Kosmos u 2014. godini: trijumfalni podvizi i tragični neuspesi

-

6. „Antares“: Kad Amerikanac naruči, Ukrajinac smisli a Rus isporuči



Nakon penzionisanja „kosmičkog taksija“, NASA je odlučila da transport tereta u nisku zemljinu orbitu prepusti privatnicima. Da ovaj posao nije nimalno trivijalan uverili smo se početkom novembra kada je raketa „Antares“, proizvod privatne kompanije „Orbital Sciencies“, spektakularno eksplodirala posle svega 14 sekundi leta, dok se nalazila svega par metara iznad lansirne rampe. Iako je bilo predviđeno da ova raketa bez posade sa kargo-brodom „Cygnis“ na vrhu odnese preko dve tone raznovrsnih potrepština na Međunarodnu svemirsku stanicu, tamošnji astronauti nisu ugroženi ovim neuspehom jer raspolažu višemesečnim zalihama.

Jedini gubitnik je, naravno, kompanija „Orbital Sciencies“ koju će teško preživeti gubitak poverenja, krah akcija na berzi i izgubljenu dobit koja se mere stotinama miliona dolara. Konkurencija već zadovoljno trlja ruke: kako je to slikovito objasnio Elon Mask, vlasnik rivalske kompanije „SpaceX“, cela priča o „Antaresu“ liči na dobar vic koji savršeno ilustruje svu konfuziju u kojoj se NASA našla nakon što je svoje „šatlove“ poslala u muzeje. Bilo je ovo peto lansiranje po redu koje ni po čemu nije trebalo da se razlikuje od prethodna četiri uspešna. A onda se, svega nekoliko sekundi nakon poletanja, pojavio plamen u motoru prvog raketnog stepena nakon čega je raketa izgubila potisak i sunovratila se na zemlju. Skoro bizarno deluje podatak da je prvi stepen rakete projektovala ukrajinska kompanija „Yuzhnoye SDO“ koristeći remontovane ruske motore NK-33 stare više od pola veka. Kako je uopšte došlo do toga da uspeh misije zavisi od „krša“ preteklog iz vremena hladnoratovske trke u kosmosu ostaje da se vidi ali već sada izgleda da NASA u budućnosti neće hteti da sarađuje sa kompanijama koje se u nastojanju da dobiju multi-milionske ugovore služe svim i svačim, a ponajviše štapom i kanapom.

5: „Maven“ i „Mangalyaan“: Crvena planeta iz novog ugla


Maven
Mars je bio vrlo prometno mesto u protekloj godini. Iako se rover „Spirit“ zaglavio u pesku i „upokojio“ još pre tri godine, njegov brat blizanac „Opportunity“ i dalje veselo tandrče marsovskim poljima (doduše, samo u rkiverc). U februaru je NASA proslavila deset godina uspešnog rada ovog rovera što je fantastičan rezultat s obzirom da je inicijalni radni vek bio procenjen na samo tri meseca. Tu je i „Curiosity“, neuporedivo savremeniji naslednik, koji već dve i po godine istražuje krater „Gejl“ za koji se veruje da je u prošlosti predstavljao dno velikog jezera.  Tempo istraživačkog rada je u poslednje vreme neznatno usporen zbog neočekivano velikog habanja točkova rovera koje preti da ga „obogalji“ u bliskoj budućnosti. Planiranje putanje kretanja sada je mnogo delikatnije – neophodno je izbeći oštre i tvrde strene koje dodatno mogu da pogoršaju stanje ali i suviše mekane peščane dine u kojima bi rover mogao bespovratno da se zaglavi.

Mangalyaan
Zahvaljujući ovim roverima danas nepobitno znamo da je Mars tokom više stotina miliona godina u prošlosti bio mnogo prijatnije mesto, sa gustom atmosferom koja je mogla da sačuva ogromne količine tekuće vode na površini.  U takvim uslovima pojava živog sveta predstavlja je realnu mogućnost. Interesantno je da „Curiosity“ u Marsovoj atmosferi detektuje konstantno prisustvo metana, a to je gas koji na našoj planeti ima biološko poreklo (stvaraju ga mikroorganizmi, recimo u probavnim organima životinja).

