"Izviđač" iz beskraja

Ako izuzmemo spektakularni kraj misije “Kasini“ i nove uspehe privatnog biznisa u oblasti lansiranja satelita i drugog komercijalnog tereta u Zemljinu orbitu, 2017. godina iz kosmičke perspektive nije bila godina za pamćenje. Sve do trenutka kada se, takoreći ni od kuda, pojavio misteriozni objekat za koji se ubrzo ispostavilo da ne potiče iz Sunčevog sistema već iz beskrajnih daljina naše matične galaksije. Za većinu laika ovo možda i nije neka naročita vest. Ali za naučnike koji nikad do sada nisu imali priliku da istražuju ovakve „goste“ u Sunčevom sistemu, astronome amatere i  ljubitelje naučne i nenaučne fantastike, ovaj događaj predstavlja prvorazrednu senzaciju.

Objekat je u prvom trenutku bio klasifikovan kao kometa, zatim kao asteroid pa je u skladu sa tim menjao i imena, sve dok nije potvrđeno njegovo međuzvezdano poreklo. Za takve objekte Međunarodna astronomska unija do sada nije imala sistematizovanu nomenklaturu pa je novi objekat prosto označen kao 1I (asocirajući tako na prvi interstelarni objekat otkriven u Sunčevom sistemu). Ali novinari ne vole skraćenice pa je objekat dobio i “svetovno” ime: Oumuamua (nije štamparska greška). Ova havajska reč najčešće se prevodi kao “skaut” ili “izviđač”, ali, ako baš želite da uđete u suptilne začkoljice havajskog jezika i rastavite reč na sastavne delove, značenje je mnogo složenije: “onaj koji donosi poruku iz daleka i stiže prvi”. Otkriće je prvi put objavljeno u časopisu “Nature” krajem novembra a plod je internacionalne saradnje pri čemu je najveće zasluge imala opservatorija Pan-STARRS na Havajima.

Kako znamo da je Oumuamua gost iz beskraja a ne tek običan asteroid ili kometa kakvih u Sunčevom sistemu ima na desetine hiljada? Odgovor se krije u brzini i obliku putanje. Uzmite jednu običnu jabuku, recimo onu legendarnu koja je Njutnu pala na glavu i tako mu “otkrila” univerzalni zakon gravitacije. Što jače bacite jabuku, daljina koju će dostići pre pada biće veća. Ukoliko jabuku bacite dovoljno velikom brzinom ona će obleteti čitavu Zemljinu kuglu. Ta brzina zove se prva kosmička brzina i ona na površini Zemlje iznosi oko 8 kilometara u sekundi. Ako zanemarite otpor vazduha, jabuka bačena ovom brzinom napraviće beskonačan broj krugova oko planete. Ako tu brzinu nastavite da povećavate kružna putanja dobijaće oblik sve izduženije elipse sve dok ne dostignete brzinu od 11,2 kilometara u sekundi. Pri ovoj, tzv. drugoj kosmičkoj brzini Zemljina gravitacija više nije u stanju da zadrži jabuku u svojoj orbiti. Ona će, jednostavno, od(p)lutati u Sunčev sistem gde će nastaviti da se kreće po elipsi, ali ovoga puta oko Sunca čija je gravitacija neuporedivo jača od gravitacije Zemlje.

Svi objekti u Sunčevom sistemu liče na jabuke, samo malo veće, i imaju upravo takve eliptične putanje. Neke elipse skoro je nemoguće razlikovati od krugova, po takvim putanjama najčešće se kreću planete kao što su Zemlja i Venera. Neke elipse su, međutim, veoma izdužene i karaktersitične su za komete kojima je često potrebno i po nekoliko stotina ili hiljada godina da kompletiraju jednu punu orbitu.

Pan-STARRS opservatorija na Havajima

Oumuamua je potpuno drugačije nebesko telo. “Izviđač” se kreće po putanji oblika hiperbole, ne orbitira oko Sunca i ima toliko veliku brzinu da ga ništa ne može zadržati u Sunčevom sistemu. Sva do sada obavljena merenja ukazuju na to da je Oumuamua prvi do sada otkriveni gost iz našeg galaktičkog komšiluka. Kada se njegova putanja projektuje unazad kroz vreme, reklo bi se da je gost krenuo sa zvezde Vega u sazvežđu Lira. Ali ako se uzme u obzir da se i naši galaktički susedi neprekidno kreću, pre bi se reklo da je Oumuamua lutao kroz Mlečni put stotinama miliona godina pre nego što je dospeo u naš vidokrug. Objekat je presekao Zemljinu orbitu početkom oktobra, napravio zaokret oko Sunca i u ovom trenutku uveliko napušta Sunčev sistem fantastičnom brzinom od preko 60 hiljada kilometara na čas. Do kraja godine biće već toliko daleko od nas da će postati nevidljiv čak i za najjače teleskope na Zemlji. Najnovija osmatranja ukazuju da je Oumuamua objekat pretežno  sastavljen od leda sa debelom korom sastavljenom od jednostavnih organskih molekula. Ali to je samo jedna od aktuelnih hipoteza. Reč je o veoma tamnom objektu koji čak ni u trenutku najmanjeg rastojanja od Sunca nije razvio rep karakterističan za komete. U tom pogledu Oumuamua više liči na čvrstu stenu nalik asteroidu ili… na tuđinski svemirski brod?

Interes javnosti drastično je porastao kada je objavljeno da Oumuamua ima atipičan oblik. Asteroidi, skoro svi od reda, uglavnom liče na okrugle i pomalo grbave krtole krompira, ali naš gost ima oblik cilindra prečnika 35 metara i dužine oko 300 metara.

Artur Klark, "Sastanak s Ramom"

Ima li nekog ko nije čitao Klarkov klasik “Sastanak s Ramom”? U Klarkovom romanu Rama je svemirski brod vanzemaljskog porekla koji se iznenada pojavljuje u Sunčevom sistemu i, gle koincidencije, ima oblik savršenog cilindra dužine 55 i prečnika 20 kilometara. Ekipa astronauta koja istražuje unutrašnjost Rame ostaje fascinirana ogromnim strukturama nalik na solitere ispresecane uskim kanalima, susreće “biote”, nalik na robote sastavljene od živih i mehaničkih delova sa izvesnim stepenom inteligencije, pronalazi holograme predmeta čudne namene, jedan od njih nalik na uniformu koja odslikava stas Raminih inteligentnih kreatora. Ali identitet odsutnih Ramanaca ostaje nepoznat do samog kraja i Rama, baš kao i Oumuamua, napušta Sunčev sistem obavijen velom misterije.

Klark je predvideo mnogo toga mnogo decenija unapred, da li je i ovog puta bio u pravu? Da li smo upravo propustili priliku da ostvarimo prvi kontakt sa nekom vanzemaljskom civilizacijom? Iskreno rečeno, Oumuamua ne liči baš na “Enterprajz” kapetana Kirka iz “Zvezdanih staza”, mnogo više podseća na nevešto smotanu cigaru.  Ali “Enterprajz” i onako nije model za pravi svemirski brod, pravljen je da izgleda lepo na TV ekranu ali zato prkosi svakoj inženjerskoj logici. Pravi svemirski brod verovatno bi više ličio na Ramu ili Oumuamuu jer izduženi objekti lakše prodiru kroz kosmički gas i trpe manju štetu u sudaru sa česticama kosmičke prašine.

Naučnici nisu skloni da odbacuju hipoteze samo zato što zvuče suviše smelo. Ako postoji i mrvica šanse da je Oumuamua svemirski brod prepun vanzemaljaca, onda to treba i istražiti. Najjednostavnije bi bilo poslati svemirsku sondu da ispita misteriozni objekat iz blizine. Međutim, kada se uzme u obzir činjenica da je Oumuamua već na putu da napusti Sunčev sistem i da se kreće veoma brzo, nemoguće je takvu misiju realizovati po prihvatljivoj ceni u ograničenom vremenu koje nam je još uvek na raspolaganju.

Oumuamua kao vanzemaljski svemirski brod

Zagonetni objekat tako je mali da čak i u najvećim teleskopima izgleda kao majušna tačka pa samim tim ni vizuleno osmatranje ne pruža mnogo informacija. Umesto toga, naučnici su primenili drugačiju strategiju. Pretpostavka je da ako unutar “Izviđača” ima inteligentnih bića onda bar neko od njih gleda TV Pink, šalje poruke familiji Vajberom negde daleko u Mlečni put ili lajkuje Fejsbuk. Sve te aktivnosti morale bi da ostave karakterističan potpis u sprektru elektromagnetnog zračenja koji bi se mogao uhvatiti dovoljno velikom antenom na Zemlji. Nekoliko velikih radio-opservatorija uključilo se u potragu za signalima koje Oumuamua potencijalno odašilje, među njima i institut SETI koji već decenijama traga za životom u kosmosu. Veliki publicitet dobila je vest da se potrazi pridružila i organizacija “Breakthrough Listen” iza koje stoje takva imena kao što su čuveni britanski naučnik Stiven Hoking, ruski tehnološki mogul Jurij Milner i osnivač Fajsbuka, Mark Zakerberg. Angažovana je vrhunska tehnika koju radio-astronomija može da ponudi. Ako bi se na Oamuamui nalazio samo jedan vanzemaljac koji ćaska mobilnim telefonom, njegov signal bio bi uhvaćen s lakoćom. Što i nije neko čudo ako se uzme u obzir da je čuveni “Vojadžer” sedamdeset puta udaljeniji a da smo još uvek u stanju da komuniciramo s njim.

Dosadašnja osmatranja, međutim, nisu registrovala nijednu egzotičnu aktivnost i sva je prilika da je Oumuamua samo još jedna beživotna stena koja luta kosmičkim beskrajem. Ipak rano je za konačan zaključak jer je tokom osmatranja sakupljeno preko 90 terabajta podataka koje tek treba analizirati dok su neka “prisluškivanja” još uvek u toku. U međuvremenu, brojne teorije zavere preplavile su društvene mreže. Po njima, Oumuamua je klasični NLO koji traži način da stupi u kontakt s nama i NASA to zna samo nikom neće da kaže. Znate već kako to ide, Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu, HAARP, vakcine i tako to.

Ozbiljni naučnici ipak razmišljaju malo trezvenije, ali su i njihove hipoteze često vrlo smele. Profesor Džejson Rajt sa Univerziteta “Pen Stejt” smatra da oblik koji Oumuamua ima i karakteristično “tumbanje” objekta primećeno tokom osmatranja može da ukazuje na kosmički brod koji je doživeo havariju i izgubio kontrolu tokom misije kolonizacije udaljenih zvezdanih sistema kao što je naš: “Ovakvi brodovi mogu da budu samoreplicirajući. Kada se nađu u pogodnom okruženju kao što je naše, stari brodovi mogu da kreiraju nove i tako nastave proces kolonizacije. Za očekivati je da neki od ovih brodova otkaže i nastavi da se nekontrolisano kreće kroz galaksiju kao što bi se kretala bilo koja kometa ili asteorid”.

Za većinu drugih sve ovo predstsavlja samo traćenje naučnog vremena na istraživanje amaterskih fantazija. Sa tim se ne slaže Avi Leb, astronom sa Harvarda: “Ovaj eksperiment liči na pecanje. Najverovatnije nećemo naći ništa, ali i pored toga treba proveriti sve naše udice s vremena na vreme. Negativan rezultat je sastavni deo nauke. Ipak, ne smemo da zaboravimo da je pitanje “Da li smo sami u kosmosu?” jedno od najznačajnijih pitanja današnjice.

