Ćutljivi heroj iz iz Mora tišine

"Mnogi su bili heroji u svoje vreme. 

Jedino je Nil Armstrong ostao heroj za sva vremena" 

(Barak Obama, američki predsednik)

Svet je rastužila vest da je u 82. godini života, usled iznenadnih komplikacija nastalih posle operacije na srcu, preminuo Nil Armstrong, jedan od najvećih junaka XX veka. U kratkom saopštenju nakon Armstrongove smrti, porodica ga je označila kao "nevoljnog heroja koji je sve vreme samo radio svoj posao" koga treba pamtiti pre svega po njegovoj predanosti i skromnosti: "Kada idući put prošetate kroz vedru noć i vidite Mesec, pomislite na Nila i namignite mu. To je dovoljno."

"Sve dok postoje istorijske knjige Nil Armstrong će biti u njima", rekao je Čarls Bolden, direktor NASA, "sećaćemo ga se kao čoveka koji je u ime čovečanstva učinio prvi korak ka novim svetovima". Nešto slično rekao je i Džon Glen, prvi Amerikanac koji je obleteo zemljinu kuglu: "Uradio je ogromnu stvar za svoju zemlju i bio ponosan na to a ipak je ostao onaj isti skromni čovek kao i pre".

Prvi čovek na Mesecu, junak iz Mora tišine, uplovio je u jedno drugo, jednako tiho more iz kojeg se niko ne vraća. Armstrong je četvrti preminuli astronaut od ukupno dvanaest koliko ih je do sada boravilo na Mesecu. Živi ili mrtvi, danas su svi jednako zaboravljeni. Izuzetak je jedino Nil Armstrong, komandir Apola 11 i prvi čovek koji je nogom kročio na jedan drugi svet, 21. jula 1969. godine.

Armstrong je rođen u Vapakoneti, malom mestu u Ohaju, 1930. godine. Prvi put je leteo zajedno sa ocem u avionu Ford Trimotor (poznatom kao "limena guska") sa samo šest godina. Utisci su očigledno bili impresivni jer je Nil dobio pilotsku licencu sa samo 15 godina (pre nego što je dobio vozačku dozvolu). Posle srednje škole dobio je mornaričku stipendiju za Univerzitet Perdju koja je podrazumevala dve godine studiranja uz kasnije usavršavanje u vojsci.

Kada je Čak Jeger 1947. godine leteći na eksperimentalnom Bel X-1 avionu probio zvučni zid, Armstrong je bio razočaran: "Osećao sam se promašeno, kao da sam zakasnio čitavu jednu generaciju. Istorija je protutnjala pored mene". Školovanje je morao da prekine zbog Korejskog rata u kojem je obavio 78 borbenih letova. Po završetku rata, posvetio se završetku studija, završio je dva fakulteta, oženio se i preselio u Kaliforniju, u elitnu vazduhoplovnu bazu Edvards, gde je dobio posao u Nacionalnom savetodavnom komitetu za aeronautiku (preteča NASA) kao test-pilot. Prvi avion na kojem je leteo bio je Bel X-1B, naslednik legendarnog Jegerovog aviona, da bi zatim prešao na zahtevni, super-moderni X-15 i druge jednako opasne letelice.

Nil Armstrong kao test pilot

Od samog početka isticao se svojom inteligencijom, stručnošću, inženjerskim i letačkim talentom. Milt Tompson, jedan od njegovih tadašnjih kolega, kaže: "Imao je fotografsko pamćenje i sposobnost da upija stvari oko sebe kao sunđer. Ništa nije morao da pročita dva puta". Sedam puta je leteo brže od 6.500km/h i u par navrata dospeo na sam rub kosmosa. Kada je NASA objavila konkurs za letačko osoblje, Nil se odmah prijavio iako je već bio viđen za pilota na avionu X-20 kojim je vojska planirala da pometi granice mogućeg. "Nisam očekivao da letim na Mesec, nisam o tome ni razmišljao", pričao je Armstrong, "prijavio sam se za astronauta samo zato što sam želeo nešto novo".

Sa porodicom se preselio u Hjuston da bi se uključio u projekat "Džemini" koji je nasledio uspešne letove kapsule "Merkjuri". "Džemini" je bio orbitalni dvosed čiji je zadatak bio da obuči astronaute i usavršu tehnologiju potrebnu za naredni korak, osvajanje Meseca. Armstrong je na "Džeminiju 8" leteo 1966. godine i tako postao prvi američki civil u kosmosu. Iako je let umalo okončan katastrofom usled kvara motora koji je opasno destabilizovao brod, tokom leta je prvi put  obavljeno uspešno spajanje brodova na orbiti, esencijalni manevar potreban za let na Mesec.

Godinu dana kasnije, u rutinskoj vežbi na zemlji, izgorela je tročlana posada Apola 1, izgledalo je da je Mesec dalji nego ikad. Ipak, NASA se brzo oporavila i za božić 1968. godine Apolo 8 obavio je prvi kružni let oko Meseca. Bio je to istorijski podvig jer se čovek po prvi put otrgao iz zagrljaja rodne planete. Nakon što je Apolo 9 obavio testiranje svih sistema na orbiti, usledila je generalna proba: Apolo 10 obavio je kompletan let do Meseca i nazad, lunarni modul našao se na svega par kilometara od lunarne površine, izostao je jedino finalni čin. Vrlo brzo doneta je odluka da se više ne okleva: Apolo 11 na čelu sa Nilom Armstrongom spusito se na Mesec 20. jula 1969. godine.

Danas se često navodi kako je NASA izabrala NilaArmstronga za prvog čoveka na Mesecu zato što je bio jedan od rekih civila u Apolo programu. U vreme kada je dominantna većina astronauta regrutovana iz redova elitnih vojnih pilota, američko osvajanje Meseca mnogima je izgledalo kao još jedan prepotentni militaristički poduhvat svetske velesile koja se u to vreme već uveliko zaglibila u blatu vijetnamskog rata. Izbor Armstronga kao čoveka koji je prethodno okončao svoju vojnu karijeru trebalo je da umiri svetsko javno mnjenje i naglasi civilnu i humanu dimenziju čitavog poduhvata.

POSADA APOLA 11: Armstrong, Kolins, Oldrin

Ali sve to nema mnogo veze sa istinom. U vreme kada je maltene svaki let bio istorijski, NASA je teško izlazila na kraj sa hirovima svojih poprilično razmaženih astronautskih zvezda i njihovom željom da izvrdaju rutinske trenažne letove ne bi li zauzeli sedište na nekoj atraktivnijoj misiji. Kako bi proces selekcije bio transparentniji i za javnost i za letačko osoblje, NASA je morala da definiše striktne procedure kojih se pridržavala tokom čitavog Apolo projekta. Svi astronauti svrstani su u tročlane posade, a za svaki let birane su dve, glavna i rezervna. Ona rezervna prolazila je kroz isti "dril" kao i glavna a njena jedina svrha bila je da obezbedi rezervnog čoveka u slučaju da neko od članova glavne posade ispadne iz pogona (tako je, na primer, zbog sumnjivih antitela u krvi Ken Matingli eliminisan iz posade dva dana pre poletanja Apola 13  i tako bio "pošteđen" svetske drame koja je potom usledila). Rezervna posada bi nakon okončanja misije pauzirala dva naredna leta, da bi onda bila promovisana u glavnu.

Predah nakon treninga

Baš zato, Armstrongov civilni pedigre nije imao nikakvu ulogu u njegovom izboru za prvog čoveka na Mesecu. Iako je redosled posada bio koliko-toliko predvidiv, NASA nikako nije mogla da zna koliko će pripremnih letova biti potrebno pre nego što se odluči za poslednji, najvažniji korak.  Armstrong je, jednostavno, imao sreće: na letu Apola 8 bio je komandir rezervne posade, zatim je propustio letove Apola 9 i 10 i tako postao komandir na Apolu 11, sve po unapred definisanoj proceduri.

Sa druge strane, ima puno istine u priči da se Baz Oldrin (pilot mesečevog modula kojim su se on i Armstrong spustili na Mesec), do poslednjeg trenutka nadao da će baš on (a ne Armstrong) prvi proći kroz vrata "Orla" i kročiti na Mesečevu površinu. Oldrin je uložio silan trud da pretpostavljenima objasni kako je takav redosled izlaženja "logičniji" i u skladu sa praksom sa "Džeminija" gde je komandir ostajao u brodu na orbiti dok je njegov saputnik izlazio u kosmos. Oldrin nije odustao čak ni kad je proba takvog izlaska na zemlji završila lomom inventara u kabini. Uspeo je da privoli Armstronga na razgovor u četiri oka ali ga je Nil glatko odbio i tako stavio tačku na svaku dalju diskusiju: "Baz, ja te razumem ali nisam spreman da se odreknem prilike koja mi se ukazala".

Legendarna posada mnogo godina kasnije

Neki događaji iz epohalne misije ostaće nejasni i posle Armstrongove smrti jer ih je praktično nemoguće rekonstruisati do kraja. Bilo je predviđeno da sam čin sletanja na Mesec obavi brodski kompjuter (u to vreme stotinu puta slabiji od svakog današnjeg pametnog telefona), ali je, iz razloga koji nisu do kraja razjašnjeni, Armstrong samoinicijativno odlučio da sprovede poluautomatsku proceduru, sa komandama u rukama, oslanjajući se na pogled kroz prozor i Oldrina koji je recitovao podatke o brzini, visini i preostalom gorivu. Armstrong kaže da ih je kompjuter vodio pravo u krater veličine fudbalskog igrališta prepun velikih, oštrih stena i da je u zadnji čas doneo odluku da promeni putanju ne bi li spasao "Orao" čija tanka oplata nije mogla da izdrži ni ubod šrafcigera. Traženje pogodnijeg mesta za sletanje umalo se izrodilo u katastrofu jer se Armstrong dugo kolebao tražeći manje opasnu lokaciju. Da konfuzija bude potpuna, niti je Armstrong obavestio Oldrina i kontrolu leta o odluci koju je doneo, niti je Oldrin mogao da vidi teren i opasnosti koje je Armstrong pokušao da izbegne. Na Zemlji, svi su na osnovu telemetrijskih podataka videli da je brod drastično odstupio od zacrtane putanje i da sletanje traje duže nego bilo koja trenažna simulacija, ali je ipak doneta odluka da se Armstrong ne ometa. Čarli Djuk, čovek zadužen za komunikaciju sa astronautima, u jednom trenutku je nemoćno rekao svojim kolegama: "Sad možemo samo da ćutimo i čekamo".

U trenutku srećnog prizemljenja u rezervoarima je bilo goriva za još samo dvadeset sekundi leta, možda i manje. NASA, naravno, nikad nije zvanično komentarisala Armstrongove odluke i postupke, ali je odmah nakon Apola 11 preduzela sve mere da se slična epizoda ne ponovi. Naredna sletanja bila su hirurški precizna.