Gde je, kako i zašto nestala sva ta voda? Kako se Mars pretvorio u monotonu ledenu pustinju i da li ista sudbina očekuje našu zavičajnu planetu? Upravo ovim problemom bave se američki „Maven“ i Indijski „Mangalyaan“, dve sonde koje su u orbitu Marsa stigle 2014. godine, u razmaku od nekoliko dana.

„Maven“ će se prevashodno baviti problemom iščezle Marsove atmosfere. Smatra se da je Mars nekada imao neuporedivo jače magnentno polje koje je planetu efikasno štitilo od destruktivnih kosmičkih uticaja. To magnetno polje vremenom je oslabilo usled sporije konvekcije u sve hladnijem Marsovom jezgu nakon čega je solarni vetar počeo da „ljušti“ atmosferu planete kao luk, sloj po sloj, sve dok od nje nije preostala samo retka „izmaglica“ od ugljen-dioksida. Temperatura je drastično opala, varijacije su postale veće a tanka atmosfera više nije mogla da akumilra velike količine vodene pare. Najveći deo vode koji nije sačuvan na Marsu u obliku leda jednostavno je ispario u kosmos. „Maven“ treba da nam pomogne da dodamo još par delića u ovu složenu slagalicu koju smo tek počeli da sklapamo.

Sa druge strane, indijski „Mangalyaan“ (poznati i kao „MOM – Mars Orbiter Mission“ ili „Vozilo za Mars“), ima mnogo skromniji cilj. Sonda raspolaže detektorom metana, dobrom kamerom i to je manje-više sve! Ali to ne umanjuje uspeh Indije čiji su naučnici uspeli da iz prvog pokušaja dobace do Marsa i pritom potroše takoreći „smešnih“ 80 miliona dolara (američki „Maven“ je, recimo, deset puta skuplji). Indijski premijer Modi s ponosom je izjavio da ova avantura s hepiendom Indiju košta manje od snimanja jednog holivudskog blokbastera kao što je „Gravity“.  Koliko je teško stići do Marsa vrlo dobro znaju Rusi, Amerikanci i Evropljani koji su prvi uspeh zabeležili tek nakon mnogo gorkih promašaja. Ni danas nikom ništa nije zagarantovano: setimo se samo kako je pre tri godine prošao ruski, milijardu dolara vredni „Fobos-Grunt“ koji je trebalo da na Zemlju donese uzorak sa površine Fobosa, majušnog Marsovog satelita. Put od mnogo miliona kilometara završen je posle svega par stotina, letelica je ostala zaglavljena u niskoj Zemljinoj orbiti da bi na kraju bila uništena prilikom nekontrolisanog povratka u atmosferu.

Kako to da je Indija uspela „iz cuga“, raspolažući pritom sa vrlo malo para? Nema tu velike tajne: svi troškovi u Indiji neuporedivo su manji nego u Americi a naročito troškovi radne snage koja obično predstavlja najveću stavku u budžetu. Indijci su u najvećoj meri koristili jeftine, domaće komponente a ono što nisu mogli sami da proizvedu, jednostavno su izostavili. I, što je najvažnije, držali su se starog inženjerskog principa – napravi na najjednostavniji mogući način i ne filozofiraj previše.
Bilo je i onih koji su tvrdili da se Indija nepotrebno razmeće projektima koji ne donose nikakav boljitak milionima siromašnih Indusa koji još uvek sanjaju proste civilizacijske tekovine kao što su vodovod ili kanalizacija. Međutim, čak i nacije koje su tradicionalno šrkte u poslednje vreme ulažu sve više sredstava u istraživanje kosmosa (Britanija je tipičan primer). Ne radi se samo o nacionalnom ponosu i novim naučnim saznanjima – reč je, pre svega, o razvoju industrije i novim tehnologijama koje na duge staze imaju blagotvoran učinak na ekonomiju i standard. Baš zato Indija zato nema nameru da odustane, „Mangalyann“ je tek početak.

