Kolumbija: Hipersonična smrt

Šatl "Kolumbija" lansiran je polovinom januara kako bi na orbiti bili izvedeni brojni naučni eksperimenti, među njima i neki koje je naručio Pentagon. Nakon planiranih šesnaest dana rutinskog rada, posada je u subotu 1. februara u 8:15 (EST) uključila kočeće rakete i zaputila se ka Zemlji. Povratak na Zemlju je najdelikatnija faza svakog kosmičkog leta u kojoj greške nisu dozvoljene. Pre svega, letelica treba da se spušta precizno određenim koridorom koji je širok svega nekoliko kilometara. Koridor ne sme da bude ni suviše strm da se letelica ne bi pregrejala i izgorela niti suviše ravan da se letelica ne bi "odbila" od gušćih slojeva atmosfere i završila zaglavljena u nekoj nižoj, nepravilnoj orbiti. Takođe, letelica treba da ima ispravnu orijentaciju u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju kako bi termički štit apsorbovao ogromnu količinu generisane toplote. Baš zbog toga se zadatak kontrolisanja trajektorije i položaja letelice prepušta kompjuterima i tu se od samog početka kosmičke ere skoro ništa nije promenilo – tokom spuštanja posada predstavlja manje-više pasivan teret. U slučaju "Kolumbije" izgleda da su kompjuteri dobro obavljali posao, s obzirom na to da do pred sam kraj nije bilo nikakvih naznaka da je protokol spuštanja bio narušen.

BEZ NADE: Prvi signal da nešto nije u redu pojavio se u 8:53, kada je komanda leta uočila da na šatlu ne rade senzori za merenje temperature na hidrauličkoj opremi levog krila. Komanda leta inače vidi mnogo više podataka nego sama posada, jer se podaci koji se stalno mere i prikupljaju na šatlu neprekidno slivaju u kontrolni centar, beleže i analiziraju (zato šatlovi i nemaju "crnu kutiju"). Incident sa nekoliko senzora obično ne označava kritičan problem jer je šatl prekriven stotinama senzora koji mere sve važne parametre konstrukcije letelice: naprezanja, pritiske, temperature, deformacije. Kvar senzora ne utiče na normalno funkcionisanje letelice, pa je u ovom slučaju komanda leta procenila da nema potrebe da alarmira posadu. Tri minuta kasnije, u 8:56, izmereni su povećan pritisak i temperatura u točku glavne noge stajnog trapa u levom krilu. U 8:58 otkazuju još tri senzora u levom krilu, da bi u 8:59 bila izgubljena sva telemetrija sa leve noge stajnog trapa. Ovaj otkaz je na monitorima u kokpitu šatla proizveo upozoravajuću poruku koju je posada videla. Dok je posada razgovarala o problemu sa kontrolom leta, potpuno je prekinuta audio komunikacija. Istovremeno, telemetrijski podaci koji se sa šatla automatski slivaju u kontrolu leta postaju isprekidani i nepravilni.

Minut kasnije, tačno u 9:00, 36 sekundi nakon gubitka veze sa posadom i šesnaest minuta pre zakazanog sletanja na Floridu, otkazuje sva telemetrija i kontrola leta nema više nikakve podatke o ponašanju šatla. U tom trenutku šatl se nalazi na oko 65 kilometara iznad Teksasa, leti 18,3 puta brže od zvuka i trpi maksimalno aerodinamičko opterećenje. Kontrola leta nekoliko minuta pokušava da uspostavi izgubljenu komunikaciju sa posadom, ali bez rezultata. Javljaju se već i prvi očevici iz Teksasa i Luizijane koji kažu da su čuli zaglušujuću buku i videli usijane kugle koje su parale bistro nebo. U to vreme niko od njih nije znao da su zapravo videli šatl koji se raspada i sagoreva u atmosferi. U 9:16, kada je bilo očigledno da šatl neće sleteti po planu, administrator NASA Šon O’Kif informiše predsednika Buša, koji se u to vreme nalazi u Kemp Dejvidu, o najverovatnijem tragičnom ishodu. U 11:00 više nije bilo nikakve sumnje i zastave su već spuštene na pola koplja. Dva sata kasnije zvaničnici NASA obaveštavaju javnost da je šatl definitivno izgubljen a čitava posada poginula.

Delovi šatla pali su na 50 milja široko i više stotina milja dugačko područje zapadnog Teksasa i Luizijane. Srećom, niko nije stradao iako je bilo delova koji su probijali krovove kuća inicirajući manje požare. Parčići šatla u raspadanju bili su toliko vreli da su ih uredno zabeležili meteorološki sateliti iznad tog područja. Mnogi delovi nađeni na zemlji bili su potpuno deformisani i izgoreli do neprepoznatljivosti, ali je bilo i onih koje je i laik mogao da identifikuje: pilotska kaciga, amblem misije, mlaznik motora, rezervoar goriva... Stanovništvo je pozvano na opreznost pošto je u šatlu bilo hidrazina, veoma toksičnog i korozivnog raketnog goriva. Stanje posmrtnih ostataka posade nije poznato, iako su na dva mesta pronađeni delovi tela koje tek treba identifikovati.

Kada je 28. januara 1986. godine eksplodirao Čelindžer, najviše simpatija i emocija poklonjeno je Kristi Mekalof, američkoj učiteljici iz Nju Hempšira. Ona je u konkurenciji 1000 prijavljenih učiteljica izabrana za let da bi na kraju kao priučeni astronaut stradala pred očima svojih đaka. Od sedmoro astronauta "Kolumbije" najčešće se pominju Ilan Ramon, prvi Izraelac u kosmosu, i Kalpana Čavla, eminentni naučnik i nacionalna heroina Indije sa dva leta u kosmos. Uz njih su stradali i komandir Rik Hazbend, pilot Vilijem Mekul i članovi posade Majkl Anderson, Dejvid Braun i Loren Klark. Izrael je na mesto nesreće poslao svoju vojnomedicinsku ekipu kako bi eventualno pronađeni posmrtni ostaci njihovog prvog astronauta bili tretirani u skladu sa jevrejskim verskim običajima.

Da li su astronauti imali neku šansu za spas onog trenutka kada su primetili da su stvari nepovratno krenule nizbrdo? Nažalost, nisu. Prve verzije šatla imale su dva člana posade a standardni deo opreme bila su katapultirajuća sedišta, slična onima koja se rutinski ugrađuju u borbene avione. Kasnije je posada šatla narasla na sedam članova i katapultirajuća sedišta su izbačena kao suviše skupa i glomazna. Umesto toga posada je dobila padobrane i mogućnost da preko specijalne konzole napusti šatl u slučaju neminovne nesreće. Međutim, ni padobrani ni specijalna sedišta nisu ni od kakve koristi kod hipersoničnih brzina. Osim toga, sva je prilika da su se događaji odigravali munjevito i da nesrećna posada nije ni imala vremena da traži izlaz iz nemoguće situacije.

LJUDI U SUNČANIM NAOČARAMA: Na redu je istraga za koju se najavljuje da će biti opsežna, korektna i transparentna. Sprovešće je sama NASA, ali, nezavisno od nje, i mnoge druge državne i vojne agencije koje raspolažu ljudima sa tamnim naočarima u sivim mantilima. Svi oni koji su na biLo koji način imali kontakt s poslednjom misijom "Kolumbije" trenutno pečate svoje stolove i predaju papire. Za proučavanje ove dokumentacije biće potrebni meseci: da bi jedno lansIranje dobilo zeleno svetlo, potrebno je pribaviti oko milion različitih potpisa dok je štos potrebnih formulara visok otprilike koliko i sam šatl na lansirnoj rampi.

Šta je uzrok katastrofe šatla? Trenutno može samo da se nagađa, ali su sve oči uprte u incident koji se dogodio 80 sekundi nakon poletanja. Tada je jedno parče izolacione pene otpalo sa glavnog rezervoara i naletelo na krilo šatla što je, u najgorem slučaju, moglo da bude uzrok loma neke od termoizolacionih ploča kojima je šatl prekriven ili strukturnog oštećenja krila. "Kolumbija" je koristila remodeliranu verziju Lokidovog spoljašnjeg rezervoara, lakšu i sa manje ekološki opasnih materijala. Izolacija glavnog rezervoara, sprejom nanet sloj sunđerastog materijala debljine dva centimetra, i do sada se mestimično ljuštio tako da su parčići izolacije naletali na sam šatl, ali bez posledica. Nakon pregleda dosta grubog TV snimka, NASA je zaključila da bezbednost misije nije ugrožena i da sve aktivnosti treba nastaviti po planu. Čak i da šteta jeste bila konstatovana, pitanje je šta bi se moglo preduzeti s obzirom na to da se oštećene ploče i druga ozbiljna strukturna oštećenja ne mogu sanirati u orbiti. U tom slučaju, posada je već nakon poletanja bila osuđena na smrt, a da to nije ni znala. Po drugima, nešto je ipak otkazalo u mehanizmu za kontrolu položaja letelice. Tokom spuštanja šatl liči na ciglu s krilima koja se u optimalnom položaju održava eleronima na krilima, bez korišćenja motora. Ukoliko šatl dospe u nepravilan položaj, ogromna aerodinamička i termička opterećenja mogu s lakoćom da pokidaju čitavu strukturu. Jedino što se definitivno odbacuje kao uzrok nesreće jeste terorizam. Uz svu aktuelnu paranoju, niko nije ni pokušao da pad "Kolumbije" poveže sa Al Kaidom ili Sadamom Huseinom.

Šta god da je u pitanju, ostaje nejasno kako se šatl raspao tako brzo i kako to da nijedan od nebrojenih senzora na letelici nije signalizirao kritičan kvar. Ono čime kontrola leta raspolaže najčešće se svodi na podatak tipa "off scale low", što znači da je ili izmerena nenormalno mala vrednost ili su senzori bili fizički uništeni. Poslednji telemetrijski podaci ukazuju da je tokom poslednjih pet minuta temperatura u levom krilu bila za oko 60 stepeni viša nego u desnom i da se neposredno pred gubitak svake komunikacije šatl nekontrolisano nagnuo na levu stranu, da je kompjuter automatski pokušao da koriguje položaj i da, verovatno, nije uspeo u tome. Ron Ditmor, šef šatl projekta, kaže da još nema nijednu indiciju šta je moglo da uzrokuje ovakvo ponašanje. To što je šatl "Kolumbija" bio najstariji u floti (prvi put je lansiran davne 1981. godine) ne treba da igra nikakvu ulogu: letelica je redovno održavana, do katastrofe je uspešno letela 27 puta a nakon toga je podvrgnuta temeljnoj kontroli i značajnim tehničkim prepravkama.

ZEMAljSKI OKOVI: Na kraju ostaje i pitanje kakve će reperkusije imati tragedija "Kolumbije" na buduća svemirska istraživanja. Najveći udarac pretrpeće međunarodna svemirska stanica koju zajednički opslužuju američki šatlovi i ruski "sojuzi" i "progresi". Bez šatla, stanica će se naći u velikim problemima jer ruski brodovi mogu da nose samo delić šatlove opreme i ljudstva. Rusi uz to standardno kubure sa sredstvima, delovima, produkcijom i statusom svog kosmodroma u Kazahstanu, pa je teško verovati da će samo oni, bez izdašne međunarodne pomoći, biti u stanju da zakrpe rupu u nebu koju je napravila "Kolumbija". Iako zasad nema razloga za paniku (tri astronauta zatečena na stanici imaju dovoljno zaliha do polovine juna), može se lako dogoditi da stanica, lišena podrške sa Zemlje, postane prazna kanta koja će se poput Skajlaba godinama vrteti iznad naših glava zaboravljena od svih dok se na kraju spektakularno ne sruči na Zemlju.

Tri preostala šatla (Endevor, Atlantis i Diskaveri) verovatno će otići u istoriju i muzeje. I pre ove katastrofe bilo je dosta mišljenja da je šatl vozilo za prošli vek koje je suviše skupo (minimalno oko pola milijarde dolara po lansiranju, najčešće mnogo više) i komplikovano za održavanje. Šatl je inicijalno zamišljen kao svemirski taksi koji će moći da leti veoma često, jeftino i uz minimalne popravke. U stvarnosti, šatlovi lete samo 7–8 puta godišnje (umesto planiranih 20–65) jer je potreban šestomesečni rad armije skupo plaćenih inženjera i tehničara da bi se šatl nakon jednog leta proverio i osposobio za drugi. Šatl nije znatno oborio cene lansiranja komercijalnog tereta (troškovi se i dalje mere stotinama dolara po kilogramu korisnog tereta) niti je ubio rusku, evropsku ili japansku konkurenciju. Sasvim razumljivo, jer šatl ima prevelik broj dragocenih delova koji se koriste samo jednokratno, poput ogromnog spoljašnjeg tanka za gorivo koji izgori u atmosferi. Teško je verovati da će nakon dve ogromne tragedije iko imati dovoljno hrabrosti da potpiše dozvolu za sledeće lansiranje čak i pod pretpostavkom da se utvrdi nesporni uzrok nesreće. Ako istraga preduzeta nakon katastrofe Čelendžera (a trajala je skoro dve godine) nije pružila dovoljno informacija da se izbegne naredna nesreća, teško je verovati da će istraga koja je upravo započela doneti zaključke i preporuke koje bi šatl odjednom učinile sigurnim. Nekadašnje priče o šatlovima koji su projektovani za 35 godina redovne službe i barem 100 letova u kosmos deluju deplasirano jer danas nedostaje 14 ljudskih života i 40 odsto flote (poređenja radi, projekat slanja čoveka na Mesec "Apolo" iz šezdesetih godina odneo je tri ljudska života, i to u simulatoru na Zemlji). Da stvar po nacionalni ponos bude još teža, Amerikanci nemaju nikakvu brzu alternativu za ponovno slanje ljudi u kosmos. Sasvim paradoksalno, uprkos nespornom tehničkom napretku i proticanju vremena, lanci koji ih vezuju za Zemlju danas su jači nego ikad.

