Nova opservatorija „Vera K. Rubin“ u Čileu: Čudesne slike (ne)vidljivog svemira

Opservatorija "Vera Rubinu" i Mlečni put

Pre otprilike nedelju dana, nova opservatorija „Vera K. Rubin“ u Čileu objavila je svoje prve zvanične fotografije ostavljajući bez daha sve one koji imaju makar mali interes za nauku.

Izgradnje opservatorije je trajala punih deset godina i koštalo je oko 700 miliona dolara, a sudeći po objavljenim fotografijama reklo bi se da je čekanje – vredelo.

Za premijeru je izabrana živopisna fotografija maglina Trifid i Laguna u sazvežđu „Strelac“: te magline, čuvene zbog svog impresivnog kolorita, zapravo su ogromni oblaci gasa i prašine, 5.200 svetlosnih godina daleko od nas, u kojima se neprekidno rađaju nove zvezde. Utisak je potpuno uporediv sa onim koji smo imali kada je američki predsednik Džozef Bajden objavio snimke koje je 2022. godine napravio tek lansirani kosmički teleskop „Džejms Veb“.

Prva objavljena slika sa nove opservatorije na kojoj se nalaze magline Trifid i Laguna

U prvih 10 sati svog rada, teleskop u Čileu je otkrio preko 2.000 novih asteroida i detektovao 7 novih objekata u neposrednoj blizini Zemlje. Poređenja radi, sve svetske opservatorije za godinu dana rada otkriju oko 10.000 asteroida, nešto što će opservatorija „Vera Rubin“ daleko premašiti u prvom mesecu svoje eksploatacije.

Kada opservatorija završi svoju misiju, katalog poznatih objekata u Sunčevom sistemu biće bar deset puta duži.

Bogati sponzori

Otkud ovako spektakularni rezultati još u početnoj fazi rada teleskopa? Pre svega, tu je veliki sponzor: čitav poduhvat finansira „Američka nacionalna naučna fondacija“ iza koje stoji moćno američko ministarstvo energetike. Izgradnju teleskopa pratio je i dobar marketing, tako da su značajna inicijalna sredstva obezbedili brojni svetski filantropi i bogati ljubitelji nauke, među njima i Bil Gejts.

Posebno darežljiv bio je Čarls Simonji sa suprugom Lizom. Čarls je mađarski milijarder koji je, između ostalog, pomogao Bilu Gejtsu da osmisli „Windows“ operativni sistem, da bi zatim kreirao neke od najpoznatijih i najpopularnijih Majkrosoftovih programa kao što su „Word“ i „Excel“. U znak zahvalnosti sam teleskop je na „krštenju“ dobio ime „Simonji“.

Čarls Simonji sa suprugom Lizom

Čak su i američki političari, tradicionalno rezervisani za svako trošenje para koje im neće pribaviti nove glasače, bili neočekivano darežljivi: američki Kongres je 2018. godine, na sopstvenu inicijativu, izdvojio dodatna sredstva za finansiranje izgradnje opservatorije u želji da ona što pre bude završena.

Zdrava finansijska potpora omogućila je naučnicima da konstruišu teleskop baš onako kako su ga i zamislili. Teleskop ima vrhunsku optiku sastavljenu od tri ogledala: primarno ogledalo je najveće i ima prečnik od 8,4 metra, dok su naredna dva upola manja (3,4m i 4,8m). Iako je dimenzija primarnog ogledala impozantna, ovo nije najveći teleskop na svetu – već postoje tri teleskopa čiji je prečnik glavnog ogledala veći od 10 metara (teleskop GTC na La Palmi, jednom od Kanarskih ostrva, prečnika 10,4m i dva nešto manja teleskopa, „Keck I“ i „Keck II“, smeštena na vulkanskoj planini Mauna Kea na Havajima), a u izgradnji su još tri čiji će prečnik biti 3-4 puta veći; najveći od njih, u opservatoriji Paranal, takođe u Čileu i u vlasništvu Evropske južne opservatorije (ESO), biće prečnika čak 39,3 metra i počeće sa radom 2028. godine.