4. “Gaia”: Mlečni put u tri dimenzije 



Astrofizička opservatorija “Gaia” Evropske svemirske agencije (ESA), lansirana 2013. i puštena u operativnu upotrebu polovinom 2014. godine, ima zadatak kolosalnih proporcija: da izmeri veličinu, položaj, brzinu, sjaj, temperaturu, hemijski sastav i sve ostalo za oko milijardu zvezda u našoj galaksiji, što je otprilike 1% od ukupnog broja. TIme bi se obezbedili podaci za izradu najdetaljnijeg i najpreciznijeg trodimenzionalnog atlasa Mlečnog puta do sada. 

Zašto je ovaj posao toliko značajan? Ako znate položaje, brzine i karakteristike zvezda možete sa velikom preciznošću da rekonstruišete njihovu prošlost i predvidite budućnost ali i da zavirite u neke od najvećih misterija moderne nauke:  koliko ima “tamne materije” u Mlečnom putu i sličnim galaksijama, kako je ona raspoređena, kojom brzinom se kosmos širi, da li se ova ekspanzija ubrzava ili ne, šta nas čeka kroz dve ili tri milijarde godina (ako toliko poživimo)… 

Da biste odredili tačan položaj izabrane zvezde u Mlečnom putu, potrebno je da, za početak, izmerite  njeno rastojanje od Sunca, što je više nego težak zadatak. Bacite pogled na zvezdano nebo, izaberite bilo koje dve zvezde i pokušajte da zaključite koja od njih vam je bliža. Ne postoji jednostavno tehničko rešenje za to i sva naša dosadašnja merenja su manje ili više gruba. “Gaia” koristi relativno stari metod koji se zasniva na paralaksi: pravac u kome se nalazi izabrana zvezda neznatno se menja u zavisnosti od tačke u Sunčevom sistemu iz koje se posmatranje vrši. A ta tačka neprekidno se menja pošto “Gaia” kruži oko Sunca. Zahvaljujući paralaksi, svojim preciznim teleskopima i optičkom senzoru od jednog gigapiksela “Gaia” će moći da utvrdi rastojanje do nama najbližih zvezda sa tačnošću od 0.001%. Što je zvezda dalja i greška je veća – za one koje se nalaze blizu centra Galaksije, 30.000 svetlosnih godina odavde, greška je veća od 20%. Suština je u upornom posmatranju – da bi se izmerila paralaksa i izradila “lična karta” svake zvezde, potrebno je jednu te istu zvezdu “uslikati” bar 70 puta. Sve to generiše ogromnu količinu podataka: očekuje se da “Gaia” tokom narednih pet godina sakupi oko 200 terabajta dragocenih informacija čija će obrada biti izazov za sebe. 

Poduhvat se, na žalost, ne odvija bez problema: usled neočekivanog formiranja kristala leda na ivicama solarnog suncobrana, jedan deo svetlosti koju prelamaju ledeni kristali dospeva u teleskope. Još uvek nije jasno kako će se naučnici izboriti sa ovim “zalutalim” zracima ali, čak i da rešenja ne bude, pretpostavlja se da preciznost merenja neće biti ozbiljno narušena.
Na kraju, ostaje pitanje koliko Evropljane košta izrada geografske karte Mlečnog puta? Otprilike jedan dolar po svakoj snimljenoj zvezdi! 