Kobni termički štit

Šatl na orbiti ima tzv. prvu kosmičku brzinu od osam kilometara u sekundi (28.800 kilometara na čas). S obzirom na to da je letelica teška oko 90 tona, ona raspolaže ogromnom kinetičkom energijom koja se, do trenutka sletanja, kompletno pretvori u toplotu. Jednostavna računica pokazuje da šatl tokom sletanja oslobodi onoliko energije koliko grad veličine Beograda potroši za skoro dva dana. Svu tu energiju treba da apsorbuje termički štit šatla sastavljen od oko 22.000 parčića – neki su mali i tanki poput podne pločice, dok su oni najopterećeniji debeli i do deset centimetara. Šatl je oblepljen ovim pločama sa svih strana, s tim što su one na trbuhu šatla crne boje a one na gornjem delu trupa bele kako bi reflektovale što više sunčevog zračenja dok je šatl u orbiti. Svako parče termoizolacije ima unikatan oblik.

Za izradu ovih ploča koristi se vrhunska tehnologija tzv. kompozitnih materijala koja je poslednjih decenija revolucionarno izmenila konstrukciju savremenih letelica. Kompozitni materijali su lagani, veoma čvrsti i otporni na ekstremna termička, hemijska i mehanička opterećenja. Oko 70 odsto ploča napravljeno je od silicijumskih vlakana. Ova vlakna mešaju se sa mineralnim smolama i nejonizovanom vodom, zatim se tako dobijena masa sipa u plastične kalupe, presovanjem se istiskuje suvišna tečnost i na kraju se čitava masa peče na oko 1000°C dok ne dobije željenu formu. Crne ploče pokrivaju delove šatla koji su izloženi najvećem zagrevanju (prvenstveno donji deo trupa), često i do 1500°C. Na ovoj temperaturi ploče su toliko usijane da svetle crvenom bojom.

U početku je NASA imala dosta problema sa oštećenim, polomljenim ili otpalim pločama, iako šatl nikada nije bio ozbiljno ugrožen ovakvim defektima. Kasnije je tehnologija izrade i montaže ploča toliko usavršena da je termički štit smatran veoma pouzdanim i praktično neprobojnim. S obzirom na to da telemetrijski podaci sakupljeni do raspada "Kolumbije" ukazuju da je šatl imao ispravnu orijentaciju i nagib u odnosu na horizont od propisanih 56 stepeni, izgleda da je neko mehaničko oštećenje termičkog štita (možda i samo jedna oštećena ploča na najopterećenijem mestu) bilo uzrok pregrevanja, dezorijentacije letelice i naglog loma konstrukcije. Veliko je pitanje da li će se konkretan uzrok raspada "Kolumbije" ikad utvrditi: dobar deo strukture izgoreo je u atmosferi, a delovi koji su pali na zemlju nalaze se u vrlo lošem stanjem, rasuti na tako širokom prostranstvu da će njihovo sakupljanje trajati mesecima, možda i godinama.

Era spejs šatla

12. april 1981, "Kolumbija": Početak ere spejs šatla, prvi let u svemir.
12. novembar 1981, "Kolumbija": Prvi koristan teret u orbiti.
11. novembar 1981, "Kolumbija": Prva četvoročlana posada.
18. jun 1983, Čelendžer: Seli Rajd postaje prva Amerikanka u svemiru. Prva petočlana posada.
30. avgust 1983, Čelendžer: Gion Blaford postaje prvi Afroamerikanac u kosmosu. Prvo noćno lansiranje i prvo noćno prizemljenje.
28. novembar 1983, "Kolumbija": Prva šestočlana posada, prvi put se koristi spejslab, svemirska laboratorija smeštena u teretnom prostoru šatla.
3. februar 1984, Čelendžer: Prva "slobodna" šetnja svemirom. Astronaut se kroz slobodan prostor kreće posebnom stolicom sa autonomnim pogonom, bez fizičke veze sa šatlom.
6. april 1984, Čelendžer: Prva popravka satelita u orbiti.
30. april 1984, Diskaveri: Čarls Voker postaje prvi "civil" u orbiti.
5. oktobar 1984, Čelendžer: Prva sedmočlana posada, Ketrin Saliven postaje prva žena koja je slobodno šetala kosmosom.
28. januar 1986, Čelendžer: Nakon 73 sekunde leta šatl eksplodira. Deo šatla sa sedmočlanom posadom pada na dno okeana, gde se i danas nalazi. Dalji letovi šatla su suspendovani. Dvogodišnja istraga pokazala je da je uzrok nesreće curenje goriva iz jednog od dva bustera.
28. septembar 1988, Diskaveri: Prvi let nakon katastrofe Čelendžera.
24. april 1990, Diskaveri: Verovatno najvažnija naučna misija. U orbitu je postavljen svemirski teleskop Habl, orbitalna opservatorija koja od tada neprekidno šalje fascinantne snimke najudaljenijih svemirskih objekata.
12. septembar 1992, Endevor: prva Afroamerikanka (Mae Džejmison), prvi bračni par u kosmosu.
2. decembar 1993, Endevor: najkompleksnija misija. Na Hablu je instalirana korektivna optika kako bi se eliminisala zamućenja na snimcima. Najduža svemirska šetnja.
3. februar 1995, Diskaveri: šatl proleće pored ruske svemirske stanice Mir. Posade razmenjuju pozdrave mašući kroz okna letelica.
27. jun 1995, Atlantis: šatl se uspešno spaja sa Mirom. Stoto američko lansiranje ljudi u kosmos, prva razmena članova posade na orbiti.
19. novembar 1996, "Kolumbija": najduži let šatla: 423 sata, 53 minuta.
15. maj 1997, Atlantis: Posada šatla pomaže u velikoj popravci ruskog Mira.
2. jun 1998, Diskaveri: Poslednja poseta Miru.
29. oktobar 1998, Diskaveri: Američki senator Džon Glen, prvi Amerikanac u kosmosu i jedan od sedmorice "veličanstvenih" iz projekta "Merkjuri", ponovo leti u kosmos u 77. godini života i tako postaje najstariji čovek u kosmosu.
23. jul 1999, "Kolumbija": Prvi put je jedna žena komandir posade – Ajlin Kolins. Let se umalo završio katastrofom jer je tokom poletanja iz šatla iscurelo oko dve tone vodoničnog goriva.
10. oktobar 2000, Diskaveri: Veliki jubilej: stota misija šatla.
5. decembar 2001, Endevor: Uz neviđene mere obezbeđenja obavljen je prvi let šatla nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra.
1. februar 2003, "Kolumbija": Prilikom povratka na Zemlju šatl se raspada. Strada svih sedam članova posade. Svi naredni letovi šatla su suspendovani.

(Vreme #631)

37. superbol: Pobeda Golijata

Ovogodišnji 37. superbol odigran je na krcatom Kvalkom stadionu u San Dijegu, pred oko 70.000 gledalaca na tribinama, a posredstvom TV-a i pred stotinama miliona fanova na svih pet kontinenata. Iako su sva predviđanja govorila da će meč biti uzbudljiv a ishod neizvestan, ispostavilo se da jedan od rivala ima snage i koncentracije samo za uvodnu četvrtinu.

Rič Genon, kvoterbek i ključni čovek Rejdersa, zvanično najbolji igrač čitave sezone (MVP), odigrao je jednu od najslabijih utakmica u životu, delimično i zato što je njegova ofanzivna linija, sastavljena od kršnih momaka zaduženih da ga štite od nasrtaja protivničke odbrane, delovala kao plot od vrbovog pruća naspram stampeda iz Tampa Beja. Tokom čitave sezone Genon se uspešno vadio iz sličnih situacija, često fintirajući, trčeći i poentirajući sam, ali mu je odbrana Gusara vrlo rano stavila do znanja da ovoga puta niti ima ko da ga zaštiti niti on ima kuda da utekne: "You can run but you cannot hide!" Samo tokom prvog poluvremena Gusari su ga uhvatili tri puta zajedno s loptom i dvaput mu presekli pasove kojima je očajnički tražio nekog od svojih indisponiranih napadača. Iako su uz Genona bile takve veličine kao što je Džeri Rajs, legendarni ali vremešni hvatač NFL-a Tim Braun, jedva malo mlađi od njega, i Čarli Garner, odličan trkač u punoj formi, malobrojne Genonove precizne lopte sačekivale su drvene ruke i olovne noge. U prve dve četvrtine Rejdersi su zabeležili samo tri bedna poena, i to na samom početku utakmice. Bilo je to simbolično "davanje fore" naduvanoj veličini protivnika, gest koji su Gusari nenamerno izveli i u prethodnom finalu konferencije kada su Orlovima iz Filadelfije poklonili čitav tačdaun, opet bez uticaja na konačan ishod. Genon je igrao kao pod sedativima, na kraju je deset puta bio što "pregažen", što "presečen" čime je potrošio kvotu za čitavu narednu NFL sezonu. U najvažnijoj utakmici karijere MVP lige igrao je jedva malo bolje od kvoterbeka Kolibrija iz Gornjeg Milanovca.

Na drugoj strani imponovao je kvoterbek Baksa Bred Džonson, čovek bez harizme, običan timski igrač dovoljno komotan da svaku utakmicu počne glupom greškom i dovoljno svestan da zna kako on ne može toliko da greši koliko njegova odbrana može odmah da popravi. Igrao je ziheraški, ne dozvolivši nijednom da ga uhvate na spavanju, slepo sledeći zamisli glavnog trenera Džona Grudena, koji je za velike pare i brojne ustupke na draftu doveden upravo iz Ouklenda sa samo jednim zadatkom: da osvoji superbol. Gruden je svom bivšem saradniku i sadašnjem prvom čoveku Rejdersa Bilu Kalahanu upečatljivo pokazao da se jardi osvajaju koliko na terenu toliko i za crtaćom tablom u svlačionici i da Kalahan, iako stariji, mora još puno da uči. Ućutkana je i čitava fanatizovana "rejders nacija", jedno u katran ofarbano navijačko "društvance" interesantnog mentalnog sklopa u kome bi čak i Dart Vejder ili familija Adams delovali suviše veselo. Najbolja odbrana pokazala je još jednom da je najbolja protiv najjačih dok najjači napad nije pokazao ništa izuzev staklene brade i iznenađujuće mekog stomaka. Rejdersima nije pomogao ni Karlos Santana, njihov navijač koji je u "peace, brother" maniru zabavljao publiku do pred sam meč, niti Sting koji je pevao u poluvremenu. Ono što je ličilo na rovovsku borbu krajem prve četvrtine (3:3) pretvorilo se u ponižavajućih 20:3 za Gusare na poluvremenu, da bi zatim eskaliralo u pravi "masakr" i ponižavajućih 34:3 krajem treće četvrtine. Do kraja utakmice gledali smo neobavezno loptanje dve ekipe u već odlučenom meču koje se završilo sa "poklonjenih" 48:21, rezultatom dovoljnim da Rejdersi spasu čast i koliko-toliko zadrže motiv za narednu sezonu.

Uzrok ovako gorkom porazu možda treba tražiti i u problematičnoj Genonovoj ličnosti o kojoj se dosta pisalo neposredno pred utakmicu. Kada je došao u Rejderse, rešio je da zavede red i da, umesto da joj se prilagodi, ekipu prilagodi sebi. Pokupio je saigračima bilijarske kugle i video-igre smatrajući da u oficijelnim klupskim prostorijama nema mesta za takvu zabavu. One koji su se vratili po svoje rekvizite za razonodu Genon je uglavnom najurio iz tima, sve uz amin uprave i glavnog trenera. Na kraju je ostao da stoji sam, kao potpuni apsolutista u ekipi, koji će radije baciti loptu u aut kad saigrač istrči pogrešnu šemu nego što će pokušati da improvizuje i popravi tuđu grešku na dobrobit ekipe. Možda su zato timske kolege naučile da ga poštuju, ali nikad nisu zavolele momka koji im diše za vrat jednako neprijatno kao i protivnik. Za sve njih zajedno superbol je postao prevelik teret u onom trenutku kada im je Marti Gramatika, simpatični argentinski kiker, zabio prva tri poena i definitivno im okrenuo kola nizbrdo.

Sasvim simbolično, za najboljeg igrača 37. superbola proglašen je Dekster Džekson, odbrambeni igrač Tampa Beja koji je sa dve glatko presečene lopte u prvoj fazi utakmice, dok su Rejdersi još mislili da su ravnopravni, signalizirao Genonu da ovoga puta nema vajde od njegovih čuvenih dugačkih pasova. Uz novac, pripao mu je i najnoviji model "krajslera", iako je nagrada mogla da završi i u rukama njegovog saigrača Dvajta Smita (takođe dve presečene lopte za dva tačdauna). U napadu nije bilo izrazitog igrača, valjda zato što su svi bili dobri. Majk Alstot radio je ono što najbolje zna: da sa tovarom protivničkih igrača na leđima krade jard ili dva za tačdaun, dok su Jurevičijus i Pitmen napravili ključne prodore u ranoj fazi meča. Ukoliko Baksi uspeju da sačuvaju svoje ključne igrače i trenere na okupu do narednog avgusta kada čitav NFL cirkus iznova počinje, imaće sve šanse da i naredne godine osvoje trofej Vinsa Lombardija baš kao i ove.

(Vreme #630)

NFL: Guranje, trčanje, krljanje

Verovali ili ne, postoji jedan trenutak u godini kada cela Amerika sedne pred TV ekrane i gleda jedan te isti program: prenos finala NFL lige, odnosno "superbol". Superbol se igra od 1967. godine, godinu dana nakon što su dve do tada nezavisne fudbalske lige NFL (osnovana 1920) i AFL (1960) potpisale ugovor o integraciji. Dan superbola je po mnogo čemu američki nacionalni praznik u kome snaga igre simbolizuje snagu i ponos čitave nacije. Bogat "kulturno-umetnički program" rezervisan samo za velika imena šou-biznisa i upriličen specijalno za superbol dostiže vrhunac neposredno pred početak utakmice, kada se intoniraju zapaljive patriotske pesme uz obaveznu američku himnu. Pevanje himne pred nacionalnim auditorijumom predstavlja ogromnu čast koja je do sada ukazana samo malom broju muzičara. Među njima su Maraja Keri, Nil Dajmond, Herb Alpert, Bili Džoel, Vitni Hjuston, Natali Kol, Vanesa Vilijems, Šer... Poluvreme je obično rezervisano za koncert neke veće pop ili rok atrakcije pa je tako prošle godine ubedljiv nastup imao bend U2, sve do trenutka kada je politički korektni Bono udvorički pokazao svoju jaknu postavljenu američkom zastavom. Svi smo mi pomalo Amerikanci.

