Devet skupih i neuspešnih lansiranja rakete „Staršip“ i zaljuljano carstvo Ilona Maska: (Ne) idemo na Mars
Preuzimajući drugi mandat predsednika SAD, Donald Tramp je u svom inauguracionom govoru 20. januara ove godine pored ostalog najavio da će tokom ovog njegovog mandata Sjedinjene Države poslati svoje astronaute na Mars i pobosti tamo američku zastavu. Kamere su tada uhvatile ozareno lice prisutnog Ilona Maska. Njegova kompanija „Spejs Eks“ je već uveliko razvijala ambiciozni projekat letelice „Staršip“ koja bi ljude odvela na Crvenu planetu, što je oduvek bio Maskov san. Sada, nakon devet neuspešnih pokušaja lansiranja „Staršipa“, poslednji je bio 27. maja i završio se fijaskom, čini se da je čitav projekat dospeo u ćorsokak.
Količina problema sa kojima se „Staršip“, ambiciozna svemirska letelica Ilona Maska projektovana da odvede ljudsku posadu na Mars, trenutno susreće toliko je velika da je, za mnoge stručnjake, već došlo vreme da se prizna poraz.
Posle devet neuspešnih pokušaja lansiranja „Staršipa“, Mask i dalje priča o hiljadama ljudi koje će odvesti na Crvenu planetu, čak nalazi vremena da mlati praznu slamu i priča o društvenom uređenju koje bi tamo trebalo da bude uspostavljeno, a sa druge strane, suočen je sa činjenicom da je do sada potrošio preko 10 milijardi dolara, a da za to vreme nije napravio nijedan orbitalni let, da je samo jedan buster rakete uspeo da iskoristi dva puta, da je svaki drugi stepen doživeo ozbiljnu havariju ili potpunu katastrofu, da letelica nijednom nije nosila ni delić obećanog tereta...
Da stvar bude gora, izgleda da je potisak koji u letelici generišu svi ti silni „Reptor“ motori manji od onog koji je Mask predvideo, što će dodatno smanjiti količinu korisnog tereta.
 |
| Sedmo neuspešno lansiranje "Staršipa", januar 2025. |
Reklo bi se da je čitav „Staršip“ projekat osuđen na propast jer je vođen preambiciozno od strane osobe koja je vrlo često genije, ali ponekad i običan diletant. Kao malu ilustraciju tog „diletantizma“ ukažimo i na činjenicu da „Staršip“ koristi metan kao gorivo između ostalog i zato što su u Marsovoj atmosferi otkriveni tragovi metana – eto besplatnog goriva za povratni let sa crvene planete!
Malo se udubite u činjenice i shvatićete koliko je to naivno: Marsova atmosfera izuzetno je retka, 100 puta ređa od one na Zemlji, sastavljena je praktično isključivo od ugljen-dioksida. Metana tu ima u toliko malim količinama da se može detektovati samo izuzetno osetljivim instrumentima (otkriven je tek 2003). Nema sumnje da bi ekstrakcija metana potrebnog za punjenje samo jednog „Staršipa“ verovatno trajala godinama... Ali to nije sve.
Profil rakete
„Staršip“ je, u svakom pogledu, kolosalna letelica, najveća do sada napravljena. Prečnik letelice iznosi 9 metara, visina 120 metara a težina na poletanju prelazi 5.000 tona, od čega najveći deo otpada na gorivo (metan i kiseonik kao oksidator).
Ima dva stepena, sa 33 „Reptor“ motora u prvom stepenu (20 sa fiksnim mlaznicima i 13 sa pokretnim koji služe za upravljanje brodom). Drugi stepen namenjen je kosmičkom letu u Zemljinoj orbiti i mnogo dalje od nje, sa šest „Reptor“ motora od kojih su tri modifikovana za let u uslovima vakuuma (imaju duže i šire mlaznike).
 |
| "Report" motori prvog stepena |
Za razliku od Maskovog izuzetno uspešnog „Falkona 9“ koji je napravljen od titanijuma, kompozitnih materijala i jedne legure aluminijuma i litijuma, „Staršip“ je najvećim delom izrađen od nerđajućeg čelika. Čelik je dobio prednost iz više razloga: pre svega, reč je lako dostupnom materijalu koji je neuporedivo jeftiniji od kompozitnih ekvivalenata. Uz to, čelik dobro podnosi visoke temperature i najčešće mu nije potrebna dodatna termička zaštita.