TRENUTAK ZA VEČNOST: Armstrong na Mesecu

Verovali ili ne, originalni TV snimak prvog Armstrongovog koraka na Mesecu zauvek je izgubljen. Neki revnosni službenik NASA zadužen za reciklažu isluženih video-traka, izbrisao je jedan od najvrednijih dokumenata civilizacije. Istorijski trenutak rekonstruisan je na osnovu brojnih kopija i iskaza samih astronauta. Dok mu je Oldrin pridržavao vrata, Armstrong je ispuzao na malu platoformu sa rukohovatima a onda krenuo da se spušta niz merdevine. Sa čuđenjem je primetio da se zadnja prečka merdevina nalazi na čitav metar od tla. Noge "Orla", projektovane kao veliki amortizeri, nisu se prilikom spuštanja sabile koliko je bilo predviđeno, verovatno zato što je samo prizemljenje obavljeno suviše "nežno". Danas se često mogu pronaći snici u kojima Armstorng kaže "One small step for (a) man, one giant leap for mankind" baš u trenutku kada sa poslednje prečage merdevina skoči na Mesečevo tle. U stvarnosti, Armstrong je sa merdevina prvo kročio na kružni "pleh" koji se nalazi ispod noge lunarnog modula. Zatim je brzo proverio da li može da se vrati nazad na merdevine u slučaju opasnosti. Kad mu je to pošlo za rukom, po drugi put je skočio na postolje a čuvenu rečenicu izgovorio je tek par trenutaka kasnije kada je sa metala oprezno zakoračio u Mesečevu prašinu.

"Orao" na putu ka Mesecu

Čuveni komentator Volter Kronkajt koji je vodio direktni prenos u velikoj meri je kumovao konfuziji u vezi tačnog trenutka kada je Armstrong izgovorio najcitiraniju rečenicu na svetu. On je godinama prepričavao pogrešnu verziju, iako u ključnom trenutku nije gledao u ekran ("What did he say", pitao je svog stručnog komentatora, astronauta Voltera Širu). Takođe, na zvučnim snimcima legendarne rečenice ne čuje se neodređeni član "a" što prilično kvari duh Armstrongove istorijske izjave (Armstrong je prvo tvrdio da je član izgubljen usled smetnji na vezama da bi se kasnije samo zagonetno smeškao).

Astronauti su na Mesecu proveli nešto manje od jednog dana, od toga dva i po sata u šetnji prašnjavom Mesečevom pustinjom. Dok su se spremali da aktiviraju raketni motor koji će ih vratiti na matični brod "Kolumbija" u Mesečevoj orbiti, američki predsednik Ričard Nikson spremao je dve verzije govora: jedan, za slučaj da se astronauti uspešno vrate na Zemlju, i drugi, ukoliko ostanu zarobljeni na Mesecu. "Ovi hrabri ljudi znaju da ne postoji način da ih izbavimo. Ali, oni takođe znaju da se u njihovoj žrtvi krije nada u budućnost celog čovečanstva", napisao je Nikson da mu se nađe pri ruci. Povratak je, ipak, prošao glatko iako ne bez doze adrenalina. Astronauti su, onako nezgrapni u odelima pod pritiskom, slučajno polomili jedan od ključnih prekidača. Oldrin ga je ipak nekako aktivirao gurajući patrljak prekidača vrhom hemijske olovke.

Svako se sa slavom nosi kako zna i ume. Nakon povratka sa Meseca astronaute je zatekao izmenjen svet u kojem Oldrin više nije uspevao da nađe svrhu i smisao. Doživeo je nervni slom i odao se alkoholu od kojeg se jedva izbavio. Armstronga slava nikad nije zavela, nikad nije postao njen rob. Iako je posle istorijskog leta obišao mnoge svetske metropole i prisustvovao silnim paradama i svečanostima (od druga Tita dobio je orden jugoslovenske zvezde sa lentom), bilo je očigledno da ga sav taj vašar zamara, pa čak i plaši. Postoje spekulacije da se Armstrong bojao da ga ne zadesi nesrećna sudbina Čarlsa Lindberga, prvog pilota koji je preleteo Atlantik. Nakon što je postao slavan, Lindberg je ostao aktivan i u fokusu javnosti ali se sve okrenulo naopačke kad je Lindbergov sin kidnapovan i ubijen. Konstantna medijska histerija koja je pratila ceo slučaj ("najveću priču još od vremena Hristovog vaskrsenja"), prinudila je Lindbergove da krišom odu u Evropu, u dobrovoljno izgnanstvo, ne bi li povratili izgubljeni mir.

SLAVA: Posada u karantinu nakon povratka na Zemlju

U svetu u kojem je normalno da se od slave poludi Armstronga su smatrali ludim zato što je ostao normalan. Dok je svet uporno tražio da vidi njegovu slavu, taštinu ili ekscentričnost, Armstrong mu je poklanjao svoju iskrenost i običnost. Za sebe je želeo samo ono što je već imao, insistirao je na poštovanju njegove privatnosti, ostao je čvrsto na zemlji, skroman, ćutljiv i povučen. Želeo je da ponovo leti u kosmos, baš kao i Gagarin i Džon Glen pre njega, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava sudbinama svojih heroja. Dobio je poziciju u vašingtonskoj administraciji ali je tu izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji da predaje tehniku studentima pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja gde su se često povlačili u višemesečnu izolaciju.

Iako se klonio reflektora i odbijao da unovči svoju popularnost, Armstrong nikad nije bio pustinjak i ekscentrik, naprotiv: bio je aktivan u biznisu i državnim komitetima, sa zadovoljstvom je primao počasne doktorate, najviša predsednička i kongresna odlikovanja, nastupao je relativno često, redovno se pojavljivao na pilotskim skupovima, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa,  uvek diskretno, odmereno i sa gospodskim stilom koji je bio njegov zaštitni znak. Pod stare dane javno je kritikovao kosmičku politiku Baraka Obame ali ga je i podržao kada je trebalo ohrabriti privatne kompanije da svoj biznis prošire i u kosmos. Bio je ekstremno škrt na rečima, nije davao autograme, nije imao cenovnik za javne nastupe, uporno je izbegavao intervjue jer sebe nikad nije smatrao važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Prema rečima njegove supruge mučio ga je osećaj da je pokupio sva priznanja za nešto što je predstavljalo kolektivni trud stotina hiljada ljudi. Snimio je nekoliko reklama za "Krajsler" i brzo se pokajao. Kada su ga jednom zapitali kako se osećao na Mesecu, rekao je: "Kao vrlo, vrlo mali čovek".

Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju kosmičkih istraživanja i nauke uopšte. Pa ipak, ako izuzmemo notorne budale koje i dalje veruju da je sletanje na Mesec snimljeno u Nevadi, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi mi, astronauti, bili košarkaška ekipa, svi bismo igrali za neki dobar koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA". Treći astronaut iz posade Apola 11, Majkl Kolins, bio je još kraći. "Jednostavno, bio je najbolji i užasno će mi nedostajati".

Američka zastava koju su iza sebe ostavili Armstrong i Oldrin više ne stoji pobodena u Mesečevo tle. Oborili su je izduvni gasovi raketnog motora koji je astronaute poneo na put kući. Možda u tome ima i neke simbolike: Armstrongov podvig odavno je nadrastao nacionalne okvire i izašao iz senke zastave jedne države. Njegovo dostignuće i život ispunjen skromnošću i predanošću već decenijama inspirišu čitavo čovečanstvo bez obzira na rasu, geografiju i politiku. Nil Armstrong bio je prvi i najbolji ambasador kojeg je ljudski rod isturio prema zvezdama, drugim svetovima i, možebiti, drugim civilizacijama. To mesto sada je ostalo upražnjeno bez nade da će u dogledno vreme biti dostojno popunjeno.

Vreme #1130

Radoznalost na Marsu

NJEGOVO VELIČANSTVO ROVER ČETVRTI: "Kjuriositi" viđen očima umetnika

U danima kada su junaci Olimpijskih igara u Londonu ispunili sav medijski prostor, jedan kosmički robot postao je, makar na kratko, poznatiji i popularniji od kralja sprinta Useina Bolta. Svi sportski elementi bili su tu: drama, iščekivanje, neizvesne prognoze, težak protivnik... U kontroli leta otvorena je i kutija kikirikija, ne zbog paralele sa sportom već iz čistog sujeverja – od kada je neko prvi put doneo grickalice u komandnu sobu, sve ide kao po loju. Izostalo je samo pivo... barem do trenutka slavlja.

UJEDINJENI U SLAVLJU: Direktori...

A slavlje je počelo u ponedeljak, 6. avgusta oko pola osam ujutru po srednje-srpskom vremenu kada je sonda "Kjuriositi" ("Radoznalost", poetska zamena za puno ime "Mars Science Laboratory" ili MSL), uspešno okončala svoj višemesečni let kroz kosmos i meko se spustila na površinu crvene planete. "Sve što se zaputi ka Marsu ili se slupa, ili izgori ili jednostavno – nestane", kaže jedna stara izreka koje se sa gorčinom prisećaju i Amerikanci i Rusi. Marsovci i dalje vode, ali su u ovom meču koji će trajati i nakon Olimpijade Zemljani postigli još jedan gol.

Američki predsednik Obama oglasio se ubrzo nakon potvrde o uspešnom prizemljenju i u kratkom saopštenju istakao da će se Amerika još dugo ponositi ovim tehnološkim poduhvatom: "Zahvaljujući našoj inventivnosti i upornosti pokazali smo da smo sposobni da rešavamo i naizgled nerešive probleme. Večerašnji uspeh nas podseća da naš prestiž, ne samo u kosmosu već i ovde na Zemlji, da naša ekonomija na kojoj nam zavidi čitav svet zavisi pre svega od kontinuiranog, mudrog investiranja u tehnologiju i fundamentalna naučna istraživanja". Još rečitiji bio je direktor NASA Čarls Bolden: "Točkovi 'Kjuriositija' danas su na Marsu počeli da trasiraju stazu po kojoj će sutra hodati astronauti". Ipak, na pitanje šta će doneti naredni letovi na Mars, šef NASA kaže: "Da budem iskren, nemam pojma". Pomalo je apsurdno da NASA u trenutku jednog od svojih najvećih trijumfa nema dovoljno sredstava i jasan plan za dalje istraživanje crvene planete.

...i radnička klasa

Sve je to u trenutku velikog nacionalnog trijumfa gurnuto u drugi plan. Odjednom je oživela i vizija predsenika Obame koji i dalje veruje da će američki astronauti posetiti Mars sredinom tridesetih godina ovog veka. Čak se i činjenica da su im CERN i Evropa "ukrali" Higsov bozon takoreći ispred nosa nekako lakše podnosi.

