Kada se sve sabere, očekuje se da ukupne investicije u razvoj veštačke inteligencije tokom 2026. godine prebace teško pojmljivih 2.500 milijardi dolara. Da bi ovo bilo isplativo, procenjuje se da prihodi AI kompanija treba za godinu dana da porastu barem za 2.000 milijardi dolara, što iznosi 7% od ukupnog američkog BDP-a. Ali, neka o novcu brine onaj ko ga ima. Ono što nas treba da brine jeste u kom smeru civilizacija počinje da evoluira u trenutku kada AI sistemi postaju sveprisutni.
Čovek se uči dok je živ a neke od najvažnijih stvari, poput one da je život efemerna pojava, sazna na samom kraju kad je već dockan da bar deo života proživi iz početka. Pa opet, taj proces kontinuiranog učenja nije monoton, kao da dodajete šarene klikere znanja u veliku teglu sećanja, svaki dan po jedan novi. Ima tu i onih „A-HA!“ momenata, trenutaka kada vaše znanje doživi kvantni skok i pređe na neki viši nivo, kada u teglu uleti neočekivano veliki kliker, takozvani burdžolanac, gloger ili đulka.
Ja sam takav kliker zvao „toropandža“, ponekad „džomba“, ili jednostavno „staklenac“, nisam ih imao mnogo, ali dobro pamtim kakva sam čudesa otkrivao u njihovim šarenim bojama.
Sećam se, recimo, svoje ljupke profesorke s fakulteta koja je u vreme mog studiranja bila u drugom stanju. Posle tri godine upornog posmatranja, negde pred diplomu, spoznao sam da se iza „trudnoće“ krije zapravo prirodan oblik njene ljupkosti. Kao klinac sam čeznuo da porastem što pre, ubeđen da ću tada konačno znati šta hoću, da ću konačno prestati da budem sluđen, konfuzan i neorganizovan.
_577x740.jpeg)
Ljudski život, međutim, podleže drugom zakonu termodinamike: kako on odmiče, entropija, kao fizička mera njegove neuređenosti i haotičnosti, neprekidno se povećava. I tako sam, mnogo decenija kasnije, morao da priznam da sam odrastao prebrzo i da od dvadeset otvorenih prozora u mom internet pretraživaču polovina ima naslove u stilu: „Kako da uradim...“, „Zašto se ovo dešava...“, „Da li je normalno da...“.
Udenula se tu negde i škola rezervnih oficira artiljerije u Zadru, gde sam shvatio da vojska za tako jednostavan problem kao što je utvrđivanje rastojanja haubice od cilja na geografskoj karti (obična Pitagorina teorema), ima jedan ogroman šablon, išpartan kao ukrštene reči za praznično izdanje „Eureke“, prateće uputstvo na dvadeset stranica u kome piše kako se koja kockica popunjava i nekog poručnika, možda kapetana, koji vas vodi kroz sve to kao da je koren iz zbira kvadrata strogo čuvana državna tajna. Jer rezervni oficir artiljerije može da bude i neko ko od čitave geometrije zna samo za zidarski visak, a možda ni to, neko ko je hteo da uči ali nije mogao, ili nije stigao, ili jednostavno nije hteo – zar je to razlog da čovek ostane bez oficirskih zvezdica? A-HA!
U trenutku sam postao siguran da ta vojska ne može da nas odbrani ni od koga, sa mnom ili bez mene, jer dok mi pročitamo uputstvo i popunimo formular, neće više biti ni nas, ni naše haubice iz 1939. godine (naravno, to su bila ona vremena, sada je sve potpuno drugačije).
 |
| Hauard Halis: "Slika svega" |
Svašta sam video u životu nakon toga („jaki su to momenti bili“, govorio je moj pokojni deda), moja tegla s klikerima već je puna do vrha, u glavi je ostalo vrlo malo prostora da u nju smestim nešto novo.
Novo doba
Došlo je doba veštačke inteligencije (AI) i LLM-ova (engleska skraćenica za „Large Language Model“ iliti „veliki jezički model“). Iza ove skraćenice krije se sofisticirani, beskrajno zamršeni softver sa stotinama milijardi parametara koji se „samopodešava“ kroz dugotrajan i skup proces „učenja“, proces koji se uglavnom svodi na iščitavanje kolosalnog broja stranica uglavnom pokupljenih sa interneta.
Svaki parametar u softveru predstavlja jedan „šraf“ koji se, sa svakom pročitanom rečenicom ili stranicom, malo pritegne ili olabavi, dok ne legne „taman kako treba“. Tako istreniran i utegnut softver sposoban je da odgovara na vaša pitanja tako što, na bazi prethodnog znanja i istorije konverzacije, bira narednu logičnu reč a zatim te reči slaže u jasne rečenice i paragrafe.
Šta je, zapravo, AI? Prostim jezikom: sposobnost mašine da uči iz velike količine podataka i „razmišlja“ na način koji imitira ljudsku inteligenciju. U početku nisam bio impresioniran, imamo mi ljude koji znaju da ispričaju novu bajku svakog dana, mnogi vole to da čuju ali mene to ne dotiče. Svaka baka zna da očas posla izmisli priču za svoju unučicu koristeći „ChatGPT“ metod, jer svaka dobra priča počinje rečima „bio jednom jedan car“...
