Virtuelni novčić od hiljadu dolara

Iako postoji već godinama, bitkoin je pažnju domaće javnosti privukao tek nedavno, kada je SBPOK u Beogradu uhapsio izvesnog M.Đ. pod optužbom da je ucenio dve poznate holivudske kuće. On je od američkih producenata zatražio 25 bitkoina kako ne bi “pustio u promet” tek završeni film “Bos bejbi”. Od tražene sume uplaćeno mu je ukupno devet bitkoina, ali je na kraju ipak završio u zatvoru. Najbolji komentar do sada? “Budala, trebalo je da traži pare”!

Šta je, zapravo, bitkoin i zašto su srpski lopovi i hohštapleri među prvima u regionu prepoznali njegovu vrednost? U suštini, bitkoin je virtuelna valuta, sredstvo direktnog plaćanja između dve strane bez posrednka i bez državne kontrole. Za razliku od dolara ili evra, bitkoin postoji samo u vrituelnom svetu nula i jedinica. Zašto jedan bitkoin danas vredi 1.000 dolara? Jednostavno zato što postoje ljudi koji su spremni da za jedan bitkoin daju 1.000 dolara ili robu u ekvivalentnoj vrednosti.

Fenomen bitkoina nemoguće je shvatiti ukoliko niste spremni da makar malo zagnjurite u tehničke detalje implementacije. Za taj trud bićete višestruko nagrađeni. Otkrićete da iza bitkoina stoji fascinantan sistem koji se ne zasniva na poverenju niti na tom poverenju insistira. Sistem je, naprotiv, zasnovan na pretpostavci da sve vreme trgujete sa potencijalno zlonamernim ljudima čiji vam je identitet potpuno nepoznat. Bitkoin nema sedište, centralu, upravni i nadzorni odbor i nema diktatora koji upravlja njegovim razvojem. Iako iza bitkoina ne stoji nijedna značajna državna ili internacionalna ustanova ili kompanija, sistem se i dalje uspešno odupire pokušajima bankarskih šekulanata i drugih (ne)formalnih grupa da u ekonomiju bitkoina ugrade svoje interese.

Šta je to što bitkoin čini sve privlačnijim i značajnijim? Možda činjenica da se umesto na bankarskim mahinacijama i berzanskim špekulacijama zasniva na jednostavnim, jasnim, nepodmitljivim i nepromenljvim matematičkim formulama. Većina nas je celog života bežala od matematike, ali nas sada ta matematika sustiže ponovo, ovoga puta u obliku bitkoina.

Bitkoin je virtuelna valuta pa je za nju potreban i virtuelni “novčanik”. To je, u suštini, najobičnija softverska aplikacija koja može da funckioniše na vašem laptopu, mobilnom telefonu ili tabletu. Većina tih aplikacija izgleda prilično spartanski: u njima se vidi stanje vašeg računa, imate dugmiće “pošalji” i “primi” i to je sve. Aplikacija je tu, pre svega, da od vas sakrije višak detalja (naročito onih komplikovanih) i pojednostavi obavljanje novčanih transakcija.

Najvažnija funkcija aplikacije je da kreira vaš tzv. “privatni” i “javni ključ”. Privatni ključ ostaje u vašem trajnom vlasništu, u suštini liči na lozinku koju koristite za “Gugl” ili “Fejsbuk” ali je neuporedivo složeniji. Vaši bitkoini su bezbedni onoliko koliko je bezbedan privatan ključ koji ih kontroliše.

Javni ključ predstavlja vaš identifikator u bitkoin univerzumu. Kada nekom šaljete novac, vi zapravo šaljete novac na “adresu” koja je definisana njegovim javnim ključem. Privatni i javni ključ međusobno su upareni – postoji samo jedan privatni ključ koji odgovara javnom ključu neke osobe. Međutim, mehanizam generisanja ovakvih ključeva toliko je složen da je nemoguće rekonstruisati privatni ključ neke osobe na osnovu onog koji je javno dostupan.

Javni ključ je jedini trag koji ostavljate iza sebe u bitkoin transakcijama. Potrebne ključeve za vas generiše aplikacija za koju ste se opredelili i za to nije potrebna nikakva internet konekcija, lična karta, broj mobilnog telefona, čak ni ime. Ne postoji centralni registar javnih ključeva niti postoji nešto što bi ličilo na bazu podataka o korisnicima (ako vam je takva baza potrebna, moraćete sami da je napravite).