"Kjuriositi" predstavlja najveću i najkomplikovaniju mobilnu hemijsko-geološku laboratoriju koja se ikad našla u Sunčevom sistemu. Suštinski, "Kjuriositi" nastavlja stazom koji su trasirala njegova tri uspešna prethodnika, roveri "Patfajnder" (1997), "Spirit" i "Oportjuniti" (2004). Poslednji od njih i dalje je aktivan na Marsovoj površini iako je njegov projektovan životni vek bio svega tri meseca. Autor ovog teksta je, igrom slučaja, svoju novinarsku karijeru u "Vremenu" započeo upravo tekstom o prvom roveru koji se spustio na površinu Marsa pre 15 godina. U to vreme bio je to veliki i smeo poduhvat ali ni izbliza tako složen i skup kao ovaj poslednji. Jer, razlike se primećuju na prvi pogled: u odnosu na svoje čuvene "pretke", "Kjuriositi" je pravi kolos veličine automobila. Težak je skoro čitavu tonu, ima tri metra u prečniku, a sa rasklopljenim osmatračkim "jarbolom" na vrhu ima pregled terena jednog dvometraša. Ogroman korak napred u odnosu na "Patfajnder" koji je po konstrukciji i dimenzijama više podsećao na skejtbord nego na naučnu opservatoriju.

DAJ JEDAN KRUG: Rover na montažnom stolu

U projekat je do sada uloženo 2.5 milijarde dolara a biće potrebna i dodatna sredstva za finansiranje svakodnevnih operacija tokom naredne dve godine koliko minimalno "Kjuriositi" treba da traje. Nije mnogo, rekli bi stručnjaci za srpski budžetski deficit, ovdašnji ministri operišu s mnogo većim brojkama. Pa opet, za američkog poreskog obveznika koji ima nezgodnu narav i naopaku naviku da se interesuje za svaki dolar koji mu država otme, ovo je priličan novac. Za te pare rover je napunjen skupocenom naučnom opremom pomoću koje može da analizira uzorke tla, stena i atmosfere, bilo sa odstojanja pomoću lasera i detektora, bilo u internim hemijskim laboratorijama. Na vozilu se nalazi i 17 kamera različite namene: od mikroskopa i spektrometara, preko kamera koje služe za izbegavanje prepreka do stereoskopskih kamera visoke rezolucije za panoramsko snimanje terena (Samo dva megapiksela? Da! Nisu bitni megapikseli nego ukupan kvalitet snimka).

SPAKOVAN ZA PUT: Sa štitom i na njemu

Dok su prethodni roveri koristili solarne panele kao izvor energije potrebne za kretanje, punjenje baterija, rad opreme i grejanje unutrašnjosti (i samim tim imali probleme tokom noći, zime ili peščanih oluja), "Kjuriositi" koristi radio-izotopski generator u kome se električna energija (nekih 100W) stvara iz toplote nastale radioaktivnim raspadom plutonijuma. Ovakvi generatori su skupi ali po pravilu veoma pouzdani (jedan takav već 35 godina obezbeđuje energiju za još uvek aktivni "Vojadžer 1"). Rover ima i dva redundantna kompjutera čije su nominalne specifikacije slabije od većine pametnih telefona (procesor na 200MHz sa 2GB memorije) jer je akcenat stavljen na malu potrošnju energije i robusnost a ne na sirovu snagu.

Treba imati u vidu da je Mars krajnje nezahvalan cilj, samo 40% misija do sada okončano je kakvim-takvim uspehom. Još su živa sećanja na fijasko s kraja prošle godine kada ambiciozna ruska kompozicija sa ciljem istraživanja Marsa i njegovih satelita nije uspela da napusti Zemljinu orbitu. Dvesta miliona dolara na kraju je sagorelo u vazduhu, očas posla. Zato "Kjuriositi" zaslužuje sve do sada izrečene superlative, ne samo zato što je projekat preživeo svoju najopasniju fazu, već zato što je izveden na vreme i u okviru budžeta. Možda i zato što su se ovoga puta inženjeri mnogo više oslanjali na bezborjne kompjuterske simulacije i pomoć specijalizovanog softvera nego na izradu mehaničkog prototipa i njegovo detaljno testiranje. Sve faze projektovanja letelice odvijale su se paralelno, sa centralnom, uvek ažurnom bazom podataka koja je inženjerima bila dostupna u svakom trenutku. Tim Nikols, jedan od direktora "Simensa", firme koja je isporučila softver u kojem je "Kjuriositi" dizajniran, odaje priznanje svima koji su radili na projektu: "Osam godina su radili na ovom zadatku i na kraju su se spustili na Mars tačno u minut". U IT-svetu gde projekti rutinski kasne a nekih 30-40% nikad se i ne završi ovo je uspeh vredan poštovanja.

A SAD ADIO:
Lansiranje 26. novembra 2011.

Razumljiva je radost koju su u trenutku uspeha osećali inženjeri koji su učestvovali u razradi čitavog koncepta. Migel San Martin, jedan od njih, kaže: "Godinama smo se spremali za najgore, nije lako zaboraviti na taj strah. Ali to je ono što mi inženjeri radimo: činimo da nemoguće postane moguće". Naravno, prava avantura tek počinje. Kako kaže direktor misije Majk Votkins: "Došli smo ovde ne da bismo sleteli i time se hvalili već da bismo vozili po Marsu i bavili se naukom, kompleksnom, uzbudljivom i lepom".

Do tada će ipak proći neko vreme koje će biti iskorišćeno za dijagnostiku svih sistema na roveru, "raspakivanje" opreme i instrumenata, proučavanje najbližeg okoliša i izbor optimalnih ciljeva i putanje kretanja. Prve fotografije snimljene kamerama niske rezolucije odslikavaju nešto drugačiji marsovski pejzaž od onog na koji smo do sada navikli. Umesto beskrajne stenovite pustinje nalik na đavolovo igralište za golf, sada vidimo idiličnu ravnicu posutu sitnim kamenčićima, sunce na zalasku, planinu na horizontu i njenu izduženu senku. Više zemaljski i romantično nego vanzemaljski i hladno. A možda je sve to unapred bilo osmišljeno u glavi nekog PR-stručnjaka, ko zna.

Nego, gde su tu Marsovci? I kad će da počne ta odavno najavljena luda vožnja po Marsovoj preriji dok šoder pršti na sve strane a siroti mali zeleni se u panici zavlače pod kamenje? Običan čovek najlakše mašta o onome što nimalo ne razume. U nerealnim očekivanjima prednjači štampa za koju, po običaju, nijedno tehničko dostignuće nije dovoljno veliko i značajno da bi bilo pošteđeno svakovrsnog preterivanja. Veliki broj medija piše o tome kako će, koliko od sutra, "Kjuriositi" početi da tutnji crvenom pustinjom u potrazi za živim bićima ili njihovim ostacima. Međutim, naučnici nisu želeli da protraće jednu retku i skupu misiju pokušavajući da pronađu nešto što ili ne postoji ili je teško uhvatljivo. Umesto toga, "Kjuriositi" ima zadatak da proveri da li je Mars ikada u svojoj prošlosti bio gostoljubivo mesto pogodno za nastanak i evoluciju živih bića, makar i onih najprimitivnijih. Jedan od suštinskih zadataka "Kjuriositija" je da traga za hemijskim "potpisima" koje iz iskustva vezujemo ili za živi svet ili za sredinu u kojoj on može da nastane i opstane.

BUŠI, KOPAJ, SNIMAJ: "Kjuriositi" u akciji

Dosadašnje indicije su protivrečene. Prethodne misije nedvosmisleno su pokazale da je u ranoj fazi planetarne evolucije Mars bio poplavljen tekućom vodom bez koje je teško zamisliti živi svet (posebno je pitanje kuda je sva ta voda nestala). Sa druge strane, u Marsovom tlu otkrivene su i perhlorati, jaki oksidanti koji su direktan protivnik nastanku svakog života.

A tog života nema ni bez organske hemije, bez jedinjenja zasnovanih na ugljeniku i okruženja u kojem organska materija može da se održi i bude hemijski aktivna. Samo po sebi, prisustvo organske materije ne znači mnogo: detektovana je mnogo puta u kosmosu, u meteoritima (neki od njih doputovali su na Zemlju upravo sa Marsa), na kometama, čak su i na dalekom Titanu otkrivena jezera puna tečnih ugljovodnika. Pa opet, to ne znači da na Titanu ima života (tamo je, jednostavno, suviše hladno). Da bismo govorili makar o mogućnosti nastanka života potrebno je da se njegove osnovne gradivne kockice nađu u koliko-toliko gostoljubivom okruženju.

CRNO NA BELO:
Prva slika sa Marsa

Tek ako "Kjuriositi" pronađe dokaze o postojanju jednog takvog ekosistema u bližoj ili daljoj Marsovoj prošlosti (koju tek treba rekonstruisati što je drugi strateški cilj misije), naučnici će moći da postave sledeće logično pitanje: da li je nekad postojao život na Marsu? I da li on još uvek opstajava u nekom toplom, skrovitom džepu ispod površine u kome su ostale sačuvane rezerve vode? Za tako nešto potrebna je nova sonda jer "Kjuriositi" nema instrumente pomoću kojih bi mogao da detektuje život, izuzev ako se ne saplete na busen trave ili ne naleti na Olimpijadu malih zelenih, što je malo verovatno. Iako je današnji Mars krajnje negostoljubiva sredina, hladna i jalova kamena pustinja nalik na frižider ili sterilizator, naša planeta nas uči da život niče i opstajava čak i na krajnje bizarnim mestima, u polarnim krajevima ili na okeanskom dnu uz skromne količine svetlosti, toplote ili kiseonika.

KAD MARSOVCI UTIHNU: Zalazak sunca
u krateru "Gejl"

Sasvim je moguće da na kraju cela ova potera za životom van našeg dvorišta bude uspešna i da nas praćenje tanušne linije života na Marsu dovede do zaključka da je život mnogo univerzalniji nego što nam sada izgleda. Jer, ako se život paralelno i nezavisno začeo na dve tako različite planete kao što su Zemlja i Mars, šta je tek sa milijardama drugih planeta u našoj galaksiji koje nude slične ako ne i bolje životne uslove? Možebiti da život prožima kosmos jednako kao što ga ispunjavaju svetlost i toplota zvezda i da je naša predstava o Zemlji kao usamljenoj oazi života potpuno pogrešna.

"Kjuriositi" je, u tom pogledu, pravi simbol nauke koja ne nudi brze odgovore na teška pitanja već traži metodičnost, upornost i istrajnost. Iako dnevno može da prevali svega nekoliko kilometara (stotinak metara na sat), tu sporost "Kjuriositi" će nadoknaditi svojom dugovečnošću. Zahvaljujući svojim plutonijumskim generatorima, očekuje se da će potrajati barem jednu deceniju i da će u dobrom zdravlju i raspoloženju dočekati svoje naslednike na crvenoj planeti.

Šta sve (ne) znate o Marsu

U starom Rimu, Mars je bio bog rata i države. Mesec mart dobio je ime po Marsu.

Mars je jedna od pet planeta poznatih drevnim narodima. Vidljiva je golim okom i po sjaju na noćnom nebu zaostaje samo za Mesecom, Jupiterom i Venerom.

U geocentričnom sistemu, Mars je peto po redu nebesko telo koje kruži oko Zemlje (ispred Marsa su Mesec, Merkur, Venera i Sunce). U stvarnosti, Mars je četvrti "kamen" od Sunca i poslednja planeta sa čvrstom površinom (iza Marsa nalaze se asterodini pojas i četiri gasovita džina).

Mars je dva puta manji od Zemlje ali ima istu "suvu" površinu (Mars nema okeane). Masa Marsa deset puta je manja od Zemljine dok je gravitacija tri puta slabija.