Ima i onih koji tišinu koja stiže sa “Izviđača” tumače na vrlo “kreativan” način, neki od njih i sa višegodišnjim iskustvom u potrazi za vanzemaljcima. Među njima je i Nik Poup, nekadašnji vođa projekta koji je za potrebe američkog ministarstva odbrane istraživao pojave “letećih tanjira” širom planete. Poup takođe smatra da ono što liči na beživotnu, pustu stenu i dalje može da bude svemirski brod. Po njemu, pravi svemirski brod verovatno bi predstavljao izdubljeni asteroid u koji je smešten pogonski sistem i životni prostor. Brodovi nalik na one iz “Ratova zvezda” bili bi previše komplikovani i skupi za konstrukciju, to niko ne bi mogao da napravi. Poup ide korak dalje i kaže da je naš pokušaj da radio signalima kontaktiramo i osmotrimo Oumuamuu bio velika greška: “Ako unutra ima vanzemaljaca, oni su u Sunčev sistem verovatno stigli u stanju hibernacije. Ta hibernacija programirana je da traje sve dok brod ne dođe u kontakt sa inteligentnim bićima. Naši signali su ih najverovatnije probudili i bojim se da oni sada pažljivo motre na svaki naš korak. Ako su uspeli da stignu dovde onda su u tehnološkom smislu sigurno superiorni u odnosu na nas. A to znači da bi se eventualni sukob s njima skoro sigurno završio tragično po našu civilizaciju.”

Ako nas i posmatraju, vanzemaljci sa Oumuamue, zasad ne pokazuju želju da prikoče i naprave polukružni zaokret, kamoli započnu kavgu sa nama. Cinici bi rekli da time, zapravo, dokazuju svoju vanzemaljsku inteligenciju. Jer, kome treba da se bakće sa tehnički inferiornim Zemljanima koji nemilice uništavaju svoju sopstvenu planetu i međusobno se ubijaju u ratovima koji se već hiljadama godinama nastavljaju jedan na drugi?

Ali to ipak ne znači da možemo da se opustimo, setimo se samo kako nas je drug Tito učio. Možda je sve ovo samo početak, uvertira u neku narednu posetu koje će otkriti prave namere naših nezvanih gostiju. Možda “Izviđač” tek treba da javi “centrali” na Vegi da u okolini Sunca postoji jedna mala, plava planeta prebogata resursima u kojima njihova veganska otadžbina tradicionalno oskudeva. Možda je sve ovo jedna klasična galaktička špijunska misija koju bi samo Ilija Čvorović uspeo da raskrinka (“Njih su za sve spremali izuzev za mene”). I šta ako posle ove prve izviđačke posete Ramanaca uslede druge, mnogo češće i ozbiljnije kao konačna priprema za završni udarac (“Sad će početi da nas posećuju njihovi prosjaci, majstori za kišobrane, seljaci sa kajmakom, oni što se raspituju za adrese”).

Nije Artur Klark svoj “Sastanak s Ramom” džabe završio rečenicom: “Ramanci sve rade tri puta”.

Vreme #1408

Onaj osećaj...

Kad te drugari iz osnovne škole zamole da budeš golman u najvažnijoj utakmici sezone.

Zato što si najdeblji, pa na male goliće lopta nema kud da prođe.

Kad ti baka za peticu u školi kupi jednu krem bananicu a ti možeš da ih pojedeš pedeset.

Ili kad ti tetka na vratima ugura hiljadarku u džep i kaže: „Čuvaj to, nemoj odmah sve da potrošiš“! A ti istog popodneva spiskaš sve.

Uglavnom na krem bananice.

Kad smršaš i izgubiš golmansko mesto u timu.

Kad ti drug s kojim si diplomirao na grupi za vazduhoplovstvo objašnjava da Amerikanci nikad nisu sleteli na Mesec. "Snimio Kjubrik", kaže, "sajens fikšn, kakav Mesec, kakvi bakrači".

Kad odeš u video klub i pitaš: „Komšija, imaš li neki dobar film“? A on ode do autombila i iz gepeka izvuče VHS kasetu na kojoj piše "Matrix".

Piratska kopija, snimljena kroz šoferšajbnu automobila u nekom drajv-in bioskopu u Kentakiju dok napolju rominja kiša.

Na svakih par sekundi kroz kadar prolete brisači. Slika se tada primetno poboljša.

„I know kung fu“.

Klap-klap.

„Show me“.

Klap-klap.

Onaj osećaj, kad dobiješ prvu platu u životu i od nje kupiš celu kutiju krem bananica i litar koka kole i onda se zatvoriš u sobu i jedeš dok ne oćoraviš ili ne padneš u nesvest.

Meni se desilo i jedno i drugo.

Onaj osećaj…

Kad odbraniš tezu kod čuvenog profesora Čovića, kad ti mentor stisne ruku a ti njemu ponosno kažeš: „Izvolite sada, profesore, na ćevape i pivo“.

Kad shvatiš da je i Neša Stefanović postao doktor nauka, doduše kod profesora Miće Jovanovića.

Kad shvatiš u kojoj zemlji živiš. Ali dobro, kad kreneš iz Trstenika niko i ne očekuje da stigneš predaleko.

Kad se obratiš državi nekim zahtevom a država ti odgovori u roku od nedelju dana. I to pozitivno.

To još nisam doživeo, ali ima vremena.

Važno je da Srbija napreduje.

Onaj osećaj kada ti deda izdiktira spisak ljudi koji su živeli u njegovom selu pre 80 godina, svih 275 duša, a ti ne možeš da se setiš šta si juče ručao.

"Jaki su to momenti bili", kaže deda.

Onaj osećaj kad ti neko priđe na ulici, zagrli te i kaže: "Pa gde si brate, sto godina se nismo videli". A ti klimaš glavom i pitaš se ko ovo beše i šta sad hoće od tebe.

Liči na klinca iz zavičaja s kojim si nekad igrao klikere u prašini ispred zgrade. Na kraju ispadne da je to kolega iz bivše firme.

Onaj osećaj kad kupiš nov auto a sutra ti skinu znak sa haube i ogrebu vrata ekserom.

Ili kad kupiš nove cipele iako znaš da će na tvojim nogama te fine cipele da izgledaju kao gumeni opanci posle samo nedelju dana.

Onaj osećaj kada ti žena pokaže neku ultrazvučnu fleku odštampanu na parčetu sjajnog papira i kaže: „To je naša beba“.

Onaj osećaj kad otrčiš u porodilište da prvi put vidiš svoje dete i shvatiš da te je deda ipak pretekao.

Zato što deda ima vezu kod medicinske sestre.

Rodio se mali Luka.

Gledam ja njega, gleda on mene.

Delovao je pospano. Ja sam delovao pijano.

Luka je sada veliki dečko i ide u Matematičku gimnaziju. A pre petnaest godina nije znao ni dva plus dva.

Onaj osećaj…

Kada se u subotu probudiš znajući da ne moraš ama baš ništa radiš, uz osmeh svoje drage, dečije čavrljanje, miris sveže kafe i vruć burek.

Kad iz pedesetog pokušaja konačno uspeš da fotografišeš Mesec kako treba i tako svima pokažeš da nisi džabe kupio novi foto-aparat.

Kad pobediš Luku u basketu, pa mu kažeš: „Bez čiče nema priče“! A on hoće da pukne od muke.

Kad ja i moj drugar zakažemo sednicu KPSS-a (tako mi zovemo naš "Komitet za Proučavanje Svetske Situacije") i onda sednemo da pijemo pivo u „Lasti“.

Taj osećaj…

Kad pišeš samo za malobrojne prijatelje jer nemaš nalog ni na jednoj društvenoj mreži. Nikako da odem do pošte i uplatim makar Fejsbuk.

Kad shvatiš da si potrošio veću polovinu života samo da bi se popeo na nekakav vrh, onako kako si ga kako dete zamišljao.

Kao kutiju punu krem bananica i nikog da ti kaže „Aman, dosta više!“

Kad shvatiš da su se drugi u međuvremenu popeli na mnogo više vrhove.

Zato što se nisu zajebavali s krem bananicama kao ti.

Kad shvatiš da se sa tvog vrha na sve strane vidi samo nizbrdica.

…I onaj osećaj kad shvatiš da te na kraju te nizbrdice čeka... livadica.

E, to je taj osećaj.

Vreme#1400

U zagrljaju Saturna

GRUPNI PORTRET: Saturn i Zemlja viđeni okom "Kasinija"

Kosmička sonda “Kasini” predstavlja zajednički projekat američke (NASA), evropske (ESA) i italijanske (ASI) agencije za istraživanje kosmosa. U konstrukciju sonde veličine gradskog autobusa uloženo više od dve i po milijarde dolara. Velika avantura započela je davne 1997. godine lanisranjem sa kosmodroma na Floridi uz burno negodovanje brojnih "zelenih" partija i organizacija usled realne opasnosti da katastrofa tokom lansiranja dovede do rasipanja toksičnog plutonijuma iz letelice u atmosferu.

Kako bi se smanjila masa raketnog goriva a povećala količina korisnog tereta (pre svega naučnih instrumenata), “Kasini” je morao da putuje veoma lagano, koristeći gravitaciono polje Venere (dva puta), Zemlje i Jupitera kao “praćku” za sticanje dodatne brzine. Ovaj kosmički karambol izveden je besprekorno i letelica se u julu 2004. godine konačno našla u orbiti Saturna. Nakon 13 godina i 8 milijardi pređenih kilometara misija izučavanja Saturna, njegovih magičnih prstenova i satelita okončana je spektakularnim poniranjem sonde u atmosferu Saturna.

"Kasini" tokom montaže

Zahvaljujući podacima koje je “Kasini” prikupio do sada napisano je preko 4,000 naučnih radova, svaki sa manjim ili većim naučnim doprinosom. Oni najvažniji radovi tek se očekuju jer je do sada proučen samo mali deo od ukupno 635 gigabajta podataka koliko je “Kasini” prikupio i otpremio na Zemlju. Letelica je otkrila šest novih satelita, izvršila preko dva miliona komandi poslatih sa Zemlje, napravila skoro 300 orbita oko planete, snimila pola miliona fotografija i 160 puta proletela pored Titana, Enceladusa i drugih Saturnovih satelta. Pokušaj da se sve to sumira u jednom kratkom novinskom tekstu verovatno je unapred osuđen na neuspeh, pa opet - da pokušamo.

Saturn je fascinantna planeta čijom atmosferom dominiraju vetrovi neuporedivo jači od onih na Zemlji. Tokom 2010. i 2011. godine “Kasini” je izučavao jednu od najvećih oluja u Sunčevom sistemu koja je u jednom trenutku obuhvatila čitav obim planete. U oblasti severnog pola “Kasini” je otkrio atmosfersko strujanje bizarnog šestougaonog oblika sa ogromnim uraganom u centru, nešto što do sada nije opaženo ni na jednoj drugoj planeti. “Kasini” je, takođe, prvi istražio prostor između Saturna i njegovih prstenova i pokazao da je on uglavnom prazan, nasuprot onome što se do sada pretpostavljalo. Takođe, veličanstveni Saturnovi prstenovi sada se smatraju mnogo mlađim nego pre. Ako se njihova pretpostavljena starost od oko 100 miliona godina uporedi sa milijardama godina postojanja Sunčevog sistema, ispada da živimo u vrlo privilegovanom dobu. I Saturnovi prstenovi viđeni okom “Kasinija” neuporedivo su dinamičniji nego što se do sada mislilo. Sonda je u njima detektovala dinamične “propelerske” strukture, nove Saturnove mesece u stanju nastajanja i neočekivane neravnine nalik na grebene kanala gramofonske ploče.

