Jul 24, 1999

Zvezdanim stazama

Kada je u aprilu 1961. godine, u jeku hladnog rata, Jurij Gagarin obleteo Zemlju kao prvi čovek u kosmosu, izgledalo je da Sovjeti pobeđuju svoje rivale na svim frontovima. Samo nedelju dana kasnije, Amerikanci su doživeli još jedan težak šamar globalnih razmera: operacija iskrcavanja na Kubu doživela je sraman fijasko u Zalivu svinja. Džon Kenedi, tadašnji američki predsednik, morao je hitno da povuče potez kojim će ojačati pokolebani borbeni moral svojih sugrađana. Odjednom, ništa nije bilo važnije nego pobediti Sovjete u kosmosu. No, samo su najbliži Kenedijevi saradnici mogli da pretpostave koliko će visoku metu predsednik postaviti tokom obraćanja članovima Kongresa u maju 1961: “Smatram da ova nacija treba da upotrebi sve svoje potencijale i do kraja ove decenije spusti čoveka na Mesec”, smireno je objavio Kenedi. “Zbog čega smo rešeni da prihvatimo ovaj izazov? Iz istih razloga zbog kojih je Lindberg preleteo Atlantik, zbog kojih se ljudi penju na najviše planine. Mi danas ne znamo kakvu korist od toga možemo očekivati. Ali smo odlučni da odemo na Mesec, ne zato što je to lako već zato što je teško, uvereni da će ovaj poduhvat probuditi ono najbolje u nama.”

Bio je to šok za malobrojne inženjere upućene u tajne kosmičkog leta. Alan Šepard je u Merkjuriju tek obavio prvi suborbitalni kosmički let, koji je trajao svega nekoliko minuta. A na Mesec se, prema Kenedijevim rečima, trebalo spustiti za manje od devet godina. Bilo je to kao da neko od školske košarkaške ekipe zahteva da za manje od decenije osvoji NBA titulu. Pa ipak, nacija je zdušno prihvatila iskušenja koje je projekat Apolo doneo sa sobom, obezbedivši najvažniji preduslov za uspeh poduhvata – novac. Budžet koji je NASA imala na raspolaganju bio je skoro neograničen. Svaki američki građanin, bilo kog pola ili uzrasta, odvajao je najmanje pola dolara nedeljno za osvajanje Meseca. U pogonima NASA radilo je više od 30.000 ljudi, a zajedno sa kooperantskim firmama ova brojka se penjala na neverovatnih 400.000. Poduhvat je dostigao takve razmere da se mogao porediti jedino sa projektom “Menhetn”, okončan proizvodnjom prve američke atomske bombe.

POČETNI MALER: Početni entuzijazam i dobri rezultati tokom više orbitalnih letova dvoseda Džemini, u kome su astronauti uvežbavali osnovne pilotske tehnike i sticali iskustvo neophodno za let na Mesec, brzo su splasli kada je postalo jasno da su tehničke teškoće i dalje velike. Razvoj gigantskog raketnog nosača Saturn V tekao je vrlo sporo. Ovim poslom rukovodio je Verner fon Braun, genijalni konstruktor zloglasnih nemačkih raketa Fau-2, bivši esesovac koga su zarobili zapadni saveznici pred kraj Drugog svetskog rata. Ni razvoj komandnog i mesečevog modula nije tekao ništa bolje. Najmračniji trenutak projekta Apolo zbio se 27. januara 1967, i to na zemlji, tokom rutinskog treninga posade u zatvorenoj komandnoj kapsuli. U kabini napunjenoj čistim kiseonikom izbio je požar koji se munjevito proširio na lako zapaljivu plastiku od koje je bio izrađen brodski “nameštaj”. Nažalost, izlazna brava kapsule bila je toliko komplikovana da čak ni atletski građeni Ed Vajt nije mogao da je otvori u ono malo vremena koliko mu je sudbina stavila na raspolaganje. Zajedno sa njim izgoreli su i Virdžil Grisom, jedan od sedmorice prvih američkih astronauta, i Rodžer Čafi, astronaut-početnik.

U leto 1968. godine sve vesti su bile loše. Nacija je bila šokirana ubistvima Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, uz to i dodatno deprimirana slikama krvavog rata u Vijetnamu. Rok od deset godina već je polako isticao, a izveštaji CIA su sve češće govorili o mogućnosti da Sovjeti u trci za Mesec ponovo preteknu čitav svet. Stvari su počele lagano da se menjaju u avgustu, kada je Džordž Lou, inženjerski genije koji je iz senke nadgledao razvoj Apola, predložio da se više ne traći vreme na višestruke bespotrebne provere letelica, i zatražio da se prvi naredni brod pošalje put Meseca. Doduše, sletanje na Mesec bilo je još uvek nemoguće, pošto razvoj mesečevog modula nije bio završen, ali je zato let oko Meseca bio na dohvat ruke. Posle početne skepse, direktori NASA-e su se zagrejali za ovu ideju. Ubrzo je objavljeno da će, nakon uspešne provere komandnog modula Apola 7 u orbiti oko Zemlje, prva naredna posada poleteti put Meseca.

