Papci i leteći automobili

Tokom svoje istorijske posete Kini predsednik Vučić je sa puno optimizma izjavio da od kineskih investitora očekuje da u Srbiji pokrenu proizvodnju električnih autobusa i automobila. I mi, naravno, imamo svoje adute za trgovinu, ostalo je još samo da ispeglamo neke detalje oko rudarenja litijuma (koristi se za proizvodnju baterija i sedativa), izvoza svinjskih nogu, glava i papaka, pa da s pravom kažemo da smo zaključili posao veka. Naravno, istog tenutka počela su zlurada podsmevanja na račun našeg predsednika, kao da smo zaboravili da je srpski izvoz počeo još u XIX veku pre svega zahvaljujući šljivama i svinjama Miloša Obrenovića.

"Trgovina je u marvi", govorio je veliki knez, "jedini produkt našeg predela koji se u onu stranu izvozi i otkud narod naš sve potrebe sebi i danak nabavlja". Miloš Obrenović je svake godine otkupljivao preko 200.000 svinja širom Srbije. Otkupljene mangulice i puline, u to vreme cenjene srpske autohtone vrste, gonio je kroz srpske i slavonske šume, tovio ih usput hrastovim žirom i onako dobro utovljene isporučivao na adrese kupaca širom Austrougarske. Put kojim su svinje išle imao je čak i svoje ime: “Svinjski put iz Srbije u Austrougarsku”. Zar je sramota da opet obnovimo staru tradiciju, makar tako što ćemo umesto celih svinja izvoziti sirovinu za pihtije? Za uzvrat, dobićemo razne električne sprave i vozila, i ne samo to. Vučić je svojim gostoljubivim domaćinima jasno poručio da mi znamo da oni imaju prototip letećeg automobila (ima li nešto što naš predsednik ne zna?). "Hajde da napravimo nešto i u Srbiji. Imamo neke ideje koje sam dobio posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom (UAE), nešto oni rade i zajedno", rekao je Vučić.

Dakle, dočekasmo i to čudo. Ko je imao sreće, već je video leteću svinju na koncertima "Pink Flojda". A mi ostali? Posle Knina, Karlovca i Karlobaga, raspevane fontane u koloru, metroa, fabrike čipova "Mubadala", srpskog "Mercedesa", gondole i jarbola od 250.000 metara, videćemo i leteće automobile. Da ih pravimo, da se vozimo i da se zezamo. Ima li ičeg lepšeg u bezbrižnom skakutanju od mesta do mesta u ličnom letećem vozilu? I sve to za par vagona papaka i svinjskih glava.

Šta je, zapravo, "leteći automobil"? Sam termin je jedan prilično nesrećno izabran oksimoron. Automobil je, po definiciji, nešto što ima točkove i kotrlja se po putu ili livadi. Ono što leti može da bude helikopter, zmaj, avion, raketa ili dron, ali ne i automobil. Kovanica je verovatno nastala kao plod želje da se kreira jedna potpuno nova vrsta vozila. To vozilo bi sa jedne strane bilo malo, relativno jefitno i lako upravljivo, baš kao i prosečan automobil, a sa druge strane potpuno slobodno da se kreće i po drumu i kroz vazduh.

Iako još uvek nismo videli ništa što u potpunosti odgovara ovoj viziji, sama ideja nije novijeg datuma. Henri Ford, čovek koji je izmislio tekuću traku i serijsku proizvodnju automobila za široke narodne mase, izjavio je još 1940. godine: "Upamtite moje reči: kombinacija aviona i automobila je neminovna. Slobodno mi se smejte ali to će se desiti kad-tad". Ideju su odmah preuzeli i "razradili" pisci naučne fantastke, da bi se leteći automobili zatim pojavili i na velikom platnu (najduže pamtimo one iz filmova "Blade Runner", "Peti element", "Ratovi zvezda" i "Povratak u budućnost"). Iako je bilo mnogo inženjerskih pokušaja da se nešto slično napravi u stvarnosti i komercijalizuje, sve je ostalo uglavnom na pokušajima, a ono što se odlepilo od zemlje više liči na hoverkraft, adaptirani dron, mali helikopter ili avion nego na jeftin automobil. Tih neuspešnih pokušaja blio je toliko da u Americi danas postoje i muzeji čije glavne eksponate čine ova čarobna leteća vozila koja imaju samo jednu manu: ne lete.

Koncept letećeg automobila danas se često uzima kao ključni dokaz naše apsolutne nesposobnosti da predvidimo budućnost. Američki glumac Ejveri Bruks sumirao je naše razočaranje u svega par rečenica: "Danas je 2000. godina. Gde su ti leteći automobili? Obećali ste mi leteće automobile! Ja ne vidim nikakve leteće automobile. Zašto? Zašto? Zašto?"

Možda zato što se u međuvremenu ispostavilo da je konstrukcija takvog automobila mnogo složenija nego što nam je u početku izgledalo. Na automobil morate da dodate ono što mu omogućava da leti, bilo da su to klasična krila, elise, motori nalik na one na dronovima ili neka kombinacija svega toga. Napraviti konfiguraciju koja će imati zadovoljavajuće performanse i na zemlji i u vazduhu veliki je izazov koji do sada još uvek nije savladan na zadovoljavajući način. Osim toga, leteći automobil sigurno neće biti šampion ni u visini, ni u brzini letenja. S obzirom da je letenje ekonomski najisplativije kada se obavlja na velikim visinama i visokim podzvučnim brzinama, jasno je da će leteći auto moći sebi da priušte samo oni sa dubokim džepovima koji ne haju mnogo za troškove transporta. Mnogi od njih već su investirali svoj novac u poslovne mlaznjake i helikoptere. Šta će im još jedna sprava koja leti?

Ekološki aspekt takođe nije zanemarljiv. Sve današnje letelice veće od drona imaju veoma bučne motore tako da postoje brojna pravila koja ograničavaju njihovu upotrebu iznad naseljenih mesta. U praksi, to znači da je sasvim podnošljivo da vam jedan helikopter proleti iznad glave na svakih nekoliko sati. Ali zamislite situaciju kada vam pored terase, dok mirno ispijate svoju jutarnju kafu, neprekidno paradira beskrajna kolona letećih automobila sa domaćim "čobanima" za volanom koji kroz otvoren prozor bacaju pikavce pravo u vašu saksiju s muškatlama? Još je teže napraviti ekološki “čist” leteći auto, neki koji će da leti na struju, tj. na baterije. Današnja tehnologija baterija, iako uznapredovala, i dalje beznadežno kaska za napretkom na polju novih materijala, kompjuterskog hardvera i softvera. Baterije su i dalje preteške, zapaljive,  toksične i premalog kapaciteta.

Postavlja se i pitanje upravljanja jednom takvom letećom mašinom. Kontrola automobila i dalje je posao koji zahteva obučenost, pažnju i koncentraciju, i pored svog softvera i sigurnosnih mehanizama koji su u međuvremenu nagurani u njega. Zamislite da na sve to dodate još jednu, vertikalnu dimenziju transporta, čime zapravo jednu saobraćajnu traku zamenjujete sa njih bezbroj, pa ćete shvatiti koliki izazov može da bude snalaženje u "košnici" letećih automobila. Sudar koji bi na  zemlji mogao da bude trivijalan, obično "češanje" ili blag udarac branikom prilikom parkiranja, u vazduhu mogao bi da bude fatalan, i po one koji lete, a bogami i po one na zemlji koje bi sa neba neočekivano zasuo krš nastao tokom udesa. Kako će se sav taj novi urbani saobraćajni haos u vazduhu uopšte kontrolisati, kakva će sve regulativa morati da se donese, kakvu će obuku morati da prođu piloti-vozači i kako će se sprečiti zloupotreba ovakve tehnologije u kriminalne i terorističke svrhe, ostaje da se vidi.

Cora

Da bi se potencijalna šteta i rizik po ljude sveo na minimum neophodno je napraviti kompromis: leteći automobil je, nakon svega, ipak automobil i mora da zadovolji sve već postojeće bezbednosne standarde. Ti standardi zapravo nalažu da automobil mora da bude dovoljno robustan da izdrži raznorazne incidente što u prevodu znači da mora da ima ojačanu, samim tim i težu konstrukciju. A ono što je teško, još teže leti. Sa druge strane, današnje letelice toliko su krhke da i najmanji spoljašnji kontakt sa njima tokom leta može da ima katastrofalne posledice. Naći optimum iz među ove dve krajnosti i dalje je vrhunski inženjerski problem.