Ovogodišnji superbol mnogi neće propustiti, ako ni zbog čega drugog a ono zbog podužeg spiska angažovanih muzičkih zvezda. U uvodnom delu programa pojaviće se niko drugi do Karlos Santana sa prijateljima, Selin "Titanik" Dion (otpevaće God Bless America) i kantri-zvezde sa četiri Gremi nagrade Dixie Chicks (izvešće nacionalnu himnu SAD). U programu tokom poluvremena, čiji je ekskluzivni sponzor AT&T, nastupiće grupica No Doubt (sećamo je se po megapesmici Don't speak) i LL Kul Džej.

Sa oko 140 miliona gledalaca samo na nacionalnom nivou, superbol je godinama najgledanija TV emisija kojoj u SAD ne mogu da konkurišu ni Olimpijada, ni Vimbldon ni finale NBA lige. Štaviše, na večitoj listi deset najgledanijih TV emisija svih vremena čak četiri mesta zauzimaju prenosi superbola a samo jedno prenos sa Olimpijade (opet za neverovati, u pitanju je klizačko finale Tonje Harding i Nensi Kerigan u Lilehameru, 1994. godine). Otuda je sasvim razumljiv ogroman interes mnogih kompanija da se reklamiraju tokom šezdesetak pauza u igri sa prosečnim trajanjem od pola minuta.

Ovo zadovoljstvo sebi mogu da priušte samo najveći i najmoćniji jer su cene paprene: jedna sekunda reklame tokom trajanja superbola plaća se oko 100.000 dolara, dok za poluminutni spot treba izdvojiti više od dva miliona. Poređenja radi, za najskupljih 30 reklamnih sekundi tokom poslednje Olimpijade (finale košarkaškog turnira ili trke na 100 metara) trebalo je izdvojiti oko 600.000 dolara.

Naravno, ako već uplatite novac za superbol reklamu, red je da napravite i spot koji će demonstrirati snagu, viziju i perspektivu vaše kompanije na duhovit i efektan način koji će se pamtiti i prepričavati. Za snimanje ovakvih "spotova nad spotovima", koji gledaocima neće dozvoliti da odu po još jedno pivo iz frižidera, godišnje se izdvoji dodatnih 150 miliona dolara. Kad sve to saberete, lako se razume zašto i takvi gigantni kao što su IBM ili Koka-kola preskaču poneki superbol, nesigurni da će im se velika investicija isplatiti. Među onima koji prošle godine nisu žalili pare nalaze se AT&T, Soni, Viza, Jahu, Filip Moris, Badvajzer, Pepsi, Levi’s i mnogi drugi giganti, ali će se malo njih reklamirati i na ovogodišnjem 37. superbolu.

SNEG U SAHARI: Zahvaljujući eksploziji kablovske televizije u Srbiji, a pre svega entuzijastima sa Trećeg kanala RTS-a, od pre par godina i mi smo u prilici da pratimo direktne prenose utakmica američkog fudbala tokom regularne sezone i plej-ofa. Iako je američki fudbal sport koji kod nas nema ni tradiciju, ni organizaciju, ni terene ni igrače, reklo bi se da broj ljubitelja ovog gladijatorskog sporta raste iz nedelje u nedelju. Ima, naravno, i onih koji su i dalje ravnodušni prema NFL-u sa obrazloženjem da ih odbijaju komplikovana pravila koja se ne mogu ukapirati ni nakon tri utakmice. Za očekivati je, ipak, da Srbi i ovde demonstriraju svoju tradicionalnu sujetu i tvrdoglavost: ako prosečno glup Amerikanac zna sva pravila američkog fudbala, zašto ih ne bi naučio i prosečan Srbin, koji je uz to još i pametan?

Ono što američki fudbal izdvaja od većine ostalih sportova jesu specijalizacija i nedostatak improvizacije. Zamislite evropski fubal u kome jedan igrač ulazi u igru samo da izvodi kornere, drugi da ubaci loptu iz auta, treći da izvede slobodni udarac, četvrti da šutira penal, peti da igra glavom, šesti da šutira iz daljine, sedmi iz blizine a osmi da uklizava protivničkim igračima u noge. Upravo je to mera specijalizacije igrača američkog fudbala. Sasvim je normalno da odbrambeni igrač sastavi nekoliko NFL sezona gurajući protivničke igrače dalje od svog kvoterbeka, a da za sve to vreme ne dođe u priliku da dotakne loptu a kamoli napravi koji poen. Najuže specijalizovani su "panteri" i "kikeri", relativno kržljavi momci koji ispucavaju loptu u daljinu kad napad propadne ili šutiraju na gol za tri poena. A oni se, opet, oslanjaju na pomoć "specijalista" od kojih mu prvi ("sneper") dobacuje loptu kroz noge unazad (zamislite da radite samo to tokom 15 godina karijere) dok je drugi ("holder") postavlja u idealan položaj i suptilno pridržava neposredno pred šut (da, i to se plaća). Ovolika specijalizacija ponekad proizvodi komične situacije, recimo kada se lopta dokotrlja do ruku nekog "grmalja" koji već deset godina samo stoji u mestu i bez mnogo emocija lomi koske protivničkim igračima. Kad jednom vidite kako taj nesrećnik sa svih 140 kilograma svoje "žive vage" i pivskim stomačićem možda prvi i poslednji put u karijeri trči sa loptom ka protivničkoj end-zoni, shvatićete šta znači fraza "zarađivati hleb u znoju lica svog".

Sve akcije u američkom fudbalu strogo su šematizovane, timovi ih tokom dugotrajnih predsezonskih priprema vežbaju dok ne popadaju u nesvest ili ne dostignu perfekciju (ili i jedno i drugo), a konkretnu šemu biraju glavni trener i njegova dva pomoćnika (ofanzivni i defanzivni koordinator). Izabrana šema dojavljuje se kapitenima napada (kvoterbeku) i odbrane radio-vezom neposredno pred početak akcije. Slobode u igri ima koliko i snega u Sahari: od igrača se ne očekuje da upotrebi maštu ili trenutnu inspiraciju, već jedino da izvede egzekuciju protivnika mehanički ponavljajući ono što je već uvežbao. Jednostavno rečeno, kad hvatač pruži ruke, on očekuje da mu lopta padne u naručje, makar mu kvoterbek bacao loptu žmureći a on je hvatao spavajući.

Američki fudbal nezamisliv je bez savremenih tehničkih pomagala. Tu je čitava skalamerija potrebna za radio-vezu, laptopovi na kojima kvoterbek gleda greške iz prethodnog napada, mobilni telefoni, male "bolnice" za provizorno saniranje povreda, grejači za noge kikera i ruke kvoterbeka, silne kamere koje pokrivaju teren iz svih uglova, monitori i ozvučenje za sudije, raznorazne zastavice i kočići koji pokazuju odakle je lopta krenula i gde bi trebalo da stigne... Iako na terenu ima sedam sudija, u opštoj gužvi koja nastane tokom svake akcije sudijske greške su moguće iako su relativno retke. U poređenju sa drugim sportskim asocijacijama, NFL istinski prednjači u nastojanjima da rezultate utakmica učini što nezavisnijim od slobodne sudijske procene. Svaki prekršaj sudije su dužne da podrobno obrazlože gledaocima i publici tako da je glavnom sudiji ugrađen mikrofon vezan za razglas. Osim toga, trenerima je dozvoljeno da tokom igre ulažu zvanične proteste koje su sudije dužne da razmotre (tzv. čelindž). O protestu odlučuje glavni sudija na licu mesta, gledanjem TV snimka iz više uglova, nešto što bi (verovatno) bilo dobrodošlo i u evropskom fudbalu ili košarci kada utakmicu odlučuje sumnjiv penal ili ofsajd u poslednjoj sekundi. Počinjene greške sudije priznaju bez ustezanja.

NACIONALNE IKONE: Najveći značaj za igru svakako ima kvoterbek, njegova individualna odgovornost daleko prevazilazi odgovornost najboljih igrača u drugim sportovima. Kvoterbek započinje svaku akciju a njegovi precizni pasovi osvajaju teren efikasnije od bilo kakvog trčanja kroz masu odbrambenih igrača. Kad tim pobedi, obično svi hvale baš njega, kad tim omane, kvoterbek je skoro redovno na spisku krivaca. Na drugoj strani, Real bez Ronalda i dalje je Real sposoban da pobedi svakog. Ako on ima slab dan, sva je prilika da će Raul, Figo ili Zidan postići golove umesto njega. Međutim, ako Ouklend Rejdersima oduzmete njihovog kvoterbeka Riča Genona ili ako Donovan Mekneb, kvoterbek Iglsa iz Filadelfije ima loš dan, čitav tim predstavljaće samo gomilu mišićavih tipova koji i dalje mogu da "tabaju", ali ne i da postižu poene. Tim bez dobrog kvoterbeka ne može da računa na uspeh, a dobri kvoterbekovi postaju nacionalne ikone poput legendarnog Džoa Montane iz San Franciska. Iako kvoterbek znači mnogo za tim, on ipak ne može sve sam. Tako su ove godine, gledano statistički, najbolji bili Tomi Medoks (Pitsburg), Džef Garsija (San Francisko), Kevin Holkomb (Klivlend) i Čad Penington (Njujork Džetsi), ali im to nije pomoglo da odvedu svoje ekipe ni u finala konferencija, a kamoli u superbol.

Za ostatak medijske pažnje i slave bore se trkači, hvatači, poneki "tajt-end" ili odbrambeni igrač. Dobri trkači, momci sposobni da sa loptom u naručju ulete u zid sastavljen od pet-šest besnih grdosija i ostanu živi, nezamenljiv su oslonac svakog jakog tima. Favorit autora ovog teksta svakako je Maršal Folk iz Sent Luis Remsa koji je tokom čitave prošle godine terorisao protivničke odbrane prolazeći kroz njih kao vrelo šilo kroz stiropor. Nažalost, omanuo je u finalu i Remsi su ostali bez titule. Prema ovogodišnjim statistikama prednjače Kertis Martin (Njujork Džetsi), Amos Zero (Pistburg) i Tiki Barber (Njujork Džajentsi), iako nijedan od njih nije stigao do polufinala plej-ofa. Od hvatača vredi pomenuti Terila Ovensa (San Francisko), Plaksika Buresa i Hajnsa Vorda (Pitsburg).

Za razliku od drugih američkih prestižnih sportova, gde se tokom sezone odigra brdo utakmica (u NBA ligi preko 80 utakmica samo do plej-ofa), NFL liga je relativno siromašna događajima. Tokom regularne sezone svaki tim odigra samo 16 utakmica, a svaki od dvanaest timova koji uđe u plej-of još najviše četiri. U plej-ofu nema revanša, igra se samo jedna utakmica na terenu ekipe koja je bolje plasirana na kraju regularne sezone. Samo finale, superbol, igra se na neutralnom, unapred određenom terenu. Prvenstveni razlog malog broja utakmica je grubost: ovaj sport vrlo brzo troši igrače, tako da pri kraju sezone timovi obično imaju čitavih igrača koliko i polomljenih. Oni koji su u stanju da izađu na teren često igraju pod dejstvom injekcija protiv bolova, a zli jezici bi rekli i pod dejstvom raznih drugih hemijskih supstanci zabranjenih u ostalim sportovima. Baš zbog toga svaka utakmica ima velik značaj i igra se maltene na život i smrt. Ako malo pažljivije gledate, primetićete kako vešti igrači ne propuštaju priliku da protivnika udare u bolesno koleno ili bandažirano rame. Pa opet, broj opštih tuča, tako čestih u hokeju ili na našim fudbalskim stadionima, relativno je malen.

GURANJE I KRLJANJE: Agresivnost je latentna kako na tribinama tako i na terenu pa ćete, recimo, često moći da gledate kako Džeremi Šoki, talentovan ali nadrndan početnik iz Njujork Džajentsa, gađa publiku ledom iz bureta u kome se hladi piće, ili kako navijači Ouklenda prete slabašnim "tigrovima" iz Sinsinatija transparentima na kojima piše "dođi maco, neću ti ništa" ili "odraćemo vas". Ali, ne i mnogo više od toga. U principu, najgrublji prekršaj koji se kažnjava sa 15 izgubljenih jardi (držanje protivnika za kacigu, nešto što lako može da slomi vrat) vidi se jednom u dve utakmice, a isključenje igrača zbog ponovljenih faulova desi se par puta tokom čitave sezone. Pravila NFL-a sankcionišu nepotrebne grubosti i nekontrolisanu primenu sile od strane igrača. Blokiranje prostora najčešće se svodi na guranje i pokoju bubotku kad nema sudije u blizini, dok se zaustavljanje igrača uglavnom izvodi izbacivanjem sa terena (često i uz aktivnu asistenciju progonjenog napadača u stilu "neka, sam ću"), ili čistim hvatanjem oko pasa ili za noge. Iako nema saplitanja, pesničenja i ostalih udaraca iz borilačkih sportova, povrede su česte: kad odbrambeni momak redovno teži od metričke cente brzinom solidnog atlete naleti na napadača, kostur puca i najjačima.

