Zvuk tišine

Inspektorska misija Organizacije ujedinjenih nacija pod nazivom UNMOVIC ima samo jedan zadatak: da za 60 dana utvrdi da li Irak i dalje poseduje bilo kakvo naoružanje za masovno uništenje. Da ga je nekad bilo – nema sumnje, s obzirom na to da su buntovni Kurdi na severu zemlje bar jednom masovno pomoreni bojnim otrovima. Sve do 1991. godine Irak je, prema američkim saznanjima, godišnje proizvodio oko 25.000 litara botulina, najotrovnije poznate hemijske supstance i oko 12.000 litara suspenzije antraksa, što je dovoljno da se čitava planeta ubije nekoliko puta. U jednoj deklaraciji iz 1991. godine Iračani su teška srca priznali da imaju 10.000 patrona nervnog gasa, 1000 tona raznih bojnih otrova na zalihama i 52 projektila skad s 30 hemijskih bojevih glava, ali su porekli da su snabdeveni biološkim i nuklearnim oružjem (prve inspekcije iz 1992. godine pronašle su deset puta veću količinu od deklarisane). Da li ovog oružja još uvek ima ostaje da se vidi, iako Sadam svečano tvrdi da je ...

Ako sam video dalje od ostalih, bilo je to zato što sam stajao na ramenima divova. Isak Njutn Nobelova nagrada za fiziku za 2002. godinu pripala je Rejmonu Dejvisu (87), Masatoši Košibi (76) i Rikardu Đakoniju (71). Prva dvojica nagrađena su za svoje rezultate na polju izučavanja fenomena Sunčevih neutrina, dok je treći naučnik nagradu dobio kao pionir u astronomiji X-zraka. Laicima ova štura novinska vest ne znači mnogo, ali ako kažemo da su Dejvis i Košiba nagradu dobili baveći se jednim od najstarijih pitanja čovečanstva ("Šta je izvor Sunčeve energije?"), priča postaje mnogo zanimljivija. Sve do XIX veka nije bilo pokušaja da se na naučno zasnovan način objasni zbog čega Sunce sija. Suncem kao nebeskim telom bavili su se jedino astrolozi, mitolozi, teolozi i ostala dogmatska (kvazi)inteligencija. O suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: "Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na...

Iako se nova nebeska tela otkrivaju svakodnevno, retko kada se dešava da vest o tome osvane na naslovnim stranicama skoro svih dnevnih novina: asteroid 2002NT7, stena prečnika dva kilometra otkrivena početkom jula iz opservatorije u Novom Meksiku, definitivno se nalazi u komšiluku naše planete, sa dobrim šansama da nam "svrati u goste" 1. februara 2019. godine. Proračuni su preliminarni i zasad nedovoljno precizni – još je teško reći hoće li do sudara doći ili ne, ali nema sumnje da će susret biti blizak a mimoilaženje tesno. Na takozvanoj Torino skali, koja brojem od 0 (bezopasan) do 10 (totalna destrukcija) izražava potencijalnu opasnost asteroida po Zemlju, NT7 je preliminarno ocenjen jedinicom što znači da je "neophodno praćenje i pažljivo osmatranje", ali da opasnost još uvek nije neposredna. Neka vas ne zavara ovako mali rizik: NT7 je prvo nebesko telo koje je dobilo "prelaznu ocenu". Izgleda kao da nemamo sreće: objekat ovakve veličine udari u Zemlj...

Ozbiljni eksperimenti sa balonima počeli su još krajem XVIII veka. Prvi balon napravila su braća Žozef i Etijen Mongolfije, francuski industrijalci iz grada Anoneja. Na tu ideju došli su sasvim slučajno: dok su bacali stare spise u kamin, primetili su kako jedna prazna papirna kesa zapaljenih ivica uporno lebdi iznad plamena. Nakon nekoliko uspešnih eksperimenata izvedenih u tajnosti, braća su 4. juna 1783. godine bila spremna za prvi javni nastup: u centar grada postavili su svoj balon napravljen od papira i platna, sa otvorom okrenutim naniže, a zatim ispod njega zapalili gomilu slame. Kada je balon bio sasvim formiran i napunjen, braća su presekla zatege i balon se vinuo u vazduh, sve dok nije dostigao visinu od preko hiljadu metara. Slavu braće Mongolfije zapretio je da pomrači profesor Šarl, čiji je balon napravljen od svile premazane kaučukom i napunjen vodonikom preleteo čitav Pariz, 26. avgusta 1783. godine. Balon se srušio u njive, pravo među prestravljene i neuke seljane, koj...