Nego da se vratimo na početak priče, odakle naš predsednik preko svoje "arapske veze" zna da Emirati i Kina nešto "petljaju" sa letećim automobilima? Verovatno je u pitanju prilično bajata vest iz novembra prošle godine kada je kineski startap "EHang" od vlasti u Dubaiju zatražio licencu za taksi-prevoz dronovima koji mogu da dostignu brzinu od oko 100 kilometara na sat. Dubai je, inače, otvoren i za druge slične projekte i pod određenim uslovima spreman je da izda dozvolu za probne letove u gradskom okruženju. Ubrzo nakon toga najavljena je i masovna proizvodnja kineskih vozila, sve pod uslovom da gradske vlasti odobre novi taksi-servis, s krajnjom namerom da identična usluga uskoro bude ponuđena u Singapuru i nekoliko evropskih gradova. A kako je uopšte moguće zamisliti reprezentativnu selekciju evropskih gradova bez Beograda? Zamislite, recimo, kako početkom oktobra, nad odavno razapetom novogodišnjom rasvetom u ulici Kneza Miloša, paradira kolona vazdušnih taksija, svi do jednog napravljeni u Srbiji. Kakav bi to samo impuls bio za BDP i bugarski turizam!

EHang

A gde ćemo mi da pravimo sva ta leteća čuda?

U industrijskom parku u Borči, kaže ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović uz ocenu da će Srbija otvaranjem tog parka s kineskim partnerima postati ne samo regionalni lider već jedan od najvećih digitalnih habova u celoj Evropi.

"To Srbiji koja je preskočila drugu i treću industrijsku revoluciju sada otvara mogućnost da bude direktan učesnik četvrte industrijske revolucije, potpune digitalizacije a najvažnije je da u ovom procesu imate jakog tehnološkog partnera", rekao je Popović za TV Pink.

Kako to industrijske revolucije mogu da se preskaču, ostaje nam da vidimo. Reklo bi se da Kina, Japan i Amerika ne bi bile to što danas jesu da na ovaj ili onaj način nisu učestvovale u svim prethodnim. Nekada davno u Srbiji imali ste provincijske fabrike koje su bile u stanju da prave ozbiljne komponente za "Boingove" avione a danas smo, realno, u situaciji da nam je teško i budak da sastavimo (sreća pa nam je država puna budaka koji su već sklopljeni). Ako smo nešto naučili iz vlastitog višedecenijskog propadanja to je da se industrijske revolucije mogu preskakati - ali samo kad idete u rikverc.

Ministar finansija Siniša Mali još je konkretniji u svojoj izjavi za "Tanjug": "Kada pređete Pupinov most sa leve strane, u sledećih par godina nići će ogroman industrijski park na 320 hektara. Park koji treba da privuče preko 1.000 kineskih kompanija. To će, kada smo računali sa CRBC, kompanijom koja će investirati u park, da otvori skoro 10.000 novih radnih mesta. Biće to najveći kineski industrijski park u Evropi. (...) Ako se uzmu u obzir sve kompanije koje će doci, ukupna investicija iznosiće oko dve milijarde evra." 

Flyer

Jednostavna računica kaže da će prosečna kineska kompanija doći u Srbiju da bi investirala u posao za koji je potrebno deset radnika i 32 ara placa i da će u to uložiti dva miliona evra ili 200.000 evra po jednom radniku. Lepa vest za naciju motača kablova koja se odavno navikla da za stranog investitora radi u tri smene za hiljadu puta manji "minimalac"!

Kad neko već s takvom lakoćom vlada višom matematikom, u stanju je, crno na belo, da dokaže razne fascinantne “teoreme”. Recimo onu da je Amerika uveliko prešla svoj zenit i da se sad nalazi na istorijskoj nizbrdici. Nema bolje ilustracije za to od činjenice da u Americi, u potpuno mirnodopskim uslovima, svake proste godine izgine 3.153.600 perača prozora, a one prestupne njih još 8.640. Kad se na perače prozora dodaju i druge rizične profesije kao što su, na primer, igrači američkog fudbala, rodeo jahači, akrobate na trapezu, vozači tenkova i gnjurci, broj Amerikanaca koji svake godine “ispare” na radnom mestu verovatno dostiže i svih deset miliona. I taj trend verovanto nije od juče. Sasvim je moguće da tamo, zapravo, više nikog i nema čime je naša (pre)orijentacija na kineskog super-partnera postala nužna i potpuno logična.

Ako neka "kineska" izjava našeg predsednika zaslužuje potpunu podršku čitave nacije, to je ipak ona o uvozu "veštačke inteligencije" iz Kine. Ne može leteći auto da se u Borči sklopi sam, treba nam neko dovoljno pametan za to. S obzirom da smo mi našu prirodnu inteligenciju uglavnom proterali iz zemlje, krajnje je vreme da to nadoknadimo interventnim uvozom inteligencije iz inostranstva, makar se radilo i o surogatu. Platićemo u papcima, dao bog pa njih bar imamo dovoljno.

Beograd nije pominjan

I pored činjenice da je leteći auto i dalje tek futuristički koncept sa vrlo skromnim rezultatima u praksi, to ne znači da se u njihov razvoj uopšte ne ulaže. Naprotiv, izgleda da se u ovu ideju investira više nego ikad i da je obnovljeni interes verovatno podstaknut tehnološkim napretkom i narastajućim brojem gradova koji lagano gube bitku sa hroničnim gužvama u saobraćaju.

Terrafugia

Jedan od projekata koji ima solidne šanse za uspeh je "Terrafugia". Kompaniju je osnovala grupa ambicioznih diplomaca sa čuvenog Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) ali je od nedavno prešla u ruke kineskog koncerna "Geely Holding Group", u čijem se vlasništvu nalazi i "Volvo". Firma se udesetostručila i trenutno ima 200 zaposlenih sa hangarom u Nju Hempširu u kojem će se naći prvih osam primeraka vozila.

"Terrafugia" pomalo liči na robota iz filmova o "transformersima". Ima četiri točka, baš kao i svaki automobil, ali je karoserija aerodinamičnija, sa krilima koja se preklapaju kako ne bi smetala u drumskoj vožnji i izraženim repnim stabilizatorima. Ipak, ovo nije leteći auto u klasičnom smislu. Ideja kompanije je da napravi laku sportsku letelicu koju će licencirani piloti moći da drže parkiranu u kućnoj garaži. Točkovi bi se koristili samo za transport do najbližeg aerodroma a za poletanje bi se i dalje koristila avionska pista.

Joby

Kompanija je umalo bankrotirala 2009. godine kada nije uspela da isporuči pedeset već naručenih i plaćenih letelica. Uz to, kompanija se suočila i sa nizom primedbi od strane regulatornih agencija koje su insistirale da "Terrafuggia" istovremeno ispuni praktično sve automobilske i avionske bezbednosne standarde. Ovo je dovelo do skoro kompletnog redizajna čitave letelice koja danas ima dozvolu za upotrebu i preko 200 sati eksperimentalnog leta.

Sa novim kineskim vlasnikom situacija se značajno poboljšala. Plan je da se sa serijskom proizvodnjom započne naredne godine pri čemu bi se delovi pravili u Kini dok bi se sklapanje i testiranje vršili u Americi. Beograd do sada nije pominjan, što ne znači da neće. Uporedo se radi na dizajnu novog modela kome za poletanje neće biti potrebna aerodromska pista.

Cena? Sitnica: 380.000 dolara.

Opener

Jedan od vodećih privatnih investitora je Lari Pejdž, jedan od osnivača "Gugla", do sada je uložio novac u tri različita projekta letećih automobila: "Cora", "Flyer" i "Opener". Svi ovi projekti imaju sličan tehnički koncept: reč je o radikalno redizajniranim dronovima sa velikim brojem manjih pogonskih motora, sa akcentom na dobre manevarske sposobnosti, lakoću upravljanja, sigurnost i vrhunski dizajn. U odnosu na helikoptere ovi dronovi imaju dve značajne prednosti: mnogo su tiši a za poletanje i sletanje dovoljan im je vrlo mali prostor. Na žalost, nedostaje im veći dolet koji tipično ne prelazi 40 kilometara, a rešenje mogu da budu baterije naredne generacije za čiji će razvoj biti potrebna možda i čitava decenija. Sve to mnogo ne uznemirava Pejdža koji je je više puta istakao da mu je životna misija da kreira stvari koje ne postoje.

Od drugih projekata pomenimo i nemački "Volocopter" (koji finansijski potpomažu "Intel" i "Daimler"), zatim "Joby" ("Toyota", "Blue Jet" i drugi investitori do sada su uložili preko 100 miliona dolara u ovaj projekat), kao i eksperimentalne letelice koje razvija "Airbus".