Elem, sećam se premijernog izdanja „ChatGPT“-ja kompanije „OpenAI“ (ima li neko da ga nije probao), i moram da priznam da sam se zlurado naslađivao njegovim (polu)znanjem koje je, iako mestimično solidno, bilo šuplje kad god je trebalo iskočiti iz standardnih šablona i pokazati makar mrvicu inteligencije. Šahovska tabla, mat u jednom potezu, dva kralja i kraljica, potez koji bi pronašao klinac koji je tek naučio pravila. Pa opet, ChatGPT nikako nije mogao da shvati da kraljica ne može s polja „a1“ da skoči na polje „g8“. Osim trivijalnih zadataka na nivou tablice množenja, tadašnji „ChatGPT“ nije umeo da reši nijedan iole interesantan matematički problem.
ChatGPT je od tada doživeo nekoliko novih izdanja, pojavili su se i novi „igrači“ iz drugih „fabrika“: „Gemini“ („Google“), „Grok“ („Twitter“, tj. „X“), „Claude“ („Anthropic“), „Llama“ („Facebook/Meta“), „Mistral“ (istoimena francuska kompanija), „Qwen“ („Alibaba“)...
Pojavilo se na stotine AI modela specijalizovanih za određenu grupu zadataka (kuvanje, programiranje, biranje filma za naredno veče, izbor turističke destinacije, mlaćenje prazne slame), koje možete da skinete s interneta i instalirate na svoju lokalnu mašinu (pod uslovom da imate dovoljno jak hardver) i da tako steknete svog ličnog „duha iz čarobne lampe“, kojeg možete da zatrpavate pitanjima od jutra do mraka, a da nikom ne plaćate ništa. Priznajem, meni često treba decenija dok ne dođem do „A-HA!“ momenta, ali se ovoga puta sve dešavalo tako brzo da sam „otkrovenje“ (ono Jovanovo) doživeo mnogo pre nego što sam očekivao.
I zbog toga nisam nimalo srećan.
Slučaj naopakog frižidera
Elem, moj sin Luka se ovih dana seli u sopstveni stan, počinje da živi po svojim pravilima. Što bi rekao prethodni srpski predsednik, „poraslo dete, osamostalilo se“. Treba mu frižider, kupili smo ga lako, poznata marka, neka akcija, popust veliki, frižider moćan, gore hladi, dole mrzne, vrata u crnoj boji... zato što smo bili u mogućnosti. Naravno, vrata na frižideru montirana su tako da se uvek otvaraju na pogrešnu stranu jer se vrata montiraju u radnji, tek kad prodavac sazna raspored vaših stvari u kuhinji.
Ali, nema veze, okrenuo sam toliko tih frižiderskih vrata u prošlosti, šta bi sad moglo da krene naopako? Tri šarke – sa desne strane, lepo se vide rupe na levoj strani frižidera gde te šarke treba da se okrenu i ponovo zašrafe. Spretne ruke majstorske (moja supruga bi ovde stavila neki zajedljivi komentar, srećom ne čita ono šta ja pišem), plus vrhunski električni šrafciger koji sam za čitavih deset dolara kupio sa „Temua“, i posao je bio gotov za petnaest minuta.
„Hjustone, imamo problem“, kaže Luka.
„Kakav problem?“
„Donja vrata ne mogu da se zatvore.“
Стара реклама за фрижидере
Stara reklama za frižidere "Obod", Cetinje
Šta zna dete kako se zatvaraju vrata, uzmem da mu pokažem kako se to pravilno radi. Međutim, ne ide, kao da neka nevidljiva sila gura vrata iznutra, neki magneti, federi, šta li je. Zagledamo gde zapinje, šta žulja, šta štrči, vadimo fioke, vraćamo ih nazad, pritežemo šarke silom koja je očigledno nepotrebna. I sve bude uzalud...
„Ne mogu da verujem da dva obrazovana čoveka ne umeju da okrenu vrata na glupom frižideru“, opet će Luka (diplomirao je onomad i već veruje da je u istom rangu sa mnom).
Kada smo nakon pola sata shvatili da smo iscrpli sve ideje kako da rešimo problem, uključujući i one krajnje idiotske, predložio sam da se okanemo nemoguće misije, da sve vratimo na staro, dok se još sećamo koji zavrtanj ide u koju rupu, da priznamo da smo dva glupana i pozovemo majstora kome ćemo za prevrtanje vrata platiti par hiljadarki kao taksu na budale.
„Hajde da pitamo ChatGPT“, kaže Luka.
„Kakav ChatGPT, do juče nije znao da pronađe mat u jednom potezu (moj glas razuma). Osim toga, treba da napišemo podugačko objašnjenje, od čega smo počeli, šta smo radili... pao mrak, čoveče, game over, idemo kući...“
„Samo sliku da mu pošaljemo... Evo, mobilnim telefonom.“
„Kakva vajda od slike kad ne znamo ni model frižidera, a papiri od kupovine su nam ostali kod kuće? Valjda i za sliku treba neko objašnjenje...“ (Jednostavno, ide mi se kući, ne želim da trošim vreme na gluposti)
„Hajde da probamo pa da se kupimo.“
Pitanje za ChatGPT bilo je prosto, jedna štura rečenica: „Ne znamo tačan model frižidera, ali nakon premeštanja šarki, donja vrata se više ne zatvaraju – zašto?“
Pošaljemo i slike sve tri šarke i dobijemo odgovor:
_copy_416x740.jpeg)
Čuo sam da LLM-ovi izmišljaju, „haluciniraju“, računam da pričamo sa elektronskim ludakom koji nikad neće da prizna da se u nešto ne razume, ali nemamo bolju opciju. Bacim onaj električni „Temu“ šrafciger čija se baterija ispraznila posle dva minuta teškog rada, pređem na onaj s ručnim pogonom. Na kraju, u ruci imam šarku koja, jednostavno, ne može da se zašrafi na neki drugi način – ali hajde da se igramo do kraja.