Pomenimo na kraju i Dejana Golalića i Predraga Juriševića, koji iz nedelje u nedelju komentarišu NFL utakmice na Trećem kanalu, jednako vodeći računa o onima koji tek uče pravila i o onima koji su "stari znalci" sa izoštrenim okom za detalje. Momci su zaista sjajni, odlično pripremljeni i sa lakoćom drže pažnju i najpospanijeg gledaoca tokom tri-četiri noćna sata koliko u proseku traje jedna utakmica (Jurišević bi, doduše, mogao malo manje da koristi reč "neverovatno"). Jedinu konkurenciju imaju u nemačkom Premier kanalu, koji prenosi nešto više utakmica ali nema komentatore koji znaju da kažu više od "fantastisch!". Za one koji traže više tu su oficijelni sajt NFL lige na adresi www.nfl.com i sajt domaćih entuzijasta www.nfl-yu.info, koji je ukusno napravljen i veoma informativan.

Ostaje nam da se spremimo za 37. superbol u kojem se 26. januara u San Dijegu sastaju Ouklend Rejdersi i Tampa Bej Baksi. Prošlogodišnje finale bilo je izuzetno dramatično, kao da je režirano da privuče što više novih ljubitelja u "pasivnim krajevima" poput našeg: u sasvim "neverovatnoj" utakmici Nju Ingland Patriote pobedile su Sent Luis Remse šutem Adama Vinatijerija u poslednjoj sekundi.

NFL za početnike

Liga ima dve konferencije, svaka sa po četiri grupe od po četiri tima. Timovi imaju zvučna imena koja obično asociraju na brzinu, snagu i teror. Tu su, dakle, "gusari", "panteri", "bengalski tigrovi", "orlovi" i druge ptice grabljivice, ali nema "džezera", "mrežica", "pingvina" i ostalih "maminih maza" kao u košarkaškoj ili hokejaškoj ligi. Jedan tim na raspolaganju ima 54 igrača od kojih se za utakmicu vizira njih 45. Svaka ekipa ima tri specijalizovana tima: odbranu, napad i tim za specijalne akcije. U zavisnosti od situacije, na terenu se uvek nalazi samo jedan od ova tri tima sa ukupno 11 igrača.

Napadačka sekcija sastavljena je od pet centara, masivnih momaka koji se ne igraju loptom, već otvaraju prostor za trkače i štite svog kvoterbeka, dva trkača koji primaju kratke pasove i trče kroz masu odbrambenih igrača, dva hvatača koji pretrče pola terena i hvataju dugačke pasove, jednog tzv. tajt-enda koji može i da blokira prostor i da prima pasove, i kvoterbeka koji je mozak cele ekipe i produžena ruka trenera na terenu. Kvoterbek uvek započinje akciju i u praksi je jedini igrač koji baca loptu rukom unapred – samim tim ima i najveću odgovornost.

Odbranu čine četiri jaka igrača u prvoj defanzivnoj liniji zaduženoj za rasturanje odbrane oko protivničkog kvoterbeka, kao i za rasturanje samog kvoterbeka ako ga kojim slučajem ščepaju, tri "lajn bekera", obično najveće atlete u timu kadre da svakog dohvate i "uzemlje", i četvorica "korner bekova" i "sejftija", brzih momaka koji operišu u dubini polja odbrane sa zadatkom da zaustave sve što promakne ostalima.

Specijalni timovi pojavljuju se na terenu samo kada akcija počinje šutiranjem lopte. Ovakvih situacija ima nekoliko: početni udarac ("kik-of"), ispucavanje lopte na suprotnu stranu terena ("pant") i šut na gol za tri poena ("fild gol").

Američki fudbal je dugotrajna igra osvajanja prostora i strategije. Utakmica je sastavljena od četiri četvrtine od po 15 minuta. Pošto akcije traju svega nekoliko sekundi, prekida ima malih milion na radost TV stanica i marekting agencija. Da bi se potrošio ovaj sat efektivne igre, redovno je potrebno oko tri sata a često i mnogo više. Drugim rečima, ako planirate da snimite superbol na VHS traku, biće vam potrebno neka od bar četiri sata.

Teren je dugačak 100 jardi (91 metar) i širok 53 jarda. Najčešće je travnat i otvoren, ali ima i onih sa sintetičkom podlogom pod krovom. Igra se po svim vremenskim uslovima, a naročito su spektakularne utakmice po debelom snegu ili pljusku. Pošto je pozicija lopte veoma važna, teren je "nareckan" belim štraftama na svaki jard i "ilustrovan" ogromnim brojevima koji pomažu igračima i gledaocima da prate tačnu poziciju lopte. Cilj svakog napada je da se lopta unese ili uhvati u protivničkoj end-zoni, pravougaonom parčetu terena dugačkom deset jardi naslonjenom na krajeve osnovnog terena. S obzirom na to da je ovaj zadatak u stvarnosti malo veći zalogaj, teren se obično osvaja "na parče", malo pomalo iz akcije u akciju, sve dok se ne stigne do protivničke end-zone.

Tipičan napad izgleda ovako: igrači su postrojeni jedan naspram drugih duž "linije skrimidža", napadački centar dodaje loptu kroz noge svom kvoterbeku (tzv. snep), kvoterbek se malo izmakne unazad kako bi imao bolji pregled situacije dok ga njegova ofanzivna linija brani od kerbera iz protivničke odbrane, zatim dodaje kratku loptu svom trkaču, dugu loptu svom hvataču ili kakvu bilo loptu svom tajt-endu. Onaj ko dobije loptu (ako je uopšte dobije) pokušava da se pomeri što je moguće više unapred dok ga protivnička odbrana ne uhvati, obori na zemlju, izgura u aut, polomi ili sve zajedno. Napadi ne mogu da traju beskonačno. Ako tim iz četiri pokušaja ne pređe deset jardi, lopta se predaje protivniku sa zamenjenim ulogama napada i odbrane. S obzirom na to da mnogi napadi imaju tendenciju da se zaglave, četvrti pokušaj obično je rezervisan za ispucavanje lopte daleko na protivničku polovinu ili, ako je rastojanje od protivničke end-zone manje, za šut na gol.

Lopta je, naravno, jajasta kao i u ragbiju, što znači da se lako nosi i lepo leži na podlaktici, ali se vrlo teško hvata dok skakuće po zemlji i još teže šutira. Znanje evropskog fudbala dobro dođe, što potvrđuje slučaj Sebastijana Janikovskog, nekada omladinskog reprezentativca Poljske u fudbalu a danas prvog kikera Ouklend Rejdersa. Loptu je moguće samo jednom baciti unapred i proizvoljan broj puta unazad.

Poeni se stiču na dva načina: unošenjem lopte u protivničku end-zonu (tzv. tačdaun, vredi 6 poena) ili šutem na gol u obliku povelikog slova "U" (tzv. fild gol, 3 poena). Nakon svakog tačdauna napadačka ekipa može da bira: ili da šutem kroz pomenuto "U" dobije još jedan ekstrapoen ili da ponovo unese loptu u end-zonu sa linije od dva jarda i tako osvoji dva poena. Ova druga opcija primenjuje se retko, uglavnom kada se juri rezultat ili pravi nedostižna razlika. Postoji još jedan način da i ekipa koja se brani zaradi neki poen: ukoliko odbrana uspe da uhvati napadača sa loptom u njegovoj end-zoni, dobija dva poena ("sejfti", prilično redak događaj).

Jednostavno, zar ne?

(Vreme #629)

99 godina od pionirskog leta braće Rajt

Svaki Srbin zna za Dejton u Ohaju. Nažalost, ne po tome što su u njemu odrasla braća Rajt, ljudi koji su začeli eru vazduhoplovstva, već po tome što su u tamošnjoj vojnoj bazi izvesna zaostala balkanska plemena naterana da prekinu svoj krvavi obračun. Nadolazeća 2003. godina je godina najvećeg jubileja u istoriji avijacije: navršava se tačno 100 godina od trenutka kada je Orvil Rajt prvi put poleteo letelicom težom od vazduha sa sopstvenim pogonom.

Vilbur Rajt rođen je u Milvilu u Indijani, 16. aprila 1867. godine u svešteničkoj porodici. Otac Milton, sveštenik u crkvi Ujedinjenog bratstva u Hristu, bio je strog ali pravičan čovek koji je svoju decu vaspitavao u uzorno patrijarhalnoj atmosferi. Tri godine kasnije porodica se seli u Dejton (Ohajo) kako bi Milton preuzeo urednički posao u lokalnim crkvenim novinama. U Dejtonu je rođen i Orvil Rajt, 19. avgusta 1871. godine. Kako je Orvil kasnije pisao, "bili smo dovoljno srećni da odrastemo sa roditeljima koji su ohrabrivali decu da prate svoju znatiželju".

U jesen 1878. otac je poklonio svojim dečacima helikopter, malu igračku koja se pokretala gumenim trakama i mogla da lebdi u sobi. Narednih nekoliko godina braća uglavnom bezuspešno pokušavaju da naprave svoju, znatno veću verziju, ne shvatajući da su im za dvaput veću igračku potrebne osam puta jače gumene trake. Što su im modeli bili veći, to im je uspeh bio manji. Prilično obeshrabreni, ali i dalje sa živim interesom za sve što može da leti, braća se okreću pravljenju zmajeva.

Orvil je bio natprosečno loš đak koji se mučio i sa ocenama i sa profesorima, što zbog nezainteresovanosti za učenje, što zbog lošeg vladanja. Vilbur je bio sušta suprotnost, odličan školarac, ozbiljan, predan, elokventan... Već se spremao za koledž kada je na gradskom klizalištu slučajno dobio žestok udarac štapom u lice. Posledice udarca u prvi mah nisu delovale ozbiljno, ali je Vilburu tri nedelje kasnije dijagnosticiran nepravilan rad srca koji će ga definitivno udaljiti od koledža i na tri godine vezati za majku bolesnu od tuberkuloze.

Nakon smrti majke, 1989. godine, Orvil odustaje od školovanja i sa bratom otvara malu štamparsku radnju. Imaju neznatan kapital, mašinu sklepanu od malo originalnih i mnogo "nabudženih" delova, štampaju sve i svašta da bi preživeli, između ostalog i sopstvene nedeljne novine od četiri lista "Novosti sa zapadne strane". Orvil i Vilbur se prvi put predstavljaju javnosti kao "Braća Rajt". Interes za štampariju brzo je splasnuo, već 1892. godine braća otvaraju malu radionicu za bicikle koju će zadržati sve do 1904. godine. U početku su samo popravljali komšijske bicikle, ali su ubrzo počeli da ih i sami prave, sa Orvilovim originalnim rešenjem za samopodmazivanje osovina točkova. Na kraju su imali dva modela, Van Cleves i St. Clairs, koji su se sasvim dobro prodavali tako da su prvi put stekli solidan kapital i mogli da finansiraju svoja ostala interesovanja.

Preloman trenutak u životu Orvila i Vilbura desio se u leto 1896. godine. Brinući o bolesnom bratu, Vilbur je pročitao vest o tragičnoj smrti Ota Lilijentala, čuvenog nemačkog letača koji je napravio više od 2000 letova na jedrilicama sopstvene izrade. Lilijental je svoje konstrukcije zasnivao na proračunima i tablicama koje je sam napravio, prvi je uveo praksu da se letovi dokumentuju i precizno mere i odlučujuće je doprineo da san o čoveku koji leti pređe iz sfere bolesne fantazije u domen nauke i tehnike. Braća su bila toliko inficirana opisom Lilijentalovih podviga da su rešila da se dočepaju svih tekstova o aeronautici i podrobno se informišu o temi.

Krajem maja 1899. godine Vilbur piše Smitsonijan institutu i traži da mu se pošalju svi stručni radovi u kojima se govori o letenju: "Nameravamo da se sistematski posvetimo izučavanju ove materije kako bismo se spremili za praktičan rad. Po mom mišljenju, let čoveka je moguć i tehnički izvodiv. Reč je o običnom tehničkom pitanju i veštini, kao i u svakom drugom akrobatskom poduhvatu." Dok su mnogi drugi pioniri avijacije bili potpuno nezainteresovani za literaturu i dostignuća drugih uglavnom sledeći svoju (često bolesnu) maštu i intuiciju sa razumljivim očajnim rezultatima, braća Rajt su rešila da prvo znanje steknu uvidom u tuđe neuspehe: "Mi smo u početku na aeronautiku gledali uglavnom kao na sport, nevoljno smo počeli da na nju gledamo kao na nauku. Međutim, ono što smo tu našli uvlačilo nas je sve dublje i dublje u nju."

SAMO TRI PROBLEMA: Literatura je ubrzo stigla i braća su vrlo brzo utvrdila da postoje samo tri važne prepreke: konstrukcija dovoljno velikih i jakih krila, pogon dovoljno jak da drži letelicu u vazduhu i sistem za kontrolu i upravljanje avionom. Ovaj treći problem izgledao je najteži za rešavanje i o njemu su Orvil i Vilbur neprekidno razmišljali. Na kraju su došli na ideju da sistemom užadi uvrću krajeve krila u suprotnim smerovima kako bi se promenio njihov ugao u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju. Ovako deformisano, nesimetrično krilo imalo bi različit uzgon na svom levom i desnom kraju i samim tim trebalo bi da omogući kontrolisano obrtanje aviona oko uzdužne ose. Vilbur je svoju teoriju testirao na zmaju kojim je upravljao preko konopaca sa zemlje, i to sa punim uspehom. Braća sada imaju jasno izražene afinitete koji se uspešno dopunjavaju: dok Orvil ima nesporan talenat za najsitnije tehničke detalje, Vilbur neprekidno pokušava da sagleda globalnu sliku.

U oktobru 1900. godine braća Rajt prave prvu jedrilicu-zmaja, koristeći se Lilijentalovim tablicama sa namerom da na letelicu postave i pilota. Mesto testiranja pažljivo je odabrano: Vilbur je kontaktirao s nacionalnim meteorološkim biroom i tražio da mu dostave spisak lokacija sa umereno jakim vetrovima što stalnijeg smera. Na kraju se opredelio za Kiti Hok, peskovitu oblast Serverne Karoline sa skoro konstantnim vetrom od 20 km/h.

