Ima li pilota u letećem automobilu

Kada je 16. maja Željko Mitrović u Tviter poruci napisao da namerava da se početkom avgusta u letelici sopstvene proizvodnje provoza iznad glava Beograđana, usledila je lavina šaljivih komentara: "Povezi i Njega", "Smanji belo i povećaj ozon", "Dogodine na Saturnu!", "Najveći izum još od kamena za odbranu od krokodila", "Kako se preskaču ovi propeleri i sa koje strane se ulazi?", "Liči na secko za jabuke", "Bolje je ovako, gore nema pešaka", "Taman da Vulin ima na čemu da isproba Pancir-S1", "Glavni inženjer je Lepi Mića iz Zadruge"...

Sve je ličilo na duhovito zezanje, da se narod malo zabavi u pauzi između dva talasa korone, još jedan plus za vlasnika Pinka koji ionako nema druga posla nego da zasmejava i dodatno zatupljuje već otupelu Srbiju. Jer, ko bi se pri zdravoj pameti uopšte usudio da objavi, ali odistinski, nešto ovako bizarno, dajući sebi samo dva i po meseca da od "ništa" napravi "nešto" što, bez sumnje, spada u vrhunsku tehnologiju? I sve to u zemlji koja ima problem da proizvede i držalicu za budak, kamoli nešto složenije.

Ipak, nije bilo zezanje. U svom tvitu od 20. jula, Mitrović objavljuje da radovi "odlično napreduju" i da planovi za avgustovski "showtime" nisu ugroženi. Doduše, priložena slika to dovodi u sumnju pošto se od čitave letelice vidi tek nekoliko zavarenih šipki, iz kojih se nikako ne može naslutiti da li je reč o kosturu pilotske kabine ili nosaču za cirkusku šatru. No, radovi su nastavljeni i tačno mesec dana kasnije, u još jednom trijumfalnom tvitu, Mitrović objavljuje "breaking news": "Danas sam, sa ekipom Pinkovog istraživačkog i razvojnog centra, uspešno odvojio moj flying car od zemlje bez obzira na bezbednosne sajle i tegove, i to sa samo 30% snage motora! Sada se za prelet preko Beograda čekaju samo atesti i odobrenje kontrole leta!"

Avaj, papiri još uvek nisu stigli, možda zato što državna birokratija nema sluha za ružičaste planove, a možda i zato što je Pinkov "tandrčak", sajlama vezan za zemlju i bez ikakvih oznaka ili serijskog broja, upadljivo ševrdao "sa samo 30% snage motora". Iz do sada objavljenih slika i video-materijala, može se zaključiti da Mitrovićev zrakomlat po konstrukciji zaista najviše liči na dron, uz neke značajne razlike: ima osam elisa, dvostruko više od uobičajenog broja, i toliko je veliki da zapravo i nije dron, tj. bespilotna letelica po definiciji, već vazduhoplov jednosed kojim upravlja pilot. U odnosu na male letelice koje se danas mogu naći na tržištu, Mitrović je otišao korak dalje i isprojektovao pravi leteći tanjir, koji kao da je izleteo iz nekog niskobudžetnog naučnofantastičnog filma.

Sve kasni, ali s razlogom. Mitrović kaže da je to zato što su se ljudi iz Pinkovog Research and Development Centra (skraćeno PRDC) u poslednji čas opsetili da im je uz samu letelicu potreban i simulator za obuku pilota. I opet ide tvit, gde se vidi probni pilot DJ Žeks kako se klimata na vrhu neke sprave koja liči na vašarskog konjića u koji se ubacuje plastični žeton za dva minuta rodeo jahanja. Narod ko narod, sve mu pokažeš crno na belo, ali on i dalje ne veruje: "Ja bih rekao da zanosi nalevo", "Letiš ti i bez drona", "Ovo kao da je Grunf pravio", "Bolje da si to isto poručio sa Ali Ekspresa"...

Zapravo, ideja nije sasvim nova i letelice okruglog oblika (ili krila, ako tako više volite) vrzmale su se po glavama konstruktora još od kraja Drugog svetskog rata. Najdalje je otišla američka armija, koja je u doba hladnog rata u saradnji sa Kanadom pokrenula tajni projekat aviona kružnog oblika sa vertikalnim poletanjem i sletanjem pod nazivom "VZ-9 Avrocar". Avion je imao mlazni motor, čiji su izduvni gasovi izbacivani kroz brojne tanke mlaznice razmeštene po obodu letelice i tako stvarao potisak potreban za let i manevrisanje. Ambiciozno zamišljen kao lovac visokih performansi, "Avrocar" nije ispunio nijedan zacrtani cilj, pre svega zbog problema sa upravljanjem i stabilnošću. Ostvarene performanse toliko su zaostajale u odnosu na projektovane da je ceo projekat neslavno okončan početkom šezdesetih.

Ipak, najsličniji Mitrovićevoj ideji bio je "Moller M200G Volantor", dvosed sa osam horizontalno postavljenih elisa, sposoban, bar na papiru, da leti par metara iznad zemlje. Konstruktor letelice bio je Pol Moler, inženjer koji je ovoj ideji posvetio skoro pet decenija svog života. Prema nekim podacima, u ovu svoju ideju Moler je uložio preko 200 miliona dolara (uglavnom tuđih para), ali nikad nije uspeo da isporuči ono što je obećao: vozilo "koje će biti jeftinije za eksploataciju od običnog automobila". Posle 40 godina razvoja, sve što je Moler uspeo da napravi je letelica sposobna da nepomično lebdi na oko četiri metra iznad zemlje. Kada su ga razočarani investitori i iznevereni kupci na kraju tužili, Moler se opredelio za vansudsko poravnanje. Prošao je prilično jeftino, pošto je od uloženih para vratio svega 50.000 dolara.

Da se vratimo na Mitrovićevu letelicu, koju su neki nazvali i letećim automobilom, mada je nejasno zašto, pošto ovo čudo sa klasičnim putevima nema nikakve veze i po njima ne može da se kreće. Posle premijere u avgustu je izostala serijska proizvodnja koja je trebalo da krene već u septembru. Na žalost stručnjaka iz Pinkovog razvojnog i istraživačkog centra sa DJ Žeksom na čelu, ništa od toga nije se desilo. Zašto? Zato što je pravljenje novih letelica sa ljudskom posadom ozbiljan posao kojim se obično bave kompanije sa tradicijom, imenom i milionskim budžetom, a ne diletanti opšte prakse koji viškom para i publiciteta nadoknađuju potpuno odsustvo stručnosti, pa čak i elementarne suvislosti.

