Zvuk tišine

Mars je prvi put zagolicao maštu običnog sveta krajem prošlog veka kada je italijanski astronom Đovani Skijapareli objavio da je na Marsu video tamne pruge neobično pravilne strukture. Ove štrafte će Persival Lovel, američki biznismen i entuzijasta sa skromnim poznavanjem astronomije, lakomisleno protumačiti kao kanale za navodnjavanje koje je mogla da izgradi samo jedna tehnološki napredna civilizacija. U svojoj noveli Rat svetova iz 1898. godine, H. Dž. Vels opisuje invaziju žednih Marsovaca na žitelje Zemlje (kasnija će radijska dramatizacija ove priče u režiji Orsona Velsa izazvati nekontrolisanu paniku kod miliona Amerikanaca). Početkom XX veka javila se ideja o kontaktu sa prvim "kosmičkim komšijama" korišćenjem mamutskih ogledala. U to vreme, popularne su i priče Edgara Rajsa Barouza, Tarzanovog "biografa", čiji su glavni junaci egzotični stanovnici "Barsumija", tj. Marsa.

Mašta je, kao što je i red, ustuknula pred tehnologijom. Početkom šezdesetih godina počeo je prvi talas istraživanja Marsa korišćenjem skupih međuplanetarnih sondi koji je kulminirao mekim sletanjem Vikinga 1 i Vikinga 2 na površinu crvene planete 1976. godine. Ispostavilo se da je pretpostavka o biološki aktivnom Marsu bila sasvim pogrešna – planeta najviše liči na ledenu, suvu i biološki mrtvu pustinju preko koje duvaju vetrovi razređenog ugljen-dioksida.

GDE JE VODA: Interesovanje je naglo poraslo 1996. godine kada su tri eminentna naučna tima objavila da su u jednom meteoritu pronađenom na Antarktiku pronašli fosilizirane tragove davnog života na Marsu. Iako do danas ova teorija nije sasvim potvrđena, postoje brojne indicije da je Mars u davnoj prošlosti zaista bio vrlo gostoljubiva planeta, barem za primitivne bakterijske kulture. Pejzaž planete izbrazdan je gigantskim kanjonima kakve je mogla da iskleše jedino tekuća voda snage 10.000 Misisipija. Voda je, prema svim dosadašnjim znanjima, jedan od osnovnih preduslova za postojanje života. Međutim, reka na Marsu više nema. Po jednima, Mars je nekad bio topliji i vlažniji a njegovo sadašnje stanje posledica je postepenog tanjenja atmosferskog omotača. Po drugima, Mars je uvek bio hladan, ali bi se gejziri vode povremeno pojavljivali na površini usled tektonskog zagrevanja podzemnih naslaga leda. Sva današnja istraživanja pokušavaju da odgovore na isto fundamentalno pitanje: kuda je sva ta voda otišla, zajedno sa životom koji je u njoj, možda, bujao?

Nakon teškog gubitka iz 1993. godine, kada je Mars Observer vredan milijardu dolara naprasno otkazao neposredno pred randevu s Marsom, NASA je, na inicijativu novog direktora Danijela Goldina, radikalno izmenila svoj koncept istraživanja. Nova politika pod olimpijskim geslom brže, bolje, jevtinije značila je da NASA namerava da iskoristi svaki pogodan položaj Zemlje u odnosu na Mars za lansiranje bar dve letelice (takva prilika ukazuje se svakih 26 meseci). Letelice bi, međutim, morale da budu znatno jevtinije, tako da gubitak jedne od njih ne ugrozi čitav program. Nova strategija ostvarila je spektakularan uspeh 4. jula 1997. godine kada se na Mars spustio Mars Pathfinder iz koga je izmileo Sojourner, inteligentno vozilo nalik na skejtbord koje je danima veselo krstarilo okolinom (vidi “Vreme” broj 351). U septembru 1997. u orbiti se našao i Mars Global Surveyor, letelica koja još uvek šalje na Zemlju fotografije izuzetne preciznosti.

A onda je sve krenulo naopako. Krajem prošle godine put Marsa su, u kratkom vremenskom intervalu, upućene dve letelice: Mars Climate Orbiter, zadužen da sa visine sakuplja podatke o klimatskim promenama na Marsu, i Mars Polar Lender, letelica koja bi trebalo da se meko spusti u polarni region Marsa, čija je glavna misija da u uzorcima tla pokuša da detektuje tragove vode.

Orbiter je izgubljen u septembru, nadomak cilja, zbog bizarne greške koja će, kao priča sa naravoučenijem, sigurno ući u sve udžbenike elementarne fizike. Naime, stručnjaci iz NASA-e su verovali da je reaktivna sila raketnih motora kojima se letelica održava na planiranoj putanji izražena u njutnima, tj. jedinicama sile međunarodnog (metričkog) sistema jedinica. Kompanija Lockheed Martin, koja je napravila letelicu koristila je, u skladu sa anglosaksonskom tradicijom, funte. S obzirom na to da jedna funta ima oko 4,4 njutna, Orbiter je skretao s pravog kursa kad god bi kontrola leta uključila motore na letelici. Pošto ovakvih "korekcija" nije bilo mnogo, letelica je, nakon 660 miliona pređenih kilometara i neposredno pred sastanak s Marsom, bila svega 100 kilometara izvan željene trajektorije. Na nesreću, to je bilo dovoljno da Orbiter zagnjuri u Marsovu atmosferu više nego što sme. Usled povećanog aerodinamičkog zagrevanja, osetljiva oprema je izgorela a Orbiter se ili stropoštao na Mars ili ga je potpuno promašio, pa sad beživotno luta Sunčevim sistemom. Grešku je, u poslednji čas, primetio jedan od kontrolora leta. Nažalost, bilo je suviše kasno da se proračunaju parametri neophodni za korekciju putanje tako da se šteta od 125 miliona dolara više nije mogla izbeći.

No, i ovaj amaterski gaf mogao bi se zaboraviti da je Polar Lender, drugi brod iz ansambla, aterirao na Mars 3. decembra uveče kako valja. Lender je trebalo da se spusti u polarni region u tromesečnoj potrazi za kristalima vode zapretanim ispod površine Marsa. Opremljen je robotizovanim ašovom koji može da se ukopa u tle do metar dubine, a tu je i mali mikrofon preko koga bi se na Zemlji prvi put čuli zvuci jednog drugog sveta. Do poslednjeg trenutka izgledalo je da je sve u redu: funte su pretvorene u njutne, predviđene su brze popravke kursa za preko stotinu nepredviđenih situacija, u kontroli leta je instalirana i web-kamera kojom su entuzijasti iz celog sveta preko interneta mogli uživo da prate zbivanja u kontrolnoj sobi. Zbog jonizacije Marsove atmosfere izazvane hipersoničnom brzinom lendera tokom spuštanja, radio-kontakt sa letelicom planski je prekinut jedanaest minuta pre dodira tla. Lender je potom otpustio nepotrebnu opremu koja se koristi samo za međuplanetarni let, a zajedno sa njom i dve sonde (Deep Space 1&2) veličine košarkaške lopte. Ove sonde (nazvane Amundsen i Skot, u čast prvih osvajača Južnog pola) vredne 30 miliona dolara trebalo je da se zariju brzinom od oko 600 km/h u površinu Marsa na oko pedesetak kilometara od mesta prizemljenja lendera i, usled siline udara, prodru oko pola metra u tle. Senzori u sondama mogu da detektuju i najmanji trag vode u tlu a radio predajnici su tu da rezultate eksperimenta dojave Zemlji.

IŠČEKIVANJE: Oko pola sata nakon ateriranja kucnuo je čas da se uključe radio prijemnici u kontroli leta i uspostavi prvi kontakt sa lenderom. Odvrnuta je ona žica sa šampanjca, ekipa sa sve transparentom “Dobrodošao na Mars!” načičkala se ispred internet-kamere, šef misije pritisnuo je Enter na tastaturi i... ništa. Ni traga od Skota i Amundsena, ni traga od lendera. Preteća tišina koja je zavladala u kontroli leta bila je razočaravajuća, ali ne i sasvim fatalna. Ukoliko je lender sleteo na kosinu ili je tako orijentisan da glavna radio-antena nema direktan pogled na Zemlju, izostanak kontakta mogao se očekivati. U tom slučaju, lender se ponaša dosta "inteligentno": većina kritičnih komponenti, poput brodskog kompjutera ili radio-stanice, ima rezervni duplikat. U slučaju da se kontakt ne uspostavi odmah, lender je programiran da sam pokuša da popravi položaj svoje glavne antene ili, u krajnjem slučaju, da pređe na pomoćni odašiljač, manje osetljiv na orijentaciju letelice. Ukoliko se kontakt ne uspostavi ni nakon šest dana, lender će pretpostaviti da se u njemu nešto pokvarilo – počeće da se sam rekonfiguriše, zamenjujući svaku komponentu rezervnom u nadi da će pronaći "dobitnu kombinaciju". Da nevolja bude veća, zbog rotacije Zemlje i Marsa kontrola leta nema priliku da neprekidno osluškuje signale sa Marsa: kontakt je moguć samo tokom tzv. prozora, u trajanju od nekoliko minuta na svakih par sati.

Posle desetak dana iščekivanja, ugasila se i poslednja nada da će se lender, vredan 165 miliona dolara, konačno oglasiti. Jedina "melodija" koja se sa Marsa čula bila je Sound of Silence. Još uvek se ne zna šta je neposredni uzrok ove ogromne naučne i finansijske štete. Po jednima, verovatno je otkazao komplikovani pogonski sistem sačinjen od dvanaest motora usled čega se lender slupao o površinu Marsa. Po drugima, do udesa je moglo da dođe i usled smrzavanja raketnog goriva u rezervoarima tokom više meseci leta kroz vakuum. Pravi razlozi možda će se saznati kada Mars Global Surveyor usmeri svoje elektronsko oko sa orbite ka reonu sletanja. Danijel Goldin obećava brzu istragu “u kojoj će učestvovati najpametniji ljudi Amerike”. Postojeći "red vožnje" ka Marsu trenutno je suspendovan, dok je ostvarenje krajnjeg cilja, dopremanje uzoraka Marsovog tla na Zemlju, planirano za 2008. godinu, sasvim neizvesno.

KONKURENCIJA: Sve je više onih koji smatraju da pravi razlog dve ovogodišnje katastrofe leži u prekomernoj finansijskoj štednji na uštrb kvaliteta i pouzdanosti. Pominju se i nedovoljna obučenost stručnih timova, skriveni bagovi u kompjuterskim programima, nedovoljan napor inženjera da predvide moguće incidente, loša ili suviše neformalna komunikacija, preopterećenost konstruktora i kontrolora leta. Džon Pajk, šef sekcije za svemirsku politiku Federacije američkih naučnika, smatra da je program za Mars od samog početka oskudevao u vremenu, ljudima i novcu: “Niskobudžetni projekti obično propadaju usled fatalne kombinacije neadekvatnog finansiranja i lošeg menadžmenta.”

Jasno je, međutim, da NASA danas može samo da sanja o neograničenom budžetu iz šezdesethih godina, u vreme trke za osvajanje Meseca. Rival sa istoka u međuvremenu je kolabirao, američka nacija okrenula se drugim prioritetima, a sredstva kojima agencija raspolaže uporno se tope. Sve dok se na horizontu ne pojavi ozbiljna konkurencija, NASA će se teško izboriti za nekadašnji kultni status. Trenutni događaji idu joj na ruku: nakon uspešne bespilotne probe, Kina se sprema da uskoro lansira svoju prvu posadu. Evropljani su takođe obuli svoje čizme od sedam milja. Sa raketodroma u Kuru (Francuska Gijana), masivna raketa Arijana 5 odnela je 9. decembra u orbitu do sada najteži evropski satelit XMM (3,7 tona), vlasništvo Evropske svemirske agencije (ESA). Prava avantura, međutim, počinje 2002. godine kada u orbitu oko Meseca ESA treba da lansira autentično evropsku (švedsko-francusku), futurističku sondu, čiji solarno-električni motori predstavljaju poslednju reč tehnike. A dotle će, valjda, i NASA ponovo pronaći sebe.

Peh za pehom

Za neke od ljudi koji su godinama učestvovali u pripremi propale misije s pravom se može reći da su rođeni gubitnici. Ričard Kuk je, kao direktor projekta, izgubio i lender i orbiter. Ričard Zurek, glavni naučnik na projektu, učestvovao je u tri misije do sada i sve tri su propale. Slično je prošao i Dejvid Pejdž, profesor sa univerziteta UCLA, koji je uložio godine rada i milione dolara u instrumente za Mars, a da nijednom nije uspeo da ih tamo i isproba. Brus Marej, planetarni geolog sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju, star 68 godina, čekao je više od tri decenije na proveru svoje teorije o postojanju vode ispod Marsovih polarnih kapa. Lender je otkazao, a nijedna polarna misija više nije u planu.