Tu je, zatim, Titan, najveći Saturnov satelit koji, za razliku od svih ostalih satelita u Sunčevom sistemu, ima gustu azotnu atmosferu karakteristične narandžaste boje koja je skoro potpuno neprozirna za oko kamere. Zahvaljujući moćnom “Kasinijevom” radaru i sondi “Hajgens” koja se odvojila od matične letelice i meko spustila na površinu Titana danas znamo da je Titan, i pored svoje ekstremno niske temperature (-180C), svet promenljive klime sa vetrovima, oblacima, kišama, rekama i jezerima, uz jednu drastičnu razliku u odnosu na Zemlju: umesto vode Titan ima tečne ugljovodonike, njegova jezera puna su metana i drugih tečnih gasova. Misija, naravno, nije mogla da odgonetne da li na Titanu ima živih organizama. Na tako niskim temperaturama šanse su male, ali i dalje postoje. Možda je u nedostatku tečne vode tamo nastao jednostavan mikrobiološki svet čiji se metabolizam zasniva na ugljovodonicima a ne na vodi? Majušni “Hajgens” trenutno predstavlja najudaljeniji objekat načinjen ljudskom rukom koji se nalazi na površini nekog drugog nebeskog tela.

OKEAN ISPOD LEDENE KORE: Enceladus

Ipak, naviše pažnje privukao je Enceladus, znatno manji Saturnov satelit koji smo jedva poznavali do sada, ponajviše zahvaljujući fotografijama koje je napravio “Vojadžer 2” pre mnogo decenija. Enceladus izgleda kao uglancana kugla napravljena od leda, toliko sjajna da po procentu reflektovane sunčeve svetlosti prevazilazi sva ostala tela u Sunčevom sistemu. Njegova glatka površina, takoreći bez tragova udaraca meteorita, sugeriše da je satelit geološki aktivan i da se nekim nepoznatim mehanizmom njegova površina neprekidno obnavlja. Tek su fotografije sa “Kasinija” rasvetlile ovu misteriju.

“Kasini” je u više navrata fotografisao snažne vodene gejzire koji izviru iz tzv. “tigrovih pruga”, dubokih procepa u ledenoj kori u oblasti južnog pola Enceladusa. Ledeni kristali izbačeni kilometrima u vis lagano padaju nazad na površinu satelita podmlađujući i glačajući njegovu površinu. “Kasini” je ne samo snimio ovu vodenu zavesu već je i proleteo kroz nju detektujući kristale leda, organske molekule i čestice prašine. Prihvaćeno je stanovište da se nekoliko kilometara ispod čvrste i beživotne ledene kore Enceladusa nalazi pravi okean tečne vode čija dubina varira između 5 i 10 kilometara.

TIGROVE PRUGE: Ledeni gejziri na Enceladusu

Koji izvor enerije tu količinu vode drži u tečnom stanju i dalje nije do kraja objašnjeno. Jednim delom ova toplota generiše se radioaktivnim raspadom materije ali je taj doprinos relativno mali. Drugi deo verovatno potiče od plimske interakcije Enceladusa i Saturna koja energiju rotacije satelta lagano pretvara u toplotu. Koji god toplotni izvor da je u pitanju, on u dubinama okena verovatno stvara hidro-termalne stubove, nalik onima koje nalazimo na dnu okeana na Zemlji. Takva mesta na našoj planeti bujaju od života i taj životni lanac potpuno je nezavisan od Sunčeve svetlosti i ostatka Zemljine biosfere. Ako je tako nešto moguće u mraku naših okeana, zašto bi bilo nemoguće u jednako mračnim okeanima Enceladusa? Do juče nismo imali nijedan argument u prilog postojanja života na Enceladusu a danas nemamo nijedan argument protiv.

“Kasini” je, kako kaže direktor projekta Erl Mejz, postao žrtva sopstvenih otkrića. Zahvaljujući njemu danas znamo da je Enceladus potencijalni ekosistem i niko nema pravo da ga ugrožava, čak i ako je verovatnoća za to veoma mala. Nisu u pitanju samo mikroorganizmi koje “Kasini” možda još uvek ima na sebi već i velika količina visoko toksičnog i još uvek radioaktivnog plutonijuma. Osim toga, obazrivost diktira i međunarodni ugovor koji su prihvatile sve kosmičke sile a koji zahteva da se spreči kontaminacija potencijalno nastanjivih svetova. Upravo zbog toga NASA ima “Kancelariju za planetarnu zaštitu” čiji je zadatak da “sačuva našu sposobnost da izučavamo druge svetove u njihovom prirodnom stanju, da izbegnemo njihovu kontaminaciju koja bi nas onemogućila da otkrijemo život izvan Zemlje i, u slučaju da on postoji, sačuvamo našu biosferu od štetnih uticaja”.

Metansko more na Titanu

Baš kao i sonda “Galileo” koja je godinama izučavala Jupiter i njegove satelite, uključujući i satelit Evropa koji takođe poseduje okean vode ispod ledene kore, i “Kasini” je morao da bude uništen na kontrolisani način, sagorevanjem u atmosferi planete koja je pune dve decenije bila više nego gostoljubivi domaćin. Time je završena još jedna velika avantura čovečanstva za koju je teško pronaći adekvatno poređenje (ako izuzmemo fascinantan rast srpskog BDP-a). Mnogi od inženjera i naučnika uključenih u projekat su uz “Kasini” dočekali (a neki i ispratili) svoje najbolje profesionalne godine. Poslednji besprekorni manevar “Kasinija” bio je pun pomešanih emocija iskazanih uzdržanim aplauzom, ponekim zagrljajem ili suzom.

Malo je bilo onih koji su poslednje minute druženja sa “Kasinijem” dočekali u vedrom duhu. Jedan od njih bio je Džon Kasani, šef tima koji je sondu opremio radarom koji je na Titanu otkrio metanska mora i štošta još. Na pitanje kako se oseća sad, na kraju svih krajeva, rekao je uz osmeh: “Odlično! Letelica je otišla onako kako bih ja voleo da odem sa ovog sveta kad dođe trenutak za to: brzo, baveći se naukom sve do poslednjeg sekunda. Za mene je ‘Kasini’ samo gomila lima i silicijuma. Sve su to samo delovi koji ne vrede ništa bez ljudi koji će im udahnuti neku kreativnu svrhu”.

Uspeh “Kasinija” raspalio je maštu istraživača. Mnogi predlažu da se istraživanje Saturna nastavi što pre a neki od njih su krajnje avangardni, poput podmornice za istraživanje mora na Titanu i bio-laboratorije za detektovanje života na Enceladusu. Ipak, male su šanse da ćemo se Saturnu uskoro vratiti, pre svega zbog ogromnih troškova.

Naredna velika avantura počinje za godinu dana, lansiranjem opservatorije “Džejms Veb”. Ovaj kolosalni kosmički teleskop, nekoliko puta veći od “Habla” čija su nas otkrića bezbroj puta do sada ostavljala do daha, zapravo je “vremenska mašina” koja će nam omogućiti da vidimo kako je kosmos izgledao u ranom detinjstvu, pre više od 13 milijardi godina. Niko ne zna šta šta ćemo ugledati kada njegovo ogledalo okrenemo ka najmračnijem kutku zvezdanog neba. Neka “Džejms Veb” bude uspešan i efikasan kao što su to bili “Kasini” ili “Habl”, biće sasvim dovoljno.

Kraj koji se nije mogao izbeći

Zašto je “Kasini” morao da bude uništen, i pored toga što je najveći broj uređaja i instrumenata na njemu i posle dvadeset godina bio u odličnom stanju? Da bi misija mogla da se nastavi neophodno je da kontrola leta i dalje bude u stanju da upravlja kretanjem letelice. Drugim rečima, neophodno je da letelica ima kontrolisanu putanju i orijentaciju u prostoru.

Održavanje ispravne orijentacije podrazumeva sposobnost letelice da okrene svoju antenu prema Zemlji ili da usmeri svoje kamere ka izabranom objektu. Ovo može da se postigne korišćenjem običnog elektromotora. Ako se rotor takvog motora okreće u jednu stranu, čitava letelica lagano se okreće u surptonom smeru, u skladu sa Njutnovim zakonom akcije i reakcije. Dodajte na to još dva takva motora za kontrolu obratanja letelice u odnosu na dve preostale prostorne ose i stavite još jedan u rezervu, za slučaj da neki od prva tri otkaže, i problem je rešen.

KRAJ: "Kasini" ulazi u Saturnovu atmosferu

Za funkcionisanje ovih motora potrebna je struja, ali nje na kosmičkim letelica obično ima dovoljno. Sve do Jupiterove orbite letelice obično koriste solarne panele za konverziju Sunčeve setlosti u elektricitet. Iza Jupiterove orbite tama postaje sve gušća i fotoćelije više nisu u stanju da generišu potrebne količine energije. Zato letelice za duboki kosmos koriste tzv. radio-izotopske termo-električne generatore (RTG) koji proizvode struju korišćenjem toplote koja se oslobađa radio-aktivnim raspadom. Kao pogonsko gorivo obično se koristi plutonijum-238 koji se proizvodi isključivo u atomskim reaktorima. Ovaj izotop plutonijma predstavlja strateški materijal kojim raspolažu isključivo velike sile a ukupne planetarne rezerve mere se kilogramima.

Plutonijum je visoko efikasan izvor energije – pod dejstvom toplote koju sam proizvodi radioaktivnim raspadom, komad plutonijuma-238 može da bude u stanju crvenog usijanja na sobnoj temperaturi. Da bi njegova toplotna moć opala na polovinu potrebno je da prođe više od osamdeset godina. Uz to, radio-izotopski generatori imaju veoma prostu konstrukciju bez pokretnih delova što letelici obezbeđuje mnogo decenija pouzdanog snabdevanja električnom energijom. Zato smo, na primer, i dalje u stranju da komuniciramo sa “Vojadžerom” koji se posle 40 godina leta nalazi izvan granica Sunčevog sistema.

Međutim, orijentacija predstavlja samo polovinu kontrole položaja letelice. Održavanje ispravne trajektorije neuporedivo je komplikovanije i za to su potrebni raketni motori. Motori na “Kasiniju” imaju klasični hemijski pogon i potreban potisak ostvaruju sagorevanjem i izbacivanjem produkata sagorevanja kroz mlaznik motora. Letelica usled toga dobija ubrzanje u suprotnu stranu i to ubrzanje postoji samo dok je motor uključen. S obzirom da se gorivo nepovratno troši i da su njegove rezerve na letelici ograničene, svaka kosmička letelica može da izvede samo određen broj promena putanje. Onoga trenutka kada letelica potroši svoje rezerve goriva, prestaje i mogućnost kontrole njene trajektorije.

HEKSAGON: Oluja na Saturnovom severnom polu

Upravo to se desilo i sa “Kasinijem”. U trenutku lansiranja sonda je imala oko tri tone goriva (poređenja radi, celokupan korisni teret imao je svega dve i po tone). Nakon dve decenije suptilnih korekcija putanje, “Kasinijev” rezervoar spao je na poslednjih 30 kilograma. Kontrola leta odlučila je da poslednje kapi goriva upotrebi za promenu kursa letelice i uputi je u Saturnovu atmosferu gde je letelica i uništena 15. septembra.

Da li je bilo moguće sačuvati “Kasini” još neko vreme? Svakako da jeste. Preostalo gorivo moglo je letelicu da postavi u relativno stabilnu putanju oko Saturna koja bi omogućila bar još jednu deceniju posmatranja, ako ne i više. Ali na duge staze, putanja svakog nebeskog tela pa i  “Kasinija” postaje nepredvidiva. Gravitacioni uticaji okolnih nebeskih tela, prolazećih kometa ili asteroida mogu da izvedu “Kasini” iz stabilne putanje i dovedu do njene kolizije sa Titanom i Enceladusom na kojima možda postoji život. Takav sudar mogao bi da ima katastrofalne posledice s obzirom da “Kasini” nije bio sistematski sterilisan pre polaska na put.