Očajni ljudi čine očajničke pokušaje. Ova stara izreka najbolje opisuje nameru izraelske vlade da duž zelene linije, to jest, granice sa Zapadnom obalom, pretežno naseljenom Palestincima, instalira "specijalni sistem za pojačani nadzor i kontrolu". U stvarnosti, radi se o izgradnji sofisticirane barijere koja bi jednom za svagda odvojila Izraelce od Palestinaca i onemogućila ove druge u nastojanju da se ilegalno infiltriraju u jevrejsku državu. Projekat "virtuelne ograde" obuhvatiće instalaciju specijalnih senzora duž granice koji će izraelskim snagama za brze intervencije automatski dojavljivati svaki pokušaj nedozvoljenog ulaska u Izrael. U pitanju je poslednja reč tehnike: senzori se neće oslanjati na fizičke barijere, a po potrebi moći će da se transliraju u dubinu sopstvene ili protivničke teritorije. Novi sistem graničnog obezbeđenja pod radnim nazivom Merhav Tefer biće automatski aktiviran ukoliko izraelska vlada donese odluku da se naprečac povuče sa Zapad...

Nekad davno imao sam priliku da se provozam carskim drumovima zemlje Kalifornije. Drum kao drum, samo bez rupa, širok, jedva poneka krivina. Put je toliko ravan i prav da se neiskusan vozač u dobrim kolima izlaže ozbiljnoj opasnosti da od dosade zaspi. Ali, i za to ima leka – duž ivica kolovoznih traka postavljeni su niski katadiopteri. Kad točak prelazi preko njih, čuje se dobovanje koje budi i najupornijeg spavača. Noću katadiopteri svetle, put pod farovima izgleda kao aerodromska pista. I sve tako, hiljadama kilometara diljem zemlje Kalifornije. Ne tako davno imao sam nepriliku da se provozam takozvanim magistralnim putem zemlje Srbije, od Kruševca prema Kraljevu. Kažem "takozvanim" pošto čovek zaista treba da ima bolesnu maštu pa da taj sistem džombi, rupa, rupetina, glibavih jendeka, kanjona, mesečevih kratera i provalija sa po kojim kvadratom iskrpljenog asfalta nazove putem. Prema ovom "putu" čak i ona kaljuga po kojoj je Flojd vozio odlučujuću trku "na...

Prvi veštački Zemljin satelit Sputnjik lansiran je 1957. godine. Na krilima oštrog rivaliteta Amerike i Sovjetskog Saveza, u napetoj atmosferi stalnog gledanja preko nišana, kosmička tehnologija napredovala je fantastičnom brzinom na obe strane. Samo dvanaest godina kasnije posada Apola 11 ostavila je tragove svojih stopa u Mesečevoj prašini i stavila tačku na pitanje čija je tehnika superiornija. Amerikanci su u to doba imali sve ono što je Sovjetima nedostajalo: opšti društveni konsenzus, neograničena materijalna sredstva (u to vreme svaki građanin, bez obzira na pol i uzrast, odvajao je pola dolara nedeljno za Apolo program) i vizionarskog, harizmatičnog čoveka na čelu države (Kenedi je, od svih američkih predsednika, bio najzagriženiji zagovornik kosmičkih poduhvata). Dok je Zapad likovao, Istok tugovao a mi... kako ko, običan svet mogao je da se prepusti maštanju. U to vreme niko vam se ne bi smejao, bez obzira na to koliko smela vaša predviđanja bila. Početkom sedamdesetih bilo j...