Let oko sveta bez kapi goriva

Solarni impuls 2

U vreme nastajanja ovog teksta avion “Solarni impuls 2” kojim upravlja kapetan Bertran Pikar započeo je poslednju deonicu puta koja treba da kompletira čitav krug oko planete. Let od Kaira do Abu Dabija, mesta u kome je ova epska avantura i započela, trebalo bi da traje između 2 i 3 dana. Etapa nije nimalo jednostavna: poletanje je obavljeno noću a zbog turbulencija koje se očekuju tokom rute, avion će često morati da leti na preko 10.000 metara visine što znači da će pilot skoro neprekidno morati da nosi masku sa kiseonikom. Osim toga, vazduh iznad užarene pustinje nešto je ređi nego u drugim delovima sveta tako da će elise motora morati da se okreću brže kako bi obezbedile neophodan potisak. Sve to može da utiče na brzinu kojom se pune i prazne baterije. Kako trenutno stvari stoje, ipak nema razloga za brigu. Prva faza poslenje etape protekla je mirno a avion se trenutno nalazi iznad Saudijske Arabije nadomak Persijskog zaliva. Dan je sunčan, baš kako treba.

Do sada je ovaj avion koji ne nosi klasično gorivo već leti koristeći isključivo energiju sunca preleteo više od 30.000 kilometara. Put oko sveta započet je 9. marta prošle godine i od tada se projekat više puta nalazio na ivici propasti, poslednji put tokom etape od Japana do Havaja. Iako je let od 7.200 kilometara oborio sve dotadašnje rekorde za avione na solarni pogon, problemi sa instrumentima i pregrejanim baterijama naterali su posadu i kontrolu leta da prizemlje avion na deset meseci kako bi se obavile neophodne popravke i sačekale povoljnije vremenske prilike.

Piloti Bertran Pikar i Andre Bošberg

Iza projekta koji je začet pre sedamnaest godina stoje dva čoveka, Bertran Pikar i Andre Bošberg, koji se iz etape u etapu smenjuju za komandama aviona. Obojica su istovremeno i avanturisti i poslovni ljudi i teško je reći šta im od toga više leži. “Ljudi će vam često reći da je nešto nemoguće. Nas upravo takve stvari motivišu”, kaže Pikar, “i zato pozdravljam sve one koji veruju u snagu snova, koji žele da nam se pridruže u  istraživanju života”. Da sve nije prazna priča uverili smo se još 1999. godine kada je Pikar obleteo čitav svet u balonu “Brajtling Orbiter” bez ijednog usputnog sletanja tokom leta koji je trajao čitavih 20 dana. Let se umalo završio nesrećom na samom kraju jer je Pikar potrošio praktično sve rezerve goriva i samo zahvaljujući srećnom spletu okolnosti uspeo je da se meko prizemlji u Egiptu.

Jedan krug oko panete očigledno nije predstavljao dovoljnu dozu adrenalina za Pikara i on je vrlo brzo počeo da razmišlja o još jednom. Iako energetski efikasan, let balonom ipak je zahtevao gorivo. Da bi balon mogao da leti, vazduh u njemu mora da bude ređi od okoline a to se postiže njegovim zagrevanjem, obično sagorevanjem propana. Pikar je priznao da mu je stalna briga oko utroška goriva i preostalih rezervi predstavljala najzamorniji i najdosadniji deo poduhvata. Let oko sveta bez kapi goriva predstavljao je logičan korak dalje. Balon je zamenjen avionom i tako je nastao “Solarni impuls” u verzijama 1 i 2.

Iako je sunčeva energija sveprisutna i besplatna njeno efikasno i ekonomski opravdano korišćenje i dalje predstavlja ogroman izazov za inženjere. Sunčeva svetlost toliko je “rasuta” da zahteva velike instalacije kako bi se mogla prikupiti, pretvoriti u neki drugi oblik i upotrebiti za “nešto veće” (u to ne spada kalkulator lokalnog kasapina sa četiri računske operacije koji “radi na svetlo”).  U tu svrhu “Solarni impuls 2” koristi panel sastavljen od 17.248 foto-električnih ćelija tankih kao vlas kose koje pretvaraju svetlosnu energiju Sunca u električnu energiju (ove ćelije ne treba brkati sa solarnim panelima na krovovima primorskih kuća i hotela koji služe isključivo za zagrevanje vode). Kako bi avion mogao da leti noću i tokom loših vremenskih prilika, generisana električna energija skladišti se u masivne litijum-jonske baterije nalik na one iz mobilnih telefona. Solarne ćelije razmeštene su duž čitave gornje površine krila i imaju ukupnu površinu od oko 270 m2. Krilo je toliko vitko da njegov raspon (72m) prevazilazi onaj koji ima “Boing 747” (69m).

U svakom drugom pogledu, “Solarni impuls” je pravi “komarac”. Težak je svega 2.300 kilograma a ukupna snaga četiri motora sa elisama prečnika 4 metra jedva da prelazi 40 kilovata što je manje od snage motora malog gradskog automobila. I brzina je sasvim primerena: maksimalna iznosi  140 km/h, brzina dnevnog krstarenja je oko 90 a noćnog oko 60 km/h (noćne brzine su manje kako bi se akumulatori praznili sporije). Za ovako trom avion čak i kratke relacije predstavljaju ozbiljan izazov i traže neprekidnu koncentraciju tokom dugog vremenskog perioda. Da bi avion uopšte mogao da poleti, konstrukcija je olakšana i istanjena do te mere da čak i male promene vremenskih prilika mogu da predstavljaju neočekivanu opasnost. Štedelo se i na komforu: avion može da ponese samo pilota koji je smešten u prostor veličine kabine omanjeg lifta. Iako je upravljanje avionom u priličnoj meri automatizovano, kontrola je neophodna tako da pilot, čak ni tokom višednevnih letova, ne sme da drema duže od 20 minuta u kontinuitetu.

Facebook dron

Slučajno ili ne, praktično u isto vreme, još jedan solarni avion vinuo se nebu pod oblake u nameri da se upiše u istoriju. Na zvaničnom blogu “Fejsbuka” upravo je objavljena vest da je solarni avion “Akvila” (“Orao” na latinskom), čiju je konstrukciju sponzorisala navedena kompanija, upravo obavio prvi uspešan probni let iznad Jume u Arizoni. Premijeri još jedne letelice na solarni pogon prisustvovao je i osnivač “Fejsbuka” Mark Zakerberg koji se, očigledno, neće smiriti dok i poslednji stanovnik planete ne bude uredno “ufejsbučen”.  A da bi dostigao ovaj cilj biće mu potrebno da uz milijardu i po postojećih korisnika ove društvene mreže namakne bar još toliko novih.
Neke procene govore da u svetu postoji preko 4 milijarde ljudi koji i dalje nemaju adekvatan pristup internetu. Od toga preko milijardu njih živi u pasivnim i ruralnim zonama koje nisu pokrivene signalom mobilne telefonije. Tamo najčešće ne postoje ni minimalni tehnički preduslovi koji bi omogućili izgradnju internet infrastrukture na ekonomski isplativ način uobičajen u urbanim zonama razvijenih zemalja.

Zakerbergova ideja je da simultanim korišćenjem velikog broja jefitnih letelica na solarni pogon dovede internet u domove što većeg broja ljudi. Letelice će biti umrežene a za brz prenos podataka koristiće se laserski zraci, toliko precizno kontrolisani da mogu da pogode petoparac na rastojanju od dvadeset kilometara.  U poslednjem koraku prenosa, solarna letelica će slati podatke na zemlju koristeći radio-tehnologiju slučnu onoj koju danas koristimo za bežični prenos podataka.
U odnosu na “Solarni impuls”, “Orao” je značajno manji i bar četiri puta lakši (težina ne prelazi 500 kilograma, pre svega zahvaljujući korišćenju super-laganih i ultra-čvrstih kompozitnih materijala, pri čemu na baterije otpada polovina ukupne težine). Raspon krila je i dalje impozantan  (veći od onog koji ima “Boing 737”), ali letelica nema pilota tako da njom sa zemlje upravlja tuce inženjera različitih profila. Jedino su poletanje i sletanje u potpunosti automatizovani što i nije mali uspeh s obzirom da su ovi delovi leta po pravilu najrizičniji. Letelica je toliko lagana i delikatna da može da ostane u vazduhu zahvaljujući motorima čija ukupna snaga ne prelazi 5 kilovata. Čak i sa tako malom snagom, avion je u stanju da dostigne brzinu od 120 kilometara na čas na većim visinama.

I to je tek početak. Namera Zakerberga je da od letelice koja je tokom premijernog leta ostala u vazduhu jedva sat i po napravi nebesku krstaricu koja će biti u stanju da u vazduhu ostane mesecima, i to na visinama od preko 20 kilometara gde je uticaj oblaka i drugih atmosferskih prilika sveden na minimum. Proračuni pokazuju da jedna takva letelica može brzim internetom da pokrije preko 100 kilometara teritorije iznad koje se nalazi.

Sa tehničke i finansijske strane, Zakerberg ima sve uslove da uspe. Ako je ono što je Zakerberg zamislio makar i teoretski moguće, nema sumnje da će to biti i realizovano. “Fejsbuk” se već hvali kako su njegovi inženjeri  korišćenjem laserskih zraka uspeli da ostvare brzinu prenosa od 100 gigabita u sekundi na rastojanju od preko 15 kilometara. Kad neko ne zna šta da radi sa novcem i nema problema da u svoje redove privuče i adekvatno plati najbolje inženjere iz najjačih američkih avio-kompanija, sve izgleda jednostavno i dostižno. Reklo bi se da kompanija ovim poduhvatom pokušava da se čitavom svetu nametne ne samo kao obavezna socijalna mreža već i kao sinonim za internet i za sve usluge koje se na njemu mogu naći.

Sa poslovne strane, sve je, međutim, poprilično nejasno. “Fejsbuk” je dostigao tačku u sopstvenom razvoju kada se od njega očekuje da pravi pare i vrati novac investitorima, što kroz visoku cenu akcija, što kroz bogate dividende i nije jasno kako se ideja o brzom internetu za od boga zaboravljene zabiti Zimbabvea i Mozambika uklapa u taj plan. Solarna tehnologija je sve samo ne jeftina, čak i kada je koristite u zemaljskim uslovima, a ako vam padne na pamet da je vinete u stratosferu, troškovi postaju astronomski.

Osim toga, “Fejsbuk” se već jednom opekao pokušavajući da velikim državama “proda” svoje filantropske ideale. Nedavno je Indija odbila “Fejsbukov” predlog da se u toj zemlji realizuje projekat pod nazivom “Besplatne osnove” koji bi milionima Indusa omogućio da se povežu na internet korišćenjem mobilne mreže bez ikakvih troškova. Indijske vlasti ocenile su da bi “Fejsbuk” time zauzeo dominantno mesto na tržištu internet usluga što se kosi sa tržišnim principima i anti-monopolskim propisima.