Volocopter

Tu je i "Uber", kontroverzni gigant koji u aero-taksiranju vidi prirodni produžetak osnovne delatnosti kompanije i potpuno novo tržište koje tek čeka da bude podeljeno. "Uber" nema nameru da kreira sopstveno vozilo, jednostavno će kupiti ono koje se bude pokazalo kao najisplativije i najkvalitetnije. Umesto toga "Uber" se koncentrisao na izradu softvera koji će nadzirati i kontrolisati rute aero-taksija. Iako zvanične potvrde o tome još uvek nema spekuliše se da na ovom projektu "Uber" sarađuje sa američkom agencijom NASA. Glavni izazov je kako uskladiti i integrisati kretanje na hiljade novih malih letelica u postojeći sistem vazdušne kontrole.

Za kraj, pomenimo i "Pal-V", model istoimene holandske kompanije koji je predstavljen ove godine na sajmu u Farnborou. Ovaj žirokopter u "sklopljenom" stanju na zemlji izgleda kao futuristički tricikl ali još lepše izgleda u vazduhu dok demonstrira svoje vrhunske performanse. Maksimalna brzina mu je 160 km/h na drumu i 180 km/h u vazduhu, uz maksimalnu visinu leta od 3.500 metara. Ako dobije sve potrebne papire i dozvole "Pal-V" će se naći u slobodnoj prodaji tokom 2020. godine po ceni od oko 300.000 evra. Uz vozačku obavezna je i adekvatna pilotska dozvola.

Pal-V

Vreme #1447

Đunta

(sve fotografije napravio autor)

Ne znam da li ste, od silnog fudbala i tenisa na TV-u, primetili da je britanski BBC upravo otvorio svoju arhivu sa hiljadama dokumenata u kojima je sačuvana istorija razvoja računara u poslednjih pola veka.

Ja volim istoriju. Najbolje poznajem svoju.

U saradnji s kompanijom "Acorn", BBC je 1981. godine, osmislio računar "BBC Micro", s namerom da računare i programiranje približi đacima. Računar je bio toliko uspešan da ga je imala skoro svaka osnovna ili srednja škola u Britaniji.

Zahvaljujući upornosti mog oca, jedan primerak dobio sam i ja.

Zato što smo bili u mogućnosti.

Mislim da je to bio jedini BBC kompjuter u Srbiji južno od Beograda.

Bolji računar nikad nisam imao.

Bejzik od 32 kilobajta i još toliko memorije, razmetljiva superiornost trulog Zapada!

Na tom BBC-u sam, recimo, umeo da sračunam broj "pi" na hiljadu decimala.

Toliko puta sam to demonstrirao drugarima iz škole da sam prvih dvadeset pet cifara naučio napamet.

Evo, da ne kažete da izmišljam: 3,1415926535897932384626433

Rešavanje deset jednačina sa deset nepoznatih da i ne pominjem.

Samo stisnem jedno dugme i gotovo.

Mnogo godina kasnije u Minhenu, u čuvenoj “Šiler štrase” gde su trgovci iz Turske prodavali kompjutere kupcima iz Jugoslavije, u izlogu jedne radnje video sam monitor i na njemu jednu šarenu loptu kako skače.

Patetično.

Ne znaju Nemci da sam ja na mom BBC-u odavno vrteo zupčanike nezamislive složenosti. 

Pre par dana iskopao sam taj stari računar iz neke zaboravljene fioke u roditeljskoj kući i dao ga mom sinu u ruke.

Luka zbunjeno primećuje "Samsonajtov" znak na kompjuteru. Objasnio sam mu da je moj otac doneo BBC u novom "Samsonajt" koferu u kome je bilo i par nalepnica. Svideo mi se "Samsonajtov" logo pa sam ga zalepio u ćošak tastature.

Ako niste znali kakve veze imaju koferi i kompjuteri, sad znate.

Moram da priznam da se Luka prema antikvitetu odnosio s dužnim poštovanjem.

Valjda iz respekta prema meni, manje zbog hardverske specifikacije.

Njegova generacija ne zna šta je kilobajt. Današnja deca razumeju se samo u gigabajte, gigaherce i grafičke kartice.

Luka primećuje da je tastatura udobna kao zadnje sedište tek kupljenog Vartburga.

Nije on to tako rekao ali sam ja to tako shvatio.

Ne razume on da je u to vreme i Vartburg bio auto.

Kad su svi dugmići već tu, rešimo da uključimo kompjuter pa šta bude.

I ne bude ništa.

Džabe smo držali palčeve i u sebi se molili da proradi.

Interesantno je kako se jedan ateista kao ja seti Boga samo kad je gusto.

Iz transformatora dopire preteće pucketanje decenijama taložene prašine.

"Čuješ kako lupa đunta", kažem Luki onako u šali.

Transformator počinje da dimi kao Vartburg. Čak je i miris dima sličan.

Do priključivanja na televizor nismo ni stigli.

Krivo nam obojici.

Valjda može da se popravi.

Unutra je, reklo bi se, sve na svom mestu.

Možda su žice izuvijane malo više nego što treba, ali ne verujem da struji to smeta.

Riknula đunta, izgleda. Ona sa sitnim nutom.

Ili onaj gumeni deo, što ide odozdo.

Rikne i čovek, kamoli neće mašina.

A ja sam, hvala na pitanju, dobro.


Vreme #1436

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fobosa i Dejmosa. Imenica je sledeći put upotrebljena tek na sajmu električnih naprava i dostignuća održanom u Parizu 1881. Tokom četiri meseca izložbe posetioci su imali priliku da vide takva čuda tehnike kao što su telefon, generator, sijalica sa užarenim vlaknom, veštački magneti, kompasi i razne mašine koje su umesto nafte, drveta ili uglja koristile električnu energiju. Jedan anonimni posetilac, oduševljen najnovijim dokazima nezaustavljivog tehničkog progresa pustio je mašti na volju i napisao priču pod naslovom “Leto gospodnje 2081” koja je stekla priličnu popularnost. U njoj autor predviđa da će, tokom jednog kraćeg predaha od međusobnog ratovanja, Zemljani uspostaviti kontakt s Marsovcima kako bi s njima razmenjivali “učtive poruke”. Kako to sa ljudima obično biva, početna ljubaznost neće trajati dugo i ljudi će objaviti rat Marsovcima koji će imati strašne posledice po obe strane:

“Svi ljudi sveta će se ujediniti kako bi napravili mamutske mašine koje će prosuti ogromne količine vode, usijanog metala i vatre Marsovcima pravo u lice. Ni oni nama neće ostati dužni: Zemlja će biti zasuta milionima meteorita od kojih će svaki biti težak tri hiljade tona. I ta kamena kiša padaće s Marsa sve dok Himalaji ne budu potpuno zbrisani sa lica Zemlje a od Mon Blana ne ostane samo jedna velika rupa”.

Od tada nema mira između Zemljana i Marsovaca, neprekidni rat između naše dve “civilizacije” traje sve do današnjih dana nesmanjenim intenzitetom.  U svojoj noveli “Rat svetova” iz 1898. godine, H. Dž. Vels opisuje invaziju Marsovaca na žitelje Zemlje. Od Velsa smo naučili da Marsovci liče na oktopode, da su tehnički superiorni i nemilosrdni, da su rešeni da nam preotmu planetu jer njihova postaje sve hladnija, ali i da imaju jednu fatalnu manu: nius vakcinisani protiv naših bakterija. U to vreme, bile su popularne i priče Edgara Rajsa Barouza, Tarzanovog "biografa", čiji su glavni junaci egzotični stanovnici "Barsumija", tj. Marsa.

Ipak, Marsovce smo prihvatili kao “realnost” tek kada su neke mudre i viđene glave pronašle neoborive “dokaze” da Marsovci postoje. Ključni podsticaj dao je italijanski astronom Đovani Skjapareli koji je kroz mutno staklo svog durbina na Marsovoj zarđalo-crvenoj pozadini ugledao složenu mrežu tankih tamnih pruga koje su obuhvatale čitavu planetu. Persival Lovel, uspešan biznismen, manje uspešan kao matematičar i astronom, postavio je smelu hipotezu da su ove pruge tragovi kanala kojima je drevna marsovska civilizacija dopremala vodu iz zaleđenih polarnih kapa. Iako za to nije imao praktično nikakve dokaze, Lovel je napisao čitave dve knjige na ovu temu i od Marsovaca načinio legitimne stanovnike Sunčevog sistema.

Međutim, mit o paralelnoj marsovskoj civilizaciji raspao se čim se čovečanstvo u drugoj polovini XX veka otisnulo s matične planete. Sviđalo nam se to ili ne, i dalje smo sami u kosmosu. Mars nas je, zapravo, iznenadio svojom negostoljubivošću: ugledali smo hladnu kamenitu pustinju, takoreći bez ikakve atmosfere, neprekidno izloženu ubitačnom Sunčevom zračenju. Bilo je dovoljno samo nekoliko snimaka iz blizine pa da se Marsovci vrate tamo odakle su i došli, u maštu, SF-literaturu i poneki loš film.