Možda je ova briga preterana, ali neki zemaljski organizmi s lakoćom opstaju u uslovima ekstremne hladnoće ili radijacije kakve nalazimo samo u kosmosu. Šampioni izdržljivosti svakako su vodeni medvedi, mikroskopski ogranizmi koji su u stanju da opstanu više od deset dana u kosmičkom vakuumu. Eksperimenti na Međunarodnoj kosmičkoj stanici pokazali su da bakterije skrivene u steni zakačenoj na spoljašnji zid stanice mogu da budu oživljene i posle dve godine kosmičke hibernacije. Susret živih bića sa Zemlje i onih na Enceladusu može da bude fatalan po ove druge. Uostalom, pitajte Indijance kakvu su sudbinu doživeli nakon Kolumbovog iskrcavanja.

Kasini i Hajgens

Misija koja je upravo okončana svojim punim nazivom ("Kasini-Hajgens") odaje počast dvojici velikana astronomije i nauke u celini: Žanu Dominiku Kasniju i Kristijanu Hajgensu.

DELIKATNA LEPOTA: Saturnovi prstenovi

Kasini je rođen u Italiji, 1625. godine. Za astronomiju se zainteresovao tek kada je prerastao svoju ranu fasicinaciju astrologijom. Prvi znanja stekao je od jezuitskih sveštenika i jednog bogatog astronoma-amatera koji mu je pružio priliku da koristi kvalitetne teleskope. Bio je talentovani posmatrač Sunca i planeta tako da je ubrzo dobio profesorsko mesto na Univerzitetu u Bolonji. Odatle je na poziv Luja XIV, 1669. godine prešao u tek formiranu Francusku akademiju nauka. Dve godine kasnije primio je francusko državljanstvo i postao direktor Pariske opservatorije.

Kasini je otkrio četiri Saturnova satelita: Japetus (1671), Reu (1672), Tetis i Dion (1684). Ipak, najpoznatiji je po tome što je 1675. godine otkrio tanak procep u Saturnovim prstenovima koji i danas nosi njegovo ime. Kasinijevom zaslugom, francuski astronomi i Pariska opservatorija obezbedili su prestiž koji je trajao još dugo nakon njegove smrti 1712. godine.

Hiperion

Kristijan Hajgens rođen je 1629. godine u bogatoj holandskoj porodici tradicionalno vezanoj za politiku i dplomatiju. Hajgensov talenat za crtanje i geometriju prvi je zapazio Rene Dekart koji je odlučujuće doprineo da Hajgens studira matematiku. Nakon studija, Hajgens je otvorio malu radionicu za izradu astronomskih teleskopa. Nakon što je formulisao sopstvenu teoriju ovih sprava i otkrio zakon prelamanja svetlosti, Hajgens je osmislio i sopstvene tehnike izrade i poliranja teleskopskih sočiva. Jedan svoj teleskop, mnogo jači od onog koji je svojevremeno koristio Galilej, Hajgens je 1655. godine uperio u Saturn i na sopstveno iznenađenje otkrio da Saturn ima jednog velikog pratioca - Titan. Četiri godine kasnije, Hajgens će utvrditi i pravi oblik Saturnovih prstenova. Osim za astronomiju Hajgens je bio zainteresovan i za merenje vremena. Prvi je utvrdio da se mehaničko klatno može iskoristiti kao sredstvo za pouzdano definisanje ritma časovnika.

Hajgensove pozne godine obeležiće sukob sa Isakom Njutnom, najvećim genijem tog doba. Hajgens je bio neizmerno tašt pa je kao samozvani "genije bez konkurencije" odbio Njutnov predlog da zajednički formulišu bolji matematički model časovnika sa klatnom. Hajgens se žestoko protivio Njutnovoj čestičnoj teoriji svetlosti iako nije mogao da mu parira matematičkim znanjem. U to vreme Njutn je već razvio diferencijalni račun koji Hajgens nije želeo da koristi iz čistog kaprica ali je zato, svestan svog hendikepa, podstakao Gotfrida Lajbinca da napravi nešto slično. Sporenja oko toga ko je izmislio diferencijalni račun, Njutn ili Lajbnic, traju do današnjih dana.

Hajgens je umro 1695. godine. Iako se njegovi tadašnji naučni rezultati mogu uporediti jedino s Njutnovima, Hajgens je priznanje naučne zajednice stekao tek naknadno, mnogo posle svoje smrti. Taština, ignorancija, hermetičnost i navika da radi u potpunoj osami onemogućili su ga da zasluženu slavu stekne još za života.

Saturn kao stari znanac

Saturn je šesta po redu i druga po veličini planeta u Sunčevom sistemu. S obzirom da je lako vidljiv golim okom, Saturn je posmatran i izučavan još od antičkih vremena (u rimskoj mitologiji Saturn je bog zemljoradnje). Teleskopom ga je prvi posmatrao Galileo Galilej 1610. godine ali nije ispravno protumačio ono što je video. U to vreme Galilej je Saturnov prsten mogao da vidi jedino "iz profila", kao tanku crtu preko planetarnog diska, a ne kao elipsu ili krug. Zato je pogrešno pretpostavio da Saturn ima dva satelita, po jedan sa svake strane, a misterija je ostala nerazrešena sve dok Kristijan Hajgens nije tačno opisao Saturnovu geometriju. Danas znamo da je Saturnov spektakularni prsten sastavljen iz nekoliko koncentričnih delova i da ima prečnik od preko četvrt miliona kilometra. Prsten uglavnom čine gromade leda i stene veličine od nekoliko centimetra do više stotina metara. Debljina prstena je ekstremno mala, manja od jednog kilometra: kada bi se materijal čitavog Saturnovog prstena sabio u sferu, ona ne bi imala ni 100 kilometara u prečniku.

Poput Jupitera, i Saturn je gasoviti džin. Ima deset puta veći prečnik od Zemlje i sastavljen je od mešavine vodonika, helijuma i tragova drugih materija. Saturn je telo sa najmanjom gustinom u Sunčevom sistemu: ako biste uspeli da ga strpate u kadu, on bi u njoj plutao kao gumena patkica. Zbog velike brzine rotacije i slabe konzistencije, Saturn je vidljivo spljošten na polovima i po obliku više podseća na tikvu nego na loptu.

Pored Saturna do sada su proletele tri kosmičke sonde: Pionir 11 (1979), Vojadžer 1 (1980) i Vojadžer 2 (1981), pri čemu se nijedna nije zadržala u blizini planete više od dan-dva. Iako su ove tri kratke posete višestruko uvećale naše znanje o Saturnu, istinski prodor u razumevanju ove planete napravio je tek “Kasini” nekoliko decenija kasnije.

Vreme #1394

Enceladus i Titan

Virtuelni novčić od hiljadu dolara

Iako postoji već godinama, bitkoin je pažnju domaće javnosti privukao tek nedavno, kada je SBPOK u Beogradu uhapsio izvesnog M.Đ. pod optužbom da je ucenio dve poznate holivudske kuće. On je od američkih producenata zatražio 25 bitkoina kako ne bi “pustio u promet” tek završeni film “Bos bejbi”. Od tražene sume uplaćeno mu je ukupno devet bitkoina, ali je na kraju ipak završio u zatvoru. Najbolji komentar do sada? “Budala, trebalo je da traži pare”!

Šta je, zapravo, bitkoin i zašto su srpski lopovi i hohštapleri među prvima u regionu prepoznali njegovu vrednost? U suštini, bitkoin je virtuelna valuta, sredstvo direktnog plaćanja između dve strane bez posrednka i bez državne kontrole. Za razliku od dolara ili evra, bitkoin postoji samo u vrituelnom svetu nula i jedinica. Zašto jedan bitkoin danas vredi 1.000 dolara? Jednostavno zato što postoje ljudi koji su spremni da za jedan bitkoin daju 1.000 dolara ili robu u ekvivalentnoj vrednosti.

Fenomen bitkoina nemoguće je shvatiti ukoliko niste spremni da makar malo zagnjurite u tehničke detalje implementacije. Za taj trud bićete višestruko nagrađeni. Otkrićete da iza bitkoina stoji fascinantan sistem koji se ne zasniva na poverenju niti na tom poverenju insistira. Sistem je, naprotiv, zasnovan na pretpostavci da sve vreme trgujete sa potencijalno zlonamernim ljudima čiji vam je identitet potpuno nepoznat. Bitkoin nema sedište, centralu, upravni i nadzorni odbor i nema diktatora koji upravlja njegovim razvojem. Iako iza bitkoina ne stoji nijedna značajna državna ili internacionalna ustanova ili kompanija, sistem se i dalje uspešno odupire pokušajima bankarskih šekulanata i drugih (ne)formalnih grupa da u ekonomiju bitkoina ugrade svoje interese.

Šta je to što bitkoin čini sve privlačnijim i značajnijim? Možda činjenica da se umesto na bankarskim mahinacijama i berzanskim špekulacijama zasniva na jednostavnim, jasnim, nepodmitljivim i nepromenljvim matematičkim formulama. Većina nas je celog života bežala od matematike, ali nas sada ta matematika sustiže ponovo, ovoga puta u obliku bitkoina.

Bitkoin je virtuelna valuta pa je za nju potreban i virtuelni “novčanik”. To je, u suštini, najobičnija softverska aplikacija koja može da funckioniše na vašem laptopu, mobilnom telefonu ili tabletu. Većina tih aplikacija izgleda prilično spartanski: u njima se vidi stanje vašeg računa, imate dugmiće “pošalji” i “primi” i to je sve. Aplikacija je tu, pre svega, da od vas sakrije višak detalja (naročito onih komplikovanih) i pojednostavi obavljanje novčanih transakcija.

Najvažnija funkcija aplikacije je da kreira vaš tzv. “privatni” i “javni ključ”. Privatni ključ ostaje u vašem trajnom vlasništu, u suštini liči na lozinku koju koristite za “Gugl” ili “Fejsbuk” ali je neuporedivo složeniji. Vaši bitkoini su bezbedni onoliko koliko je bezbedan privatan ključ koji ih kontroliše.

Javni ključ predstavlja vaš identifikator u bitkoin univerzumu. Kada nekom šaljete novac, vi zapravo šaljete novac na “adresu” koja je definisana njegovim javnim ključem. Privatni i javni ključ međusobno su upareni – postoji samo jedan privatni ključ koji odgovara javnom ključu neke osobe. Međutim, mehanizam generisanja ovakvih ključeva toliko je složen da je nemoguće rekonstruisati privatni ključ neke osobe na osnovu onog koji je javno dostupan.

Javni ključ je jedini trag koji ostavljate iza sebe u bitkoin transakcijama. Potrebne ključeve za vas generiše aplikacija za koju ste se opredelili i za to nije potrebna nikakva internet konekcija, lična karta, broj mobilnog telefona, čak ni ime. Ne postoji centralni registar javnih ključeva niti postoji nešto što bi ličilo na bazu podataka o korisnicima (ako vam je takva baza potrebna, moraćete sami da je napravite).

Kako onda sistem zna da meni i vama treba da dodeli različite parove ključeva ako ne postoji centralno mesto za njihovu evidenciju? Zapravo, sistem i ne garantuje da će naši ključevi biti različiti ali je broj mogućih ključeva toliko veliki da je praktično nemoguće da na svetu postoje dva identična para. Ako biste čitavu Zemljinu kuglu napunili zrncima peska, veće su šanse da u dva uzastopna izvlačenja iz nje izvučete jedno te isto zrno peska nego da vam bitkoin dodeli par ključeva koji neko već koristi.

Ok, instalirali ste bitkoin softver na svoj pametni telefon i negde u njemu kriju se potrebni ključevi. Pretpostavimo da ste već nekako stekli jedan bitkoin i da želite da ga pošaljete svom prijatelju koji može da bude bilo gde. Potrebno je da sačinite virtuelnu uplatnicu u kojoj, otprilike, piše da osoba X šalje osobi Y ukupno Z bitkoina. Osobe koje učestvuju u transakciji identifikovane su na uplatnici isključivo svojim javnim ključevima a ne imenima ili email adresama. Šta vas sprečava da sastavite uplatnicu kojom ćete, na primer, svom prijatelju da pošaljete bitkoine koje poseduje neka treća osoba? Zloupotreba se sprečava time što svaka uplatnica mora da bude digitalno potpisana od strane onoga ko šalje novac.