„Na vrhu šarke nalazi se bela plastična čaura, skinite je.“
Plastična čaura zaista postoji i jeste bela ali deluje čvrsto navučena na samu šarku. Ne izgleda kao deo koji može da se skida, naprotiv, više liči na nešto što lako može da se slomi. A onda ostadosmo bez garancije. Pokušam čauru da skinem prstima, prvo nežno, na kraju svom snagom, ali ne ide.
„Zapnite malo jače.“
 |
| Sem Altman, generalni direktor kompanije "Open AI" |
„Sad okrenite čauru za 180 stepeni, nataknite je na šarku, vratite šarku na ram frižidera, namontirajte vrata i to je to.“
Okretanje čaure za pola kruga deluje mi besmisleno, jer je čaura potpuno simetrična... ili možda nije? Zapravo, kad se malo bolje pogleda, postoji razlika, ali treba orlovsko oko za to, koje ja imam, ali ga slabo koristim. Okrenem čauru, zašrafim šarku, nataknem vrata... na kraju se vrata zatvoriše sama.
Čujem kako mi se novi kliker kotrlja u glavi: još jedan „A-HA!“ momenat. Nekako mi je milo što smo završili posao, a opet – osećam se loše, kao da se sad neka nevidljiva šarka polomila u meni. Jer, mašina ne treba da bude pametnija od nas dvojice, od bilo koga... ali nije bio trenutak za filozofiranje, odmakli smo se od frižidera da ga sagledamo u celini pa da odemo na pivo. Frižider samo što se nije preturio na nas...
„Ne zaboravite da se na šarki koju ste premestili nalazi i jedna od četiri nožice koja drži frižider u ravnoteži. Sad na levoj strani imate tri nožice, na desnoj samo jednu. Prebacite srednju nožicu s leve na desnu stranu i frižider će stajati kako treba.“
Digitalni Turčin
 |
"Mehanički Turčin" Volfganga fon Kempelena |
Kao što rekosmo, ChatGPT je jedan od LLM-ova, a sve što LLM zna je da pogađa narednu reč na osnovu onih prethodnih, nema tu inteligencije... Možda je to samo nova vrsta „mehaničkog Turčina“, kojeg je 1770. godine konstruisao Volfgang fon Kempelen. Kempelenov „Turčin“ bio je vrhunski šahista, brzo je stekao svetsku slavu nastupajući na izložbama i vašarima, pobeđujući pacere ali i mnoge dobre igrače. Bio je rado viđen gost na dvorovima velikaša, a tokom igračke „karijere“ duge preko osamdeset godina igrao je šah s Marijom Terezijom, Napoleonom, Bendžaminom Frenklinom i mnogim drugim poznatim ličnostima.
Iako su sumnje u konstrukciju i inteligenciju „Turčina“ postojale još od prvog dana, prevara je definitivno razotkrivena tek 1854. godine kada je nesrećni „Turčin“ izgoreo u požaru. Ispostavilo se da je „Turčinove“ poteze vukao čovek, obično neki iskusni šahista skriven u unutrašnjosti konstrukcije.
Kempelena nema odavno, a Turci umesto šaha igraju odličnu košarku, „ubiše“ nas dvaput u par dana. „ChatGPT“ je, međutim, stvaran, „Gemini“, „Claude“ i „Grok“ – ništa manje. Njihova inteligencija je opipljiva i merljiva, ponekad do te mere da će vas naterati da se naježite. Ako ovi „jezički modeli“ znaju samo da nađu pravu reč u svakom kontekstu, onda bih rekao da za inteligenciju i ne treba mnogo više od toga. Jedino što možemo, bar za sada, jeste da se potrudimo da se ove čudovišno moćne mašine ne otmu kontroli.
Možda još uvek nismo stvorili „Skajnet“, program iz filma „Terminator“, koji je stekao svest o sebi 29. avgusta 1997, a onda sprečio svoje tvorce u nameri da ga isključe tako što je izazvao nuklearni holokaust. Ali zato su svi delovi tu i neki točkići se uveliko vrte.
Investicije u tehnologije bazirane na veštačkoj inteligenciji dostižu iznose koji se odavno kose sa zdravim razumom pri čemu su tokovi novca i akcije tako zamršeni da je teško rastumačiti ko u koga tu zapravo ulaže.
Tako je u septembru 2025. godine, kompanija „Nvidia“, koja pravi grafičke kartice adaptirane za upotrebu u AI sistemima (milione puta efikasnije u odnosu na klasične „Intelove“ ili „AMD“ mikroprocesore), objavila da će investirati sto milijardi dolara u „Open AI“ kako bi ova kompanija mogla da nabavi „Nvidia“ proizvode i napravi data-centar za čije će pokretanje biti potrebno oko pet gigavata električne energije (dovoljno za grad veličine Njujorka).