Pa opet, kako su istraživanja odmicala, i naša predstava o Marsu počela je lagano da se menja. Daleko od toga da smo tamo pronašli bilo šta što bi udahnulo novi život knjigama Persivala Lovela. Ali sada već imamo mnogo dokaza da Zemlja i Mars imaju sličnu prošlost i da su uslovi koji su na Zemlji pre oko tri i po milijarde godina doveli do nastanka života skoro sigurno postojali i na Marsu, upravo u to vreme. Kako je tačno nastao život na Zemlji i dalje se nagađa, ali danas prilično dobro znamo na koji je način i kojom brzinom evoluirao od početne tačke. Rani Mars imao je sve ono što i naša planeta: čvrstu površinu, obilje tečne vode, reke i jezera, gustu atmosferu, umerenu klimu i organsku hemiju. Roveri koji i dalje krstare Marsom u više navrata otkrili su tragove minerala koji se na Zemlji formiraju isključivo u prisustvu tečne vode. Čak i danas, usred pustoši Marsa moguće je pronaći led na svega nekoliko centimetara ispod njegove površine.

Sa druge strane, otkrili smo da život na Zemlji opstaje i u potpuno ekstremnim uslovima: duboko u polarnom ledu, u tamnim dubinama okeana, u stenama koje se zakopane kilometrima duboko, čak i u ključaloj okolini termalnih stubova koji se kao dimnjaci dižu sa okeanskog dna. Sićušni “vodeni medvedi” u stanju su da prežive čak i u surovim uslovima kosmičkog vakuuma. Naučili smo da život voli izazove i da skoro uvek nađe način da se tim izazovima efikasno prilagodi. Zašto bi Mars u tom pogledu bio izuzetak? Znamo, na primer, da u atmosferi Marsa ima vodene pare. Na niskim temperaturama koje tipično vladaju na Marsu ona prelazi u led, ali i Mars ima svoje toplije dane kada led počinje da se topi. Tečna voda ne može dugo da opstane na površini Marsa, ali u kombinaciji sa tamošnjim solima i mineralima može da formira slana jezerca koja su mnogo dugovečnija. A u slanoj vodi život na Zemlji buja, čak i kada je koncentracija soli bizarno velika kao u Mrtvom moru.

Zagonetne oscilacije količine metana u Marsovoj atmosferi

I tako je ponovo oživela ideja da život na Marsu i dalje postoji, verovatno u nekoj jednostavnoj jednoćelijskoj formi, tik ispod površine tla. Ako su živi organizmi ipak izumrli kao kolateralna šteta izazvana postepenim nestankom Marsovih voda i atmosfere, onda je možda i dalje moguće naći njihove ostatke. Čak i takvo otkriće imalo bi epohalan značaj. Na žalost, ništa što smo do sada poslali na Mars, bilo da istražuje samu površinu ili vrši osmatranja iz orbite nema taj instrument, to “oko” koje bi ovu misteriju moglo definitivno da reši.

Nova otkrića koja potkrepljuju ili opovrgavaju hipotezu o Marsovoj biosferi smenjuju se filmskom brzinom. I taman kada smo pomislili da je na celu priču stavljena tužna tačka nakon što su u Marsovim stenama otkriveni perholorati, agresivna jedinjenja potpuno nekompatibilna sa živom materijom, NASA je prošle nedelje objavila nove rezultate do kojih je došao rover “Kjuriositi” tokom poslednjih nekoliko godina istraživanja. Život na Marsu nije “vasrksao”, ali je priča o njemu ponovo postala interesantna. Štaviše, aktuelnija je nego ikada pre.

Dva nova naučna rada potvrđuju da je “Kjuriositi” u Marsovim stenama starim tri milijarde godine otkrio šaroliko mnoštvo organskih molekula. “Kjuriositi” se, inače, trenutno nalazi u krateru “Gejl” za koji danas znamo da predstavlja dno jezera koje je postojalo pre oko četiri milijarde godine a onda postepeno presušilo. Pokretna laboratorija koju rover ima u sebi utvrdila je prisustvo elementarnih ugljovodonika kao što su propan i butan, ali i složenijih organskih molekula kao što su benzen ili toluen. Drugo otkriće još je zanimljivije: uočene su zagonetne sezonske oscilacije u količini metana u Marsovoj atmosferi, još jednog organskog jedinjenja koje, bar u zemljinoj atmosferi, najčešće ima biološko poreklo.

Metanski klatrat, "led koji gori"

Ove dve kockice novinari su iskoristili da iskompletiraju priču o životu na Marsu na jedan prilično naivan i brzoplet način pa su internet i žuta štampa ubrzo bili preplavljeni vestima da je NASA konačno došla do nepobitnih dokaza da je život na Marsu ne samo postojao, već i da je još uvek tu. Ipak, zaključak je pretenciozan i preuranjen a čitavo preterivanje najbolje je sumirao Izraelski “Haaretz”: “Jedini nesporni tragovi života koje smo do sada otkrili na Marsu su tragovi točkova ‘Kjuriositija’ u Marsovom kamenjaru”.

Kratki ugljenični lanci koje je “Kjuriositi” otkrio na Marsu teško da liče na organsku materiju onako kako je mi laički zamišljamo. Ne radi se ni o mastima, ni o šećerima ni o amino-kiselinama, kamoli nečemu što bi moglo da liči na RNK ili DNK već o jedinjenjima koja se, prosto rečeno, uklapaju u naučnu definiciju organske materije. A po toj definiciji, sve što sadrži makar jedan atom ugljenika spada u organsku hemiju.

Takva jedinjena svakako predstavljaju jedan od preduslova za nastanak života, bar kada je reč o životu koji postoji na našoj planeti. Ali ni organska jedinjenja, ni povoljna klima, ni prisustvo vode ne garantuju da će do nastanka života zaista i doći. Biologija je napravila ogroman napredak u poslednjih nekoliko decenija ali do sada nijedan pokušaj da se u optimalnim laboratorijskim uslovima stvori život iz nežive materije, ma koliko ona bila bogata vodom i organskim sastojcima, nije urodio plodom. Za nastanak života potrebno je još “nešto” a šta je to “nešto” možemo samo da nagađamo (ne nagađaju jedino oni koji znaju da je Bog stvorio svet za nedelju dana).

Uz to, otkriće ugljenikovih jedinjenja bilo gde, pa čak i na Marsu, ne treba da bude veliko iznenađenje. Ugljenik je četvrti najzastupljeniji element u kosmosu, odmah posle vodonika, helijuma i kiseonika. Otkrili smo ga u značajnom procentu na zvezdama, na svim stenovitim planetama i satelitima u našem Sunčevim sistemu, a u tragovima čak i u atmosferi gasovitih džinova kao što su Jupiter ili Neptun. Ugljenik je sveprisutan u kosmosu, nalazimo ga u međuzvezdanom gasu i prašini koji prožimaju našu galaksiju, u svim mogućim formama, čak i onima koje su opasne po naš ovozemaljski život, kao što su ugljen-monoksid ili cijanid. Mi smo samo potvrdili da Mars u tom pogledu nije nikakav izuzetak.

Uostalom, i naučnici koji stoje iza studije koju je NASA upravo objavila, smatraju da je prerano za konačan zaključak: “Da li su ova jedinjenja trag života koji je na Marsu nekad postojao, da li je u pitanju hrana za život koji postoji ili ova jedinjenja opstaju u potpunom odsustvu života, mi to još uvek ne znamo. Činjenica je da smo ova jedinjenja otkrili u površinskom sloju u kome su uslovi za opstanak organske materije vrlo nepovoljni. Ono što smo sada pronašli verovatno je ostatak nečeg drugog, mnogo kompleksnijeg i zanimljivijeg. To samo znači da ćemo, ukoliko kopamo dublje i zađemo u slojeve koji su bolje zaštićeni od kosmičkog zračenja i atmosferskih uticaja, verovatno naići na organski materijal koji je složeniji i bolje očuvan.”

Priča o sezonskim varijacijama metana u Marsovoj atmosferi još je interesantnija. Pre četrnaest godina grupa naučnika je korišćenjem zemaljskih teleskopa utvrdila da na Marsu postoje “gejziri” metana u čijoj je okolini koncentracija gasa stotinama puta veća od prosečne. Tokom merenja koja su trajala više od tri godine, “Kjuriositi” je utvrdio da je tokom letnjih meseci koncentracija metana tri puta veća nego u zimskim. Metan je, inače, nestabilan u Marsovim uslovima i, s obzirom da planeta nema ozonski omotač, raspada se pod dejstvom ultraljubičastih zraka. Kada ne bi postojao proces koji redovno nadoknađuje njegov postepeni gubitak, na Marsu ga ne bi bilo već milijardama godina.