Digitalni potpis kreira se matematičkom formulom koja pomoću vašeg tajnog, privatnog ključa i podataka koji opisuju transakciju kreira njen “sažetak” u vidu šifrovanog teksta koji se dodaje na kraj digitalne uplatnice. Digitalni potpis je unikatan, svaki put drugačiji, čak i kada se ista svota šalje istoj osobi. Verodostojnost digitalnog potpisa može svako da proveri korišćenjem vašeg javnog ključa. Potpis istovremeno štiti i integritet čitave transakcije: ako bi neko promenio neki detalj u njoj (recimo tako što bi preusmerio novac na sebe ili promenio navedeni iznos), digitalni potpis se više ne bi slagao sa podacima navedenim u uplatnici i transakcija bi bila odbijena.

Ako vam ovo zvuči komplikovano, treba da znate da ste pročitali najjednostavniji deo.

Elem, popunili ste uplatnicu (uz pomoć aplikacije koju koristite) i putem interneta uputili je u bitkoin mrežu kako bi transakcija bila realizovana i proknjižena. Kako sistem uopšte zna da vi posedujete bitkoine koje nameravate nekom da prenesete? Za to je potrebna “glavna knjiga” (ledger) u kojoj su evidentirane sve do sada napravljene transakcije. U toj knjizi ne postoji specijalan list koji se odnosi na vas. Umesto toga, glavna knjiga sadrži naizgled beskonačan popis svih bitkoin transakcija još od dana kada je “iskovan” prvi virtuelni novčić. Ta knjiga je javno dostupna svakom i možete je analizirati do mile volje uz softver koji je takođe besplatan ali budite spremni da na njeno inicijalno preuzimanje potrošite čitav dan. Za razliku od banaka koje stanje na računu i promet na njemu mogu da otkriju samo vlasniku računa, kod bitkoina je sve “na izvol’te”.

U glavnoj knjizi ne postoji tako običan podatak kao što je “stanje na računu”. Da biste saznali koliko bitkoina imate moraćete da saberete sve svoje uplate i isplate i da sračunate razliku. Kad god vam neko pošalje bitkoine, u glavnu knjigu se za vaš glavni ključ veže jedan “ulaz” (tzv. input). Kad god nekom šaljete novac morate da se pozovete na jedan ili više nepotrošenih “ulaza” iz prethodnog perioda.

Iz gore navedenog izgleda kao da “glavna knjiga” predstavlja najslabije mesto čitavog sitema. Onaj ko vodi glavnu knjigu ima, zapravo, vlast nad bitkoinom. On može da prihvata i odbija transakcije, da generiše nepostojeće uplate na sopstveni račun ili nametne “porez na promet”. Ako bi se neko dočepao glavne knjige, uništio je ili nepovratno kompromitovao, ceo sistem bi se u trenutku nepovratno raspao.

Ko, zapravo, održava “glavnu knjigu” bitkoin sistema? Genijalnost bitkoina zasniva se pre svega na činjenici da “glavnu knjigu” može, sa jednakim pravima, da održava svako kome se ćefne, uključujući mene i vas. Ne postoji “glavna kopija” pa ni mogućnost da ona bude kompromitovana. Svako ko želi da “knjiži” javno dostupne transakcije može da preuzme bilo koju od postojećih kopija glavne knjige i “knjigovodstveni” softver. Sve postojeće kopije su u suštini potpuno ravnopravne.

Ovakav demokratski koncept suočava nas s jednim naizgled nerešivim problemom: ako na internetu postoji milion kopija glavne knjige, kako da znamo koja kopija je trenutno važeća? Neke od tih kopija su zapuštene ili nekompletne usled hardverskih otkaza ili problema na mreži. Neke su i “frizirane” od strane prevaranata koji će pokušati da istu svotu novca potroše nekoliko puta.

I tako dolazimo do najsuptilnijeg detalja bitkoin arhitekture koji se zove blockchain. Verifikovane bitkoin transakcije knjiže se u tzv. blokovima nalik na registratore u koje knjigovođe odlažu proknjižene fakture. Glavna knjiga je, zapravo, kolekcija registratora (blokova) poređanih jedan pored drugog. Da bi bitkoin definitivno promenio vlasnika neophodno je da se transakcija verifikuje, smesti u registrator (blok), da registrator bude “potpisan” i odložen na policu.

Moderni rudnik bitkoina

Punjenje registratora je jednostavno (podaci o novim transakcijama vam neprekidno pristižu), ali ga nije lako potpisati. Da biste generisali potpis (tzv. “heš”, u suštini jedan broj sa velikim brojem cifara) morate da uzmete sve podatke iz registratora, zatim heš sa korica prethodnog registratora i jedan slučajno izabrani  broj (tzv. “nons”) i primenom matematičke formule sračunate sledeći heš. Postoji, međutim, catch: da bi novi heš bio priznat a registrator zaključen, potrebno je da novi heš bude manji od neke unapred definisane vrednosti. Što znači da ćete heš morati da sračunate mnogo puta, svaki put sa drugom vrednošću “nonsa”, sve dok slučajno ne “nabodete” validni heš. Tek onda možete da kažete da ste “rešili blok”, čime ste istovremeno verifikovali i sve transakcije koje se u njemu nalaze. S obzirom da se svaki blok poziva na heš onog prethodnog, rešeni blokovi formiraju neraskidivi lanac, otud i termin blockchain.

Informacija o novom rešenom bloku distribuira se putem interneta svima koji se bave verifikacijom transakcija. Oni će od vas preuzeti rešeni blok i nastaviti da rešavaju onaj sledeći. Sistem je tako podešen da u mreži uvek preovladava najduži lanac blokova dok se svi kraći odbacuju. U retkim, malo verovatnim situacijama, sistem može da divergira, recimo kada dve osobe na dva kraja sveta istovremeno reše blok. Ta konfuzija (ko ima “pravu” verziju) obično traje deset minuta, dok se ne reši naredni blok, nakon čega će najduži lanac ponovo prebrisati sve one koji su kraći.

Koji je vaš interes da se uopšte bavite ovim bitcoin knjigovodstvom? Svako ko reši blok (kompletira jedan registrator) dobija malu svotu bitkoina kao nagradu za trud. Ovi bitkoini predstavljaju “primarnu emisiju”, tj. “štancovanje para” bukvalno iz vazduha i ne postoji nijedan drugi način da se novi bitkoini upumpaju u sistem. Zbog vrednosti koju stvaraju, ove internet “knjigovođe” često nazivaju i “rudarima”, samo što oni ne kopaju zlato već bitkoine (što je danas skoro isto).

Rudnik bitkoina, istočna varijanta

S obzirom na trenutnu sumanuto visoku vrednost bitkoina, šta vas sprečava da i sami krenete da knjižite bitkoin transakcije (softver to i onako radi automatski, vaše je samo da obezbedite računar i struju) i tako otvorite sopstveni “zlatni rudnik” iz koga će svaki čas da se iskotrlja poneki bitkoin? Ništa, samo napred, ali računajte na ogromnu konkurenciju. U svakom trenutku nekoliko miliona računara bavi se rešavanjem narednog bloka (zaključavanjem novog registratora). Ukupna snaga ovih računara 250 puta je veća od ukupne snage svih svetskih super-kompjutera a potrošnja struje prelazi 40 megavata. I pored toga, matematička zagonetka koju je potrebno rešiti da bi novi blok bio dodat u lanac toliko je teška da se rešenje pojavljuje samo jednom u deset minuta. Težina problema menja se na svakih par meseci kako bi vreme potrebno za rešavanje bloka uvek bilo približno isto, bez obzira na broj računara koji učestvuju u “iskopavanjima”.

Koje su vam šanse da rešite neki blok i osvojite siću od bitkoina? Praktično nikakve. Čak i ako imate “aždaju” od računara, proći će godine pre nego što rešite jedan jedini blok. Račun za potrošenu struju biće nemerljivo veći od koristi koju ste rudaranjem pribavili. Zato se pojedinci često uključuju u “gilde” i solidarno dele ostvarenu dobit, kao što zaposleni dele nagradu od zajednički uplaćenog listića za loto.

Rudnik bitkoina, kućna varijanta

Iza najvećih rudnika bitkoina po pravilu stoje biznismeni. Oni najveći  imaju na hiljade specijalizovanih mašina i koriste silne megavate električne energije. Kada tako puno hardvera nakrcate na jedno mesto, neophodno je i adekvatno hlađenje. Zato se sve više rudnika seli u planine ili čak na Island kako bi se računari hladili prirodno hladnim vazduhom umesto skupim sistemima za klimatizaciju. Neki od tih rudnika izgledaju kao računarski centri NASA, uredni, dobro provetreni i osvetljeni, sa policama prepunim mini-računara čiji je hardver optimizovan samo za jednu stvar – da brzo sračunaju “heš” i potpišu registrator. Rudnici bitkoina sa dalekog istoka, međutim, često izgledaju prilično zastrašujuće: najčešće su smešteni u tek sazidane zgrade bez stolarije, sa improvizovanom mrežom i kablovima koji se vuku po podu. Buka je nesnosna a radnici dežuraju igrajući video-igrice na dušecima bačenim na goli beton. “Iskopani” bitkoini često nisu dovoljni da podmire astronomske troškove pa se rudnici finansiraju i iz taksi, malih iznosa koje uplatilac dobrovoljno namenjuje “knjigovođama” kako bi njegovu transakciju što pre verifikovali.

Ovakav sistem knjiženja transakcijama izuzetno je otporan na zloupotrebe. Zamislite da ste iz glavne knjige izvukli blok (registrator) i iz njega izbrisali sve transakcije koje se odnose na vaše troškove. Problem je što registrator ne možete da vratite u lanac dok ponovo ne rešite matematičku zagonetku, ne samo za izvučeni registrator, već i za sve registratore koji se nalaze iza njega. A to je praktično nemoguće, jer će svaki takav pokušaj biti suočen sa kolektivnom računarskom snagom cele bitkoin mreže. Da biste imali 50% šanse da krivotvorite poslednji registrator u glavnoj knjizi potrebno je da imate na raspolaganju i 50% računarskih kapaciteta celokupne konkurencije, dok je krivotvorenje starijih registratora i transakcija praktično nemoguće.

Trenutno je u opticaju 11 miliona bitkoina i njihov broj raste, ali iskopavanje bitkoina neće trajati beskonačno. Nagrada koja se dodeljuje rudarima za svaki rešeni blok smanjivaće se za 50% svake četiri godine, sve dok 2140. godine ne bude iskopan i poslednji bitkoin. Nakon toga, u opticaju će biti ukupno 21 milion bitkoina a rudari će morati da žive samo od provizija na transakcije. Reklo bi se da je to malo da zadovolji potrebe svetske ekonomije, ali bitkoin se po potrebi može deliti na mnogo sitnije delove nego klasični dinar ili dolar. Jedan bitkoin ima 100.000.000 “satošija”. A o Satošiju, više u okviru.

Rudnik bitkoina napravljen od grafičkih kartica

Kad sve ovo saberete, lako je shvatiti zašto vlasti i banke sa negodovanjem gledaju na rast vrednosti i popularnosti bitkoina. Nijedna država ne voli da se suoči sa sistemom kome ne može ama baš ništa. Anonimnost je skoro potpuna, naročito ako se bitkoin mreži pristupa kroz “Tor” (o čemu je “Vreme” već pisalo). Plaćanje bitkoinom jednostavan je način da se u potpunosti zaobiđu regularni finansijski tokovi, uključujući paprene bankarske provizije i plaćanje poreza na promet. I na kraju, sistem je praktično nemoguće zabraniti. Čak i da ukinete sve najveće rudnike bitkoina na svetu, poslom će nastaviti da se bave pojedinci sa svojih privatnih računara.