(Vreme #467)

Neko nas posmatra

Da li vas neko špijunira? Naravno, tako nešto nemoguće je u ovoj našoj državi, gde ljudske slobode i građanska prava predstavljaju autentičnu svetinju koju vlast ("narodna vlast", ne kažese bez razloga) i ne pomišlja da okrnji. Ali, šta ćemo sa ostakom planete, naročito njenom zapadnom polovinom, čiji se vlastodršci deklarativno kite šarenim perjem demokratije a sa druge strane čine sve da običnog čoveka sputaju ili stave pod prismotru? Perspektive su mračne, ima sve više dokaza za to, čak i mimo "TV dnevnika".

Ovde je reč o Internetu. Globalna svetska računarska mreža do sada se uspešno opirala svim pokušajima monopolizacije i instrumentalizacije od strane onih koji ne drže previše do privatnosti i slobode reči. Štaviše, Internet je vremenom postao sinonim za liberalnu komunikaciju koja ignoriše državne granice i uspešno premošćava rasne, verske i intelektualne razlike. U tom obilju informacija, svako će, pre ili kasnije, pronaći kutak u kome će imati iluziju da predstavlja građanina sveta. Međutim, nema tog medija koji se ne može upotrebiti u krajnje sumnjive svrhe.

KO TO TAMO PEVA: Nedavno je objavljena vest da program RealJukebox namenjen slušanju muzike sa računara, proizvod poznate američke firme RealNetworks, špijunira (muzičke) afinitete i aktivnosti svojih mnogobrojnih korisnika (13,5 miliona registrovanih mušterija). Princip po kome RealJukebox funkcioniše vrlo je jednostavan: kad god pokrenete ovaj program sa željom da još jednom uživate u svom Vivaldiju ili kradom (od onih naivčina koje vam veruju za Vivaldija) preslušate novi CD Šemse&Šabana, "Veliki Brat" vas ipak gleda i zna šta radite. Ukoliko ste istovremeno priključeni i na Šemsu i na Internet, program konspirativno šalje gomilu interesantnih podataka iz vašeg kompjutera pravo u centralu RealNetworks-a. Kompanija će iz obilja dostavljenih informacija saznati koliko muzičkih fajlova trenutno imate u svom računaru, koji muzički format preferirate, koji je audio kvalitet vaše elektronske muzike, koji žanr najradije slušate, koji CD ste upravo ubacili u svoj kompjuter i još mnogo toga. Podaci nisu anonimni - zajedno sa njima šalje se i identifikacioni broj koji se unikatno dodedjuje svakom novom korisniku prilikom registracije. Prema tome, ako ste legalni vlasnik pomenutog "džuboksa", više ne vredi da lažete sve oko sebe kako popodne provodite metanišući uz klasičnu muziku. Zaposleni u RealNetworks-u vrlo dobro znaju šta prija vašem uhu.

Kompanija smatra da se ovim ne povređuje privatnost korisnika. Kako odgovorni u kompaniji tvrde, ne postoje fascikle sa dosijeima pojedinaca, niti se sakupljeni podaci distribuiraju drugim zainteresovanim firmama, niti je registracija besplatne verzije programa obavezna da bi program funkcionisao. Sakupljeni podaci koriste se u sasvim benigne, uglavnom marketinške svrhe. Oni treba da pomognu kompaniji da bolje profiliše svoju ponudu za određene segmente tržišta ugađajući individualnim sklonostima svojih mušterija.

Međutim, kompanija je zatrpana pritužbama koje stižu od strane gnevnih korisnika i organizacija za zaštitu privatnosti na Internetu. I jedni i drugi se slažu da je RealJukebox pravi "trojanski konj", program koji kobajagi radi nešto korisno dok krišom pravi štetu, uhodi ili potkazuje svog korisnika. Pritisak onih koji veruju kako nijedna kompanija nema pravo da špijunira svoje konzumente postao je toliko veliki da je morao da reaguje i Rob Glejzer, direktor RealNetworks-a: "Pošto smo sagledali situaciju, došli smo do zaključka da smo zeznuli stvar [baš tako, tim rečima, prim. aut.] i da pod hitno moramo nešto da uradimo. Za početak, prestali smo da uz informacije koje dobijamo putem Interneta utvrđujemo i identitet korisnika". Da ironija bude veća, Glejzer je nekada bio član upravnog odbora fondacije Electronic Frontier, neprofitne organizacije koja se bavi zaštitom privatnosti u sajberspejsu. Nakon svega, kompanija sada zna da neko u sajberspejsu sada sluša Šemsu, ali više ne zna o kome se tačno radi. Da vam možda nije pao kamen sa srca?

NIKO NIJE NAIVAN: Famozni identifikacioni kod nije izmišljotina programera iz RealNetworks-a. Majkrosoftov multimedijalni plejer takođe generiše jedinstveni matični broj koji se potom koristi prilikom kupovine putem Interneta. Vrlo zgodno za praćenje ukusa potrošača ili dubine nečijeg džepa, zar ne? Da stvar bude još gora, mnoge velike firme imaju nameru da unikatne serijske brojeve ugrađuju i u hardver računara, kao da je reč o traktorskoj šasiji ili kamionskoj prikolici. Stvar je postala vrlo škakljiva kada je Intel u svoj novi mikroprocesor ubacio identifikator koji pogodnim programom može da se očita a zatim koristiti za praćenje kretanja korisnika računara po Internetu. Oko čitavog slučaja podigla se velika prašina, iako je Intel neprestano ponavljao kako će novi serijski broj radikalno povećati sigurnost elektronske trgovine i novčanih transakcija, i ništa više. Kompromis je nađen tek kada je Intel pristao da na novim procesorima inicijalno isključi ovu identifikaciju. Korisnik može sam da je naknadno aktivira ako to želi, na sopstvenu odgovornost, naravno.

Sve u svemu, ni Internet nije ono što je nekad bio. Verovatno da više nikad nećete biti sigurni šta sve prolazi kroz telefonsku žicu koja vas vezuje sa svetom i kakave sve tajne cure iz vašeg doma samo zato što ste se polakomili na neko jeftino parče softvera. Zato nam jedino ostaje da se nadamo kako ćemo uz odličan Zakon o informisanju uskoro dobiti i još bolji Zakon o Internetu koji će ovim negativim pojavama stati na put. Makar svi zajedno morali da se ponovo vratimo na guščije pero i mastionicu.

(Vreme #462)

Fantomska praznina

Teško da je u istoriji filma bilo premijere koja se očekivala sa više uzbuđenja od četvrtog nastavka Lukasovog serijala Ratovi zvezda. Oni koji su uspeli da se dočepaju ulaznica za prvu projekciju počeli su da aplaudiraju čim su svetla u sali počela da se gase, pre nego što se film uopšte i zavrteo. Pljeskom je ispraćen čak i logotip distributera, iako Mardokov 20th Century Fox, kao ni čitavu njegovu medijsku imperiju, ne prati naročita popularnost. A kada su ekranom počeli da se valjaju trapezasti paragrafi poznatog uvodnog teksta (Pre mnogo vremena, u jednoj dalekoj galaksiji...), uz prepoznatljivu pleh-muziku Džona Vilijemsa, raspoloženje je bilo već sasvim sumanuto. Iako se tokom projekcije početna euforija lagano stišavala da bi na kraju, posle dugačkih 136 minuta, aplauza bilo mnogo manje nego na početku, većina strasnih poklonika bila je zadovoljna. Iščekivanje dugo šesnaest godina okončano je 19. marta 1999.

PRIPREMA TERENA: U pretpremijernu promociju filma Lukas je uložio “samo” 15 miliona dolara. Iako je ova suma dvostruko manja od marketinških troškova Kameronovog Titanika, veća promotivna ulaganja nisu bila neophodna pošto su zaintrigirani mediji već stvorili atmosferu napetog iščekivanja. I pored histerije koja je pratila premijeru, nisu se ispunila sveprisutna očekivanja da će Star Wars, Episode I – The Phantom Menace postati najveći blockbuster u istoriji filma. Lukas je, doduše, imao eksplozivan start: tokom prvih pet dana prikazivanja Fantomska napast je inkasirala rekordnih 102 miliona dolara, čime su skoro potpuno pokriveni troškovi snimanja (115 miliona, sve iz Lukasovog džepa). Film, međutim, nije uspeo da obori vikend-rekord koji drži Spilbergov Jurassic Park sa 72 miliona dolara, niti su se obistinila potajna očekivanja distributera da će Napast potopiti čak i Titanik (Kameronov film ostaje neprikosnoven, sa 600 miliona dolara zarađenih u SAD i 1800 miliona u inostranstvu). Naravno, treba sačekati da Lukas saopšti i prihode od prodaje autorskih prava na filmske likove koji su se našli na čašama, gaćama, kutijama cerealija i igračkama. Tom Šerak, direktor distribucije koja od filma očekuje čist ćar od oko 100 miliona dolara, demantuje glasine da su početni rezultati loši: “Lud je onaj ko misli da smo nezadovoljni. Nije nam bila želja da se tučemo za rekorde. Hteli smo da u bioskop prvo dovedemo zaljubljenike, a onda i čitave porodice. Upravo to se sada i dešava.”

Lukas je, inače, u velikoj zavadi sa vlasnicima nekoliko najvećih američkih bioskopskih lanaca. Neki od njih odbili su da prikazuju Fantomsku napast, svesno se odričući ogromnog profita, zato što Lukas odbija da plaća uobičajenu “pikslu”, tj. minimalni ekstra-procenat koji vlasnici bioskopa dobijaju u zavisnosti od prihoda ostvarenog na blagajni. Ni holivudska filmska industrija ne krije da ne voli Lukasov način rada. Blokbasteri poput Titanika ili Jurassic Parka zaradili su na stotine miliona dolara od kojih se dobar deo vratio nazad u studio i slio u budžet za nove filmove. Lukas, međutim, sve zarađene pare nosi u banku i stavlja na svoj račun.

REZIGNIRANOST: Neočekivano veliki broj negativnih kritika publikovanih u štampi verovatno će izbaciti koju stotinu miliona dolara iz Lukasovog buđelara. “Razočaranje!”, brutalno iskreno piše u Njusviku, “...i to veliko.” Dok Varajeti opisuje film kao “šećerlemu za oči, bez sastojaka koji hrane srce i dušu”, novinar Njujorkera tvrdi da je film “klinački, ignorantski, prepun trulog cinizma”. Umereno pohvalni glasovi, poput onih iz Njujork tajmsa (”šta smo očekivali, to smo i dobili!”) ili San Francisko kronikla (”ima tu štofa, vredi pogledati”), čuju se mnogo ređe. Reklo bi se da su Lukasu, uprkos svemu, najprivrženiji stari poklonici koji ne haju mnogo za oficijelnu kritiku: “Hej, ljudi, pa ovo su Ratovi zvezda, zabavite se malo. Šta očekujete za samo devet dolara?” U takvoj situaciji, Lukas je prinuđen da vrlo predusretljivo daje intervuje, gostuje na televiziji, piše za novine i objašnjava svoj film, što mu inače nije običaj. To verovatno neće imati mnogo efekta na prođu Fantomske napasti, ali će pomoći da se spasu čast serijala i budućnost sledeće dve epizode čija je premijera predviđena za 2002. i 2005. godinu.

Originalnu trilogiju Ratova zvezda (Nova nada, Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja) Džordž Lukas je snimio u razmaku od 1977. do 1983. Neprestano kubureći s novcem potrebnim za finansiranje dotad neviđenih specijalnih efekata, Lukas je insistirao i na dobroj priči, fino iznijansiranim i majstorski isprepletanim odnosima glavnih junaka: mladog džedaj-viteza Luka Skajvokera, kapriciozne princeze Leje, samoživog kapetana Soloa i opakog Darta Vejdera. Vizuelno bogata i izglancana, od kritike hvaljena, poštovana od publike svih uzrasta, Lukasova svemirska opera danas važi za kultno delo savremene pop-kulture kome se još uvek klanja armija omađijanih ljubitelja ove fantastične sapunice.

U međuvremenu, i filmska tehnika je napredovala ogromnim koracima. Ono što se nekad snimalo korišćenjem gigantskih modela od šarene plastike danas se rutinski simulira kompjuterskim softverom koji može da koristi svaki likovno obdareni klinac. Želeći da u kreiranju virtuelnih svetova ode korak dalje i dovrši sve ono što zbog pomanjkanja para ili adekvatne tehnike svojevremeno nije mogao, sada već prebogati Lukas osniva firmu Industrial Light & Magic, vrhunski studio za filmske specijalne efekte. Pripremajući se za snimanje kompletno nove epizode, Lukas je svoju tešku kompjutersku artiljeriju isprobao redizajnirajući originalnu sagu. Intervencija se, u najvećoj meri, svela na ubacivanje raskošnih digitalnih pejzaža i pozadina kako bi živi likovi dobili verodostojniju podlogu i puniju atmosferu. Iako su razliku između prvobitnog i retuširanog izdanja mogli da primete samo istinski poznavaoci, većini je bilo jasno u kom pravcu idu Lukasova razmišljanja.