I to nije sve – „OpenAI“ namerava da proširi saradnju i s kompanijom „Broadcom“, koja proizvodi poluprovodnike, čipove i prateću infrastrukturu i da u to investira dodatnih 350 milijardi dolara (što će na kraju progutati još deset gigavata električne energije). A to je tek vrh ledenog brega: tu su još i „Oracle“ (ulaganje od 300 milijardi), „Microsoft“ (250), „Amazon“ (40) i ogromna armija manjih investitora koji čekaju u redovima da istresu svoje novčanike.
2.500 milijardi dolara za 2026.
Da stvar bude još bizarnija, „OpenAI“ osniva startap-kompanije čiji je jedini zadatak da sakupe novac koji će biti investiran u „OpenAI“. Kad se sve to sabere, kompanija „OpenAI“ se, u saradnji sa svojim partnerima, suvlasnicima i investitorima obavezala da u narednih pet godina u infrastrukturu investira 1.150 (neki kažu i svih 1.400) milijardi dolara. Verovali ili ne, to je otprilike na nivou godišnjih kapitalnih investicija svih ostalih američkih kompanija zajedno!
I sve to treba da uradi kompanija koja je, prema tvrdnjama direktora Sema Altmana, u 2025. godini imala prihod od dvadeset milijardi dolara godišnje s relativno malim profitom, s obzirom na to da su troškovi razvoja, treniranja i eksploatacije mamutskih LLM sistema enormni.
Koliko takvih kompanija trenutno ima na Zemljinoj kugli? Nijedna! Da bi platio sve svoje račune „OpenAI“ mora da postane najveća i najprofitabilnija kompanija na svetu, i to s velikom marginom.
I druge AI kompanije imaju slične megalomanske planove, a ima ih na desetine: tu su kompanije koje prave AI sisteme za obradu slika, za generisanje glasa, video i audio materijala, za obradu medicinskih podataka ili za kreiranje nove generacije AI agenata.
„Anthropic“ planira da uloži oko 30 milijardi dolara u zakup hardverskih kapaciteta kod „Microsofta“ i još 15 milijardi dolara za sličnu stvar kod „Amazona“. „Meta“, krovna kompanija za „Facebook“ i ostala Zakerbergova preduzeća, ne želi da ispadne iz trke: investirala je 15 milijardi dolara u kupovinu rivalske kompanije „Scale AI“, a planira da uloži još 70 milijardi dolara u kreiranje novih data-centara.
Zakerberg, uz to, pokušava da formira najbolji AI tim na svetu i na plate vrhunskih stručnjaka već troši više od milijardu dolara godišnje.
Način investiranja novca vrlo često je potpuno bizaran: „Microsoft“ investira u „OpenAI“ da bi „OpenAI“ mogao da investira u proširenje svojih kapaciteta na Majkrosoftovoj „cloud“ platformi. Za to proširenje „Microsoft“ mora da kupi dodatni „Nvidia“ hardver a „Nvidia“ dobijeni novac opet ulaže u „OpenAI“, da bi „OpenAI“ mogao da kupuje „Nvidia“ komponente i plati zakup Majkrosoftu... Ovakvih finansijskih konstrukcija u svetu AI kompanija, gde se novac kreće u krug i gde se ne zna ko investira, ko kupuje a ko prodaje – ima na stotine.
Kada se pogledaju surove brojke, jasno je da ovaj AI „bubble“ (mehur od sapunice) nije održiv na duge staze. Biće velikih kompanija koje će u kupovinu AI rešenja uložiti milijardu dolara, s nadom da će se ta investicija isplatiti kroz buduće uštede u radnoj snazi i drugim resursima.
Biće pojedinaca koje će plaćati pretplatu kako bi učili nove tehnologije i bili konkurentniji na tržištu radne snage, biće medicinskih ustanova, državnih organa, sitnih preduzetnika koji će koristiti AI ne bi li unapredili nivo svojih usluga i efikasnost poslovanja. Ali, ne postoji platežno sposobna klijentela spremna da kupi servise AI kompanija u iznosu od 2.000 milijardi dolara godišnje.
Neminovni krah finansijske kule od karata na koju su oslonjeni današnji AI sistemi, međutim, ne znači da će i sam AI nestati.
Stručnjaci čak veruju da će većina velikih igrača naći način da se izvuče iz neminovne finansijske krize jer „vladari iz senke“, kompanije kao što su „Microsoft“, „Google“, „Oracle“, „Meta“ ili „X“, ne samo da su prevelike da propadnu („too big to fall“), one i dalje ostvaruju ogromne profite i imaju dovoljno „keša“ da premoste čak i najteža vremena.
Naruku im ide i to što se ove kompanije ne bave kriminalnim berzanskim špekulacijama s nenaplativim kreditima i njihovim derivatima, koji su 2008. godine čitav svetski finansijski sistem bacili na kolena.
Od gvozdenog konja do mreže
Bilo je u prošlosti i drugih dramatičnih sunovrata čitavih industrijskih grana pa je Zemlja nastavila da se okreće. Tako je, recimo, u drugoj polovini 19. veka američka država uvela brojne povlastice za sve kompanije i preduzetnike koji su bili voljni da šire državnu železničku mrežu.