Metan u tragovima postoji i u našoj atmosferi, u koncentracijama koje su hiljadu puta veće od onih zabeleženih na Marsu. Metan je zapaljivi gas, čest uzročnik fatalnih eksplozija u rudarskim jamama, a na sobnoj temperaturi nema ni boju ni miris. Najveći deo našeg atmosferskog metana ima biološko poreklo: generišu ga neke bakterije ali i pojedine vrste sisara, pre svega preživari. Tako je, na primer, masovni uzgoj krava doprineo značajnom porastu količine metana u vazduhu u poslednja dva veka. Kao i ugljen-dioksid, metan je gas “staklene bašte” i doprinosi globalnom zagrevanju planete tako da se njegov udeo u sastavu vazduha sve pažljivije prati.

To ne znači da su živi organizmi neophodni da bi metan bio prisutan u atmosferi. U slučaju Marsa, metan verovatno nastaje periodičnim otapanjem metanskog klatrata, materije koja je poznata i pod nazivom “led koji gori”. To je čvrsta supstanca u kojoj je velika količina metana zarobljena u kristalima leda. Nekada se verovalo da se značajne količine metanskog klatrata mogu pronaći samo u rubnim delovima Sunčevog sistema gde, usled niskih temperatura, led može da opstane neograničeno dugo. Pomalo neočekivano, velika nalazišta ove materije pronađena su i na Zemlji, ispod deblih sedimentnih slojeva na dnu oekana. Štaviše, danas se pretpostavlja da su količine ovog “zapaljivog leda” dvostruko veće od rezervi svih “klasičnih” fosilnih goriva na Zemlji. Veruje se da metanski klatrat nastaje cirkulacijom metana iz dubokih Zemljinih slojeva, tamo gde uzlazne struje toplog gasa dolaze u kontakt s hladnom morskom vodom. Tako su, na primer, metanski klatrati pronađeni i na Antarktiku u uzorcima leda starim milion godina. Pod visokim pritiskom metanski klatrat stabilan je i do 18ºC.

Sličan proces verovatno je doprineo stvaranju metanskog klatrata i na Marsu, dok je planeta još uvek imala toplo jezgro i bila geološki aktivna (skoro je izvesno da na Marsu nije bilo nijedne vulkanske erupcije u poslednjih sto miliona godina). Mars ima godišnja doba nalik na ona koja postoje i na Zemlji i sasvim je moguće da periodične oscilacije u količini metana u atsmoferi Marsa predstavljaju posledicu otapanja klatrata u proleće i leto kada su temperature na Marsu nešto više (ilustracije radi, temperatura na Marsu tokom najtoplijeg dana u godini može na kratko da dostigne i prijatnih tridesetak stepeni, ali tokom većeg dela godine ne prelazi -60ºC). Čak i bez klatratra, postoje drugi geološki procesi koji proizvode metan, bez ikakave pomoći živih organizma: dovoljno je da imate vodu koja teče preko određene vrste minerala kao što je, na primer, olivin.

Ipak, u slučaju Marsa, stvari baš i nisu tako jednostavne. Sezonsko povećanje količine metana u atmosferi teško da se može objasniti samo ispravanjem klatrata. Metan i druge organske materiju na Mars mogu da stignu i preko meteorita koji padnu na površinu planete ali je njihov procenjen broj nedovoljan da objasni razmere ovog procesa.

Još teže je objasniti nagli pad koncentracije sa nastupanjem marsovske zime. Razlaganje metana pod dejstvom sunčevog zračenja suviše je spor proces da bi mogao da ima značajniji uticaj na promene koncentracije metana u kratkim vremenskim periodima koje je registrovao “Kjuriositi”. Izgleda kao da planeta apsorbuje skoro sav metan iz atmosfere na način koji ne umemo do kraja da objasnimo, samo da bi se metan opet pojavio u prvobitnoj koncentraciji nekoliko mesec kasnije. Laički gledano, izgleda kao da čitava planeta diše u ritmu promene godišnjih doba, a šta to “diše” i na koji način, ostaje da se vidi. I baš zato je opcija o biološkom poreklu metana na Marsu i dalje na stolu.
Čak i da se ispostavi suprotno, da su varijacije u količini metana posledica geoloških procesa, takvo saznanje baciće novo svetlo na Mars. Planeta je, očigledno, mnogo aktivnija nego što se to do sada mislilo. Geološko poreklo metana verovatno zahteva postojanje tečne vode a nje nema ukoliko je Mars iznutra potpuno hladan i geološki mrtav kao što nam je to do juče izgledalo.

Bitno je zadržati sve opcije na stolu i ne donositi preuranjene zaključke. Za dve godine ka Marsu treba da krenu dva rovera sledeće generacije: “ExoMars” Evropske svemirske agencije i “Mars 2020” koji priprema NASA. Umesto da samo mere sadržaj metana u atmosferi Marsa ovi roveri moći će da odgonetnu i njegovo poreklo. Nasuprot “Kjuriositiju” čija je burgija slomljena još 2016. godine i koji, uz dosta inženjerske improvizacije, može da uzme uzorke sa dubine ne veće od pet centimetara, “ExoMars” će biti u stanju da buši “do Japana”, bar dva metra duboko. Ako na toj dubini ima “nečeg”, to “nešto” verovatno je dobro očuvano i čeka da ga izvučemo na površinu.

Ima li života na Marsu? Naš sveznajući predsednik još se nije oglasio tim povodom što nikako nije dobro jer u takvoj situaciji svako može da misli šta hoće. Profesor Inga Kejt sa univerziteta u Utrehtu, recimo, kaže: “Život na Marsu verovatno postoji. Teško mi je da poverujem da je život nastao samo jednom. Ali sva dosadašnja otkrića mogu se objasniti geološkim procesima. Geologija je jednostavnija, ona prethodi svemu da bi se, kasnije, u povoljnim uslovima pojavio život. Mi ne znam kako ti uslovi tačno izgledaju, niti znamo da li se tamošnji život zasniva na istim biohemijskim procesima kao naš. Teoretski gledano, možda su Marsovci već tu, među nama, napravljeni od tamne materije koju ne možemo da detektujemo”.

Šalu na stranu, ‘Kjuriositi’ je ovo pitanje ponovo učinio aktuelnim a za odgovor ćemo, izgleda, morati da se strpimo još nekoliko godina. 

Vreme #1432

Čovek koji je razumeo Univerzum

Bio je toliko poznat i prepoznatljiv da su njegovu smrt komentarisali čak i oni koji s naukom nemaju
nikakve veze. Za one koji su imali dovoljno škole da razumeju njegov naučni rad, Hoking je bio simbol snage ljudskog uma. Za sve ostale bio je simbol neuništivosti života i pobede duha nad materijom. Bio je istinski naučni super-star i medijska zvezda, voleo je svoju slavu koliko i nauku kojom se bavio i nije krio da uživa u druženju s predsednicima država i vlada, kraljevima, prinčevima i princezama, čuvenim glumcima, muzičarima i sportistima.

Stiven Hoking rođen je 1942. godine u Oksfordu. Roditelji su mu bili medicinski radnici, sa reputacijom čestitih ljudi, čvrstog i pomalo ekscentričnog karaktera. Živeli su tiho i povučeno u svojoj velikoj, ali zapuštenoj kući. Tišina je vladala čak i tokom porodičnih ručkova kada bi svako od ukućana uz supu "bistrio" i svoju omiljenu knjigu. Stiven je želeo da studira matematiku, uz protivljenje oca koji je smatrao da medicina nudi mnogo više mogućnosti. Ipak, Hoking se odupro očevim pritiscima.

Tokom studija fizike u Oksfordu Hoking se nije preterano isticao, štaviše imao je reputaciju svojeglavog studenta s kojim je bilo teško raditi. Hokingu škola nije nudila dovoljno izazova, voleo je da se hvali kako su mu ispiti "smešno jednostavni". Njegov profesor fizike kasnije je izjavio da je Hoking po sposobnostima bio daleko ispred ostalih studenata: "Bilo mu je dovoljno da zna da problem ima rešenje, pa da ga reši sam, bez literature i tuđe pomoći". Hoking je priznao da je tokom prve tri godine studija na učenje potrošio manje od hiljadu sati. Na završnom ispitu komisija se kolebala da li da mu da odličnu ili prosečnu oscenu. Hoking je rekao da će, ukoliko dobije najvišu ocenu, otići na doktorske studije u Kembridž. U suprotnom, "zapretio" je da će ostati na Oksfordu. Komisija je odlučila da ga, ipak, pošalje u Kembridž.

Prvi znaci bolesti pojavili su se tokom završne godine studija. Postao je nespretan, nekoliko puta je izgubio ravnotežu i pao na stepenicama, govor mu je postao nerazgovetan. Nakon bolničkih ispitivanja, lekari su mu krajem 1963. godine saopštili da boluje od amiotropne lateralne skleroze (ALS), progresivne paralize sa neminovnim smrtnim ishodom. Rekli su mu da može da računa na još samo dve godine života.