Međutim, ubrzo se ispostavlja da letelica nema dovoljno uzgona da nosi čoveka, tako da braća eksperimentišu sa "praznom" jedrilicom, upravljajući konopcima sa zemlje. U leto 1901. godine braća prave novu, veću verziju jedrilice iz prošle godine. Ovoga puta neuspeh je još teži, deprimirajući, uzgon letelice znatno je manji od onog koji bi se očekivao na osnovu Lilijentalovih tablica i jedrilica jedva nosi samu sebe. Vilbur čak zapisuje da i dalje veruje da će čovek moći slobodno da leti jednoga dana, ali da taj dan neće svanuti za njegovog života. Na ivici očajanja, braća prvi put ozbiljno sumnjaju da su "svete" Lilijentalove cifre netačne. S obzirom na to da su se one u to vreme koristile širom sveta i da još niko nije imao hrabrosti da ih javno ospori, Orvil i Vilbur se vraćaju u Dejton rešeni da stvar sami isteraju do kraja.

Ono što je razlikovalo braću Rajt od ostalih aero-inženjera tog doba jeste njihova sposobnost da brzo uče, uz savršen smisao za fine detalje. Dok je konkurencija odmah izrađivala čitave letelice pokušavajući, najčešće po slepom i često pogrešnom osećaju, da ih digne u vazduh tako što će na jednom mestu nešto dodati a na drugom oduzeti, Rajtovi su kretali od malih komponenti, pažljivo analizirajući svaku upornicu, ramenjaču, rebro ili uzdužnicu. Dok je konkurencija pokušavala da napravi stabilan avion koji leti sam, braća Rajt nisu bežala od nestabilnih konstrukcija kojima se može upravljati. Osim toga, braća su pridavala veliku važnost eksperimentu, što njihovom načinu rada daje karakterisitike pravog naučnog metoda. Da bi proverili Lilijentalove tablice koje su dugo važile kao osnov za sve vrste aerodinamičkih proračuna, napravili su sopstveni aero-tunel iza svoje radnje za bicikle, propisali vrlo stroga pravila njegovog korišćenja i u njemu obavili čitavu seriju merenja na oko 200 aero-profila. Dokazali su da su Lilijentalove cifre bile "preoptimistične" i ispravno ocenili da je vitkije krilo, većeg raspona a kraćeg aero-profila, mnogo pogodnije za dalje pokušaje.

PRVI AVIONSKI MOTOR: U jesen 1902. braća prave novu jedrilicu, ovoga puta verujući samo sebi, svojim proračunima, eksperimentima i intuiciji. Izveli su preko 1000 jedrenja, a neka su bila duža od 200 metara. Dalji napredak je munjevit, sa rešenim problemom upravljanja i proverenom aerodinamikom, ostalo je još da reše problem adekvatnog pogona. Za to im je bila potrebna efikasna elisa koju su prvo potražili u brodograditeljskoj literaturi. Kopajući po podacima za brodske elise, braća ne mogu da se načude kako ni nakon sto godina njihovog intenzivnog korišćenja brodograditelji nemaju celovitu teoriju već isključivo empirijske podatke. Braća su na kraju pretpostavila da je elisa isto što i rotirajuće krilo, i u seriji eksperimenata u svom aero-tunelu konačno definisala optimalan oblik.

Na kraju, ostalo je da se izabere motor, dovoljno jak i dovoljno lak, sa najmanje osam konjskih snaga i najviše 90 kilograma. Kontaktirali su s nekoliko proizvođača motora, ali nijedan nije mogao da im isporuči motor takvih performansi. Rajtovi nisu imali kud, rešili su da naprave svoj sopstveni četvorocilindrični benzinski motor od 12 konjskih snaga i 900 obrtaja u minuti sa do tada najboljim odnosom snage i težine. Nisu imali nikakvo prethodno iskustvo sa motorima, jedina pomoć bio im je mehaničar iz radionice za bicikle koji je jednom bezuspešno pokušao da popravi neki auto. Krajem marta 1903. braća imaju na stolu sve potrebne delove za Flajer. Ne želeći da ih neko pretekne ili da im ukradu ideju, šalju prvu patentnu prijavu sa neskrivenim samopouzdanjem: "Flajer još nije leteo, ali budite sigurni da hoće".

U decembru 1903. Orvil i Vilbur su odneli delove svoje letelice u Kiti Hok i tamo sklopili Flajer. Bio je to dvokrilac, sa dva prednja elevatora, dva zadnja kormila i dve elise lančanicima povezane sa motorom, pri čemu je pilot ležao na donjem krilu i konopcima kontrolisao komande. Avion nije imao točkove, kao stajni trap koristio je jednu vrstu skija postavljenih na šine koje su se mogle okrenuti u pravcu vetra prilikom poletanja. Nakon jednog neuspešnog pokušaja od 14. decembra koji je završen manjim oštećenjima na letelici, istorijski let obavljen je 17. decembra 1903. u 10.35 po jakom vetru i tmurnom vremenu. Braća su bacala novčić ko će prvi leći za komande, Vilbur je imao više sreće. U prvom pokušaju Flajer se odvojio od zemlje, leteo nekih 40 metara prilično svojeglavo menjajući visinu i ostao u vazduhu oko 12 sekundi kada ga je nalet vetra oborio i neznatno oštetio. Toga dana braća su napravila još tri leta, sve jedan duži od drugoga – poslednji je bio dug skoro 300 metara i trajao je čitavih 59 sekundi. Od jednog udara vetra na samom kraju dana Flajer je teško oštećen tako da više nikad nije poleteo, ali od tog trenutka počinju prepucavanja oko toga gde će ovaj "komad istorije" biti izložen.

Braća Rajt su 1905. godine konstruisala i prvi zaista upotrebljiv avion koji je mogao da ostane u vazduhu više od pola sata. Godinu dana kasije dobili su patentna prava za svoj Flajer. Vilbur se okreće Evropi, dobija ugovor za proizvodnju aviona, konstruiše brže i jače mašine koje obaraju mnoge rekorde tokom demonstracija letenja u Le Manu u Francuskoj 1908. Vilbur je za tri meseca napravio preko 100 letova, ostao u vazduhu više od 25 sati, sa rekordnih dva i po sata neprekidnog letenja. Za to vreme Orvil leti u vojnoj bazi Fort Majer u Virdžiniji, gde pokušava da zainteresuje generale za mogućnosti aviona kao borbenih sredstava. Avioni braće Rajt postaće kasnije i prvi vojni avioni u istoriji.

PRETHODNICI I NASLEDNICI: Braća Rajt, međutim, nisu bila usamljena u svom nastojanju da naprave prvi avion. Na prelasku iz XVIII u XIX vek, na istom poslu utrkivali su se bezbrojni ekscentrični pojedinci rešeni da u istoriju uđu kao prvi avijatičari, makar i o sopstvenom trošku, brojni inženjeri mnogo školovaniji i iskusniji od braće Rajt, naučnici iza kojih su stajale bogate mecene ili državne institucije sa ambicioznim upravnicima i raskošnim budžetom. Značajnije pokušaje i doprinose beležili su uglavnom Evropljani: kapetan Ferber, Henri Robart, Klement Ader, Persi Pilčer i mnogi drugi. Braću Rajt su sa jedne strane hvalili, sa druge ih omalovažavali tvrdeći da prvi motorni let nisu mogla da izvedu dva obična majstora za bicikle, iliti "braća lažovi". Evropa je cenila braću Rajt mnogo više nego njihova otadžbina. Bili su česti gosti na kraljevskim dvorovima i u vladinim kabinetima, dobijali su počasti, nagrade, odlikovanja, doktorate. Francuzi su čak osnovali društvo za razvoj patenta braće Rajt, sakupili su dovoljno novca da ga otkupe i počeli da proizvode licencne avione. Rajtovi su u Francuskoj osnovali i prvu pilotsku školu kroz koju su prošli i budući asovi Pol Tisandije i Luj Blerio.

Jedini pravi rival Rajtovima u Americi bio je Semjuel Lengli, u to vreme sekretar čuvenog Smitsonijan instituta. Samo devet dana pre nego što su braća Rajt napravila svoj prvi, istorijski let, Lengli je pokušao nešto slično letelicom sopstvene izrade. Sa pozicije na kojoj se nalazio, Lengli nije imao poteškoća da svom poduhvatu dâ potreban publicitet niti da obezbedi silan novac potreban za razvoj. Međutim, njegov avion na parni pogon "Veliki aerodrom", postavljen na krov jednog splava na reci Potomak raspao se prilikom katapultiranja (drugačije i nije mogao da poleti) a Lengli je završio u vodi. Jedan od tada prisutnih novinara napisao je da je Lenglijev avion leteo "taman kao cigla" i da je njegov najveći uspeh bio to što je ostao živ. S obzirom na to da je za konstruisanje i testiranje svog aviona potrošio ogroman novac iz budžeta Smitsonijana, pri čemu je američka vlada i direktno potpomogla ovaj projekat, Lengli je bio javno osramoćen i izložen poruzi u stotinama posprdnih novinarskih tekstova u kojima je služio kao referenca za fijasko.

Prezren i odbačen, Lengli je preminuo neku godinu kasnije, ali poniženje koje je Smitsonijan doživeo nije čilelo tako brzo. Lenglija je na mestu sekretara nasledio Čarls Valkot, koji je svojevremeno takođe imao važnu ulogu u izgradnji i finansiranju "Aerodroma". Valkot je izneo jednu sasvim novu hipotezu: iako Lenglijev avion svojevremeno nije uspeo da poleti, on je ipak "bio u stanju" da to učini i samo je splet nesrećnih okolnosti doveo do toga da braća Rajt preteknu Lenglija. Kako bi ovo dokazao, Valkot je napravio još jedan "Aerodrom" prema Lenglijevoj dokumentaciji poverivši dužnost pilota Glenu Kertisu, takođe konstruktoru aviona.

Kertis je imao i motiv više da se založi za Lenglija i Valkota jer je sa braćom Rajt vodio dugotrajan spor oko patenta na mehanizam za upravljanje avionom. Parnicu je na kraju izgubio, ali je 1914. godine uspeo da poleti na kopiji "Aerodroma". Valkot i ostale birokrate iz Smitsonijana iskoristile su ovaj Kertisov let ne samo da Lengliju povrate čast i ugled već i da bi ga stavili ispred braće Rajt čiji je doprinos bezočno relativizovan. U brojnim kasnijim publikacijama Smitsonijana Lengli se označava kao prvi čovek kome je uspelo da napravi avion sposoban za slobodan let, a slično piše i na tabli ispred njegovog "Aerodroma" izloženog u stalnoj postavci muzeja.

ORIGINAL FALSIFIKATA: Činovnici iz Smitsonijana su svoju kampanju zasnovali na jednom površnom izveštaju sa lica mesta u kome se tvrdi da je Lenglijev avion iz 1903. isti kao i Kertisov iz 1914. Međutim, nedugo potom nastao je veliki skandal kada je utvrđeno da je Kertis na svoju ruku uradio brojne prepravke i uveo tehnička poboljšanja na Lenglijevom originalnom modelu kako bi avion uopšte mogao da leti. Pošto je Smitsonijan odbio da komentariše ovo otkriće, rezignirani Orvil rešava da svoj Flajer iz 1903. odnese iz zemlje i izloži ga u muzeju nauke u Londonu: "Verujem da je moja namera da našu mašinu sa Kiti Hoka izložimo u jednom inostranom muzeju jedini način da ispravimo zvaničnu verziju istorije letenja koju je Smitsonijan nametnuo služeći se brojnim lažima i falsifikatima."

Orvil je bio toliko rezigniran ponašanjem svojih sunarodnika da je i u testamentu koji je pisao 1937. godine zaveštao svoj najčuveniji avion Englezima. Međutim, svoju odluku je promenio kada je i zvanično potvrđeno da Lenglijev avion nije bio sposoban da leti. Smitsonijan je morao da popusti tako da je 1942. godine, nakon 28 godina besomučnog sporenja, Flajer vraćen u Ameriku i izložen u muzeju uz sve zaslužene počasti. Braći Rajt je priznato da su "kroz originalan naučni rad otkrili principe letenja", da su "kao inženjeri, pronalazači i letači konstruisali prvi pravi avion i time otvorili eru avijacije".

Rajtovi su, takođe, uložili ogroman trud da zaštite svoj intelektualni trud i patentiraju svoja tehnička dostignuća. Metod uzdužne kontrole aviona uvijanjem krila, verovatno njihov najvažniji tehnički doprinos, braća su patentirala u nadi da će prodajom licenci za svoje tehničko rešenje obezbediti sebi stabilan izvor finansiranja daljeg rada i istraživanja u budućnosti. I pored toga što je cena licence bila umerena, većina konstruktora i proizvođača aviona odbila je da je plaća. Inicijalnu euforiju i ushićenost prvim letom braće Rajt zamenili su zavist, pohlepa i licemerje, pri čemu su Rajtovi optuživani za pohlepu i neumerenu želju da svoj uspeh što pre pretvore u dolare. Njihov doprinos istoriji avijacije namerno je sve više relativizovan i umanjivan. Evropljani su bili još tvrđi, ne dozvolivši braći da registruju svoje patente ni u Nemačkoj ni u Francuskoj tako da je njihovo tehničko rešenje tamo bezočno kopirano i eksploatisano, najčešće bez ikakve materijalne naknade. Braća Rajt su pokrenula brojne sudske sporove, ali su u sudaru sa moćnim industrijalcima i skoro čitavim avijatičarskim esnafom dugo bili kratkih rukava. Kada im je sud konačno dao za pravo, isplaćena im je smešno mala suma novca u odnosu na veličinu njihovog naučnog i tehničkog doprinosa.