Guglov komunikacioni balon

Postoje i druge kompanije koje imaju slične ideje a najdalje u njihovoj realizaciji odmakao je “Gugl” čiji  projekat “Loon” (“šašavko”) ima sličan cilj – da dovede internet u svaki kutak zemljine kugle. “Gugl” kaže da je ime za projekat pažljivo izabrano: “Samo šašav čovek može da se nada da na internet poveže još 4 milijarde ljudi”. Umesto solarnih aviona “Gugl” namerava da koristi balone postavljene visoko u stratosferi na oko 20 kilometara iznad zemlje koji sa predajnicima na tlu komuniciraju koristeći postojeće mobilne tehnologije kao što su 3G i 4G. Na velikim visinama strujanja u atmosferi su neuporedivo manja nego pri tlu i “Gugl” tvrdi da je u stanju da precizno upravlja pozicijom balona isključivo kontrolom njegove visine. Reklo bi se da “Gugl” u odnosu na Fejsbuk ima značajnu početnu prednost: već je obezbedio ugovore sa nekoliko država a najveći je onaj koji je sklopljen sa Indonezijom koja ima preko 17.000 slabo ili nikako povezanih ostrva. Štaviše, “Gugl” može da se pohvali da je već uspešno demonstrirao svoju tehnologiju u celini: prvi korisnik “interneta iz balona” postao je jedan novozelandski seljak iz okoline Krajstčerča koji je do skoro morao da plaća 1.000 dolara mesečno za korišćenje satelitskog interneta.

Koji su stvarni dometi ovakvih poduhvata? Hoće li se obistiniti predviđanja Bertrana Pikara koji je ubeđen da će kroz deset godina nebom krstariti avioni na sunčev pogon sposobni da na kratke i duže relacije ponesu od 10 do 50 putnika? Pikar ovde sigurno vidi i svoj poslovni interes jer mu se nakon velikog uspeha “Solarnog impulsa” otvaraju brojne mogućnosti da dobro unovči svoje znanje i stečeno iskustvo. Iako su mnoge početne teškoće uspešno prevaziđene, one najveće i dalje ostaju. Čak i da akumultori bez kojih je solarni avion nezamisliv postanu neuporedivo lakši, čak i da pronađemo način da unapredimo efikasnost solarnih ćelija i svedemo gubitke energetske konverzije na nulu, opet ostaje činjenica da se iz jednog kvadratnog metra solarnog panela ne može izvući više od jednog kilovata električne energije. Solarni avioni koji bi bili u stanju da ponesu ozbiljan teret morali bi da imaju toliko velika krila da bi prema njima i Airbus 380, najveći putnički avion na svetu, izgledao kao vrabac. Čak i da je konstrukcija toliko velikog solarnog aviona moguća, ostaje pitanje na koji aerodrom bi takva grdosija mogla da sleti.

To opet ne znači da su solarni avioni slepa ulica rezervisana za marginalne avanturiste i investitore koji mole da ih neko oslobodi viška para. Naprotiv! Čak i da sve ostane na tehničkom nivou koji je “Solarni impuls” već dostigao, mogućnosti su neslućene. U bliskoj budućnosti ovakve letelice u vazduhu će moći da ostanu nedeljama, mesecima, možda i godinama, a polje moguće upotrebe veoma je široko: kontinuirano osmatranje terena, telekomunikacioni servisi, naučna istraživanja i merenja, rano upozoravanje u slučaju prirodnih katastrofa... Postoje ideje da se ovakve letelice iskoriste i za izučavanje Venere i Marsa: obe planete poseduju atmosferu i dovoljno Sunčeve svetlosti za funkcionisanje solarnih ćelija.

Iako mi ubrzano stižemo razvijene evropske zemlje, BDP i stopu rasta da i ne pominjemo, Srbija nekim čudom još uvek nema solarni “vazduplohov”, kamoli avion, ali ima nameru da se uključi u svetske trendove korišćenja solarne energije. Ministarka Zorana Mihajlović potpisala je u oktobru 2012. godine ugovor sa kompanijom “Securum Equity Partners” o izgradnji solarne elektrane snage hiljadu (!) megavata. Nikome nije zasmetala činjenica da solarna elektrana takve kolosalne snage u to vreme nije postojala nigde u svetu, pa ni tamo gde sunce ume da sija mnogo jače i upornije nego ovde. Za izgradnju takve elektrane potrebno je bar 3.000 hektara zemljišta, Vlada je ponudila deset puta više a investitor prihvatio deset puta manje. Ceo posao neslavno je propao pre nego što je i počeo a uvređeni investitor najavio je odštetni zahtev od 160 miliona dolara.

Kasnije smo se “prizvali pameti”, zbacili “nenarodnu vlast” (iako smo ministarku sačuvali za neke nove, jednako vredne poslove kao što je BgH2O) i počeli da ulažemo u solarne kapacitete primerene našim sirotinjskim mogućnostima. Prva solarna elektrana otvorena je blizu Beočina na površini od 2.5 hektara u jesen 2014. godine a druga na površini od 4.5 hektara u Kladovu, krajem iste godine. Čista energija iz ovih izvora (čija se ukupna snaga meri megavatima) bar pet puta je skuplja od one najjeftinije iz termoelektrana. Međutim, izgradnja ovakvih kapaciteta predstavlja nešto što moramo da uradimo kako bismo ispoštovali međunarodne obaveze o procentu obnovljivih izvora energije u ukupnoj energetskoj potrošnji.

Sve u svemu, iako su nam ambicije ogromne, naš početak više je nego skroman. Sunce kod nas i dalje služi samo da pravi vrućinu i ništa više.

Kako ukrotiti Sunce

Svaki zrak (foton) Sunčeve svetlosti koji dopire do nas začet je duboko u Sunčevom jezgru gde se, na temperaturi od oko 15 miliona kelvina odvija proces termo-nukelarne fuzije. Ovim imenom fizičari nazivaju proces u kojem se laka atomska jezgra spajaju (fuzionišu) u teža. U svakoj sekundi naše Sunce transformiše 620 miliona tona vodonika u helijum oslobađajući pritom ogromnu količinu energije, prvenstveno u vidu gama-zraka. Emitovani fotoni bivaju brzo apsorbovani od strane okolne materije a zatim ponovo emitovani, svaki put sa sve manjom energijom i sve većom talasnom dužinom. S obzirom da su putanje ovih fotona haotiče i da je rastojanje između mesta emitovanja i apsorpcije veoma kratko, potrebne su stotine godina da energija generisana u Sunčevom jezgru stigne do fotosfere, površinskog sloja Sunca. Od te tačke pa do Zemlje Sunčeva svetlost pređe 150 miliona kilometara kroz prazan kosmički prostor za samo 8 minuta.

Termo-nuklearna fuzija koja se odvija na Suncu je samoregulišuća: ako bi kojim slučajem proces dobio na intenzitetu, pritisak u Sunčevom jezgru bi porastao, Sunce bi se neznatno uvećalo, što bi opet snizilo pritisak u jezgru i usporilo fuziju. Proces se na isti način ponavlja već 5 milijardi godina manje-više konstantnim intenzitetom i trajaće bar još toliko pre nego što vodonično gorivo bude potpuno iscrpljeno. Tokom čitavog tog perioda Sunce lagano evoluira. U njegovom jezgru gomilaju se produkti fuzije (tzv. “helijumski pepeo”) tako da se nuklearna reakcija pomera ka spoljašnjim slojevima Sunca gde još uvek ima vodonika. Usled toga veličina Sunca se povećava a njegov sjaj raste. Kroz otprilike milijardu godina Sunce će biti 10% sjajnije nego danas, što će biti sasvim dovoljno da izmeni klimu na Zemlji na način koji će onemogućiti svaki život na njoj.

Energija Sunca nastaje u skladu sa takozvanim “defektom mase” – generisani helijum ima nešto manju masu od početne mase vodonika pri čemu je nedostajuća masa zamenjena energijom, u skladu sa čuvenom Ajnštajnovom formulom E=mc2 po kojoj su masa i energija ekvivalentni. Oslobođena energija je kolosalna ali kada se ona podeli sa čitavom zapreminom Sunca, doći ćete do prilično iznenađujućeg zaključka: Sunce nije naročito efikasna “mašina” i jedan njegov kubni metar ne bi mogao da pokreće ni sijalicu od 100 vati.

Iako smo još kao klinci naučili da bojimo Sunce u žuto, bela boja mnogo bolje odslikava pravu prirodu Sunčeve svetlosti. Prividno crvena, žuta ili narandžasta nijansa Sunca izazvana je rasipanjem dela Sunčeve svetlosti u atmosferi, obično u jutarnjim ili večernjim časovima. U stvarnosti, Sunčeva svetlost predstavlja mešavinu svetlosni raznih boja pri čemu samo jedan njen deo pripada vidljivom delu spektra. Na ultraljubičastu svetlost otpada nešto manje od 10%, na infracrvenu nešto više od 50% a na onu vidljivu koju opisujemo bojama i nijansama svega 40%. Interesantno je da unutar vidljivog dela spektra najdominantnije učešće ima svetlost zelene boje.

Na zemlji maksimalna snaga Sunčeve svetlosti iznosi nešto više od jednog kilovata po kvadratnom metru. Naizgled puno (par osunčanih kvadrata može, teoretski, da zameni veliku termo-akumulacionu peć), ali tu energiju nije lako sakupiti, ukrotiti i pretvoriti u neki upotrebljiviji oblik. Uz to, snaga Sunca je promenljiva i zavisi od atmosferskih uslova, oblačnosti i doba dana. Solarni paneli koji pretvaraju energiju Sunca u toplotnu energiju relativno su jednostavni i pristupačni i koriste se za zagrevanje vode skoro svuda gde ima dovoljno sunčanih dana. Mnogo skuplji i složeniji su paneli sastavljeni su od velikog broja foto-električnih ćelija koje Sunčevu energiju pretvaraju u električnu energiju. Svaka ćelija u suštini predstavlja jednu poluprovodničku diodu koja pod dejstvom Sunčeve svetlosti proizvodi električnu struju. Ove ćelije često se nazivaju i “elegantnim mašinama” jer je konverzija energije iz jednog u drugi vid direktna, bez ikakvih pokretnih delova.

Foto-električni efekat na kojem se rad solarnih ćelija i danas bazira prvi je opisao Bekerel 1839. godine. Solarne ćelije imaju praktičnu primenu već više od pola veka a višestruko su usavršene u poslednjih dvadesetak godina. Poseban značaj imaju i za istraživanje kosmosa gde predstavljaju standardan izvor energije za svemirske stanice i kosmičke sonde sve do Marsove pa čak i Jupiterove orbite. Na svetskom nivou danas se oko 1% električne energije proizvede u solarnim elektranama koje postoje u više od 100 zemalja. U pogledu obima korišćenja, energija Sunca nalazi se na trećem mestu, odmah iza energije vode i vetra. Iako je napredak u korišćenju Sunčeve energije nesporan, ostaje još dosta prostora za dalja poboljšanja. Pre svega, solarne ćelije imaju ograničenu efikasnost. Maksimalni do sada dostignuti stepen iskorišćenja Sunčeve energije ne prelazi 45%, ali su takve solarne ćelije još uvek u eksperimentalnoj fazi. Prosečan stepen iskorišćenja u solarnim ćelijama koje su najzastupljenije na tržištu varira od 12% do 18% a svaki procenat preko toga može da multiplicira ukupne troškove.

