Svemirski privatnici

Do skoro je izgledalo da je kosmos poljana na kojoj se strateški nadmeću države ali ne i privatne kompanije. Izgleda da je konačno došlo vreme da zakoni ponude i potražnje zažive i na nebu.

Kapsula "Dragon" po povratku na Zemlju
Svet je sa velikom pažnjom pažnjom propratio vest da je 25. maja 2012. godine kapsula "Dragon" privatne svemirske kompanije "SpaceX" uspešno prispela na Međunarodnu svemirsku stanicu. Po prvi put je na stanicu prispelo jedno privatno vozilo i po prvi put je, nekoliko dana kasnije, takvo vozilo uspešno vraćeno na zemlju. Sama po sebi, vest ne znači mnogo jer je privatni biznis odavno prisutan u kosmosu. Ono što je bitno je činjenica da će "Dragon", ako sve ispadne po planu, jednoga dana na istoj ruti nositi i astronaute, što je zadatak koji do sada nije poveren nijednoj privatnoj kompaniji.

Za razliku od svog prethodnika Džordža Buša koji nije mnogo mario za kosmos, američki predsednik Obama napravio je bar jedan dobar potez u ovom domenu: praktično je ukinuo državni monopol (oličen u nacionalnoj svemirskoj agenciji NASA) u svim "kosmičkim" poslovima koje može da pokrije privatni biznis. I do sada su privatne kompanije imale veliki značaj kada je u pitanju lansiranje komercijalnih satelita u Zemljinu orbitu, ali tek od Obame postoji mogućnost da privatna inicijativa pokrije i ono što je, objektivno, najkomplikovanije i za nacionalni prestiž najznačajnije: transport astronauta sa zemlje do niske zemljine orbite i nazad, sa ciljem da se u bliskoj budućnosti pokriju i mnogo veća rastojanja.

Razlozi za ovo su višestruki. NASA, kao i svaka druga državna ustanova, nije naročito efikasna u raspolaganju novcem kojeg je, iz godine u godinu, sve manje. Održavanje i razvoj sopstvenih raketa-nosača, naročito onih koje mogu da nose i ljudsku posadu, za Agenciju je uvek bio nužan ali skup, rizičan i komplikovan posao koji nema mnogo veze sa naučnim ciljevima koje NASA želi da postigne. Sa druge strane, ni let u kosmos nije ono što je nekad bio: danas amaterske rakete sa lakoćom dostižu visinu sa koje se lepo vidi da je Zemlja okrugla a ne ravna kao tepsija. Napredak tehnologije i informatike omogućio je većem broju privatnih kompanija i investitora da sa relativno skromnim finansijskim sredstvima prekorače visinu od 100 kilometara gde, po konvenciji, prestaje atmosfera i počinje beskrajno kosmičko prostranstvo. NASA je u ovaj perspektivni sektor uložila nekoliko stotina miliona dolara, u nadi da će iz šarolikog društva isplivati nekoliko partnera na koje će agencija moći trajno da se osloni, čak i po cenu (privremenog) nacionalnog poniženja. Jer, nacija koja je pre više od 40 godina hodala po Mesecu danas nema vozilo koje može da preveze astronaute do Međunarodne svemirske stanice već u te svrhe mora da rentira ruske "Sojuze" po ceni od oko 70 miliona dolara za mesto u kabini.

Tri "preživela" šatla čiji su letovi bili rizični i veoma skupi (mnogo incidenata, dve katastrofe, 14 izgubljenih ljudskih života, nekoliko stotina miliona dolara po jednom letu), završila su u muzejima. NASA se tako ratosiljala najvećeg kamena oko vrata što, opet, ne znači da je Agencija odjednom postala domaćin za primer. Jer, svemirski teleskop "Džejms Veb" koji treba da zameni slavni ali vremešni "Habl" i dalje nastavlja da guta pare sumanutom brzinom. S obzirom da je zbog daljeg fundiranja teleskopa NASA morala da suspenduje neke već odobrene misije, ne čudi što mnogi smatraju da se "Džejms Veb" pretvorio u "projekat koji je pojeo ostatak astronomije". Ova ambiciozno zamišljena nebeska opservatorija koja će biti u stanju da zaroni u najdublju prošlost vasione, sve do trenutka kada su se "zgusnule" prve galaksije i "upalile" prve zvezde, u razvoju je još od 1997. godine. Projekat se više puta našao "na panju", spreman za sekiru, ali je na volšeban način stalno preživljavao. Dosadašnji troškovi narasli su na 4 milijarde dolara, a još toliko će biti potrošeno pre nego što se teleskop 2018. godine nađe u orbiti, ukoliko neka nova komisija američkog Kongresa do tada ponovo ne pokuša da ga likividira.