JUNACI MALIH LJUDI: Umesto da uživaju u slavi i bogatstvu, braća su se trošila, i fizički i materijalno, u dugotrajnim sudskim procesima. Vilbur je umro već 1912. godine od naizgled banalnog trovanja hranom, ali je Orvil poživeo dovoljno dugo da vidi spomenik podignut u njihovu čast na Devil Hilsu. Nikada više nijedan Amerikanac nije dobio spomenik nacionalnog značaja za života. Orvil je nadživeo brata čitavih 36 godina, sve vreme neumorno radeći na stvarima koje su mu pričinjavale najveće zadovljstvo – raznoraznim patentima, izmišljotinama i kućnim spravama koje se po značaju ni izbliza ne mogu uporediti sa Flajerom. Patentirao je brojne igračke, prvog automatskog pilota, daljinski upravljač za kamin, specijalno postolje za novine koje se montira na fotelju, sekač za hleb i specijalan toster koji postiže uvek istu nijansu prepečenog hleba. Umro je kao što je i živeo, od srčanog udara dok je pokušavao da popravi zvono na vratima.

Obični Amerikanci oduvek su smatrali braću Rajt za nacionalne heroje ne hajući mnogo za višedecenijsku polemiku koja se oko njih vodila, možda i zato što je običnim ljudima bliska puritanska priča o životu Rajtovih. Sve do svog istorijskog leta oni su bili normalni, skromni građani koji su živeli svoje male, anonimne živote i radili svakojake teške poslove ne bi li preživeli. Rajtovi kao da nam poručuju da je za velika dostignuća sposoban svako: oni su bili ljudi poput nas, samouki genijalci koji nisu preterano voleli školu, skloni eksperimentu i avanturi i sa gomilom ideja u glavi, bez bilo kakve finansijske ili političke podrške. Bili su sve ono što i sami već jesmo ili bismo voleli da budemo...

(Vreme #626)

Enigma "Bizmark"

"Holivud je sinonim za ludilo. Dok radiš na filmu, nemaš vremena za bilo šta a ja volim da se bavim i drugim stvarima u životu", kaže Džejms Kameron, režiser koga pamtimo prvenstveno po filmovima Terminator (1984), Aliens (1986), Terminator 2: Judgment Day (1991) i Titanic (1997). "Posle svakog filma bežao sam na pučinu da ronim i tako se vraćao u normalu. Ako bih dobio šansu da proživim svoj život iz početka, verovatno bih se bavio isključivo okeanografijom." Ljubav prema moru i podvodnom svetu ne samo da je pomogla Kameronu da snimi neke od boljih filmova u svojoj režiserskoj karijeri (uz famozni Titanic tu je i Abyss iz 1989. godine) nego je vremenom prerasla u pravu opsednutost velikim brodovima i još većim pomorskim katastrofama. "Mene je holivudski uspeh oslobodio", kaže Kameron, "sada konačno imam priliku da se bavim nečim što je za mene istinska fantazija." Kameron ne samo da je snimio igrani film po motivima tragične sudbine Titanika (ova patetična limunada oborila je sve dotadašnje filmske rekorde, od troškova snimanja do ukupnog prihoda i gledanosti), već je 2001. godine, koristeći specijalne robotizovane, daljinski kontrolisane kamere koje je konstruisao njegov brat Majk, snimio trodimenzionalni podvodni dokumentarac o Titanku (Ghosts of the Abyss) koji će biti prikazan u aprilu naredne godine. Ovaj film je za Kamerona bionovo iskustvo i prilika da se u isto vreme posveti poslu, umetnosti i zadovoljstvu. Kada mu je TV kanal Discovery ponudio budžet od četiri miliona dolara za sličan film o "Bizmarku", najvećem ratnom brodu Hitlerove Nemačke, Kameron nije oklevao. Tako je nastao dokumentarac Expedition Bismarck koji je Discovery premijerno prikazao 8. decembra ove godine (videli su ga i mnogi Jugosloveni koji uživaju u blagodetima kablovske televizije).

Dokumentarac istražuje lanac događaja koji su doveli do jedne od najvećih pomorskih bitaka u istoriji i potapanja "Bizmarka" 27. maja 1941. godine. Po svojim epskim razmerama, jedino Titanik ima priču uporedivu sa Bizmarkovom. Početkom drugog svetskog rata "Bizmark" je zbog svoje veličine i snage predstavljao pravu noćnu moru za Vinstona Čerčila. Izgledalo je da je "Bizmark" nezaustavljiv i da mu se niko ne sme suprotstaviti: ponos britanske kraljevske mornarice, The Hood, tek nešto manji od "Bizmarka", otpremljen je na dno jednim jedinim projektilom.

Ispostavilo se da je "Bizmark" nepotopiv taman koliko i Titanik. Danas "Bizmark" leži na dnu Atlantika, oko hiljadu kilometara zapadno od Bresta u Francuskoj, na dubini od oko pet kilometara. Kameronov film je vešta komvinacija bogate arhivske građe, kristalno čistih snimaka sa dna okeana, vrhunske animacije i komentara dva nemačka mornara koji su preživeli poslednju "Bizmarkovu" bitku. Ovu režisersku tehniku Kameron naziva Reality Camera: najvažnije je da gledalac, dok prati sablasne snimke olupine na čijem se pramcu još jasno vidi ogroman kukasti krst, ima osećanje da se zaista nalazi na mestu snimanja.

Dokumentarac uz to pokušava da odgovori i na jednu staru enigmu o kojoj je napisano desetak knjiga: da li je "Bizmark" potonuo usled oštećenja koja su mu naneli britanski brodovi ili zato što su ga Nemci, suočeni s neminovnim porazom i zarobljavanjem, namerno potopili. Sumnju su podgrejale brojne ekspedicije koje su posetile olupinu pre Kamerona utvrdivši da je obim "Bizmarkovih" oštećenja manji nego što se ranije verovalo i da se olupina nalazi u relativno dobrom stanju ("Bizmarkovo" mesto potonuća prvi je identifikovao Robert Balard, 1989. godine). Kameron se priklanja onima koji smatraju da je i pored serije pogodaka "Bizmark" i dalje mogao da plovi, ali da je namerno razoren iznutra kako ne bi bio izložen ponižavajućem odvlačenju u britanske luke. Specijalne kamere u titanijumskom oklopu, dovoljnom jakom da izdrži pritisak 500 puta veći od atmosferskog, otkrile su da "Bizmark" leži na morskom dnu u uspravnom položaju, kao da plovi kroz večnost, sa topovskim cevima koje su zadržale svoj položaj iz poslednje bitke, sa mnoštvom detalja očuvanim u ledenoj vodi. Kameronu za pravo daje i penzionisani američki pomorski oficir Fred Meklaren: "Svaki veliki ratni brod pripremljen je za ovakvu eventualnost: bolje je da potone sam nego da padne u neprijateljske šake." Najglasniji protivnici ove teorije su, naravno, Britanci.

ISPLOVLJAVANJE: Izgradnja "Bizmarka" počela je 1. jula 1936. u Hamburgu a porinut je 14. februara 1939. godine. Krstila ga je Dorotea fon Levenfeld imenom svog dede, velikog nemačkog državnika Ota fon Bizmarka ("gvozdeni kancelar"). Vatreni prigodni govor održao je Hitler lično. "Bizmark" je u operativnu upotrebu nemačke mornarice ušao 24. avgusta 1940. godine kada je svečano podignuta ratna zastava. Sa svojih 50.900 tona i 226 metara (dvaput teži i jedva nešto kraći od Titanika), sa 12 parogeneratora, tri turbine i 138.000 konjskih snaga, "Bizmark" je ušao u legendu pre nego što je i zaplovio: bio je to najveći, najbolje naoružan, najčvršće oklopljen i najopasniji ratni brod svog vremena.

Povedeni početnim ratnim uspesima na otvorenom moru (preko 20 potopljenih i zarobljenih brodova), nemački admirali su u proleće 1941. godine pokrenuli operaciju Rheinübung (Vežba na Rajni) sa namerom da potpuno prekinu rute britanskih konvoja u severnom Atlantiku. Za izvođenje ovog zadatka formirana je posebna borbena grupa od četiri velika broda: "Bizmark", Tirpitz, Scharnhorst i Gneisenau. U to vreme britanski konvoji počeli su da dobijaju mnogo jaču pratnju ratnih brodova tako da je njihovo presretanje bivalo sve teže i opasnije. Namera Nemaca bila je da "Bizmark", kao najveći ratni brod tog vremena, eliminiše i razjuri savezničke razarače i krstarce, dok u isto vreme ostali nemački brodovi rutinski potapaju nezaštićene teretnjake. Međutim, plan je na samom početku zapao u teškoće pošto grupu nije bilo moguće kompletirati, što zbog neiskusne ili nekompletne posade, što zbog hitnih popravki brodova nakon britanskih napada iz vazduha. Na kraju je pomorska komanda angažovala svega dva raspoloživa broda: "Bizmark" i "Prinz Eugen" sa kapetanima Ernstom Lindemanom i Helmutom Brinkmanom i admiralom Ginterom Litjensom na čelu.

Ova dva broda isplovila su iz Gotenhafena (danas Gdinja u Poljskoj) 18. maja 1941. godine. Tek sutradan će admiral Litjens obavestiti posadu o prirodi njihove misije u severnom Atlantiku. Brojni ribarski brodovi primetili su kretanje "Bizmarka" dok se on 20. maja nalazio u Kategatu, delu mora između Danske i Švedske. Nije prošlo mnogo vremena a Britanci su, preko svog vojnog atašea u Stokholmu, već imali informaciju da se dva velika nemačka broda, praćena grupom razarača kreću ka Atlantiku. Britanci su tačnu lokaciju "Bizmarka" imali već 21. maja kada ga je jedan Spitfajer britanske obalske komande spazio u vodama zapadno od Bergena (Norveška). Ispostaviće se da je ovo rano otkrivanje nemačke flote praktično odredilo dalju sudbinu "Bizmarka". Da se nemačka komanda opredelila za isplovljavanje kroz Kilski kanal umesto kroz Skagerak i Kategat, "Bizmark" bi se dočepao otvorenog mora praktično neopažen.

BOJ I: Britanci nisu gubili vreme i na brzinu su sakupili flotu koju je predvodio viceadmiral Lanselot Holand sa zadatkom da prati kretanje nemačkih brodova. U floti su se našli krstarica Hood sa degažmanom od 48.400 tona, ponos britanske mornarice i pre "Bizmarka" više od 20 godina najveći vojni brod na svetu, "Prince of Wales" od 44.400 tona i šest manjih brodova. Nakon više čarki, do žestokog sukoba došlo je u vodama između Islanda i Grenlanda 24. maja izjutra. U međusobnom manevrisanju i razmeni vatre Nemci su bili precizniji: jedan projektil ispaljen sa "Bizmarka" sa rastojanja od oko 16 kilometara pogodio je Hood pravo u skladište municije i izazvao strahovitu eksploziju od koje se brod bukvalno raspolutio i potonuo za samo tri minuta. Od 1418 članova posade preživela su samo trojica. "Prince of Wales" je takođe teško stradao, pogođen je četiri puta sa "Bizmarka" i još tri puta sa "Prinz Eugena", od pogotka u komandni most izgubio je skoro ceo komandni kadar i dosta mornara, ali je uspeo da pobegne sakrivši se iza dimne zavese.

Na nemačkoj strani, "Prinz Eugen" je prošao takoreći bez ogrebotine, ali je "Bizmark" zato pogođen tri puta u levi bok. Dva projektila su eksplodirala u koritu broda, nakon čega je u brod ušlo oko 2000 tona vode blokirajući preko 1000 tona goriva, dok je treće zrno samo proletelo kroz trup ostavljajući u njemu rupu prečnika jedan i po metar. Brod se nagnuo napred i na levu stranu usled čega su vrhovi propelera bili stalno izvan vode. I pored toga, "Bizmark" je sačuvao manevarske sposobnosti, dovoljno veliku brzinu i vatreni potencijal. Admiral Litjens tada pravi verovatno ključnu grešku: umesto da se upusti u poteru i dokusuri "Prince of Walesa" a zatim se vrati na opravku u Trondhajm ili Bergen, Litjens odlučuje da okrene "Bizmarka" ka mnogo udaljenijem Brestu u okupiranoj Francuskoj, verovatno smatrajući da će otuda moći mnogo brže da se vrati u borbu na Atlantiku čim neophodne opravke budu završene.

S obzirom na to da je "Prinz Eugen" ostao netaknut, Litjens je odlučio da ga odvoji od "Bizmarka" i pošalje u lov na neprijateljske konvoje po samostalnoj proceni. Istovremeno, britanski brodovi "Suffolk" i "Norfolk" nastavili su da drže "Bizmarka" u sendviču, prateći njegovo kretanje sa bezbedne razdaljine. Na samom "Bizmarku" situacija sa gorivom bivala je sve teža, brod je morao da uspori kako bi štedeo gorivo i uopšte sačuvao šanse da se dočepa francuske obale. Ovo je omogućilo Britancima da se konsoliduju i okupe raštrkane brodove za kontraudar na "Bizmarka". Poteri se priključio i nosač Victorious sa devet torpednih aviona Swordfish. I pored toga što su ovi avioni bili prilično zastareli, jedan od bačenih torpeda pogodio je "Bizmarka" u desni bok i naneo mu prve ljudske žrtve. "Bizmark" je morao dodatno da uspori radi nužnih popravki, što je omogućilo britanskim snagama da smanje rastojanje i češće uznemiravaju Nemce povremenim artiljerijskim plotunima. Međutim, ni Britanci nisu mogli da plove maksimalnom brzinom, s obzirom na to da su u strahu od nemačkih podmornica neprekidno plovili u cik-cak liniji. "Bizmark" je zgodno iskoristio ovu okolnost i pod okriljem noći uspeo da izmakne goniteljima 25. maja pred zoru.

Borbeni moral nemačkih mornara bio je toga jutra na najvišem nivou. U euforičnoj atmosferi posada je kapetanu Litjensu poželela srećan rođendan preko brodskog razglasa. Čestitka je došla i od Litjensovog pretpostavljenog, admirala Redera, ali i od Hitlera lično. Ponet emocijama, Litjens je sakupio posadu i održao egzaltiran govor: "Vojnici ‘Bizmarka’! Vi ste već stekli veliku slavu. Potapanje bojnog broda Hood ima za nas ne samo ratni već i moralni značaj jer je Hood bio ponos Britanije. Neprijatelj će sada pokušati da okupi svoje snage i nametne nam odsudnu bitku. Pucaćemo sve dok se topovske cevi ne usijaju, sve dok i poslednje zrno ne ispalimo. Nemačka nacija je uz nas. Naš bojni poklič od sada je pobeda ili smrt!"