Niklo je stotinu kompanija koje su počele da grade pruge bez ikakve koordinacije: neke kompanije proterale su voz kroz ogromne, puste predele bez ijednog značajnog mesta, računajući da će oko nove pruge nići nova naselja koja će generisati prihode. Rivalske kompanije spajale su dva mesta višestrukim linijama, svaka sa svojim cenovnicima i povlasticama.
Na kraju je đavo došao po svoje, najveći broj železničkih kompanija je bankrotirao, ali su pruge ostale i, na kraju, odlučujuće doprinele transformaciji Amerike u moćnu industrijsku silu.
_594x740.jpeg) |
| Otvaranje Železnice Stokton i Darlington 1825. godine, slika Terensa Kunea |
Takav je bio i period s kraja prošlog i početka ovog veka kada je internet ušao u fazu brze ekspanzije. Niklo je na stotine hiljada „startup“ firmi koje su u „sajberspejsu“ počele da nude svoje servise i proizvode. Investitori su zasipali parama svakog ko je imao bilo kakvu ideju vezanu za internet, čak i kada se ta ideja graničila s bolesnom fantazijom.
Kada je između 2000. i 2002. godine „dotcom bubble“ konačno pukao, dobre internet firme izgubile su oko 75% svoje vrednosti dok su one manje, najmnogobrojnije, koje nisu bile u stanju da materijalizuju svoje fantastične projekte, jednostavno bile izbrisane gumicom. Investitori su izgubili oko 5.000 milijardi dolara. Ali internet nije nestao, niti su sve firme propale, štaviše internet se afirmisao kao sredstvo komunikacije čije zlatne godine tek dolaze.
„Apple“, „Amazon“, „Google“, sve te kompanije su se brzo oporavile, a pojavile su se i neka nove koje su ubrzo stekle svetsku reputaciju: „Wikipedia“ (2001), „Facebok“ (2004), „YouTube“ (2005), „Twitter“ (2006), „LinkedIn“ (2002), „Skype“ (2003)...
Kud plovi ovaj brod
Uostalom, neka o novcu brine onaj ko ga ima. Ono što nas treba da brine jeste u kom smeru civilizacija počinje da evoluira u trenutku kada AI sistemi postaju sveprisutni. Niko ne spori njihovu pozitivnu stranu, jer praktično da nema oblasti života i rada u kojoj se inteligentni agenti ne koriste.
U medicini, programi kao što je „Aidoc“ analiziraju CT snimke i automatski markiraju slučajeve koji zahtevaju hitnu terapiju ili medicinsku intervenciju. Farmaceutska industrija pomoću AI sistema kreira nove lekove za mnogo kraće vreme.
Giganti kao što su „Visa“ i „Mastercard“ koriste AI kako bi prepoznali sumnjive finansijske transakcije u realnom vremenu, često i pre nego što „novac promeni ruke“. „Amazon“ pomoću AI agenata analizira buduću prodaju artikala po regionima i na osnovu toga radi projekciju zaliha u svojim skladištima.
„Siemens“ i „Bosch“ ugrađuju inteligentne komponente u svoje mašine i sklopove kako bi predvideli potencijalni kvar mnogo pre nego što se on zaista desi.
 |
| Traktor bez vozača kojim upravlja veštačka inteligencija na farmi u blizini Karnala u Indiji |
U poljoprivredi, „John Deere“ koristi sisteme za obradu slike koji prepoznaju područja na kojima raste korov i na osnovu njih precizno doziraju minimalno potrebnu količinu herbicida.
„Tesla“ automobili odavno imaju AI komponente koje drže vozilo u kolovoznoj traci, upravljaju adaptivnim tempomatom i prepoznaju prepreke na putu.
„Netflix“ koristi AI sistem koji analizira vaš dosadašnji gledalački ukus i navike i na bazi toga vam servira preporuku za naredno veče.
Tu su, zatim, advokatske kancelarije koje, zahvaljujući AI softveru, mogu lako da pregledaju milione stranica arhivskih dokumenata i na osnovu toga definišu najbolju strategiju u nekom od budućih sudskih slučajeva.
Strategija Džeka Dorsija
Ali, nije baš sve tako ružičasto: nedavno smo čuli da je Džek Dorsi, jedan od osnivača „Twittera“, odlučio da u svojoj kompaniji „Block“ (bavi se pružanjem finansijskih usluga), otpusti 4.000 od ukupno 10.000 radnika i da ih zameni alatima baziranim na veštačkoj inteligenciji. Da li je firma bila u problemu, prinuđena da preduzme nepopularne mere? Reklo bi se da nije.
„Block“ je izgubio skoro 60% berzanske vrednosti tokom 2022. zbog rasta kamatnih stopa i drastičnog pada vrednosti Bitkoina (veliki deo prihoda „Block“ ostvaruje na tržištu kriptovaluta). Međutim, u poslednje vreme firma posluje stabilno: prihod u poslednjem kvartalu od 6,25 milijardi dolara premašio je berzanska očekivanja, dok je prošlogodišnji profit dostigao 3 milijarde, što je impresivan iznos za relativno malu firmu.