Kako onda sistem zna da meni i vama treba da dodeli različite parove ključeva ako ne postoji centralno mesto za njihovu evidenciju? Zapravo, sistem i ne garantuje da će naši ključevi biti različiti ali je broj mogućih ključeva toliko veliki da je praktično nemoguće da na svetu postoje dva identična para. Ako biste čitavu Zemljinu kuglu napunili zrncima peska, veće su šanse da u dva uzastopna izvlačenja iz nje izvučete jedno te isto zrno peska nego da vam bitkoin dodeli par ključeva koji neko već koristi.

Ok, instalirali ste bitkoin softver na svoj pametni telefon i negde u njemu kriju se potrebni ključevi. Pretpostavimo da ste već nekako stekli jedan bitkoin i da želite da ga pošaljete svom prijatelju koji može da bude bilo gde. Potrebno je da sačinite virtuelnu uplatnicu u kojoj, otprilike, piše da osoba X šalje osobi Y ukupno Z bitkoina. Osobe koje učestvuju u transakciji identifikovane su na uplatnici isključivo svojim javnim ključevima a ne imenima ili email adresama. Šta vas sprečava da sastavite uplatnicu kojom ćete, na primer, svom prijatelju da pošaljete bitkoine koje poseduje neka treća osoba? Zloupotreba se sprečava time što svaka uplatnica mora da bude digitalno potpisana od strane onoga ko šalje novac.

Digitalni potpis kreira se matematičkom formulom koja pomoću vašeg tajnog, privatnog ključa i podataka koji opisuju transakciju kreira njen “sažetak” u vidu šifrovanog teksta koji se dodaje na kraj digitalne uplatnice. Digitalni potpis je unikatan, svaki put drugačiji, čak i kada se ista svota šalje istoj osobi. Verodostojnost digitalnog potpisa može svako da proveri korišćenjem vašeg javnog ključa. Potpis istovremeno štiti i integritet čitave transakcije: ako bi neko promenio neki detalj u njoj (recimo tako što bi preusmerio novac na sebe ili promenio navedeni iznos), digitalni potpis se više ne bi slagao sa podacima navedenim u uplatnici i transakcija bi bila odbijena.

Ako vam ovo zvuči komplikovano, treba da znate da ste pročitali najjednostavniji deo.

Elem, popunili ste uplatnicu (uz pomoć aplikacije koju koristite) i putem interneta uputili je u bitkoin mrežu kako bi transakcija bila realizovana i proknjižena. Kako sistem uopšte zna da vi posedujete bitkoine koje nameravate nekom da prenesete? Za to je potrebna “glavna knjiga” (ledger) u kojoj su evidentirane sve do sada napravljene transakcije. U toj knjizi ne postoji specijalan list koji se odnosi na vas. Umesto toga, glavna knjiga sadrži naizgled beskonačan popis svih bitkoin transakcija još od dana kada je “iskovan” prvi virtuelni novčić. Ta knjiga je javno dostupna svakom i možete je analizirati do mile volje uz softver koji je takođe besplatan ali budite spremni da na njeno inicijalno preuzimanje potrošite čitav dan. Za razliku od banaka koje stanje na računu i promet na njemu mogu da otkriju samo vlasniku računa, kod bitkoina je sve “na izvol’te”.

U glavnoj knjizi ne postoji tako običan podatak kao što je “stanje na računu”. Da biste saznali koliko bitkoina imate moraćete da saberete sve svoje uplate i isplate i da sračunate razliku. Kad god vam neko pošalje bitkoine, u glavnu knjigu se za vaš glavni ključ veže jedan “ulaz” (tzv. input). Kad god nekom šaljete novac morate da se pozovete na jedan ili više nepotrošenih “ulaza” iz prethodnog perioda.

Iz gore navedenog izgleda kao da “glavna knjiga” predstavlja najslabije mesto čitavog sitema. Onaj ko vodi glavnu knjigu ima, zapravo, vlast nad bitkoinom. On može da prihvata i odbija transakcije, da generiše nepostojeće uplate na sopstveni račun ili nametne “porez na promet”. Ako bi se neko dočepao glavne knjige, uništio je ili nepovratno kompromitovao, ceo sistem bi se u trenutku nepovratno raspao.