Na niskim temperaturama čelik je jedan od retkih materijala čija se čvrstoća povećava, što ga čini idealnim za izradu rezervoara za super-rashlađeno (kriogeno) gorivo. Uz to, čelik se vrlo lako obrađuje i lako zavaruje tako da je rad sa njim brz i efikasan. I pored toga, gornji stepen ima dodatno ojačanje s obzirom da mora da izdrži visoke temperature (1.400oC) koje prate aerodinamičko kočenje prilikom povratka na zemlju: polovina broda koja je izložena maksimalnom zagrevanju ima oblogu sastavljenu od šestougaonih kermičkih pločica, sa malim procepima između njih kako bi se kompenzovalo termičko širenje.
Raketa bi trebalo da bude u stanju da u nisku Zemljinu orbitu izbaci 100 do 150 tona korisnog tereta, što je značajno više u odnosu na „Falkon 9“ (oko 60 tona u „teškoj“ i oko 20 tona u „standardnoj“ konfiguraciji).
„Staršip“ je konstruisan tako da se ništa ne baca: ako izuzmemo par „sitnica“, sve ostalo se reciklira i koristi u narednim letovima: prvi stepen se nakon odvajanja od gornjeg stepena vraća nazad na Zemlju, pravo u ogromna mehanička klešta, što je do sada već dva puta uspešno demonstrirano. Drugi stepen je takođe namenjen za višekratnu upotrebu, tako da Mask očekuje da će ponovnim korišćenjem jednih te istih delova moći cenu lansiranja da svede na relativno skromnih 100 miliona dolara.
Ilustracije radi, jedno lanisranje „Šatla“ koštalo je pet do deset puta više, dok su troškovi lansiranja „Artemisa 1“ iz novembra 2022. godine tokom kojeg je prvi put korišćen novi SLS („Space Launch System“), dostigli fantastičnih 2,5 milijardi dolara.
Devet pokušaja
Prvi let „Staršipa“ obavljen je u aprilu 2023. i završen je totalnim fijaskom. Veliki broj motora u prvom stepenu nije se ni upalio, tako da je letelica morala da bude preventivno uništena na relativno maloj visini.
Niko se nije naročito potresao zbog toga, i pored činjenice da su, do sada, premijerni letovi novih modela letelica uglavnom prolazili bez većih problema. Međutim, neuspesi su nastavili da se nižu kao na traci i malo je toga čime „Space X“ može da se pohvali: prvi stepen jeste dva puta uspešno vraćen, početna faza leta išla je glatko, a separacija prvog i drugog stepena svaki put je obavljena bez greške.
Međutim, suštinskih pomaka nije bilo: drugi stepen, iako nije nosio ni delić od obećanih sto tona tereta, nikad nije obavio svoj let po planu i pored činjenice da taj plan nikad nije bio preterano ambiciozan (reč je o sub-orbitalnom letu, bez punog kruga oko Zemljine kugle).
Drugi stepen je svaki put demonstrirao iste „dečije bolesti“: manjak potiska u jednom ili više motora, potpuni gubitak orijentacije u prostoru, nemogućnost kontrole sa zemlje i nekontrolisani povratak u atmosferu, usled čega se letelica više puta spektakularno raspala visoko na nebu. Svega par puta letelica je ostala u komadu ali je, verovatno usled nedostataka u konstrukciji termičkog štita, pretrpela velika strukturna oštećenja.
