je bio toliko iritiran Hokingovim tonom i ponašanjem da je u jednom trenutku izjavio da Hoking zloupotrebljava svoj status medijske zvezde i da javnost njegove stavove uzima zdravo za gotovo ignorišući naučne činjenice. Hoking je voleo da "začikava" i druge naučnike javno se kladeći u male svote novca na ispravnost neke teorije. Sve te opklade je izgubio, bez izuzetka, uz javno priznanje da nije bio u pravu. Kada je Higsov bozon otkriven, Hoking je među prvima izjavio da Higs zaslužuje da dobije Nobelovu nagradu, što se na kraju i desilo.
 |
| Sa prvom suprugom, Džejn |
Hokingova druga žena, Elen Mejson, bila je medicinska sestra koja se godinama brinula o njegovom zdravlju. "Predivno", rekao je Hoking, "ona je žena koju volim". Brak je bio kontroverzan, policija je u nekoliko navrata istraživala navode da je Hoking bio mentalno i fizički zlostavljan. Hoking je odbio da sarađuje tako da je istraga ostala bez rezultata. Bez mnogo buke razveo se po drugi put 2006. godine. Od tada je uložio mnogo napora da popravi odnose sa decom iz prvog braka, posebno sa Džejn. Ona je napisala knjigu o njihovom zajedničkom životu koja je na kraju pretočena u (vrlo dobar) film "Teorija svega" 2014. godine. Za ulogu mladog Stivena Hokinga glumac Edi Redmejn nagrađen je Oskarom.
Stiven Hoking je umro 14. marta 2018. godine okružen članovima svoje porodice. "Univerzum ne bi bio ništa naročito kad u njemu ne bi živeli ljudi koje volimo".
Kratka povest vremena
Iako je znao da će ga to na duže vreme odvojiti od istraživanja, Hoking je pristao. Kada je nakon nekoliko meseci doneo prvu verziju rukopisa na stotinak gusto kucanih stranica, Sajmon je bio prilično rezervisan: "Tekst je bio očigledno pretežak za prosečnog čitaoca, prepun komplikovanih jednačina i dijagrama. Nekoliko nedelja kasnije doneo mi je novu verziju, značajno uprošćenu, ali i dalje prošaranu formulama. Morao sam da mu objasnim da svaka jednačina u tekstu smanjuje broj potencijalnih čitalaca na polovinu".
Vest o tome da Hoking piše naučno-popularnu knjigu brzo se proširila svetom tako da se autor našao na meti velikih izdavačkih kuća koje su počele da se nadmeću za izdavačka prava. Mimo očekivanja, Hoking je na kraju odneo knjigu u "Bantam buks", izdavačku kuću koja je bila relativno mala ali je imala ogromno iskustvo u distribuciji knjiga. "Bantamove" broširane knjige mogle su da se kupe ne samo u knjižarama već i na aerodromima, u supermarketima, parfimerijama i trafikama, što se poklapalo sa Hokingovom željom da njegova knjiga bude jeftina i lako dostupna svima, na svakom mestu. Piter Gazardi, urednik "Bantama", živo se seća prvog susreta s Hokingom: "Rekao mi je: ‘Na ovu knjigu potrošio sam mnogo vremena, zbog nje sam privremeno prestao da se bavim naukom. Zato očekujem pristojnu kompenzaciju, nadam se da ste spremili ugovor’. Toliko o ćaskanju. Sve je bilo gotovo za petnaest minuta".
Gazardi se sa puno strasti upustio u prepravljanje Hokingovog teksta. Ako nešto nije mogao da shvati, postavljao je pitanja i uporno uprošćavao tekst sve dok u potpunosti nije razumeo šta je Hoking želeo da kaže. Hoking nije krio svoje nezadovoljstvo zbog Gazardijevih brojnih izmena, ali je ipak autorizovao finalnu verziju. Ostatak je istorija. Knjiga je objavljena 1988. godine, a prvo američko izdanje prodato je u roku od nekoliko dana. Ukupni tiraž na kraju je premašio 10 miliona primeraka sa prevodima na više od 30 svetskih jezika (uključujući srpski). Knjiga se godinama nalazila na raznim listama najvećih svetskih bestselera, dugo i na prvom mestu, a njen autor postao je popularan i prepoznatljiv baš kao i Albert Ajnštajn.
Da li je Hokingova knjiga zaista tako dobra? Da, ali su popularne naučne knjige koje su pre njega napisali nobelovci Ričard Fejnman i Stiven Vajnberg verovatno bolje. Da li je na popularnost uticala činjenica da je knjiga napisana iz invalidskih kolica i da se autor sve vreme borio s teškom bolešću? Sigurno! Da li je to knjiga koju ćete s lakoćom pročitati za jedno popodne, ubeđeni da ste konačno shvatili kako kosmos funkcioniše? Naravno da ne!