NOVA LICA: U nemogućnosti da okupi staru glumačku ekipu (Mark Hemil, Keri Fišer, Harison Ford i Alek Ginis), Lukas se odlučio da, umesto nastavka trilogije, napravi njen “predgovor”. Fantomska napast je, zapravo, istinski početak serijala u kome tri stare epizode predstavljaju četvrti, peti i šesti deo. Priča je zdravo zakukuljena, kao da se ovoga puta deci nije previše povlađivalo. Naime, trošna Galaktička republika sukobila se sa nadirućom Trgovačkom federacijom oko planete Nabu, a sve oko nekakavih carinskih taksi (priznaćete da je povod za priču pomalo banalan u poređenju sa kosmičkim sudarima dobra i zla u ranijim epizodama). U pomoć nežnoj kraljici Amidali (Natali Portman), koja očajnički pokušava da odbrani svoj svet od pretećeg napada “snaga haosa i bezumlja”, priskaču dva džedaj-viteza, učitelj Kvi-Gon Džin (Lajam Nison) i njegov šegrt Obi-Van Kenobi (Ivan Mek Gregor). Oni će kraljicu povesti u galaktički senat s namerom da obaveste raspadajuću Republiku o predstojećem sukobu. Ovoj maloj družini vremenom će se pridružiti i Džar-Džar Binks, digitalno stvorenje iz Lukasove mašte nalik na šarenog konja sa klempavim ušima i iskolačenim očima, i Anakin Skajvoker (Džejk Lojd), desetogodišnji klinja, predodređen za viteza, koga ćemo u jednoj od narednih epizoda prepoznati kao Darta Vejdera.

Iako se za priču ne može reći da je preterano oštroumna, Fantomska napast je, uz The Matrix braće Vahovski, nesumnjivi kandidat za Oskara u domenu specijalnih efekata (preko devedeset odsto scena naknadno je propušteno kroz kompjuter radi docrtavanja). U filmu ćete videti imaginarne gradove pod kupolama u dubokoj vodi, čardake ni na nebu ni na zemlji napravljene sa toliko filigranskih detalja da vam ni dva gledanja neće biti dovoljna da ih sve proučite; ostaćete bez daha posmatrajući sudare ogromnih armija bez ijednog živog filmskog lika, kao da čitate Tolkinovog Gospodara prstenova; uživaćete u standardno dobro režiranim obračunima dobrih i loših vitezova; videćete pravu menažeriju stvorenja svih boja, oblika i veličina (čak i Spilbergovog E.T.-a), jedan raspojasani svemirski Vavilon u kome su ljudi samo jedna od biološki dozvoljenih formi. I to je manje-više sve.

Dok je lepuškasta Natali Portman, obučena čas kao gejša a čas kao kraljica Elizabeta, sasvim solidno odglumila svoju ulogu (gledali ste je pre osam godina kao devojčicu sa fikusom u Besonovom Profesionalcu), Lajam Nison je delovao neubedljivo, naročito u scenama sa imaginarnim partnerima. Nije lako gledati u beli zid, baš tamo gde će Lukas posle docrtati Džar-Džar Binksa i verodostojno reći: “Strpljenja, moj plavi prijatelju!” A pomenuti “plavi prijatelj” je priča za sebe: dosadan kao vaška, govori skoro nerazumljivim engleskim slengom, toliko melje, frflja ili zanoveta da prosto čeznete da ga svojeručno zadavite. Naročito nezahvalno parče scenarija palo je u tanjir Ivanu Mek Gregoru (Trejnspotting), koji veći deo filma nervozno cupka iza svog učitelja kao da hoće da kaže “raspali ga, ćale”, da bi se tek na kraju dočepao pristojnog mesta u priči. Ipak, najveće razočaranje je mladi Džejk Lojd, koji od silne treme ne ume ni da se ponaša onako kako se to očekuje od deteta njegovih godina, a kamoli da odglumi kompleksan Anakinov lik.

Napuštajući mnoge simbole prve tri epizode, opsesivno zamenjujući žive junake kompjuterskim surogatima, Lukas je ispoljio i određenu vrstu kreativne nemoći i nemaštovitosti. Režiser se, recimo, grdno prevario kada je poverovao da će lako napraviti novog Darta Vejdera, jednog od najživopisnijih filmskih junaka svih vremena. Umesto smrtonosnog princa u crnoj odeždi, s onim zastrašujućim loncem na glavi, čije bolesno šištanje iz pluća uteruje strahopoštovanje, dobili smo Darta Mola (glumi ga Rej Park, kung-fu majstor). Ovaj prilično živahan momak, i pored svoje crveno-crne šminke i đavolskih roščića na glavi, ne izaziva više straha od, na primer, Džin Simonsa, basadžije grupe Kiss (naprotiv!). Dok Darta Vejdera pamtimo kao momka koji je umeo da misli, komunicira, oseća i ubija, nesrećni Dart Mol je od Lukasa dobio svega jednu rečenicu scenarija da bi ga na kraju zauvek slistila dva pomenuta džedaja. Ni ostale supstitucije ne izgledaju mnogo uverljivije: umesto robusnih vojnika Imperije odevenih u beli pleh, dobili smo buljuke animiranih, čačkaličastih robota koji se raspadaju na prvi dodir. Tupoglavi Džar-Džar Binks takođe je žalosna zamena za vukodlakog Čubaku.

PREDVIDLJIVOST: Vraćanje priče u prošlost drastično je smanjilo njenu zanimljivost i neizvesnost. Ne treba imati treće oko da bi se zaključilo ko će tu da pretekne a ko je viđen da strada. Vizuelno najdinamičnije i najhvaljenije mesto u filmu, dvanaestominutna trka mlaznih kolica (futuristička kopija nadmetanja dvokolica iz Ben Hura) u kojoj slabašni Anakin junački preživljava sva saplitanja konkurencije, ima šupalj, lako predvidljiv kraj. Anakin tek treba da postane mračni Dart Vejder, zar ne? A pošto smo Obi-Van Kenobija već videli u četvrtoj epizodi, malo je deplasirano strahovati za njegovu sudbinu tokom odsudnog obračuna sa Dartom Molom. Naravno, ni ovoga puta nema pobede bez korišćenja sile, Lukasove “kosmičke karme”. Ovaj sveprisutni medijum koji multiplicira mentalnu i fizičku snagu izabranih, ovoga puta je do kraja banalizovan svođenjem na trivijalnu biohemiju. Ispada da, ako u krvi imate određeni procenat medihlorina, možete da vidite u mraku, rušite zakone gravitacije ili bez napora vadite svoj auto iz blata kao što to radi Joda sa svemirskim brodom. A taj medihlorin ćete naći, pretpostavljam, u svakoj boljoj (galaktičkoj) apoteci.

Kad sve saberete i oduzmete, ostaje pitanje za kraj – gledati ili ne? Teško je reći. Ako se razumete u kompjutere i dobro znate šta oni mogu, više ćete uživati u dizajnu video-igara poput Quake ili Riven nego u Fantomskoj napasti. Ako na specijalnim efektima insistirate koliko i na dobroj priči o kojoj ćete razmišljati i sutradan, obavezno pogledajte već pomenuti The Matrix. U svakom drugom slučaju, vredi otići u boskop ili do video-kuba. Pod uslovom da sila (tj. taj “medihlorin”) bude uz vas.

(Vreme #453)

U silaznoj putanji

“Sa bolom u duši napuštamo deo Rusije koji smo izgradili na nebu a da ne vidimo šta bismo sledeće mogli da napravimo”, poručio je u televizijskom obraćanju sa visine od oko 400 kilometara Viktor Afanasjev, zapovednik poslednje, 27. posade orbitalne stanice Mir. Nekoliko minuta kasnije, Afanasjev je u društvu kolega, Sergeja Avdejeva i Francuza Žan-Pola, prešao u kapsulu Sojuza koja će ih vratiti kući, a zatim je, setno mašući rukom kao da poručuje “zbogom”, zapečatio vrata ispražnjene stanice. Tročlana ekipa okončala je svoju misiju mekim spuštanjem u pustu kazahstansku stepu, 28. avgusta 1999.

ADIO: Odmah nakon prizemljenja, kontrola leta isključila je najveći deo opreme na Miru. Uspavan je i centralni kompjuter zadužen da solarne panele koji generišu električnu energiju drži stalno okrenutim prema suncu. Pošto je upravljanje stanicom povereno autopilotu, ugašena je i klimatizacija. Broj dnevnih kontrola ispravnosti smanjen je sa šesnaest na samo dve. Tokom narednih šest meseci hibernirani Mir će izgubiti nekih 40 kilometara visine. U februaru ili martu naredne godine, tamo će se, jašući na još jednom Sojuzu, vratiti “terminatori”, momci čiji će jedini zadatak biti da sa letelice pokupe najvredniju opremu i rezultate naučnih eksperimenata, a zatim da kontrolisano unište ostatak stanice. Potisak potreban za dalje smanjenje visine obezbediće automatizovani teretni brod Progres. Kada se čitav kompleks spusti na oko dvesta kilometara, a posada napusti stanicu, teretnjak će snažnim trzajem dodatno ukočiti Mir i tako ga gurnuti u gušće slojeve atmosfere. Čitava grdosija verovatno će sagoreti u komadu, uz minimalne šanse da neko veće parče pljusne u vode Tihog okeana.

Treba li toliko tugovati nad ostacima jedne orbitalne stanice koja je višestruko nadmašila svoj deklarisani radni vek? Početak je bio skroman, bez mnogo pompe. Prvi modul stanice čije ime u sebi nosi i trunčicu aktuelne hladnoratovske ironije lansiran je iz Bajkonura (tada u SSSR-u, danas u Kazahstanu) 19. februara 1986. a da niko od odgovornih nije bio siguran da će stanica preživeti prvih nekoliko godina. Poletanje je obavljeno samo tri nedelje nakon što je eksplodirao američki šatl Čelindžer usmrtivši sedmoro astronauta, među njima i jednu učiteljicu na očigled svojih đaka. Prva ruska posada odnela je slike poginulih na Mir, želeći da se ovi hrabri ljudi, makar posthumno i simbolično, ipak dočepaju kosmosa. U to vreme, američka štampa tvrdi da Sovjeti, sa svojom grandioznom stanicom u orbiti, ponovo imaju prednost od deset godina u kosmičkoj trci. I zaista, Mir se bar u prvih nekoliko godina mogao porediti jedino sa samim sobom. Obavljeni su nebrojeni eksperimenti, a ljudske mogućnosti testirane su do krajnjih granica. Valerij Poljakov boravio je na Miru neverovatnih 439 dana, dok je Jelena Kondakova sa 169 dana postavila novi rekord za žene.

NERED I KRŠ: Prvi znaci zamora materijala pojavili su se uporedo sa raspadom SSSR-a i propadanjem ruske ekonomije: izolacija je u krpama otpadala sa kablova, kratki spojevi postali su svakodnevni, a kompjuter je “posenilio”. Para za popravke bilo je sve manje, a glasova koji su tvrdili kako je bolje nahraniti stotinu siromašnih nego dva-tri dokona astronauta bilo je sve više. Nakon trinaest i po godina eksploatacije, 77.000 orbita i više od stotinu posetilaca, Mir se pretvorio u olupinu veličine fudbalskog igrališta, sačinjenu od 130 tona korodiranog aluminijuma, zamršenih creva i prevaziđene tehnologije. Prvi Amerikanci koji su posetili Mir kažu da su, umesto prostranih, sređenih i sterilnih odaja, nalik na one iz Kjubrikove Odiseje, zatekli neopisiv nered i krš. U februaru 1997. na stanici je izbio požar da bi u junu iste godine spektakularni karambol sa Progresom izazvao teška oštećenja koja su sanirana mesecima. Obe kapitalne havarije stanica je nekako preživela, kao što je stoički podnela povremene hirove ćudljivog brodskog kompjutera i još 1600 manjih i većih kvarova. Reklo bi se da je konstrukcija Mira u sebi sačuvala ponešto od karaktera epske ruske duše, a naročito sposobnost da se pati i u patnji istrajava. Mnogi će zato reći da je izdržljivost, zapravo, najveći ako ne i jedini kvalitet Mira.Vremenom je Mir postao simbol ruske neupotrebljive tehnike i škart-proizvodnje, naročito na zapadu. Ni naučni dometi Mira nisu bili bogzna kakvi. Od bezbrojnih eksperimenata izvedenih u bestežinskom stanju običan svet nije video mnogo vajde. Rusi jednostavno još nisu naučili kako da komercijalizuju rezultate kosmičkih istraživanja na američki način.