Signal sa "Kjuriositija" putuje oko 14 minuta pre nego što stigne do nas. Za to vreme "Kjuriositi" može da pređe oko tri metra.

Jedan dan na Marsu ("sol") traje nešto duže nego na Zemlji. Nagib Marsove ose rotacije sličan je nagibu Zemljine ose što u sprezi sa kretanjem planete oko Sunca izaziva godišnja doba slična onima na Zemlji. Zbog veće udaljenosti od Sunca Marsova godina je, međutim, dva puta duža.

Mars prima značajno manje Sunčeve svetlosti od Zemlje pa su i temperature mnogo niže. Maksimalna temperatura u podne na ekvatoru tokom Marsovog leta iznosi oko 20C. Prosečne vrednosti značajno su niže i kreću se oko -60C dok su one minimalne oko -90C (-150C na polovima).

Mars ima tanku atmosferu stotinak puta ređu od Zemljine koja je skoro u potpunosti sastavljena od ugljen-dioksida. Gde ima atmosfere, ima i vetrova: brzina vetra na Marsu povremeno dostiže i svih 100km/h ali je njegova "rušilačka" moć mala zbog male gustine. Prašina koju digne jedna Marsova oluja ostaje u atmosferi i po nekoliko nedelja.

Atmosfera je toliko "tanka" da voda ne može da opstane u tečnom obliku već samo u obliku pare ili leda.

Tokom zime i leta Mars dobija polarne kape slične Arktiku i Antarktiku na Zemlji. Ove kape uglavnom se sastoje od vodenog leda sa tankim slojem smrznutog ugljen-dioksida preko njega (polarne kape mogu da sadrže i do 20% Marsove atmosfere).

Crvena boja Marsa potiče od rđe, jedne vrste oksida gvožđa široko rasprostranjenog u tlu.

Mars je krajnje negostoljubiv: čak i da ne mora da diše čovek bi brzo skončao na Marsu jer bi mu usled niskog pritiska krv "proključala". Na Marsu nema kiseonika, niti postoji ozonski omotač tako da je površina Marsa neprekidno bombardovana smrtonosnim Sunčevim zračenjem. U pogledu životnih uslova Mars najviše liči na Antarktik iako su uslovi na Antarktiku neuporedivo bolji.

Fobos, veći od dva minijaturna Marsova satelita, najbliži je svojoj matičnoj planeti od svih satelita u Sunčevom sistemu. Za oko 50 miliona godina srušiće se na Mars ili će se raspasti i formirati mali prsten oko planete.

Na Marsu se nalazi najveća planina u Sunčevom sistemu (Olimpus Mons, tri puta je viši od Maunt Everesta) i jedan od najvećih kanjona (Vales Marineris, dugačak 4.000km i dubok 6km).

Geografija Marsa kao da je nastala spajanjem dve potpuno različite planete. Severna hemisfera uglavnom je ravničarska, sa manjim klimatskim promenama tokom godine dok je južna hemisfera planinska i krševita, sa izraženim godišnjim dobima.

Dugo konačište

DOĐOH, VIDEH, OSTADOH: Krater "Gejl", konačno odrediše

Proces selekcije konačnog odredišta "Kjuriositija" na Marsu bio je detaljan i dugotrajan a kao polazna tačka poslužili su snimci sa orbite. Pošto "Kjuriositi" prilikom sletanja može da pogodi metu ne veću od 20 kilometara (pet puta je precizniji od svojih prethodnika, "Spirita" i "Oportjunitija"), u obzir su došle i mnoge lokacije koje bi inače bile odbačene kao suviše male ili rizične. Nakon petogodišnjeg procesa selekcije u kojem je 150 naučnika razmatralo preko 60 potencijalnih lokacija, na kraju je izabran džinovski krater "Gejl" prečnika 150km u čijem se centru nalazi planina ("Maunt Šarp") visoka 5 kilometara, sa blagim padinama uz koje "Kjuriositi" može po potrebi i da se penje.

Od posebnog interesa su bogati sedimentni nanosi koji se nalaze u podnožju planine. Slični geološki slojevi postoje i na Zemlji ali su oni na Marsu znatno bolje očuvani jer je Mars geološki mnogo "pitomiji" svet od naše planete: u odsustvu tečnih okeana, Marsova kora predstavlja jednu celinu i ne postoje tektonske ploče čije bi kretanje uticalo na količinu i raspored sedimenata. Svaki sloj predstavlja jedno geološko razdoblje, dragoceni zapis o uslovima koji su vladali tokom jedne epohe istorije Marsa, pri čemu su viši slojevi mlađi od slojeva ispod njih. U pitanu je prvoklasna geološka lokacija: veličinom i brojem slojeva ("strata"), "Maunt šarp" nudi neuporedivo više informacija nego, na primer, Veliki Kanjon reke Kolorado. Takođe, snimci sa orbite sugerišu da je tekuća voda koja je nekada tekla površinom Marsa obilato plavila unutrašnjost kratera i u njemu ostavila aluvijalne naslage koje "Kjuriositi" tek treba podrobno da istraži.

Sedam minuta pakla

PROSTIJE NE MOŽE: Kako je "Kjuriositi" stigao na Mars

Ovako su Amerikanci, s malom dozom preterivanja zarad pojačane medijske pažnje, nazvali poslednju fazu leta "Kjuriositija" i njegovo spuštanje na Mars. Nije bilo prethodnih pokušaja niti generalne probe, kreiran je jedan potpuno novi koncept prizemljenja koji je morao da uspe iz prve. Ideja se rodila krajem prošlog veka, nakon dva uzastopna američka neuspeha, u vreme kada niko nije imao rešenje kako da jednu super-masivnu sondu meko spusti na Mars. Uz to, čitav proces mora da se odvija automatski: rastojanje između Zemlje i Marsa jednostavno je preveliko da bi se spuštanjem moglo upravljati u realnom vremenu komandama sa Zemlje.

KAD NEMOGUĆE POSTANE MOGUĆE: Nebeski kran

Tri prethodna rovera NASA je uspešno spustila na Mars korišćenjem naduvanih jastuka koji su, kao džinovska malina, sa svih strana štitili sondu od oštećenja. Kada bi se ceo ansambl posle nekoliko odskoka smirio na površini Marsa, jastuci bi se izduvali a rover postao slobodan. Međutim, u slučaju "Kjuriositija" ovakav metod bio je neizvodljiv zbog njegove neuporedivo veće težine (nijedan vazdušni jastuk ne bi izdržao rover težak čitavu tonu). Zato je napravljeno novo tehnološko rešenje koje je u svakom pogledu bio revolucionarno...

Sedam minuta pakla počinju ulaskom sonde u Marsovu atmosferu, na visini od oko 130km. Iako je atmosfera Marsa veoma retka, usled velikih brzina (6km/sec) dolazi do jakog aerodinamičkog zagrevanja (preko 2.000C) i oslobađanja toplote koju u najvećoj meri apsorbuje termički štit. Kada je brzina letelice značajno smanjena, na visi od 11km otvara se gigantski supersonični padobran prečnika 16m (najveći konstruisani do sada) koji dodatno smanjuje brzinu leta. Pola minuta kasnije odbacuje se donji termički štit, aktivira se radar koji meri rastojanje letelice od tla i set video kamera koje kontinuirano snimaju teren ispod sebe. Na visini od 1.500 metara odbacuje se i padobran i aktivira tzv. "nebeski kran", leteća platforma sa sopstvenim raketnim pogonom ispod koje se spakovan nalazi "Kjuriositi".

Nebeski kran je pravo malo čudo tehnike, do sada neviđeno u kosmičkim istraživanjima. Zahvaljujući ovoj lebdećoj dizalici, spuštanje na Mars preraslo je u pravi holivudski spektakl. Kran ima zadatak da pomoću svojih osam retro-raketa, svede brzinu kompozicije praktično na nulu a onda, sa dvadesetak metara visine, pomoću konopaca spusti "Kjuriositi" na tle. Paralelno s tim, "Kjuriositi" rasklapa svoje točkove koji će mu u trenutku prizemljenja poslužiti kao stajni trap. Kada je dodir sa površinom potvrđen, pirotehnika prekida sajle i kran napušta sondu da bi se, konačno, slupao o površinu Marsa na sigurnom rastojanju. I sve to bez ijedne komande i intervencije sa strane.

"Kjuriositi" se spustio na površinu Marsa tačno onako kako je bilo i planirano, praktično bez incidenta. Prvi novinski komentari mogli su se svesti samo na jednu reč: neverovatno. Satnica je bila tako precizno isplanirana da je MRO (satelit u orbiti iznad Marsa) uspeo da snimi i sam trenutak kada se sonda s raširenim padobranom nalazila nadomak površine Marsa. Dan kasnije NASA je publikovala još spektakularniji dvominutni film niske rezolucije snimljen okom "Kjuriositija" na kojem su zabeleženi poslednji trenuci leta (naknadno će biti objavljen i snimak u najboljem kvalitetu). Nakon 570 miliona kilometara i deset meseci leta kroz kosmos, "Kjuriositi" se spustio kad treba i gde treba, u krater Gejl nadomak Maunt Šarpa, odstupivši od zacrtane tačke prizemljenja za manje od dva kilometra.

Neverovatno, zar ne?

ZA USPOMENU I DUGO SEĆANJE: Spuštanje "Kjuriositija" snimljeno sa Marsove orbite

Vreme #1127

Završni kamičak kosmičkog mozaika

Piter Higs u hodnicima CERN-a

Postoji teorija koja objašnjava zašto se magnet lepi za frižider, kako nastaje polarna svetost, kako funkcioniše atomska bomba, od čega je napravljen atom, kako je izgledao svemir u prvoj sekundi svoga postojanja i zašto sunce sija. Tu teoriju danas nazivamo “standardni model fizike elementarnih čestica” ili, u skraćenom obliku, “standardni model”. Neki bi rekli da je pravo ime za ovu izuzetnu građevinu ljudskog duha: “teorija skoro svega”, jer ona zaista objašnjava svet oko nas sa zadivljujućom preciznošću. 

Pa ipak, ova teorija, nikada nije imala onaj publicitet koji je imala (i još uvek ima) Ajnštajnova teorija relativnosti. Standardni model ima svoje naučne heroje: Ričarda Fejnmana, Abdusa Salama, Stivena Vajnberga, Pitera Higsa, ali niko od njih nije imao ni delić popularnosti Alberta Ajnštajna čiji je razbarušeni lik postao sinonim za naučnu genijalnost. Za razliku od teorije relativiteta koja se nepogrešivo vezuje za jednog čoveka (čast svima ostalima), standardni model kolektivno su sagradili nebrojeni naučnici širom sveta, neki s većim, neki s manjim doprinosom. Da stvar bude gora, standardni model nikad nije imao dobar “pi-ar”, nedostaju mu lako shvatljivi paradoksi koji bi mogli da zaintrigiraju maštu običnog sveta. Sa druge strane, Ajnštajnova teorija prepuna je interesantnih motiva: vreme se usporava, dužine se skraćuju svetlost se savija, materija pada u crnu rupu... Svaki laik može da gaji iluziju da ponešto od toga i razume.