Kosmičko "obilje" u sazvežđu Devica, snimljeno teleskopom "Simonji"

Čile kao astronomska Meka

Opservatorija „Vera Rubin“ nalazi se u severnom delu Čilea, na vrhu planine Sero Pačon, na oko 2.700 metara nadmorske visine. Ako izuzmemo dva susedna teleskopa, drugih tragova ljudskog prisustva tamo nema (operativni centar opservatorije nalazi se u mestu La Serena koje je 100 kilometara daleko).

Zašto su danas mnogi od najvećih i najmoćnijih teleskopa locirani baš u Čileu? Pre svega, zato što Čile na svom severu ima pustinju Atakama koja pruža idealne uslove za posmatranje zvezda. Pustinja garantuje oko 300 dana godišnje sa potpuno vedrim noćima, što astronomima omogućava da svakodnevno posmatraju nebo bez ijednog oblaka na njemu. Vazduh sadrži minimalne količine vodene pare koja je glavni uzročnik distorzije slika u zemaljskim teleskopima, naročito u infracrvenom delu spektra.

Većina teleskopa nalazi se isturena na lokalnim planinskim vrhovima čija visina ide od 2.500 do 5.000 metara tako da je vazduh ređi, mrak savršen a slike besprekorno oštre. Atmosfera iznad Atakame je, uz to, nezagađena, najčešće mirna i bez turbulencija, tako da je linija vida stabilna i prozračna.

Interferomentar "Alma" na nadmorskoj visini od preko 5.000 metara u Čileu

Na kraju, pomenimo da je Atakama „bogu iza nogu“, njeno središte udaljeno je desetinama kilometara od najbliže ljudske naseobine, dok je Santjago hiljadu kilometara južnije, tako da urbano „svetlosno zagađenje“ praktično ne postoji. Dodatni je plus i to što se iz Čilea vidi i južna nebeska hemisfera, deo neba koji se ne vidi iz Evrope ili SAD.

Sve to je kao strateški resurs prepoznala i čileanska država koja je tradicionalno naklonjena astronomiji i, zajedno sa međunarodnim organizacijama, čini sve da resurse Atakame zaštiti od civilizacije, za dobrobit svetske i čileanske nauke. Naravno, nije samo nauka u pitanju: Čile ostvaruje veliki prihod od kirije koju naplaćuje strancima, iznajmljujući im najbolja mesta za izgradnju opservatorija.

Još jedan pogled na opservatoriju "Vera Rubin" na 2.684 metra nadmorske visine

Zbog toga svaka čileanska ulična lampa mora da ima propisani oblik, zbog toga nije dozvoljeno šarati nebo vatrometima i laserima, zbog toga su noćne utakmice i koncerti na otvorenom strogo regulisani, zbog toga nije dozvoljena vožnja kroz Ande sa upaljenim dugačkim svetlima, čak i kada je put potpuno prazan. U blizini teleskopa režim je još stroži, tako da postoje restrikcije na upotrebu mobilnih telefona, baterijskih lampi... Žar cigarete nije sankcionisan, ali cigarete jesu – najbliža pepeljara je 100 kilometara daleko.

U čast Vere Rubin

Ko je Vera Florens Kuper Rubin po kojoj je opservatorija dobila svoje novo ime (ono originalno, „Large Synoptic Survey Telescope“, bilo je mnogo teže za pamćenje)? Da bismo razumeli i shvatili značaj njenih naučnih istraživanja moramo da se vratimo u 1933. godinu, kada je švajcarski astronom Fric Cviki zaključio da sa „Koma“ klasterom (strukturom u kojoj se nalazi više od 1.000 galaksija) „nešto nije u redu“.

Detalj galktičkog klastera Koma

Naime, kada je sračunao koliko vidljive materije ima u osmotrenim galaksijama i izmerio brzine njihovog kretanja, zaključio je da u čitavom klasteru nema dovoljno mase koja bi generisala gravitacionu silu dovoljno veliku da klaster drži na okupu. Drugim rečima, „Koma“ klaster trebalo je da prestane da postoji još pre mnogo milijardi godina.