Hronična besparica, nedostatak vizije i velikih poduhvata konačno su učinili svoje. Posrnula ruska privreda više nije mogla da izdavaja 250 miliona dolara godišnje kako bi najveća svetska orbitalna stanica ostala u životu. Iako ovaj iznos ne dostiže ni polovinu troškova leta jednog američkog šatla, u ruskom budžetu nema para ni za mnogo urgentnije državne potrebe. Da nije bilo astronauta iz bogatih zapadnih zemljama koji su svoj boravak na Miru debelo plaćali, kraj bi se desio mnogo ranije. Od 103 astronauta koji su boravili na stanici, samo je 41 Rus. Uz Francuze i Nemce, tu su još i sedam Amerikanaca, jedan engleski poslastičar i japanski novinar čija je redakcija platila 12 miliona dolara na ime “putnih troškova” do stanice i nazad.

A ŠTA SADA: Kada je NASA promovisala projekat nove međunarodne orbitalne stanice u čijoj izgradnji treba da učestvuje 16 najrazvijenijih država, svi su polako počeli da dižu ruke od Mira, pa i ruska vlada. Sudbina “ukletog” broda sada se nalazi u rukama entuzijasta, uglavnom bivših astronauta i zagriženih komunista koji ne mogu da se pomire sa propadanjem jednog od poslednjih simbola moći i veličine pokojnog SSSR-a. Vitalij Sevastijanov, nekad astronaut a danas komunistički deputat, kaže da Mir mora da bude sačuvan: “Gore se nalazi 12 tona naučne opreme koja se ne može tek tako odbaciti. Reč je o svemirskoj stanici sagrađenoj u doba SSSR-a koja nastavlja da radi i posle propasti države. Red je da spasemo poslednji simbol onoga što smo nekad mogli da napravimo.” Zato je Sevastijanov okupio jednu grupu entuzijasta i osnovao dobrotvorni fond čiji je zadatak da hitno prikupi bar 20 miliona dolara pomoću kojih bi se “penzionisanje” Mira odložilo za izvesno vreme. Dobrodošli su svi oni koji žele da iz džepova istresu koji dolar ili rublju, čak i bivši “klasni neprijatelji” svih boja. Tračak nade ukazao se pojavom jednog britanskog preduzetnika koji se, navodno, obogatio na deponijama smeća i reciklaži gradskog otpada. “Gospodin Đubretar”, kako ga je od milošte prozvala ruska štampa, ponudio je da plati 100 miliona dolara u zamenu za nedelju dana boravka na Miru. Ponuda je oberučke prihvaćena i Britanac se ubrzo obreo u Zvezdanom gradu, predano trenirajući za astronauta. Nažalost, ispostavilo se da je “Gospodin Đubretar” prevarant ekstraklase, sa podebelim policijskim dosijeom u Pitsburgu i Ohaju. Na kraju je uspeo da utekne iz astro-grada, uz potvrdu da je nesposoban za astronauta, ostavljajući za sobom gomilu neplaćenih računa.

Na strance, dakle, više niko ne računa. Ako se zna da svaki treći Rus živi ispod granice siromaštva, očigledno je da su perspektive mračne. Sevastijanov, međutim, ipak veruje u čudo. Ako para ne bude bilo, pokušaće se sa privatizacijom i prodajom deonica državne kompanije Energija, formalnog vlasnika Mira. Ako ni to ne uspe, ostaje nada da će na decembarskim parlamentarnim izborima pobediti “patriotske snage” koje će umeti da cene istorijske vrednosti i neprolazne veličine.

NOVA ROLA: U međuvremenu, Rusima preostaje da se posvete ulozi koja im je dodeljena u izgradnji nove, međunarodne svemirske stanice. Kako kaže Danijel Goldin, administrator NASA-e, reč je o “najvećem graditeljskom poduhvatu još od vremena egipatskih piramida”, vrednom preko 120 milijardi dolara. Kada 2002. godine nakon 40 lansiranja iz Azije i Amerike izgradnja bude završena, stanica će biti dugačka preko 180 metara i teška preko 470 tona, sa životnim i radnim prostorom za sedam osoba.

Bude li dovoljno mudrosti i preduzetničkog duha, Rusi bi mogli da solidno naplate svoje profesionalne usluge: tu su pouzdani raketni nosači, efikasni Sojuzi i Progresi, prekaljeni astronauti sa silnim godinama provedenim u kosmosu, iskusni timovi inženjera i kontrolora leta. Prvi modul Zarja lansiran u novembru prošle godine, napravljen je zahvaljujući američkoj uplati od 250 miliona dolara, dok je lansiranje sledećeg (Zvezda), posle bezbrojnih odlaganja, zakazano za novembar. U ovom trenutku ugovorena je prodaja ruske kosmičke tehnike za još 150 miliona dolara. Domaća javnost i pored toga ne pokazuje mnogo entuzijazma za ovaj poduhvat. Američki potpredsednik Al Gor svojevremeno je uložio veliki napor da tadašnjeg ruskog premijera Viktora Černomirdina ubedi da se okane vremešnog Mira i posveti međunarodnoj stanici. Uprkos tome, list “Sevodnja” priznaje da nova, četiri puta veća stanica nikad neće moći da raspali narodnu maštu onako kako je to činio Mir: “Bude li Mir oboren, mi ćemo izgubiti svoju nezavisnost u kosmosu. Umesto autentično ruskog kosmičkog programa, dobićemo međunarodnu stanicu na kojoj Amerikanci sviraju prvu violinu. A to znači da ćemo postati obični gosti u jednom ogromnom soliteru koji ćemo morati da delimo sa susedima, sviđalo se to nama ili ne.”

Jedna astronautska priča

U avgustu 1991, samo dvanaest dana pre nego što je Sergej Krikaljev trebalo da se vrati kući posle četvoromesečnog boravka na Miru, sovjetski čvrstorukaši izveli su neuspešan državni udar. Sred čitavog meteža koji je vladao u državi, Krikaljev je morao da provede u orbiti dodatnih šest meseci. Kada se u martu 1992. konačno spustio u Kazahstan, SSSR više nije postojao. Njegov rodni Lenjingrad sada se zove Sankt Peterburg. Nekada značajnu astronautsku platu u međuvremenu je pojela inflacija, tako da je Krikaljev, boraveći u kosmosu, postao puki siromah. U Zvezdanom gradu zatekao je očajne kolege. “Bolje da se nisi ni vraćao”, govorili su mu, “na Miru je mnogo bolje nego ovde.” Mnogi su ostali bez posla, a srećnici koji su sačuvali nameštenja zarađivali su manje od 200 dolara mesečno. I pored svega, Krikaljev nije dozvolio da ga ponesu emocije. “Mir mi mnogo znači”, kaže on, “ali sada je vreme da mu se kaže 'zbogom'. Počinje nova era.”

U decembru 1998. Krikaljev je, kao član prve američko-ruske posade, šatlom Endevor stigao na međunarodnu orbitalnu stanicu. Povratak na Zemlju, zakazan je za januar 2000. Naravno, pod uslovom da u međuvremenu opet nešto ne iskrsne.

(Vreme #453)

Crveno pomračenje

“Ako već ne možete da odete na Mesec, treba da odete u Bajkonur”, kažu oni koji su upoznali svu negostoljubivost prirode koja okružuje nekada najveći kosmodrom na svetu. Iz ove stepske ravnice, zimi nepodnošljivo hladne a leti nepodnošljivo vrele, Sovjeti su decenijama lansirali svoje rakete i dalekometne projektile bez straha da će se nakon 5000 milja letelica sručiti na Kinu, Tursku ili Japan. Nebo je ovde najčešće vedro, nema većih gradova u najbližoj okolini, nema radoznalih očiju, usamljenost je potpuna. Za samo nekoliko godina SSSR je odavde put svemira lansirao prvi satelit, prvo kuče, prvog čoveka, prvu ženu i prvu letelicu koja je pogodila Mesec.

Gagarin i Koroljev: Danas nije lako pretpostaviti da je baš ovo mesto bilo poprište jedne od najvećih bitaka za prestiž tokom hladnog rata. Čitavi blokovi stanova, nekada naseljenih inženjerima i astronautima, danas zvrje prazni. Trka u svemiru je okončana, personal redukovan, mnogo opreme je ostavljeno na milost i nemilost ćudima prirode, a nešto od toga čuva se kao spomenik. Recimo “područje 110”, mesto odakle je SSSR trebalo da izvede svoj najveći kosmički uspeh – lansiranje gigantske rakete koja će odvesti prvog čoveka na Mesec.

Sovjetski kosmički program odvijao se u najdubljoj, skoro patološkoj tajnosti. Identitet glavnih inženjera predstavljao je državnu tajnu. Njihovi naučni radovi nisu smeli da se publikuju, njihovi uspesi bili su anonimni, a neuspesi zataškavani. Radilo se u malim, izolovanim komunama daleko od glavnih saobraćajnica. SSSR uz to nikad nije zvanično priznao da je pokušao da odvede svoje ljude na Mesec. Kada je poduhvat propao, uložen je orvelovski napor da se svi tragovi o njemu izbrišu iz istorije.

U poslednjoj deceniji priča je ipak stigla do javnosti. Prva, frizirana verzija objavljena je u Kremlju 1989. godine. Ljudi koji su pre tri decenije učestvovali u ovom poduhvatu danas mogu slobodno da govore o svojim iskustvima. U međuvremenu je CIA deklasifikovala mnoge dokumente i satelitske slike iz tog perioda, i kockice mozaika počele su same da se slažu.

Kada su 12. aprila 1961. uspaničeni saradnici obavestili predsednika Kenedija da Gagarin upravo nadleće Sjedinjene Države, u njemu se smesta probudio takmičarski duh. Obraćajući se potpredsedniku Džonsonu, Kenedi postavlja pitanje: “Imamo li šanse da preteknemo Sovjete ako bismo postavili laboratoriju na orbiti? Da li bi vredelo da obletimo oko Meseca, da na Mesec spustimo raketu, ili da tamo pošaljemo čoveka i vratimo ga nazad? Postoji li neki drugi kosmički program sa spektakularnim rezultatom koji bismo mi prvi ostvarili?”

PRED STADOM OVACA: Verner fon Braun, genijalni nemački konstruktor koji se “dobrovoljno” pridružio američkom kosmičkom programu nakon kolapsa Hitlerove Nemačke i programa Fau-2, objasnio je Džonsonu da samo let na Mesec pruža “fer šanse” za pobedu. Braun je znao da će Sovjetima za tako nešto biti potrebna raketa bar deset do petnaest puta veća od one u koju je seo Gagarin. (jednu takvu raketu upravo su razvijale američke vazdušne snage s Braunom na čelu). I tako je u svom obraćanju Kongresu, 25. maja, Kenedi najavio let na Mesec, stavljajući ovaj izazov na sam vrh liste američkih prioriteta.

U to vreme Mesec nije bio na dnevnom redu SSSR-a. Međutim, najava projekta Apolo zagolicala je maštu Sergeja Koroljeva, najuticajnijeg od svih sovjetskih raketnih konstruktora. Njegov tim, smešten u jednoj artiljerijskoj bazi na periferiji Moskve, već se afirmisao lansiranjem Sputnjika, Gagarina i prve interkontinentalne balističke rakete. Jedna od njegovih letelica prva je pogodila površinu Meseca, druga je poslala prve snimke njegove nevidljive strane.

Koroljev je imao malo iluzija o sistemu kojem je služio. Kada je imao 31 godinu, Staljinov režim ga je optužio za odavanje tajni nemačkim raketašima i poslao ga da robija u rudnicima Kolime. Tek kada je izgubio sve zube i razboleo se od srca, premešten je u avio-radionicu pod kontrolom tajne policije. U to vreme on je bio samo jedan od pet miliona intelektualaca žrtava Staljinove paranoje tokom 1937. i 1938. godine. Posle rata Koroljev je pomilovan i poslat u Nemačku da se dočepa onog dela Fon Braunove naučne zaostavštine koji zapadni saveznici nisu razvukli. Odatle se vratio sa nacrtima projektila Fau-2, od kojih će kasnije napraviti čitavu seriju sovjetskih raketa, toliko dobrih i pouzdanih da ih Rusi i danas koriste.

U svojim memoarima, Nikita Hruščov opisuje utisak koji je Koroljev ostavio na Politbiro nedugo nakon Staljinove smrti: “Neću da preterujem. Ali, kada smo videli modele njegovih raketa i čuli njegova objašnjenja, osećali smo se kao stado ovaca koje prvi put vidi novu kapiju.” Međutim, kada je Koroljev 1964. godine zatražio dozvolu da u astronaute regrutuje jednog novinara, filmadžiju ili pesnika, računajući da će tako povećati javnu podršku za svemirska istraživanja, bio je glatko odbijen. NASA će tek decenijama kasnije shvatiti koliko je važno da u kosmos povremeno šalje učiteljice ili senatore.