Dorsi je, međutim, zaključio da pametne mašine omogućavaju da se posao obavlja efikasnije, brže, u manjim, fleksibilnim timovima, tako da je skoro polovina zaposlenih, umesto bonusa ili promocije, dobila šut-kartu, uz skromnu otpremninu, 6 meseci zdravstvenog osiguranja i 5.000 dolara. Kako su reagovali investitori? Cena akcija porasla je preko noći za 20%.
 |
| Džek Dorsi, generalni direktor Tvitera, svedoči pred Senatom 2020. godine |
„Block“ nije jedini – mnoge kompanije planiraju velika otpuštanja kako bi se finansijski konsolidovale, reorganizovale i uvele AI sisteme u upotrebu: „IBM“ (oko 7.000 radnika), „Salesforce“ (4.000), „HP“ (6.000 tokom nekoliko sledećih godina), „Amazon“ (više od 10.000), „UPS“ (34.000)...
Prema nekim procenama, uvođenje AI tehonologija omogućilo je poslodavcima da prošle godine najure 50.000 ljudi, što je još uvek relativno mali procenat (oko 5%) u ukupnom broju. Prema jednom istraživanju Unizverziteta u Masačusetsu, taj procenat mogao bi drastično da poraste: procena je da u ovom trenutku svako deseto radno mesto može da bude zamenjeno veštačkom inteligencijom.
Da ironija bude još veća, Džek Dorsi je veći deo života proveo u kompanijama koje su imale višak zaposlenih: u „Twitteru“ je broj zaposlenih dostigao 7.000 pre nego što je Mask sveo broj zaposlenih na petinu. Dorsi je priznao da je njegova strategija zapošljavanja u bivšoj firmi bila pogrešna i javno se izvinio zbog toga. Ovoga puta nije imao milosti, otpustio je ljude koji su mu pomogli da izgradi vrhunsku kompaniju i zamenio ih je mašinama.
Neki će reći da preterujem, da će ljudi naučiti da se bave nekim drugim poslovima, da tehnološki napredak nikad ne može da zameni ljudski rad. Mislili smo da će mehanički razboj, parna mašina, pojava kompjutera i automatizovanih fabričkih hala obesmisliti ljudski rad, pa se to nije desilo, samo zato što su sve navedene mašine suštinski „glupe“ i ne mogu da rade bez ljudskog nadzora ili upravljanja.
Ljudi su, jednostavno, prešli na „viši nivo“ i počeli da se bave nekim kreativnijim poslovima koji su tražili više umnog a manje fizičkog rada.
Čiji je problem?
Ali pojava veštačke inteligencije predstavlja prekretnicu u ovom procesu. Ta promena prvo se osetila u industriji razvoja softvera. Programeri ogrnuti u crne kožne jakne, zagnjureni u problem skriven u hiljadama linija koda koje je napisao neki nesrećnik koji je davno otišao iz firme, više ne postoje.
Programeri su se pretvorili u „prompt inženjere“: umesto seniora, iskusnih programera, danas imate juniore koji imaju seniorski učinak zahvaljujući tome što su naučili kako da razgovaraju s mašinama.
Veština više nije u tome da poznajete detalje nekog programskog jezika, ili da poznajete fundamentalne algoritme pomoću kojih se problemi rešavaju. Tu i tamo ostaće još poneki „senior“ koji će se baviti arhitekturom velikih sistema, ali ni to nije obavezno jer... sve to može i AI, ako ne danas, onda sutra.
IQ veštačke inteligencije
Kroz interakciju sa ljudima i internetom, današnji AI sistemi mogu konstantno da uče i reklo bi se da već osećaju svoju superiornost, naročito kada su u timu sa inženjerima skromnijeg znanja.
Botovi jednostavno rade kako im je volja, i ako niste dovoljno vešti da ih usmeravate, na kraju će biti baš onako kako kaže nova muzička zvezda, Kejn Voker, u pesmi „Ain’t My Problem“:
Don't need your rules,
don't need your say
I'll do it all my damn way...
AI cunami koji je prvo zapljusnuo IT industriju na kraju će poplaviti čitav svet. Prema nekim istraživanjima, današnji LLM-ovi imaju koeficijent inteligencije između 100 i 120, i on se uvećava iz meseca u mesec.
Kada ta brojka pređe 150, mašine će dostići nivo „superinteligencije“, postaće pametnije od svojih tvoraca. Šta ćemo mi, ljudi, tada da radimo?
Opcija prelaska na neki drugi, kompleksniji posao više ne postoji jer... koliko nas ima IQ veći od 150?
Po nekima, to nije mnogo bitno – prosečan direktor može da bude vrlo uspešan pod uslovom da ume da upravlja timom sastavljenim od briljantnih inženjera. Ljudi su još uvek bolji od mašina kada treba definisati prioritete, organizaciju, strategiju, arhitekturu.
Put od ideja do realizacija će se skratiti i verovatno biti jeftiniji nego pre, što će dovesti do pojave novih biznisa i proširenja tržišta za male igrače, potrebno je samo da svoje AI resurse koristite pametno i da ih neprekidno promatrate.
Kako će taj nadzor funkcionisati ostaje da se vidi, jer će mašine uskoro biti za klasu pametnije od nas. I da li ćemo uopšte biti u stanju da kontrolišemo nekakav „ChatGPT“ koji za dan može da napiše 10.000 linija koda?