Nakon dijagnoze Hoking je utonuo u depresiju. Utehu je potražio u meditaciji i Vagenerovoj muzici. Srećom, ispostavilo se da lekari nisu bili u pravu, bolest je napredovala vrlo sporo i Hoking je rešio da nastavi sa radom: "Iako se nad moju budućnost nadvio crni oblak, primetio sam, na sopstveno iznenađenje, da sam u životu počeo da uživam mnogo više nego pre. To se odrazilo i na moja istraživanja, osetio sam značajan napredak". Tokom šezdesetih počeo je da koristi štake za kretanje, ali se dugo opirao invalidskim kolicima sve dok ga napredak bolesti nije prinudio da sedne u njih. Kolege ga pamte po sumanutoj vožnji školskim hodnicima i "piruetama" koje je u kolicima izvodio na školskim igrankama.

TEMELJI VELIKOG PRASKA: Do svog prvog značajnog naučnog otkrića Hoking je došao 1970. godine kada je, zajedno sa Rodžerom Penrouzom, primenio teoriju crnih rupa na čitav kosmos. Na svoje iznenađenje, utvrdio je da je univerzum potekao iz "singulariteta", malog regiona beskonačno zakrivljenog prostora i vremena, i da se od tada neprekidno širi. Hoking je, zapravo, izgradio matematički temelj za teoriju "velikog praska" koja je u to vreme bila samo jedna u moru nepotvrđenih kosmoloških teorija. Fred Hojl, jedan od najvećih astronoma tog vremena, podsmevao se Hokingu tvrdeći da je kosmos stacionaran, da nema početak i kraj i da ne menja svoj izgled tokom vremena (sličnu ideju jedno vreme imao je i Albert Ajnštajn). Hojl je prihvatio da se kosmos širi, ali je tvrdio da njegova gustina nikad ne opada jer se nova materija spontano stvara ni iz čega. Ipak, tokom narednih decenija Hokingove ideje odnele su prevagu.

Nakon toga, Hoking se okrenuo crnim rupama čije je postojanje predviđala Ajnštajnova opšta teorija relativiteta. Kada masivna zvezda utroši svoje nuklearno gorivo, dolazi do njenog nezaustavljivog kolapsa. Drastični porast temperature koji prati ovaj proces na kraju dovodi do kolosalne eksplozije, takozvane "supernove", koja sjajem može da zaseni čitavu matičnu galaksiju. Ali kolaps zvezdanog jezgra ni tada se ne zaustavlja. Celokupna preostala materija zvezde biva sabijena u jednu tačku, a njeno gravitaciono polje postaje toliko jako da iz njega čak ni svetlost više ne može da pobegne. Taj deo prostora nazivamo crnom rupom. Granica do koje možete da se približite ovim objektima, a da i dalje sačuvate šanse za povratak kući zove se "horizont događaja". Prekoračite li tu granicu za milimetar, nepovratno ćete završiti u crnoj rupi jer od tog mesta pa na dalje svi putevi vode u njen centar – tačku beskonačne gustine.

Hokingu je prvom palo na pamet da na crne rupe primeni kvantnu teoriju. U to vreme već se znalo da vakuum nije prazan prostor bez ičega već dinamičan medijum u kome se konstantno stvaraju parovi čestica i antičestica. Iako ovakvi parovi čestica žive vrlo kratko, njihov uticaj je značajan i bez njih kvantna mehanika ne bi funkcionisala. Hoking je analizirao ponašanje parova ovih čestica u blizini horizonta događaja i zaključio da je sasvim moguće da jedna od čestica završi u crnoj rupi, a druga van nje. Gledano sa strane, izgledalo bi kao da crna rupa emituje zračenje, što bi za posledicu imalo smanjenje njene mase.

U svom čuvenom radu iz 1974. godine Hoking tvrdi da crne rupe i nisu tako crne. One zrače energiju i imaju temperaturu baš kao i svako drugo telo. Vremenom, crne rupe gube masu i što je masa manja, gubitak mase postaje sve brži. Svaka crna rupa osuđena je da na kraju "ispari" u blesku energije koji bi, makar u teoriji, mogli da detektujemo. To i nije tako lako jer je proces veoma spor: vreme potrebno da jedna prosečna crna rupa potpuno nestane višestruko prevazilazi dosadašnju starost vasione (13.7 milijardi godina). Emitovana energija toliko je mala da crne rupe imaju temperaturu koja je tik iznad apsolutne nule, što posmatranje ovog fenomena čini praktično nemogućim. Iako je teorija "Hokingovog zračenja" danas široko prihvaćena, ona još uvek čeka na eksperimentalnu potvrdu.

DA LI SE BOG IGRA KOCKOM: Kasniji Hokingov naučni rad ispunjen je njegovim pokušajem da formuliše "teoriju svega" i pronađe način da objedini Ajnštajna i kvantnu mehaniku. Iako je Ajnštajn dao značajan doprinos razvoju kvantne mehanike i za to dobio i Nobelovu nagradu, on je čitavog života imao problem da tu nauku prihvati u celini. Ključni postulat kvantne mehanike, Hajzenbergov princip neodređenosti, kaže da nikad ne možemo da saznamo sve o svakoj čestici u univerzumu. A to znači da nam nikakve jednačine neće pomoći da u potpunosti izračunamo budućnost kosmosa ili utvrdimo njegovu prošlost. Sadašnjost, polazna tačka svakog proračuna, po Hajzenbergu je nedokučiva.

Ajnštajn se s ovakvim zaključkom nikad nije pomirio. Verovao je da je svet predvidljiv, da u njemu ne postoji element slučajnosti. "Bog se ne igra kockom", jedna je od Ajnštajnovih najčuvenijih izreka. Hoking je bio vrhunski poznavalac i veliki poštovalac Ajnštajnove teorije relativiteta, ali ovde Ajnštajnu nije dao za pravo: "Bog ne samo da se igra kockom, nego je neki put baci i tamo gde ne možemo da je vidimo". Danas se smatra da je Hokingov rad dao ključni doprinos našem poznavanju prostora i vremena, a delić tog rada utkan je i u otkriće gravitacionih talasa 2016. godine.

Bolest je sve vreme napredovala, lagano ali nezadrživo. Krajem šezdesetih Hoking je izgubio mogućnost pisanja, ali se zato izveštio u baratanju matematičkim jednačinama "napamet", interpretirajući formule kao geometrijske krive. Tokom sedamdesetih njegov govor postao je toliko nerazgovetan da su ga razumeli samo najbliži članovi porodice. Sredinom osamdesetih doživeo je tešku upalu pluća, spasla ga je hitna operacija u kojoj je izgubio glasne žice. Svejedno, Hoking je nastavio da komunicira sa okolinom koristeći pokrete obrva i kartice sa odštampanim slovima i rečima. U to vreme Hoking je već bio veoma poznata ličnost i mnogi su pritrčali u pomoć kako bi mu pomogli da se prilagodi novim uslovima. Na kraju je pronađeno rešenje koje je Hoking koristio pune dve decenije: prekidač vezan za prst na ruci pomoću kojeg je Hoking mogao da bira reči prikazane na kompjuterskom ekranu. Ovakvom tehnikom je mogao da napiše oko 15 reči u minutu. Dobio je i poseban kompjuterski program koji je umeo da mehanički čita njegove tekstove. Hoking se brzo navikao na svoj sintetički glas i nije nikad dozvolio da bude zamenjen nekom savremenijom, "humanijom" varijantom.

Početkom novog milenijuma, Hokingovo stanje dodatno se pogoršalo. Više nije mogao da pokreće ni prst na ruci, tako da je sa okolinom komunicirao pokretanjem mišića na obrazu brzinom od jedne reči u minutu. Predviđajući da će uskoro biti u potpunosti nepomičan, "zaključan" u sopstvenom telu, počeo je da istražuje mogućnost direktne konverzije moždanih talasa u akcije i reči. Uspeh je bio polovičan. Mogao je da kontroliše svoja kolica, ali je i tu mogućnost izgubio 2009. godine. U poslednjih desetak godina putovao je isključivo privatnim avionom sa velikim lekarskim timom koji je bdeo nad njim 24 časa dnevno.

I pored toga, Hoking je ispunio sve svoje profesionalne ciljeve. Više puta je isticao da na svoj život gleda spokojno, zadovoljan onim što je učinio. O svojoj bolesti retko kad je govorio, čak i u krugu porodice. Nije dozvoljavao da ga ljudi sažaljevaju niti je tražio poseban tretman u nauci zbog svojih fizičkih ograničenja. Insistirao je da ga ljudi vide, pre svega, kao naučnika, onda kao pisca i, na kraju, kao običnog čoveka sa svim vrlinama i manama. Ljudi koji su imali sreću da sarađuju s njim hvalili su njegov vedar duh i humor koji je bio njegov zaštitni znak. Jednom je organizovao žurku s probranim jelima i pićima, ali je pozivnice poslao tek kada je žurka bila završena. Pošto na žurku niko nije došao, Hoking je zaključio da putovanje kroz vreme nije moguće, inače bi se neki putnik kroz vreme sigurno pojavio na njoj.