Iako su Cvikijevi proračuni bili prilično grubi, razlika u veličini izmerene i potrebne mase bila je toliko velika da tu nikakve dvojbe nije bilo. Cviki je zaključio da „Koma“ klaster opstaje zahvaljujući tome što u njemu postoji ogromna količina nevidljive materije („Dunkle Materie“) koju ne možemo da vidimo. Bez ove dodatne mase, koja višestruko prevazilazi celokupnu vidljivu masu, klaster bi se raspao na sastavne galaksije koje bi se rastopile u kosmičkoj tami.

Cviki nije pronašao neke dodatne dokaze koji bi potkrepili njegova osmatranja, a uz to, kao osobenjak, nije bio ni naročito popularan u naučnoj zajednici, pa je njegova teza o „dunkl“ materiji brzo pala u zaborav.

Vera Rubin rođena je 1928. godine u Filadelfiji, a njen interes za zvezde i kosmičke tajne potiče još iz predškolskih dana. Srećom, imala je oca koji je bio spreman da je podrži i ohrabri – prvi teleskop kroz koji je pogledala u zvezdano nebo Vera je dobila upravo od njega, sve to u vreme kada je retko koja žena mogla da računa na naučnu karijeru, što zbog eksplicitnih zabrana, što zbog nedostatka društvene podrške.

Vera Rubin sa spektrografom pomoću koga je dokazala postojanje tamne materije

S lakoćom je diplomirala na koledžu „Vasar“ na kome je nekada davno, u 19. veku radila Marija Mičel, prva Amerikanka koja je otkrila kometu i prva profesorka astronomije. Iako je bila briljantna studentkinja i jedini astronom u generaciji, Vera Rubin je, i pored toga, naišla na brojne prepreke kada je odlučila da nastavi usavršavanje. Univerzitet u Prinstonu je, recimo, odbio da je primi s obrazloženjem da odeljenje za astronomiju ne prima žene.

Ni to nije moglo da je zaustavi, na kraju je čak i profitirala jer se izborila za mesto na „Kornel“ univerzitetu, gde je imala privilegiju da uči od najvećih umova tog doba među kojima su bili genijalni Ričard Fejnman (dobitnik Nobelove nagrade za doprinos kvantnoj fizici) i Hans Bete (još jedan laureat Nobelove nagrade koji je objasnio zašto Sunce sija). 

Kada je na red došla izrada doktorske teze, Vera Rubin se preselila na Univerzitet „Džordžtaun“ kako bi mogla da se posveti izučavanju najvećih kosmičkih struktura, galaktičkih klastera i super-klastera kojima se do tada malo ko bavio. Došla je do zaključka da se galaksije u kosmosu retko kada nalaze potpuno izolovano, da su najčešće grupisane u jata ili dugačke lance, što će postati opšte prihvaćeno tek nekoliko decenija kasnije.

Do svog glavnog otkrića Vera Rubin će doći početkom sedamdesetih godina, sa opservatorije Kit Pik u Arizoni, kada je, koristeći teleskop sa ogledalom prečnika dva metra i izuzetno osetljiv spektrograf koji je konstruisao njen kolega Kent Ford, počela da proučava brzine kretanja zvezda u Andromedi, nama najbližoj galaksiji.

Galaktički klaster Koma sadrži preko 1.000 individualnih galaksija

Sve galaksije rotiraju oko svog centra, a zakon gravitacije nalaže da se zvezde bliže centru kreću mnogo brže od onih na periferiji. Slično ponašanje jasno je uočljivo na mnogo manjoj razmeri, kada posmatrate planete Sunčevog sistema. Tako se, na primer, Zemlja kreće oko Sunca brzinom od oko 30 km/s. Jupiter je pet puta udaljeniji ali se zato kreće i mnogo sporije: jedva 13 km/s.