Poslednji, deveti let „Staršip“, obavljen 27. maja ove godine, bio je toliko neuspešan da, zapravo, spada u klasu za sebe, što nije mala stvar s obzirom da su i sedma i osma misija završene kompletnom dezintegracijom orbitalnog dela letelice.
 |
| Lansiranje "Staršipa" 27. maja 2025. |
Početak je ulivao optimizam: prvi stepen se uspešno odvojio od drugog i zaputio nazad na Zemlju. Tokom povratka buster inače pravi riskantni „pad-na-stomak“ manevar kako bi zauzeo položaj u kome je aerodinamički otpor maksimalan. Manevar je praktičan, jer se tako najveći deo kočenja obavlja bez upotrebe goriva, ali i opasan jer maksimalan otpor vazduha izaziva i maksimalno opterećenje bustera koje može da deformiše njegovu čeličnu konstrukciju. Tek u kasnijoj fazi finalnog prilaza, buster ponovo pali deo svojih „Reptora“ i pomoću ostatka goriva smanjuje brzinu na nulu.
Međutim, u trenutku kada je zadata komanda za paljenje motora za kočenje došlo je do neočekivane eksplozije bustera, negde iznad Meksičkog zaliva. Postoje indikacije da je tokom manevra kočenja temperatura u unutrašnjosti bustera postala previsoka, nešto što je već bilo primećeno na prethodnim letovima, a da li je to i dovelo do eksplozije, ostaje da se vidi.
Drugi stepen je nastavio da se kreće po naizgled planiranoj trajektoriji, ali je ubrzo postalo jasno da je i on u problemu. Prvo su se zaglavila vrata na brodu tako da teret koji se nalazio u njemu (imitacija osam „Starlink“ satelita) nije mogao da bude izbačen. Nedugo nakon toga, opet zbog curenja goriva, brod je počeo haotično da se valja: prvo je izgubljena kontrola nad letelicom a onda je prekinut i svaki kontakt s njom. Po svemu sudeći, drugi stepen se, kao i dva prethodna puta, raspao negde iznad Indijskog okeana.
Hronični problemi „Zvezdanog broda“
Iz načina na koji su pojedine prethodne misije propadale, reklo bi se da „Staršip“ ima neke hronične probleme koje nije lako otkloniti. Sa jedne strane on je suviše masivan, a opet suviše delikatan. Da bi se prvi stepen sačuvao za naredne letove, da bi preživeo „pad na stomak“ i fazu aerodinamičkog kočenja, on bi morao da bude strukturno ojačan. Svako ojačanje, međutim, povećava masu konstrukcije što automatski smanjuje težinu korisnog tereta.
Sa druge strane, na nekoliko poslednjih letova primećeno je curenje goriva koje je opasno iz više razloga: uz rizik od požara ili eksplozije, motori rade kraće i daju manji potisak od potrebnog što utiče na performanse letelice. „Staršip“ ima neku rezervnu snagu u ovim slučajevima: u rezervoarima sa super-rashlađenim gorivom sa porastom temperature raste i količina gasovitog kiseonika i metana. Ako ovaj gas ispuštate kroz mlaznike na letelici, možete donekle da korigujete njenu orijentaciju. Međutim, kad gorivo curi, pritisak goriva koje isparava nije dovoljan da obezbedi potrebnu silu.
Starije letelice su za kontrolu orijentacije koristile sistem redundantnih rotirajućih diskova. Ako jedan od tih diskova okrenete u jednu stranu, čitava letelica će se okrenuti u suprotnu. Rešenje je vrlo efikasno i koristi se i dan danas za orijentaciju svemirskih letelica i teleskopa jer je jednostavno za konstrukciju i pouzdano, a za pogon je potrebna tek mala količina električne energije koja se može dobiti iz baterija ili solarnih panela. Iz nekog razloga, takvih „žiroskopa“ na „Staršipu“ nema.
Dodatan problem su vibracije – u prvoj fazi leta, dok je letelica u intenzivnom kontaktu sa atmosferom, vibracije su ekstremno jake. Da stvar bude gora, izgleda da frekvencija ovih prinudnih vibracija odgovara prirodnoj frekvenciji „Staršipa“ što dovodi do pojave koja se u mehanici zove „rezonanc(ij)a“, a demonstrira se drastičnim povećanjem intenziteta vibracija.