Hajde da krenemo od nečeg mnogo prostijeg, od dronova koje danas možete da kupite u svakom beogradskom tržnom centru. Neki od njih u stanju su da dobace i do šest kilometara u visinu. Da je Mitrović samo malo proučio Pravilnik o bespilotnim letelicama, objavljen u "Službenom glasniku" u januaru ove godine, video bi koliko je zamršena regulativa koja se tiče relativno malih, niskobudžetnih dronova, koji od tereta najčešće nose samo kameru visoke rezolucije i ništa više.

Po tom pravilniku, od regulative su izuzeti samo dronovi male brzine čija masa ne prelazi četvrt kilograma. Sve što je teže od četiri kilograma podleže upisu u državni registar vazduhoplova, a dokumentacija koja se tom prilikom prilaže uključuje i polisu osiguranja od štete koju dron eventualno može da pričini. Moraju se registrovati čak i manji dronovi ako lete na visinama većim od 100 metara, ako maksimalno horizontalno rastojanje između letelice i operatera prelazi 500 metara, ako dron leti u blizini aerodroma, noću, iznad ili u blizini ljudi i vojnih objekata.

Sa druge strane, svaki let koji ispunjava neki od kriterijuma koji zahteva registraciju letelice mora da bude najavljen nekoliko dana unapred i odobren od nadležnih službi, a kazne za prekršioce su paprene i kreću se od nekoliko desetina hiljada dinara za fizička lica do nekoliko miliona kada su firme u pitanju. Naravno, ukoliko se dronom izazove bilo kakva materijalna šteta, ugroze ljudski životi ili regularni vazdušni saobraćaj, sve prelazi u domen krivične odgovornosti, pa se može izreći i adekvatna zatvorska kazna.

Sad zamislite kolko je tek komplikovano dići u vazduh nešto neuporedivo veće težine, i u to još smestiti pilota. Ilustracije radi, može se pogledati šta se dešava sa Boingom i avionom 737 MAX, koji je prizemljen u martu 2019. godine nakon što je u dva odvojena incidenta stradalo 358 ljudi. Reč je o letelici koja je imala sve papire i upotrebnu dozvolu i do trenutka prve nesreće prevezla na milione putnika širom sveta, pre nego što je fatalna greška u softveru dovela do dve teške tragedije u kratkom vremenskom roku. Osamnaest meseci kasnije, na stotine primeraka ovog Boingovog modela i dalje se nalazi na zemlji jer, i pored ogromnog truda armije inženjera da otklone sve uočene nedostatke, nadležne službe još uvek nisu izdale dozvolu za komercijalni let. Materijalna šteta koju trpi Boing i autoprevoznici koji u svojoj floti imaju na desetine Boingovih aviona meri se desetinama milijardi dolara, ali to nije argument koji će naterati bilo koga da letelici ponovo da zeleno svetlo mimo pooštrene procedure.

Ukratko, pravljenje i održavanje letelica je ozbiljan posao za ozbiljan svet. Svaka avio-nesreća, čak i najmanja, predstavlja događaj velikog publiciteta i nijedna država ne želi da rizikuje takve događaje na svojoj teritoriji. Zato svaka letelica mora da bude sertifikovana kao sigurno prevozno sredstvo, a to podrazumeva dokumentaciju čiji se obim meri hiljadama stranica, od onih koji se tiču konstrukcije pa do uputstva za letenje i detaljnih instrukcija za ponašanje u svim mogućim incidentnim situacijama. Zatim, tu su hiljade i hiljade sati testiranja svih sistema i podsistema na zemlji, na prototipu i u kompjuterski simuliranim uslovima. Tek na samom kraju daje se odobrenje da se letelica uopšte pojavi na pisti, pri čemu prvi probni let prestavlja krunu višegodišnjeg i višemilionskog truda čitavog tima. Ali tu nije kraj: od uspešnog probnog leta pa do prvog komercijalnog leta po pravilu je potrebno da prođe još nekoliko meseci, ako ne i čitava godina. Naravno, niko ne pokušava da klepetalo DJ Žeksa poredi sa Boingom 737 (osim, možda, njega samog), ali čim letelica nosi i pilota, čim se radi o težinama uporedivim sa težinama jedrilica ili manjih aviona, pravila igre su stroga i tu nema (ili bar ne bi trebalo da bude) "sečenja ćoškova" i "prečica" do papira koji će potvrditi da je letelica "air worthy" ili, ukratko, sposobna i spremna za bezbedan let.

Ako bi DJ Žeks, samozvani probni pilot, avio-konstruktor i stručnjak za hemiju ozona, ostvario svoju bizarnu ideju da nad glavama Beograđana provoza svoj samolet, bio bi to još jedan dokaz da u ovoj državi svako može da bude šta god hoće i radi šta mu se ćefne. Pa opet, zašto da ne? Ako "direktor" pečenjare može da bude direktor EPS-a, ako bivši šofer može da bude vladin ministar, ako keramičar i diler kafe može da brine o bezbednosti, ako doktor nauka čiji mentor nema doktorat vodi policiju, ako javno osramoćeni plagijator može da bude ministar finansija, zašto bi iko uskratio priliku Željku Mitroviću da bude pilot ili da se bavi konstrukcijom i serijskom proizvodnjom letelica? Jednostavno, ne bi bilo fer da zavođenje reda u ovoj državi počne baš od njega jer, koliko god da je vlasnik Pinka smešan u svojim teatralnim ispadima koji sa medijima nemaju nikakve veze, on verovatno samo pokušava da, u skladu sa svojom nekompetencijom, nađe svoje mesto u nekompetentnoj galeriji likova koji trenutno vladaju našim životima. Jedino što mu se realno može zameriti je to što višemilionske troškove razvoja svog drona finansira na uštrb otplate popriličnog poreskog duga, koji opterećuje Mitrovićeva preduzeća već godinama. Ali to je već neka druga priča.

Ne bude li neke spektakularne foto-montaže, autor ovog teksta vam garantuje da od svega neće biti ama baš ništa i da će od Mitrovićeve šklopocije ostati samo crtež i par Tviter poruka, čak i u ovoj našoj državi gde je sve relativizovano ili potpuno obesmišljeno. Kada tim stručnjaka iz PRDC-a završi svoj posao, ostaće još samo jedno pitanje za DJ Žeksa: "Projekat je gotov, gde da ga bacimo?"