Vera Rubin je očekivala da slična zakonitost važi i u galaktičkim razmerama, ali su je rezultati merenja temeljno demantovali: brzine kojom su se zvezde u Andromedi kretale oko galaktičkog centra bile su takoreći konstantne, zvezde na periferiji galaksije imale su praktično istu brzinu kao i one sasvim blizu centra. Štaviše, periferne zvezde kretale su se tako brzo da bi napustile galaksiju ukoliko ih neka dodatna, nevidljiva masa svojom gravitacijom ne bi držala na okupu. Tamna materija se na velika vrata ponovo vratila u nauku.

Tokom narednih godina, Vera Rubin i drugi astronomi pronašli su obilje dokaza da je svet oko nas prepun tamne materije, i da galaksije predstavljaju tek vidljiva ostrva u neuporedivo većim i masivnijim oblacima tamne mase koja ih okružuje. Ta masa ne emituje svetlost i na okolinu deluje isključivo gravitacionom silom.

Štaviše, danas znamo da je količina „standardne“ materije (materije koju vidimo golim okom sa kojom smo svakodnevno u kontaktu), bar pet puta manja od količine tamne materije koja prožima čitav kosmos i, zajedno sa tamnom energijom (koju ćemo ostaviti za neku drugu priliku), odlučujuće utiče na evoluciju kosmosa. Zahvaljujući postojanju tamne materije kosmos ima paučinastu strukturu, sa galaksijama grupisanim duž čvorova i niti te mreže i ogromnim praznim prostorima između njih.

Međutim, do današnjeg dana, priroda tamne materije i čestica od kojih je ona sačinjena nije odgonetnuta. Svi pokušaji da se tamna materija eksperimentalno detektuje ostali su bezuspešni, i pored toga što su detektori koje su naučnici konstruisali kako bi uhvatili makar tračak njenog postojanja postali milion puta osetljiviji u poslednjih deset godina.

Bez obzira na to, svi dosadašnji eksperimenti završeni su kompletnim neuspehom. Nema ni neke alternativne teorije, bez tamne materije, koja bi pomirila prirodne zakone i ono što vidimo u kosmosu. I dalje verujemo da je tamna materija svuda oko nas (i u nama), ali da mi jednostavno ne možemo da je osetimo jer je suviše retka, prolazi kroz nas potpuno neosetno i manifestuje se samo u kolosalnim, kosmičkim razmerama. Tamna materija je za kosmos ono što je vazduh za čoveka: nešto nevidljivo, ali sveprisutno i esencijalno važno.

Žene su, kroz istoriju i vekove, najčešće bile marginalizovane, prinuđene da se drže podalje od poslova koji su „prirodno“ pripadali muškarcima, uključujući tu i nauku. Danas je situacija svakako mnogo bolja, ali je seksistički pristup ostao da tinja i u modernim, liberalnim društvima 20. veka.

Iako se dugo smatralo da je samo pitanje vremena kada će Vera Rubin za otkriće tamne materije dobiti Nobelovu nagradu, to se nikad nije desilo. Nastavila je da se bavi naukom ali je, kako su godine odmicale, sve više bila okrenuta svojoj velikoj porodici. Rodila je četvoro dece, obdarila ih je pronicljivim, istraživačkim duhom i izvela na naučni put koji je i sama prošla.

Sve dok je imala snage borila se za emancipaciju žena, mnogo njih nikad ne bi počelo da se bavi naukom da nije bilo njene nepokolebljive podrške. Iako se afirmisala u astronomiji, profesiji koju je izabrala, u njoj je, kao žena, bila veoma usamljena. Možda je zbog toga često odbijala da govori na naučnim skupovima gde su govornici bili isključivo muškarci.

Vera Rubin

Bila je i jedna od prvih žena koja se „usudila“ da potraži radno mesto u prestižnoj opservatoriji Palomar u San Dijegu. Ulazak u tu „mušku jazbinu“ nije bio nimalo lak: primili su je nevoljno, a da bi je dodatno obeshrabrili rekli su joj da neće moći mnogo vremena da provodi u opservatoriji jer u njoj ne postoji ženski toalet. Vera je isekla žensku siluetu od papira, zalepila je na vrata muškog WS-a i rekla: „Sada postoji.“

Iako je umrla daleko od očiju javnosti 2016. godine nakon duge borbe sa demencijom, njeno delo inspiracija je ne samo za ambiciozne žene već i za sve one koji se bave naukom, uprkos nesavršenim, čak i nemogućim uslovima.