Baš zato je privatni kosmički program, u kome se NASA pojavljuje kao nadzornik i konsultant ali ne i kao glavni investitor, dobrodošao. Ne samo da će NASA tako smanjiti svoje troškove (u nekim segmentima i desetostruko) već će u bliskoj budućnosti biti u stanju da iz sve veće ponude izabere ono što ima najbolji odnos kvaliteta i cene a da, pritom, ne snosi troškove eventulanog neuspeha.

Treba, ipak, imati u vidu da reforme nisu počele juče i da današnja komercijalizacija kosmosa vuče svoje korene još iz doba Ronalda Regana kada je američkim privatnim kompanijama omogućeno da lansiraju satelite u orbitu na komercijalnim osnovama, iako su do tada NASA i šatl imali apsoltuni monopol na ove poslove. Dalja deregulacija u ovoj oblasti uslovila je da čak i NASA mora da traži usluge privatnih kompanija kad god je to moguće, sa izuzetkom letova sa ljudskom posadom.

Sličan evolutivni put prolazili su i Evropa i Rusi. Iako je Evropska svemirska agencija (ESA) napravljena po kalupu NASA, Evropljani su mnogo pre svojih uzora shvatili da će bez privatnog kapitala teško moći da drže korak sa ostalim svetskim silama. ESA je još 1980. godine osnovala kompaniju "Arianespace", prvu firmu koja se pod komercijalnim uslovima bavila transportom tereta u kosmos. I pored povremenih neuspeha i zastoja, raketa-nosač "Arijana" je u narednih petnaestak godina već lansirala preko sto satelita. "Arianespace" je i danas vrlo konkurentna kompanija u vlasništvu preko dvadeset pravnih subjekata (privatne firme, naučne ustanove, politička tela), iz desetak evropskih država.

Privatizovana je i "Energija", najveća kompanija ruske svemirske industrije koja se bavi izgradnjom letelica  i orbitalnih stanica. Manji deo vlasništva ruska država prodala je privatnim investitorima još 1994. godine a većinski paket akcija tri godine kasnije. To se pokazalo kao dobar potez pošto Rusi danas obavljaju skoro polovinu svih komercijalnih lansiranja satelita u orbitu (44%), dok su Evropljani (28%) i Amerikanci (6%) daleko iza njih. Kada je podela para u pitanju, slika je znatno drugačija pošto evropske i američke kompanije tradicionalno servisiraju bogatije klijente sa većim prohtevima.

Danas je pružanje usluga kosmičkog transporta na komercijalnim osnovama izraslo u veliki biznis. Najveći klijenti su i dalje države koja za lansiranje svojih vojnih, komunikacionih i naučno-istraživačkih satelita troše oko 100 milijardi dolara godišnje. Sve više ove usluge koriste i privatne kompanije (telekomunikacioni operateri i TV stanice), ali je ovaj segment tržišta još uvek u začetku. Podela posla još uvek nije strogo tržišna pošto domaće kompanije uvek imaju prednost, ali ima i dosta izuzetaka. Evropske države po pravilu koriste usluge "Arianespacea", dok Amerikanci favorizuju domaći "United Launch Alliance" (zajedničko preduzeće "Boinga" i "Lokida").