Čak i ako bi se probni let obavio daleko od naseljenih mesta i time izbegao rizik po nas, zemaljske smrtnike, i dalje bi ostao ogroman rizik po onoga ko bi se usudio da sedne u letelicu čije se efektivno vreme razvoja meri danima i nedeljama, a ne godinama ili decenijama kao što je to u avio-industriji uobičajeno. Niko nema pravo da izda letačku dozvolu kamikazi ili nekakvom šoumenu željnom publiciteta i slave po svaku cenu, ako ga pritom izlaže nepredviđenim tehničkim rizicima. Takvu glupost čak ni sadašnja vlast ne bi uspela da relativizuje svodeći je na nivo uobičajenih Mitrovićevih budalaština, nalik na one sa fantom i ozonom kao lekom protiv korone. Zato će Mitrovićev leteći tanjir fijuknuti iznad naših glava otprilike onda kad polete i leteći automobili koje našem predsedniku šalje kineski "brat Si". Nikad, a možda ni tad.

Vreme #1550

Mali rečnik korone

Aleksandar Vučić: Videti i pod “epidemiolog”. Proslavio se time što je u vreme korone potpuno normalizovao gradski saobraćaj u Beogradu za jedno popodne. Iako je stav struke bio “Majstore, prednja”, Vrhovni Komandant je na to dodao “Majstore, i zadnja i srednja”. I tako je preko noći najveće potencijalno leglo zaraze raščišćeno i postalo aposlutno bezbedno, prava vazdušna banja. Pretpostavka je da će putnici koji u autobusu pocrkaju od gužve, vrućine i korone usput sami da poispadaju i tako oslobode mesto za nove putnike.

Ana Brnabić: Realno nebitan lik, kako u doba korone tako i pre.

BDP: Jedino međunarodno takmičenje koje nije prekinuto zbog pandemije. U tom takmičenju Srbija garantovano osvaja zlatnu medalju za najviše dve godine. Ovaj pojam najbolje je objasnio naš predsednik tokom jubilarnog 275. gostovanja na Pinku: “To vam je 480 miliona i 600 miliona... da kažemo 520 miliona evra. Sve to uz veliki pad u drugom kvartalu od 26 miliona evra. U trećem kvartalu imali smo nešto manje, oko 120 miliona evra. A u istom kvartalu prošle godine - 30 miliona. U četvrtom kvartalu biće bar 120 miliona, malo manje nego u drugom. To je preko 60-70 posto, kad to podelimo biće 10 ili 20 posto, po jedan posto, sve zajedno PEDESET POSTO! U parama to su dve milijarde, zapravo četiri milijarde i tri na karte - sedam milijardi... I to nije sve! Mi smo našli još para!”

Ekonomska kriza: Neminovna posledica svetske pandemije. Zbog te krize je Srbija završila prvi kvartal sa samo 5% rasta, ali je i pored toga bila svetski šampion (u čemu tačno, biće objavljeno naknadno). Do kraja godine to će da skoči na minus 1%, što će da bude najmanji negativni rast, odnosno najveći pozitivni pad u apsolutnom iznosu ako se i pozitivni i negativni procenti tretiraju kao ekvivalentni celi brojevi bez obzira na znak. Kako god, opet Srbin pobedio, Srbin pobediooooo...

Danilo: Najčuveniji srpski pacijent koji je snagom volje i uz božiju pomoć, pobedio koronu za tri dana. Iako Danilo ima 22 godine, tretira se kao dete jer mu je otac to što jeste. Niko ne sme da kritikuje dete vrhovnog komandanta baš kao što niko ne sme da kritikuje princa Čarlsa jer je on dete kraljice Elizabete. Zlonamerne fotografije deteta Danila sa tamo nekim rekreativnim kriminalcima najbolje je objasnio ministar Lončar koji je i sam prošao kroz slične situacije: "Ne razumem ove napade na Danila, pa svaki čovek sigurno ima neku fotografiju na kojoj oduševljeno grli nekog pevača ili sportistu ili vođu kriminalnog klana..."

Dezinfekcija: Korišćenje hemije koja ubija virus ili popravlja raspoloženje. Popularna dezinfekciona sredstva u Srbiji su rakija, rakija mučenica i rakija prepečenica, za internu i za eksternu upotrebu. Može da se koristi i medicinski alkohol ali on, da se ne lažemo, ima ukus votke, a votka ovde nikad nije bila popularna. Dobri su i gelovi na bazi alkohola ali oni imaju ukus na sapun pa ih treba izbegavati. U Americi se koristi i “Domestos” razmućen u kofi mlake vode a na inicijativu predsednika Trampa razmatra se i intravenozna upotreba.

Epidemiolog: Čovek od struke koji svaku drugu rečenicu počinje frazom: “Ja nisam...” (kliničar, virusolog, političar, kosmonaut, Elvis Prisli), a zatim vam objasni da je 100 zaraženih danas mnogo bolji rezultat nego 100 zaraženih pre mesec dana i pohvali vlast koja je sve to omogućila.

Hlorokin: Lek koji je lečio koronu sve dok Srbija nije počela da ga proizvodi. Sad ceo svet prelazi na “remdesivir” koji ćemo i mi početi da proizvodimo čim se sakupi dovoljno dokaza da ne služi ničemu.

Korona: Najsmešniji virus na svetu koji postoji samo na Fejsbuku. Nastao je tako što se neki kineski šeret iz Vuhana popeo na antenu 5G mreže, pojeo čorbu od slepog miša i sve to, kao jedan veliki miks, stavio na Fejsbuk. Sasvim neočekivano, post je postao viralan. Na žalost, Fejsbuk je svuda popularan pa se infekcija proširila i na Srbiju. Pošto ukidanje Fejsbuka nikad nije bila opcija, Komandant Vulin bio je prinuđen da uvede vanredno stanje i izvede vojsku na ulicu kako bi kontrolisao da li neko preteruje sa fejsbučenjem. Prizor komandanta Vulina u vojničkoj uniformi toliko je nasmejao građane Srbije da je smešan virus postao još smešniji. I tako se korona raširila po Srbiji kao šumski požar.

Krizni štab: Skup lekara i stručnjaka koje je država okupila i bacila pred kamere ne bi li nekako dr Nestorovića gurnula u drugi plan. Međutim, bilo je dovoljno da dr Nestorović samo malo pojača svoj tempo pojavljivanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom pa da sva nemoć kriznog štaba postane očigledna. Na kraju je krizni štab takoreći rashodovan: oteran sa televizije, pojavljuje se tu i tamo samo da nas podseti na svoje postojanje dok dr Nestorović kao Don Kihot i dalje vodi bitku protiv ove strašne pandemije sa istim žarom kao i na samom početku. Kako i ne bi kad nam tek predstoje dve ključne nedelje.