Nova opservatorija u Čileu nazvana je njenim imenom.

U opservatoriji „Vera Rubin“

U odnosu na ostale teleskope, glavna prednost teleskopa u novoj opservatoriji „Vera Rubin“ je u ekstremnoj širini njegovog vidnog polja (takvi teleskopi zovu se još i „sinoptički“) i u kameri neverovatnih mogućnosti koja prikupljenu svetlost konvertuje u digitalne fotografije.

Kamera je velika kao manji automobil (1,6x3m) i sposobna je da na jednom snimku uhvati komad neba koji je 40 puta veći od punog Meseca. Glavni deo kamere predstavlja najveći do sada konstruisani optički senzor od 3.200 megapiksela (svaki piksel predstavlja jednu obojenu tačku).

Da biste postigli sličnu rezoluciju (broj tačaka po horizontali i vertikali) koristeći senzor ugrađen u najmoderniji „ajfon“, bilo bi vam potrebno bar 70 telefona. Što ne znači da biste time dobili i identičan kvalitet – jer, postoji razlog zašto je konstrukcija kamere na teleskopu „Simonji“ koštala 170 miliona dolara.

Fotografije sa opservatorije "Vera Rubin" predstavljene su u "Domu omladine" u Beogradu

Senzor je poslednji optički element u konstrukciji čija je funkcija da informaciju koju nosi svetlost pretvori u digitalni oblik, u niz nula i jedinica koji predstavlja jednu fotografiju. Da biste sliku sa opservatorije reprodukovali u punoj veličini, bilo bi vam potrebno oko 400 najsavremenijih televizora sa podrškom za 4K rezoluciju.

Senzor ima približno kružni oblik prečnika 64 centimetra i nije napravljen izjedna – sastavljen je inteligentnim pakovanjem 189 manjih senzora, pri čemu svaki od njih izgleda kao kvadratna pločica širine 45 milimetara, sa rezolucijom od 16 megapiksela.

Iako je svaka pločica filigranski precizno izrađena, greške su neminovne i tokom konstrukcije, i tokom montaže, ali je sistem tako inteligentno osmišljen da te greške može da eliminiše čak i kada otkaže nekoliko blokova piksela, pa čak i čitava senzorska pločica. Svaki piksel, od preko 3 milijarde koliko ih senzor ima, individualno se kalibriše kako bi slike u svakom svom delu imale istovetan kvalitet.

Najveća kamera na svetu

Da bi se smanjio termički uticaj okoline i šum koji on unosi u sliku, senzor se hladi sve do radne temperature od -100C. Najveći deo površine senzora učestvuje u generisanju fotografija, dok se nekoliko rubnih pločica koristi za precizno pozicioniranje i izoštravanje slike.

Beskrajni niz fotografija

Teleskop je u stanju da generiše jednu kompletnu fotografiju na svakih 40 sekundi, od čega na samu ekspoziciju otpada 30 sekundi, videći pritom sve i ne previđajući bilo šta. S obzirom da je čitava konstrukcija vrlo pokretljiva i da teleskop može da se fokusira na susedni deo neba za samo pet sekundi, očekuje se da on kompletira novi snimak čitavog neba na svaka tri do četiri dana. Čim završi jedan ciklus, teleskop započinje sledeći, generišući nove fotografije istih segmenata neba, ponavljajući jedan te isti proces u nedogled.

Model CCD senzora u prirodnoj veličini

Tokom životnog veka teleskopa koji neće biti kraći od deset godina, svaki segment neba biće fotografisan najmanje 800 puta. Poenta je da, kada sakupite mnogo snimaka identičnih delova neba, te snimke možete da uporedite tražeći objekte koji su se pomerili, koji su se pojavili, nestali ili su se drastično promenili. Kad god vidite takvu promenu na nekom od snimaka, znaćete da se u međuvremenu u tom delu neba nešto desilo.