"Majka" svih mašina:
Veliki sudarač hadrona (LHC)

Ako, međutim, standardni model pogledate hladnim očima naučnika, videćete da on po svojoj grandioznosti, kompletnosti i složenosti nimalo ne zaostaje za teorijom relativnosti. Do pre nedelju dana ta teorija imala je samo jednu manu: nedostajao joj je poslednji delić mozaika, tzv. Higsov bozon. Od naroda krštena kao “božija” (bez osnova, kako ćemo kasnije i videti), ova čestica objašnjava zašto sve ostale čestice standardnog modela (sa izuzetkom fotona) imaju masu. 

Prosvćeni laik mogao bi da postavi jednostavno pitanje: zar čestice nemaju masu same po sebi, baš kao što imaju i drue karakteristke, poput naelektrisanja? Ispostavlja se da jednačine standardnog modela ne zahtevaju da čestice imaju masu. Bez mase, čestice bi letele kroz kosmos brzinom svetlosti a materija koju danas poznajemo ne bi imala šansu da se “skupi na jedno mesto” i poprimi sadašnju formu. Radeći na ovom očiglednom nedostatku standardnog modela kao i teoriji koja je trebalo da objedini elektromagnetizam i silu slabe interakcije, britanski naučnik Piter Higs je tokom šezdesetih godina predložio mehanizam pomoću kojeg sve elementarne čestice dobijaju masu. U osnovi modela nalazi se tzv. Higsovo polje koje prožima čitavu vasionu. Na čestice koje se kreću kroz Higosovo polje, ono deluje silom čiji je prenosnik tzv. Higsov bozon. Kada se ovi bozoni “okupe” oko neke čestice, ona se kreće sporije, što za posmatrača izgleda kao da čestica “dobija masu”. 

Zvuči komplikovano, ali nije ako pozovete tenis u pomoć. Zamislite dve elementarne čestice, Novaka Đokovića i autora ovog teksta kako jedan pored drugog šetaju prepunom Knez Mihailovom ulicom od Terazija ka Kalemegdanu. Slučajni prolaznici su, u ovoj analogiji, Higsovi bozoni. Bozoni, naravno, prepoznaju Novaka, skupljaju se oko njega, neprekidno mu traže autograme, vuku ga za rukav i na taj način ga usporavaju. Autora ovog teksta, koji je u suštini niko i ništa jer nema ni prvo kolo Vimbldona, prepoznaje samo kolega sa posla (kratki pozdrav i to je sve), i on se kreće mnogo brže od Đokovića koji sve više zaostaje. Nuklearni fizičar bi jednostavno rekao da Novak Đoković ide sporije jer ima veću masu, pri čemu uzrok te mase predstavljaju sveprisutni Higsovi bozoni, tj. slučajni prolaznici.

Eksperiment ATLAS

Pet decenija traje potraga za Higsovim bozonom, bez rezultata. Jednostavno, fizičari nisu imali dovoljno dobru tehniku da bi mogli da kreiraju odgovarajući eksperiment. Kada je vodeća evropska institucija za nuklearnu fiziku (CERN), pustila u pogon LHC (Large Hadron Colider), grandiozni sudarač elementarnih čestica bez parnjaka u svetu, naučnici su konačno dobili potrebne instrumente.

Ako je po Sadamu bitka za Kuvajt bila “majka svih bitaka”, za LHC se slobodno može reći da predstavlja “majku svih mašina”. Reč je o prstenu super-provodnih magneta koji je dugačak 27 kilometara i nalazi se na 175 metara ispod Ženeve, u stanju da snopove protona i olovnih jezgara ubrza do energije od 7TeV (Koliko je to, tačno? Mnogo! Sedam puta više od energije nedavno penzionisanog američkog “Tevatrona”). Snopovi čestica koji se kreću u suprotnim pravicma  bzinom jedva malo manjom od brzine svetlosti zatim se kontrolisano sudaraju. Svaka kolizija stvara vatromet elementarnih čestica koji se pažljivo snima, meri i analizira (ništa bez super-kompjutra). 

Eksperiment CMS

Energije koje se koriste u eksperimentima su zaista kolosalne: tako visoku energiju elementarne čestic imale su samo u prvim trenucima nakon “velikog praska” pre oko 13.7 milijardi godina, kada je čitava vasiona mogla da stane u tenisku lopticu. Svaki veliki akcelerator je, zapravo, i najbolji vremeplov, mašina koja nas vraća u trenutke rađanja univerzuma, kada su temperature i energije bila nezamislivo veće u odnosu na današnje. 

U sredu, 4. jula, javnosti su se obratili predstavnici dva nezavisna CERN-ova tima, CMS i Atlas, koji su nakon obrade nekoliko triliona sudara s verovatnoćom od 5-sigma (prostim jezikom, ispod granice razumne sumnje) jednoglasno potvrdili da je Higsov bozon otkriven, tačno tamo gde su naučnici i predviđali (masa Higsovog bozona stotinak puta je veća od mase protona). Usledili su frenetični aplauzi, poneka suza, a najdalje su odjeknule reči samog Pitera Higsa koji je izjavio da se nije nadao da će doživeti ovaj dan (od srca mu želimo da dočeka i svoju Nobelovu nagradu koja mu legitimno sleduje). Iako naučnicima tek predstoji da detaljno izuče svojstva Higsovog bozona osmotrenog u eksperimentu, jedno je ipak nesporno: standardni model je konačno kompletiran.

A bilo je i vreme. Evropski poreski obveznici uložili su oko 8 milijardi evra u konstrukciju LHC-a od kojeg se očekivalo, između ostalog, da dokaže ili opovrgne postojanje Higsovog bozona. Sa naučne tačke gledišta, i jedan i drugi ishod eksperimenta, jednako je dobar i poželjan. Svaki ishod otvara jedno novo naučno poglavlje. Sa političke tačke gledišta (a pare ipak dele političari), mnogo je bolje da nađete “nešto” nego da silne novce potrošite a da ne nađete ništa. Zato će rezultati koji su upravo obelodanjeni  verovatno pomoći CERN-u da na duže staze obezbedi pristojno finansiranje, čak i u uslovima teške ekonomske krize.

Standardni model
elementarnih čestica

Jer, vremena kada su nulearni fizičari bili miljenici vlasti i političkog establišmenta davno su prošla. Taj interes u prošlosti imao je svoju pragmatičnu pozadinu. Iza leđa svakog nuklearnog fizičara stajao je po jedan ćutljivi general pažljivo prateći može li se od tog “cepanja dlake na dvoje” napraviti kakvo zgodno oružje masovnog uništenja. Tokom drugog svetskog rata fizičari su generalima već “podarili” atomsku bombu i generali to nisu zaboravili ni pošto je rat završen. Ako je cepanjem urana napravljena atomska bomba, ako je fuzijom vodonika napravljena hidrogenska bobma, ko zna kakva bi se zgodna bomba mogla napraviti cepanjem protona na kvarkove. Političari i generali imali su jasnu poruku za fizčare:“Mi finansiramo sve što treba a vi - samo cepajte!”. Ta podrška će se vremenom smanjiti (čim je postalo jasno da se ne može napraviti bomba od svake nove čestice), ali nikad neće i potpuno nestati.

Da bi se standardni model razumeo, makar na nivou prosvećenog amatera, potrebno je da se  vratite u školske klupe i podsetite onoga što ste morali da naučite za dvojku iz fizike: materija koju vidimo oko sebe, uključujući i onu od koje smo sami sastavljeni, sagrađena je od molekula a molekuli od atoma. Svaki atom sastoji se od malog, ultra-kompaktnog jezgra u kojem su vezani protoni i neutroni i oblaka elektrona koji kruži oko njega. Protoni i elektroni su čestice istog naelektrisanja ali suprotnog znaka dok su neutroni električno neutralni. Setili ste se, zar ne?

Borov model atoma

Dugo se smatralo da su ove tri čestice zaista "elementarne", da su u pitanju najsitnije "opeke" materije od kojih je svet načinjen. Ali naučnici obično nisu spremni da prihvate čak i očigledne istine bez dodatne potvrde. Zamislite da je proton jedna pomorandža. Najjednostavniji način da saznate šta se nalazi unutar nje je da je smrvite, tako što ćete je, recimo, velikom snagom baciti u zid. Tako ćete saznati da pomorandža nije “elementarna”, jer se u njoj nalaze koštice, sokovi, vlakna... Ako pomorandžu bacite u zid još većom brzinom (ili sudarite dve pomorandže koje se velikom brznom kreću jedna drugoj u susret), sva je prilika da ćete saznati da i koštice imaju svoju unutrašnju strukturu. Što je veća upotrebljena energija, to je i veća šansa da zagledamo dublje u prirodu materije. 

Svi savremeni akceleratori rade upravo to: ubrzavaju čestice (najčešće protone) skoro do brzine svetlosti a zatim ih međusobno sudaraju kolosalnim energijama. U izobilju “krša” i “loma” koji tom prilikom nastaje, naučnici traže karakteristične potpise koje ostavljaju poznate čestice i traže one koji nagoveštavaju nova otkrića. Tako je pokazano da protoni i neutroni imaju svoju unutrašnju strukturu i da se u njima skrivaju još "elementarnije" čestice - kvarkovi. A kvarkovi su, već, čista egzotika: nikad nisu opaženi pojedinačno već isključivo u sopstvenom društvu, ima ih šest sa šašavim imenima ("gornji", "donji", "šarmantni"...), svaki u tri jednako šašave "boje" (koje, naravno, nemaju nikakve veze sa crvenom, žutom i plavom). 

I tu počinje pravi haos od kojeg će vam se vrlo brzo zavrteti u glavi: dva kvarka u paru stvaraju mezone a u grupama od po tri barione (u koje spadaju protoni i neutroni). Barioni i mezoni čine grupu "teških" čestica, tzv. hadrona. Na drugoj strani težinske skale su lake elementarne čestice koje nemaju unutrašnju strukturu i koje nazivamo leptonima (u koje spada i elektron). 

Higsov bozon:
Tu je negde!

Da priča bude još zapetljanija, sredinom pedesetih otkriven je i neutrino, masovno zastupljena ali teško uhvatljiva čestica koja kroz "normalnu" materiju prolazi kao Nadal kroz Rolan Garos, takoreći bez ikakvog otpora. Iako danas postoje jaki dokazi da  neutrino ima masu, ona je toliko mala da ni do danas nije preczno izmerena. Vrlo brzo otkrivena su još dva tipa neutrina, pri čemu svaki neutrino “u letu” može da promeni svoj tip iz jednog u drugi. 

Ni to nije sve: uzmite u obzir da svaka čestica ima i svoju antičesticu, potpuno istih osobina ali suprotnog naelektrisanja, i da se čestice razlikuju ne samo po masi i naelektirsanju već i po "spinu" (svojstvo nalik na obrtanje čestice oko sopstvene ose). Polako možete da shvatite s kakvim haosom su se sreli nuklearni fizičari u XX veku.