Ova iznenadna žurba izazvala je velike rokade astronautskih timova. Mek Divit, koji se sa svojim momcima spremao za još jedan eksperimentalni let u Apolu 8, nije bio preterano zagrejan za novu ideju. Na njegovo mesto uskočili su Borman, Lavel i Anders, i tako postali prvi ljudi koji su napustili sigurno okrilje majčice Zemlje uputivši se ka nekom drugom nebeskom telu. Prvi kosmički putnici dočekali su katolički božić 1968. u dobrom raspoloženju, čitajući Bibliju u mesečevoj orbiti. Gledajući kroz male prozore komandnog modula, astronauti su mogli lako da uporede negostoljubivi Mesečev pejzaž sa dalekom lepotom rodne planete.

DOBRI REZULTATI: U martu 1969. usledio je maratonski let Apola 9 oko Zemlje tokom kojeg su Mek Divit, Skot i Švajkart prvi put testirali kompletan Apolo ansambl, zajedno sa komandnim i mesečevim modulom. Rezultati su bili tako dobri da je odlučeno da se već u maju pristupi generalnoj probi. Upravljajući Apolom 10, Staford, Jang i Sernan približili su se Mesecu na samo 17 kilometara, a zatim se rutinski vratili nazad.

I tako je svanuo 16. jul 1969. Na lansirnoj rampi u močvarama Floride našla se posada Apola 11 koju su činili Nil Armstrong (kapetan), Edvin Baz Oldrin (pilot mesečevog modula) i Majkl Kolins (pilot komandnog modula). Njihov zadatak bio je da se konačno spuste na Mesec i tako uspehom okrune skoro decenijski napor čitave nacije. Neko bi možda pomislio da su ovi momci bili bolji od najboljih. Ustvari, ovaj zadatak mogla je da obavi svaka od utreniranih posada. Na Armstrongovu ekipu je, jednostavno, došao red.

Trostepena raketa Saturn V, koja je posadu i opremu Apola 11 izbacila u orbitu, bila je čudo neviđeno. Široka deset, visoka 110 metara i teška preko 3000 tona, ova raketa trošila je petnaest tona goriva u sekundi. Ni komandni brod Kolumbija nije zaostajao u složenosti. Kabina kupastog oblika, široka oko četiri i visoka tri metra, u kojoj su tokom leta boravila trojica astronauta bila je, ipak, neuporedivo komfornija u odnosu na klaustrofobičnu unutrašnjost Džeminija ili Merkjurija. Posada je bila rasterećena mnogih zamornih obaveza, jer je kompjuter vodio računa o potrebnim korekcijama kursa, preciznom paljenju i gašenju glavnog motora, odašiljanju telemetrijskih podataka na Zemlju i stotinama drugih sitnih obaveza. Ovo čudo elektronike ni izbliza nije ličilo na današnje personalne kompjutere: nedostajale su tastature, monitori, tvrdi diskovi... Za vojnog pilota, naviklog da jednu ruku drži na poluzi potiska dok drugom kontroliše komandnu palicu, upravljanje brodom nije imalo draž letenja u “običnom” borbenom avionu. Ovo je naročito iritiralo Kolinsa, čiji je glavni zadatak bio da pilotira brodom: “Jadno mi je ovo letenje – ništa ne radim, samo stiskam dugmiće.”

Kad već nije bilo nekog naročitog posla tokom leta ka Mesecu, posada je imala dosta vremena za slobodne aktivnosti: neobavezan razgovor sa kontrolom leta u Hjustonu, dokono gledanje kroz prozor, fotografisanje, uživanje u čarima bestežinskog stanja i, naravno, obavljanje osnovnih fizioloških potreba. U tom pogledu, Apolo 11 bio je toliko nesavršen i komplikovan da je većina astronauta do poslednjeg trenutka odlagala “ono što se odložiti ne može”.