Drugim rečima, cela konstrukcija podrhtava mnogo više nego što bi to bio slučaj sa brodom neke druge konstrukcije pri istoj brzini. Ako instalacije, rezervoari, motori i sva prateća oprema nisu dobro dimenzionisani i čvrsto fiksirani, velike su šanse da se nešto polomi, zaglavi ili procuri.
 |
| "Staršip" iz novembra 2023 uoči drugog pokšaja lansiranja |
Upravo zbog mehaničkih vibracija, „kapija“ na drugom stepenu kroz koju je trebalo da bude izbačen probni teret se zaglavila. Vibracije su verovatno dovele i do naprsnuća neke od cevi u sistemu za napajanje gorivom, što je dovelo do njegovog curenja koje se nije moglo kontrolisati i kompenzovati. Inženjeri su i pre bili svesni ovog problema i konstantno su ojačavali sve problematične pozicije i spojeve. Međutim, na svakom sledećem letu došlo bi do popuštanja konstrukcije na nekom drugom mestu, malo dalje od onog koje je bilo sveže osigurano.
Nova ojačanja već su značajno smanjila obećanu nosivost „Staršipa“. Reklo bi se da se inženjeri Ilona Maska susreću s nemogućim zadatkom: kako letelicu istovremeno da učine robusnijom a da dodatno ne povećavaju količinu pasivnih delova. Možda bi upotreba kompozitnih materijala mogla da bude rešenje, ali u ovako poodmakloj fazi razvoja, teško se prave temeljni zaokreti.
Dodatni problem je što Mask hoće sve i to „sve“ hoće odmah: da napravi potpuno novu letelicu, da ta letelica bude najveća na svetu, da na svakom letu sačuva i prvi i drugi stepen za ponovnu upotrebu i da pritom iznese sto tona tereta u orbitu. A to je previše, čak i za veoma talentovani tim inženjera koje je okupio u svojoj bazi u Teksasu.
 |
| "Staršip" baza u Boka Čiki, Teksas |
Mask kao da zaboravlja kako je tekao razvoj „Falkona 9“ – prošlo je mnogo godina eksploatacije pre nego što im je pošlo za rukom da prvi stepen konačno „uhvate“ i uspešno vrate na zemlju. Čak i danas, na „Falkonu“ se reciklira samo taj prvi stepen, sve ostalo mora da se napravi iznova. Jer, postoje granice onoga što je tehnički moguće i ekonomski opravdano.
Sovjetski poraz
Uz svu svoju eleganciju na lansirnoj rampi, „Staršip“ je, ipak, enormno komplikovan. Zamislite samo složenost kompjuterskog softvera koji treba da koordinira rad 33 motora u prvom stepenu i nosi se sa svim nepredviđenim situacijama.
Nešto slično zadnji put je viđeno davnih šezdesetih kada je SSSR pokušao da uhvati korak sa Amerikancima u trci za Mesec. Razvili su novi raketni nosač, mamutski N1, koji je po nosivosti i težini bio veoma nalik na današnji „Staršip“. U prvom stepenu N1 je imao 30 relativno malih raketnih motora jer za konstrukciju većih nije bilo ni vremena ni para.
 |
| Sovjetska raketa N1 |
Političko rukovodstvo diktiralo je nemoguć tempo rada – motori nikad nisu bili statički testirani na zemlji, elektronika i senzori bili su nekvalitetni a kompjuteri nisu ni postojali. Bez genijalnog Sergeja Koroljeva koji je u kosmos lansirao i „Sputnjik“, i Lajku i Gagarina (umro je, pod misterioznim okolnostima, 1966. godine), ispostavilo se da sovjetski inženjeri nisu bili u stanju da na brzinu smisle mehanički sistem kojim bi koordinirali rad brojnih motora u jednoj tako gigantskoj konstrukciji.
Obavljena su četiri probna leta i svi su završeni katastrofama u vrlo ranoj fazi. Naročito je spektakularna bila eksplozija iz jula 1969. godine koja se desila tek par sekundi nakon poletanja (bila je to najveća ne-nuklearna eksplozija svih vremena).