Današnje savremene solarne elektrane obično koštaju oko dolar po vatu generisane električne energije. Kako tehnologija poluprovodnika bude dalje napredovala, tako će se i ova cena smanjivati pa će solarne elektrane postajati sve atraktivnije. Na žalost, i dalje postoje prepreke koje nije lako preskočiti: uzmite, na primer, jedan prosečan automobilski motor čija je snaga 80 kilovata. Ako taj motor poželite da zamenite električnim motorom na solarni pogon čiji je stepen efikasnosti zavidnih 20%, biće vam potreban solarni panel od barem 400 kvadratnih metara, čak i veći ako ne želite da se ograničite isključivo na vožnju Saharom u podne. Ako širinu tog panela ograničite na širinu automobila (dva metra), solarni panel bio bi dugačak 200 metara. Sad zamislite taj panel na krovu automobila i pokušajte da ga parkirate na bilo koje mesto manje od aerodroma… Zato su solarni automobili još uvek u ranoj eksperimentalnoj fazi i veliko je pitanje hoće li ikada ući u masovnu upotrebu.

Vreme #1334

Jesmo li sami u kosmosu

Kad god NASA zakaže konferenciju za štampu bez unapred najavljenog dnevnog reda, baš kao što je to bilo prošle nedelje, laička javnost očekuje samo jedno – konačnu potvrdu da vanzemljaci postoje, da su na putu ka nama ili već među nama i da ratovi zvezda samo što nisu počeli. Po merilima žute štampe ništa drugo ne priznaje se kao naučno otkriće. Čak i oni koji se malo bolje razumeju u način na koji NASA radi i saopštava svoja dostignuća nisu mogli da se otmu utisku da nas očekuje neka senzacionalna vest (na primer, ko su Marsovci koji su usred noći porušili Savamalu).

Po ko zna koji put, izašlo je na isto: Marsovci (zasad) ne postoje, i dalje smo beznadežno sami usred kosmosa a Savamalu niko nije ni pomenuo. Ipak, poslednja konferencija NASA još jednom je pokazala da nauka napreduje velikim koracima i da dan kada ćemo imati definitivan odgovor na pitanje “jesmo li sami?” nije više tako daleko. Sada već definitivno znamo da je naš Sunčev sistem samo jedan od nebrojeno mnogo sličnih sistema u našoj galaksiji i da Zemlja ima svoje bliže i dalje “rođake” u mnogim drugim zvezdanim sistemima. Najveći deo tog saznanja bazira se na onome što je otkrila sonda “Kepler” u poslednjih sedam godina.

"Kepler" na lansirnoj rampi 2009. godine

NASA je u svom poslednjem saopštenju potvrdila da je, zahvaljujući “Kepleru”, identifikovano još 1280 planeta koje kruže oko drugih zvezda čime je ukupan broj do sada otkrivenih egzoplaneta uvećan na preko 3.000. Iako najveći deo otkrivenih planeta spada u kategoriju gasovitih džinova ekstremno visoke temperature, bar 500 novootkrivenih planeta ima stenovitu površinu nalik na površinu Zemlje i nalazi se u tzv. “nastanjivoj zoni”. A to znači da je na njima moguć život sličan onom koji poznajemo. I ne samo to: “Kepler” je preliminarno identifikovao još 3.600 potencijalnih planeta čije postojanje tek treba da bude nezavisno potvrđeno. Iako svi kandidati neće proći rigorozni postupak verifikacije, broj potvrđenih egzoplaneta nastaviće i dalje da raste.

“Kepler” je lansiran 2009. godine kao deo projekta “Diskaveri” koji je NASA pokrenula u nameri da pokaže kako se i sa relativno “skromnim” sredstvima (oko 600 miliona dolara) mogu ostvariti veliki naučni rezultati. Konstrukcija Keplera relativno je prosta: letelica ima samo jedan instrument, fotometar koji je, zahvaljujući ogledalu prečnika 1,4 metra i senzoru od 95 megapiksela u stanju da opazi minijaturne promene sjaja zvezde u trenutku kada ispred nje prođe neka od planeta.

Upravo zbog svoje osetljivosti Kepler se ne nalazi u orbiti oko Zemlje već oko Sunca kako bi trpeo što manje štetnih uticaja sa strane. “Kepler” funkcioniše tako što u dužem vremenskom periodu posmatra relativno mali, fiksiran deo neba prateći promene sjaja stotina zvezda istovremeno. Da bi tako nešto bilo moguće, neophodno je da “Kepler” bude stabilan i pravilno orijentisan u prostoru. Za preciznu orijentaciju “Kepler” koristi sistem reaktivnih zamajaca čije okretanje u jednom smeru, u skladu sa Njutnovim principom akcije i reakcije, izaziva obrtanje letelice u suprotnu stranu. Za tri prostorne ose potrebna su tri ovakva “točka” koji letelici omogućavaju da zauzme i održava proizvoljnu prostornu orijentaciju uz minimalan utrošak energije. Za svaki slučaj, tu je i četvrti zamajac koji je tu za slučaj da jedan od prva tri otkaže.

“Kepler” je misija koja pomera granice i razumljivo je da su neke stvari krenule naopako od samog početka. Ispostavilo se da je šum koji detektuju Keplerovi instrumenti značajno veći od predviđenog što je u velikoj meri produžilo vremena osmatranja. Vrlo brzo je postalo jasno da 3.5 godine neće biti dovoljne da se ispune svi istraživački ciljevi pa je nominalno trajanje misije udvostručeno. Ali to je bio tek početak nevolja. Sredinom 2012. godine jedan od zamajaca je otkazao a godinu danas kasnije “zaribao” je još jedan. Sa samo dva “točka” Kepler više nije mogao da održava fiksnu orijentaciju u prostoru tako da je primarna misija, onako kako je inicijalno bila zamišljena, morala da bude okončana.

Ipak, tu se priča ne završava. NASA je smislila prilično genijalan način da sondu koliko-toliko stabiliše koristeći dva preostala zamajca i pritisak Sunčeve svetlosti. Iako “Kepler” nikad neće moći da povrati tačnost i produktivnost koju je imao u potpuno ispravnom stanju, on i dalje otkriva nove planete ali istovremeno traga i za supernovama, kometama, asteroidima i drugim interesantnim kosmičkim objektima. Ova produžena misija pod imenom K2 trebalo bi da potraje bar još nekoliko godina.

Šta smo naučili od “Keplera”? Pre svega da naš Sunčev sistem ni po čemu nije izuzetak. Barem četvrtina svih zvezdanih sistema sadrži stenovite planete nalik na Zemlju. Ako uzmemo u obzir da u Mlečnom putu postoji oko sto milijardi zvezda, jasno je da u tolikom mnoštvu svetova postoji mnogo planeta skoro identičnih našoj. Iako “Kepler” u moru otkrivenih planeta još uvek nije spazio jednojajčanog Zemljinog blizanca, pitanje je vremena kada ćemo naići i na takvu planetu. Prema do sada sakupljenim podacima izgleda da se prva nastanjiva planeta slična Zemlji nalazi u krugu od svega desetak svetlosnih godina. Novi svemirski teleskop “Džejms Veb” vredan 8 milijardi dolara koji za dve godine treba da nasledi vremešni “Habl” moći će da analizira svetlost zvezde filtriranu kroz atmosferu jedne takve planete i u njoj detektuje gasove koji na Zemlji obično imaju biološko poreklo (kiseonik, metan i drugi). Jesmo li sami u kosmosu? I ko su idioti sa Marsa koji su porušili Savamalu? Saznaćemo ubrzo.

Pa opet, ne dele svi taj optimizam. Po jednoj pretpostavci, život traži tako savršene uslove za nastanak i tako redak splet srećnih okolnosti da ga je nemoguće naći na više različitih mesta, makar pretražili čitavu galaksiju. Uz to, mnogi smatraju da tehnološki napredne civilizacije ne traju dugo i da su sklone autodestrukciji što duga istorija zemaljskih ratova samo potvrđuje. Da biste uspostavili kontakt sa nekom drugom civilizacijom treba da premostite ne samo prostor već i vreme. Obično se smatra da naša civilizacija traje nekih 10.000 godina, pri čemu smo sposobnost da komuniciramo na daljinu stekli i izbrusili tek u poslednjih 100 godina. Šansa da nađemo nekog sebi sličnog u bliskom delu kosmosa čija se ukupna starost procenjuje na kolosalnih 13.7 milijardi godina praktično je zanemarljiva.

Neko je jeo iz moje činije

Približite se Suncu previše i izgorećete. Odmaknite se predaleko i smrznućete se. Iako postoje minimalni izuzeci od ovog pravila, temperaturni uslovi u našem neposrednom kosmičkom komšiluku zavise pre svega od rastojanja od Sunca. Duž puta od Meruka, planete koja se nalazi najbliže našoj zvezdi, do Plutona, na samom rubu Sunčevog sistema, temperature variraju od preko 400°C  do -230°C. Negde između te dve ekstremne tačke nalazi se uzan pojas u kojem je temperatura “taman kako treba”, dovoljno umerena da voda na odgovarajućem atmosferskom pritisku može da opstane u tečnom stanju. A bez tečne vode nema ni života, bar ne onog koji postoji na Zemlji. Ovaj naseljivi pojas koji bi, u teoriji, morao da postoji u okolini svake zvezde u našoj galaksiji često se naziva i “zonom Zlatokose”, po poznatoj dečijoj bajci u kojoj Zlatkosa krišom proba večeru jedne porodice medvedića: kaša joj je prvi put suviše vruća, drugi put suviše hladna da bi tek poslednja činija bila “baš kako treba”.

Iako je “Kepler” do sada otkrio (dva)desetak planeta u naseljivim pojasevima drugih zvezda, najnovija istraživanja prilično su relativizovala značaj ove zone, bar kada je postojanje tečne vode u pitanju. Pre svega, naseljiva zona nije statična jer i zvezde vremenom evoluiraju – naše Sunce je pre nekoliko milijardi godina bilo značajno manje i tamnije i sasvim je moguće da se Zemlja u tom periodu nalazila izvan “zelenog” pojasa, u ledenoj zoni. Pa opet, život na Zemlji ne samo da je začet već se i održao a mi još uvek pokušavamo da odgonetnemo koji procesi su to omogućili.

"Džejms Veb", naslednik "Habla"

Uz to, danas smo prilično sigurni da u Sunčevom sistemu vode ima u izobilju, daleko izvan nastanjive zone: Mars je, sasvim sigurno, nekad imao izobilne količine tekuće vode na svojoj površini. Ispod ledene kore Europe, Jupiterovog satelita, verovatno se nalazi ogroman okean tečne vode a sličnu strukturu ima i Saturnov satelit Enceladus. Iako do ovih podzemnih okeana ne dopire Sunčeva svetlost, život na Zemlji može da buja i bez nje ako postoji neki alternativni energetski izvor. Tako, na primer, u tamnim dubinama okeana, u blizini “termalnih dimnjaka” cveta potpuno nezavisan životni lanac zasnovan na potpuno drugačijim principima. Ovi stubovi tople vode koje zagreva lava koja puzi tik ispod morskog dna obezbeđuju potrebnu energiju raznovrsnom živom svetu kojem sunce nije potrebno.