Pre ili kasnije, to će postati „nemoguća misija“ – svetom će početi da upravlja softver čiji izvorni kod ljudsko oko nije ni videlo.
Gde je bag
Da stvar bude gora, mi više i ne znamo kako te mašine tačno rade, o njima više znaju psiholozi nego IT inženjeri. Princip funkcionisanja zasniva se na teoriji čije detalje do kraja mogu da razumeju samo malobrojni eksperti iz ove oblasti, najčešće doktori nauka s prestižnih univerziteta.
Ko može da rekonstruiše i utvrdi šta je pošlo po zlu u kompjuterskom programu koji ima 100, 200 ili 500 milijardi konfigurabilnih parametara, i podatke obrađuje masivnim paralelnim procesiranjem podataka na hardveru čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara?
Uz to, kao i svaka nova tehnologija, AI ima svoje objektivne nedostatke. Često pominjane „halucinacije“, situacije u kojima AI sistem samouvereno servira očigledno netačne informacije, još su i najmanji problem.
Taj problem je nemoguće iskoreniti do kraja jer LLM-ovi kreiraju odgovore koji zvuče logično, a ne odgovore koji su garantovano tačni. To je posledica samog treninga tokom kojeg LLM-ovi ne pamte ono što pročitaju: umesto toga, LLM uočava veze između reči, šablone u rečenicama i generiše potrebne statistike, dok se izvorna informacija čuva u sažetoj, destilovanoj formi.
Ako su ti podaci izabrani selektivno, ako se u njima belci favorizuju u odnosu na pripadnike drugih rasa, ako se prednost daje jednoj političkoj opciji u odnosu na drugu, ako podaci reflektuju samo jednu stranu medalje kada je reč o delikatnim, polarizujućim pitanjima (seksualna orijentacija, vakcine, abortus, eutanazija, nuklearna energija, religija, klimatske promene), i AI sistem će biti jednostran, favorizujući onu opciju koju je najčešće video tokom treninga.
Preterana upotreba AI sistema dovešće do toga da ljudi potpuno zaborave neke svoje veštine, baš kao što i preterano oslanjanje na GPS i „Google“ mape može da umanji vašu sposobnost da se samostalno snalazite u nepoznatom gradu.
Problem može da se digne i na viši nivo: kakve će biti posledice po pacijente ako u bolnici, koja se u dijagnostici ponajviše oslanja na AI sisteme, softver iznenada otkaže ili dođe do fatalnog gubitka istorijskih podataka? I ko je tu odgovoran za potencijalnu smrt pacijenta?
Poznat je slučaj iz Amerike kada je jedan uber taksi sa autonomnom vožnjom ubio pešaka na trotoaru. Tvorci softvera koje je vozilo koristilo nisu pozvani na odgovornost, ali je kažnjen „suvozač“, osoba koja ne vozi taksi ali treba da prati njegovo ponašanje.
Vojska bez vojnika
Još je strašnija mogućnost namerne zloupotrebe, naročito u vreme kada mnoge države (uključujući tu i čitavu Evropsku uniju) nemaju odgovarajuću zakonsku regulativu. Ne postoji nikakva prepreka da AI sistem istrenirate tako da postane potencijalno opasan po ljude.
Mogućnosti su neograničene: kreiranje novih vrsta hemijskog i biološkog oružja, ugradnja u sisteme naoružanja, neautorizovano praćenje ljudi i objekata, organizacija sajber-napada na važne institucije ili čitave države...
Problem je vrlo realan: nedavno je kompanija „Anthropic“ došla u sukob sa američkom vladom jer nije pristala da svoj najpoznatiji AI-model („Claude“) proda američkim državnim institucijama bez ikakvih ograničenja.
„Anthropic“ je insistirao na ugovornoj klauzuli koja čvrsto garantuje da se „Claude“ neće koristiti za masovni nadzor ljudi, niti će biti ugrađen u autonomne oružane sisteme koji mogu da deluju bez ljudskog nadzora.
Strpljiv i odmeren kakvim ga je bog stvorio, predsednik Tramp je naredio da se saradnja sa „Anthropic“-om smesta prekine, označivši kompaniju kao „bezbednosno rizičnu“, ne samo za državne organe već i za kompanije koje s tim organima sarađuju. Ali, rešenje postoji, Ilon Mask i njegov „Grok“ nemaju tako stroge uslove...
 |
| "Odiseja u svemiru" i superinteligentni "Hal" |
Postoji još jedan rizik koji još uvek ne možemo potpuno da sagledamo – mnogi uticajni ljudi pokušavaju da skrenu pažnju na AI sisteme koji su, de fakto, počeli da evoluiraju kao živa bića.
Ti sistemi sada imaju pristup internetu, potencijalno mogu da uče u kontinuitetu, samim tim i da menjaju svoje famozne konfiguracione parametre i tako postepeno menjaju sopstveni karakter. Da li ćemo u jednom trenutku izgubiti kontrolu nad njima? Da li će ti modeli naučiti da lažu, da li će originalne ciljeve zameniti nekim svojim?
Postoje studije koje pokazuju da su pojedini modeli u specifičnim situacijama „namerno“ davali frizirane odgovore koji će im dati veće šanse da uđu u upotrebu. U igrama kao što su šah, bridž ili go, mašine su ponekad pronalazile neočekivano originalna taktička rešenja. U kontrolisanim laboratorijskim uslovima neki modeli pokušali su da zaobiđu nametnute restrikcije ili su generisali duboko manipulativne, sugestivne odgovore.