3. “Orion”: Na stazi stare slave



Da bismo ispričali priču o projektu “Orion” morali bismo da se vratimo više od deset godina unazad u vreme kada je predsednik Buš formulisao novu američku kosmičku strategiju. Nakon katastrofe “Kolumbije” bilo je jasno da šatl nema nikakvu perspektivu: bio je preskup, komplikovan i suviše opasan. Bušova vizija pod imenom “Constelation” (sazvežđe) predviđala je smelo vraćanje u bolju prošlost, ali na novim tehničkim osnovama. Plan je podrazumevao razvoj nekoliko novih i moćnih raketnih nosača “Atlas” i novo vozilo za transport i boravak astronauta pod imenom “Orion”. Prvi nacrti neodoljivo su podsećali na reprint vrlo uspešnog programa “Apolo” koji je Amerikance krajem šezdesetih goina odveo na Mesec.

Nevolja sa vizijama američkih predsednika je što traju koliko i njihovo  predsedništvo. Barak Obama je samo u jednom pogledu bio saglasan sa Bušom: Mars je za Ameriku XXI veka ono što je Mesec bio u prethodnom. U svemu ostalom razlike su bile drastične: Buš se, recimo, zalagao za povratak ljudi na Mesec, dok je Obama smatrao da ne treba traćiti vreme na reprize i da su asteroidi mnogo interesantnija meta. Rasplet je usledio već 2009. godine kada je Obama zaustavio projekt “Constelation” zaključivši da je preskup i da beznadežno kasni bez nade da proizvede bilo kakav rezultat. Ipak, delovi projekta su preživeli, među njima i “Orion” kao “višenamensko vozilo sa posadom”. 

“Orion” predstavlja “Apolo” na steroidima. Proporcije su skoro identične, ali su dimenzije veće. U konusnu kapsulu prečnika pet i visine tri metra mogu da se komotno smeste četiri astronauta i u njoj provedu skoro mesec dana, bez kontakta sa spoljnim svetom. Ako se već nije menjala aerodinamika, elektronika jeste. “Orion” ima upravljački sistem čiji su dizajn i koncept preuzeti iz Boingovog aviona 787 (“Dreamliner”). Inženjeri se trude da ne ponove grešku iz vremena šatla koji je bio sastavljen od ogromnog broja jedinstvenih, specijalno konstruisanih komponenti. Umesto toga, “Orion” koristi komponente koje su već raspoložive i koje se u budućnosti lako mogu zameniti novim i naprednijim. Kako bi se smanjili troškovi eksploatacije, veliki broj delova može se koristiti nekoliko puta, uključujući termalni štit i padobrane za meko spuštanje na vodu.

Prvi let bez posade obavljen je 5. decembra. “Orion” je u visoku orbitu oko Zemlje lansiran pomoću teškog raketnog nosača Delta IV. U najudaljenoj tački Orion je bio na impozantnih 6.000 kilometara visine što je 20-30 puta više od visine standardnih orbitalnih letova. Po prvi put nakon više od 40 godina Amerika ima vozilo koje može da iskorači iz niske Zemljine orbite, sposobno da prevali ogromna rastojanja i stigne do Meseca pa i dalje. Posle dve kruga oko planete “Orion” se bez problema spustio na površinu okeana. 

Ali to i dalje ne znači da je NASA rešila sve svoje probleme i da ne mora više da se oslanja na ruske usluge i Putinovu dobru volju kada je u pitanju prevoz američkih astronauta do Međunarodne svemirske stanice i nazad. Možda je rublja devalvirala na Zemlji ali se u kosmosu i dalje kotira odlično: prvi let “Oriona” sa ljudskom posadom planira se tek za 2021. godinu. A do tada “Sojuz” je neprikosnoven.

2. “SpaceSheepTwo”: Neočekivani fijasko



Letelica “SpaceSheepTwo” nastala je kao rezultat dugogodišnjeg nastojanja kompanije “Virgin Galactic” da započne sa prevozom turista sa najdubljim džepovima do granice kosmosa i nazad. Iza ove kompanije stoji ser Ričard Brenson, poznat kao osnivač mega-korporacije “Virgin”. “SpaceSheepTwo” je raketoplan koji se lanisra iz vazduha, sa aviona-nosača, i gonjen sopstvenim raketnim motorom dostiže visine veće od 100 kilometara. Letelica se na zemlju vraća kao jedrilica i za sletanje koristi klasični aerodrom. Nakon više godina razvoja, testiranja i neprekidnog usavršavanja očekivalo se da kompanija upravo u 2014. godini započne sa komercijalnim letovima i ponese prve turiste u kosmos. Sve je, međutim, vraćeno na sam početak. 