Lončar dr Zlatibor: videti pod “vakcina” i “Danilo”

Maska: Osnovna zaštitna oprema svakog pojedinca i popularni modni detalj. Nosi se tako što se veže ispod brade da vam pridržava vilicu, da ne šetate kroz Beograd otvorenih usta. Alternativno, može da se nosi i kao ukras oko vrata ili maramica u džepu od košulje. U krajnjoj nuždi može da se stavi i preko usta ali tako da nos ostane slobodan. Ako se navuče preko nosa, čovek ne može da diše, magle mu se naočari i može da umre. Srbija je, inače, ponosna na to što je Italiji poklonila maske koje svojim građanima naplaćuje po 120 dinara. Red je pomoći siromašnom prijatelju u nevolji.

Nestorović dr Branimir: Nevidljivi član kriznog štaba, pulmolog, šarmer, neshvaćeni genije, prorok, istoričar, analitičar, komičar i preduzetnik. Budući dobitnik Nobelove nagrade, otkio najsmešniji virus u istoriji čovečanstva. Preporučio idealan trenutak za šoping u Milanu, utvrdio da je virus korone toliko oslabio da ga zapravo i nema: “Da nema testa, ne bi ni znali da postoji”. Predložio kolektivno trovanje tim istim virusom, šta ćemo samo ako virusa ne bude dovoljno za sve?! Smelo izjavio da virus ne napada trudnice. Štaviše, “ne može da bude ozbiljan virus koji ne napada decu i mlade, koji ne napada ljude do četrdeset godina, koji su radno sposobno stanovništvo, ja bih rekao odbrambeno stanovništvo, koje je sposobno i da povuče i da ratuje”. Tražio više prostora za “alternativnu medicinu” tvrdeći da “klasični doktori” za neke stvari nemaju dovoljno sluha. Soda bikarbona je lek za rak i razne druge stvari kao što je nikotin lek za koronu, da se ne raspravljamo više oko toga. Nas čuvaju jaki srpski geni i činjenica da su nam dede i babe gladovali i išli preko Albanije pa smo mi zato očvrsnuli. Doktor je zatim objavio da je Tesla zajedno s nekim Ajnštajnom i fon Nojmanom poslao američki vojni brod šest sati u budućnost pa zaboravio da ga vrati ili se nešto pokarabasilo u povratku pa su se mornari vratili kao Pikasove slike, “ima sve to na internetu, a ima i film, izguglajte”. Razočarani Tesla je uništio dokumentaciju ali je jedan njen deo završio kod Trampovog ujaka koji je šurovao i sa Rusima i sa Amerima. Na kraju je Hitler ubio Teslu, đavo bi ga znao zašto, a Tramp je, logično, postao predsednik. Ljubitelje tenisa osvojio je izjavom da Rafael Nadal ima “magareći gen” i tako “bika s Majorke” pretvorio u “magarca s Majorke”. Dr Nestorović zato voli Đokovića, sa njim će, čim epidemija prikoči, početi da pravi mašinu za lečenje sportskih povreda pomoću Teslinog kalema: “Skupila se grupa neobičnih ljudi, ima tu i inženjera”. Na kraju, ako imate plave oči, to je zato što su pre 9.000 godina naše žene vodile ljubav s vanzemaljcima. Ne kaže dr Nestorović da je to 100% istina, daleko bilo, ali voli to da pomene...

Parlamentarni izbori: Nesporno je utvrđeno da raspisivanje izbora blagotvorno deluje na narodno zdravlje. Nakon tog svečanog čina korona pada u drugi plan a iz drugog plana virus je mnogo manje prilepčiv. Korona je, jednostavno, virus koji traži maksimalan publicitet i ako ga nema u novinama ili televiziji, virus onda ide u neku drugu zemlju gde još uvek objavljuju vesti o njemu. Tako je, recimo, nakon raspisivanja izbora epidemija u Srbiji morala da bude otkazana zbog nedostatka interesovanja.

Policijski čas: Najefikasnije sredstvo u borbi protiv virusa. Noću je virus opasan jer nema sunca koje ubija virus a često nema ni mesečine. Zato nas narodna milicija zaključava u stanove jer kroz zaključana vrata virus ne može da prođe. Ova taktika u svetu je prepoznata i pod nazivom “zbunjivanje virusa”.

Respirator: Sprava koja pomaže teško bolesnim pacijentima da prebrode najteže dane. Broj respiratora je, baš kao i broj vojnika, haubica i podmornica, najveća srpska državna tajna. “Imali smo samo 17 komada jer je onaj lopov Đilas kupio samo 3 polovna, pa smo iz crnog fonda na polucrno uzeli još 60 ali su u međuvremenu poskupeli pa smo angažovali još 4 firme da ih prevaljamo za istu cifru. Onda nam nisu dali pa je predsednik Vučić upalio avion al’ dok je palio više nam nisu bili potrebni. Šta nije jasno?” (Ivana Mrvić, Twitter)

Rukavice - Deo zaštitne opreme čija je svrha dugo vremena bila nepoznata. Na kraju se ispostavilo da rukavice služe da isprljate sve ono što će neko drugi da pipne a da vaše ruke sačuvate. Takođe su odlično sredstvo da njima obrišete nos a da vam ruke ostanu čiste dok preturate po krompiru u supermarketu.

Socijalna destinacija: Izraz se koristi uglavnom od strane ovlašćenog osoblja na autobuskoj stanici. Videti pod “socijalna distanca”.

Socijalna distanca: Minimalno rastojanje između dva pojedinca koje korona ne može da preskoči. Smatra se da iznosi oko dva metra, s tim da je metar rastegljiv pojam čiju tačnu dužinu utvrđuje krizni štab svakodnevno. Dužina metra zavisi od konteksta: može da se skrati na pola ako je u pitanju kafić ili kladionica, čak i na nulu ako je u pitanju autobus GSB-a u špicu. Kao najefikasnije sredstvo održavanja socijalne distance do sada se pokazao beli luk.

Struka: Izraz koji su izmislili fudbalski stručnjaci kalibra Bata Đore, Kosana i sličnih intelektualnih gromada kako bi istakli svoju stručnost u koju niko ne sme da se meša. Termin je korišćen da označi eksperte koji su završili večernju školu na DIF-u kako bi mogli da treniraju “Traktoristu” iz Zaklopače dok ne preuzmu državnu reprezentaciju. Termin je postao opšteprihvaćen tek kada su naši “Megadens” univerziteti masovno počeli da liferuju stručnjake svih profila kalibra bata Đore. 