Za mnoge je ovo dobrodošla promena. Nju su, na žalost, prvi prigrlili kriminalci koji koriste bitkoin kao sredstvo za realizaciju prljavih poslova, uglavnom sa drogom i lekovima (najpoznatiji među njima, Ros Ulbriht, osnivač “Silk Rouda”, trenutno je na izdržavanju doživotne robije). Ali to ne znači da bitkoin tehnologija nema i sasvim legitimnu upotrebu. Maks Kajzer, novinar Hafington posta, kaže da su današnje banke instrument “finansijskog džihada” u rukama establišmenta koji smišlja spletke i mahinacije i od njih uzima procenat. U takvoj situaciji, bitkoin je dobrodošla alternativa.

Neki ugledni biznismeni, kao što su Bil Gejts (osnivač “Majkrosofta”) ili ser Ričard Brenson (osnivač “Virdžin” grupe) smatraju da je bitkoin nemoguće zaustaviti jer je to sistem koji je jednostavan, efiksan i potpuno transparentan. Brenson čak nudi mogućnost da svoj let u kosmos preko njegove kompanije “Virdžin Galaktik” platite bitkoinima. Od skoro se i “Laborgini” može kupiti za ovu virtulenu valutu a broj restorana, prodavnica i hotela u kojima se prihvata i bitkoin kao sredstvo plaćanja uvećava se svakodnevno (takvih mesta trenutno ima preko 100.000). Ako želite da podržite Vikiliks, to takođe možete da uradite u bitkoinima, možda preko nekog od bitkoin bankomata nedavno postavljenih u Vankuveru.

Bitkoin nije bez slabosti: magnetski privlači lopove i secikese svih vrsta i idealno je rešenje za pranje para i nedozvoljenu trgovinu. Uz to elektronski novčanici sigurni su koliko uređaj ili sajt nakome se novčanik nalazi. Gubitak privatnog ključa predstavlja i nepovratni rastanak sa novcem. Ako vas neko prevari i ne isporuči robu koju ste platili bitkoinima, nema nikakvog načina da povratite svoje pare jer, jednostavno, nemate banku ili instituciju kojoj biste mogli da se žalite. Prethodne provale u sistem rezultovale su katastrofalnim padom vrednosti bitkoina od čega se valuta u par navrata jedva oporavila (2011. godine vrednost bitkoina pala je na svega dva dolara). Najteži udarac bitkoin je doživeo 2014. godine kada je bankrotirala najveća svetska menjačnica “Mt. Goks” nakon što je iz nje ukradeno preko 850.000 bitkoina vrednih oko 450 miliona dolara. I na kraju, bitkoin je softver, a softver je po definiciji pun rupa i nikad se ne zna kakav fatalni nedostatak u njemu još uvek čeka da bude otkriven.

Ipak, bitkoin je preživeo i trenutno mu ide sasvim dobro. Lepota bitkoina je u njegovoj magičnoj jednostavnosti: ako neko ima bitkoin koji želi da mi pošalje i ako ja taj bitkoin želim da primim, nema tog A.V.-a, finansijske policije, države ili zakona koji bi u tome mogao da me spreči. Za ceo bitkoin mogao bih samo da kažem: “Mnogo je, kume”! Ali ako kum hoće da mi pošalje 10.000 satošija (približno deset dinara), dovoljno je da mobilnim telefonom uslika sledeću sličicu:

 Teško da može lakše.

Ko je izmislio bitkoin?

Ideja o bitkoinu pojavila se prvi put 2008. godine na jednom online forumu na kome su se okupljali stručnjaci za kriptografiju. Ispod podužeg rada bio je potpisan izvesni Satoši Nakamoto, bez pominjanja mesta u kome živi ili firme za koju radi. Ubrzo je okupio oko sebe jednu malu grupu programera i prva verzija bitkoin softvera pojavila se 2009. godine.

Satoši je sve vreme ostao sakriven i sa timom je komunicirao isključivo putem elektronske pošte. Povukao se iz rada na projektu godinu dana kasnije bez ikakve najave ili objašnjenja. Poslednji put oglasio se 2011. godine i poručio “da se okrenuo nekim drugim stvarima”. Nikad ga niko nije video uživo ni pre ni posle toga i njegov identitet ostao je misterija čak i za Gevina Andersena, Satošijevog najbližeg saradnika.

Nik Sabo

Sve što danas znamo o Satošiju skriveno je u njegovim mejlovima koji su analizirani i secirani do poslednjeg detalja, ali bez mnogo uspeha. U jednom od njih Satoši kaže da je star 37. godina i da je nekad živeo u Japanu, ali je Satošijev engleski toliko dobar da je malo verovatno da se radi o rođenom Japancu.

“Pravi” identite Satošija dosad je utvrđen nekoliko puta. Prvi kandidat bio je Nik Sabo, stručnjak za kriptografiju, amerikanac mađarskog porekla koji je porekao bilo kakvu vezu sa Satošijem. Drugi Satoši pronađen je u Kaliforniji i, gle čuda, njegovo pravo ime je Dorian Nakamoto. Dorian je fizičar po obrazovanju, radio je u nekoliko navrata na tajnim projektima vezanim za državnu bezbednost. Danima je morao da trpi novinare koji su kampovali na travnjaku ispred njegove kuće da bi na kraju kategorički demantovao da je ikad čuo za bitkoin i zapretio tužbom svima koji se usude da ga povežu sa Satošijem.

Dorijan Nakamoto

Poslednju senzaciju napravio je Krejg Stiven Rajt, kompjuterski stručnjak i biznismen iz Australije koji je 2015. godine izjavio da je on “pravi Satoši”. Krejg je u svom obraćanju delovao prilično ubedljivo, čak je i Gevin Andersen u jednom trenutku izjavio: “Po svemu onome što sam do sada čuo i video – to je on, 98%”! Džon Garza, drugi član nekadašnjeg tima, nije bio tako ubeđen: “Poverovaću kada Krejg pusti u promet jedan Satošijev bitkoin”. Krejg je na kraju obećao da će pred novinarima digitalno da potpiše novu uplatnicu i “pomeri” jedan od najstarijih bitkoina iz najstarijeg, tzv. “dženezis” bloka koji je kreirao Satoši lično. Bio bi to neoborivi dokaz za sve neverne Tome ali je Krejg iznenada počeo da oteže da bi se na kraju i povukao: “Žao mi je. Hteo sam da sve ove godine anonimnosti ostavim iza sebe ali ne mogu. Nemam hrabrosti za to”.

Krejg Stiven Rajt

…Što znači da potraga za pravim Satošijem i dalje traje. Svojim povlačenjem Satoši je učinio najbolju moguću uslugu bitkoinu (pod pretpostavkom da je još uvek živ). Bitkoin je u tehničkom smislu toliko decentralizovan da ga je nemoguće uništiti jednim pametno osmišljenim napadom na infrastrukturu. Ako uz to nemate ni ključnog čoveka, poput Satošija, koga možete da zastrašujete i proganjate kao Asanža, ostajete i bez poslednje mogućnosti da kontrolišete bitkoin ekonomiju. Osim toga, Satošijev misteriozni odlazak doprineo je popularizaciji bitkoina i raspalio  maštu laika koji u Satošiju vide romantičnog genijalca kome je privatnost bila važnija od bogatstva i slave.

Ima i onih koji smatraju da je Satoši bio toliko tehnički briljantan da je nemoguće da se iza tog imena krije samo jedan čovek. “Satoši” je možda samo drugo ime za “Samsung”, “Tošibu”, “Nakamiči” ili “Motorolu” a tu su i teorije zavere po kojima je bitkoin samo još jedan projekat troslovnih agencija kao što su FBI, CIA, NSA, KGB…

Ko god da je, Satoši trenutno poseduje oko milion bitkoina vrednih oko milijardu dolara. Od trenutka kada se povukao u ilegalu nijedan njegov bitkoin nije potrošen.

Pica od deset miliona dolara

Istorijski gledano, od svog nastanka do danas, bitkoin je veći deo vremena bio samo tehnički koncep rezervisan za štrebere, bez bilo koje praktične svrhe. U početku, ljudi su se “razmetali” hiljadama skoro bezvrednih bitkoina koje su sami iskopali ali su posle, uglavnom, plakali.

Zabeležen je slučaj američkog turiste koji je za dve pice u Tajlandu 2010. godine platio 10.000 bitkoina, srećan što je uopšte našao piceruju koja hoće da primi tek izmišljeni elektronski novac. Onako gladan, krenuo je da ih proždire takvom strašću i brzinom da mu je zgađeni prijatelj, sedeći za istim stolom preko puta, rekao: “Dabogda ti preselo”! Nekoliko godina kasnije, reklo bi se da je kletva ispunjena: bitkoini potrošeni na te dve pice danas bi vredeli oko 10 miliona dolara.  Eto šta znači izreka: “Najeo se za sve pare!”

Pročuo se i izvesni Džejms Hauels iz Njuporta koji je 2009. godine sam iskopao 7.500 bitkoina. Onda je slučajno prosuo pivo preko svog računara i onesposobio ga. Delove računara, među kojima je i hard disk sa privatnim ključem i svim bitkoinima, sačuvao je na polici a ostatak pobacao. Godinama kasnije, pred selidbu u novu kuću, Džejms je bacio i hard disk, rešen da se otarasi svega što godinama nije koristio.

A onda mu se javio prijatelj iz Norveške i pohvalio sjajnom zaradom na bitkoinima do kojih je došao po nekoj smešnoj ceni. Kada je Džejms shvatio da su njegovi bitkoini završili u kontejneru, umalo mu je pozlilo. Od đubretara je saznao da se njegov disk nalazi u blizini grada, na deponiji veličine fudbalskog igrališta dubokoj nekoliko metara. “Savetujem vam da nabavite kopletno zaštitno odelo i dovedete bar 10-15 pomoćnika sa opremom za kopanje ili bager”, rekao mu je čuvar deponije. “Nemam ja te pare”, rekao je Džejms, “i kad sam video veličinu deponije znao sam da nemam velike šanse. Ali, morao sam da probam”.

Epilog ove potrage vredne preko sedam miliona dolara? Kao u pesmi benda “U2”: I still haven’t found what I’m looking for.

Kako doći do bitkoina? 

Na isti način kao što dolazite do eura ili dinara! Možete da prodate neku svoju robu ili uslugu za bitkoine, da otkupite bitkoine od prijatelja ili da ih kupite kreditnom karticom u nekoj internet menjačnici. Ima ih dosta ali one najveće, sa najboljim kursem i najmanjom provizijom, kao što su  “Coinbase” ili “Bit Panda”, još uvek ne funkcionišu u Srbiji. Menjačnice koje posluju i na našem tržištu (“Coinmama”, “Indacoin”) nisu najpovoljnije, naročito ako imate želju da počnete sa malim svotama i kupite nekoliko mili-bitkoina, čisto da osetite tehnologiju i zadovoljite znatiželju.
Na prvu kupovinu bitkoina kreditnom karticom provizija menjača ide i do 20-30%, ali je kasnije značajno niža, u zavisnosti od broja i visine prethodnih transakcija. Uz to, postoje i druga ograničenja u vidu minimalne i maksimalne visine transakcija na dnevnom, mesečnom ili apsolutnom nivou. Retko koja menjačnica nudi bitkoine za manje od 50 EUR pri čemu su na male iznose provizije najveće pa se trgovina ne isplati. Drugim rečima, ukoliko niste spremni da investirate bar 100 evra i još spremniji da se sa kupljenih 0,1 bitkoina pozdravite koliko sutra (jer kurs može da se strmoglavi preko noći), najbolje da se i dalje držite dinara.