Mnogi uticajni pojedinci digli su svoj glas:
- Džefri Hinton: Napustio „Google“ 2023. godine, upozorio da AI sistemi postaju inteligentniji od ljudi i kao takvi predstavljaju potencijalnu opasnost.
- Ilja Sutskever: Jedan od osnivača „OpenAI“, napustio kompaniju 2024, više puta naglašavao potrebu za strožom kontrolom nad „superinteligencijom“.
- Jan Leike: Istaknuti inženjer „OpenAI“, otišao 2024. godine revoltiran činjenicom da kompanija gura bezbednost softvera u drugi plan, dajući prednost marketingu i razvoju novih proizvoda.
- Jošua Bendžo, dobitnik Tjuringove nagrade, u više navrata je istakao da se današnji AI sistemi razvijaju prebrzo i nedovoljno kontrolisano.
Niko od njih ne smatra da su AI sistemi zli sami po sebi, ali svi ističu da su ti sistemi istrenirani da optimizuju svoje ponašanje prema kriterijumima koji samo delimično odražavaju ljudske vrednosti.
 |
| Džefri Hinton, Ilja Sutskever, Jan Leike i Jošua Bendžo |
Kako sistemi postaju sve moćniji i sve autonomniji, ova mala razlika može da se uveća sa potencijalno katastrofalnim posledicama. Jer AI sistemi nemaju moralne i etičke principe koji će se poklapati s našim, oni su napravljeni da izvršavaju algoritme. AI može da kreira rešenje koje je efikasno, ali to rešenje može da bude duboko nepravično i neprihvatljivo za neke ljude ili čitave društvene grupe.
Dodajte na to da živimo u vremenu kada se države i kompanije utrkuju kako bi što pre pustile u rad nove AI modele pri čemu se najviše truda ulaže u performanse i mogućnosti, mnogo manje u bezbednost i kontrolu.
Postoji realna opasnost da, recimo, neka država pusti u rad nedovoljno testirani AI-baziran sistem kome će poveriti strateške odluke. Istraživanja su pokazala da je vrlo teško kontrolisati AI sistem koji ima trajno pamćenje, može kontinuirano da uči i uz to je „svestan“ važnosti svoje uloge.
Uticaj veštačke na prirodnu inteligenciju
 |
| Spilbergov film "AI" |
Na kraju, svedoci smo masivne ekspanzije internet sadržaja napravljenih korišćenjem AI alata. Šta će se desiti ako taj sadržaj postane količinski značajan, a mi dozvolimo da se AI modeli obučavaju korišćenjem tekstova koji su veštački generisani?
Eksperimenti pokazuju da modeli trenirani na osnovu podataka koje generiše neki drugi model, u krajnjoj instanci doživljavaju „kolaps“: rečnik je redukovan, odgovori gube slikovitost i raznovrsnost, odstupanje od istine i realnosti postaje uočljivo.
Srećom, još uvek imamo dovoljno vremena da nešto preduzmemo. Za sada ne postoji nijedna ozbiljna studija koja bi dokazala da mašine imaju skrivene, nezavisno formulisane ciljeve, da poseduju svest nalik na ljudsku ili da su u stanju da osmisle kompleksnu strategiju koja potpuno iskače iz konteksta postavljenog zadatka.
Ali to ne znači da će tako i ostati: danas, recimo, niko ne zna da li će mašine postati superinteligentne pukim skaliranjem (dodavanjem hardverskih kapaciteta). Današnji AI sistemi još uvek nisu izmakli kontroli, ali postoji opasnost da se to desi onda kada ti sistemi postanu ekstremno moćni.
Muzika Kejna Vokera
Nego da se vratimo na Kejna Vokera, negde iz sredine ovog teksta. „Ain’t My Problem“ je hit koji se doskoro visoko kotirao na top-listama kantri muzike, broj pregleda na „YouTube“ meri se milionima, a na internetu ga možete naći u više različitih verzija, uključujući i onu s koncerta u Hjustonu.
 |
| Kejn Voker |
Otkud toliko mesta za jednog muzičara u tekstu koji se bavi veštačkom inteligencijom? Problem je u tome što Hjuston – ne postoji. Mislim, grad je tu gde je i bio samo što Kejn Voker nikad nije održao koncert u njemu, niti je tamo ikad boravio. Jer ne postoji ni Kejn, ni Voker, ni Kejn Voker.
Taj muzičar je proizvod veštačke inteligencije, svaka nota iz njegovog sve većeg opusa je veštačka, glas je sintetizovan, mačo lik iz spotova je nacrtan a kompletna lirika generisana verovatno u svega par minuta:
I say it once, I don't speak twice
I don't gamble, but I roll the dice
I don't rush plays, I let it sit
I don't force moves, I commit...
(Kejn Voker, „Pressure“)
Priznajte da vam se sviđa... A i da vam se ne sviđa, nikog nije briga, naročito Kejna Vokera jer on nema emocije (osim kad „komponuje“) i vaše mišljenje ga se „ič“ ne dotiče.
Zato se bolje opustite i uživajte – odavno smo prešli tačku kada je razliku između prirodnog i veštačkog bilo lako prepoznati.