BOJ II: Vizuelni kontakt sa "Bizmarkom" Britanci su uspostavili tek sutradan uveče, sa lake krstarice Sheffield. Čim je položaj protivnika identifikovan, u strahu da im se neprijatelj ponovo izgubi u mraku, Britanci su rešili da upotrebe sve snage za odlučujući napad, koristeći i nosač torpednih aviona Arc Royal. Završni udarac počeo je 26. maja u 20:47 i "Bizmark" je ubrzo dva puta pogođen torpedima bačenim upravo sa aviona Arc Royala. Prvi pogodak naneo je zanemarljivu štetu, ali je drugi pogodio krmu i potpuno onesposobio kormilo. Šteta je bila toliko ozbiljna da je Litjens u 21:40 poslao telegram svojoj komandi: "Brod više ne može da manevriše. Borićemo se do poslednjeg daha. Živeo Firer!" Pred ponoć, kada je već postalo jasno da je "Bizmark" u potpunom okruženju, admiral Litjens šalje još jednu depešu svojoj komandi i kancelaru lično: "Vođi nemačkog rajha, Adolfu Hitleru: Borićemo se do poslednjeg čoveka, s verom u našeg Firera i s nepoljuljanim uverenjem u konačnu nemačku pobedu."

Tokom čitave noći britanski brodovi su u talasima napadali "Bizmarka". Mnogo plotuna ispaljeno je nasumice sa obe strane jer su atmosferski uslovi bili loši a more nemirno. Teško oštećen, "Bizmark" više nije mogao da izmakne svojim goniteljima čiji se broj stalno uvećavao, ali je i dalje pružao otpor odbijajući da istakne belu zastavu. Litjens je bio svestan da je pitanje sata kada će se najteži britanski brodovi uključiti u bitku i time prelomiti njen ishod. Sutradan 27. maja u 8:30 pristigao je i bojni brod "King George", brod od 44.400 tona, a pratili su ga "Rodney" (41.000 tona), "Norfolk" (13.400 tona), "Dorsetshire" (13.400 tona) i mnogo pratećih brodova. Bilo je jasno da je "Bizmark" u potpuno beznadežnoj situaciji, usamljen protiv dva bojna broda i dve teške krstarice.

KRAJ: U narednih sat vremena svi topovi "Bizmarka" bili su onesposobljeni artiljerijskim pogocima i brod je počeo da liči na glinenog goluba u koga se besomučno puca iz svih kalibara i sa svih strana. Izgleda da je u tim trenucima kapetan Lindeman izdao naređenje da se brod onesposobi i napusti, iako za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi. Poslednji udarci već potpuno demoliranom "Bizmarku" zadati su sa malog rastojanja od par kilometara sa kojeg je bilo praktično nemoguće promašiti, bilo topovima bilo torpedima. Brod se nagnuo toliko da je voda preplavila palube, strukturna oštećenja bila su vidljiva iz velike daljine, mesta pogodaka ličila su na prave kasapnice a mnogi mornari potražili su spas skakanjem u more. Za manje od sat vremena ka "Bizmarku" je ispaljeno oko 3000 artiljerijskih projektila, od kojih je bar nekoliko stotina pogodilo cilj, naročito u poslednjoj fazi kada je brod ostao nepokretan i bez odbrane. Po količini pogodaka koje je "Bizmark" izdržao pre nego što je 27. maja u 10:39 otišao zauvek na dno, on nema takmaca u celokupnoj pomorskoj istoriji. Tek nešto manji britanski Hood potonuo je za tri minuta, dok se "Bizmark" opirao satima i na kraju potonuo sa borbenom zastavom koja je još prkosno lepršala na glavnoj katarki.

Udes "Bizmarka" preživelo je oko 800 mornara, dok su ostali odvučeni na morsko dno zajedno sa brodskim trupom. Britanci nisu želeli da rizikuju napad nemačkih podmornica dužim boravkom na mestu okršaja i na brzinu su pokupili samo manji broj ljudi iz vode. Od ukupno 2200 mornara i oficira samo njih 115 ostalo je u životu. Prosečna starost posade iznosila je svega 20 godina.

Nemačka ratna mašina potapanjem "Bizmarka" pretrpela je najveći pojedinačni gubitak tokom Drugog svetskog rata. Iako je Hitlerova mornarica i nakon toga predstavlja respektabilnu snagu, ona više nije bila u stanju da ozbiljnije ugrozi savezničke rute za snabdevanje. Poučeni sudbinom "Bizmarka", Nemci su ubrzo odustali od korišćenja velikih, teških brodova za presretanje savezničkih konvoja prebacujući ovaj zadatak na manje značajne, pokretljivije brodove. Krajem 1941. godine i ovo je postalo veoma rizično, tako da su na Atlantiku preostale da se bore još samo nemačke podmornice, u početku sa znatnim uspehom, ali sa sve većim gubicima kako je vreme odmicalo. Do maja 1943. godine Nemci su ostali bez 41 plovila i od tog gubitka više se nikad nisu oporavili.

"Bizmark" je bio jedan od poslednjih klasičnih bojnih brodova naoružanih topovima i torpedima. Za razliku od svog broda blizanca Tirpitza i japanskog Yamatoa, koji su uništeni pre nego što su uopšte ušli u bitku, "Bizmark" je ostao upamćen po hrabrom, istrajnom otporu nemerljivo jačem protivniku. Vreme posle "Bizmarka" pokazalo je da su nosači aviona mnogo ubojitije ratno sredstvo koje obezbeđuje stratešku premoć ne samo na vodi već i u vazduhu. Iako je era velikih pomorskih bitaka odavno završena, legenda o "Bizmarku" i njegovim požrtvovanim mornarima i dalje živi.

Današnja Nemačka ne gleda na česte ekspedicije i posete "Bizmarku" sa previše odobravanja. U njegovoj olupini još se nalaze posmrtni ostaci više stotina nemačkih mornara koji su, iako indoktrinirani i fanatizovani, ipak časno služili svojoj otadžbini. Prema međunarodnim zakonima, olupina "Bizmarka" u internacionalnim vodama i dalje se nalazi u vlasništvu zemlje porekla i ima status vojničkog groblja koje se ne sme skrnaviti. Mesto na kome počivaju ostaci "Bizmarka" i njegovih mornara za Nemce je, pre svega, mesto dubokog pijeteta i razmišljanja o počinjenim istorijskim greškama. Za Kamerona i Discovery ovo je tek zgodna tema za još jednu visokobudžetnu TV emisiju koja se u udarnom večernjem terminu gleda uz ćaskanje, čips i pivo.

(Vreme #624)

Detaljni pretres Iraka

Inspektorska misija Organizacije ujedinjenih nacija pod nazivom UNMOVIC ima samo jedan zadatak: da za 60 dana utvrdi da li Irak i dalje poseduje bilo kakvo naoružanje za masovno uništenje. Da ga je nekad bilo – nema sumnje, s obzirom na to da su buntovni Kurdi na severu zemlje bar jednom masovno pomoreni bojnim otrovima. Sve do 1991. godine Irak je, prema američkim saznanjima, godišnje proizvodio oko 25.000 litara botulina, najotrovnije poznate hemijske supstance i oko 12.000 litara suspenzije antraksa, što je dovoljno da se čitava planeta ubije nekoliko puta. U jednoj deklaraciji iz 1991. godine Iračani su teška srca priznali da imaju 10.000 patrona nervnog gasa, 1000 tona raznih bojnih otrova na zalihama i 52 projektila skad s 30 hemijskih bojevih glava, ali su porekli da su snabdeveni biološkim i nuklearnim oružjem (prve inspekcije iz 1992. godine pronašle su deset puta veću količinu od deklarisane). Da li ovog oružja još uvek ima ostaje da se vidi, iako Sadam svečano tvrdi da je "čist". Prema rezoluciji UN-a, Irak je dužan da se do 8. decembra još jednom pismeno izjasni o svojim kapitalnim vojnim resursima. Bude li, kako se očekuje, iračka strana potvrdila da ne poseduje zabranjeno oružje, na zemljama koje tvrde suprotno biće odgovornost da proizvedu opipljive dokaze. Amerikanci su u više navrata tvrdili da se u nekoliko poslednjih godina iračka strana ubrzano naoružava svim vrstama oružja, kako konvencionalnog tako i onog za masovno uništenje.

Istinu će na terenu pokušati da utvrde dve tesno koordinisane ekipe od ukupno 250 članova (još 50 ljudi nalazi se na intenzivnoj obuci). Prva ekipa, sastavljena od stručnjaka Međunarodne agencije za atomsku energiju sa sedištem u Beču (IAEA), pokušaće da utvrdi ima li Irak vojni nuklearni program radi stvaranja atomske bombe. Drugu ekipu predvodiće glavni inspektor misije UN-a, sedamdesetčetvorogodišnji švedski advokat Hans Bliks i ona će biti ekskluzivno posvećena potrazi za hemijskim i biološkim oružjem. Obe ekipe pokušaće da utvrde ima li Irak u svom arsenalu tehnička sredsta kojima bi neku od zemalja u regionu mogao da napadne hemijskim, biološkim ili nukleranim oružjem. Pravi rad misija treba da započne 27. novembra, a do tada će se prethodnica baviti trivijalnijim zadacima – transportom opreme i raščišćavanjem ptičijeg izmeta kojim je zatrpano sedište prethodne misije UN-a.

POPRAVNI ISPIT: Bliks je u svojim prvim istupima bio vrlo tvrd, povremeno i tvrđi od američkih zvaničnika. Razlog možda leži u tome što je Bliks progutao mnogo gorkih pilula nakon što su slične misije iz protekle decenije (UNSCOM), u vreme kada je Bliks vodio IAEA, završene bez opipljivih rezultata. Amerikanci su ga optužili da je vodio "agenciju bez zuba", da su Iračani godinama pravili budalu od njega i da mu je trebalo tri godine da napravi izveštaj o južnoafričkom nuklearnom programu, čak i uz punu kooperativnost Južnoafrikanaca. Bliks sada tvrdi da je "naučio svoju lekciju" i da je ova situacija sasvim drugačija. I pored toga što iračka strana zasad deluje kooperativno, Bliks ne propušta da upozori Iračane da iza UNMOVIC-a stoji jednoglasni Savet bezbednosti, da je njega odabrao lično generalni sekretar Kofi Anan i da će Irak snositi ozbiljne posledice ako ponovo krene da zamajava njegove ljude: "Budu li pokušali da nam ukradu makar pola sata vremena, smatraćemo ovo kardinalnom opstrukcijom. Za pola sata nije moguće sakriti top ili veliku mašinu, ali je moguće uništiti tragove bioloških opita ili hemijske reagense". Novinari već špekulišu da se lako može desiti da jedna brava bez ključa ili ispumpana guma budu dovoljan razlog za povlačenje inspekcije i neminovan rat.

Istovremeno, Bliks tvrdi da nova misija UN-a u Iraku neće ponoviti greške svojih prethodnica koje su u Iraku boravile između 1992. i 1998. godine kada je bilo očigledno da se među inspektorima nalazi i mnogo agenata koji su špijunirali za račun Amerike (ovo je implicitno potvrdio i generalni sekretar UN-a Kofi Anan u izveštaju iz 1999. godine žaleći se na "kauboje iz UNSCOM-a"). Prethodne inspektorske misije bile su sastavljene uglavnom od ljudi iz Amerike, Kanade, Zapadne Evrope i Australije. Ovoga puta personal čine stručnjaci iz 49 zemalja, tu je čak i šest Jordanaca i jedan Marokanac, a svi agenti CIA-e, MI-5 i ostalih sličnih organizacija moraće da ostanu kod kuće. Za četiri godine koliko su inspektori UN-a odsustvovali iz Iraka, tehnika je toliko napredovala da Bliks s oduševljenjem može da izjavi kako "sada možemo da detektujemo i najsitnije stvari. Iračanima će biti veoma teško da varaju ili zamajavaju inspektore nebitnim stvarima igrajući se s nama mačke i miša".

Ovoga puta ništa nije izuzeto od moguće kontrole. Na spisku lokacija nalaze se sve Sadamove rezidencije i predsedničke palate, od kojih su mnoge pravi mali gradovi veći od 50 kvadratnih kilometara, sa preko hiljadu pripadajućih zgrada od kojih su neke velike kao fudbalski stadioni. Jedini Bliksov problem je neiskustvo ekipe – mnogi inspektori naći će se prvi put u Iraku, ne poznaju dovoljno njegovu istoriju, socijalnu i etničku strukturu, lokalni milje, običaje, jezik i kulturu. Pri tom se smatra da je Sadam velemajstor za sakrivanje stvari i da je mnogo toga već smešteno u podzemne bunkere daleko u pustinji. Bliks je svestan da će potraga za oružjem za masovno uništenje ličiti na traženje igle u plastu sena – površina Iraka uporediva je s veličinom Francuske ili Kalifornije. Upravo tu treba da pomogne vrhunska tehnika.