Terapija: Razlikuje se od zemlje do zemlje, ali nijedna nije 100% efikasna. Najbolje rezultate pokazala je ona koja se primenjuje u Srbiji: Prvo rakijica (Alesandar Vučić), dobra je i za žgaravicu. Kratak šoping u Milanu, zatim sunčanje bez zaštitnog faktora jer virus ne podnosi ultravioletno zračenje (dr. Nestorović). Oko podneva ide molitva: “Sveštenici su se molili za jednu grupu ljudi koji su bili bolesni. Nisu znali ništa o njima, samo imena i dijagnozu. Ispostavilo se da su 40% njih izlečili" (dr. Nestorović). Posle ručka uz “Fantu” ide ozonizacija krvi. Ozon, to vam je kao kiseonik, samo žešći. To još nijedan virus nije preživeo (dr Mitrović), mada postoji rizik da vam se mozak od silnog hidrogena pretvori u pihtije (proveriti kod dr Mitrovića). Tako se radi sve po spisku svaki dan jedno dva meseca. Nakon toga, dolazi pravi trenutak da se svi zajedno zarazimo (dr. Nestorović) i tako steknemo imunitet krda. Za imunitet krda najvažnije je imati mudro rukovodstvo, određeni procenat inficiranosti, dovoljno metara neolizanih gelendera i dovoljno krda, to jest stoke.

Vakcina: Jedino dugoročno rešenje za koronu. Mi smo mogli vakcinu da napravimo za dva meseca (ministar Lončar) i maznemo ogromne pare ali je ministar, izgleda, zaključio da je to jedna velika petljavina. Džaba ti pare ako treba da se polomimo oko njih, bolje da kupimo vakcinu kad  je naprave, možda bude i besplatna. Kad primite vakcinu u vašem telu stvore se antitela, neko belance zbog kojeg korona nikako ne može da se zalepi za vas. Problem kod vakcine je što se ona daje iglom pa to boli. Zato je nastao anti-vakserski pokret jer ljudi neće da ih neko buši. Deca plaču, majke se traumiraju, uplaše se čak i oni najhrabriji među nama, čak i Novak Đoković koji je Federeru dva puta spasao meč lopte, i to na Federerov servis! Dodatni problem je i čip(s) koji će da stavljaju u vakcinu pa će Gejc, Majkrosoft i Gugl u svakom trenutku da znaju gde smo i šta radimo. Sreća naša pa sad ne nemaju pojma.

Vreme #1533

Gugl, Epl i pandemija

Već nedeljama slušamo o načinima suzbijanja epidemije i različitim problemima na koje lekari i epidemiolozi nailaze. Jedno je nesporno – kada imate ovako zarazan virus, najvažnije je sprečiti njegovo munjevito širenje tako što ćete pratiti, testirati i izolovati kontakte svake zaražene osobe. Ovim mukotrpnim detektivskim poslom, često sa polovičnim učinkom, danas se bavi čitava armija ljudi. Može li savremena tehnologija da pomogne da ovo praćenje kontakata bude jednostavnije, brže i preciznije?

Ideja o praćnju bliskih kontakata pomoću aplikacija za mobilne telefona nije nova: danas ih već ima dosta ali nijedna od njih nije napisana u medicinske svrhe, pogotovo ne kao pomoć u praćenju aktuelne pandemije. Izuzetak je Singapur: tamo već postoji mobilna aplikacija koja može pravovremeno da vas upozori da ste se nalazili u blizini osobe koja je zaražena virusom. I pored ogromne propagande koja je pratila lansiranje aplikacije, i pored činjenice da su stanovnici Sigapura disciplinovan narod koji bespogovorno sluša sve državne preporuke, rezultati su bili skromni: aplikaciju je za prvih mesec dana instalirao svega 10% stanovnika što znači da se pomoću nje u praksi registruje tek svaki stoti kontakt. A to je nedovoljno da bi se aktuelnoj borbi protiv virusa dao neki značajniji doprinos.

Svesni ovog problema u igru su zajednički ušle dve najmoćnije IT-firme na setu, Gugl i Epl. I pored toga što su ove dve kompanije ljuti rivali praktično u svakom segmentu svog poslovanja, ovoga puta udružile su svoje kolosalne razvojne snage kako bi pomogle da svet prebrodi najtežu pandemiju u poslednjih 100 godina.

Pre svega, treba imati u vidu da Gugl i Epl ne razvijaju bilo kakvu novu aplikaciju. Da biste razumeli o čemu se zapravo radi, vratimo se osnovnim pojmovima. Mobilni telefon nije prazan komad hardvera na koji se zatim instaliraju aplikacije. Da bi telefon uopšte funkcionisao neophodan je operativni sistem, tipično Guglov „android“ ili Eplov „iOS“. Operativni sistem je taj koji definiše šta sve telefon „može da uradi“ stavljajući programerima na raspolaganje skup alata i kockica od kojih se sklapaju pametne aplikacije. Trenutne verzije mobilnih operativnih sistema nemaju dovoljno dobru podršku za izradu medicinske aplikacije koja bi automatski pratila bliske kontakte vlasnika telefona. Takođe, potrebno je unaprediti i mogućnost razmene podataka između telefona sa različitim operativnim sistemom, nešto što ni Eplu ni Guglu do sada nije bilo važno. Tek kada ove izmene operativnog sistema budu gotove, na scenu treba da stupe informatičari i razviju konkretne aplikacije za praćenje kontakata uz neophodnu podršku države i medicnskih stručanjaka. Prve takve aplikacije trebalo bi da se pojave polovinom maja da bi nakon toga izmene u operativnim sistemima postale javno dostupne. Za očekivati je da će svaka država imati svoj pristup i regulativu, a koliko će vremena biti potrebno da aplikacije zažive i da li će se to uopšte desiti, ostaje da se vidi. Potencijal je ogroman jer je Eplov i Guglov softver već instaliran na preko tri milijarde telefona.

Kako sve ovo funkcioniše? Pre svega biće potrebno je da instalirate pomenutu aplikaciju na svoj mobilni telefon i aktivirate je. Tokom aktivacije vaš telefon dobija svoj tajni, jedinstveni identifikator. Zatim treba da sačekate da prođe policijski čas specijalno uveden za prvomajske praznike i onda izađete u pazar do prve bakalnice s telefonom u džepu. Vaš telefon sve vreme generiše tzv. „identifikacione kodove“ i emituje ih putem „blutut“ predajnika male snage koji danas ima praktično svaki telefon („blutut“ je način komunikacije koji tipično služi da se bežične slušalice upare sa mobilnim telefonom). Identifikacioni kod je, zapravo, kratka informacija kreirana na bazi jedinstvenog koda vašeg telefona. Ta informacija ne sadrži lokaciju ili neku drugu informaciju koja bi omogućila vašu identifikaciju. Uz to, vaš telefon emituje identifikacioni kod u šifrovanom obliku, korišćenjem tzv. „dnevnog ključa“ koji telefon kreira za svaki dan ponaosob. Istovremeno vaš telefon snima identifikacione kodove koje emituju telefoni osoba u vašoj blizini. „Blutut“ signal ima ograničen domet i ako je aplikacija dobro podešena, telefon će registrovati samo kodove koje emituju osobe koje su vam opasno blizu (bliže od, recimo, dva metra u trajanju od deset minuta).