Karl Sagan je u predgovoru (koji možete da pročitate samo u prvom izdanju) lepo primetio da je ovo istovremeno i knjiga o Bogu, manje o Božijem prisustvu, više o njegovom odsustvu: "Reč ‘bog’ se na stranicama ove knjige pojavljuje mnogo puta. Hoking pokušava da odgovori na fundamentalno pitanje koje je toliko mučilo Ajnštajna: da li je Bog imao ikakvu ulogu u stvaranju univerzuma? Hokingov pokušaj da pronikne u Božiji um završava se prilično jasnim zaključkom: u kosmosu bez granica i u vremenu bez početka i kraja – Bog nema šta da traži".
Društveni angažman
Hoking je bio društveno angažovan i bez ustezanja je iznosio svoje stavove o svim glavnim pitanjima današnjice. Smatrao je da čovečanstvo mora da se otisne ka drugim svetovima ako želi da preživi sopstvene zamke: nuklearni rat, epidemije izazvane laboratorijski mutiranim virusima i ekološke katastrofe. Verovao je da u kosmosu postoji život, ali je zagovarao oprez jer vanzemaljci ne moraju da budu miroljubivi. Tražio je od svetskih državnika da više ulažu u nauku, u Britaniji je podržavao laburiste, a u Americi demokrate. Bio je veliki protivnik Bregzita, smatrao je da će izlazak Britanije iz Evropske unije dovesti do izolacije zemlje i otežati razmenu ideja. Oštro je osudio Trampa zbog negiranja klimatskih promena i povlačenja Amerike iz Pariskog klimatskog sporazuma. Pamtićemo ga i po sledećim izjavama: |
| Benedikt Kamberbač kao Hoking |
"Ja imam vrlo jednostavan cilj: da razumem Univerzum u potpunosti, zašto ima današnji izgled i zašto uopšte postoji".
"Za mene je mozak kompjuter koji će prestati da radi kada otkažu njegove komponente. Ne postoji raj, ne postoji život posle smrti za pokvarene kompjutere. Sve su to bajke koje su izmislili ljudi koji se plaše mraka".
"Mislim da je objašnjenje sasvim prosto: Bog ne postoji. Niko nije stvorio svet oko nas i niko ne upravlja njegovom sudbinom. Imamo samo jedan život i treba da ga pametno iskoristimo diveći se usput čudesnom ustrojstvu Univerzuma. Zahvalan sam što sam uopšte imao priliku za to".
"Da nije zabavan, život bi bio tragičan".
"Sva moja očekivanja svedena su na nulu kada sam imao 21 godinu. Sve što sam dobio nakon toga predstavlja bonus".
"Verujem da je život u kosmosu rasprostanjen, ali da je inteligentan život mnogo ređi. Neki kažu da na planeti Zemlji inteligencija tek treba da se pojavi".
"Mi smo tek jedna napredna vrsta majmuna na maloj planeti koja kruži oko jedne sasvim prosčene zvezde. Ali imamo sposobnost da razumemo Univerzum i to nas čini vrlo posebnim."
 |
| Edi Redmejn i Hoking |
"Primetio sam da ljudi koji kažu da je sve predodređeno, da se ne može promeniti unapred zacrtani tok istorije, ipak pogledaju na obe strane pre nego što pređu ulicu".
"Pre par godina, gradski savet u Monci odlučio je da zabrani ljubiteljima života da svoje zlatne ribice drže u malim, okruglim akvarijumima. Rekli su da je to okrutno prema životinjama i da ribice, gledajući kroz krivo staklo, stiču iskrivljenu predstavu o svetu koji ih okružje. Kako mi znamo da naša predstava o svetu nije jednako deformisana?"
"Mislim da se kompjuterski virusi mogu smatrati živim bićima. Rekao bih da to dosta govori o ljudskoj prirodi: jedina životna forma koju smo do sada stvorili potpuno je destruktivna. Stvorili smo život prema sopstvenom liku".
"Idući put kad se neko požali na grešku koju ste napravili, recite mu da je to možda dobro. Kad bi sve na svetu moralo da bude savršeno, niko od nas ne bi postojao".
ALS
ALS je retka bolest za koju se znalo još u XIX veku, a postala je šire poznata tek kada je od nje oboleo Lu Gerih, jedan od najvećih američkih igrača bejzbola svih vremena. Da nešto nije u redu prvi su primetili navijači Njujork Jenkija. Gerihove statistike iz 1937. godine bile su impresivne, ali je naredne godine odjednom počeo da igra znatno slabije. Krajem 1938. godine priznao je da mu "jednostavno, ne ide", ali nije mogao da utvrdi razlog. Naredne godine stvari su se drastično pogoršale, bilo je očigledno da se Gerih sve teže kreće i da jedva može da pogodi lopticu. U jednom trenutku je čak i kolabirao pokušavajući da dotrči do prve baze. Na kraju je sam sebe izbacio iz igre i rekao treneru: "Dosta je bilo, vreme je da sednem na klupu". Te iste godine dijagnostikovan mu je ALS. "Loše vesti", objavio je Gerih, "lateralna skleroza, nema leka. Postoji šansa da će se bolest zaustaviti u sadašnjem stadijumu. Za deset do petnaest godina verovatno će mi biti potreban štap. Jedno je sigurno – sa bejzbolom sam završio". Umro je 1941. godine, samo dve godine nakon dijagnoze.
Vreme #1420