POTPUNA KONTROLA: U vrhunsku tehničku opremu svakako spadaju specijalne kamere koje su u Beču predstavili stručnjaci IAEA. Ove kamere, u četvrtastom oklopu veličine tostera koji ih čini otpornim na sve vremenske uslove, Iračani neće moći da demontiraju kada jednom budu postavljene na svoje mesto a da to ne bude automatski detektovano. Čak i u slučaju prestanka napajanja, ove kamere mogu danima da funkcionišu pomoću sopstvenih baterija. IAEA planira da postavi na desetine sličnih uređaja koji će preko satelita emitovati šifrovane slike okoline pravo u bečki štab na analizu. Tu su i specijalni merači količine nuklearnog goriva proizvedenog u reaktorima koji onemogućavaju njegovu zloupotrebu u vojne svrhe. Detektori bioloških i hemijskih agenasa neće biti ništa manje savršeni. Običan ručni detektor moći će na licu mesta da detektuje jednu jedinu sporu antraksa, nekoliko molekula nervnog bojnog otrova sarina ili VX-a, minimalni višak radioaktivnosti ili devijaciju u Zemljinom magnetnom polju koja ukazuje na postojanje podzemnih skladišta. U opremi se nalaze i minijaturne hemijske laboratorije za permanento praćenje hemijskog sastava tla, vode i vazduha sposobne da "dignu uzbunu" čim neki od posmatranih parametara prekorači dozvoljenu vrednost. Veći deo ovih superfinih detektora (tzv. snifera) napravljen je u kalifornijskoj nacionalnoj laboratoriji "Lorens Livermur" na univerzitetu UCLA. Tamo je napravljen i detektor hana koji iz uzorka vazduha vrši pozitivnu identifikaciju bacila antraksa ili kuge na bazi DNK za samo 20 minuta (ranije su uzorci putovali na analize u SAD, da bi rezultati stizali tek posle nedelju ili dve). Tu su zatim radari sposobni da utvrde postojanje skrivenih skloništa i tunela, slike sa satelita u najfinijoj rezoluciji (s detaljima veličine deset centimetara) u infracrvenom i vidljivom području, slike napravljene niskoletećim bespilotnim letelicama velikog dometa predator, dovoljno precizne da se jasno raspoznaju lica, helikopteri koji se mogu tako organizovati da lebde i po 24 sata iznad najinteresantnijih mesta. Tu su i obaveštajni podaci dobijeni od CIA-e i drugih agencija koji će inspektorima sugerisati gde treba prvo pogledati (kako se saznaje, interesantnih lokacija ima preko 700). Na meti su, pre svih, fabrike u kojima su uočena postrojenja ne sasvim jasne namene: fabrike vakcina koje eventualno proizvode biološke agense, rudarska postrojenja s velikim centrifugama koje bi se mogle iskoristiti za separaciju i obogaćivanje uranijuma i slično. Sve inspektorske ekipe biće standardno opremljene uređajima za globalno pozicioniranje i navigaciju, kao i konvencionalnim uređajima za merenje radioaktivnosti.

Međutim, tehnika nije svemoćna. Kako kaže Tim Mekarti, koji je kao inspektor UN-a već 15 puta boravio u Bagdadu, "budemo li se previše pouzdali isključivo u savremenu opremu, može se desiti da nam promaknu glavne stvari i da straćimo silne pare i vreme uzalud". Po njemu, ključ za uspeh je – intervju: "Na stotine iračkih naučnika učestvovalo je duže ili kraće vreme u razvoju hemijskog i biološkog oružja. Jedan inspektor UN-a mora da zna kako da ih uhvati u laži". Mediji već počinju da doziraju vesti koje sugerišu da irački pristanak na inspekciju naoružanja nije sasvim iskren. Tako "ABC Njuz" i "Los Anđeles tajms" 17. novembra objavljuju vest, iz "pouzdanih obaveštajnih izvora", da su na iračkim drumovima uočena vozila natovarena biološkim oružjem: "Ova vozila iz vazduha mogu izgledati kao dečji kamiončići za sladoled ili kamp kućice. U stvarnosti su natovarena antraksom ili nečim sličnim".

Bude li rat izbio, a sva je prilika da Amerikance i Britance u tom nastojanju više ništa ne može zaustaviti, Iračani će se susresti s novom generacijom inteligentnog naoružanja dosad neviđene brzine, ubitačnosti i preciznosti. Od kada su započele operacije u Avganistanu, oktobra 2001. godine, Amerikanci grozničavo rade na usavršavanju sistema za brzu akviziciju podataka, skoro trenutno donošenje odluka i munjevit udar po snagama protivnika. Testiranje ovakvih sistema je poodmaklo, a Ministarstvo odbrane nije žalilo para da na ovim poslovima angažuje najbolje inženjere i tehničare koje Amerika ima kako bi nova oprema što pre došla u ruke armije. Tako se pod nazivom Phantom Works krije čitava lepeza strogo poverljivih projekata čija je realizacija poverena Boingu, najvećem proizvođaču civilnih aviona koji se poslednjih godina sve više okreće znatno unosnijim vojnim poslovima. Drugi deo tajnih poslova pod nazivom Skunk Works poveren je Lokidu, još jednom gigantu američke vojne industrije. Javnost verovatno nikad neće biti obaveštena o pravoj prirodi ovih projekata, ali će sigurno biti u stanju da prepozna njihov strašan učinak na prvom narednom ratištu.

Kada je u pitanju oružje, nije baš sve tajna – dosta toga je svesno obelodanjeno upravo kao vid pritiska na Sadama kako bi mu se razbila svaka iluzija da iz predstojećeg obračuna može da izvuče barem "nerešeno". (vidi okvir)

Amerikanci su, naravno, svesni da ni najsavremenija ratna tehnika ne garantuje uspeh ako nema kvalitetnog medijskog pokrivanja. Zato je, kao i obično u poslednjih dvadesetak godina ratovanja, obezbeđen "direktan prenos". Kažu da će CNN ovoga puta nadmašiti samog sebe i da su kamere svuda: u pilotskim kokpitima, u bojevima glavama krstarećih raketa, na brodovima, bespilotnim letelicama, tenkovima, na vojničkim šlemovima, u Bagdadu... Svaka eksplozija biće zabeležena i emitovana u etar praktično u realnom vremenu, bez obzira na to da li je šteta "lateralna" ili "kolateralna".

Usavršeno oružje

Pametne bombe postale su još pametnije – pilot sada može automatski da prati više potencijalnih ciljeva ili da tempira upaljač bombe prema vrsti cilja koji se gađa.

Tokom rata u Avganistanu borbeni brodovi dobijali su živu sliku bojišta s kamera postavljenih na bespilotnoj letelici predator (upravo s predatora je lansirana raketa helfajer koja je 4. novembra u Jemenu uništila vozilo sa šest pripadnika Al Kaide). Zahvaljujući tako dobijenoj slici, kopnene trupe bile su u stanju da vrlo precizno navode brodsku vatru na položaje protivnika. Snage za specijalne operacije trenutno eksperimentišu sa softverom rover (funkcioniše na običnom laptopu) koji će kopnenim trupama omogućiti da precizno tuku protivnika brodskom vatrom pukim ucrtavanjem krstića na aerofotografiju dobijenu s predatora.

Unapređena verzija već dokazanog borbenog aviona super hornet ušla je u operativnu upotrebu – jedna eskadrila već se nalazi na nosaču aviona "Linkoln". Ova letelica opremljena je najsavremenijim sistemom ATFLIR za praćenje naročito značajnih ciljeva. Sistem omogućava jednovremeno praćenje i gađanje četiri takva cilja i sastoji se iz moćnog laserskog obeleživača, elektro-optičkog senzora i infracrvenih detektora treće generacije za precizno navođenje projektila.

Helikopter apač longbou svakako je najsmrtonosnija letelica u svojoj klasi. Od ovih helikoptera formirane su i utrenirane posebne jedinice koje treba da asistiraju u pronalaženju i uništavanju iračkih projektila skad. Apač ima sofisticiran radar za kontrolu vatre sposoban da detektuje, klasifikuje i odredi prioritete ciljeva kako na zemlji tako i u vazduhu. Jedan Apač s lakoćom kontroliše 128 ciljeva u krugu od oko osam kilometara održavajući pri tom listu od 16 najopasnijih. Svaki takav cilj moguće je napasti topom od 30 milimetara sa 650 projektila u minuti, raketama hidra ili novom, radarski navođenom raketom helfajer koja jednom uočeni pokretni cilj prati sve dok ga ne uništi.

Mornarica je u upotrebu uvela USS šiloh, prvi brod koji je potpuno opremljen za komandovanje vazdušnim i protivvazdušnim snagama združenih jedinica čak i u uslovima kada kopnene jedinice za tu svrhu nisu raspoložive.

Bomba teška 10.000 kilograma bunker baster predviđena za bacanje na teško utvrđene tačke, nalazi se u završnoj fazi testiranja. Ovo je najteža navođena bomba u konvencionalnom arsenalu američke vojske.

U redovnu upotrebu upravo se uvodi novi tip krstarećeg projektila stelt, JASSM, težak oko tonu i dometa preko 300 kilometara. I ovaj projektil namenjen je gađanju bunkera i drugih utvrđenih položaja protivnika. Britanska verzija ovog projektila storm šedou upravo se montira na lovce tornado, sigurne učesnike svake vazdušne operacije nad Irakom. Projektil je namenjen uništavanju bunkera i komunikacionih centara, može da leti danju i noću po svim vremenskim uslovima na vrlo maloj visini i ima inercijalno navođenje korigovano snimcima terena iznad koga se leti, s automatskim detektovanjem cilja i izborom tačke udara u završnoj fazi.

Termobarične bombe i rakete koje upravo ulaze u operativnu upotrebu prvenstveno su namenjene vođenju borbe u urbanim sredinama gde se protivnik krije u stambenim zgradama i drugim teže pristupačnim utvrđenim tačkama. Ovakve rakete dovoljno su lake da se mogu lansirati s ramena, u stanju su da skreću iz ulice u ulicu pod pravim uglom ili se kreću vertikalno kroz kanale za lift i druge otvore između spratova. Detonacija u zatvorenom prostoru uništava protivnika kombinovanim efektom vrele vatrene lopte i udarnog talasa visokog pritiska.

Američke vazdušne snage odnedavno koriste klaster bombu CBU-97 s pametnim zrnima. Svaka bomba, teška oko 500 kilograma, ima u sebi deset projektila sa senzorskim upaljačima, pri čemu svaki od njih ima četiri bojeve glave. Svaka bojeva glava ima kombinovano aktivno lasersko i pasivno infracrveno navođenje i može da prati svaki pokretni i nepokretni kopneni cilj veličine osrednjeg borbenog vozila.

U poodmakloj fazi razvoja je i laserski navođena termokorizivna bomba namenjena uništavanju zaliha hemijskih i bioloških bojnih otrova sakrivenih u zgradama i bunkerima unutar naseljenih mesta. Ovakva bomba, teška oko tonu, prilikom eksplozije razvija dugotrajnu temperaturu od oko 400 stepeni Celzijusa i pouzdano uništava bojne otrove, uz blagi natpritisak koji ne dozvoljava da proizovdi sagorevanja i ostaci otrovnih agenasa napuste skladište.

Britanci i Amerikanci zajednički razvijaju tzv. elektronsku bombu sposobnu da privremeno ili trajno onesposobi protivničke elektronske sisteme generisanjem mikrotalasa visoke energije. Prvenstvena meta ovakvih napada su kompjuterski sistemi protivnika, ali i elektronika na vozilima, radarski centri i druga tehnika koju treba onesposobiti ili zarobiti bez većeg materijalnog razaranja.

Grafitne (blackout) bombe sastavljene od visokoprovodljivih karbonskih filamenata, dobro poznate iz vremena "ničim izazvane agresije" na našu zemlju, ponovo bi mogle biti upotrebljene u svrhu privremenog onesposobljavanja iračkog elektro-energetskog sistema.

Odnedavno je u upotrebi i nova, supermoderna oprema za detekciju hemijskih i bioloških bojnih otrova. Šest ovakvih mobilnih sistema, pod imenom Portal Shields, već je stacionirano pri komandi američkih snaga u Kuvajtu, Kataru, Emiratima, Bahreinu i Saudijskoj Arabiji. Eksperimentalna pena za brzu dekontaminaciju trupa i tehnike takođe je dopremljena u Zaliv.

Rakete patriot, opremljene tzv. sistemom PAC-3, specijalizovane su za obaranje iračkih projektila skad na malim i srednjim visinama. Nova generacija ovih projektila snabdevena je znatno kvalitetnijim kompjuterskim softverom i mogla bi da postane osnovno oruđe protiv odbrane od svih vrsta taktičkih projektila – balističkih, navođenih ili krstarećih.

Minjaturna robotizovana vozila, dovoljno mala da stanu u vojnički ranac, koriste se još od vremena rata u Bosni kao sredstvo za čišćenje terena od mina. Danas su ova vozila znatno autonomnija i inteligentnija, a njihova upotreba svestranija. Mogu biti opremljena minijaturnim hemijskim laboratorijama za utvrđivanje bojnih otrova u vazduhu neposredno pred razmeštaj kopnenih trupa. U Avganistanu su ovakva vozila upotrebljavana u patrolne svrhe i za utvrđivanje tačne pozicije protivnika.

Bespilotne letelice predator mogle bi uskoro biti opremljene protivoklopnim projektilima s pasivnim akustičnim i infracrvenim navođenjem. Najnovija verzija ima znatno unapređen radar koji bolje razlikuje stacionarne i pokretne ciljeve i samim tim predstavlja pogodno oružje za napad na lako pokretne lansere iračkih projektila skad.

Tokom ovog leta američka vojska uvežbala je 16 specijalnih borbenih timova (Stryker), očito s namerom da ih upotrebi u ratu protiv Iraka. Svaki tim staje u jedno oklopno borbeno vozilo teško 19 tona, s osam točkova, solidno oklopljeno, opremljeno vrhunskom tehnikom i vrlo brzo (do 100 kilometara na sat). U zonu dejstva vozilo se doprema transporterima C-130 ili C-17 i operativno je odmah po sletanju. Raspoloživo je u raznim varijantama: kao "običan" transporter pešadije, pokretno vatreno gnezdo, lovac na tenkove s vođenim projektilima, izviđačko vozilo, transporter municije, inženjerijsko vozilo ili komandni centar. Uz jedan "borbeni komplet" ovakvih vozila obično ide i jedna bespilotna letelica šedou duga četiri metra, teška 150 kilograma, sposobna da ostane u vazduhu preko pet sati sa zadatkom da prati razvoj situacije, pomaže pri odabiru ciljeva i emituje visokokvalitetne žive snimke bojišta pravo u komandni centar.

(Vreme #620)