Teško je nabrojati sve počasti kojima je Hoking bio obasut: dobio je praktično sve značajne nagrade za fiziku, osim one najznačajnije, Nobelove. Doktorirao je na Kembridžu, a zatim bio mentor generacijama mladih naučnika. Na istom univerzitetu dobio je najistaknutije mesto na katedri za matematiku, ono koje su nekad držali Isak Njutn i Pol Dirak. Bio je najmlađi član Kraljevskog društva, najstarije naučne organizacije na svetu. BBC ga je uvrstio u sto najvećih Britanaca svih vremena. Njegov lik gledali smo u "Simpsonovima", "Zvezdanim stazama", seriji "Štreberi", "Futurami", filmovima "Teorija svega" i "Hoking". Ričard Brenson, osnivač imperije "Virdžin" poklonio mu je kartu za let u kosmos. Hoking taj let nije dočekao ali je osetio čari bestežinskog stanja u specijalnom avionu koji se koristi za astronautski trening. Tereza Mej mu je uručila nagradu za životno delo, a od Baraka Obame dobio je i predsednički orden slobode, najviše američko civilno odlikovanje.

KLAĐENJE U BOZON: Daleko od toga da je Hoking bio jednostavan čovek bez mana, naprotiv. Bio je prilično egocentričan, povremeno prznica, pun hvale za velikane prošlosti, ali bez komentara kada se radilo o njegovim savremenicima ("Nečiji doprinos može se sagledati tek sa određene istorijske distance"). Često je bio arogantan sagovornik, umeo je prema kolegama da se odnosi s dozom ironije i ignorancije. Čuven je njegov sukob sa Piterom Higsom, koji je sredinom šezdesetih predvideo postojanje čestice koju danas zovemo "Higsov bozon". Hoking je ovu teoriju dočekao na nož, čak je ponudio i opkladu da Higsov bozon nikad neće biti otkriven. Higs je bio toliko iritiran Hokingovim tonom i ponašanjem da je u jednom trenutku izjavio da Hoking zloupotrebljava svoj status medijske zvezde i da javnost njegove stavove uzima zdravo za gotovo ignorišući naučne činjenice. Hoking je voleo da "začikava" i druge naučnike javno se kladeći u male svote novca na ispravnost neke teorije. Sve te opklade je izgubio, bez izuzetka, uz javno priznanje da nije bio u pravu. Kada je Higsov bozon otkriven, Hoking je među prvima izjavio da Higs zaslužuje da dobije Nobelovu nagradu, što se na kraju i desilo.

Sa prvom suprugom, Džejn

Hoking se prvi put oženio 1964. godine, u vreme kada je već imao dijagnozu svoje bolesti. Džejn Vajld je bila njegova ljubav iz studentskih dana, spremna da s njim podeli sve predstojeće nevolje. "Ona mi je dala razlog da živim", rekao je Hoking. U tom braku Hoking je dobio dva sina i ćerku i imao mnogo srećnih i sunčanih dana. Ali, kako je bolest napredovala, Hoking je postajao sve dalji, okružen sve većim brojem lekara koji su morali da brinu o njegovom zdravstvenom stanju. U takvoj situaciji, sav teret brige o deci i porodici pao je na Džejn koja je teško podnela i neminovan gubitak privatnosti izazvan sve većom Hokingovom slavom. Nije pomogla ni činjenica da je Džejn odrasla u hrišćanskoj porodici strogih moralnih nazora, dok je Hoking vremenom evoluirao od skeptičnog vernika do potpunog ateiste: "Svako može da veruje u šta hoće. Ja verujem da Bog ne postoji, to je najprostije objašnjenje". Brak se zvanično raspao 1995. godine.

Hokingova druga žena, Elen Mejson, bila je medicinska sestra koja se godinama brinula o njegovom zdravlju. "Predivno", rekao je Hoking, "ona je žena koju volim". Brak je bio kontroverzan, policija je u nekoliko navrata istraživala navode da je Hoking bio mentalno i fizički zlostavljan. Hoking je odbio da sarađuje tako da je istraga ostala bez rezultata. Bez mnogo buke razveo se po drugi put 2006. godine. Od tada je uložio mnogo napora da popravi odnose sa decom iz prvog braka, posebno sa Džejn. Ona je napisala knjigu o njihovom zajedničkom životu koja je na kraju pretočena u (vrlo dobar) film "Teorija svega" 2014. godine. Za ulogu mladog Stivena Hokinga glumac Edi Redmejn nagrađen je Oskarom.

Stiven Hoking je umro 14. marta 2018. godine okružen članovima svoje porodice. "Univerzum ne bi bio ništa naročito kad u njemu ne bi živeli ljudi koje volimo".

Kratka povest vremena

Kratka povest vremena svakako je najpoznatija knjiga koju je Hoking napisao. Nastala je tokom osamdesetih godina kada je Hoking, usled daljeg napredovanja bolesti, bio prinuđen da ograniči svoje aktivnosti i utvrdi nove prioritete. Sa jedne strane i dalje je bio obuzet naučnim radom, i dalje prepun ideja i tema koje je nameravao da istraži. Sa druge strane, bio je suočen sa činjenicom da će mu skupa medicinska pomoć biti sve potrebnija i da naučni rad neće biti dovoljan da pokrije narastajuće troškove. Urednik izdavačke kuće Univerziteta u Kembridžu, Sajmon Miton, predložio mu je da iskoristi svoju popularnost i napiše jednostavnu knjigu za široku publiku.

Iako je znao da će ga to na duže vreme odvojiti od istraživanja, Hoking je pristao. Kada je nakon nekoliko meseci doneo prvu verziju rukopisa na stotinak gusto kucanih stranica, Sajmon je bio prilično rezervisan: "Tekst je bio očigledno pretežak za prosečnog čitaoca, prepun komplikovanih jednačina i dijagrama. Nekoliko nedelja kasnije doneo mi je novu verziju, značajno uprošćenu, ali i dalje prošaranu formulama. Morao sam da mu objasnim da svaka jednačina u tekstu smanjuje broj potencijalnih čitalaca na polovinu".

Vest o tome da Hoking piše naučno-popularnu knjigu brzo se proširila svetom tako da se autor našao na meti velikih izdavačkih kuća koje su počele da se nadmeću za izdavačka prava. Mimo očekivanja, Hoking je na kraju odneo knjigu u "Bantam buks", izdavačku kuću koja je bila relativno mala ali je imala ogromno iskustvo u distribuciji knjiga. "Bantamove" broširane knjige mogle su da se kupe ne samo u knjižarama već i na aerodromima, u supermarketima, parfimerijama i trafikama, što se poklapalo sa Hokingovom željom da njegova knjiga bude jeftina i lako dostupna svima, na svakom mestu. Piter Gazardi, urednik "Bantama", živo se seća prvog susreta s Hokingom: "Rekao mi je: ‘Na ovu knjigu potrošio sam mnogo vremena, zbog nje sam privremeno prestao da se bavim naukom. Zato očekujem pristojnu kompenzaciju, nadam se da ste spremili ugovor’. Toliko o ćaskanju. Sve je bilo gotovo za petnaest minuta".

Gazardi se sa puno strasti upustio u prepravljanje Hokingovog teksta. Ako nešto nije mogao da shvati, postavljao je pitanja i uporno uprošćavao tekst sve dok u potpunosti nije razumeo šta je Hoking želeo da kaže. Hoking nije krio svoje nezadovoljstvo zbog Gazardijevih brojnih izmena, ali je ipak autorizovao finalnu verziju. Ostatak je istorija. Knjiga je objavljena 1988. godine, a prvo američko izdanje prodato je u roku od nekoliko dana. Ukupni tiraž na kraju je premašio 10 miliona primeraka sa prevodima na više od 30 svetskih jezika (uključujući srpski). Knjiga se godinama nalazila na raznim listama najvećih svetskih bestselera, dugo i na prvom mestu, a njen autor postao je popularan i prepoznatljiv baš kao i Albert Ajnštajn.

Da li je Hokingova knjiga zaista tako dobra? Da, ali su popularne naučne knjige koje su pre njega napisali nobelovci Ričard Fejnman i Stiven Vajnberg verovatno bolje. Da li je na popularnost uticala činjenica da je knjiga napisana iz invalidskih kolica i da se autor sve vreme borio s teškom bolešću? Sigurno! Da li je to knjiga koju ćete s lakoćom pročitati za jedno popodne, ubeđeni da ste konačno shvatili kako kosmos funkcioniše? Naravno da ne!