Ko, zapravo, održava “glavnu knjigu” bitkoin sistema? Genijalnost bitkoina zasniva se pre svega na činjenici da “glavnu knjigu” može, sa jednakim pravima, da održava svako kome se ćefne, uključujući mene i vas. Ne postoji “glavna kopija” pa ni mogućnost da ona bude kompromitovana. Svako ko želi da “knjiži” javno dostupne transakcije može da preuzme bilo koju od postojećih kopija glavne knjige i “knjigovodstveni” softver. Sve postojeće kopije su u suštini potpuno ravnopravne.

Ovakav demokratski koncept suočava nas s jednim naizgled nerešivim problemom: ako na internetu postoji milion kopija glavne knjige, kako da znamo koja kopija je trenutno važeća? Neke od tih kopija su zapuštene ili nekompletne usled hardverskih otkaza ili problema na mreži. Neke su i “frizirane” od strane prevaranata koji će pokušati da istu svotu novca potroše nekoliko puta.

I tako dolazimo do najsuptilnijeg detalja bitkoin arhitekture koji se zove blockchain. Verifikovane bitkoin transakcije knjiže se u tzv. blokovima nalik na registratore u koje knjigovođe odlažu proknjižene fakture. Glavna knjiga je, zapravo, kolekcija registratora (blokova) poređanih jedan pored drugog. Da bi bitkoin definitivno promenio vlasnika neophodno je da se transakcija verifikuje, smesti u registrator (blok), da registrator bude “potpisan” i odložen na policu.

Moderni rudnik bitkoina

Punjenje registratora je jednostavno (podaci o novim transakcijama vam neprekidno pristižu), ali ga nije lako potpisati. Da biste generisali potpis (tzv. “heš”, u suštini jedan broj sa velikim brojem cifara) morate da uzmete sve podatke iz registratora, zatim heš sa korica prethodnog registratora i jedan slučajno izabrani  broj (tzv. “nons”) i primenom matematičke formule sračunate sledeći heš. Postoji, međutim, catch: da bi novi heš bio priznat a registrator zaključen, potrebno je da novi heš bude manji od neke unapred definisane vrednosti. Što znači da ćete heš morati da sračunate mnogo puta, svaki put sa drugom vrednošću “nonsa”, sve dok slučajno ne “nabodete” validni heš. Tek onda možete da kažete da ste “rešili blok”, čime ste istovremeno verifikovali i sve transakcije koje se u njemu nalaze. S obzirom da se svaki blok poziva na heš onog prethodnog, rešeni blokovi formiraju neraskidivi lanac, otud i termin blockchain.

Informacija o novom rešenom bloku distribuira se putem interneta svima koji se bave verifikacijom transakcija. Oni će od vas preuzeti rešeni blok i nastaviti da rešavaju onaj sledeći. Sistem je tako podešen da u mreži uvek preovladava najduži lanac blokova dok se svi kraći odbacuju. U retkim, malo verovatnim situacijama, sistem može da divergira, recimo kada dve osobe na dva kraja sveta istovremeno reše blok. Ta konfuzija (ko ima “pravu” verziju) obično traje deset minuta, dok se ne reši naredni blok, nakon čega će najduži lanac ponovo prebrisati sve one koji su kraći.

Koji je vaš interes da se uopšte bavite ovim bitcoin knjigovodstvom? Svako ko reši blok (kompletira jedan registrator) dobija malu svotu bitkoina kao nagradu za trud. Ovi bitkoini predstavljaju “primarnu emisiju”, tj. “štancovanje para” bukvalno iz vazduha i ne postoji nijedan drugi način da se novi bitkoini upumpaju u sistem. Zbog vrednosti koju stvaraju, ove internet “knjigovođe” često nazivaju i “rudarima”, samo što oni ne kopaju zlato već bitkoine (što je danas skoro isto).