Iako je CIA još 1962. godine procenila da će Sovjeti krajem decenije verovatno biti spremni da spuste čoveka na Mesec, elemenata za objektivnu analizu nije bilo. Kenedi je tokom predsedničke kampanje spekulisao sa sovjetskom prednošću u broju nuklearnih bojevih glava, povremeno je dižući na neverovatnih 3000 komada. Poneseni talasom straha od nuklearnog rata, Amerikanci su masovno kopali atomska skloništa. U stvarnosti, SSSR je bio zemlja “čarobnjaka iz Oza”, sa nejakom ekonomijom, gladnom nacijom i svemoćnom birokratijom. Kasnije će se pokazati da su Sovjeti u to vreme imali svega 25 raketa sposobnih da dobace do Severne Amerike, dok je broj stvarno ispravnih bio manji od pet. Ove rakete punile su se gorivom toliko dugo da je svaka od njih mogla biti uništena na zemlji mnogo pre no što poleti. Zato je lako razumeti zašto je Hruščov odbio Kenedijev prelog da se na Mesec krene udruženim snagama. Tokom zajedničkog rada Amerikancima bi možda postalo jasno da Sovjeti blefiraju, da nemaju ni projektile, ni industriju, rečju – da su slabi.

PREKO ARMIJSKIH LEĐA: Vodeći inženjeri SSSR-a bili su potpuno sigurni da su Amerikanci smrtno ozbiljni i da će državno rukovodstvo sada morati nešto da preduzme. Međutim, konsenzusa oko načina primerenog odgovora nije bilo. Jedni su se zalagali za štednju sredstava i izgradnju orbitalne stanice koja bi bila predmet stalne sekiracije čitavog kapitalističkog sveta; drugi su predlagali lansiranje egzotičnih međuplanetarnih letelica; treći, na čelu sa Koroljevom, verovali su u još jednu sovjetsku pobedu, ako treba i na Mesecu. Dok se državno rukovodstvo dvoumilo, svako je vukao na svoju stranu.

Ne treba zaboraviti da su se sovjetski inženjeri sve vreme nalazili u mnogo težem položaju od svojih zapadnih kolega. Dok je američki civilni kosmički program bio uglavnom nezavisan u odnosu na vojni, Sovjeti su angažovali iste fabrike, projektante i lansirne rampe kako za trku u kosmosu tako i za trku u naoružanju. Jedni isti ljudi morali su da pariraju Amerikancima u proizvodnji nuklearnih projektila, krstarećih raketa, bombardera, lovačkih aviona i ostalog vrhunskog naoružanja. Niko nije bio pošteđen svojih vojnih obaveza. Osim toga, sovjetska industrija bila je organizovana po modelu “kompanija-gradova”, prema kojem je lokalna fabrika odgovorna za funkcionisanje gradskih komunalnih sistema, ishranu stanovništva, rad škola, vrtića i bolnica. Dok je Fon Braun razmišljao samo o tome kako da što pre napravi Saturn V i pošalje Amerikance u kosmos, Koroljev se sa državnom birokratijom natezao čak i oko hrane, vodeći tešku političku bitku za svaku kaloriju u porciji.

Samo je neverovatna energija i menadžerska spretnost Koroljeva održavala sovjetski kosmički program u životu. Pošto je Crvena armija jedina raspolagala sredstvima dovoljnim za istraživanja, Koroljev je većinu svojih projekata ostvario preko njenih leđa. Kako kaže general Kerimov, svojevremeno zadužen da motri na Koroljeva: “Ako bismo zatražili raketu za lansiranje tereta od tri tone, on bi napravio jednu koja može da ponese svih sedam i na kraju lansirao Gagarina umesto našeg satelita.” Kada je Koroljev napravio prve crteže džinovske rakete N-1, bio je dovoljno pametan da pretpostavljenima ne kaže kako je u pitanju pogonsko sredstvo za let na Mesec. U pismu Kremlju on ističe da raketa treba da posluži za lansiranje špijunskih satelita, projektila sa više bojevih glava ili nuklearnih borbenih stanica. U februaru 1962, kada je realizacija ideje poodmakla i kada su generali shvatili da će ogromna raketa predstavljati laku metu za Amerikance tokom dugotrajnog tankiranja, Hruščov je odobrio da se ona upotrebi za let ne Mesec. Kada je 1964. postalo jasno da će doći do tumbanja u državnom vrhu, Koroljev nije žalio truda da prevari i njegovog naslednika, Leonida Brežnjeva. Znatno preuveličavajući fon Braunove napore, Koroljev upozorava da bi Amerikanci mogli da se spuste na Mesec već 1967, taman na vreme da pokvare proslavu pedeset godina boljševičke revolucije. To je bilo dovoljno da u avgustu 1964. KPSS objavi tajni dekret kojim se SSSR definitivno uključuje u “bitku” za Mesec.

Već u oktobru su počeli masivni građevinski radovi u Bajkonuru. Koroljev je bio 39 meseci iza Amerikanaca ali je još uvek verovao da može da pobedi. Trebalo je rešiti hiljadu problema, od dizajna modula u kojem će boraviti astronauti do tehnike spajanja letelica u kosmosu i spuštanja na Mesec. Ipak, najveći pojedinačni izazov bila je raketa-nosač N-1, koja je postojala samo na papiru. Kad se tome dodaju neefikasna organizacija isparcelisane avio-industrije SSSR-a i atmosfera surevnjivosti među najvažnijim direktorima i inženjerima, lako je shvatiti zašto je posao odmicao sporo. Osim toga, Koroljev je bio u vrlo lošim odnosima sa Valentinom Gluškom, tadašnjim vodećim konstruktorom velikih raketnih motora, i tu nikakva direktiva “odozgo” nije mogla da pomogne. Gluško je, naime, svojevremeno dao izjavu koja je Koroljeva oterala u Sibir. Iako je priznanje iznuđeno na silu, ono sigurno nije bilo osnova za iskreno prijateljstvo.

HLEBA ILI RAKETA: Koroljev se zato okrenuo konstruktorima avionskih motora koji su imali malo iskustva u raketnoj tehnici. Rešenje sa kojim su oni izašli pred Koroljeva bilo je pravo inženjersko čudo, toliko dobro da ga Amerikanci i danas kupuju od Rusa. Nažalost, motor je bio toliko mali da je u raketu N-1 trebalo ugraditi trideset komada. Niko, ni pre ni kasnije, nije napravio raketu sa više od deset motora. Da bi se koordiniRao rad tolikih pogonskih jedinica bila je neophodna zamašna elektronska “koreografija” koja bi sinhronizovala vibracije motora i stabilizovala čitavu raketu. A SSSR je sa mikroelektronikom kuburio kao i sa hlebom. Roald Sagdjejev, tadašnji šef Sovjetskog svemirskog instituta, kaže da su “pod carevima, i zvona morala da budu velika”: “Članove Politbiroa bilo je lako impresionirati velikim komadima gvožđurije. Za nešto sitno, poput elektronskih mozgova, oni nisu davali ni kopejke.”

I pored toga, kosmički podvizi SSSR-a još uvek su Amerikance bacali u očaj. U avgustu 1962. Sovjeti su lansirali dva kosmička broda istovremeno. Letevši na rastojanju od svega tri milje, stvarali su iluziju koordinisanog leta čitave eskadrile. Samo su malobrojni znali da je ova formacija ostvarena preciznim izborom trenutka lansiranja, bez imalo manevrisanja. “Uživali smo da od Amerikanaca pravimo budale”, kaže Vasilij Mišin, zamenik Koroljeva. Kako je trka za Mesec postajala intenzivnija, Sovjeti su počeli da reskiraju igrajući se životima svojih ljudi. Da bi tri čoveka nekako stala u malecki Voshod, izbačena su svemirska odela i sedišta za katapultiranje. Onda je, marta 1965. godine, u skoro samoubilačkoj misiji Voshoda 2, Leonov napravio prvu šetnju u svemiru. Njegovo mekano odelo se u vakuumu toliko nadulo da više nije moglo da prođe kroz vrata kapsule. Jedva savijajući ukrućene rukave i nogavice, Leonov je, posle dvanaest minuta praćakanja, nekako uspeo da se “raspumpa” i spase živu glavu. Prilikom povratka na zemlju, otkazala je automatika pa su se Leonov i Beljajev spustili koristeći ručne komande. Plašeći se da ne padnu na dalekovod ili, još gore, u Kinu, spustili su se na Ural i proveli čitavu noć smrzavajući se u snegu.

Koroljev se borio i sa konkurencijom u sopstvenim redovima. Vladimir Čelomej, briljantni šef biroa za konstruisanje krstarećih raketa bio je veliki kritičar bustera od trideset motora. Čelomej je imao mnogo realističniji plan za let oko Meseca pomoću skoro savršenog Protona, rakete koju je dizajnirao Valentin Gluško. Krajem 1965. ekspertska komisija dala je prednost Čelomejevom konceptu, ali se Koroljev nije predao. Modifikovao je svoj prvobitni plan tako što je svoj N-1 “ukrasio” elementima Čelomejeve rakete, ponudivši mu saradnju na projektu. Zahvaljujući svojim dobrim vezama sa političarima, Koroljev je još iste godine vratio Mesečev program pod svoje okrilje. Ipak, lični animoziteti bili su jači nego ikad, a ceo poduhvat jedva da je odmakao od početka. Bio je ovo najveći paradoks trke u svemiru: dok su Amerikanci, gladijatori slobodnog tržišta, uspeli da organizuju efikasnu administraciju koja ih je korak po korak vodila ka Mesecu, jednoumni, centralizovani i planski SSSR razdirala je pohlepa ljudi gladnih slave.

KOCKAR: Koroljev je umro od raka 1966, u 59. godini života. Sahranjen je, zajedno sa drugim velikanima SSSR-a, u zidinama Kremlja uz najviše počasti. Dobio je svoje ulice, gradove, čak i jedan krater na Mesecu. Teret trke pao je na leđa Vasilija Mišina, solidnog inženjera, ali bez dovoljno harizme i političkog dara. Ubrzo su Amerikanci preuzeli primat, izvodeći prvi sastanak dva broda u orbiti. Usledile su katastrofe koje su unazadile oba rivala: jedna posada Apola izgorela je tokom treninga, dok je Vladimir Komarov poginuo u Sojuzu 1 čiji se padobran zapetljao. U globalnim proporcijama ništa se nije promenilo. Kada je Apolo 8 na Božić 1968. spektakularno obleteo oko Meseca, bilo je jasno da je trka pri kraju.

”Koroljev je bio kockar”, kaže Sergej Hruščov, sin Nikite Hruščova, nekada inženjer u birou Viktora Čelomeja. “Stalno mi je govorio: 'Taj tvoj stil rada, korak po korak, je skroz pogrešan. Ja napravim raketu, pritisnem dugme, posmatram greške, onda napravim novu raketu, još bolju'. Znajući da su Amerikanci na domak spuštanja na Mesec, naslednici Koroljeva su 21. februara 1969. pritisnuli famozno dugme i lansirali prvu N-1 raketu, bez posade. Posle 68 sekundi, javile su se strahovite vibracije, popucale su cevi za dovod goriva, motori su se pogasili, a raketa se slupala preletevši samo tridesetak milja. Drugi test izveden je 3. jula. Dok je raketa na rampi dostizala punu snagu, jedan od motora je eksplodirao. Sigurnosni sistem uspeo je da pogasi sve preostale motore, osim jednog koji je radio taman toliko dugo da preturi čitavu raketu i izazove strahovitu eksploziju.

Sovjeti su načinili još jedan, očajnički potez ne bi li pretekli Amerikance, makar simbolično. U prvoj polovini 1969. tim stručnjaka radio je skoro bez spavanja na prototipu bespilotne letelice koja bi trebalo da se spusti na Mesec, pokupi nekoliko kamenčića i vratiti se nazad na Zemlju. Robot pod imenom Luna lansiran je 13. jula, kao petnaesti u čitavoj seriji. Taman kada je izgledalo da se sve odvija po planu, Luna nije uspela da aktivira svoju opremu za spuštanje “zaglibivši” se u Mesečevoj orbiti. Nil Armstrong se spustio na Mesec 20. jula 1969. godine, dok se Luna survala na Mesečevu površinu dan kasnije.