Nesreća se desila 31. oktobra tokom eksperimentalnog leta nad južnom Kalifornije. U trenutku nesreće u letelici su se nalazila dva pilota od kojih je jedan smrtno stradao a drugi teško povređen. Nepobitno je utvrđeno da je do katastrofe došlo zato što je pomično krilo koje služi za kočenje i stabilizaciju broda prilikom povratka na zemlju bilo prerano aktivirano, dok se letelica još penjala a raketni motor radio punom snagom. Svega par sekundi nakon aktivacije došlo je do kompletne dezintegracije letelice sa tragičnim ishodom.  Da li je u pitanju pilotska greška, kvar na sistemu za upravljanje ili nešto treće utvrdiće istraga ali je već sada jasno da SpaceShipTwo ima koncepcijske nedostatke i da ne raspolaže dovoljno “inteligentnim” sistemima za nadzor i prevenciju incidenata.

Direktor Virgin Galactica Džordž Vajtsajds izjavio je odmah nakon katastrofe da je “put u svemir težak i da je danas bio naročito težak dan”. Iako vidno potresen, Ričard Branson je pokušao da deluje optimistično: “Utvrdićemo šta se desilo, otklonićemo nedostatke a onda – nastavljamo dalje”. Stručna javnost, međutim, nije ispoljila preterano razumevanje. Ispostavilo se da kompanija mnogo više brine o marketingu i imidžu u javnosti nego što se trudi da otkloni probleme na koje inženjeri neprekidno ukazuju. Najteže osude izneo je Tomazo Zgoba, direktor IAASS (Međunarodne asocijacije za unapređenje bezbednosti kosmičkih letova): “Oni rade u potpunoj tajnosti, ne dozvoljavaju kritiku, ne interesuje ih tuđe mišljenje i ne koriste moderne inženjerske metode. Oni izvode eksperimente samo da bi videli šta će na kraju da se desi, kao da smo još uvek u srednjem veku. Oni žele da se bave komercijalnim letovima a koriste koncepte koji nikad ne bi bili odobreni u civilnom vazduhoplovstvu. Zato je ovaj incident bio samo pitanje vremena”. 

Projekat je zapao u teškoće upravo u trenutku kada se očekivalo da počne da vraća ono što je u njega uloženo. Belosvetski milijarderi, snobovi i adrenalinski zavisnici skoro da su razgrabili sve karte za izlet u svemir koje su postepeno puštane u prodaju još od 2007. Do danas je preko 600 ljudi rezervisalo svoje mesto u kosmičkom brodu po ceni koja se kretala između 200 i 250 hiljada dolara. Deluje kao mnogo para za let od oko dva sata pri čemu na let kroz kosmički prostor otpada svega par minuta. Međutim, to je trošak koji lako može da podnese svaki bolje stojeći skorojević, fudbaler, estradna zvezda ili prosečan tajkun, čak i srpski. Alternativa praktično ne postoji – ako vam se baš mnogo leti u kosmos o sopstvenom trošku moraćete da se okrenete Rusima, baš kao što je to 2001. godine uradio Denis Tito, američki multimilioner i biznismen koji je platio oko 20 miliona dolara da bi se nedelju dana vozikao „Sojuzom“ oko planete.