”Mali posao” obavljao se tako što bi se navukao specijalni kondom koji je preko slavine i creva bio povezan sa spoljašnjim vakuumom. Od same pomisli da će svoju muškost morati da gurne direktno u ledenu kosmičku prazninu, astronautima se dizala kosa na glavi. No, i takav kakav je bio, “mali posao” bio je pesma u odnosu na obavljanje “velikog”. Volter Šira, prvi momak koji se u kosmosu praktično bavio izučavanjem ovog problema, nakon višednevnog obletanja oko Zemlje u Apolu 7 kiselo je preporučio svojim kolegama: “Odvojite bar sat vremena, skinite se do gole kože i pripremite gomilu papira za brisanje.” Ono što je Radovan III nazivao “rezultatima svoga rada” odlagalo se u specijalne džakove, čiji se rub prethodno lepio selotejpom za isturenu zadnjicu. Pošto u uslovima bestežinskog stanja ništa nije moglo da padne u vreću tek tako, sa strane je napravljen poseban džep u koji bi astronaut gurnuo svoje prste i pomagao “otpadnim produktima” da se uredno slože na dno. Kada bi i ovo poniženje bilo nekako okončano, sledila je – dezinfekcija. Pošto vreću nije bilo moguće tek tako zavrljačiti kroz prozor, u nju je trebalo ubaciti nekoliko kapsula žestokog baktericidnog sredstva. Da bi se reagens bolje izmešao sa ostalim “materijalom”, astronaut je morao da zatvorenu vreću još neko vreme nežno mesi rukama. “Ekološka katastrofa” stalno je lebdela nad glavom.

LET KROZ PRAZNINU: Mesečev modul Orao bio je napravljen iz dva dela: donjeg, četvrtastog, sa motorom za spuštanje i kracima paukolikog oblika kojima je letelica trebalo da se osloni na površinu Meseca, i gornjeg, nalik na izubijanu bilijarsku kuglu, u kome su dva astronauta boravila tokom spuštanja i povratka sa Meseca. Konstrukcija Orla bila je filigranska: debljina zidova ponegde je iznosila svega dva hiljadita dela milimetara. Dešavalo se da prilikom sklapanja neoprezni mehaničar ispusti klešta i tako probije tanki oklop broda.

Posle tri dana leta kroz 400.000 kilometara široku prazninu između Zemlje i Meseca, Kolins je ostao da u Kolumbiji kruži oko Meseca, dok su Armstrong i Oldrin prešli u Orla i otpočeli završno spuštanje na Mesec. Najveći deo posla trebalo je da obavi brodski kompjuter. U principu, on je mogao da čitav posao završi sam i glatko spusti astronaute na predviđeno mesto uz minimalnu ljudsku pomoć. Međutim, Armstrong je bio veoma skeptičan prema automatici, bojeći se da bi “ćoravi” kompjuter mogao da ih odvede pravo u krater ili ih slupa o kakvu veliku stenu. Zato je, na oko deset kilometara od površine Meseca, Armstrong preuzeo komande u svoje ruke i počeo da traži prikladno mesto za spuštanje. U tome je očigledno preterao pa je ciljnu tačku promašio za nekoliko milja, istrošivši pri tome skoro celokupno raspoloživo gorivo. Orao se spustio u “More tišina” 20. jula 1969. godine u 15 časova i 17 minuta po Hjustonu.

Tokom šest narednih sati, Armstrong i Oldrin su malo odremali, a zatim počeli da oblače specijalna odela za izlazak na Mesečevu površinu. Oduka o tome ko će prvi napustiti brod doneta je još na Zemlji, ali se do nje nije došlo tako jednostavno. Oldrin je, svojevremeno, svojim šefovima podneo spisak sa dvadeset razloga zbog kojih je najpodesnije da baš on prvi strči niz merdevine Orla. Međutim, tri sitna detalja odlučila su u Armstrongovu korist. Prvo, on je bio kapetan posade. Drugo, za razliku od Oldrina, Armstrong je bio civilno lice, a NASA je želela da se prvo spuštanje na Mesec oslobodi primesa svakog militarizma. I na kraju, promena redosleda izlaska iz broda zahtevala je da Armstrong i Oldrin zamene mesta ispred vrata kabine, u prostoru koji je bio malo veći od špajza za metle. Tokom jednog takvog pokušaja, Oldrin je umalo polomio komandnu tablu, šefovi su to videli, i diskusije o ovom pitanju više nije bilo.

Drugi problem bio je mnogo značajniji: u to vreme niko nije znao kako Mesečeva površina tačno izgleda. Bilo je vrlo umnih ljudi koji su tvrdili kako je Mesec toliko izudaran silnim meteoritima da je njegovo tlo pretvoreno u sloj najfinije prašine debeo nekoliko metara. Ova prašina mogla bi da proguta astronauta za nekoliko sekundi. Drugi su opet verovali da je, usled odsustva atmosfere i snažnog dejstva sunčevog zračenja, mesečevo tlo postalo hemijski aktivno i da je dovoljno da dođe u kontakt sa kiseonikom iz Orla pa da dođe do požara i eksplozije. Ma koliko ove pretpostavke bile fantastične, Armstrong se niz merdevine spuštao uz ekstremnu preciznost: dve prečke dole, jedna gore, da bi se na kraju zaustavio na platformi tik iznad tla. Onda je jednom nogom pažljivo ispipao površinu Meseca i konačno zakoračio na nju. Niti se tom prilikom zapalio, niti je u zemlju propao. U knjigama piše da je Armstrong tom prilikom izgovorio “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo!” No, i danas postoje velike sumnje u verodostojnost ove istorijske rečenice.