Podrugljivci bi rekli da je Kratka povest vremena verovatno najprodavanija knjiga koju niko nije pročitao do kraja. Jer, i pored toga što je Hoking konačno prihvatio savete izdavača i pobrisao praktično sve jednačine iz nje osim one najčuvenije (E=mc2), knjiga je i dalje mestimično naporna za čitanje, čak i za one koji su iz fizike imali više od skromne dvojke. Hoking u svojoj knjizi priča o poreklu prostora i vremena, evoluciji vasione i njenoj konačnoj sudbini pokrivajući čitavu skalu univerzuma, od najsitnijih gradivnih čestica materije do crnih rupa i galaksija, a potku te priče čine dve najvažnije fizičke teorije: kvantna mehanika i opšta teorija relativiteta. Hoking je čitavog života pokušavao (baš kao i mnogi drugi) da objedini ove dve teorije u jedinstvenu "teoriju svega" i tragovi tog nastojanja jasno su vidljivi u tekstu. Ipak, kako odmičete kroz knjigu, ona postaje sve zahtevnija i kada Hoking počne da vas šeta kroz konuse prostor-vremena, sasvim je moguće da vam se deo mozga pretvori u pihtije.

Karl Sagan je u predgovoru (koji možete da pročitate samo u prvom izdanju) lepo primetio da je ovo istovremeno i knjiga o Bogu, manje o Božijem prisustvu, više o njegovom odsustvu: "Reč ‘bog’ se na stranicama ove knjige pojavljuje mnogo puta. Hoking pokušava da odgovori na fundamentalno pitanje koje je toliko mučilo Ajnštajna: da li je Bog imao ikakvu ulogu u stvaranju univerzuma? Hokingov pokušaj da pronikne u Božiji um završava se prilično jasnim zaključkom: u kosmosu bez granica i u vremenu bez početka i kraja – Bog nema šta da traži".

Društveni angažman

Hoking je bio društveno angažovan i bez ustezanja je iznosio svoje stavove o svim glavnim pitanjima da­naš­njice. Smatrao je da čovečanstvo mora da se otisne ka drugim svetovima ako želi da preživi sopstvene zamke: nuklearni rat, epidemije izazvane laboratorijski mutiranim virusima i ekološke katastrofe. Verovao je da u kosmosu postoji život, ali je zagovarao oprez jer vanzemaljci ne moraju da budu miroljubivi. Tražio je od svetskih državnika da više ulažu u nauku, u Britaniji je podržavao laburiste, a u Americi demokrate. Bio je veliki protivnik Bregzita, smatrao je da će izlazak Britanije iz Evropske unije dovesti do izolacije zemlje i otežati razmenu ideja. Oštro je osudio Trampa zbog negiranja klimatskih promena i povlačenja Amerike iz Pariskog klimatskog sporazuma. Pamtićemo ga i po sledećim izjavama:

Benedikt Kamberbač kao Hoking

"Milionima godina čovečanstvo se nije mnogo razlikovalo od životinja sve dok nešto magično nije udahnulo snagu našoj mašti. Naučili smo da govorimo i naučili da slušamo. Govor je omogućio razmenu ideja, ujedinivši ljude u nastojanju da izgrade nešto novo, do tada nezamislivo. Najveća dostignuća dugujemo našoj sposobnosti da govorimo. Najveće greške počinili smo jer nismo bili spremni da slušamo. Sa tehnologijom koja nam je danas na raspolaganju, imamo šansu da u budućnosti ostvarimo sve svoje želje. Ali samo pod uslovom da nastavimo da razgovaramo".

"Ja imam vrlo jednostavan cilj: da razumem Univerzum u potpunosti, zašto ima današnji izgled i zašto uopšte postoji".

"Za mene je mozak kompjuter koji će prestati da radi kada otkažu njegove komponente. Ne postoji raj, ne postoji život posle smrti za pokvarene kompjutere. Sve su to bajke koje su izmislili ljudi koji se plaše mraka".

"Mislim da je objašnjenje sasvim prosto: Bog ne postoji. Niko nije stvorio svet oko nas i niko ne upravlja njegovom sudbinom. Imamo samo jedan život i treba da ga pametno iskoristimo diveći se usput čudesnom ustrojstvu Univerzuma. Zahvalan sam što sam uopšte imao priliku za to".

"Da nije zabavan, život bi bio tragičan".

"Sva moja očekivanja svedena su na nulu kada sam imao 21 godinu. Sve što sam dobio nakon toga predstavlja bonus".

"Verujem da je život u kosmosu rasprostanjen, ali da je inteligentan život mnogo ređi. Neki kažu da na planeti Zemlji inteligencija tek treba da se pojavi".

"Mi smo tek jedna napredna vrsta majmuna na maloj planeti koja kruži oko jedne sasvim prosčene zvezde. Ali imamo sposobnost da razumemo Univerzum i to nas čini vrlo posebnim."

Edi Redmejn i Hoking

"Setite se da treba da gledate u zvezde, a ne u sopstvene noge. Pokušajte da razumete ono što vidite, budite radoznali. Koliko god da je život težak, uvek postoji nešto što možete da uradite i da u tome budete uspešni. Bitno je da nikad ne odustanete. Rad daje smisao životu, bez njega je život prazan".

"Primetio sam da ljudi koji kažu da je sve predodređeno, da se ne može promeniti unapred zacrtani tok istorije, ipak pogledaju na obe strane pre nego što pređu ulicu".

"Pre par godina, gradski savet u Monci odlučio je da zabrani ljubiteljima života da svoje zlatne ribice drže u malim, okruglim akvarijumima. Rekli su da je to okrutno prema životinjama i da ribice, gledajući kroz krivo staklo, stiču iskrivljenu predstavu o svetu koji ih okružje. Kako mi znamo da naša predstava o svetu nije jednako deformisana?"

"Mislim da se kompjuterski virusi mogu smatrati živim bićima. Rekao bih da to dosta govori o ljudskoj prirodi: jedina životna forma koju smo do sada stvorili potpuno je destruktivna. Stvorili smo život prema sopstvenom liku".

"Idući put kad se neko požali na grešku koju ste napravili, recite mu da je to možda dobro. Kad bi sve na svetu moralo da bude savršeno, niko od nas ne bi postojao".

ALS

ALS je retka bolest za koju se znalo još u XIX veku, a postala je šire poznata tek kada je od nje oboleo Lu Gerih, jedan od najvećih američkih igrača bejzbola svih vremena. Da nešto nije u redu prvi su primetili navijači Njujork Jenkija. Gerihove statistike iz 1937. godine bile su impresivne, ali je naredne godine odjednom počeo da igra znatno slabije. Krajem 1938. godine priznao je da mu "jednostavno, ne ide", ali nije mogao da utvrdi razlog. Naredne godine stvari su se drastično pogoršale, bilo je očigledno da se Gerih sve teže kreće i da jedva može da pogodi lopticu. U jednom trenutku je čak i kolabirao pokušavajući da dotrči do prve baze. Na kraju je sam sebe izbacio iz igre i rekao treneru: "Dosta je bilo, vreme je da sednem na klupu". Te iste godine dijagnostikovan mu je ALS. "Loše vesti", objavio je Gerih, "lateralna skleroza, nema leka. Postoji šansa da će se bolest zaustaviti u sadašnjem stadijumu. Za deset do petnaest godina verovatno će mi biti potreban štap. Jedno je sigurno – sa bejzbolom sam završio". Umro je 1941. godine, samo dve godine nakon dijagnoze.

ALS je i dalje nedovoljno istražena bolest za koju ne postoji adekvatna terapija. Postojeći lekovi mogu da produže život za svega nekoliko meseci. Kako bi se privukla pažnja javnosti i prikupila sredstva potrebna za istraživanje, u leto 2014. godine pokrenuta je akcija "Ice Bucket Challenge" koja je, zahvaljujući socijalnim mrežama, postala jako popularna. Svaki učesnik u kampanji morao je na sebe da izruči punu kofu ledene vode i zatim prozove neku drugu poznatu osobu da učini to isto u roku od 24 časa. Ako je neko želeo da izbegne ovaj izazov, morao je da uplati prilog u dobrotvorne svrhe. Kampanja je bila vrlo uspešna iako je trajala relativno kratko, svega dva meseca. Šaljivi snimci javnih ličnosti, ponajviše filmskih zvezda, muzičara i sportista preplavili su društvene mreže i TV kanale. U kampanji je učestvovao i naš teniser Novak Đoković. Stiven Hoking je takođe izrazio želju da učestvuje, ali mu lekari to nisu dozvolili jer se tek bio oporavio od upale pluća. "Izazov" su umesto Hokinga prihvatila njegova deca.

Vreme #1420