Rudnik bitkoina, istočna varijanta

S obzirom na trenutnu sumanuto visoku vrednost bitkoina, šta vas sprečava da i sami krenete da knjižite bitkoin transakcije (softver to i onako radi automatski, vaše je samo da obezbedite računar i struju) i tako otvorite sopstveni “zlatni rudnik” iz koga će svaki čas da se iskotrlja poneki bitkoin? Ništa, samo napred, ali računajte na ogromnu konkurenciju. U svakom trenutku nekoliko miliona računara bavi se rešavanjem narednog bloka (zaključavanjem novog registratora). Ukupna snaga ovih računara 250 puta je veća od ukupne snage svih svetskih super-kompjutera a potrošnja struje prelazi 40 megavata. I pored toga, matematička zagonetka koju je potrebno rešiti da bi novi blok bio dodat u lanac toliko je teška da se rešenje pojavljuje samo jednom u deset minuta. Težina problema menja se na svakih par meseci kako bi vreme potrebno za rešavanje bloka uvek bilo približno isto, bez obzira na broj računara koji učestvuju u “iskopavanjima”.

Koje su vam šanse da rešite neki blok i osvojite siću od bitkoina? Praktično nikakve. Čak i ako imate “aždaju” od računara, proći će godine pre nego što rešite jedan jedini blok. Račun za potrošenu struju biće nemerljivo veći od koristi koju ste rudaranjem pribavili. Zato se pojedinci često uključuju u “gilde” i solidarno dele ostvarenu dobit, kao što zaposleni dele nagradu od zajednički uplaćenog listića za loto.

Rudnik bitkoina, kućna varijanta

Iza najvećih rudnika bitkoina po pravilu stoje biznismeni. Oni najveći  imaju na hiljade specijalizovanih mašina i koriste silne megavate električne energije. Kada tako puno hardvera nakrcate na jedno mesto, neophodno je i adekvatno hlađenje. Zato se sve više rudnika seli u planine ili čak na Island kako bi se računari hladili prirodno hladnim vazduhom umesto skupim sistemima za klimatizaciju. Neki od tih rudnika izgledaju kao računarski centri NASA, uredni, dobro provetreni i osvetljeni, sa policama prepunim mini-računara čiji je hardver optimizovan samo za jednu stvar – da brzo sračunaju “heš” i potpišu registrator. Rudnici bitkoina sa dalekog istoka, međutim, često izgledaju prilično zastrašujuće: najčešće su smešteni u tek sazidane zgrade bez stolarije, sa improvizovanom mrežom i kablovima koji se vuku po podu. Buka je nesnosna a radnici dežuraju igrajući video-igrice na dušecima bačenim na goli beton. “Iskopani” bitkoini često nisu dovoljni da podmire astronomske troškove pa se rudnici finansiraju i iz taksi, malih iznosa koje uplatilac dobrovoljno namenjuje “knjigovođama” kako bi njegovu transakciju što pre verifikovali.

Ovakav sistem knjiženja transakcijama izuzetno je otporan na zloupotrebe. Zamislite da ste iz glavne knjige izvukli blok (registrator) i iz njega izbrisali sve transakcije koje se odnose na vaše troškove. Problem je što registrator ne možete da vratite u lanac dok ponovo ne rešite matematičku zagonetku, ne samo za izvučeni registrator, već i za sve registratore koji se nalaze iza njega. A to je praktično nemoguće, jer će svaki takav pokušaj biti suočen sa kolektivnom računarskom snagom cele bitkoin mreže. Da biste imali 50% šanse da krivotvorite poslednji registrator u glavnoj knjizi potrebno je da imate na raspolaganju i 50% računarskih kapaciteta celokupne konkurencije, dok je krivotvorenje starijih registratora i transakcija praktično nemoguće.

Trenutno je u opticaju 11 miliona bitkoina i njihov broj raste, ali iskopavanje bitkoina neće trajati beskonačno. Nagrada koja se dodeljuje rudarima za svaki rešeni blok smanjivaće se za 50% svake četiri godine, sve dok 2140. godine ne bude iskopan i poslednji bitkoin. Nakon toga, u opticaju će biti ukupno 21 milion bitkoina a rudari će morati da žive samo od provizija na transakcije. Reklo bi se da je to malo da zadovolji potrebe svetske ekonomije, ali bitkoin se po potrebi može deliti na mnogo sitnije delove nego klasični dinar ili dolar. Jedan bitkoin ima 100.000.000 “satošija”. A o Satošiju, više u okviru.