Tržišni lider: Dragon kompanije SpaceX
Mnogi, međutim, upozoravaju da se ceo koncept još nije dokazao u praksi i da postoji opasnost da privatni biznis, kao i toliko puta do sada, stavi profit ispred pouzdanosti i kvaliteta. Letovi u kosmos imaju ogroman vojno-politički i strateški značaj i niko nije spreman da u potpunosti prepusti jedan važan aspekt ovog posla (transport) privatnom sektoru. Broj kompanija koje komercijalno lansiraju satelite u zemljinu orbitu i dalje je dva puta manji od onog nekomercijalnog karaktera. Ruku na srce, NASA je u svojim pionirskim danima, kada je budžet još uvek bio tanak a kosmička trka sa SSSR-om sve intenzivnija, imala običaj da kupuje brza i jeftina rešenja koja su razvijana izvan sopstvene kuće. Ali kada su Džona Glena, prvog američkog astronauta koji je obleteo planetu, pitali šta ga je najviše brinulo tokom istorijske misije, on je iskreno odgovorio: "Saznanje da letim na vrhu gomile od dva miliona delova koju je sagradio najjeftiniji ponuđač".

Ima li tu nečeg za nas, obične ljude, kojima je dobra zabava mnogo važnija od teške nauke? Naravno da ima. "Virgin Galactic" od nedavno nudi i običnim (uz to i dovoljno zdravim) smrtnicima mogućnost suborbitalnog leta do ruba kosmosa, tzv. Karmanove linije (sa povratnom kartom uračunatom u cenu). Autor ovog teksta već je popunio formular za rezervaciju leta (na adresi http://my.rs/7cw) i ponudio svoj honorar kao kaparu. Velikodušni sponzori koji su voljni da pokriju manji ostatak do pune cene od 200.000 dolara treba da kontaktiraju redakciju "Vremena".

Deset najznačajnijih privatnih projekata u kosmosu 


10. Lynx ("XCOR Aerospace")

Reč je o suborbitalnom šatlu za dve osobe koji je dizajniran tako da za poletanje i sletanje može da koristi regularne aerodrome. Umesto putnika letelica može da nosi i naučnu opremu koja bi se koristila tokom kratkotrajnog boravka u kosmosu. Prva mesta već su rezervisana za naučnike sa instituta "Southwest". Očekuje se da prvi komercijalni let bude obavljen krajem 2012. godine a zainteresovani će moći da kupe kartu po ceni od oko 95.000 dolara.

9. SpaceShipTwo ("Virgin Galactic")

Letelica prima do šest osoba ili ekvivalentu količinu naučne opreme. Do visine od 15.000 metara letelica putuje pasivno, zakačena ispod aviona-nosača ("WhiteKnightTwo"). Kada jednom dospe u stratosferu, SpaceShipTwo se odvaja od svog "tegljača" i započinje sopstveni let na raketni pogon, sve do maksimalne visine od oko 100 kilometara. Do sada se preko 500 zainteresovanih astronauta-amatera sa novčanicima debljim od 200.000 dolara prijavilo za let. Prvi eksperimentalni skokovi u svemir očekuju se do kraja ove godine, a komercijalni će uslediti najkasnije do kraja 2014. godine.

Iza kompanije "Virgin Galactic" stoji Ričard Brenson, poslovni magnat poznat po svojoj "Virgin" imperiji koju čini preko 400 Virgin-ovo-Virgin-ono kompanija (muzička kuća i avio-prevoznik su, svakako, najpoznatiji članovi grupe).

8. Armadillo ("Armadillo Aerospace")

Još jedno suborbitalno vozilo sa klasičnim, vertikalnim poletanjem. Projekat je pokrenuo Džon Karmak, jedno od najpoznatijih imena u industriji video-igara. Letelica nosi maksimalno dva putnika, sedište košta oko 110.000 dolara a za rezervacije treba da pozovete agenciju "Space Adventures". Prvi putnik izabran je na lutriji, ali datum poletanja još nije utvrđen.

7. Privatna svemirska stanica ("Bigelow Aerospace")

Kad čovek ode u kosmos a ne želi odmah da se vrati kući, treba mu prenoćište. Upravo na takve misli kompanija "Bigelow Aerospace" koja razrađuje projekat habitata za smeštaj naučnika i turista u zemljinoj orbiti. Reč je o modularnim, proširivim naseljima u kosmosu nalik na Međunarodnu svemirsku stanicu. Prostir će se prodavati ili rentirati zainteresovanim državnim agencijama i privatnim kompanijama.