Sasvim je moguće da slični uslovi postoje i drugde. A to opet znači da je broj svetova gde je život moguć daleko veći od procenjenih 500 miliona koliko ih se, prema “Keplerovim” podacima, nalazi u Zlatokosinoj zoni širom Mlečnog puta.

Kako videti nevidljivo?

Iako još uvek nismo sigurni da smo otkrili sve planete u Sunčevom sistemu, to nam ne smeta da ih tražimo u okolini drugih zvezda širom Mlečnog puta. Jedino što ovoga puta moramo da koristimo potpuno drugačije metode.

Jako mali broj egzoplaneta otkriven je direktnim opažanjem, prostim gledanjem kroz jak teleskop. Posmatrano sa Zemlje sve egzoplanete izgubljene su u sjaju svojih matičnih zvezda i da bi bile optički detektovane potrebno je da budu na dovoljno velikom rastojanju i jako velike.

Zato se danas uglavnom koriste indirektni metodi detekcije (ima ih desetak) a jedan od najčešće korišćenih je metod tranzicije. Ako uporno posmatrate neku zvezdu i ako između vas i zvezde promakne planeta koja kruži oko nje, uočićete slabašno smanjenje sjaja zvezde tokom čitavog vremena tranzicije. Iako se promene sjaja mere milionitim delovima, današnji instrumenti dovoljno su precizni da ovu promenu zabeleže.

Upravo ovu metodu koristi “Kepler” i ona je daleko od savršene: jedan oblak gasa ili prašine može da ima skoro identičan učinak tako da sva “Keplerova” opažanja moraju da prođu i nezavisnu proveru, obično korišćenjem drugih metoda i teleskopa na Zemlji. Uz to, metoda ima smisla samo ako orbita planete preseca liniju posmatranja što se događa u, otprilike, 1% slučajeva.

Druga metoda još je suptilnija. Obično se kaže da planeta kruži oko zvezde koja je mnogo masivnija od nje ali u stvarnosti i zvezda i planeta kruže oko zajedničkog centra mase koji je neuporedivo bliži zvezdi nego planeti. To opet znači da u takvom duetu ni zvezda nije apsolutno nepomična i na osnovu njenog minijaturnog “koprcanja” oko tačke obrtanja moguće je utvrditi postojanje nevidljivog pratioca.

Dajsonova sfera

Iako “Kepler” nema instrumente kojima bi nedvosmisleno mogao da potvrdi postojanje tehnički naprednih civilizacija u drugim planetarnim sistemima, jedno njegovo osmatranje iz spetembra 2015. proizvelo je više spekulacija nego sva prethodna zajedno.  Prekopavajući rezultate “Keplerovih” merenja jedna grupa astonoma-amatera uočila je da zvezda pod kataloškim brojem KIC 8462852 drastično menja svoj sjaj u kratkim vremenskim intervalima, toliko brzo da se to ne može objasniti nijednim poznatim zvezdanim ili planetarnim fenomenom.

Nedostatak jednostavnog objašnjenja raspalio je maštu mnogih, pre svega ljubitelja naučne fantastike. Zamislite tehnički naprednu naprednu civilizaciju, recimo našu: energetske potrebe čovečanstva rastu iz godine u godinu i ne vidi se šta bi taj proces u budućnosti moglo da zaustavi. Razmišljajući o dugoročnim posledicama naše neutoljive potrebe za sve većim količinama energije, Friman Dajson je 1960. godine postavio prilično razumnu hipotezu da će, pre ili kasnije, svaka tehnološka civilizacija iscpreti sve planetarno raspoložive energetske resurse i da će morati da se okrene svom suncu kao jedinom trajno dostupnom i neiscrpnom izvoru energije.

Takva civilizacija, spekulisao je Dajson, moraće da izgradi kosmičku megastrukturu, takozvanu “Dajsonovu sferu”, u suštini kolosalni solarni panel koji kao ljuska jajeta obuhvata “žumance” matične zvezde i sabira celokupnu energiju koju ona emituje u kosmos. Dajsonova sfera predstavlja verovatno najveću građevinsku konstrukciju o kojoj je ikad ozbiljno diskutovano u naučnoj literaturi a njena složenost daleko prevazilazi sve što bi vam moglo pasti na pamet, uključujući “Beograd na vodi” ili “Diznilend” u Kragujevcu.

Dajson je izraz “sfera” koristio metaforički i nikad je nije zamišljao kao “klasičnu” ljusku ili prsten izgrađen od čvrstog materijala. Relativno lako može da se pokaže da bi jedna takva građevina bila nestabilna i da bi kolabirala pod sopstvenim opterećenjem. Čak i ako pretpostavimo da ćemo jednoga dana uspeti da napravimo “ciglu” dovoljno jaku da se od nje sagradi čitava konstrukcija, ostaje problem “građevinskog materijala”. Za kompletnu ljusku debljine desetak centimetara koja bi obuhvatala čitavo Sunce i imala poluprečnik jednak poluprečniku Zemljine orbite (150 miliona kilometara) bilo bi potrebno upotrebiti praktično sav čvrst materijal koji trenutno postoji u Sunčevom sistemu, uključujući i onaj praktično nedostupan, zakopan duboko u jezgrima gasovitih džinova kao što su Jupiter ili Saturn. I pored nepremostivih tehničkih teškoća koncept je ipak nastavio da živi u naučno-fantastičnim filmovima, romanima i stripovima a verovatno najbolju priču na ovu temu (“Ringworld”) napisao je Lari Niven. Knjiga je i danas obavezno štivo za sve ljubitelje SF- literature.

Sa druge strane, Dajson je svoju “sferu” zamišljao, pre svega, kao ogromno jato sastavljeno od miliona nezavisnih letelica koje orbitiraju oko matične zvezde. Svaka letelica u jatu predstavlja jednu veliku, automatizovanu solarnu elektranu koja sakupljenu solarnu energiju bežičnim putem distribuira potrošačima širom planetarnog sistema. Prema sistemu koji je predložio ruski astronom Nikolaj Kardašev, civilizacija sposobna da izgradi Dajsonovu sferu kvalifikuje se za prelazak iz klase I (one kojoj mi trenutno pripadamo) u civilizacijsku klasu II.

Kakogod smišljena i napravljena, Dajsonova sfera predstavljala bi gigantski objekat čije bismo postojanje mogli da detektujemo pod naročito srećnim okolnostima. Zamislite jednu takvu superiornu civilizaciju koja se upravo sada nalazi negde na polovini izgradnje Dajsonove sfere, upravo u okolini pomenute zvezde KIC 8462852. Gledano za Zemlje, “Kepler” bi video nepravilne senke poluzavršene konstrukcije a sjaj manje ili više zaklonjene zvezde imao bi velike oscilacije u relativno kratkim vremenskim intervalima. Tačno ono što je “Kepler” izmerio, zar ne? Međutim, naučnici i dalje smatraju da postoje mnogo jednostavniji načini da se objasne promene sjaja ove zvezde od koje nas deli “samo” 1500 svetlosnih godina: verovatno se radi o međuzvezdanoj prašini, pojasu asteroida ili oblaku kometa.

Ilustracije radi, pomenimo da bi jedna potpuno sagrađena Dajsonova sfera imala snagu čitavog Sunca što je, ptprilike, 380 jotavata. Potrebne su 24 nule da se napiše jedan jotavat pa računajte. Ako se ova brojka uporedi sa ukupnom potrošnjom čitave naše planete koja se meri teravatima (12 nula), jedna Dajsonova sfera mogla bi energijom da snabdeva oko 30.000 milijardi planeta naše veličine.

Naravno, cela kalkulacija moraće da se pravi ispočetka kroz dve godine, kada se očekuje da proradi srpski ekonomski tigar i naš dinamični rast prestigne sve civilizacije u univerzumu. Preliminarni proračuni izvedeni na bazi svežih izjava našeg premijera garantuju nam prelazak direktno iz I u III civilizacijsku klasu, a našu Dajsonovu sferu izgradićemo ne oko Sunca već oko čitave galaksije.

Vreme #1324

Ajnštajn je opet bio u pravu

Možda ne živimo u najsrećnijoj državi na svetu ali zato bar imamo sreću da živimo u zlatno doba nauke (malo li je?). Još nije izbledelo sećanje na CERN i otkriće Higsovog bozona iz 2012. godine za koje je Piter Higs nagrađen Nobelovom nagradom samo godinu dana kasnije, a već smo svedoci još jednog epohalnog naučnog otkrića.  Na konferenciji za štampu održanoj 11. februara u Vašingtonu nedvosmisleno je potvrđeno ono o čemu je naučna javnost već mesecima spekulisala: gravitacioni talasi prvi put su opaženi 14. septembra 2015. a višemesečne naknadne provere otklonile su svaku sumnju.

Konferencija za štampu u Vašingtonu

Slavu otkrića poneo je LIGO (“Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory”), zajednički projekat univerziteta Kaltek i MIT, u saradnji sa brojnim drugim institucijama i univerzitetima. U projekat je uključeno oko 1000 naučnika iz celog sveta ali i preko 40.000 “amatera” koji pomoću javno distupnog softvera i kućnih računara “prosejavaju” podatke koje sakuplja LIGO tražeći u njima karakteristični “potpis” gravitacionih talasa. Projekt zajednički finansiraju naučne institucije Amerike, Velike Britanije, Nemačke i Australije a dosadašnji troškovi veći su od 600 miliona dolara.
Put do otkrića bio je trnovit i početna merenja načinjena u periodu od 2002. do 2010. godine nisu otkrila ništa. Nakon toga LIGO je zatvoren na nekoliko godina kako bi se povećela preciznost instrumenata i tek kada su remontovana postrojenja u Livingstonu i Hanfordu puštena u rad, došlo je do napretka i konačnog otkrića.

Postojanje gravitacionih talasa nagovestio je Ajnštajn u svojoj opštoj teoriji relativiteta. Iako je Ajnštajn bio skeptik da će oni ikad biti otkriveni pa je u par navrata razmišljao čak i da ih izbaci iz teorije, danas su gravitacioni talasi njen integralni deo i još jedan dokaz Ajnštajnove genijalnosti.
Kada se pomene Ajnštajnova “teorija relativiteta” običan svet najčešće pomisli na čuveni i rado citirani “paradoks blizanaca”. Recimo da imate dva brata blizanca i da jedan od njih dvojice ode “vazduplohovom” na dugotrajno kružno putovanje po našem galaktičkom komšiluku brzinom koja je uporediva sa brzinom svetlosti (300.000 kilometara u sekundi). Po svom povratku na Zemlju on će ustanoviti da  je njegov brat koji je ostao kući ostareo mnogo više od njega. Narodskim rečnikom, Ajnštajn kaže da sat koji se kreće kuca sporije, da vam se auto skraćuje u vožnji i da će vaš višak kilograma biti još veći ako trčite (toliko o tome da trčanje smanjuje kilažu). Sve su to popularni fragmenti Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta prilično nebitni za gravitacione talase. Ali svaka priča o Ajnštajnu mora upravo tu da počne.