Poređenje slika vršiće kompjuterski programi, a svaka promena na sukcesivnim slikama generisaće alarm svega 60 sekundi nakon što je napravljena poslednja fotografija u nizu. Na markiranim slikama naći će se eksplozije supernova i magnetara (neutronskih zvezda sa ekstremno jakim magnetnim poljem), novi kvazari (galaksije sa ogromnim, aktivnim crnim rupama u središtu), komete, asteroidi, možda i „planeta X“ za koju pretpostavljamo da obitava toliko daleko od Sunca da je nemoguće uhvatiti njen slabašni sjaj (ako postoji, teleskop će je najverovatnije uslikati u prvoj godini svog rada).

Ako nam se posreći, možda vidimo i neke sasvim nove objekte za koje, sa manje ili više verovatnoće, pretpostavljamo da postoje: zvezde sastavljene od tamne materije ili egzotičnih čestica kao što su kvarkovi, bozoni ili aksioni, minijaturne crne rupe za koje verujemo da su postojale u ranoj vasioni, crvotočine (prečice) u prostor-vremenu, „goste“ u Sunčevom sistemu (objekti ekstra-solarnog porekla koji su tu samo „u prolazu“), možda i znak postojanja neke inteligentne kosmičke civilizacije... Malo mašte nikad nije na odmet.

Montaža teleskopa "Simonji"

Neka otkrića mogu bukvalno da spasu našu planetu tako što će nam dati više vremena da reagujemo: ovakav teleskop može vrlo rano da prepozna opasne asteroide koji će nam se jednoga dana naći na putu.

Kombinovanjem bezbrojnih snimaka dobićemo još detaljniju mapu Sunčevog sistema i čitavog Mlečnog puta. Da li je moguće da još uvek ne znamo sve o svojoj matičnoj galaksiji? Periferija Mlečnog puta praktično je neistražena, dosadašnji teleskopi mogli su da dobace do zvezda koje su 160.000 svetlosnih godina daleko. Ali Mlečni put ima svoj prateći, tamni deo u kome se kriju davno odbačene zvezde i planete ili satelitske galaksije, koje su toliko blede i daleke da ih je teško detektovati.

Filter za teleskop "Simonji"

Sa novom kamerom, granica je pomerena na preko milion svetlosnih godina, što je dovoljno da vidimo Mlečni put u totalu, sa dosad neviđenim rubnim detaljima. Na kraju, ne zaboravimo da je kosmos zapravo jedan ogroman vremeplov – ako gledate dovoljno duboko u vasionu, videćete kako je ona izgledala pre mnogo milijardi godina.

„Vera Rubin“ treba da nam otkrije brojne tajne iz istorije svemira koje se kriju u delu prošlosti koji je još uvek obavijen mrakom: kako se menjala distribucija tamne materije i tamne energije tokom eona, da li se ekspanzija svemira zaista ubrzava, koliko je kosmos zaista star i kako je on izgledao u ranoj mladosti...

Skladištenje i obrada podataka

Kamera sa ovako velikim brojem piksela generiše enormnu količinu podataka (oko 200.000 fotografija godišnje). Srećom, današnja „cloud“ infrastruktura, ogromne farme računarskih kapaciteta koje se nalaze „tamo negde“ (zapravo, širom sveta), omogućavaju da sve što teleskop snimi bude efikasno uskladišteno, a zatim i obrađeno.

Kada jednom bude u punom pogonu teleskop će svake noći generisati oko 20 terabajta podataka: kada biste taj isti prostor napunili muzičkim fajlovima u MP3 formatu, imali biste muzike za preko 20 godina neprekidnog slušanja. Kompjuteri koji budu obrađivali ove fotografije svakoga dana će na ovim snimcima detektovati preko 10 miliona događaja i fenomena koji su potencijalno interesantni za astronome.

Naravno, to je ogroman broj i apsolutno je nemoguće da grupa naučnika, ma koliko velika ona bila, „ručno“ pregleda sve ono što zaslužuje pažnju. Umesto toga, naučnici će morati da se oslone na kompjutersku obradu u više distribuiranih računarskih centara, koji će iz obilja potencijalno interesantnih snimaka izabrati one koji imaju najveći potencijal za dodatna posmatranja i neka nova otkrića.

