Zvuk tišine

Mars je prvi put zagolicao maštu običnog sveta krajem prošlog veka kada je italijanski astronom Đovani Skijapareli objavio da je na Marsu video tamne pruge neobično pravilne strukture. Ove štrafte će Persival Lovel, američki biznismen i entuzijasta sa skromnim poznavanjem astronomije, lakomisleno protumačiti kao kanale za navodnjavanje koje je mogla da izgradi samo jedna tehnološki napredna civilizacija. U svojoj noveli Rat svetova iz 1898. godine, H. Dž. Vels opisuje invaziju žednih Marsovaca na žitelje Zemlje (kasnija će radijska dramatizacija ove priče u režiji Orsona Velsa izazvati nekontrolisanu paniku kod miliona Amerikanaca). Početkom XX veka javila se ideja o kontaktu sa prvim "kosmičkim komšijama" korišćenjem mamutskih ogledala. U to vreme, popularne su i priče Edgara Rajsa Barouza, Tarzanovog "biografa", čiji su glavni junaci egzotični stanovnici "Barsumija", tj. Marsa. Mašta je, kao što je i red, ustuknula pred tehnologijom. Početkom šezdesetih

Da li vas neko špijunira? Naravno, tako nešto nemoguće je u ovoj našoj državi, gde ljudske slobode i građanska prava predstavljaju autentičnu svetinju koju vlast ("narodna vlast", ne kažese bez razloga) i ne pomišlja da okrnji. Ali, šta ćemo sa ostakom planete, naročito njenom zapadnom polovinom, čiji se vlastodršci deklarativno kite šarenim perjem demokratije a sa druge strane čine sve da običnog čoveka sputaju ili stave pod prismotru? Perspektive su mračne, ima sve više dokaza za to, čak i mimo "TV dnevnika". Ovde je reč o Internetu. Globalna svetska računarska mreža do sada se uspešno opirala svim pokušajima monopolizacije i instrumentalizacije od strane onih koji ne drže previše do privatnosti i slobode reči. Štaviše, Internet je vremenom postao sinonim za liberalnu komunikaciju koja ignoriše državne granice i uspešno premošćava rasne, verske i intelektualne razlike. U tom obilju informacija, svako će, pre ili kasnije, pronaći kutak u kome će imati iluziju da pr

Teško da je u istoriji filma bilo premijere koja se očekivala sa više uzbuđenja od četvrtog nastavka Lukasovog serijala Ratovi zvezda. Oni koji su uspeli da se dočepaju ulaznica za prvu projekciju počeli su da aplaudiraju čim su svetla u sali počela da se gase, pre nego što se film uopšte i zavrteo. Pljeskom je ispraćen čak i logotip distributera, iako Mardokov 20th Century Fox, kao ni čitavu njegovu medijsku imperiju, ne prati naročita popularnost. A kada su ekranom počeli da se valjaju trapezasti paragrafi poznatog uvodnog teksta (Pre mnogo vremena, u jednoj dalekoj galaksiji...), uz prepoznatljivu pleh-muziku Džona Vilijemsa, raspoloženje je bilo već sasvim sumanuto. Iako se tokom projekcije početna euforija lagano stišavala da bi na kraju, posle dugačkih 136 minuta, aplauza bilo mnogo manje nego na početku, većina strasnih poklonika bila je zadovoljna. Iščekivanje dugo šesnaest godina okončano je 19. marta 1999. PRIPREMA TERENA: U pretpremijernu promociju filma Lukas je uložio “sa

“Sa bolom u duši napuštamo deo Rusije koji smo izgradili na nebu a da ne vidimo šta bismo sledeće mogli da napravimo”, poručio je u televizijskom obraćanju sa visine od oko 400 kilometara Viktor Afanasjev, zapovednik poslednje, 27. posade orbitalne stanice Mir. Nekoliko minuta kasnije, Afanasjev je u društvu kolega, Sergeja Avdejeva i Francuza Žan-Pola, prešao u kapsulu Sojuza koja će ih vratiti kući, a zatim je, setno mašući rukom kao da poručuje “zbogom”, zapečatio vrata ispražnjene stanice. Tročlana ekipa okončala je svoju misiju mekim spuštanjem u pustu kazahstansku stepu, 28. avgusta 1999. ADIO: Odmah nakon prizemljenja, kontrola leta isključila je najveći deo opreme na Miru. Uspavan je i centralni kompjuter zadužen da solarne panele koji generišu električnu energiju drži stalno okrenutim prema suncu. Pošto je upravljanje stanicom povereno autopilotu, ugašena je i klimatizacija. Broj dnevnih kontrola ispravnosti smanjen je sa šesnaest na samo dve. Tokom narednih šest meseci hiber