"Bigelow" je već lansirao par eksperimentalnih modula tokom 2006. i 2007. godine. Svaki modul ima oko 330 kubnih metara korisnog prostora a najmanji komercijalni hotel u orbiti imaće bar dva ovakva elementa. S obzirom da se kompanija ne planira da se bavi i prevozom putnika do svojih "orbitalnih hotela", taj posao poveren je kooperantima (Boing, "SpaceX").

6. Stratolauncher ("Stratolauncher Systems")

Kad neko ima para kao Pol Alen, jedan od osnivača Majkrosofta, onda može da ih uloži u najskuplje i najkvalitetnije ljude. Jedan od njih svakako je i legendarni avio-konstruktor Bart Ratan, čovek koji je napravio neke od najlepših, najegzotičnijih i najinteresantnijih letelica koje su do sada više puta pomerale granice mogućeg. Alen i Ratan trenutno rade na raketi koja će u zemljinu orbitu moći da iznese teret, satelite i naučnu opremu a u perspektivi i ljudsku posadu. Raketa će biti lansirana sa stratosferske platforme, specijalnog aviona-nosača sa najvećim rasponom krila u istoriji (117 metara). Zasad sve postoji samo na papiru, probni letovi se najavljuju za 2015. a prvi komercijalni za 2016. godinu.

5. Liberty ("ATK")

Kompanija "ATK" poznata je po tome što je proizvodila buster-rakete za spejs-šatl (raketni motori na čvrsto gorivo koji se koriste u inicijalnoj fazi poletanja). Sad kada šatla više nema, kompanija mora da pronađe novi izvor prihoda. Zajedno sa renomiranim "Lokidom" i evropskim "Astriumom", "ATK" razvija "Liberty", konvencionalnu raketu visoku 90 metara sa kapsulom koja može da ponese sedam astronauta. Opitni letovi predviđaju se za 2014. godinu, prvi let sa posadom za 2015. a početak pružanja komercijalnih usluga za 2016. godinu.

4. Blue Origin

Komapniju sa ovim imenom osnovao je Džef Bezos, prvi čovek "Amazona", najveće (internet) knjižare na svetu. Bezos se nada da će uspeti da dobije dugoročan posao da za potrebe NASA prevozi teret i astronaute do svemirske stanice i nazad. U te svrhe razvija se novi raketni nosač sa prvim stepenom za višekratnu upotrebu i kapsulom koja će moći da primi sedam članova posade. Ako sve bude po planu, prvi letovi mogli bi da budu obavljeni između 2016. i 2018. godine.

Projekat je, očigledno, na dobrom putu pošto je NASA u njega već uložila oko 25 miliona dolara kako bi pospešila i ubrzala razvoj. Paralelno sa raketnim nosačem, "Blue Origin" radi i na verziji letelice za suborbitalne izlete u kosmos ("New Shepard").

3. Dream Chaser ("Sierra Nevada")

Polazeći od stava da spejs-šatl predstavlja samo lošu realizaciju jedne dobre ideje, kompanija "Sierra Nevada" razvija "Dream Chaser", mali raketoplan sposoban da u zemljinu orbitu iznese sedam astronauta. Raketoplan će biti lansiran vertikalno, nataknut na vrh rakete-nosača, a za spuštanje će koristiti običnu aerodromsku pistu (baš kao i šatl). NASA je u ovaj perspektivni projekat već uložila 100 miliona dolara a prvi letovi najavljuju se za 2016. godinu.

2. CST-100 ("Boing")

Kopirajući i kombinujući ono najbolje iz projekata "Apollo" i "šatl", u komercijalnu eksploataciju kosmosa uključio se i kolos kakav je "Boing". Centralno mesto u razvoju ima kapsula CST-100 prečnika 4.5 metara koja će prevoziti astronaute do međunarodne svemirske stanice i drugih destinacija u niskoj orbiti. Kapsula je koncipirana tako da izdrži bar deset letova bez većih popravki a moći će da se spusti i na zemlju i na vodu (prvenstveno u slučaju opasnosti). NASA je sponzorisala razvoj sa oko 120 miliona dolara a početak eksploatacije predviđa se za 2016. godinu.