Tom haosu bila je neophodna sistematizacija a najbolju sistematizaciju čitave "šume" elementarnih čestica i njihovih interakcija predstavlja teorija koju danas nazivamo "standardni model". Oni koji teoriju dobro poznaju tvrde da ona predstavlja najveći trijumf nauke u čitavoj istorji. Jer, teško je naći neku drugu naučnu teoriju slične složenosti čija su se najsmelija predviđanja redovno potvrđivala u praksi, vrlo često sa filigranskom preciznošću. Otkriće Higsovog bozona samo je poslednje u tom fascinantnom nizu. 

A sad pročitajte još par redova koji će vam pomoći da u društvu učeno blefirate i delujete pametnije od ostalih... 

Oduševljenje u CERNU:
Milijarde evra nisu potrošene uzalud

U srcu standardnog modela nalaze se tri familije čestica: svaka sadrži po dva kvarka, po jedan lepton i neutrino. U tom pogledu, tabela elementarnih čestica pomalo podseća na mini-verziju Mendeljejevog periodnog sistema hemijskih elemenata. Ali, ono što je istinski složeno je način na koji čestice međusobno deluju. Standardni model sa zadivljujućom preciznošću opisuje tri od četiri sile u prirodi: jaku silu (koja deluje između kvarkova i čestica atomskog jezgra), slabu silu (kojom “komuniciraju” sve elementarne čestice) i elektromagnetnu silu. Svaka sila stvara svoje polje i ima "posrednike", tzv. bozone koji prenose dejstvo jedne čestice na drugu (gluoni, W/Z-bozoni i fotoni). Upravo je Higsov bozon bio poslednja cigla u zidu, poslednje parče grandiozne slagalice koja opisuje "skoro sve".

Skoro sve, ali ne i svih 100%. I pored nastojanja da se gravitacija, četvrta sila u prirodi koju je Ajnštajnova opšta teorija relativnosti tako dobro opisala, poveže sa tri preostale sile, sa standardnim modelom i jednačinama kvantne fizike - uspeha do sada nije bilo. Gravitacija koja je, sasvim paradoksalno, i najslabija i najdalekometnija sila u prirodi, tvrdoglavo odbija da se uklopi u bilo koju krovnu teoriju koja bi pokušala da opiše čitav Univerzum i sve u njemu. Sasvim je moguće da će ova veza postati uočljiva tek na neuporedivo većim energijama, u nekom budućem akcelaratoru prema kojem će sadašnji CERN-ov LHC izgledati kao dečija igračka.

Čak i kad zanemarimo tvrdoglavu gravitaciju, standardni model ne pruža odgovore na neka prilično jednostavna pitanja. Zašto postoje tačno tri familije elementarnih čestica? Zašto je proton 1836 puta teži od elektrona? Zašto i na koji način neutrino spontano menja svoj tip? Kako to da u svemiru danas preovladava “normalna” materija kad svi eksperimenti pokazuju da se materija i antimaterija mogu generisati i anihilirati samo u jednakim porcijama? Šta je uzrok ovog očiglednog i drastičnog debalansa kad svi poznati principi narušavanja ove simetrije mogu da proizvedu tek delić poznate materije? 

Najinteresntnije pitanje ostavili smo za kraj: od čega se sastoji “tamna materija” koja predstavlja, dominantan vid materije u kosmosu? Tamnu materiju ne možemo da opazimo direktno, ali možemo vrlo egzaktno da merimo njeno dejstvo na “normalnu” materiju. Da nema tamne materije, najveće kosmičke strukture koje opažamo u kosmosu poput galaksija, galaktičkih klastera i super-klastera, ne bi imale današnji oblik. Hipotetička čestica tamne materije koja će zameniti Higsov bozon na naučnoj “Most Wanted” listi zasad je označena kao WIMP (engleska skraćenica za “slabo reagujuću masivnu česticu”). a ozbiljan lov na nju počeće za otprilike dve godine, kada se završi previđeni remont LHC-a. Nobelova nagrada za nalazača se podrazumeva.

Standardni model je, u suštini, nauka o lepoti, simetriji, njenom narušavanju i ponovnom nalaženju. U svakodnevnom životu skoro da nema lepote bez neke vrste simetrije. Recimo, lica koja su simetrična po pravilu su nam lepša od onih koja to nisu. Pa opet, simetrija koja je potpuna, savršena i detaljna ume da bude dosadna. Slično je i sa teorijom elementarnih čestica. Ona polazi od nekih mnogo fundamentalnijih simetrija i pronalazi načine da s ta simetrija naruši. Tako, na primer, jedna od njih kaže da su zakoni fizike identični u svakom vremenskom trenutku, tj. da ako važe danas, važiće i za sto godina. U jednom genijalnom radu iz šezdesetih godina, Emi Neter je pokazao da se iza svake prirodne simetrije krije neki zakon održanja. U našem primeru, iz vremenske simetrije proizilazi zakon o održanju energije. 

Međutim, prirodne simetrije mngo su dublje i složenije sa dalekosežnim implikacijma. Polazeći od jedne takve simetrije i u to vreme malo poznate teorije o Higsovom polju, Salam, Vajnberg i Glašov pokazali su 1967. godine da se slaba sila i elektromagnetna sila na višim energijama mogu opisati jednom teorijom. Na nižim energijama, simetrija između ove dve sile spontano se narušava, baš kao što se i lopta postavljena na vrh brda spontano otkotrlja u njegovo podnožje. Za rad kojim su pokazali da su dve sile u prirodi tek dva pojavna oblika jednog prirodnog fenomena, autori su nagrađeni Nobelovom nagradom. 

LHC: Ni veće mašine, ni manje čestice

Rad na “velikoj”, objedinjenoj teoriji koja bi uključila i preostale dve sile u prirodi i tako objasnila svet i sve u njemu bez ostatka traje i danas. Iako gravitaciona sila i dalje ostaje po strani, tvrdoglavo odbijajući da se nađe u širem kontekstu, postoji nekoliko teorija na liniji stadnardnog modela koje pokušavaju da objedine sve ostalo. Na žalost, predviđanja koja generišu ovakve teorije mogu se eksperimentalno proveriti samo na energijama koje daleko prevazilaze čak i one kojima raspolaže LHC. U nedostatku praktične potvrde, nijedna od ovih teorija još uvek nije široko prihvaćena.

Nego, odakle tolika pompa oko Higsa, i šta je to što ovu česticu čini “božjom”? Kao i obično, tu ima mnogo više novinarskog preterivanja nego naučne istine. Higsov bozon je, prosto rečeno, poslednje parče slagalice standardnog modela, ni mnogo veće, ni mnogo neobičnije od ostalih. Sa nekim interesantim svojstvima, svakako, ali daleko od toga da u sebi nosi pečat božanskog stvaranja. Sam Higs je ateista i veoma ga je ljutilo što je čestica čije je postojanje predvideo stavljena u religijski kontekst koji vređa podjednako i vernike i neverujuće. 

Svoj “božiji” prefiks čestica je, zapravo, stekla komičnim spletom okolnosti. Leon Lederman je svojevremeno napisao knjigu na temu Higsovog bozona pod naslovom “Prokleta čestica: Ako je Univerzum odgovor, šta je onda pitanje?”  Uredniku se nije dopao previše ostrašćen ton naslova pa je zatražio da umesto reči “prokleta” (goddamn, na engleskom) stoji reč “božija” (god’s). Ispostaviće se da je ova naizgled kozmetička izmena jednog atributa imala ogromnu ulogu u konstantnom porastu intresovanja javnosti za nuklearna istraživana. Stotine priučenih novinara od kojih mnogi i dalje veruju da je kvark jedna vrsta kikirikija počelo je o istraživanjima u CERN-u da piše kao o potrazi za Bogom, ovoga puta na naučnoj osnovi, pri čemu je Higsov bozon zapravo otisak božijeg palca koji naš svet nosi još od početka prostora i vremena. 

Istina je, ipak, malo drugačija. Svako novo, revolucionarno otkriće po pravilu usložnjava sliku sveta u kojem živimo. Setite se Njutnovih zakona mehanike koji su toliko jednostavni i jasni da može da ih razume svaki srednjoškolac. Ispostavilo se, međutim, da Njutnovi zakoni važe samo u našem skučenom svetu malih brzina i energija. Ajnštajnova opšta teorija relativiteta opisuje svet mase i gravitacije neuporedivo preciznije, ali to ne znači da su Ajnštajnove formule lakše za razumevanje od Njutnovih. Naprotiv, puno razumevanje teorije relativiteta zahteva fundamentalno poznavanje matematike, fzike pa čak i filozofije. Šta tek reći za teorije koje predstavljaju alternativu za standardni model, poput teorije struna koja elementarne čestice opisuje kao oscilacije dvodimenzioalne gumice u desetodimenzionalnom Čalabi-Jau prostoru, sa tri “normalne” i sedam skrivenih dimenzija? Ova spekulativna teorija dosad nije dala nikakva precizna predviđanja jer su njene jednačine toliko složene da ih je nemoguće rešiti ni u najuprošćenijem obliku.  

Očigledno je da se krugovi ljudskog znanja šire, ali se istovremeno sužavaju i krugovi našeg razumevanja, baš onako kako kaže nobelovac Stiven Vajnberg: “Što više otkrivamo, što bolje upoznajemo zakone na kojima svet počiva, sve manje smisla vidimo u svemu tome”.  

Vreme #1123

  

Svemirski privatnici

Do skoro je izgledalo da je kosmos poljana na kojoj se strateški nadmeću države ali ne i privatne kompanije. Izgleda da je konačno došlo vreme da zakoni ponude i potražnje zažive i na nebu.

Kapsula "Dragon" po povratku na Zemlju

Svet je sa velikom pažnjom pažnjom propratio vest da je 25. maja 2012. godine kapsula "Dragon" privatne svemirske kompanije "SpaceX" uspešno prispela na Međunarodnu svemirsku stanicu. Po prvi put je na stanicu prispelo jedno privatno vozilo i po prvi put je, nekoliko dana kasnije, takvo vozilo uspešno vraćeno na zemlju. Sama po sebi, vest ne znači mnogo jer je privatni biznis odavno prisutan u kosmosu. Ono što je bitno je činjenica da će "Dragon", ako sve ispadne po planu, jednoga dana na istoj ruti nositi i astronaute, što je zadatak koji do sada nije poveren nijednoj privatnoj kompaniji.

Za razliku od svog prethodnika Džordža Buša koji nije mnogo mario za kosmos, američki predsednik Obama napravio je bar jedan dobar potez u ovom domenu: praktično je ukinuo državni monopol (oličen u nacionalnoj svemirskoj agenciji NASA) u svim "kosmičkim" poslovima koje može da pokrije privatni biznis. I do sada su privatne kompanije imale veliki značaj kada je u pitanju lansiranje komercijalnih satelita u Zemljinu orbitu, ali tek od Obame postoji mogućnost da privatna inicijativa pokrije i ono što je, objektivno, najkomplikovanije i za nacionalni prestiž najznačajnije: transport astronauta sa zemlje do niske zemljine orbite i nazad, sa ciljem da se u bliskoj budućnosti pokriju i mnogo veća rastojanja.