Klasična njutnovska mehanika, ona kojom su vas maltretirali u osnovnoj i srednjoj školi (“sila masi daje ubrzanje”), tvrdi nešto sasvim suprotno: prostor i vreme su apsolutni i ne zavise od kretanja i drugih fizičkih događaja. Prostor i vreme su neizmenljive i nedodirljive konstante našeg postojanja, kulise našeg bitisanja na koje ne možemo da utičemo. Mojih pet sekundi i vaših pet sekundi traju isto, moj metar i vaš metar uvek su jednaki. I reklo bi se da je Njutnovska mehanika u apsolutnom skladu sa onim što svakodnevno opažamo. Na kraju krajeva, nikom od nas nije uspelo da uspori i zaustavi vreme (i tako prevari smrt) ili da parkira “Mercedes” u prostor za “Fiću”.

Pa ipak, krajem XIX i početkom XX veka počeli su da se nagomilavaju dokazi da sa Njutnovom teorijom nešto nije u redu. Apsolutni prostor implicirao je postojanje “etera”, nepokretne materije koja prožima celokupan prostor. Postojanje etera opovrgli su Majkelson i Morli jednim genijalnim eksperimentom 1887. godine. Ajnštajn je bio dovoljno hrabar da sagradi mehaniku iznova polazeći od samo dve fundamentlane pretpostavke: jedne stare za koju je znao još Galilej (da zakoni prirode važe na isti način u svim sistemima koji je se kreću ravnomerno) i jedne nove (da je brzina svetlosti ista kako god i gde god da je merite). U svom čuvenom radu iz 1905. godine Ajnštajn je formulisao osnove specijalne teorije relativiteta koja usklađuje zakone elektromagnetizma sa principima mehanike.

U narednih deset godina Ajnštajn će otići korak dalje proširujući principe relativnosti i na gravitaciju. Opštu teoriju relativiteta Ajnštajn je formulisao u nizu radova koji su počeli da se pojavljuju 1916. godine. Ključna posledica ove teorije je da vreme i prostor više nisu nezavisni od materije. Štaviše, prisustvo materije “zakrivljuje” prostor što znači da se svetlost u blizini masivnih tela više ne kreće po pravoj liniji. Taj uticaj zakrivljenog prostora na tela i talase koji se kroz njega kreću nazivamo “gravitacijom”. I da stvar bude još komplikovanija, prisustvo gravitacije utiče na protok vremena – što je zakrivljenost prostora veća, tj. što je gravitacija jača i protok vremena je sporiji.

Od svega ovoga, realno, može da prsne glava i nije čudo da običan čovek ima problema da shvati sve implikacije najvažnije Ajnštajnove teorije, čak i kada mu se serviraju na zabavan način u dobrom filmu kao što je “Interstellar”. Tačno je da vam je za razumevanje osnovnih jednačina specijalne teorije dovoljno solidno srednjoškolsko znanje matematike. Na žalost, za razumevanje opšte teorije relativiteta najčešće vam neće biti dovoljan ni jak doktorat, doktorate naših vrlih ministara i gradonačelnika da i ne pominjem.

Umesto toga, zamislite idealno ravan meki dušek i kliker koji se kotrlja po njemu. U idealnom slučaju kliker će se po dušeku kretati po pravoj liniji. Ali ako u sredinu dušeka postavite nešto masivno (košarkašku loptu, na primer), dušek će se deformisati što će dovesti do toga da putanja klikera koji se kreće po njemu više nije prava već kriva linija koja se savija ka lopti u sredini, kao da lopta deluje na kliker nekom misterioznom silom.

Pomenuti dušek je, zapravo, prostor u kome se nalazimo a ta misteriozna sila je gravitacija. Taj prostor više nije statičan i nepromenljiv, on ima svoju strukturu i dinamiku. Što je telo masivnije i zakrivljenost prostora u njegovoj okolini je veća, samim tim raste i njegov uticaj na okolna tela. Celu priču najbolje je sumirao poznati teorijski fizičar Džon Arčibal Viler u svega dva stiha:

Matter tells space how to curve.

Space tells matter how to move.

Šta su onda gravitacioni talasi? Kada bacite kamen u vodu nastaje poremećaj koji se u obliku koncentričnih krugova širi po površini vode. Ako posmatrate čamac koji plovi, videćete sličan fenomen, talase koji se šire u svim pravcima čija veličina lagano opada sa rastojanjem od mesta nastanka. Slično je i sa prostorom: njegova zakrivljenost menja se u zavisnosti od tela koja se kroz njega kreću. Svaka promena zakrivljenosti prostora prostire se u svim okolnim pravcima u vidu gravitacionih talasa. Gravitacioni talasi putuju brzinom svetlosti koja je konačna, tako kaže opšta teorija relativiteta. 

Kad je već tako, i kad zahvaljujući Ajnštajnu već sto godina znamo da ovi talasi postoje, zašto smo ih otkrili tek sada? Gravitaciona sila je, od svih poznatih sila u prirodi, daleko najslabija, toliko slaba da je njen uticaj značajan samo kada je uticaj svih ostalih zanemarljiv. Dovoljno je da podignete jednu jabuku pa da shvatite da vaša ruka s lakoćom pobeđuju gravitacionu silu čitave Zemljine kugle. A to znači da su i gravitacioni talasi izuzetno slabi i da je potrebna vrhunska oprema kako bi se oni detektovali.

LIGO je najprecizniji merni instrument koji je ikad napravljen. Zasnovan je na laserskoj interferometriji, tj. na kombinovanju dva laserska snopa koji imaju isti izvor ali prelaze različite puteve pod različitim uslovima. Sitne perturbacije prostora izazvane gravitacionim talasima mogu da dovedu do toga da ova dva svetlosna snopa više nisu “u fazi” što dovodi do naizmeničnog slabljenja ili pojačanja svetlosnog signala odnosno “interferencije”. Koristeći interferenciju LIGO može da izmeri poremećaje veličine hiljaditog dela prečnika jednog protona, što je manje od bilo čega što možete da zamislite a da nije apsolutna nula.

S obizrom na svoju osetljivost LIGO može da detektuje svašta, čak i minimalna pomeranja Zemljine kore, tako da je najveća pažnja poklonjena eliminaciji uticaja koji se mogu protumačiti kao gravitacioni talasi, iako to zapravo nisu. U tu svrhu, LIGO je repliciran na dve lokacije, u Livingstonu (Lujzijana) na jugozapadu SAD i Hanfordu (država Vašington), na krajnjem severozapadu. Oba instrumenta moraju da detektuju istovetnu pojavu u pribiližno istom ali ne i potpuno identičnom trenutku, s obzirom da je rastojanje između dve lokacije oko 3.000 kilometara i da gravitacioni talasi putuju konačnom brzinom.

Na žalost, ni hiper-senzitivan instrument kao što je LIGO ne može da otkrije gravitacione talase koje, na primer, stvara Zemlja koja se kreće oko Sunca. Proračun pokazuje da je ukupna snaga gravitacionih talasa koje emituje naša planeta manja od 200W što je na nivou jače sijalice. Takvi talasi su, jednostavno, suviše rasuti i slabi da bi proizveli bilo kakvo merljivo dejstvo. Mogli bismo da pokušamo da ih veštački proizvedemo u laboratoriji super-brzim obrtanjem jedne masivne avionske elise ali takav eksperiment ne bi mogao da izdrži nijedan danas poznat materijal. Ostaje nam samo da osluškujemo kolosalne kosmičke događaje u kojima učestvuju masivna tela koja se kreću ogromnim brzinama.

Opservatorija LIGO, najprecizniji instrument na svetu

Takav jedan događaj detektovao je LIGO u septembru prošle godine: dve crne rupe, jedna 29 a druga 36 puta masivnija od Sunca, odigrale su svoj poslednji “kosmički valcer” pre nego što su zagrlile i stopile u jedno. Događaj je bio sve, samo ne romantičan: u trenutku kolizije obe crne rupe imale su brzinu koja dostiže polovinu brzine svetlosti a u trenutku sudara emitovale su gravitacione talase čija kolosalna energija nije iščezla čak ni nakon puta kroz svemir dugačkog milijardu i po svetlosnih godina.

Uspeh LIGO kooperacije samo će ubrzati planove da se opservatorijama u  Americi pridruži još nekoliko međunarodnih. Treća opservatorija pod nazivom “Virgo” već je sagrađena u Italiji, u blizni Pize, a na leto će se ovim naporima pridružiti Japan i Indija. Evropska svemirska agencija uz to ima i planove za lansiranje orbitalne gravitcaione opservatorije. Interesantno je da je NASA ovoga puta odigrala na pogrešnu kartu i ostala po strani – projekat je inicijalno ocenjen kao skup i nedovoljno perspektivan pa za njega nisu ni obezbeđena sredstva u budžetu. Kakogod, uho kojim osluškujemo gravitacione talase biće tokom narednih godina se veće i osetljivije.

Sada kada je otkriće potvrđeno, ostaje još samo da se utvrdi ko treba da dobije Nobelovu nagradu koja je već “kaparisana”. Za mnoge su to Kip Torn (SAD), Ron Drever (Britanija) i Rai Vajs (Nemačka), tri naučnika koja su tokom osamdesetih godina prošlog veka predložili koncept detekcije gravitacionih talasa koji je LIGO kasnije usvojio. Za Džima Hauga, jednog od pionira istraživanja na ovom polju, to bi bilo pošteno ali ne i najpoštenije: “Pogledajte odluku Nobelovog komiteta kada je Higsov bozon u pitanju. Niko ne spori da je Piter Higs zaslužio nagradu, ali je bio red da nagradu podele i naučnici i inženjeri koji su u CERN uložili čitave svoje karijere. Zato bih voleo i da ljudi koji su najzaslužniji za LIGO ovoga puta ne ostanu po strani, ali mi se čini da od toga opet neće biti ništa”.

Ako celu priču treba da sumiramo u samo jednoj rečenici, najjednostavnije je reći da je Ajnštajn opet bio u pravu. Posebno je impresivna činjenica da je Ajnštajn svoje životno delo napisao za manje od deset godina a da je od tada pa sve do danas teorija u svim svojim fundamentalnim postavkama ostala praktično neizmenjena. Njene osnovne jednačine i dalje mogu da stanu u svega nekoliko elegantnih redova.

U međuvremenu, opšta teorija relativiteta uspešno je položila svaki ispit koji se našao pred njom i stekla reputaciju praktično savršene teorije koju možete da istražujete, dopunjujete i proširujete ali ne i da menjate. Sva njena ključna predviđanja, ponekad toliko neočekivana i dalekosežna da je i sam Ajnštajn tvrdoglavo odbijao da ih prihvati, više puta su potvrđena rigoroznim eksperimentima i posmatranjima a novi dokazi u prilog teorije otkrivaju se svakodnevno. To je teorija koja ima ozbiljna, dalekosežna i smela predviđanja, poput onog o postojanju crnih rupa, a ne diletantska predviđanja našeg lokalnog demagoga koji vidi “bolji život za dve godine”.