Rudnik bitkoina napravljen od grafičkih kartica

Kad sve ovo saberete, lako je shvatiti zašto vlasti i banke sa negodovanjem gledaju na rast vrednosti i popularnosti bitkoina. Nijedna država ne voli da se suoči sa sistemom kome ne može ama baš ništa. Anonimnost je skoro potpuna, naročito ako se bitkoin mreži pristupa kroz “Tor” (o čemu je “Vreme” već pisalo). Plaćanje bitkoinom jednostavan je način da se u potpunosti zaobiđu regularni finansijski tokovi, uključujući paprene bankarske provizije i plaćanje poreza na promet. I na kraju, sistem je praktično nemoguće zabraniti. Čak i da ukinete sve najveće rudnike bitkoina na svetu, poslom će nastaviti da se bave pojedinci sa svojih privatnih računara.

Za mnoge je ovo dobrodošla promena. Nju su, na žalost, prvi prigrlili kriminalci koji koriste bitkoin kao sredstvo za realizaciju prljavih poslova, uglavnom sa drogom i lekovima (najpoznatiji među njima, Ros Ulbriht, osnivač “Silk Rouda”, trenutno je na izdržavanju doživotne robije). Ali to ne znači da bitkoin tehnologija nema i sasvim legitimnu upotrebu. Maks Kajzer, novinar Hafington posta, kaže da su današnje banke instrument “finansijskog džihada” u rukama establišmenta koji smišlja spletke i mahinacije i od njih uzima procenat. U takvoj situaciji, bitkoin je dobrodošla alternativa.

Neki ugledni biznismeni, kao što su Bil Gejts (osnivač “Majkrosofta”) ili ser Ričard Brenson (osnivač “Virdžin” grupe) smatraju da je bitkoin nemoguće zaustaviti jer je to sistem koji je jednostavan, efiksan i potpuno transparentan. Brenson čak nudi mogućnost da svoj let u kosmos preko njegove kompanije “Virdžin Galaktik” platite bitkoinima. Od skoro se i “Laborgini” može kupiti za ovu virtulenu valutu a broj restorana, prodavnica i hotela u kojima se prihvata i bitkoin kao sredstvo plaćanja uvećava se svakodnevno (takvih mesta trenutno ima preko 100.000). Ako želite da podržite Vikiliks, to takođe možete da uradite u bitkoinima, možda preko nekog od bitkoin bankomata nedavno postavljenih u Vankuveru.

Bitkoin nije bez slabosti: magnetski privlači lopove i secikese svih vrsta i idealno je rešenje za pranje para i nedozvoljenu trgovinu. Uz to elektronski novčanici sigurni su koliko uređaj ili sajt nakome se novčanik nalazi. Gubitak privatnog ključa predstavlja i nepovratni rastanak sa novcem. Ako vas neko prevari i ne isporuči robu koju ste platili bitkoinima, nema nikakvog načina da povratite svoje pare jer, jednostavno, nemate banku ili instituciju kojoj biste mogli da se žalite. Prethodne provale u sistem rezultovale su katastrofalnim padom vrednosti bitkoina od čega se valuta u par navrata jedva oporavila (2011. godine vrednost bitkoina pala je na svega dva dolara). Najteži udarac bitkoin je doživeo 2014. godine kada je bankrotirala najveća svetska menjačnica “Mt. Goks” nakon što je iz nje ukradeno preko 850.000 bitkoina vrednih oko 450 miliona dolara. I na kraju, bitkoin je softver, a softver je po definiciji pun rupa i nikad se ne zna kakav fatalni nedostatak u njemu još uvek čeka da bude otkriven.

Ipak, bitkoin je preživeo i trenutno mu ide sasvim dobro. Lepota bitkoina je u njegovoj magičnoj jednostavnosti: ako neko ima bitkoin koji želi da mi pošalje i ako ja taj bitkoin želim da primim, nema tog A.V.-a, finansijske policije, države ili zakona koji bi u tome mogao da me spreči. Za ceo bitkoin mogao bih samo da kažem: “Mnogo je, kume”! Ali ako kum hoće da mi pošalje 10.000 satošija (približno deset dinara), dovoljno je da mobilnim telefonom uslika sledeću sličicu:

 Teško da može lakše.