Razlozi za ovo su višestruki. NASA, kao i svaka druga državna ustanova, nije naročito efikasna u raspolaganju novcem kojeg je, iz godine u godinu, sve manje. Održavanje i razvoj sopstvenih raketa-nosača, naročito onih koje mogu da nose i ljudsku posadu, za Agenciju je uvek bio nužan ali skup, rizičan i komplikovan posao koji nema mnogo veze sa naučnim ciljevima koje NASA želi da postigne. Sa druge strane, ni let u kosmos nije ono što je nekad bio: danas amaterske rakete sa lakoćom dostižu visinu sa koje se lepo vidi da je Zemlja okrugla a ne ravna kao tepsija. Napredak tehnologije i informatike omogućio je većem broju privatnih kompanija i investitora da sa relativno skromnim finansijskim sredstvima prekorače visinu od 100 kilometara gde, po konvenciji, prestaje atmosfera i počinje beskrajno kosmičko prostranstvo. NASA je u ovaj perspektivni sektor uložila nekoliko stotina miliona dolara, u nadi da će iz šarolikog društva isplivati nekoliko partnera na koje će agencija moći trajno da se osloni, čak i po cenu (privremenog) nacionalnog poniženja. Jer, nacija koja je pre više od 40 godina hodala po Mesecu danas nema vozilo koje može da preveze astronaute do Međunarodne svemirske stanice već u te svrhe mora da rentira ruske "Sojuze" po ceni od oko 70 miliona dolara za mesto u kabini.

Tri "preživela" šatla čiji su letovi bili rizični i veoma skupi (mnogo incidenata, dve katastrofe, 14 izgubljenih ljudskih života, nekoliko stotina miliona dolara po jednom letu), završila su u muzejima. NASA se tako ratosiljala najvećeg kamena oko vrata što, opet, ne znači da je Agencija odjednom postala domaćin za primer. Jer, svemirski teleskop "Džejms Veb" koji treba da zameni slavni ali vremešni "Habl" i dalje nastavlja da guta pare sumanutom brzinom. S obzirom da je zbog daljeg fundiranja teleskopa NASA morala da suspenduje neke već odobrene misije, ne čudi što mnogi smatraju da se "Džejms Veb" pretvorio u "projekat koji je pojeo ostatak astronomije". Ova ambiciozno zamišljena nebeska opservatorija koja će biti u stanju da zaroni u najdublju prošlost vasione, sve do trenutka kada su se "zgusnule" prve galaksije i "upalile" prve zvezde, u razvoju je još od 1997. godine. Projekat se više puta našao "na panju", spreman za sekiru, ali je na volšeban način stalno preživljavao. Dosadašnji troškovi narasli su na 4 milijarde dolara, a još toliko će biti potrošeno pre nego što se teleskop 2018. godine nađe u orbiti, ukoliko neka nova komisija američkog Kongresa do tada ponovo ne pokuša da ga likividira.

Baš zato je privatni kosmički program, u kome se NASA pojavljuje kao nadzornik i konsultant ali ne i kao glavni investitor, dobrodošao. Ne samo da će NASA tako smanjiti svoje troškove (u nekim segmentima i desetostruko) već će u bliskoj budućnosti biti u stanju da iz sve veće ponude izabere ono što ima najbolji odnos kvaliteta i cene a da, pritom, ne snosi troškove eventulanog neuspeha.

Treba, ipak, imati u vidu da reforme nisu počele juče i da današnja komercijalizacija kosmosa vuče svoje korene još iz doba Ronalda Regana kada je američkim privatnim kompanijama omogućeno da lansiraju satelite u orbitu na komercijalnim osnovama, iako su do tada NASA i šatl imali apsoltuni monopol na ove poslove. Dalja deregulacija u ovoj oblasti uslovila je da čak i NASA mora da traži usluge privatnih kompanija kad god je to moguće, sa izuzetkom letova sa ljudskom posadom.

Sličan evolutivni put prolazili su i Evropa i Rusi. Iako je Evropska svemirska agencija (ESA) napravljena po kalupu NASA, Evropljani su mnogo pre svojih uzora shvatili da će bez privatnog kapitala teško moći da drže korak sa ostalim svetskim silama. ESA je još 1980. godine osnovala kompaniju "Arianespace", prvu firmu koja se pod komercijalnim uslovima bavila transportom tereta u kosmos. I pored povremenih neuspeha i zastoja, raketa-nosač "Arijana" je u narednih petnaestak godina već lansirala preko sto satelita. "Arianespace" je i danas vrlo konkurentna kompanija u vlasništvu preko dvadeset pravnih subjekata (privatne firme, naučne ustanove, politička tela), iz desetak evropskih država.

Privatizovana je i "Energija", najveća kompanija ruske svemirske industrije koja se bavi izgradnjom letelica  i orbitalnih stanica. Manji deo vlasništva ruska država prodala je privatnim investitorima još 1994. godine a većinski paket akcija tri godine kasnije. To se pokazalo kao dobar potez pošto Rusi danas obavljaju skoro polovinu svih komercijalnih lansiranja satelita u orbitu (44%), dok su Evropljani (28%) i Amerikanci (6%) daleko iza njih. Kada je podela para u pitanju, slika je znatno drugačija pošto evropske i američke kompanije tradicionalno servisiraju bogatije klijente sa većim prohtevima.

Danas je pružanje usluga kosmičkog transporta na komercijalnim osnovama izraslo u veliki biznis. Najveći klijenti su i dalje države koja za lansiranje svojih vojnih, komunikacionih i naučno-istraživačkih satelita troše oko 100 milijardi dolara godišnje. Sve više ove usluge koriste i privatne kompanije (telekomunikacioni operateri i TV stanice), ali je ovaj segment tržišta još uvek u začetku. Podela posla još uvek nije strogo tržišna pošto domaće kompanije uvek imaju prednost, ali ima i dosta izuzetaka. Evropske države po pravilu koriste usluge "Arianespacea", dok Amerikanci favorizuju domaći "United Launch Alliance" (zajedničko preduzeće "Boinga" i "Lokida").

Tržišni lider: Dragon kompanije SpaceX

Mnogi, međutim, upozoravaju da se ceo koncept još nije dokazao u praksi i da postoji opasnost da privatni biznis, kao i toliko puta do sada, stavi profit ispred pouzdanosti i kvaliteta. Letovi u kosmos imaju ogroman vojno-politički i strateški značaj i niko nije spreman da u potpunosti prepusti jedan važan aspekt ovog posla (transport) privatnom sektoru. Broj kompanija koje komercijalno lansiraju satelite u zemljinu orbitu i dalje je dva puta manji od onog nekomercijalnog karaktera. Ruku na srce, NASA je u svojim pionirskim danima, kada je budžet još uvek bio tanak a kosmička trka sa SSSR-om sve intenzivnija, imala običaj da kupuje brza i jeftina rešenja koja su razvijana izvan sopstvene kuće. Ali kada su Džona Glena, prvog američkog astronauta koji je obleteo planetu, pitali šta ga je najviše brinulo tokom istorijske misije, on je iskreno odgovorio: "Saznanje da letim na vrhu gomile od dva miliona delova koju je sagradio najjeftiniji ponuđač".

Ima li tu nečeg za nas, obične ljude, kojima je dobra zabava mnogo važnija od teške nauke? Naravno da ima. "Virgin Galactic" od nedavno nudi i običnim (uz to i dovoljno zdravim) smrtnicima mogućnost suborbitalnog leta do ruba kosmosa, tzv. Karmanove linije (sa povratnom kartom uračunatom u cenu). Autor ovog teksta već je popunio formular za rezervaciju leta (na adresi http://my.rs/7cw) i ponudio svoj honorar kao kaparu. Velikodušni sponzori koji su voljni da pokriju manji ostatak do pune cene od 200.000 dolara treba da kontaktiraju redakciju "Vremena".

Deset najznačajnijih privatnih projekata u kosmosu 

10. Lynx ("XCOR Aerospace")

Reč je o suborbitalnom šatlu za dve osobe koji je dizajniran tako da za poletanje i sletanje može da koristi regularne aerodrome. Umesto putnika letelica može da nosi i naučnu opremu koja bi se koristila tokom kratkotrajnog boravka u kosmosu. Prva mesta već su rezervisana za naučnike sa instituta "Southwest". Očekuje se da prvi komercijalni let bude obavljen krajem 2012. godine a zainteresovani će moći da kupe kartu po ceni od oko 95.000 dolara.

9. SpaceShipTwo ("Virgin Galactic")

Letelica prima do šest osoba ili ekvivalentu količinu naučne opreme. Do visine od 15.000 metara letelica putuje pasivno, zakačena ispod aviona-nosača ("WhiteKnightTwo"). Kada jednom dospe u stratosferu, SpaceShipTwo se odvaja od svog "tegljača" i započinje sopstveni let na raketni pogon, sve do maksimalne visine od oko 100 kilometara. Do sada se preko 500 zainteresovanih astronauta-amatera sa novčanicima debljim od 200.000 dolara prijavilo za let. Prvi eksperimentalni skokovi u svemir očekuju se do kraja ove godine, a komercijalni će uslediti najkasnije do kraja 2014. godine.

Iza kompanije "Virgin Galactic" stoji Ričard Brenson, poslovni magnat poznat po svojoj "Virgin" imperiji koju čini preko 400 Virgin-ovo-Virgin-ono kompanija (muzička kuća i avio-prevoznik su, svakako, najpoznatiji članovi grupe).

8. Armadillo ("Armadillo Aerospace")

Još jedno suborbitalno vozilo sa klasičnim, vertikalnim poletanjem. Projekat je pokrenuo Džon Karmak, jedno od najpoznatijih imena u industriji video-igara. Letelica nosi maksimalno dva putnika, sedište košta oko 110.000 dolara a za rezervacije treba da pozovete agenciju "Space Adventures". Prvi putnik izabran je na lutriji, ali datum poletanja još nije utvrđen.

7. Privatna svemirska stanica ("Bigelow Aerospace")

Kad čovek ode u kosmos a ne želi odmah da se vrati kući, treba mu prenoćište. Upravo na takve misli kompanija "Bigelow Aerospace" koja razrađuje projekat habitata za smeštaj naučnika i turista u zemljinoj orbiti. Reč je o modularnim, proširivim naseljima u kosmosu nalik na Međunarodnu svemirsku stanicu. Prostir će se prodavati ili rentirati zainteresovanim državnim agencijama i privatnim kompanijama.

"Bigelow" je već lansirao par eksperimentalnih modula tokom 2006. i 2007. godine. Svaki modul ima oko 330 kubnih metara korisnog prostora a najmanji komercijalni hotel u orbiti imaće bar dva ovakva elementa. S obzirom da se kompanija ne planira da se bavi i prevozom putnika do svojih "orbitalnih hotela", taj posao poveren je kooperantima (Boing, "SpaceX").