Vreme #1368

Šta smo saznali od Asanža

Iako odavno sateran u par kvadrata ekvadorske ambasade u Londonu, Džulijan Asanž je još jednom uspeo da zada snažan udarac svojim progoniteljima. “Vikiliks” je 7. marta objavio preko 9.000 dokumenata CIA uz komentar da je to samo vrh ledenog brega i da je zajedno sa dokumnetima iscureo i kompletan hakerski arsenal agencije, nekoliko desetina miliona linija izvornog programskog koda. CIA je, po rečima Asanža, još jednom demonstrirala svoju “istorijsku nekompetentnost” time što je svoj najdragoceniji softver u integralnom obliku smestila na nedovoljno bezbedno mesto. Kao da ni CIA nije ništa naučila iz prošlogodišnjeg slučaja kada je jedna anonimna hakerska grupa ponudila na aukciju set hakerskih alata ukradenih iz Nacionalne bezbednosne agencije (NSA).

Šta smo saznali iz obelodanjenih dokumenata? I pored sve medijske pompe, reklo bi se – uglavnom ono što smo i do sada znali! CIA, NSA i ostale bezbednosne agencije i dalje se trude da saznaju šta mislimo, šta radimo, s kim se družimo i šta nameravamo. Opet, ima li ikog ko je do sada verovao u suprotno?

Možda je najjače odjeknulo otkriće da su neke serije “Samsungovih” pametnih televizora ranjive i da mogu da posluže kao prislušni uređaji. Softver potreban za to zajednički su razvili CIA i britanska špijunska agencija MI5 u najboljoj tradiciji Džemsa Bonda. Ono sićušno “crveno oko” koje označava “uspavano” stanje vašeg televizora ne mora da bude tako pospano kao što vama izgleda. Ako je televizor “uhakovan”, mikrofon na njemu i dalje je aktivan, čak i kada je televizor naizgled ugašen, a pošto su svi pametni televizori povezani sa internetom, svaka vaša privatna reč postaje “javno dobro”, na radost vazda budnih državnih službenika. Ipak, čak i ako imate “Samsungov” televizor čiji se broj modela pominje u “Vikiliks” papirima, velike su šanse da nemate razlog za brigu. “Samsung” ima sistem kojim automatski osvežava softver u pametnim televizorima i verzija softvera pogođena ovim problemom verovatno je odavno zamenjena nekom novom i bez vaše neposredne intervencije.

Svejedno, priča je veoma poučna i ilustrativna. Mislili smo da kupujemo “običan” televizor ali smo prevideli da su svi današnji televizori zapravo klasični kompjuteri koji u sebi imaju softver. Taj softver ima rupe, mnogo rupa, i kad bi vaš stan imao isti broj rupa u zidovima - prozori ne bi ni bili potrebni. Sve je to malo nezgodno ako ogovarate A.V. ili nekog svetskog diktatora (u koje A.V. nikako ne spada, daleko bilo), pogotovo u naizgled neprikosnovenoj toplini sopstvenog doma, ali – naviknite se! Možda je najbolji lek za to da počnete da javno pričate ono što privatno mislite.
Zatim, otkrili smo i da je CIA razvila čitav set alata za upadanje u raznorazne digitalne drangulije (pre svega mobilne telefone i tablete) bazirane na “Apple”, “Google” ili “Microsoft” operativnim sistemima. Na meti su i kompjuteri u kolima, kao i ruteri koji opslužuju kućnu bežičnu mrežu. Opet, sve je to potpuno “normano”! Kupujući jednu takvu stvar, pomirili ste se sa mogućnošću da svoju privatnost podelite sa ostatkom čovečanstva. To se zove “tehnološki progres”, valjda smo se na to već navikli.

Obelodanjeni dokumenti, međutim, potvrđuju da CIA, ipak, nije svemoćna i da agencija ne može tek tako da prisluškuje saobraćaj koji je zaštićen primenom savremenih, javno dostupnih kriptografskih tehnika. Aplikacije za instant-komunikaciju kao što su “WhatsApp” (koje često imaju i preko milijardu korisnika) rutinski šifruju podatke i tako štite tajnost komunikacije od znatiželjnih očiju sa strane. Sve što CIA može da utvrdi je identitet osoba koje međusobno komuniciraju ali je sam sadržaj komunikacije sakriven za sve, uključujući i “WhatsApp”, komapniju koja obezbeđuje čitav servis. Osim toga, rastuću popularnost imaju i komunikacione platforme kao što je “Signal” koje ne samo da enkriptuju sadržaj komunikacije već  ne čuvaju nikakve podatke o tome ko je, kada i sa kim razgovarao, nudeći skoro potpunu anonimnost.

Džulijan Asanž

U takvim okolnostima, CIA je morala da se prilagodi. Vojnički gledano, ako frontalni napad kroz centar ne može da prođe, onda je napad preko krila jedina alternativa. Kad već nije moguće presresti informaciju “usred žice”, tj. u letu zbog neprobojne kriptografske zaštite, onda je do nje moguće doći upadom u jednu od krajnjih tačaka komunikacije, u vaš računar, tablet ili mobilni telefon. Ako je napadač u stanju da na vaš uređaj podmetne aplikaciju koja krišom beleži tekst koji kucate po tastaturi ili snima vaš glas tu više nikakva enkripcija ne pomaže i vaša privatnost jednostavno ne postoji. Reklo bi se da je CIA glavni deo svojih napora usmerila baš na tu stranu. Obelodanjeni dokumenti pominju raznorazne softverske alatke egzotičnih imena koje je CIA u međuvremenu razvila (“Divlja ćurka”, “Riki Bobi”, “Džuboks”, “Konobar”, “Margarita”). Izvorni kod (zasad) nije obelodanjen, ali svi alati imaju zajedničku osobinu da koriste bezbednosne propuste u najpopularnijim operativnim sistemima kao što su iOS, Android i Windows.

I tu se “Vikiliks” otprilike i zaustavlja. Iako se u dokumnetima pominje da je CIA eksploatisala sistemske nedostatke “nultog dana”, ne nude se i dokazi koji bi tu tvrdnju potkrepili. “Nulti dan” je najopasniji tip softverskog nedostatka kojeg nisu svesni ni njegov korisnik niti njegov proizvođač već isključivo onaj ko taj nedostatak otkrio i namerava da ga (zlo)upotrebi. To, otprilike, odgovara situaciji kada neko poseduje kopiju ključa od vašeg stana a da toga niste svesni ni vi ni vaši ukućani. Vlasnik takvog ključa može da vas eksploatiše na različite načine mesecima, pa i godinama (recimo da vas “kraducka”, što bi rekao Velja Ilić) i najčešće mu je u interesu da što duže ostane neotkriven. Asanž je najavio da nema nameru da potpomaže nelegalne hakerske aktivnosti i širi internet anarhiju obećavši da će prvo kontaktirati proizvođače softvera i direktno im dostaviti informacije o sigurnosnim rupama u njihovim sistemima. Međutim, do danas nijedna velika kompanija (“Gugl”, “Epl”, “Majkrosoft”) nije potvrdila da je od “Vikiliksa” dobila bilo šta značajno ili konkretno.

Gledam ja njega, gleda on mene

Šta u međuvremenu preostaje nama, malim miševima, beznadežnim ovisnicima koji ne mogu ni jedan budan sekund da provedu bez neke elektronske sprave u blizini? Prvo, upoznajte tu spravu koju koristite što bolje. Ne eksprimentišite s njom instalirajući aplikacije nepoznatog porekla sa sumnjivih lokacija. Ako ne znate čemu služi neko dugme, nemojte ni da ga pritiskate. Ažurirajte softver što češće, najveći broj sigurnosnih propusta odnosi se na zastarele, odavno potrošene verzije softvera. Ako ne znate kako se to radi, pitajte komšiju. Kad koristite internet brauzer, konstantno proveravajte adresu jasno prikazanu u zaglavlju vašeg brauzera (videti okvir). “Internet Eksplorer” se ne računa u brauzere, nikad to nije ni bio. Ako ne želite svim tim da se bavite, onda radite nešto drugo: šetajte, čitajte knjige od hartije, vozite bicikl, izađite u kafanu. Sve to dobro je i za zdravlje. Pomirite se s tim da nikad nećete dobiti na lutriji i da nemate pokojnog teču u Nigeriji koji vam šalje nakit kraljice Okečombe. Jeste teško ali probajte da ignorišite takve poruke. Ako posumnjate da vas hakeri prisluškuju, ne paničite. Pustite im neki od Vučićevih intervjua na “Pinku”, razići će se vrlo brzo, to su obično žustri momci koji nemaju vremena da mlate praznu slamu. Ako su vam sprave suviše komplikovane, zamenite ih za neke jednostavnije, nije sramota. Ne morate ni vi baš da imate sve. Osim toga, ne podležite paranoji i probajte da stavite sebe u realan kontekst: ima CIA preča posla nego da prati baš vas. I ne zaboravite da “Facebook” i “Google” znaju više o vama nego sve bezbednosne agencije sveta zajedno. I to zato jer ste vi to tražili!

Majkl Hejden, penzionisani general sa četiri zvezdice i bivši direktor CIA iz vremena Džordža Buša, kaže da Agencija jednostavno mora da se bavi sajber-špijuniranjem kako bi u digitalnoj eri i dalje bila za korak ispred svih. Hejden negira da je CIA koristila inkriminisane alatke kako bi špijunirala sopstvene građane, ali potvrđuje da Agencija nije birala sredstva kada su druge države i stranci u pitanju. “To nam je uvek bio posao”, kaže Hejden, “to se od nas očekuje”.

Da bi uopšte mogla da prati savremene informatičke tehnologije i trendove CIA je morala da angažuje ogroman broj mladih, tek stasalih stručanjaka, pre svega programera, stručnjaka za internet i bezbednost. “Ne želim da generalizujem stvari”, rekao je Hejden, “ali mi se čini da za ovaj deo populacije reči kao što su ‘moral’, ‘lojalnost’ ili ‘patriotizam’ imaju značenje drugačije od onog koje je krasilo moju generaciju. Ti mladi ljudi, svi odreda dobri Amerikanci, uneli su u Agenciju jednu novu kulturu i političke stavove često oprečne onim zvaničnim. Iz ovakve demografije iznikli su slučajevi Edvarda Snoudena i Čelsija Meninga a, vrlo verovatno, i ovaj poslednji.” Hejden smatra da je CIA pretrpela ogromnu štetu, ostalom kao i bezbednost čitave Amerike: “Tužan sam. Jer ovakve stvari čine moju zemlju i zemlju mojih prijatelja manje sigurnom nego što je bila juče”.

Da li postoji neka tajna veza između Trampa, novog američkog predsednika, “Vikiliksa” i Rusije ostaje samo da se nagađa. “Vikiliks” nikad nije objavio materijal koji bi mogao ozbiljno da naškodi Rusiji i Putinu. Činjenica je i da je Trampu cela ova afera došla kao “kec na desetku” jer se CIA, agencija čiji je posao da krade tuđe tajne, pokazala nesposobnom da sačuva svoje sopstvene. Sa američkom bezbednosnom zajednicom Tramp stoji veoma loše još od izborne kampanje kada je od Rusa tražio da hakuju mejlove Hilari Klinton. Odnose je dodatno pokvarila istraga o ruskim vezama i Putinovom uticaju na rezultate predsedničkih izbora koja je i dalje u toku. Taj uticaj Tramp negira iako niko ne spori da je obelodanjivanje mejlova Nacionalnog komiteta Demokratske stranke nanelo štetu kampanji Hilari Klinton u najosetljivijem trenutku. Podsećanja radi, Tramp je u tri savezne države dobio izbore sa manje od 70.000 glasova razlike i sasvim je moguće da je upravo zahvaljujući objavama “Vikiliksa” tas prevagnuo na Trampovu stranu.