Ko je izmislio bitkoin?

Ideja o bitkoinu pojavila se prvi put 2008. godine na jednom online forumu na kome su se okupljali stručnjaci za kriptografiju. Ispod podužeg rada bio je potpisan izvesni Satoši Nakamoto, bez pominjanja mesta u kome živi ili firme za koju radi. Ubrzo je okupio oko sebe jednu malu grupu programera i prva verzija bitkoin softvera pojavila se 2009. godine.

Satoši je sve vreme ostao sakriven i sa timom je komunicirao isključivo putem elektronske pošte. Povukao se iz rada na projektu godinu dana kasnije bez ikakve najave ili objašnjenja. Poslednji put oglasio se 2011. godine i poručio “da se okrenuo nekim drugim stvarima”. Nikad ga niko nije video uživo ni pre ni posle toga i njegov identitet ostao je misterija čak i za Gevina Andersena, Satošijevog najbližeg saradnika.

Nik Sabo

Sve što danas znamo o Satošiju skriveno je u njegovim mejlovima koji su analizirani i secirani do poslednjeg detalja, ali bez mnogo uspeha. U jednom od njih Satoši kaže da je star 37. godina i da je nekad živeo u Japanu, ali je Satošijev engleski toliko dobar da je malo verovatno da se radi o rođenom Japancu.

“Pravi” identite Satošija dosad je utvrđen nekoliko puta. Prvi kandidat bio je Nik Sabo, stručnjak za kriptografiju, amerikanac mađarskog porekla koji je porekao bilo kakvu vezu sa Satošijem. Drugi Satoši pronađen je u Kaliforniji i, gle čuda, njegovo pravo ime je Dorian Nakamoto. Dorian je fizičar po obrazovanju, radio je u nekoliko navrata na tajnim projektima vezanim za državnu bezbednost. Danima je morao da trpi novinare koji su kampovali na travnjaku ispred njegove kuće da bi na kraju kategorički demantovao da je ikad čuo za bitkoin i zapretio tužbom svima koji se usude da ga povežu sa Satošijem.

Dorijan Nakamoto

Poslednju senzaciju napravio je Krejg Stiven Rajt, kompjuterski stručnjak i biznismen iz Australije koji je 2015. godine izjavio da je on “pravi Satoši”. Krejg je u svom obraćanju delovao prilično ubedljivo, čak je i Gevin Andersen u jednom trenutku izjavio: “Po svemu onome što sam do sada čuo i video – to je on, 98%”! Džon Garza, drugi član nekadašnjeg tima, nije bio tako ubeđen: “Poverovaću kada Krejg pusti u promet jedan Satošijev bitkoin”. Krejg je na kraju obećao da će pred novinarima digitalno da potpiše novu uplatnicu i “pomeri” jedan od najstarijih bitkoina iz najstarijeg, tzv. “dženezis” bloka koji je kreirao Satoši lično. Bio bi to neoborivi dokaz za sve neverne Tome ali je Krejg iznenada počeo da oteže da bi se na kraju i povukao: “Žao mi je. Hteo sam da sve ove godine anonimnosti ostavim iza sebe ali ne mogu. Nemam hrabrosti za to”.

Krejg Stiven Rajt

…Što znači da potraga za pravim Satošijem i dalje traje. Svojim povlačenjem Satoši je učinio najbolju moguću uslugu bitkoinu (pod pretpostavkom da je još uvek živ). Bitkoin je u tehničkom smislu toliko decentralizovan da ga je nemoguće uništiti jednim pametno osmišljenim napadom na infrastrukturu. Ako uz to nemate ni ključnog čoveka, poput Satošija, koga možete da zastrašujete i proganjate kao Asanža, ostajete i bez poslednje mogućnosti da kontrolišete bitkoin ekonomiju. Osim toga, Satošijev misteriozni odlazak doprineo je popularizaciji bitkoina i raspalio  maštu laika koji u Satošiju vide romantičnog genijalca kome je privatnost bila važnija od bogatstva i slave.