6. Stratolauncher ("Stratolauncher Systems")

Kad neko ima para kao Pol Alen, jedan od osnivača Majkrosofta, onda može da ih uloži u najskuplje i najkvalitetnije ljude. Jedan od njih svakako je i legendarni avio-konstruktor Bart Ratan, čovek koji je napravio neke od najlepših, najegzotičnijih i najinteresantnijih letelica koje su do sada više puta pomerale granice mogućeg. Alen i Ratan trenutno rade na raketi koja će u zemljinu orbitu moći da iznese teret, satelite i naučnu opremu a u perspektivi i ljudsku posadu. Raketa će biti lansirana sa stratosferske platforme, specijalnog aviona-nosača sa najvećim rasponom krila u istoriji (117 metara). Zasad sve postoji samo na papiru, probni letovi se najavljuju za 2015. a prvi komercijalni za 2016. godinu.

5. Liberty ("ATK")

Kompanija "ATK" poznata je po tome što je proizvodila buster-rakete za spejs-šatl (raketni motori na čvrsto gorivo koji se koriste u inicijalnoj fazi poletanja). Sad kada šatla više nema, kompanija mora da pronađe novi izvor prihoda. Zajedno sa renomiranim "Lokidom" i evropskim "Astriumom", "ATK" razvija "Liberty", konvencionalnu raketu visoku 90 metara sa kapsulom koja može da ponese sedam astronauta. Opitni letovi predviđaju se za 2014. godinu, prvi let sa posadom za 2015. a početak pružanja komercijalnih usluga za 2016. godinu.

4. Blue Origin

Komapniju sa ovim imenom osnovao je Džef Bezos, prvi čovek "Amazona", najveće (internet) knjižare na svetu. Bezos se nada da će uspeti da dobije dugoročan posao da za potrebe NASA prevozi teret i astronaute do svemirske stanice i nazad. U te svrhe razvija se novi raketni nosač sa prvim stepenom za višekratnu upotrebu i kapsulom koja će moći da primi sedam članova posade. Ako sve bude po planu, prvi letovi mogli bi da budu obavljeni između 2016. i 2018. godine.

Projekat je, očigledno, na dobrom putu pošto je NASA u njega već uložila oko 25 miliona dolara kako bi pospešila i ubrzala razvoj. Paralelno sa raketnim nosačem, "Blue Origin" radi i na verziji letelice za suborbitalne izlete u kosmos ("New Shepard").

3. Dream Chaser ("Sierra Nevada")

Polazeći od stava da spejs-šatl predstavlja samo lošu realizaciju jedne dobre ideje, kompanija "Sierra Nevada" razvija "Dream Chaser", mali raketoplan sposoban da u zemljinu orbitu iznese sedam astronauta. Raketoplan će biti lansiran vertikalno, nataknut na vrh rakete-nosača, a za spuštanje će koristiti običnu aerodromsku pistu (baš kao i šatl). NASA je u ovaj perspektivni projekat već uložila 100 miliona dolara a prvi letovi najavljuju se za 2016. godinu.

2. CST-100 ("Boing")

Kopirajući i kombinujući ono najbolje iz projekata "Apollo" i "šatl", u komercijalnu eksploataciju kosmosa uključio se i kolos kakav je "Boing". Centralno mesto u razvoju ima kapsula CST-100 prečnika 4.5 metara koja će prevoziti astronaute do međunarodne svemirske stanice i drugih destinacija u niskoj orbiti. Kapsula je koncipirana tako da izdrži bar deset letova bez većih popravki a moći će da se spusti i na zemlju i na vodu (prvenstveno u slučaju opasnosti). NASA je sponzorisala razvoj sa oko 120 miliona dolara a početak eksploatacije predviđa se za 2016. godinu.

1. Falcon 9/Dragon ("SpaceX")

Kompanija "SpaceX" je, bez ikakve sumnje, trenutno dominantan "igrač" na polju komercijalizacije kosmičkih letova. Svet je nedavno obišla vest da je teretni brod "Dragon" lansiran raketom "Falcon 9" uspešno prispeo na Međunarodnu svemirsku stanicu i dostavio potreban provijant, što do sada nije ostvario niti pokušao nijedan drugi kosmički "privatnik". Time je "SpaceX" uspešno obavio prvi od ukupno 12 ugovorenih letova za potrebe NASA.

Osnivač kompanije i njen sadašnji direktor je Elon Mask, Južnoafrikanac poznat po tome što je  svojevremeno osnovao "PayPal", danas verovatno najpopularniji svetski servis za elektronsko plaćanje i transfer novca putem interneta. Mask je filantrop, želja mu je da čovečanstvu pokloni novu verziju "Dragona" sposobnu da nosi i ljudsku posadu, ne samo u zemljinu orbitu nego i mnogo dalje, sve do Marsa i tako ljudsku rasu učini "istinski interplanetarnom". NASA smatra da ovaj cilj vredi najmanje 75 miliona dolara, koliko je do sada agencija uložila u "Dragona" i "Space X".

Za nas ovdašnje, verovatno bi bilo mnogo korisnije da "PayPal" dođe u Srbiju (koja se još uvek nalazi na sramnom spisku zemalja u kojima ovaj servis ne funkcioniše) nego da Elon Mask stigne na Mars. Na žalost, u to ne žele da ulože pare ni NASA, ni Elon Mask a ni naše vlasti. 

(izvor: Space.com)

Platina iz kosmosa

Lari Pejdž

Odavno je poznato da su resursi naše planete skoro zanemarljivi kada se uporede sa onima koji su rasuti širom Sunčevog sistema. U aprilu je grupa bogatih preduzetnika (predvode je osnivač Gugla Lari Pejdž i režiser Džejms Kameron) osnovala preduzeće "Planetary Resources" čiji je cilj eksploatacija rudnog bogatstva zapretenog u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera.

U ovoj zoni Sunčevog sistema obitava preko 10.000 asteroida većih od 50 metara a svaki od ovih kamenova, zaostalih još iz vremena formiranja Sunčevog sistema, predstavlja potencijalni rudnik plemenitih metala, pre svega platine čija je berzanska cena na nivou cene zlata. Jedan manji asteroid u svojim površinskim slojevima može da sadrži više platine nego što se na Zemlji iskopa i preradi za čitavu godinu. A tu su i drugi dragoceni i retki metali (paladijum, osmijum, iridijum), pa čak i voda koja bi se mogla iskoristiti tokom neke od budućih, dugotrajnih kosmičkih misija. Procenjuje se da vrednost dragocenih metala po jednom osrednjem asteroidu kilometarskog prečnika iznosi oko 5-6 milijardi dolara. Vrednost celokupnog rudnog blaga u asteroidnom pojasu meri se trilionima dolara.

Džems Kameron

Iako je projekat kosmičkog rudarenja načelno izvodljiv, sva potrebna tehnologija još uvek je u povoju. Japanska sonda "Hijabusa" donela je 2010. godine na Zemlju stotinak čestica prašine sa asteroida Itokava, posle nebrojenih peripetija i višegodišnjeg zakašnjenja. Možda je to zdrav početak, ali da bi eksploatacija asteroida bila ekonomski isplativa, potrebna je čitava flotila masivnih, robotizovanih "rudara", autonomnih mašina koje će bitu u stanju da kopaju i prerađuju rudu na licu mesta a zatim transportuju rafinirani metal na Zemlju preko ogromnih kosmičkih rastojanja. Takođe, roboti se ne mogu slati u kosmos nasumično, neophodno je prethodno identifikovati asteroide sa najvećim rezervama plemenite rude. U tu svrhu, "Planetary Resources" planira da u bliskoj budućnosti lansira nekoliko svemirskih teleskopa i istraživačkih sondi koje će sistematski osmatrati asteroidni pojas i u njemu locirati nekoliko najprivlačnijih "rudnih žica".

Čak i da tehnološki izazovi nisu ovako veliki, treba rešiti i brojna političko-ekonomska pitanja. Projekat lako može da postane žrtva svog sopstvenog uspeha. Ako bi u kratkom roku neko ponudio tržištu ogromne količine plemenitih metala, izvesno je da bi cene drastično pale a to bi moglo da ugrozi i ekonomsku isplativost čitavog poduhvata. Nešto slično dogodilo se i španskoj srednjovekovnoj imperiji koja je u državu ubacila ogromnu količinu zlata opljačkanog u Americi od strane konkvistadora. Zlato je obezvređeno a zemlju je zahvatila nekontrolisana inflacija.

Na kraju, postavlja se pitanje pod kojim pravnim uslovima neki privatni investitor može da "ogradi" čitav asterorid i potom ga iscedi kao limun. Prema međunarodnoj konvenciji iz 1967. godine nijedna država nema pravo da proglasi vlasništvo nad nebeskim telima, što je imalo savršenog smisla u vreme trke za Mesec. Međutim, konvencija ne pominje privatne kompanije i pravo na ekonomsku eksploataciju asteroida, planeta i satelita. Jednoga dana ovo pitanje će, verovatno, biti regulisano kao što je danas uređeno pravo na ribarenje i eksploataciju bogatstava u međunarodnim vodama. Do tada, postojaće pravni vakum u kojem će, kao i obično, ušićariti oni koji su najbrži, najhrabriji i, svakako, najbezobrazniji.

OTRAG

Malo je poznato da je prva ideja o lansiranju satelita u kosmos "za male pare" ponikla u Štutgartu. Projekat je pokrenuo Luc Kajzer, nemački avio-inženjer, koji je 1975. godine osnovao kompaniju "Orbital Transport und Raketen AG" (OTRAG) sa namerom da tržištu ponudi jeftinu raketu sposobnu da u orbitu iznese teret od dve tone.

Arijana,
naslednik OTRAG-a

Od samog početka OTRAG se suočio sa velikim teškoćama. Pre svega, Nemcima je nedostajao kosmodrom na dovoljno maloj geografskoj širini (što je geografska širina kosmodroma veća, to je veća i količina potrebnog goriva). Za mesto gde će se obavljati eksperimenti na kraju je izabrana Katanga u tadašnjem Zairu, ali su se vrlo brzo pobunili zairski susedi u strahu da će nemačke rakete moći da se iskoriste protiv njih kao dalekometni projektili. Pritisak na Nemačku da odustane od razvoja vršili su i SSSR i Francuska kojima se nije dopadala ideja da Nemačka osvoji tehnologiju interkontinentalnih raketa i tako naruši postojeću ravnotežu snaga u svetu.

I pored svih političkih pritisaka, projekat je napredovao, možda i zahvaljujući konsultantskim uslugama Vernera fon Brauna, konstruktora "Saturna V", koji se nakon penzionisanja "Apollo" projekta povukao iz NASA. Do početka osamdesetih obavljeno je preko 6.000 uglavnom uspešnih testova. Međutim, politički pritisci ubrzo su postali neizdrživi. Reagujući na međunarodne zahteve Zair je uskratio gostoprimstvo i OTRAG je morao da se preseli u Libiju, ali bez prvobitnog entuzijazma. Kada je nedugo potom ESA pokrenula projekat "Arijane", OTRAG je odjednom postao nebitan i Nemci su digli ruke od (samo) svoje kompanije. Iako OTRAG nikad nije kompletirao nijednu raketu (testirani su samo individualni stepeni), elementi originalnog nemačkog dizajna koriste se i danas u takođe privatnom projektu "Armadilo".

Vreme #1120