Građani SSSR-a nisu imali priliku da uživaju u TV prenosu stoleća. Ovo “zadovoljstvo” bilo je rezervisano za najveće ajkule iz državnog vrha i malobrojne naučnike i inženjere. U vestima državne televizije, dostignuće Apola 11 bilo je tek peta vest po redu, odmah iza pozdrava sovjetskim metalskim radnicima i proslave dana oslobođenja Poljske. Malobrojni optimisti verovali su da je ovo tek početak neke nove, još veće trke. Za većinu, obuzetu čudnom mešavinom zavisti i divljenja, ovo je bio neopozivi kraj nadmetanja. Ostali su samo vicevi, koje su u svom stoičkom maniru, Rusi pravili na sopstveni račun: “Loše vesti, drugovi: sad su i Kinezi sleteli na Mesec. Ali evo i dobre vesti: svi Kinezi!”.

Sovjetima je trebalo dve godine da rekonstruišu razorenu lansirnu rampu pre nego što su juna 1971. po treći put lansirali N-1. Raketa se slupala posle deset milja, prosuvši po stepi na hiljade sitnih delova koje turisti i dan-danas sakupljaju poput delova Berlinskog zida. Ni četvrti put nije bilo više sreće: N-1 je eksplodirao posle 107 sekundi leta. Taman kada su inženjeri pomislili da će iz petog pokušaja čudo Koroljeva od 30 svezanih motora konačno da proradi kako valja, političari su izgubili strpljenje. Na Mišinovo mesto doveden je Valentin Gluško koji je smesta okončao program počistivši ga čak i iz sećanja. Mišin je smenjen i proglašen za žrtvenog jarca. Izriban je pred Centralnim komitetom KPSS-a kao glavni krivac za poraz SSSR-a, da bi na kraju bio otpušten iz službe i izbrisan iz sovjetske kosmičke enciklopedije. Tako su Sovjeti izgubili trku za Mesec, a Vasilij Mišin, danas skromni stanovnik Sjedinjenih Država, kaže sa neskrivenom gorčinom: “Možda bismo i pobedili da smo se ponašali kao istinski komunisti.”

Plati pa lansiraj

Status kosmodroma u Bajkonuru možda najbolje ilustruje trenutno stanje ruskog kosmičkog programa. Svojevremeno su iz ovog zvezdanog grada Sovjeti lansirali oko 150 civilnih raketa po sezoni, dok je današnja ruska cifra bar pet puta manja. Štaviše, Bajkonur se i ne nalazi u Rusiji, već u susednom Kazahstanu. Svojoj ruskoj braći Kazahstanci naplaćuju više od 100 miliona dolara godišnje u vidu naknade za ustupanje dela svoje teritorije i vazdušnog prostora u kosmičke svrhe. Međutim, čak i kad pare “legnu”, Kazahstan servisira ruska lansiranja preko volje, a incidenti izbijaju sve češće. Tako se, nedavno, jedna ruska teretna raketa srušila na kazahstansku teritoriju neposredno nakon poletanja. Lokalne vlasti sada traže drakonsku odštetu od Rusa s obzirom na to da je šire područje Bajkonura kontaminirano rasutim gorivom i raznovrsnim metalnim otpadom. Dok i ovaj novac ne bude uplaćen, Kazahstanci uskraćuju svoju dozvolu za nova lansiranja. Pri tome ih nimalo ne brinu problemi astronauta zatočenih na orbitalnoj stanici Mir kojima je uništena raketa nosila preko potrebnu hranu i gorivo.

(Vreme #447)

Zvezdanim stazama

Kada je u aprilu 1961. godine, u jeku hladnog rata, Jurij Gagarin obleteo Zemlju kao prvi čovek u kosmosu, izgledalo je da Sovjeti pobeđuju svoje rivale na svim frontovima. Samo nedelju dana kasnije, Amerikanci su doživeli još jedan težak šamar globalnih razmera: operacija iskrcavanja na Kubu doživela je sraman fijasko u Zalivu svinja. Džon Kenedi, tadašnji američki predsednik, morao je hitno da povuče potez kojim će ojačati pokolebani borbeni moral svojih sugrađana. Odjednom, ništa nije bilo važnije nego pobediti Sovjete u kosmosu. No, samo su najbliži Kenedijevi saradnici mogli da pretpostave koliko će visoku metu predsednik postaviti tokom obraćanja članovima Kongresa u maju 1961: “Smatram da ova nacija treba da upotrebi sve svoje potencijale i do kraja ove decenije spusti čoveka na Mesec”, smireno je objavio Kenedi. “Zbog čega smo rešeni da prihvatimo ovaj izazov? Iz istih razloga zbog kojih je Lindberg preleteo Atlantik, zbog kojih se ljudi penju na najviše planine. Mi danas ne znamo kakvu korist od toga možemo očekivati. Ali smo odlučni da odemo na Mesec, ne zato što je to lako već zato što je teško, uvereni da će ovaj poduhvat probuditi ono najbolje u nama.”

Bio je to šok za malobrojne inženjere upućene u tajne kosmičkog leta. Alan Šepard je u Merkjuriju tek obavio prvi suborbitalni kosmički let, koji je trajao svega nekoliko minuta. A na Mesec se, prema Kenedijevim rečima, trebalo spustiti za manje od devet godina. Bilo je to kao da neko od školske košarkaške ekipe zahteva da za manje od decenije osvoji NBA titulu. Pa ipak, nacija je zdušno prihvatila iskušenja koje je projekat Apolo doneo sa sobom, obezbedivši najvažniji preduslov za uspeh poduhvata – novac. Budžet koji je NASA imala na raspolaganju bio je skoro neograničen. Svaki američki građanin, bilo kog pola ili uzrasta, odvajao je najmanje pola dolara nedeljno za osvajanje Meseca. U pogonima NASA radilo je više od 30.000 ljudi, a zajedno sa kooperantskim firmama ova brojka se penjala na neverovatnih 400.000. Poduhvat je dostigao takve razmere da se mogao porediti jedino sa projektom “Menhetn”, okončan proizvodnjom prve američke atomske bombe.

POČETNI MALER: Početni entuzijazam i dobri rezultati tokom više orbitalnih letova dvoseda Džemini, u kome su astronauti uvežbavali osnovne pilotske tehnike i sticali iskustvo neophodno za let na Mesec, brzo su splasli kada je postalo jasno da su tehničke teškoće i dalje velike. Razvoj gigantskog raketnog nosača Saturn V tekao je vrlo sporo. Ovim poslom rukovodio je Verner fon Braun, genijalni konstruktor zloglasnih nemačkih raketa Fau-2, bivši esesovac koga su zarobili zapadni saveznici pred kraj Drugog svetskog rata. Ni razvoj komandnog i mesečevog modula nije tekao ništa bolje. Najmračniji trenutak projekta Apolo zbio se 27. januara 1967, i to na zemlji, tokom rutinskog treninga posade u zatvorenoj komandnoj kapsuli. U kabini napunjenoj čistim kiseonikom izbio je požar koji se munjevito proširio na lako zapaljivu plastiku od koje je bio izrađen brodski “nameštaj”. Nažalost, izlazna brava kapsule bila je toliko komplikovana da čak ni atletski građeni Ed Vajt nije mogao da je otvori u ono malo vremena koliko mu je sudbina stavila na raspolaganje. Zajedno sa njim izgoreli su i Virdžil Grisom, jedan od sedmorice prvih američkih astronauta, i Rodžer Čafi, astronaut-početnik.

U leto 1968. godine sve vesti su bile loše. Nacija je bila šokirana ubistvima Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, uz to i dodatno deprimirana slikama krvavog rata u Vijetnamu. Rok od deset godina već je polako isticao, a izveštaji CIA su sve češće govorili o mogućnosti da Sovjeti u trci za Mesec ponovo preteknu čitav svet. Stvari su počele lagano da se menjaju u avgustu, kada je Džordž Lou, inženjerski genije koji je iz senke nadgledao razvoj Apola, predložio da se više ne traći vreme na višestruke bespotrebne provere letelica, i zatražio da se prvi naredni brod pošalje put Meseca. Doduše, sletanje na Mesec bilo je još uvek nemoguće, pošto razvoj mesečevog modula nije bio završen, ali je zato let oko Meseca bio na dohvat ruke. Posle početne skepse, direktori NASA-e su se zagrejali za ovu ideju. Ubrzo je objavljeno da će, nakon uspešne provere komandnog modula Apola 7 u orbiti oko Zemlje, prva naredna posada poleteti put Meseca.

Ova iznenadna žurba izazvala je velike rokade astronautskih timova. Mek Divit, koji se sa svojim momcima spremao za još jedan eksperimentalni let u Apolu 8, nije bio preterano zagrejan za novu ideju. Na njegovo mesto uskočili su Borman, Lavel i Anders, i tako postali prvi ljudi koji su napustili sigurno okrilje majčice Zemlje uputivši se ka nekom drugom nebeskom telu. Prvi kosmički putnici dočekali su katolički božić 1968. u dobrom raspoloženju, čitajući Bibliju u mesečevoj orbiti. Gledajući kroz male prozore komandnog modula, astronauti su mogli lako da uporede negostoljubivi Mesečev pejzaž sa dalekom lepotom rodne planete.

DOBRI REZULTATI: U martu 1969. usledio je maratonski let Apola 9 oko Zemlje tokom kojeg su Mek Divit, Skot i Švajkart prvi put testirali kompletan Apolo ansambl, zajedno sa komandnim i mesečevim modulom. Rezultati su bili tako dobri da je odlučeno da se već u maju pristupi generalnoj probi. Upravljajući Apolom 10, Staford, Jang i Sernan približili su se Mesecu na samo 17 kilometara, a zatim se rutinski vratili nazad.

I tako je svanuo 16. jul 1969. Na lansirnoj rampi u močvarama Floride našla se posada Apola 11 koju su činili Nil Armstrong (kapetan), Edvin Baz Oldrin (pilot mesečevog modula) i Majkl Kolins (pilot komandnog modula). Njihov zadatak bio je da se konačno spuste na Mesec i tako uspehom okrune skoro decenijski napor čitave nacije. Neko bi možda pomislio da su ovi momci bili bolji od najboljih. Ustvari, ovaj zadatak mogla je da obavi svaka od utreniranih posada. Na Armstrongovu ekipu je, jednostavno, došao red.

Trostepena raketa Saturn V, koja je posadu i opremu Apola 11 izbacila u orbitu, bila je čudo neviđeno. Široka deset, visoka 110 metara i teška preko 3000 tona, ova raketa trošila je petnaest tona goriva u sekundi. Ni komandni brod Kolumbija nije zaostajao u složenosti. Kabina kupastog oblika, široka oko četiri i visoka tri metra, u kojoj su tokom leta boravila trojica astronauta bila je, ipak, neuporedivo komfornija u odnosu na klaustrofobičnu unutrašnjost Džeminija ili Merkjurija. Posada je bila rasterećena mnogih zamornih obaveza, jer je kompjuter vodio računa o potrebnim korekcijama kursa, preciznom paljenju i gašenju glavnog motora, odašiljanju telemetrijskih podataka na Zemlju i stotinama drugih sitnih obaveza. Ovo čudo elektronike ni izbliza nije ličilo na današnje personalne kompjutere: nedostajale su tastature, monitori, tvrdi diskovi... Za vojnog pilota, naviklog da jednu ruku drži na poluzi potiska dok drugom kontroliše komandnu palicu, upravljanje brodom nije imalo draž letenja u “običnom” borbenom avionu. Ovo je naročito iritiralo Kolinsa, čiji je glavni zadatak bio da pilotira brodom: “Jadno mi je ovo letenje – ništa ne radim, samo stiskam dugmiće.”

Kad već nije bilo nekog naročitog posla tokom leta ka Mesecu, posada je imala dosta vremena za slobodne aktivnosti: neobavezan razgovor sa kontrolom leta u Hjustonu, dokono gledanje kroz prozor, fotografisanje, uživanje u čarima bestežinskog stanja i, naravno, obavljanje osnovnih fizioloških potreba. U tom pogledu, Apolo 11 bio je toliko nesavršen i komplikovan da je većina astronauta do poslednjeg trenutka odlagala “ono što se odložiti ne može”.

”Mali posao” obavljao se tako što bi se navukao specijalni kondom koji je preko slavine i creva bio povezan sa spoljašnjim vakuumom. Od same pomisli da će svoju muškost morati da gurne direktno u ledenu kosmičku prazninu, astronautima se dizala kosa na glavi. No, i takav kakav je bio, “mali posao” bio je pesma u odnosu na obavljanje “velikog”. Volter Šira, prvi momak koji se u kosmosu praktično bavio izučavanjem ovog problema, nakon višednevnog obletanja oko Zemlje u Apolu 7 kiselo je preporučio svojim kolegama: “Odvojite bar sat vremena, skinite se do gole kože i pripremite gomilu papira za brisanje.” Ono što je Radovan III nazivao “rezultatima svoga rada” odlagalo se u specijalne džakove, čiji se rub prethodno lepio selotejpom za isturenu zadnjicu. Pošto u uslovima bestežinskog stanja ništa nije moglo da padne u vreću tek tako, sa strane je napravljen poseban džep u koji bi astronaut gurnuo svoje prste i pomagao “otpadnim produktima” da se uredno slože na dno. Kada bi i ovo poniženje bilo nekako okončano, sledila je – dezinfekcija. Pošto vreću nije bilo moguće tek tako zavrljačiti kroz prozor, u nju je trebalo ubaciti nekoliko kapsula žestokog baktericidnog sredstva. Da bi se reagens bolje izmešao sa ostalim “materijalom”, astronaut je morao da zatvorenu vreću još neko vreme nežno mesi rukama. “Ekološka katastrofa” stalno je lebdela nad glavom.