Donald Tramp

Sa druge strane niko iz ključnih državnih bezbednosnih struktura nije podržao nedavne Trampove bombastične navode da je Obama imao nameru da ozvuči njegov izborni štab. Sada se ukazala idealna prilika da i Tramp zada neki konkretan udarac, verovanto promocijom svojih kadrova na još neka ključna mesta. Tramp je tokom izborne kampanje u više navrata izjavio da “obožava Vikiliks” i demonstrirao svoju spremnost da indirektno podrži neke prilično fantastične teorije zavere, poput one da je 11. septembar fabrikovan u domaćoj kuhinji. Nakon ove poslednje afere Tramp je kurtoazno izjavio da ozbiljno pristupa svim pitanjima državne bezbednosti ali nijednom rečju nije osudio postupak Asanža i “Vikiliksa”, što je, reklo bi se, morao da učini po službenoj dužnosti. Umesto toga obrušio se na sopstvenu agenciju nazvavši njene tehnike “primitivnim i zastarelim” i još jednom se požalio da “tamna država”, ogromna birokratska državna mašinerija koju je nasledio od Obame i dalje neumorno radi protiv njega.

Asanž, naravno, nije obelodanio od koga je dobio set tajnih dokumenata ali je napomenuo da su oni bili čuvani u izolovanoj, strogo kontrolisanoj mreži unutar sektora CIA zaduženog za sajber-obaveštajne aktivnosti. Dokumente je mogao da pokrade neko od zaposlenih u agenciji ali i “kontraktor”, osoba angažovana u jednoj od mnogobrojnih partnerskih ili konsultantskih firmi sa kojima CIA svakodnevno sarađuje. Broj takvih kompanija CIA neprekidno uvećava, na zgražavanje onih koji smatraju da širenje kruga saradnika samo povećava bezbednosne rizike. Ostaje i mogućnost da su informacije iscurele nakon klasičnog hakerskog upada i da su materijal Asanžu ustupili Rusi koji “Vikiliks” koriste kao paravan za realizaciju sopstvene agende. Sve to, međutim, nije preterano verovatno.

Asanž kaže da je materijal dugo vremena cirkulisao “na neovlašćen način” između različitih državnih hakerskih grupa sve dok jedan pojedinac nije iskoračio i ustupio deo materijala Vikiliksu. Takve stvari dešavale su se i pre, poslednji put 2016. godine kada je NSA otkrila da je Harold Martin, jedan od radnika po ugovoru, neovlašćeno odneo kući preko 50 terabajta tajnih dokumenata, mada ih nikad nije objavio niti pokušao da njima trguje. Moguće je, međutim, da je Martinova “privatna arhiva” u međuvremenu ipak iscurela i nekako dospela u Asanžove ruke.

Sve to podriva ugled koji su američke šijunske službe do skoro uživale u svetu. Ispostavilo se da Amerika, koja voli sebe da predstavlja kao svetskog šampiona u demokratiji, ne preza od metoda koje se demokratijom nemaju nikave veze. Nema sumnje da će i druge države krenuti američkim stopama i da će i drugi uložiti mnogo više para u nastojanja da otključaju i poslednju bravu koja štiti našu privatnost. Osim toga, često curenje poverljivih informacija preti da ugrozi saradnju Amerike sa obaveštajnim agencijama drugih država, čak i tradicionalnih američkih saveznka kako što su Britanija, Nemačka, Izrael, Kanada ili Australija. Ko je lud da se upusti u ozbiljan zajednički projekat sa agencijom koja ne može da sačuva sopstvene tajne? Baš zbog tih razloga nema sumnje da će se vlast potruditi da razotkrije ovaj slučaj iako to neće biti nimalo lako jer se krivac verovatno nalazi unutar grupe od oko 800.000 američkih državljana i 20.000 zaposlenih u CIA koji imaju bezbednosni sertifikat potreban za pristup osetljivim informacijama.

Ko god da je doturio poslednji paket tajnih dokumenata Asanžu, bio je ili ludo hrabar ili, pre će biti, samo lud. Taj će imati jak razlog da se osvrće preko ramena sve do kraja svog života, pod uslovom da ne bude uhapšen mnogo pre toga. Jer, američko pravosuđe ne samo da izriče žestoke kazne svima koji se usude da obelodane državne tajne već se stara i da ceo sudski proces, od trenutka hapšenja pa sve do izdržavanja kazne, za okrivljenog bude maksimalno surov, ponižavajući i nemilosrdan, bez obzira da li je delo počinjeno iz idealističkih ili materijalnih razloga.

Čelzi Mening

Pomenuli smo Čelzija Meninga, bivšeg američkog vojnika i bivšeg muškarca koji je 2010. godine Vikiliksu doturio oko 750 hiljada dokumenata, uglavnom diplomatsku poštu i dnevne izveštaje iz rata u Avganistanu i Iraku. Mening se nakon učinjenog (ne)dela poverio jednom svom onlajn-prijatelju koji ga je, naravno, “druknuo” gde treba koliko sutradan (toliko o vašim Fejsbuk-drugarima). Mening je vrlo brzo uhapšen a prvobitna optužnica bila je dovoljno teška da Meningu obezbedi ekspresnu otpremninu na onaj svet o državnom trošku. Mening se, ipak, izvukao sa “samo” 35 godina robije. Najveći deo istražnog procesa proveo je u strogoj samici, a kaznu izdržava u Fort Levenvortu, zatvoru najstrožeg režima rezervisanom za najgori “vojni otpad”. Tamo je dva puta pokušao samoubistvo i promenio pol. Pomalo licemerno i prilično kukavički, Barak Obama je pomilovao Čelzi Mening tek na izmaku svog drugog mandata, kao odlazeći američki predsednik i “hromi patak” koji se više ni za šta ne pita.

Tu je i slučaj Roberta Hansena, najveće “krtice” u istoriji FBI, koji je tokom 22 godine svoje bogate špijunske karijere Sovjetima, kasnije Rusima, dostavio na stotine poverljivih dokumenata, ne zbog ideoloških ubeđenja ili ljubavi prema komunizmu, već isključivo zbog para. Samoinicijativno se ponudio KGB-u i odredio početnu tarifu od 100.000 dolara za svoje usluge. Hansen je “pošteno” odradio svoj deo pogodbe, prodavši i neke američke super-tajne za koje nijedan stepen poverljivosti nije bio dovoljno visok  (u dva navrata je Rusima dostavio kompletan spisak američkih dvostrukih agenata, neki od njih su kasnije i pogubljeni). Kada je Rusija 1997. sagradila novu ambasadu, FBI je ispod zgrade prokopao tunel sa namerom da u njemu postavi prisluškivače. Iako ideja nikad nije bila realizovana do kraja zbog straha da će ova ujdurma kad-tad biti otkrivena, Hansen je mnogo godina kasnije ovu informaciju ipak prodao Rusima za 55.000 dolara.

Robert Hansen

Uhapšen je 2001. godine i osuđen na 15 uzastopnih doživotnih robija bez prava na pomilovanje. Prvu kaznu trenutno izdržava u Florensu, takozvanom “supermaksu”, najsigurnijem američkom zatvoru smeštenom negde u zabitima Kolorada. U ovom “Alkatrazu Stenovitih planina”, po pravilu rezervisanom za neizlečive monstrume i psihopate, najagresivnije osuđenike, serijske ubice i kolovođe međunarodnog terorizma, Hansen je samački smeštaj dobio preko reda. Tamo sedi na stolici od betona, ruča za stolom od betona, spava na krevetu od betona i boravi u ćeliji od betona sa pogledom na pola kvadrata praznog neba 23 sata dnevno. Ostatak vremena provodi šetajući jednako usamljen po malom kavezu unutar zatvorskog kruga.

Džulijan Asanž i dalje se nalazi u ambasadi Ekvadora u Londonu.

Sanduk sa duplim katancem

Kako da utvrdite da li je vaša komunikacija preko interneta zaštićena? Ako koristite brauzer kao što je “Safari”, “Chrome” ili “Firefox”, stvar je relativno prosta: pogledajte početak internet adrese na kojoj se trenutno nalazite i ako tu zateknete “https” sa ikonicom katančića (a ne obično “http”), budite bezbrižni ali samo pod uslovom da na računaru nemate “malware”, zlonamerni softver koji vam je ili podmetnut ili ste ga sami instalirali. To ekstra “s” u internet adresi dolazi od engleske reči “secured” i označava enkriptovanu (šifrovanu) komunikaciju. Ako koristite neenkriptovanu komunikaciju, vaša privatnost ista je kao da za dopisivanje koristite razglednicu, ako ne i gora.

Verovali ili ne, algoritmi koji se danas koriste za šifrovanje komunikacije još uvek nisu kompromitovani i mase su šanse da će se to uskoro desiti. Da bi se ti algoritmi objasnili i shvatili potrebno je mnogo predznanja i truda. Ali to ne znači da ne možete da razumete najosnovnije principe koji su, u suštini, vrlo jednostavni. U srcu svake enkripcije nalazi se matematička formula pomoću koje se od izvornog teksta pravi njegova nečitljiva (šifrovana) verzija. U procesu šifrovanja učestvuje i lozinka (ključ) pri čemu svakom ključu odgovara drugačija verzija šifrovanog teksta.
Prvi algoritmi za šifrovanje bili su “simterični”, jer se ista lozinka koristila i za šifrovanje i za dešifrovanje teksta. Ovi algoritmi imali su jednu fatalnu manu: ako želite da sa svojim sagovornikom razmenjujete šifrovane poruke, neophodno je da mu nekako doturite i ključ. A ključ uvek može da bude presretnut negde u putu i zloupotrebljen, naročito ako je sagovornik negde daleko. Jednostavan problem – kako sigurno razmeniti ključ koji će se koristi za šifrovanje međusobne komunikacije - dugo vremena bio je nerešen.

Zamislite sada da sedite za stolom preko puta svog sagovornika kojem želite da dostavite pomenuti ključ. Taj ključ možete da stavite u kutiju koja putuje preko stola između vas. Kutiju sa strane posmatra CIA (ili BIA) koja će iskoristiti svaku priliku da se dočepa ključa u tranzitu. Postoji sasvim sigurno rešenje i ono je vrlo prosto, mada vam neće tako brzo pasti na pamet.

Stavite ključ u kutiju, stavite svoj katanac na kutiju i pošaljite je sagovorniku. Vaš sagovornik ne može da otvori katanac jer taj katanac možete da otvorite samo vi. Umesto toga, on će na kutiju staviti još jedan, svoj katanac i kutiju sa dva katanca poslati vama. Vi ćete sa kutije skinuti svoj katanac i vratiti kutiju nazad. Na kraju, vaš sagovornik skida svoj katanac, otvara kutiju i unutra nalazi ključ koji ćete koristiti za šiforvanje komunikacije. CIA sve vreme vidi kutiju koja putuje između vas, ali ta kutija je uvek zatvorena bar jednim katancem i ključ u njoj je siguran. Ovi “virtuelni katanci” u kriptografiji danas su implementirani komplikovanim matematičkim formulama zasnovanim na ogromnim prostim brojevima.

Sa brauzerima ste, dakle, načisto. Kada su u pitanju aplikacije na vašem tabletu, televizoru ili mobilnom telefonu, tu je situacija malo drugačija. Ne postoji jednostavan način da utvrdite da li je komunikacija korišćenjem date aplikacije sigurna ili ne. Moraćete da se oslonite na informaciju proizvođača i analize koje su napravili drugi korisnici. “Prevaranti”, tj. proizvođači softvera koji tvrde jedno a rade nešto sasvim drugo iznenađujuće brzo isplivaju na površinu.

Vreme #1367