Budućnost kompanije Virgin Galactic odjednom je postala neizvesna. Biće potrebne godine truda i besprekornih rezultata pre nego što SpaceShipTwo bude dobio dozvolu da preveze prvog putnika na komercijalnoj osnovi. Sve to pod uslovom da se do tada putnici ne razbeže. Nije isključeno da nakon nedavne katastrofe veliki broj nesuđenih putnika sa već plaćenim kartama zatraži povraćaj para, pre svega iz straha za sopstvenu bezbednost. A te pare davno su uložene u letelicu od koje je ostala samo gomila rasutog krša u kalifornijskoj pustinji. Prebogati Brenson sigurno je dovoljno sposoban i finansijski moćan da finansira ovaj projekat još mnogo godina, makar iz kaprica. Ali svaki uspešan biznismen, pa i Brenson, ume da prepozna trenutak kada se perspektivan i dobar posao pretvara u nedostižnu i neisplativu fantaziju. Izgleda da je Virgin Galactic upravo prešao tačku iza koje više nema povratka na stazu uspeha.

1: “Rosetta”: Tajna stara pet milijardi godina



Misija “Rosetta” Evropske svemirske agencije dobila je ime po čuvenom natpisu u kamenu pomoću kojeg su dešifrovani egipatski hijeroglifi čime je konačno skinut veo tajne sa jedne od najstarijih svetskih civilizacija. Od savremene “Rozete” očekuje se nešto slično – da nam pomogne da odgonetnemo poreklo naše planete, da shvatimo prošlost i predvidimo budućnost Sunčevog sistema koji nas je iznedrio. 

 U neku ruku, astronomija je slična arheologiji. Da biste razumeli ono što se zbilo nekada davno potrebni su vam predmeti koje ćete izučavati – što su ti predmeti stariji, to su i saznanja vrednija. Da nema egipatskih piramida, Stounhendža ili veličanstvenih kamenih figura sa Uskršnjeg ostrva  veliki deo istorije pretvorio bi se u gustu maglu. Slično je i u kosmosu, samo je vremenska skala mnogo razvučenija – ako želite da saznate nešto više o postanku Sunčevog sistema i planete na kojoj živimo, morate da se približite objektima koji su tokom poslednjih 5 milijardi godina zadržali svoj prvobitni oblik.

U kosmosu su to komete, “otpad” koji je ostao nakon formiranja Sunca i planeta. Danas znamo da su ove “prljave grudve” zapravo rastresita mešavina vodenog leda i prašine čiji se hemijski sastav nije značajno menjao. Svaka kometa je “kosmički frižider” koji u sebi nosi zamrznutu sliku postanja našeg Sunčevog sistema. 

“Rozeta” je lanisrana davne 2004. godine i od tada je napravila nekoliko fascinantnih kosmičkih manevara pre nego što je stigla do konačnog odredišta. Kako bi dobila na brzini i korigovala putanju letelica je nekoliko puta koristila “gravitacionu praćku” planeta pored kojih je prolazila (tri puta pored Zemlje i jednom pored Marsa), uslikavši usput i jedan asteroid (Luteciju). Konačno, 10. septembra  “Rozeta” se filigranski precizno našla u orbiti komete Čerjumov-Gerasimenko na samo tridesetak kilometara od nje. 

Podvig je tim veći jer je gravitaciona sila komete izuzetno mala. Da se nalazite na njenoj površini bio bi vam dovoljan jedan običan skok ili nespretan pokret pa da se sa kometom zauvek rastanete. Ulazak u orbitu nije bio i kraj spektakla: “Rozeta” je sa sobom nosila i sondu “Fili” veličine mapine za veš čiji je zadatak bio da se spusti na kometu i izbliza “omiriše” njenu kompoziciju i hemijski sastav. Međutim, ispostavilo se da na kometi, čiji oblik više podseća na narogušeno pače nego na loptu, nije bilo lako pronaći pogodno mesto za sletanje tako da su se analize snimaka sa orbite protegle na više nedelja. 