LET KROZ PRAZNINU: Mesečev modul Orao bio je napravljen iz dva dela: donjeg, četvrtastog, sa motorom za spuštanje i kracima paukolikog oblika kojima je letelica trebalo da se osloni na površinu Meseca, i gornjeg, nalik na izubijanu bilijarsku kuglu, u kome su dva astronauta boravila tokom spuštanja i povratka sa Meseca. Konstrukcija Orla bila je filigranska: debljina zidova ponegde je iznosila svega dva hiljadita dela milimetara. Dešavalo se da prilikom sklapanja neoprezni mehaničar ispusti klešta i tako probije tanki oklop broda.

Posle tri dana leta kroz 400.000 kilometara široku prazninu između Zemlje i Meseca, Kolins je ostao da u Kolumbiji kruži oko Meseca, dok su Armstrong i Oldrin prešli u Orla i otpočeli završno spuštanje na Mesec. Najveći deo posla trebalo je da obavi brodski kompjuter. U principu, on je mogao da čitav posao završi sam i glatko spusti astronaute na predviđeno mesto uz minimalnu ljudsku pomoć. Međutim, Armstrong je bio veoma skeptičan prema automatici, bojeći se da bi “ćoravi” kompjuter mogao da ih odvede pravo u krater ili ih slupa o kakvu veliku stenu. Zato je, na oko deset kilometara od površine Meseca, Armstrong preuzeo komande u svoje ruke i počeo da traži prikladno mesto za spuštanje. U tome je očigledno preterao pa je ciljnu tačku promašio za nekoliko milja, istrošivši pri tome skoro celokupno raspoloživo gorivo. Orao se spustio u “More tišina” 20. jula 1969. godine u 15 časova i 17 minuta po Hjustonu.

Tokom šest narednih sati, Armstrong i Oldrin su malo odremali, a zatim počeli da oblače specijalna odela za izlazak na Mesečevu površinu. Oduka o tome ko će prvi napustiti brod doneta je još na Zemlji, ali se do nje nije došlo tako jednostavno. Oldrin je, svojevremeno, svojim šefovima podneo spisak sa dvadeset razloga zbog kojih je najpodesnije da baš on prvi strči niz merdevine Orla. Međutim, tri sitna detalja odlučila su u Armstrongovu korist. Prvo, on je bio kapetan posade. Drugo, za razliku od Oldrina, Armstrong je bio civilno lice, a NASA je želela da se prvo spuštanje na Mesec oslobodi primesa svakog militarizma. I na kraju, promena redosleda izlaska iz broda zahtevala je da Armstrong i Oldrin zamene mesta ispred vrata kabine, u prostoru koji je bio malo veći od špajza za metle. Tokom jednog takvog pokušaja, Oldrin je umalo polomio komandnu tablu, šefovi su to videli, i diskusije o ovom pitanju više nije bilo.

Drugi problem bio je mnogo značajniji: u to vreme niko nije znao kako Mesečeva površina tačno izgleda. Bilo je vrlo umnih ljudi koji su tvrdili kako je Mesec toliko izudaran silnim meteoritima da je njegovo tlo pretvoreno u sloj najfinije prašine debeo nekoliko metara. Ova prašina mogla bi da proguta astronauta za nekoliko sekundi. Drugi su opet verovali da je, usled odsustva atmosfere i snažnog dejstva sunčevog zračenja, mesečevo tlo postalo hemijski aktivno i da je dovoljno da dođe u kontakt sa kiseonikom iz Orla pa da dođe do požara i eksplozije. Ma koliko ove pretpostavke bile fantastične, Armstrong se niz merdevine spuštao uz ekstremnu preciznost: dve prečke dole, jedna gore, da bi se na kraju zaustavio na platformi tik iznad tla. Onda je jednom nogom pažljivo ispipao površinu Meseca i konačno zakoračio na nju. Niti se tom prilikom zapalio, niti je u zemlju propao. U knjigama piše da je Armstrong tom prilikom izgovorio “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo!” No, i danas postoje velike sumnje u verodostojnost ove istorijske rečenice.

RAZVIJANJE ZASTAVE: Armstrongu se, odmah zatim, pridružio i Oldrin. Pošto je razmotana američka zastava, nakon čestitki koje im je uživo uputio Ričard Nikson, astronauti su počeli malo slobodnije da se kreću po Mesecu isprobavajući razne stilove koračanja, skakanja i cupkanja u slaboj Mesečevoj gravitaciji. Njihova težina sada je iznosila samo šesti deo zemaljske, tako da su skokovi bimonovske dužine izvođeni bez ikakvih problema. Tokom dva i po časa provedenih “na terenu”, astronauti su postavili nekoliko naučnih instrumenata i sakupili oko 25 kilograma stenja i prašine. Njihov prvi “izlazak u prirodu” bio je istovremeno i poslednji. Nakon dvadeset časova provedenih na Mesecu, Armstrong i Oldrin su aktivirali gornji deo Orla, pridružili se Kolinsu na orbiti, a zatim su svi zajedno krenuli kući.

Kada je kapsula Kolumbije izvađena iz mora na nosač aviona Hornet, astronautima nije bilo dozvoljeno da radost podele sa oduševljenim sunarodnicima. Sva trojica su provela tri nedelje u karantinu, pošto su postojale minimalne šanse da su sa sobom na Zemlju doneli neki opasan mikroorganizam. Karantin je bio vrlo luksuzan, sa barom, trim-salom, finim sobama i odličnom hranom.

Po izlasku iz karantina, astronaute je dočekao novi, izmenjeni svet. Tek pošto su odgledali video-trake na kojima su po prvi put mogli sebe da vide sa strane shvatili su dimenzije divljenja s kojim su obični smrtnici pratili njihovu avanturu. Ispalo je da su, boraveći na Mesecu, propustili da na Zemlji učestvuju u kolektivnom doživljaju kakvog nije bilo ni pre ni posle toga. I možda se baš zbog toga pomalo depresivni Oldrin u jednom trenutku okrenuo ka Armstrongu i rekao mu: “Nil, pa mi smo promašili glavnu stvar!”

Posle Apola 11 Amerikanci su još šest puta leteli na Mesec i načinili još pet uspešnih sletanja. Čim je postalo jasno da Sovjeti nemaju ni novac ni tehnologiju da ponove nešto slično, Nikson je jedva dočekao da obustavi nove letove Apola i skreše budžet namenjen budućim poduhvatima. Fondovi NASA-e ubrzo su srezani sa 6 odsto na manje od 1 odsto ukupnog državnog budžeta. Umesto neverovatnih 90 milijardi dolara odvojenih samo za projekat Apolo, NASA danas dobija jedva 13 milijardi dolara godišnje. Ljudi koji su imali viziju odavno su napustili agenciju, a umesto njih došli su momci sa koledža, bez mnogo ambicija, sa jedinom željom da zadrže posao što je moguće duže. Od velikih planova (stalna baza na Mesecu, let na Mars...) nije ostalo skoro ništa, a na dosadne letove šatla koji svi odreda liče jedan na drugi više niko i ne obraća pažnju. Nekadašnji takmac koji je Amerikance naterao da pokažu sve što znaju – više ne postoji. Do nekog novog hladnog rata i nove trke za prestiž u kosmosu ostaje nam samo da čekamo ili prošetamo po mesečini.

Smetnje na vezama

Šta je tačno izgovorio Armstrong u trenutku kada je spustio nogu na Mesečevu površinu, ostaće večita tajna. Na trakama snimljenim tokom direktnog prenosa, u rečenici One small step for a man, one giant leap for mankind uopšte se ne čuje neodređeni član ispred man. Ispada da je Armstrong rekao: “Mali korak za ljude, veliki za čovečanstvo”, što deluje prilično “šuplje” i skoro besmisleno. Armstrong je posle tvrdio da je jedno slovo ispalo iz snimka zbog smetnje na vezama, ali se pažljivim preslušavanjem uočava da nikakvih problema u transmisiji nije bilo. Na direktno pitanje novinara (”Nil, zaboga, a šta si zaista rekao?”) Armstrong se samo zagonetno nasmešio i odgovorio: “To nikad nećemo znati.”

(Vreme #446)

Veliki ignorant

Šturi novinski izveštaji ograničili su se na vest da je 8. jula u mestu čije ime ni Amerikanci ne izgovaraju bez problema (Ojai, Kalifornija), vozeći svoj Harli Dejvidson, stradao Pit Konrad, jedan od najvećih astronauta svih vremena. Glave mu je došao njegov hobi da uživa u brzim kolima, brzim motociklima i, kako je sam govorio, “svemu što može da se kreće”. Čarls Pit Konrad rođen je 2. juna 1930. u Filadelfiji. Pošto je diplomirao na prestižnom univerzitetu u Prinstonu, stupio je u mornaricu i završio nekoliko pilotskih škola, među njima i elitnu mornaričku školu za probne pilote u Patuksent Riveru. Iako je dao sve od sebe da uđe u sada već legendarnu sedmorku prvih američkih astronauta, ipak je bio eliminisan zbog przničavog karaktera i velikog broja gafova koje je priredio lekarima tokom obimnih (često i ponižavajućih) medicinskih testova. Za astronauta je, ipak, izabran septembra 1962. godine, a prva prilika da leti ukazala mu se tek u avgustu 1965. kada je u kapsuli Džeminija 5, zajedno sa Gordonom Kuperom, postavio novi rekord u dužini boravka u kosmosu (191 sat). Bila je to prva velika pobeda Amerikanaca nad Sovjetima u trci za kosmički prestiž.

U septembru 1966. Konrad je imao ulogu komandnog pilota tokom trodnevne misije Džeminija 11. Društvo mu je pravio Dik Gordon, a let je obilovao događajima. Izvedeno je prvo uspešno spajanje sa drugim brodom na orbiti, a ostvaren je i rekord u visini leta od preko 850 statutnih milja. Tokom šetnje po kosmičkom prostoru, Gordon je umalo nastradao, pošto je izgubio orijentaciju tokom lebdenja. Kada mu je puls skočio na 180 otkucaja u minutu, sistem za hlađenje se pregrejao, a njegovo svemirsko odelo se toliko prepumpalo da je Konrad jedva uspeo da ga uvuče kroz tesna vrata kapsule.

GRABEŽ ZA SLAVOM: Stručnjaci kažu da je upravo Konradu bila namenjena uloga prvog čoveka na Mesecu. Prema prvobitnim planovima, njegov Apolo 12 trebalo je da kruniše napore jedne izuzetne generacije pilota i inženjera. Međutim, paničan (i kako će se kasnije pokazati iracionalan) strah da se Sovjeti nalaze na pragu istog cilja i da će se svet vrlo brzo probuditi sa crvenim Mesecom iznad glave, naterao je Amerikance da skrate pripreme i na put dugačak 400.000 kilometara pošalju Apolo 11. Tako su Nil Armstrong i Baz Oldrin za sebe prigrabili skoro svu slavu rezervisanu za prve ljude na Mesecu, dok je Konrad morao da se zadovolji onim što je posle Apola 11 preostalo.

Tako su Al Bin, Dik Gordon i Pit Konrad (kao komandant), krenuli na put u Apolu 12 rešeni da budu bolji i precizniji od svojih prethodnika. Jer, samo su retki iz komande leta znali da je Armstrongovo spuštanje na Mesec bilo blizu katastrofe. Mesto prizemljenja promašeno je za neshvatljivih deset kilometara, a u rezervoarima je, usled oklevanja i nespretnog manevrisanja, ostalo tako malo goriva da je pretila realna opasnost da misija bude ili prekinuta ili okončana katastrofalnim sunovratom na Mesečevu površinu. Ni Konradov let nije prošao bez problema: nedugo pošto se raketa nosač Saturn V sa posadom odlepila od zemlje, u raketu su udarile dve munje, ostavljajući Apolo 12 bez svih električnih podsistema. Ipak, 19. novembra 1969. Konrad je glatko i filigranski precizno spustio mesečev modul Orion u Okean oluja, jedva nekoliko stotina metara daleko od mesta gde se već nalazila sonda Survejer 3. “Opšala! Mali korak za Armstronga ali veliki za mene!”, rekao je Konrad pošto je stao na Mesečevo tle i tako zaradio pet stotina dolara. Naime, poznata italijanska novinarka Orijana Falači se, uoči leta Apola 12, opkladila sa Konradom tvrdeći da mu NASA nikad neće dozvoliti da u direktnom TV-prenosu sa Meseca “odvali” nešto ovako neozbiljno.