Reklo bi se da vaša aplikacija sakuplja naizgled bezvredne podatke. Identifikacioni kodovi su šifrovani, iz njih je, nemoguće, pročitati bilo šta, kamoli da li je potekla od zdrave ili bolesne osobe. Međutim, zamislite sada da se neki od korisnika aplikacije zarazi virusom, uz to zamislite da je taj korisnik i društveno-odgovorna osoba koja želi da na to upozori svoje kontakte. On će po prijemu dijagnoze u svojoj aplikaciji kliknuti na dugme [Bolestan sam] i tako na centralni server koji se nalazi u nekoj državnoj ustanovi prebaciti sve svoje dnevne ključeve koje je koristio za kreiranje identifikacionih kodova (opet, ne i svoje lične podatke). Kako bi se odvratile tehnopate od nepotrebnog uznemiravanja javnosti i smanjio broj lažnih prijava, ovaj transfer ključeva na centralni server moraće da bude odobren od strane legitimne medicinske ustanove, verovatno tek nakon pozitivnog testa.

Za to vreme vaš telefon periodično proverava dnevne ključeve zaraženih osoba iz centralne baze i poredi ih sa identifikacionim kodovima koje ste pokupili šetajući kroz grad. Ukoliko aplikacija utvrdi da je neki od kodova u vašem telefonu generisan dnevnim ključem zaražene osobe, dobićete upozorenje na ekranu telefona da ste se u određenom trenutku nalazili u blizini obolele osobe uz savet da se samoizolujete, testirate i ne paničite bez potrebe. Identitet zaražene osobe i tačna lokacija kontakta ostaju skriveni za sve, kako za vas, tako i za lekare jer ništa od podataka koji putuju kroz vazduh i internet ne sadrži informaciju o identitetu. Ako bismo imali dovoljno instaliranih aplikacija i dovoljan broj odgovornih korisnika, rad epidemiologa bio bi drastično pojednostavljen. Umesto da idu po terenu, love kontakte zaražene osobe i privode ih na testiranje, potencijalno zaražene osobe same bi se  pojavljivale u centrima za testiranje, odmah po prijemu poruke upozorenja.

Ima li ova ideja šansu da uspe? Zasad je mnogo više skeptika koji smatraju da od toga neće biti ništa. Aplikacija ima smisla samo ako zaista pomogne epidemiolozima da brzo ustanove kontakte koje je imala zaražena osoba. Sistem koji su osmislili Gugl i Epj jednostavno ne nudi sve potrebne informacije jer je korišćenje aplikacije dobrovoljno i potpuno anonimno. A da bi sistem uopšte funkcionisao i registrovao makar polovinu kontakata potrebno je da aplikaciju koristi najmanje 70% korisnika mobilnih telefona što je popularnost koju nema čak ni Fejsbuk.

Osim toga, podaci o vašim kontaktima sve vreme ostaju u vašem telefonu. Čak i ako ste zaraženi i ležite u bolnici niko ne može bez vašeg pristanka da vaše dnevne ključeve ubaci u centralnu bazu zaraženih osoba. Takođe, podaci o kontaktima ne sadrže informaciju o lokaciji tako da je teško zaključiti da li ste se zarazili tokom kratkog razgovora sa komšijom ili od bolesnog prodavca u supermarketu koji je bio u kontaktu sa nekoliko stotina osoba. Na kraju zamislite situaciju da neki korisnik aplikacije, na smrt bolestan od virusa, padne na ulici. Njegov telefon sadrži dragocene informacije o osobama koje su sa njim bile u kontaktu. Ali kako doći do njih ako je telefon zaključan? Epl je, svojevremeno, odbio da otključa telefon koji je koristio notorni terorista pa je FBI morao da traži hakersku pomoć sa strane. Teško je verovati da bi u ovoj situaciji Epl postupio drugačije.

Ostaju tu i brojne tehničke nedoumice. U već pomenutom Singapuru pojedinci su završavali u karantinu jer ih je aplikacija pogrešno identifikovala kao kontakt zaražene osobe. U nekim slučajevima u pitanju su bile komšije sa dve strane zida, dovoljno tankog da se kroz njega razmene identifikacioni kodovi. U drugom slučaju, izolovana je žena koja je iz kuće mahnula poznaniku kroz zatvoren prozor – identifikacioni kodovi prošli su kroz staklo ali telefon taj detalj nije mogao da zabeleži. Ostaje i pitanje tačnog merenja rastojanja između kontakata: „blutut“ signal mobilnog telefona može da dobaci desetak metara (teoretski i do sto), pet puta više od medicinski preporučenog rastojanja. Ako aplikacija nije „izbaždarena“ kako treba, vaš telefon može da bude prepun identifikacionih kodova osoba koje nisu imale nikakvu mogućnost da vas zaraze jer su, jednostavno, bile predaleko.

Dodajte, na kraju, i činjenicu da podozrivost ljudi prema ogromnim IT-kompanijama neprekidno raste. Skoro da je nemoguće znati ko tu koga gleda, prati, špijunira, ko sakuplja vaše privatne podatke a ko njima trguje, gde se ti podaci uopšte nalaze, kako da ih sačuvate samo za sebe ili trajno obrišete. Ponekad vam, jednostavno, ostaje samo da slegnete ramenima i kažete: „Ja sam toliko beznačajan da ni podaci o meni ne vrede dve pare.“ Međutim, podaci o vašem zdravlju ipak su nešto drugo. Korišćenje aplikacije, ma kako ona bila pametno osmišljena, nosi određeni rizik da vaše zdravstveno stanje (konkretno, činjenica da ste bili ili ste još uvek kovid-pozitivni) postanu javno dostupni bez vaše saglasnosti.

Zamislite čoveka koji sa prozora snima prolaznike i beleži identifikacione kodove koje emituju njihovi mobilni telefoni. Naknadnim uvidom u bazu zaraženih osoba, poređenjem njihovih dnevnih ključeva sa registrovanim identifikacionim kodovima, zlonamerna osoba mogla bi sa video-zapisa da identifikuje neku od zaraženih osoba i to „poseje“ po društvenim mrežama. Osim toga, ko god reši da pošalje svoje dnevne ključeve na centralni server kao znak da je bolestan, moraće da obelodani svoju IP-adresu a odatle pa do otkića identiteta put je veoma kratak.