“Ako već ne možete da odete na Mesec, treba da odete u Bajkonur”, kažu oni koji su upoznali svu negostoljubivost prirode koja okružuje nekada najveći kosmodrom na svetu. Iz ove stepske ravnice, zimi nepodnošljivo hladne a leti nepodnošljivo vrele, Sovjeti su decenijama lansirali svoje rakete i dalekometne projektile bez straha da će se nakon 5000 milja letelica sručiti na Kinu, Tursku ili Japan. Nebo je ovde najčešće vedro, nema većih gradova u najbližoj okolini, nema radoznalih očiju, usamljenost je potpuna. Za samo nekoliko godina SSSR je odavde put svemira lansirao prvi satelit, prvo kuče, prvog čoveka, prvu ženu i prvu letelicu koja je pogodila Mesec. Gagarin i Koroljev: Danas nije lako pretpostaviti da je baš ovo mesto bilo poprište jedne od najvećih bitaka za prestiž tokom hladnog rata. Čitavi blokovi stanova, nekada naseljenih inženjerima i astronautima, danas zvrje prazni. Trka u svemiru je okončana, personal redukovan, mnogo opreme je ostavljeno na milost i nemilost ćudima pr

Kada je u aprilu 1961. godine, u jeku hladnog rata, Jurij Gagarin obleteo Zemlju kao prvi čovek u kosmosu, izgledalo je da Sovjeti pobeđuju svoje rivale na svim frontovima. Samo nedelju dana kasnije, Amerikanci su doživeli još jedan težak šamar globalnih razmera: operacija iskrcavanja na Kubu doživela je sraman fijasko u Zalivu svinja. Džon Kenedi, tadašnji američki predsednik, morao je hitno da povuče potez kojim će ojačati pokolebani borbeni moral svojih sugrađana. Odjednom, ništa nije bilo važnije nego pobediti Sovjete u kosmosu. No, samo su najbliži Kenedijevi saradnici mogli da pretpostave koliko će visoku metu predsednik postaviti tokom obraćanja članovima Kongresa u maju 1961: “Smatram da ova nacija treba da upotrebi sve svoje potencijale i do kraja ove decenije spusti čoveka na Mesec”, smireno je objavio Kenedi. “Zbog čega smo rešeni da prihvatimo ovaj izazov? Iz istih razloga zbog kojih je Lindberg preleteo Atlantik, zbog kojih se ljudi penju na najviše planine. Mi danas ne zn

Šturi novinski izveštaji ograničili su se na vest da je 8. jula u mestu čije ime ni Amerikanci ne izgovaraju bez problema (Ojai, Kalifornija), vozeći svoj Harli Dejvidson, stradao Pit Konrad, jedan od najvećih astronauta svih vremena. Glave mu je došao njegov hobi da uživa u brzim kolima, brzim motociklima i, kako je sam govorio, “svemu što može da se kreće”. Čarls Pit Konrad rođen je 2. juna 1930. u Filadelfiji. Pošto je diplomirao na prestižnom univerzitetu u Prinstonu, stupio je u mornaricu i završio nekoliko pilotskih škola, među njima i elitnu mornaričku školu za probne pilote u Patuksent Riveru. Iako je dao sve od sebe da uđe u sada već legendarnu sedmorku prvih američkih astronauta, ipak je bio eliminisan zbog przničavog karaktera i velikog broja gafova koje je priredio lekarima tokom obimnih (često i ponižavajućih) medicinskih testova. Za astronauta je, ipak, izabran septembra 1962. godine, a prva prilika da leti ukazala mu se tek u avgustu 1965. kada je u kapsuli Džeminija 5,

Veliki događaj odigrao se 20. jula 1969. godine, oko pola deset noću po kontroli leta u Hjustonu. S obzirom na to da je tadašnja Jugoslavija, za razliku od ove današnje, išla ispred Amerike, trebalo je da od roditelja, umornih od mojih svakodnevnih budalaština, pribavim dozvolu za ustajanje u cik zore 21. jula, i da uz sve to, sa svojih pet godinica, ukapiram značaj događaja, tj. zbog čega to tata i mama cele noći dežuraju pored ekrana. Srećom, letovi na Mesec iz programa Apolo potrajali su sve do decembra 1972, kada sam bio taman toliko mator da se za čitav život inficiram slikama kosmonauta koji po Mesecu veselo skakuću ili se vozikaju po njemu u nekom smešnom kartingu, u svojim napumpanim srebrnobelim odelima, pod zagonetno crnim, neprozirnim vizirima. Čim sam iste godine krenuo u školu i postao Titov pionir, a zatim i komandir pionirske čete, počeo sam da razmišljam kako to da su se Meseca prvi dočepali Amerikanci a ne mi – Jugosloveni, naročito pošto su me na časovima Poznavanja p