Pedro Fereira, profesor astrofizike sa Univerziteta u Oksfordu i jedan od vodećih eksperata za Ajnštajnovu teoriju relativiteta u sjajnoj knjizi “Savršena teorija” kaže: “Tamna materija i energija, supernove, gravitacioni talasi, teorija struna, sudbina vaseljene, sva ta savremena istraživanja imaju koren u opštoj teoriji relativiteta. Zato Ajnštajnovo delo spada u sam vrh ljudske misli i predstavlja kolosalno dostignuće civilizacije koje stoji rame uz rame sa Sikstinskom kapelom, Bahovom muzikom ili Antonjonijevim filmovima”.

Gravitaciona astronomija

Da li ćemo zahvaljujući gravitacionim talasima sada moći da putujemo kroz vreme? Ili bar da se “teleprontujemo” kao kapetan Kirk u “Zvezdanim stazama” (ili Bata Gašić u ministarstvu odbrane)? Da li ćemo pomoću njih moći da komuniciramo s vanzemaljskim civilizacijama? Da li ove talase možemo da “izvrnemo” i pomoću njih stvorimo anti-gravitaciju? Da li ćemo sad moći da se krećemo brže od svetlosti?

Odgovor na sva ova pitanja je – ne! Isitna je jedino da su gravitacioni talasi započeli eru gravitacione astronomije. Sve do sada naše posmatranje svemira bilo je ograničeno na elektromagnetni spektar, bez obzira da li naši teleskopi koriste radio-talase, vidljivu, ultraljubičastu ili infracrvenu svetlost, X- ili gama-zrake. Postoje objekti i događaji koje na taj način ne može da vidimo dovoljno jasno a spajanje dve crne rupe koje smo upravo detektovali tipičan je primer. Šta se dešava u unutrašnjosti supernova i neutronskih zvezda? Šta je uzrok povremenih “lavina” visoko-energetskih gama-zraka? Kako funkcionišu kvazari? Takve probleme sada ćemo moći da izučavamo koristeći gravitacione talase i opštu teoriju relativiteta.

Gledanje u svemir zapravo je gledanje u prošlost. Kada pogledate u Mesec vi zapravo vidite kako je on izgledao pre jedne sekunde. Sunce na nebu zapravo je njegova slika od pre osam minuta. Zvezdano nebo nad našim glavama predstavlja konglomerat slika čija se starost meri hiljadama godina. Što dublje gledate u prostor, to dublje putujete u prošlost i ako biste imali dovoljno jak teleskop teoretski biste mogli da vidite i sam “Big Beng”, trenutak nastanka čitavog univerzuma koji se zbio pre više od 13 milijardi godina.

U stvarnosti je to ipak malo drugačije: u prvih 380.000 godina postojanja kosmos je bio jonizovan i neprozračan tako da će prvi trenuci vaseljene ostati zauvek skriveni za klasične teleskope. Ali ne i za one zasnovane na gravitacionim talasima (koji tek treba da budu konstruisani) jer gravitacioni talasi prolaze kroz materiju neometano, besprekorno čuvajući informaciju o svom izvoru i “mestu porekla”.  Zamislite trenutak u budućnosti kada jedan gravitacioni teleskop uhvati gravitacione talase emitovane u trenutku kada je sve počelo, kada su u deliću sekunde stvoreni prostor i vreme i sve oko nas. Kakva će to slika da bude!

Šta je crna rupa?

U jezgru svake zvezde odvija se termonuklearna fuzija koja generiše energiju koju zvezda emituje u kosmos. Fuzija istovremeno stvara unutrašnji pritisak koji održava ravnotežu sa spoljnim slojevima koje gravitacija vuče ka centru zvezde. Dužina trajanja ove stabilne faze života zvezde tipčno se meri milionima i milijardama godina.

Kada veoma masivna zvezda, mnogo puta veća od našeg Sunca, istroši svoje nuklearno gorivo nastupaju dramatične promene: pritisak u jezgru zvezde više nije dovoljan da održava ravnotežu sa težinom spoljnih slojeva i zvezda počinje da se “urušava”. Tokom kolapsa materija zvezde dostiže kolosalne brzine (preko 20% brzine svetlosti) što rezultuje munjevitim porastom pritiska i temperature. Spoljašnji slojevi zvezde bivaju odbačeni u gigantskoj eksploziji koju nazivamo “supernova”. Oslobođena energija u trenutku eksplozije toliko je velika da jedna supernova može svojim sjajem da zaseni čitavu matičnu galaksiju.

U slučaju najmasivnijih zvezda, čak ni eksplozija supernove ne može da zaustavi kolaps samog jezgra. Opšta teorija relativiteta kaže da će se njegova kompresija nastaviti sve dok celokupna raspoloživa materija pod dejstvom sopstvene gravitacije ne bude smeštena u matematičku tačke beskonačne gustine. To je tačka beskonačne zakrivljenosti prostor-vremena, tačka u kojoj naš matematički aparat (a bogami i glava) prestaje da funkcioniše. To je mesto gde je, kako neko reče, “bog delio s nulom”, nešto što naučnici u svojim teorijama zovu “singularitet”.

Na crtežima umetnika (jer direktne snimke nemamo) crna rupa izgleda kao uglancana crna lopta okružena vrtlogom materije koja upada u nju (setite se Gargantue iz “Interstellara”). Ta slika često odaje utisak da crne rupe imaju nekakvu čvrstu površinu i da su u pitanju kompakta tela što je sasvim pogrešno. To što vidite na crtežima je, zapravo, “horizont događaja”, nematerijalna granica koju možete da pređete samo u jednom pravcu. Što je masa crne rupe veća, veća je i sfera “horizonta događaja”. Radoznali putnik koji bi zakoračio samo pola koraka preko tog horizonta nikad ne bi mogao da javi ili ispriča šta mu se desilo sa one strane, baš kao da ga je “pojeo mrak”. Iza te granice više ne postoji mogućnost bekstva, unutar nje čak je i svetlost zarobljena i sve putanje vode u centar crne rupe. Zato je crna rupa – crna.

Jednom formirana crna rupa može da nastavi da raste usisavanjem okolne materije. Gornja granica ne postoji pa vremenom crna rupa može da stekle kolosalne proporcije. Danas znamo da se u centrima većine galaksija nalaze gigantske crne rupe pri čemu ni naš Mlečni put nije izuzetak. Na oko 26.000 svetlosnih godina od nas nalazi se “Sagitaurus A*”, crna rupa koja je najmanje milion puta masivnija od našeg Sunca.

Crne rupe, međutim, nisu večne. Njihovo postojanje predvideo je Ajnštajn a njihovu smrt Stiven Hoking koji je pokazao da crne rupe, bez obzira na svoje “crnilo”, ipak zrače određenu količinu energiju i tako gube svoju masu. Proces je ekstremno spor i potrebna je čitava večnost da jedna crna rupa “ispari”.

Koliko je dugačka ta “večnost”? Mogli bismo da je napišemo koristeći jedinicu i gomilu nula, ali je mnogo bolju ilustraciju dao engleski pisac Dejvid Lodž: “Zamislite metalnu kuglu veličine Zemlje i zamislite jednu muvu koja na svakih milion godina nežno sleti i uzleti sa nje. Kad se ta kugla potpuno izliže do veličine zrna pirinča, e tad večnost još nije ni počela.

Prvi dokaz 

Ključnu ulogu u afirmaciji Ajnštajnove opšte teorije relativiteta imao je Artur Edington, poznati fizičar i astronom iz Kembridža. On je u maju 1919. godine oputovao na ostrvo Principe na zapadnoj obali Afrike u nameri da odatle posmatra totalno pomračenje Sunca. Njegov najvažniji zadatak bio je da fotografiše zvezde koje su se u trenutku pomračenja prividno nalazile u neposrednoj okolini zamračenog Sunčevog diska. Prema opštoj teoriji relativiteta, položaji zvezda čiji zraci prolaze tik pored Sunca bili bi, gledano sa zemlje, nakratko “pomereni”, jer Sunce svojim prisustvom “krivi” prostor kroz koji putuju svetlosni zraci. Totačno pomračenje Sunca omogućilo je da ove zvezde, inače izgubljene u Sunčevom sjaju, postanu vidljive na par minuta.

Na sednici Kraljevskog astronomskog društva u novembru 1919. godine Edington je saopštio da je tokom pomračenja Sunca registrovao prividno pomeranje položaja obližnjih zvezda u punom skladu sa Ajnštajnovom teorijom opšte relativnosti.

Nakon istorijske sednice ugledni naučnici razmileli su se po hodnicima ushićeni zbog vesti koja će već sutradan osvanuti na naslovnim stranicama najuglednijih svetskih listova.  U jednom trenutku Edingtonu je prišao poljski fizičar Ludvig Silberštajn koji je u to vreme već imao jednu objavljenu knjigu na temu Ajnštajnove teorije. “Gospodine Edington”, ushićeno mu se obratio Silberštajn, “vi mora da ste jedan od tri čoveka na svetu koji poznaju Ajnštajnovu opštu teoriju relativiteta”. Kada je Edington uzvratio zbunjenim ćutanjem, Silberštajn se potrudio da ga ohrabri: “Molim Vas, profesore, nema potrebe da budete tako skromni”!  Na to je Edington odgovorio: “Ne, ne, naprotiv, samo pokušavam da se setim ko je treći”.

Savršena teorija

Opšta teorija relativiteta stekla je imidž teorije čiji se dometi i rezultati mogu porediti jedino s njenom složenošću. Teorija je formulisana jezikom vrhunske matematike koja daleko prevazilazi (nat)prosečno akademsko znanje, kamoli znanje običnog puka. Zašto je priroda tako komplikovana, zašto njeni zakoni nisu jednostavniji? Često zaboravljamo da priroda može da se ponaša kako joj se ćefne, da ona nije dužna da nam polaže računa ili objašnjava bilo šta.

Baš zato Ajnštajn nije postao prihvaćen, voljen i slavljen preko noći, iako su eksperimenti i brojke neprekidno govorili u njegovu korist. Ajnštajn je bio apsolutno ubeđen u valjanost svoje teorija i često je znao da kaže: “Ako se brojke ne slažu s teorijom, tim gore po brojke. Moja teorija je tačna”.
Za delo koje će ga učiniti besmrtnim Ajnštajn nikada nije dobio Nobelovu nagradu, samo zato jer je njegov rad bio decenijama ispred svog vremena. Nobelovu nagradu dobio je za objašnjenje fotoelektričnog efekta čime je odlučujuće doprineo nastanku kvantne fizike, u to vreme nove nauke koju Ajnštajn, pomalo ironično, nikad nije do kraja prihvatio (“Ja još uvek čekam da mi neko objasni šta je to kvant”). Jednačine kvantne mehanike, zasnovane na teoriji verovatnoće, kosile su se s Ajnštajnovom nepokolebljivom verom u determinizam prirode (“Bog se ne igra kockom”).