Dugoročno, najveća pretnja dolazi od – države. Pandemija će jednoga dana proći ali niko ne može da garantuje šta će se desiti s podacima sakupljenim pomoću aplikacija za praćenje kontakata. Amerikanci imaju gorko iskustvo sa tzv. „Patriotskim aktom“, skupom propisa donetih nakon terorističkih napada u septembru 2001. godine. Oni su omogućili državi da na sistematski način i u dotad neviđenom obimu počne da sakuplja podatke o svojim podanicima. Dve decenije kasnije američka demokratska javnost i dalje se bori da neograničenu moć svojih šijunskih službi ponovo stavi pod kontrolu. Iako i Epl i Gugl garantuju da njihova tehnologija ima ograničen „rok upotrebe“ i da će biti isključena iz operativnog sistema čim pandemija prođe, to ne znači da će se države tako lako odreći prikupljenih podataka.

Ima li šanse da ovako nešto vidimo u Srbiji? Nema. Svaki novi sistem koji počiva na dobrovoljnosti i društvenoj odgovornosti ovde teško uspeva. Sa tehničke strane, naši telefoni su, u proseku, android-krševi na koje najnovija verzija Guglovog operativnog sistema neće ni moći da se instalira. Oni koji su najugroženiji, naši roditelji, penzioneri, bake i deke, obično imaju muzejske telefone koje im je poklonila rodbina kad sa njima više nije znala šta da radi. Našoj starijoj generaciji fali i minimum tehničkog znjanja potrebnog da bi se aplikacija razumela i pravilno koristila. Ono malo savremenih telefona koristi omladina, uglavnom za selfije, praćenje „Farme“ i mlaćenje prazne slame. Čak i ako ovo stavimo na stranu, ostaje činjenica da će neko morati da napravi srpsku verziju aplikacije pod državnim patronatom i od državnih para. Dok se tu sve ne dogovori, dok se svako ne „ugradi“, mislim, dok ne ukalkuliše svoj trošak, dok tender ne „legne“ nekoliko puta, dok se sistem ne „produva“ i „razgazi“, dok Vrhovni Komandant ne izda izvršnu komandu - proći će i ove dve odlučujuće nedelje, dva odlučujuća meseca i dve odlučujuće godine.

Vreme #1529

Korona 5G

Šta je, zapravo 5G? Kao što i pretpostavljate, reč je o petoj generaciji mobilne telefonije. Svaka prethodna trajala je, otprilike, po deset godina i sada je vreme za narednu. Trenutna infrastruktura koju čas označavamo kao 4G, čas kao LTE čas kao nešto treće, ubrzano se zamenjuje novom, savremenijom. Šta nam ta „savremenost“ donosi? Pre svega, značajno veće brzine prenosa podataka na svim mobilnim uređajima, brzine koje će biti uporedive sa onima koje nam trenutno nude operateri kablovske televizije ili fiksne telefonije. Transfer podataka biće sve jeftiniji, muzika i filmovi sve dostupniji, komunikacija između ljudi nikad brža i sadržajnija. Sve sprave kojima se služimo postaće „pametne“: mašina za veš pričaće sa sušilicom, sušilica sa peglom, pegla sa daskom, daska sa domaćicom dok domaćica na tabletu „bindžuje“ seriju „Vavilon Berlin“. Pojaviće se i novi telefoni ali će oni biti skupi jer ćete, jednostavno, morati da ih imate kako se ne bi brukali u društvu. To je progres, zadovoljavanje potreba koje do juče nisu ni postojale, ništa što već hiljadu puta nismo videli do sad.

Zašto onda gore tornjevi 5G predajnika širom sveta, naročito u Britaniji? Neko je primetio da je ubrzana modernizacija mobilne mreže koincidirala sa pandemijom korona virusa. Kada je zaraza počela da se razmahuje, na scenu su stupili oni koji veruju da se na svetu ama baš ništa ne dešava slučajno (što je možda i tačno). Od svih mogućih objašnjenja samozvani „stručnjaci“ željni publiciteta  izabrali su ono koje najbolje paše našoj tabloidnoj stvarnosti prepunoj senzacionalnih naslova i „otkrića“. Epidemija je krenula iz Vuhana. Vuhan je prvi grad koji je pustio u rad 5G mrežu. Treba li neki jači dokaz da su talasi 5G mreže izazvali pandemiju?

Istina je da je paranoja počela i pre pojave pandemije. U maju prošle godine, ruska mreža „RT Amerika“ (inače optužena za mešanje u američke predsedničke izbore) emitovala je prilog pod naslovom „Opasan eksperiment nad čovečanstvom“ tvrdeći da 5G tehnologija izaziva tumor na mozgu, neplodnost, sterilitet, srčane probleme i autizam. Nakon te emisije usledilo je još šest „epizoda“ na istu temu, poslednja o deci koja izložena 5G zračenju imaju spontana krvarenja iz nosa i probleme sa učenjem. Kada se epidemija razbuktala, već formulisana teorija zavere pala je na plodno tle.

Teoretičara zavere po pravilu je lako prepoznati. Često je to lekar koji voli da objašnjava fizičke fenomene ili fizičar koji zna sve o strukturi virusa. Ponekad je to sveštenik kome je bog podario treće oko kako bi video skrivenu stvarnost. Ponekad je to novinar koji je napabirčio „nepobitne istine“ od jednog fizičara, lekara i sveštenika i sve to umešao u novinski tekst. Ponekad je to čuveni sportista ili glumac koji misli da mu IQ raste uporedo sa saldom na bankovnom računu. Tu je često i njegova bolja polovina, obično domaćica, ekspert za jogu, artičoku i život na visokoj nozi, spremna da svoju urnebesnu  sekiraciju podeli s milionima pratilaca na društvenim mrežama. Ponekad je to „YouTube influencer“ (naziv za uticajnog čoveka koji je pre YouTube-a bio niko i ništa, u najvećem broju slučajeva „sajber-džIber“). Zajedničko za sve njih je da imaju bezobraznu smelost da pričaju o stvarima koje najmanje razumeju i za koje se nikad nisu školovali.

Teoretičari 5G zavere danas idu tako daleko da dovode u pitanje i samu biološku prirodu virusa. Virus je, po njima, samo otrov koji iz sebe pokušavaju da izbace otrovane ćelije. Virus je posledica a ne izazivač bolesti. Čovek je biće kojim upravljaju električni impulsi, svaki elektrokardiogram ili encefalogram zapravo je snimak električnih tokova koji kontrolišu naše vitalne funkcije. Bolest se javlja onda kada se ti prirodni električni tokovi u našem organizmu poremete spoljašnjim uticajima sa kojima se do sada nismo sretali. Pravi uzročnik bolesti je, zapravo, sumanuti tehnološki razvoj koji štetno utiče na zdravlje i čijim se negativnim posledicama niko ne bavi.