Ima i onih koji smatraju da je Satoši bio toliko tehnički briljantan da je nemoguće da se iza tog imena krije samo jedan čovek. “Satoši” je možda samo drugo ime za “Samsung”, “Tošibu”, “Nakamiči” ili “Motorolu” a tu su i teorije zavere po kojima je bitkoin samo još jedan projekat troslovnih agencija kao što su FBI, CIA, NSA, KGB…

Ko god da je, Satoši trenutno poseduje oko milion bitkoina vrednih oko milijardu dolara. Od trenutka kada se povukao u ilegalu nijedan njegov bitkoin nije potrošen.

Pica od deset miliona dolara

Istorijski gledano, od svog nastanka do danas, bitkoin je veći deo vremena bio samo tehnički koncep rezervisan za štrebere, bez bilo koje praktične svrhe. U početku, ljudi su se “razmetali” hiljadama skoro bezvrednih bitkoina koje su sami iskopali ali su posle, uglavnom, plakali.

Zabeležen je slučaj američkog turiste koji je za dve pice u Tajlandu 2010. godine platio 10.000 bitkoina, srećan što je uopšte našao piceruju koja hoće da primi tek izmišljeni elektronski novac. Onako gladan, krenuo je da ih proždire takvom strašću i brzinom da mu je zgađeni prijatelj, sedeći za istim stolom preko puta, rekao: “Dabogda ti preselo”! Nekoliko godina kasnije, reklo bi se da je kletva ispunjena: bitkoini potrošeni na te dve pice danas bi vredeli oko 10 miliona dolara.  Eto šta znači izreka: “Najeo se za sve pare!”

Pročuo se i izvesni Džejms Hauels iz Njuporta koji je 2009. godine sam iskopao 7.500 bitkoina. Onda je slučajno prosuo pivo preko svog računara i onesposobio ga. Delove računara, među kojima je i hard disk sa privatnim ključem i svim bitkoinima, sačuvao je na polici a ostatak pobacao. Godinama kasnije, pred selidbu u novu kuću, Džejms je bacio i hard disk, rešen da se otarasi svega što godinama nije koristio.

A onda mu se javio prijatelj iz Norveške i pohvalio sjajnom zaradom na bitkoinima do kojih je došao po nekoj smešnoj ceni. Kada je Džejms shvatio da su njegovi bitkoini završili u kontejneru, umalo mu je pozlilo. Od đubretara je saznao da se njegov disk nalazi u blizini grada, na deponiji veličine fudbalskog igrališta dubokoj nekoliko metara. “Savetujem vam da nabavite kopletno zaštitno odelo i dovedete bar 10-15 pomoćnika sa opremom za kopanje ili bager”, rekao mu je čuvar deponije. “Nemam ja te pare”, rekao je Džejms, “i kad sam video veličinu deponije znao sam da nemam velike šanse. Ali, morao sam da probam”.

Epilog ove potrage vredne preko sedam miliona dolara? Kao u pesmi benda “U2”: I still haven’t found what I’m looking for.

Kako doći do bitkoina? 

Na isti način kao što dolazite do eura ili dinara! Možete da prodate neku svoju robu ili uslugu za bitkoine, da otkupite bitkoine od prijatelja ili da ih kupite kreditnom karticom u nekoj internet menjačnici. Ima ih dosta ali one najveće, sa najboljim kursem i najmanjom provizijom, kao što su  “Coinbase” ili “Bit Panda”, još uvek ne funkcionišu u Srbiji. Menjačnice koje posluju i na našem tržištu (“Coinmama”, “Indacoin”) nisu najpovoljnije, naročito ako imate želju da počnete sa malim svotama i kupite nekoliko mili-bitkoina, čisto da osetite tehnologiju i zadovoljite znatiželju.
Na prvu kupovinu bitkoina kreditnom karticom provizija menjača ide i do 20-30%, ali je kasnije značajno niža, u zavisnosti od broja i visine prethodnih transakcija. Uz to, postoje i druga ograničenja u vidu minimalne i maksimalne visine transakcija na dnevnom, mesečnom ili apsolutnom nivou. Retko koja menjačnica nudi bitkoine za manje od 50 EUR pri čemu su na male iznose provizije najveće pa se trgovina ne isplati. Drugim rečima, ukoliko niste spremni da investirate bar 100 evra i još spremniji da se sa kupljenih 0,1 bitkoina pozdravite koliko sutra (jer kurs može da se strmoglavi preko noći), najbolje da se i dalje držite dinara.

Vreme #1368