Podaci sakupljeni u opservatoriji u Čileu biće preko posebnog internet-linka prvo prebačeni u matični centar u Kaliforniji, jer svi podaci moraju prvo da prođu kroz filter američkog Ministarstva odbrane kako bi se eliminisao neznatni procenat slika od interesa za državnu bezbednost. Kopija podataka odatle se šalje u Francusku (Lion) i Britaniju (više gradova), a jedan manji deo ostaje u Čileu kako bi i domaći astronomi imali na čemu da rade.

Samo procesiranje podataka radiće se paralelno u tri zemlje: Amerikanci treba da obrade oko 35% podataka, Francuzi 40%, a Britanci preostalih 25%. Geografska dislociranost garantuje da ništa od snimaka neće biti izgubljeno i da proces obrade fotografija neće biti prekinut čak i u slučaju velike havarije u nekom od regionalnih računskih centara.

Ako sve bude išlo po planu, u narednih 10 godina biće fotografisano 40 milijardi galaksija, zvezda, kometa, asteroida i sakupljeno oko 500 petabajta podataka (ako biste u ovaj prostor smestili filmove u vrhunskom HD 4K kvalitetu, imali biste šta da gledate narednih 8.000 godina). Prema rečima stručnjaka sa Opservatorije, količina informacija biće veća od svega što je do sada napisano na svim svetskim jezicima još od sumerskih vremena.

Biće potrebno nekoliko decenija da se sav ovaj materijal do kraja istraži, ali će se u prvo vreme naučnici fokusirati samo na najinteresantnije snimke sa ciljem da ono što ima najveći naučni potencijal bude odmah i analizirano.

Materijal za sve

Odabir takvih snimaka iz dnevne baze od 10 miliona potencijalno zanimljivih detalja, radiće sedam „brokera“. Svaki broker je jedan kompjuterski program koji se paralelno izvršava na stotinama virtuelnih računara, i u sebi sadrži logiku kojom se odbacuje ono što je poznato i favorizuje ono što je nejasno ili dosad neviđeno.

Neki brokeri baziraju se na veštačkoj inteligenciji i neuronskim mrežama i u stanju su da, kako vreme prolazi, rade sve kvalitetniju selekciju. Drugi su, opet, bazirani na klasičnim grafičkim algoritmima, nalik na one iz „Fotošopa“ koji su veoma brzi i u većini slučajeva daju odlične rezultate.

Ovaj kombinovani pristup neophodan je kako bi se održao korak sa neprekidnim prilivom novih informacija sa opservatorije. Na kraju čitavog ovog procesa, samo će mali broj generisanih upozorenja, ona koja se odnose na najinteresantnije ili dosad neviđene fenomene, završiti na stolovima naučnika širom sveta koji će obaviti njihovu detaljnu analizu ili zatražiti dodatna snimanja.

To ne znači da će ostatak materijala biti bačen – plan je da na kraju, što pomoću kompjutera, što ljudskim radom, bude istraženo sve što ima makar i mali značaj, ali će taj proces trajati još mnogo decenija nakon što teleskop završi svoju misiju. Na kraju će sve biti javno dobro: plan je da svaka fotografija bude dostupna svima najkasnije dve godine od svog nastanka.

I to nije sve: opservatorija „Vera Rubin“ rezervisala je 10% svojih pozamašnih računarskih kapaciteta za potrebe akademskih institucija, naučnika i talentovanih amatera koji žele da samostalno istražuju obilje prikupljenih fotografija koristeći neki svoj metod pretočen u kompjuterski program. Sve što je vam je za to potrebno (softver i prateća uputstva) već se nalazi na internetu i redovno se ažurira, nedostaje samo dobra ideja: šta da tražite, kako da tražite i odakle da počnete. Jer, ovaj teleskop u sebi ima potencijal za nekoliko Nobelovih nagrada, treba samo da vam se posreći da pronađete iglu u plastu sena.

RTS OKO