1. Falcon 9/Dragon ("SpaceX")

Kompanija "SpaceX" je, bez ikakve sumnje, trenutno dominantan "igrač" na polju komercijalizacije kosmičkih letova. Svet je nedavno obišla vest da je teretni brod "Dragon" lansiran raketom "Falcon 9" uspešno prispeo na Međunarodnu svemirsku stanicu i dostavio potreban provijant, što do sada nije ostvario niti pokušao nijedan drugi kosmički "privatnik". Time je "SpaceX" uspešno obavio prvi od ukupno 12 ugovorenih letova za potrebe NASA.

Osnivač kompanije i njen sadašnji direktor je Elon Mask, Južnoafrikanac poznat po tome što je  svojevremeno osnovao "PayPal", danas verovatno najpopularniji svetski servis za elektronsko plaćanje i transfer novca putem interneta. Mask je filantrop, želja mu je da čovečanstvu pokloni novu verziju "Dragona" sposobnu da nosi i ljudsku posadu, ne samo u zemljinu orbitu nego i mnogo dalje, sve do Marsa i tako ljudsku rasu učini "istinski interplanetarnom". NASA smatra da ovaj cilj vredi najmanje 75 miliona dolara, koliko je do sada agencija uložila u "Dragona" i "Space X".

Za nas ovdašnje, verovatno bi bilo mnogo korisnije da "PayPal" dođe u Srbiju (koja se još uvek nalazi na sramnom spisku zemalja u kojima ovaj servis ne funkcioniše) nego da Elon Mask stigne na Mars. Na žalost, u to ne žele da ulože pare ni NASA, ni Elon Mask a ni naše vlasti. 

(izvor: Space.com)

Platina iz kosmosa

Lari Pejdž
Odavno je poznato da su resursi naše planete skoro zanemarljivi kada se uporede sa onima koji su rasuti širom Sunčevog sistema. U aprilu je grupa bogatih preduzetnika (predvode je osnivač Gugla Lari Pejdž i režiser Džejms Kameron) osnovala preduzeće "Planetary Resources" čiji je cilj eksploatacija rudnog bogatstva zapretenog u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera.

U ovoj zoni Sunčevog sistema obitava preko 10.000 asteroida većih od 50 metara a svaki od ovih kamenova, zaostalih još iz vremena formiranja Sunčevog sistema, predstavlja potencijalni rudnik plemenitih metala, pre svega platine čija je berzanska cena na nivou cene zlata. Jedan manji asteroid u svojim površinskim slojevima može da sadrži više platine nego što se na Zemlji iskopa i preradi za čitavu godinu. A tu su i drugi dragoceni i retki metali (paladijum, osmijum, iridijum), pa čak i voda koja bi se mogla iskoristiti tokom neke od budućih, dugotrajnih kosmičkih misija. Procenjuje se da vrednost dragocenih metala po jednom osrednjem asteroidu kilometarskog prečnika iznosi oko 5-6 milijardi dolara. Vrednost celokupnog rudnog blaga u asteroidnom pojasu meri se trilionima dolara.

Džems Kameron
Iako je projekat kosmičkog rudarenja načelno izvodljiv, sva potrebna tehnologija još uvek je u povoju. Japanska sonda "Hijabusa" donela je 2010. godine na Zemlju stotinak čestica prašine sa asteroida Itokava, posle nebrojenih peripetija i višegodišnjeg zakašnjenja. Možda je to zdrav početak, ali da bi eksploatacija asteroida bila ekonomski isplativa, potrebna je čitava flotila masivnih, robotizovanih "rudara", autonomnih mašina koje će bitu u stanju da kopaju i prerađuju rudu na licu mesta a zatim transportuju rafinirani metal na Zemlju preko ogromnih kosmičkih rastojanja. Takođe, roboti se ne mogu slati u kosmos nasumično, neophodno je prethodno identifikovati asteroide sa najvećim rezervama plemenite rude. U tu svrhu, "Planetary Resources" planira da u bliskoj budućnosti lansira nekoliko svemirskih teleskopa i istraživačkih sondi koje će sistematski osmatrati asteroidni pojas i u njemu locirati nekoliko najprivlačnijih "rudnih žica".