“Da biste razumeli Ajnštajna, morate da uložite veliki trud ali ćete za taj trud biti bogato nagrađeni”, kaže profesor Fereira, “Opšta teorija relativiteta ključni je element našeg razumevanja istorije i budućnosti univerzuma, prostora, vremena i njegovog porekla, evolucije galaksija i zvezda. To je teorija koja može da nam objasni šta se dešava u najudaljenijem kutku vasione i kako ti događaji utiču na nas, ovde i sada. Danas znamo da je stvarnost istkana od prostora i vremena koji u Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti oživljavaju u kontaktu sa materijom, bez obzira da li se radi o trunčici prašine ili čitavoj galaksiji. Prostor više nije samo prazno mesto u kojem postoje stvari niti je vreme običan časovnik čiji je ritam večan i nepromenljiv. Umesto toga, materija, prostor i vreme prepliću se u kosmičkoj igri na načine koji su ponekad neočekivani ili sasvim bizarni.”

Vreme #1311

Nostalgija umire poslednja

Originalnu trilogiju Ratova zvezda (Nova nada, Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja) Džordž Lukas je snimio u razmaku od 1977. do 1983. godine. Neprestano kubureći s novcem potrebnim za finansiranje dotad neviđenih specijalnih efekata, Lukas je istovremeno insistirao i na dobroj priči, fino iznijansiranim i delikatno isprepletanim odnosima mladog džedaj-viteza Luka Skajvokera, otresite princeze Leje, egocentričnog kapetana Soloa i opakog Darta Vejdera. Vizuelno bogata i izglancana, od kritike hvaljena i uzdizana, poštovana od publike svih uzrasta, Lukasova svemirska opera i danas važi za kultno delo savremene pop-kulture kome se još klanja armija omađijanih ljubitelja ove fantastične sapunice.

Nakon toga Lukas je prošao kroz razvod braka koji ga je ostavio bez para, ali i želje da radi na nastavku serijala. Ipak, razvoj filmske tehnologije naterao ga je da još jednom razmili o svemu. Između 1999. i 2005. usledile su još tri epizode (Fantomska napast, Napad klonova i Osveta Sita) koje su, u finansijskom smislu, bile prilično uspešne iako su reakcije kritike i publike bile prilično mlake i razočaravajuće. Izgledalo je kao da se Lukas izgubio u specijalnim efektima i svemirskim bitkama koje se nižu jedna za drugom, ne hajući mnogo za razvučenu, nekonzistentnu i povremeno dosadnu priču prepunu efemernih (van)zemaljskih likova. Iako se u poslednjem, šestom nastavku Lukas donekle iskupio konačno uobličivši priču o Anakinu Skajvokeru i Dartu Vejderu u jednu logičnu celinu, ostao je utisak da je franšiza stigla do samog kraja jer su svi pravci priče bili iscrpljeni.

PAR-NEPAR: Sam Lukas godinama je tvrdio da su Ratovi zvezda zamišljeni kao epska priča u šest nastavaka i da nema svrhe zapitkivati šta se desilo posle smrti Darta Vejdera jer je to mesto na kome se cela priča završava. Lukas je često govorio da mu je dosta "blokbastera" i da mu je sad jedina želja da radi na niskobudžetnim, umetničkim filmovima kojima se bavio u mladosti. Ipak, Sila nije dala Lukasu mira i on od 2012. godine počinje diskretno da radi na scenariju za još tri nova filma. Taj scenario, zajedno sa čitavom Lukasovom kompanijom i njegovim pravima na Star Wars franšizu, kupio je "Dizni" 2012. godine za četiri milijarde dolara i odmah najavio da će sedmi nastavak Ratova zvezda pod naslovom Buđenje Sile biti premijerno prikazan krajem 2015. godine. Još dva filma očekuju nas 2017. i 2019. godine. Usledila je smena na vrhu "Lukasartsa" da bi na kraju Džordž Lukas dobio prilično beznačajno mesto "kreativnog konsultanta". Njegova kreativnost više nikog nije preterano zanimala.

Ratovi zvezda verovatno su najisplativija franšiza u istoriji filma. Od 1977. godine do danas serijal je, samo od bioskopskih ulaznica, inkasirao preko četiri milijarde dolara. Ali to je tek vrh ledenog brega, jer lavovski deo prihoda potiče od prodaje proizvoda sa motivima iz filmova, pre svega igračaka. Po nekim procenama, franšiza je do sada inkasirala preko 30 milijardi dolara, a očekuje se da na to doda još pet u narednih 12 meseci, samo od poslednjeg nastavka.

Nego, da se vratimo na film koji počinje 30 godina nakon završetka originalne trilogije. Podsećanja radi, legendarni Han Solo je na kraju te trilogije izrastao u heroja Republike kome je princeza Leja dala svoju ruku. Iz nekoliko nepovezanih rečenica koje Leja i Solo razmenjuju tokom filma saznaćemo šta se desilo u međuvremenu. Njih dvoje imaju sina koji je, baš kako i treba, krenuo u džedajsku školu kod ujaka Luka, ali je iz nekog razloga pošandrcao i rešio da se okrene svom mrtvom deda Vejderu kojeg nikad nije ni video ni čuo, ali je sačuvao njegov do pola kremirani šlem (čovek se već zapita kakva je to familija u kojoj se po sistemu par-nepar smenjuju sve sami heroji i zlikovci). A kad čovek pređe na tamnu stranu, prvo što treba da uradi je da promeni ime u "Kajlo Ren" i stavi šerpu na glavu. Da, "šerpu", a ne ponosni šlem Darta Vejdera, jer taj ekspres-lonac na Kajlovoj glavi nema nikakav funkcionalni značaj osim da sakrije činjenicu da je Kajlo (kome, inače, ništa ne fali nego se glupira) manje ružan sa šerpom na glavi nego bez nje, kao i da mu izmeni glas jer je vlasnik tog glasa najobičniji tinejdžer, doduše sa ozbiljnim problemima u ponašanju, sklon da se svojim ognjenim mačem iživljava na nameštaju kad god mu nešto nije po volji.

Da su Solo i Leja svom Benu pravovremeno nalupali par šamara dok je još bio mali, Kajla i filma ne bi ni bilo. Međutim, izgleda da je vaspitno šamaranje zabranjeno ne samo u našoj već i u drugim galaksijama pa se sve zamrsilo. Razočaran sramotnim ponašanjem svoga sestrića, Luk Skajvoker dobrovoljno odlazi u samoizgnanstvo, u neku svemirsku bestragiju na višedecenijsko "tihovanje", da sam samcijat, ogrnut u džak i zarastao u bradu, stoji na steni iznad mora i šiban kišom i vetrom razmišlja o... nečemu, ne znamo tačno o čemu, blaženo ignorišući i Imperiju i Republiku, toliko mu se sve smučilo. A smučilo se i Hanu i Leji pa su se i oni razišli. Posle toga prolaze silne godine i sad svi opet traže Luka, i dobri i loši, zbog nečega mnogo važnog, toliko važnog da niko ne sme da nam kaže o čemu je zapravo reč.

CHECK!: Dakle, to je podloga za film, od toga film počinje. To što nije baš sve najbolje objašnjeno nije mnogo ni bitno, u tih 30 preskočenih godina taman će da se uglave epizode 10, 11 i 12, kad i na njih dođe red. Bitno je da novi film bude dobar i originalan. A kad režiser J.J. Abrams uzme da pravi originalnu priču onda se to radi ovako: uzme se sve što je bilo dobro u prva tri legendarna nastavka i onda se to bezočno isfotokopira, prilagodi mladim naraštajima i po potrebi naduva sve dok ne poprimi bizarne proporcije.

Da vidimo šta smo imali u ovom filmu. Imperija u nastajanju i Republika u nestajanju? Check! Mutavi robot koji u sebi nosi mapu koje pokušavaju da se dočepaju Republika i Imperija? Check! Otac i sin, jedan na svetloj, drugi na mračnoj strani Sile? Check! Vitez koji treba da završi trening? Check! Han Solo, sitan prevarant, vazda u nevolji s dugovima i poveriocima (malo ostareo, doduše)? Check! Zvezda smrti, po jubilarni treći put? Check, check, check! Pustinjska planeta? Check! Šumovita planeta? Check! Zadimljeni pab u kome su svi gosti sa različitih planeta? Check! Imperator u obliku holograma? Check! Retardirani stormtruperi koji ni nakon višedecenijske selekcije i treninga ne uspevaju da prežive više od dva minuta bitke sa bebama iz jaslica. Check! Kompletna generalska postava Republike u starom sastavu? Check! Još jedan jendek za sumanutu vožnju X-fajtera pre finalne eksplozije? Check! Princeza Leja u zlatnom bikiniju na divanu kod Džabe Hata? E, to nema. Princeza je od "Diznija" uz honorar od par miliona dobila i nutricionistu, da se malo "steše" pre nego što stane pred kamere.

IMAŠ-LI-TI-DEČKA: Ono što je istinski originalno zapravo je gore od onog što je besramno reciklirano. Na primer Rej, glavna heroina, običan devojčurak koji poseduje džedajske moći iako nema ni dan treninga kod Jode i drugara. Iako opstaje na četvrtini jedne porcije hrane dnevno, Rej je i dalje zadivljujuće rumena, i u stanju je da trči i đipa sa okretnošću koja zahteva neuporedivo više kalorija. To musavo čeljade ne zna ni ko mu je tata ni mama, ali uporno čeka da se oni odnekud vrate pa se iz aviona vidi da će to opet da bude neka sapunica u stilu "ja sam tvoj otac, a šta si ti meni?".

Tu je, zatim, stormtruper Fin (ko smišlja sva ova imena od tri slova?) koji, opet iz nekog misterioznog razloga počinje da pati od neshvatljivih moralnih dilema i onda dva sata slini i gnjavi sve oko sebe svojom željom da utekne gde bilo. Igrom sudbine, da ne kažem scenarija, ta anonimna ništarija od plastičnog vojnika, bez ikakvog džedajskog treninga, izlazi na megdan mračnom vitezu Kajlu, budućem Vejderu, i zamajava ga tri-četiri runde bez ikakvih problema. Nije ni čudo što je Snouk, lider mračne strane smešnog imena, stalno nezadovoljan Kajlovim učinkom. Zamišljen kao reinkarnacija nekadašnjeg Imperatora, Snouk je definitivno veći zloća od njega jer je njegov hologram bar dva puta veći, mada i dalje vuče na plavo, čak i u današnje vreme HD televizije. Istine radi, tu je i Luk Skajvoker, vremešni Mark Hamil, kome ništa ne može da se prigovori jer tokom 15 sekundi koliko mu uloga traje nije imao reč teksta, samim tim ni šansu da napravi bilo kakvu štetu. Na kraju, šta reći za "inženjere" na scenariju koji su po treći put sagradili "Zvezdu smrti", još veću i ubitačniju od prethodne dve, a opet nesposobnu da se odbrani od jata komaraca, kamoli od eskadrile X-fajtera.