RAZVIJANJE ZASTAVE: Armstrongu se, odmah zatim, pridružio i Oldrin. Pošto je razmotana američka zastava, nakon čestitki koje im je uživo uputio Ričard Nikson, astronauti su počeli malo slobodnije da se kreću po Mesecu isprobavajući razne stilove koračanja, skakanja i cupkanja u slaboj Mesečevoj gravitaciji. Njihova težina sada je iznosila samo šesti deo zemaljske, tako da su skokovi bimonovske dužine izvođeni bez ikakvih problema. Tokom dva i po časa provedenih “na terenu”, astronauti su postavili nekoliko naučnih instrumenata i sakupili oko 25 kilograma stenja i prašine. Njihov prvi “izlazak u prirodu” bio je istovremeno i poslednji. Nakon dvadeset časova provedenih na Mesecu, Armstrong i Oldrin su aktivirali gornji deo Orla, pridružili se Kolinsu na orbiti, a zatim su svi zajedno krenuli kući.

Kada je kapsula Kolumbije izvađena iz mora na nosač aviona Hornet, astronautima nije bilo dozvoljeno da radost podele sa oduševljenim sunarodnicima. Sva trojica su provela tri nedelje u karantinu, pošto su postojale minimalne šanse da su sa sobom na Zemlju doneli neki opasan mikroorganizam. Karantin je bio vrlo luksuzan, sa barom, trim-salom, finim sobama i odličnom hranom.

Po izlasku iz karantina, astronaute je dočekao novi, izmenjeni svet. Tek pošto su odgledali video-trake na kojima su po prvi put mogli sebe da vide sa strane shvatili su dimenzije divljenja s kojim su obični smrtnici pratili njihovu avanturu. Ispalo je da su, boraveći na Mesecu, propustili da na Zemlji učestvuju u kolektivnom doživljaju kakvog nije bilo ni pre ni posle toga. I možda se baš zbog toga pomalo depresivni Oldrin u jednom trenutku okrenuo ka Armstrongu i rekao mu: “Nil, pa mi smo promašili glavnu stvar!”

Posle Apola 11 Amerikanci su još šest puta leteli na Mesec i načinili još pet uspešnih sletanja. Čim je postalo jasno da Sovjeti nemaju ni novac ni tehnologiju da ponove nešto slično, Nikson je jedva dočekao da obustavi nove letove Apola i skreše budžet namenjen budućim poduhvatima. Fondovi NASA-e ubrzo su srezani sa 6 odsto na manje od 1 odsto ukupnog državnog budžeta. Umesto neverovatnih 90 milijardi dolara odvojenih samo za projekat Apolo, NASA danas dobija jedva 13 milijardi dolara godišnje. Ljudi koji su imali viziju odavno su napustili agenciju, a umesto njih došli su momci sa koledža, bez mnogo ambicija, sa jedinom željom da zadrže posao što je moguće duže. Od velikih planova (stalna baza na Mesecu, let na Mars...) nije ostalo skoro ništa, a na dosadne letove šatla koji svi odreda liče jedan na drugi više niko i ne obraća pažnju. Nekadašnji takmac koji je Amerikance naterao da pokažu sve što znaju – više ne postoji. Do nekog novog hladnog rata i nove trke za prestiž u kosmosu ostaje nam samo da čekamo ili prošetamo po mesečini.

Smetnje na vezama

Šta je tačno izgovorio Armstrong u trenutku kada je spustio nogu na Mesečevu površinu, ostaće večita tajna. Na trakama snimljenim tokom direktnog prenosa, u rečenici One small step for a man, one giant leap for mankind uopšte se ne čuje neodređeni član ispred man. Ispada da je Armstrong rekao: “Mali korak za ljude, veliki za čovečanstvo”, što deluje prilično “šuplje” i skoro besmisleno. Armstrong je posle tvrdio da je jedno slovo ispalo iz snimka zbog smetnje na vezama, ali se pažljivim preslušavanjem uočava da nikakvih problema u transmisiji nije bilo. Na direktno pitanje novinara (”Nil, zaboga, a šta si zaista rekao?”) Armstrong se samo zagonetno nasmešio i odgovorio: “To nikad nećemo znati.”

(Vreme #446)

Đunta

Ne znam da li ste, od silnog fudbala i tenisa na TV-u, primetili da je britanski BBC upravo otvorio svoju arhivu sa hiljadama dokumenata ...