Najveća do sada zabeležena pandemija zabeležena je krajem Prvog svetskog rata kada je „španski grip“ zarazio pola milijarde ljudi i odneo oko 50 miliona života. Kako 5G „eksperti“ objašnjavaju ovu pandemiju? Čitava planeta je napravila „kvantni skok“ tako što je doživela svoju prvi veliku „elektrifikaciju“ u vidu radio-talasa koji su u to vreme počeli intenzivno da se koriste u vojne i komercijalne svrhe. Kako drugačije objasniti činjenicu da se španski grip pojavio takoreći istovremeno u hiljadama kilometara udaljenim delovima zemljine kugle u vreme kada se putovalo kočijama, brodovima ili pešice? Jedino radio-talasi putuju dovoljno brzo. Posle Drugog svetskog rata nastao je drugi kvantni skok, sledeći krug elektrifikacije Zemljine kugle – radarski sistemi koje su Britanci usavršili kako bi se branili od masovnih naleta Nemačkih bombardera munjevito su preplavili čitav svet. I opet je usledilo masovno razboljevanje stanovništva, smrt je kao šumski požar protutnjala opustošenom Evropom.

Tokom šezdesetih godina telekomunikacioni sateliti premrežili su nebo iznad nas. Njihovi elektromagnetni talasi poremetili su finu ravnotežu u Zemljinoj jonosferi i Van Alenovim radijacionim pojasevima koji nas štite od štetnih zračenja iz kosmosa. Munjevito je usledila pandemija honkonškog gripa. I tako sve do današnjih dana, do epidemije korone izazvane ubrzanom izgradnjom infrastrukture za novu generaciju mobilne telefonije. „Činjenice“ govore da je svaka velika pandemija koja se desila u poslednjih 150 godina koincidirala sa dodatnom količinom elektromagnetnog zračenja ubrizganog u našu životnu sredinu.

Tako kažu teoretičari zavere. Kesić bi rekao: „Budale!“. Na žalost, teško je polemisati sa budalama jer su budale jako inventivne. Sve teorije zavere skovane su pažljivim selektovanjem činjenica (niko ne spori da se pandemija španske groznice zaista desila u vreme ekspanzije radio talasa), dok se uzročno-posledična veza između njih zasniva isključivo na koincidencijama i logičkim kalamburima, uz ignorisanje ili izvrtanje svih poznatih naučnih činjenica i masovnu zloupotrebu ljudskog praznoverja, neobrazovanosti i straha od novog i nepoznatog. „Plaši me sve ono što ne razumem“ - taj uslovni refleks verovatno je mnogo puta spasao čoveka tokom njegove istorije koja se meri stotinama hiljada godina nateravši ga da ustukne i sačuva se od često opasnih situacija. U XXI veku ovaj strah je, međutim, pogodno sredstvo za svakojake manipulacije, uključujući i političke.

Kad zagrebete malo ispod površine ove teorije zavere videćete da je cela teorija o „5G virusu“ na klimavim nogama. Reklo bi se, zaista, da su najteže pogođene zemlje u kojima je izgradnja 5G mreže najviše odmakla: Kina, Italija, Španija, Britanija, Amerika. Prećutkuje se, međutim, Južna Koreja koja je modernizaciju već završila a epidemiju relativno lako stavila pod kontrolu. Šta je sa Iranom, Indijom i Japanom koje je pandemija takođe zahvatila iako su tamo radovi na 5G mreži u ranoj fazi? Pandemija se proširila i na Afriku i siromašne zemlje Srednje i Južne Amerike, čak i na ruralne delove do kojih ne dopire nikakav signal mobilne telefonije. Ugroženi su čak i domoroci u amazonskim prašumama iako je najbliža radio-antena stotinama kilometara daleko od njih.

Oni koji podržavaju teoriju takođe tvrde da 5G signal zbog svoje veće jačine slabi imuni sistem čoveka. Da biste razumeli koliko je ovo apsurdno moramo da se podsetimo fizike iz srednje škole. Bežična komunikacija zasniva se na prostiranju elektromagnetnih talasa. Svaki talas ima određenu talasnu dužinu koja je recipročna njegovoj frekvenciji. Što je talas kraći a frekvencija veća, veća je njegova energija ali i mogućnost prenosa podataka. Upravo zato 5G mreža koristi kraće talasne dužine od 4G mreže. Kraći talasi znače i manji domet i veću osetljivost na prirodne prepreke (čak i kapi kiše) tako da su repetitori 5G mreže relativno gusto raspoređeni (nemoguće je čitav grad pokriti signalom sa svega par antena). Međutim, talasna dužina signala 5G mreže je i dalje velika, neuporedivo veća od one koju ima obična dnevna svetlost. Takvi elektromagnetni talasi jednostavno nemaju dovoljno veliku energiju da bi imali jonizujuće dejstvo, samim tim nisu u stanju da reaguju s materijom i utiču na njenu strkturu. Da bi tako nešto uošte bilo moguće potrebni su vam elektromagnetni talasi jako male talasne dužine: ultraljubičasti, rendgenski ili gama-zraci. Talasi 5G mreže, jednostavno, nisu ni blizu ovog opsega. Baš iz tih razloga, nebrojene institucije i učeni pojedinci kategorički su porekli bilo kakvu mogućnost uticaja 5G signala na ljudsko zdravlje a čitavu teoriju označili kao "opasno glupiranje" i skretanje pažnje sa pravog problema.

Ali šta sve to vredi? Virus će jednoga dana otići ali teorije zavere ostaju zauvek. Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu, Elvis je živ, znam ko je ubio Kenedija, pa onda HAARP, „kemtrejls“, UFO sleteo u Rozvel, Iluminati, ravna Zemlja... Autor ovog teksta nije medicinski ekspert da bi mogao da vam da neki novi savet kako da se sačuvate usred ove pošasti (bolesti i gluposti). Perite ruke, držite rastojanje, ne jedite šišmiše i nadajte se najboljem. Ko u nešto veruje, može i da se pomoli, neće da škodi. I obavezno čašica rakije, to nam je davno preporučeno (u to ime…).

Šta, međutim, reći onima koji, pametniji od svih, i dalje veruju da je uzrok naših patnji u 5G mreži, koji misle da se virus najefikasnije ubija tako što se zapali lokalni repetitor mobilnog operatera a telefon isključi ili baci kroz prozor? Možda rečenicu kojom se Eš iz „Osmog putnika“ oprašta od nesrećnika koje tajanstveni „alien“ još uvek nije pojeo: „Ne mogu da lažem o vašim šansama da preživite... ali, u svakom slučaju, imate moje simpatije“.

Vreme #1528