I to su, manje-više, svi likovi vredni pomena, uz malo banalnog dijaloga u stilu "imaš-li-ti-dečka" i nijedan osvrt na tu Silu iz naslova koja se budi. Ipak, od svega viđenog u filmu ipak je najgori filmski humor, onaj koji možete da čujete u Diznijevim TV serijama za decu, a koji se sad nekako obreo u Ratovima zvezda, dajući mu šmek zabave za tinejdžere kojima svaki vic mora da se objasni dvaput i ispravno naglasi da bi bio shvaćen kako treba. Ne kažem da je to štalski humor naših "kursadžija", ali nije ni mnogo iznad njega, pa se čovek ponekad oseća posramljeno kao da gleda epizodu Moćnih rendžera koja se otrgao kontroli i prerasla u celovečernji film. Čak su i specijalni efekti sasvim prosečni i Lukas može da bude ponosan na standarde koje njegovi naslednici mogu jedino da imitiraju, ali ne i da dostignu, kamoli prevaziđu.

NEMA NADE: Četrdeset godina je prošlo od Nove nade, a da tvorci ovog nastavka nisu uspeli da materijalizuju nijednu novu ideju. Film ste, dakle, već videli, čak i ako niste bili u bioskopu. I zato nije čudo što je Han Solo (pazi sad, ide "spojler"!) umro u ovom filmu (upozorio sam vas!) i to ne od starosti. Neko bi rekao da ga je proburazio sin-propalica iz čistog mira nasred nekog mosta u veličanstvenoj reprizi obračuna Luka Skajvokera i Darta Vejdera iz nastavka Imperija uzvraća udarac. Ne, Han Solo se sam bacio na mač i skočio u bezdan od sramote, zato što je Harison Ford uzeo jedno 20 miliona dolara i 0,1 odsto od ukupnih filmskih prihoda za jedno od deset najbesmislenijih i najbizarnijih umiranja u istoriji filma.

Kako je onda moguće da je ovaj neveseli rimejk uspeo da obori sve poznate rekorde, naročito kada su pare ostavljene na blagajnama u pitanju? Zato što pare nisu nikakvo merilo kvaliteta, ali to je toliko izanđala teza da je više ne vredi ni obrazlagati. Ilustracije radi, nova epizoda Ratova zvezda inkasirala je, samo tokom prvog vikenda prikazivanja, više od 250 miliona dolara na američkom i skoro 700 miliona na svetskom tržištu, što je za četvrtinu više od prethodnog rekorda koji je držao Park iz doba jure. Procenjuje se da će na kraju film preći i granicu od dve milijarde dolara, što je do sada uspelo samo Avataru i Titaniku. Inače, neposredni troškovi filma procenjuju se na oko 200 miliona dolara mada su ukupni verovatno dvostruko veći jer je "Dizni" uložio goleme pare u internet i TV propagandu, da ne pominjemo honorare "nepristrasnih" kritičara koji film treba da dignu u nebesa u svakoj mogućoj prilici (ostaje utisak da bi Star Wars propaganda mnogo jeftinije prošla s armijom naših SNS-botova koji postižu čuda za samo jedan sendvič dnevno).

VAZDUPLOHOV UZVRAĆA UDARAC: Ovaj film je, dakle, čist marketing, igranje na nostalgiju, na žal za prošlim vremenima i ništa više. "Dizni" je film namenio, pre svega, mladoj generaciji koja se nije ni rodila kada je snimljena Nova nada, omladincima koji su možda na preskok uhvatili poneku reprizu na TV-u ili od roditelja slušali priče o kultnim filmovima iz prohujale mladosti, sve dok im se roditelji s tim nisu popeli na glavu. Ta mlada generacija, ona ista kojoj niče treća ruka na grudima da bi mogla da drži mobilni telefon stalno ispred nosa, u međuvremenu se "navukla" na instant-zadovoljstva, na sve što je brzo, kratko i jednostavno, na "lajk" i na "tvit", na plitke seljačine iz "rijalitija" i pop-zvezde sa šoder-liste. Generacija koja je odrasla na debilnim koncertima tinejdžerskih idola (da ne pominjem profuknjače sa Ibarske magistrale) nema vremena da sluša beskrajna džedajska naklapanja o dobroj i lošoj strani Sile, o mudrosti, vrlini, grehu i iskupljenju. To je generacija čiju pažnju mogu da okupiraju samo kratke, površinske senzacije, paketići informacija ne veći od dva bajta. Sve preko toga, sve što zahteva aktivno razmišljanje predstavlja rizik od raka mozga, bespotrebni napor za koji više niko nema vremena. Pucnjava i eksplozije su okej, to kad neko nekog nabode na mač, i to je okej. Ako se zakotrlja glava – tim bolje. I glup vic je okej, pod uslovom da je kratak. Ali kad neko priča i pravi se mnogo pametan – e, to je bezveze.

Na kraju, ne zaboravimo i omatorele roditelje (u koje spada i autor ovih redova), neki od njih još se sećaju s kakvim ushićenjem su napustili bioskop kada su odgledali prvi Star Wars film. U njima još tinja nada da taj mistični osećaj nekim čudom može da se ponovi. A nostalgija je silovito piće i nada, srećom po "Dizni", umire poslednja. Kad god naiđe nova epizoda u beskrajnog sagi, eto i našeg matorca među prvima u redu ispred blagajne, s celom familijom, dabome.

Iako se i Srbija pridružila svetskoj premijeri nove epizode kosmičke sage, žamor iščekivanja i oduševljenja ovde se stišao prilično brzo. Ako ne računamo projekcije vikendom u udarnim terminima, beogradske bioskopske sale uglavnom su poluprazne. Razlog možda leži u činjenici da je Sila ovde uvek bila jaka i da smo se mi već odavno upoznali s njenom tamnom stranom. Šta će nama film, mi to gledamo svaki dan. Ako ne računamo kratke pauze tokom kojih smo (ne)uspešno flertovali s idealima Republike, najčešće smo uzdizali one koji su čeznuli za Imperijom. Lukasova vizija raspadajuće post industrijske civilizacije savršena je kopija moderne Srbije čijim pejzažima dominiraju avetinjski prazne fabrike polupanih prozora sa industrijskim kolosekom zaraslim u korov. Imamo televiziju koja nam, za samo 150 dinara mesečno (četvrt porcije, što bi rekli u Buđenju Sile), svakodnevno podastire pokretni tepih od krivih slova i obećava rad, red i boljitak, samo ne kaže u kom veku i u kojoj galaksiji. Imamo vrhunske stručnjake i za "teleprontovanje" i za "vazduplohove", imamo čardake na vodi dostojne jedne Imperije i armiju hipnotisanih podanika koji izgledaju kao da su izbegli iz Lukasove Republike. I na kraju, mada ne i najmanje važno, imamo svog Vođu koji je, ne tako davno, radio za mračnu stranu Sile i imao ambiciju da postane Lord Sit, ako ne i Snouk, ali je vremenom evoluirao i sad je, na radost cele Galaksije, na najboljem putu da postane Džedaj, baš kao i njegov vremešni trener u kojem je sublimirana hiljadugodišnja mudrost Obi-Van Kenobija. Sila je odavno s obojicom, čekamo samo da završe trening.

Star Trek vs. Star Wars

Ko je J. J. Abrams, čovek kome je "Dizni" poverio zadatak da režira Buđenje Sile i oživi franšizu Ratovi zvezda? Često se navodi da je bio producent u nekoliko relativno uspešnih nastavaka serijala Nemoguća misija, ali se istovremeno zaboravlja da je napisao scenario za Armagedon, jedan od najgorih SF-filmova svih vremena.

Sa gledišta filmske industrije i njenih akcionara, Abrams je dokazano uspešan čovek. On je već jednom uradio "veliku stvar" za Zvezdane staze, serijal koji se posle više decenija, nekoliko sezona TV serija i desetak filmova zaglibio u industrijski prosek, na rubu potpune neprepoznatiljivosti. Kapetana Kirka i Spoka (Viljem Šetner i Leonard Nimoj) odavno nema na filmskom platnu, čak je i kapetan Pikar (Patrik Stjuart) otišao u penziju. Od onoga što je ostalo (ime i ništa više) Abrams je napravio dva potpuno nova nastavka (tzv. "reboot") koji su bili toliko dobri (čitaj: isplativi) da će se snimiti i treći (premijera je zakazana za polovinu 2016. godine). To, opet, ne znači da su zakleti "trekeri", najzagriženiji ljubitelji serijala, zadovoljni – naprotiv. Za većinu njih je čitav poduhvat obična blasfemija, nemilosrdno čerečenje Star Trek univerzuma, okretanje profitu i konfekciji, bez imalo razumevanja za odavno ustanovljene fundamentalne vrednosti.

Nego, da se ponovo vratimo na staro pitanje: šta je bolje, Ratovi zvezda ili Zvezdane staze?
Univerzum Ratova zvezda je šarolikiji, dinamičniji, njime vladaju nevidljive sile čije poreklo i smisao tek treba da dokučimo. Svet se nalazi u stalnom raspadanju, život se iscrpljuje u golom opstanku dok iznad svačije glave lebdi senka svemoćne i bezdušne Imperije. To je svet magične Sile, metafizičke (dis)harmonije čoveka s prirodom, sistem simetrije u kojem svako Zlo ima svoje Dobro, naivan i emotivan svet u kojem su istine i sumnje izmešane do neprepoznatljivosti. I, na kraju, to je distopijski svet Darta Vejdera čije je zlo toliko privlačno i zavodljivo da ga je skoro nemoguće razlikovati od nečeg dobrog, svet smrtnih ljudi koji su istovremeno i grešnici i sveci i junaci i izdajnici.

Sa druge strane, Zvezdane staze imaju najvećeg pozitivca, kapetana Spoka. Univerzum Zvezdanih staza je utopija skrojena po meri idealne civilizacije koja se odavno rešila svojih unutrašnjih demona i sada joj preostaje samo da istraži svet oko sebe. To je univerzum u kome vladaju apsolutni zakoni fizike i etike koji se ne mogu relativizovati, u kome Dobro i Zlo imaju apsolutni i nepromenljivi karakter.

Onda na red dolaze sitne dileme: "Milenijumski soko" ili "Enterprajz", svetleći mač ili "fejzer", hipersvemirski skok ili teleportovanje, daleka galaksija iz prošlosti ili naša galaksija u budućnosti, multietnička posada "Enterprajza" ili etnički (zamalo) čista postavka Ratova zvezda, princeza Leja u zlatnom bikiniju na divanu Džabe Hata ili... hmmm... ovde je Star Trek prilično tanak... Kako bilo, svako dalje poređenje je gubljenje vremena, baš kao i razgovor o drugim kosmičkim pitanjima tipa "Linux ili Windows", "jagoda ili vanila", "iPhone ili Android", "Zvezda ili Partizan", "Vučić ili Nikolić". Šta god da izaberete, nema više ni Zvezdanih staza ni Ratova zvezda, postoji samo iluzija da izbor postoji.

Vreme #1304