Poslednja Konradova misija, 1973. godine, vezana je za opravku svemirske stanice Skajlab koja je bila teško oštećena tokom lansiranja u orbitu. Njegova ekipa provela je 28 paklenih dana u kosmosu pre nego što je pregrejana i demolirana stanica dovedena u funkcionalno stanje. Za iskazano požrtvovanje i hrabrost, Konrad je odlikovan posebnom medaljom časti. Godinu dana kasnije povukao se iz mornarice, napustio kosmički program i posvetio se konstruisanju svemirskog broda koji bi, poput šatla, mogao da se koristi nekoliko puta. U prvo vreme sarađivao je sa Mek Donel Daglasom gde je dugo vremena imao status uglednog potpredsednika kompanije. Međutim, u želji da od sebe napravi prvog preduzetnika u orbiti, Konrad je 1995. pokrenuo sopstvenu firmu čiji je osnovni cilj bio komercijalizacija kosmosa.

ANONIMNOST: I pored četiri leta u vasionu od kojih bar tri spadaju u istorijske poduhvate, Pit Konrad nikada nije uspeo da prigrabi ni delić slave jednog Alana Šeparda, Džona Glena ili Nila Armstronga. Ordenja, tapšanja po ramenu, pompezni TV-nastupi, druženja sa političarima i društvenim kremom... sve je to presušilo nedugo pošto se Apolo 12 vratio na zemlju. U tom pogledu Konrad je podelio sudbinu Čaka Jegera, prvog čoveka koji je leteo brže od zvuka. Oba pilota provela su najveći deo života u skoro potpunoj anonimnosti.

Onda je, sredinom sedamdesetih, Ameriken Ekspres napravio seriju reklama za svoju kreditnu karticu stavljajući u prvi plan ljude čija su lica bila skoro nepoznata širem auditorijumu. Među njima su bili Vilijam Miler, potpredsednički kandidat iz izborne trke 1964. godine, i Mel Blank, čovek koji je pozajmio glas Dušku Dugoušku. Sledeći neke više marketinške zakone, reklamni producenti su smatrali da uz njih odlično pristaje i jedan pravi astronaut. Tako se Konrad ponovo pojavio na ekranima širom Amerike, zračeći svojim prepoznatljivim osmehom kojim su dominirali zubi “na razdeljak”, ironično se pitajući: “Da li me poznajete? Ja sam onaj što je šetao po Mesecu.” Stvari su se, bar nakratko, promenile. “Odjednom”, kaže Konrad, “nisam više mogao ni u klozet da odem a da mi neko ne priđe i ne kaže: ?Hej, momče, pa ja te poznajem!?” Kada je kompanija promenila reklamu, iznenadna slava isparila je brže nego što je došla. Možda baš zbog toga, Konrad o svojoj letačkoj karijeri priča bez mnogo patetike i velikih reči: “Kakva je korist od čestih vraćanja u prošlost? To vam je kao kad slušate propalog fudbalera koji vam po stoti put priča kako je pikao loptu za srednjoškolsku ekipu”. Iako poznat po svojim mnogobrojnim “lovačkim” pričama, Konrad je održao obećanje koje je sebi dao na dan kada je izabran za astronauta: kosmos ga nije nimalo izmenio. “Međutim, to nije ono što ljudi žele da čuju od mene”, kaže Konrad. “Običan svet pati od predrasuda i očekuje da im pričam o koncentraciji, strahu, božanskom proviđenju, ili bogu samom. Mnogo je teže poverovati u istinu. Let na Mesec predstavljao je rutinsku, ugodnu vožnju od početka do kraja. Moj život bio je mnogo ugroženiji tokom popravke Skajlaba morao sam da upotrebim sve svoje znanje i umeće ne bih li posao obavio kako valja. Zato ne želim da izlazim u dvorište samo da bih gledao u Mesec i prizivao uspomene. Dok sam boravio na njemu, moj jedini osećaj bio je da se nalazim na pravom mestu u pravo vreme. I ništa više od toga.”

Tokom prošlogodišnje euforije oko povratka vremešnog Džona Glena u kosmos, Konrad nije mogao da se uzdrži od pomalo ciničnih komentara: “Strpeću se još malo, dok ne dostignem Glenovih 77 godina, a onda će me NASA valjda ponovo poslati na Mesec. Ako neće, napraviću sopstvenu raketu, provozaću se o svom trošku”. Konrad, međutim, u ovome nije uspeo falilo mu je još osam godina. Čovek koji je proveo više od 6500 časova u najopasnijim i najbržim avionima svoga doba, koji je od dosade zaspao na orbiti u otvorenom Džeminiju i ostao živ, a onda šetao po Mesecu kao po plaži, poginuo je tako što je pao sa bicikla.

(Vreme #445)

O kalaju

Veliki događaj odigrao se 20. jula 1969. godine, oko pola deset noću po kontroli leta u Hjustonu. S obzirom na to da je tadašnja Jugoslavija, za razliku od ove današnje, išla ispred Amerike, trebalo je da od roditelja, umornih od mojih svakodnevnih budalaština, pribavim dozvolu za ustajanje u cik zore 21. jula, i da uz sve to, sa svojih pet godinica, ukapiram značaj događaja, tj. zbog čega to tata i mama cele noći dežuraju pored ekrana. Srećom, letovi na Mesec iz programa Apolo potrajali su sve do decembra 1972, kada sam bio taman toliko mator da se za čitav život inficiram slikama kosmonauta koji po Mesecu veselo skakuću ili se vozikaju po njemu u nekom smešnom kartingu, u svojim napumpanim srebrnobelim odelima, pod zagonetno crnim, neprozirnim vizirima.

Čim sam iste godine krenuo u školu i postao Titov pionir, a zatim i komandir pionirske čete, počeo sam da razmišljam kako to da su se Meseca prvi dočepali Amerikanci a ne mi – Jugosloveni, naročito pošto su me na časovima Poznavanja prirode i društva podučili šta sve drugi nemaju a mi imamo. Iz Idrije je prosto kuljala živa, Trepča se slamala od tereta silnog olova i cinka, Bor nije znao šta će sa bakrom, u Bosni se gvožđe kopalo i topilo maltene u svakoj mahali, o Dinarskom masivu i rudi boksita da i ne pričamo, a kad sam čuo da su kod Žirovnice Slovenci nabasali na uran, moje čuđenje bilo je još veće. Tek kada sam krenuo u šesti osnovne pojavio se čovek koji mi je objasnio razlog naše zapanjujuće inferiornosti. “Naša zemlja ima sva potrebna prirodna bogatstva... osim rude kalaja”, rekao je on hladno, skoro subverzivno. “Kako to nema, nastavniče?”, umalo što ne izustih. Mora da tog kalaja nema dovoljno za sve ali, opet, ne mora baš svako da lemi žice ili kalajiše tepsije. Valjda ga ima dovoljno za one kojima je stvarno potreban, ja bih se svog dela ionako dobrovoljno odrekao.

Međutim, ja zbog tog kalaja dugo nisam mogao da spavam. Legnem u krevet, mlađa sestra već dremucka zagrljena sa svojom lutkom, ja kobajagi slušam “Pop paralele” na tranzistoru sa slušalicama, a u stvari gledam u plafon i sekiram se što nas je priroda zakinula tamo gde nikako nije smela. Džaba ti more i ostrva, džaba ti šume, preostali metali i nemetali, džaba Tereza Kesovija i Cune Gojković sa sve Plitvicama i Triglavom kad nemamo sve što nam treba. I onda me je jedna misao probola kao munja oblivši me hladnim znojem: mora da se kosmički brodovi prave od kalaja! Ko nema kalaj, taj ne može na Mesec! To je jedini razlog što moj hipotetični tim astronauta Marković, Hrašovec & Živkov, inspirisan bratstvom i jedinstvom kao zenicom oka svoga (Srbin, Slovenac & Bugarin), nije uspeo da za prsa pretekne Armstronga, Oldrina & Kolinsa (čija je država pomenutim kalajem mogla da se razbacuje), i na Mesecu, kao na Ivo Džimi, uspravi jugoslovensku zastavu (sa Titovom slikom) baš tamo gde su se Amerikanci zainatili da pobodu svoju (bez Niksona). Da nam je priroda dala taj prokleti kalaj, mogli smo da ih preteknemo bar za pola sata, dovoljno bi bilo i za minut ili dva, pa da ih ostavimo da trunu od tuge na pustoj Mesečevini kao što je svojevremeno u trci za Južni pol Amundsen, Norvežanin, ostavio za sobom Skota, jednog Engleza, da se smrzne u snegu.

Trebalo je dosta vremena da shvatim kako je istina, ipak, malo drugačija. Vođeni mojim interesom za astronomiju i kosmonaute, roditelji su ubrzo počeli da mi nabavljaju knjige u kojima je crno na belo pisalo kako za vasionske letelice kalaj nema onaj značaj koji sam mu ja pridavao. Mnogo su važniji bili nekakvi kompjuteri, telemetrija, propulzija, aerodinamika... Sa godinama čovek svašta nauči: niti smo mi tako bogati svim i svačim, niti će onaj moj astro-tim (koji je još uvek na okupu, za svaki slučaj) ikad dobiti priliku da na Mesecu pokaže šta sve može i ume kad to već nije mogao u svojoj zemlji i na svojoj planeti. Svejedno, ime onog nastavnika koji mi je prvi otvorio oči, i to onako surovo, nikad nisam zaboravio. Ne samo zato što me je naterao da sopstvenu otadžbinu sagledam mnogo realističnije i da je konačno prihvatim onakvu kakva je, već zato što je čovek iz osnovne škole prešao da radi u vojni odsek. Prvo mi je uručio vojnu knjižicu, a onda me je slao redom na regrutaciju, služenje vojnog roka i vojne vežbe, da bi smo sada kontaktirali uglavnom preko poziva za mobilizaciju. Prisan, skoro drugarski odnos koji smo izgradili tokom prvih godina poznanstva produbljivali smo svakim pobedonosnim ratom u kojem je naša otadžbina učestvovala ili nije, samnom ili bez mene, u svim kombinacijama.

I tako smo stigli do dana današnjeg. Nekada sam mislio da je inž. Milivoj Jugin, čovek koji je jedini bio ovlašćen da Jugoslovenima objašnjava kosmičke avanture Rusa i Amerikanaca, drugi čovek po važnosti u državi, odmah iza druga Tita koji je u životu bio i bravar, i fotograf, i lovac, i doktor vojnih nauka, i državnik, ali nekim čudom ne i kosmonaut. Od misterioznog nebeskog tela, koje je prosto mamilo na avanturu, od koga su čoveku krila sama rasla, a duh u sekundi prevaljivao milione kilometara, Mesec je ponovo postao prozaičan izvor tzv. mesečine, prigušenog svetla pod čijim dejstvom muškarci ženama pričaju ono što sutra u po bela dana poriču. Ni Amerikanci više ne lete na Mesec u ime nauke i čitavog čovečanstva, preče im je da lete na Jugoslaviju i mlate Jugoslovene u ime tog istog čovečanstva, takođe na naučnoj osnovi. Što se mene, večitog optimiste, tiče – sve mi se nešto čini da u ovom životu od mene nikad neće postati kosmonaut i da nikad neću biti u situaciji da sa Meseca, poput Armstronga, poručim čitavom čovečanstvu nešto što će da se pamti (“Ovo je mali korak za jednog Srbina ali veliki za nebeski narod”, na primer). Pomirio sam se sa još nekim tužnim stvarima, ali mi skromnost i strpljivost nalažu da poneku nevolju i prećutim.

I baš zato, kad čujem sve ove što lamentuju nad potrošenim fabrikama, elektranama, putevima, trafostanicama, aerodromima i mostovima, mogu samo da im kažem: kad sam ja svesno mogao bez kalaja tolike decenije, moći ćemo zajednički i bez svega drugoga. Nema struje – pa šta? Svaka pobeda ima svoju cenu, pa i ova poslednja, čiji su troškovi, kako je već zvanično saopšteno, minimalni. Meni bi, lično, bilo dovoljno da me se bar neko seti kada ovu zahuktalu obnovu i izgradnju okončamo spuštanjem prvog Srbina na Mesec. Ili, kako predlaže moj redakcijski kopilot Hrašovec, još bolje na Mars, tamo još niko nije bio. Da je bilo kalaja, potpisnik ovih redova odavno bi tamo ostavio trag svog opanka.

(Vreme #441)