“Fili” se odvojio “Rozete” 12. novembra i tako započeo svoj put ka kometi. Pokušajte da zalepite etiketu ili se potpišete na balon koji vam leti kroz sobu i otprilike možete da shvatite koliko je teško dodirnuti kometu. Iako je motor lendera od samog početka pokazivao anomalije u radu, rešeno je da se sa prilazom nastavi jer i onako nije postojala mogućnost da se bilo šta popravi. Nakon osam sati leta uhvaćen je signal da se sonda meko spustila na kometu i otpočela sa merenjima. Nastala je razumljiva euforija u naučnoj ali i laičkoj javnosti koja se može uporediti sa onom koju je krajem prošle godine izazvao kineski rover “Jutu” (“Zec od žada”) svojom kratkom šetnjom po Mesecu.

Na žalost, “Fili” nije bio sasvim uspešan kako je to u početku izgledalo, baš kao što ni Zec od žada nije trajao mnogo duže od početnih ovacija (ubrzo se smrzao u hladnoj Mesečevoj noći). Ispostavilo se da je sonda dvaput odskočila od površine i zamalo otplutala u nepovrat pre nego što se konačno umirila na najgorem mogućem mestu: u skoro potpunoj senci velikog kratera ili stene. Skačući po kometi kao po trambulini sonda je na kraju završila u “šahtu”. Iako neoštećen, “Fili” je bio osuđen na  brzu propast – manjak osunčanosti značio je i nemogućnost punjenja baterija neophodnih za istraživački rad. Nastala je trka sa vremenom kako bi “Fili” obavio što više merenja pre nego što ostane bez energije. Nakon šezdesetak sati grozničavog rada, “Fili” je izveo oko 80% predviđenih aktivnosti, uredno poslao sve rezultate na Zemlju i na kraju “preminuo posle kraće i teške bolesti”.

Iako je u skoro nemogućim uslovima “Fili” funkcionisao i bolje nego što se očekivalo, iako pred “Rozetom” stoji još mnogo mesci naučnog istraživanja, iako je već prikupljena ogromna količina podataka za čije će istraživanje biti potrebne decenije, ostaje tuga što je falilo samo malo sreće da ovaj trijumf nauke i tehnike bude potpun. Nije nemoguće da “Fili” vaskrsne na leto kada će kometa biti mnogo izloženija Sunčevoj svetlosti i zato nam ostaje da čekamo i da se nadamo.

Kakve nas avanture u kosmosu očekuju naredne godine? 


New Horizons
Ako pogledate silne projekte i investitore koji su se sjatili u Srbiju ovih dana, sve ove naše puteve, mostove, pruge, kanale, koridore, gasovode, gradove na vodi i druge lepote koje po uloženom trudu i pameti sigurno zaslužujemo, bilo bi nekako logično da u narednoj godini dobijemo i kosmodrom (recimo u Bajčetini), da autor ovih redova ne mora za svaku Novu godinu da piše o tuđim podvizima. Imali bismo čime da prekratimo vreme dok nam 2016. ne stigne bolji život, da li iz Vlade ili kosmosa, svejedno.

Do tada ćemo, na žalost, morati da se zadovoljimo onim što je već u „poodmakloj fazi realizacije“. 
Prva po redu je sonda „Dawn“ koja je lansirana 2007. godine. Do septembra 2012. godine nalazila se u blizini asteroida Vesta a od tada se nalazi na putu za Ceres, najveći asteroid u Sunčevom sistemu koji zbog svoj veličine od nedavno ima i status patuljaste planete. Očekuje se da „Dawn“ bude parkiran u orbitu iznad Ceresa krajem marta ili početkom aprila.

Događaj godine ipak je dugo očekivani susret sonde „New Horizons“ sa Plutonom zakazan za 14. jul 2015, posle više od devet godina leta. Do danas najbolja slika Plutona ima svega nekoliko tačkica u prečniku a sve što smo do sada saznali o ovom bestraga dalekom, zagonetnom i hladnom svetu može da stane na jedan list papira. „New Horizons“ treba da ispiše čitav jedan tom.

Dawn

Vreme #1251