Čak i da tehnološki izazovi nisu ovako veliki, treba rešiti i brojna političko-ekonomska pitanja. Projekat lako može da postane žrtva svog sopstvenog uspeha. Ako bi u kratkom roku neko ponudio tržištu ogromne količine plemenitih metala, izvesno je da bi cene drastično pale a to bi moglo da ugrozi i ekonomsku isplativost čitavog poduhvata. Nešto slično dogodilo se i španskoj srednjovekovnoj imperiji koja je u državu ubacila ogromnu količinu zlata opljačkanog u Americi od strane konkvistadora. Zlato je obezvređeno a zemlju je zahvatila nekontrolisana inflacija.

Na kraju, postavlja se pitanje pod kojim pravnim uslovima neki privatni investitor može da "ogradi" čitav asterorid i potom ga iscedi kao limun. Prema međunarodnoj konvenciji iz 1967. godine nijedna država nema pravo da proglasi vlasništvo nad nebeskim telima, što je imalo savršenog smisla u vreme trke za Mesec. Međutim, konvencija ne pominje privatne kompanije i pravo na ekonomsku eksploataciju asteroida, planeta i satelita. Jednoga dana ovo pitanje će, verovatno, biti regulisano kao što je danas uređeno pravo na ribarenje i eksploataciju bogatstava u međunarodnim vodama. Do tada, postojaće pravni vakum u kojem će, kao i obično, ušićariti oni koji su najbrži, najhrabriji i, svakako, najbezobrazniji.

OTRAG

Malo je poznato da je prva ideja o lansiranju satelita u kosmos "za male pare" ponikla u Štutgartu. Projekat je pokrenuo Luc Kajzer, nemački avio-inženjer, koji je 1975. godine osnovao kompaniju "Orbital Transport und Raketen AG" (OTRAG) sa namerom da tržištu ponudi jeftinu raketu sposobnu da u orbitu iznese teret od dve tone.

Arijana,
naslednik OTRAG-a
Od samog početka OTRAG se suočio sa velikim teškoćama. Pre svega, Nemcima je nedostajao kosmodrom na dovoljno maloj geografskoj širini (što je geografska širina kosmodroma veća, to je veća i količina potrebnog goriva). Za mesto gde će se obavljati eksperimenti na kraju je izabrana Katanga u tadašnjem Zairu, ali su se vrlo brzo pobunili zairski susedi u strahu da će nemačke rakete moći da se iskoriste protiv njih kao dalekometni projektili. Pritisak na Nemačku da odustane od razvoja vršili su i SSSR i Francuska kojima se nije dopadala ideja da Nemačka osvoji tehnologiju interkontinentalnih raketa i tako naruši postojeću ravnotežu snaga u svetu.

I pored svih političkih pritisaka, projekat je napredovao, možda i zahvaljujući konsultantskim uslugama Vernera fon Brauna, konstruktora "Saturna V", koji se nakon penzionisanja "Apollo" projekta povukao iz NASA. Do početka osamdesetih obavljeno je preko 6.000 uglavnom uspešnih testova. Međutim, politički pritisci ubrzo su postali neizdrživi. Reagujući na međunarodne zahteve Zair je uskratio gostoprimstvo i OTRAG je morao da se preseli u Libiju, ali bez prvobitnog entuzijazma. Kada je nedugo potom ESA pokrenula projekat "Arijane", OTRAG je odjednom postao nebitan i Nemci su digli ruke od (samo) svoje kompanije. Iako OTRAG nikad nije kompletirao nijednu raketu (testirani su samo individualni stepeni), elementi originalnog nemačkog dizajna koriste se i danas u takođe privatnom projektu "Armadilo".

Vreme #1120

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Virtuelni novčić od hiljadu dolara

Elektronsko-ekonomski aušvic