Na kraju, SSSR je priznao poraz, a projekat N1 napušten je 1972. godine. Poređenja radi, „Saturn V“ iz misije „Apolo“ (raketni nosač koji je krajem šezdesetih godina prošlog veka omogućio Nilu Armstrongu da zakorači na Mesec) imao je „samo“ pet raketnih motora u prvom stepenu, ali je svaki od njih bio ogroman: izlazni prečnik mlaznika iznosio je 3,7 metara a komora za sagorevanje bila je visoka 6 metara. Svaki motor trošio je ogromnu količinu goriva (u punoj snazi, preko tri tone u sekundi), a tokom višegodišnje eksploatacije nije bilo nijednog većeg problema.
 |
| Prvo lansiranje rakete "Saturn V", 9. novembra 1967. |
Ilon Mask tako velike motore nema i da bi dobio željeni potisak, morao je da sabije 33 „Reptora“ na dno svoje „čelične sveće“.
(Ne) idemo na Mars
Činjenica da je Mask toliko opsednut Marsom kao narednom stanicom, trebalo bi žestoko da zabrine investitore koji su uložili novac u njegove kompanije. Ništa bolje od toga ne ilustruje njegovu sposobnost da bude „maštovit do ludila“, da ne kažemo da ima sumanute ideje koje počivaju na grandomaniji i uverenju da mu je Bog poverio ulogu da, poput Mojsija, povede narod u neku novu, obećanu zemlju.
Sve i da „Staršip“ proradi već sutra, Mask neće moći da pronađe ni tri ludaka, kamoli hiljade na koje računa, koji će pristati da putuju do Marsa 6-9 meseci, da tamo bar tri meseca čekaju da se planete ponovo postave u optimalan položaj (u hladnom, kamenitom okruženju bez kiseonika, hrane, vode i pristojne kladionice...) i da u povratku provedu isto onoliko vremena koliko i u odlasku.
Najveći deo tog vremena astronauti bi bili izloženi ubitačnom kosmičkom zračenju, bestežinskom stanju koje neumoljivo topi mišiće i razgrađuje kosti, moleći Boga da ne otkaže nijedan vitalni tehnički sistem, da nikog ne zaboli zub ili mu zatreba hirurška intervencija, znajući pritom da ne postoji nikakva mogućnost da im bio ko pritekne u pomoć (ako izuzmemo Boga).
Let na Mars je, sa gledišta kompleksnosti, sa „Staršipom“ ili bez njega, uvek bio tri decenije daleko u budućnosti i tu se ništa neće promeniti u narednim godinama. Sve što je Mask rekao na tu temu je jedno obično zamlaćivanje neukog puka, zaglupljivanje namenjeno tipičnom američkom investitoru koji ne zna da razlikuje Gruziju i Džordžiju, ali zna da će naredne godine, u ovo vreme, biti milioner, baš kao i Del Boj.
Svrha misije
Čemu će onda „Staršip“ da služi, ako preživi sadašnji krizni period? Za Mars sigurno neće. Za let na Mesec, možda... Postavlja se, međutim, pitanje: koliko dugo će oživljeni američki interes za Mesec da traje?
Praksa pokazuje da mnogo toga zavisi i od duha koji nameće aktuelni američki predsednik: ljudi nikad ne bi sleteli na Mesec da nije bilo entuzijazma Džona Kenedija („Odlučili smo da odemo na Mesec u ovoj deceniji, da uradimo i druge stvari, ne zato što je to lako, već zato što je teško“, rekao je u svom govoru održanom 12. septembra 1962. godine na stadionu „Rice University“ u Hjustonu). Posle njega došao je Nikson koji je imao Vijetnam i Votergejt, i Mesec mu je bio zadnja rupa na svirali (on je i okončao projekat „Apolo“).
 |
| Elon Mask objašnjava let "Staršipa" Donaldu Trampu, novembar 2024. |
Tramp ne deluje kao neko ko se mnogo zanima za kosmičke avanture – više voli da igra žmurke sa imigrantima, da brine o „čistoti“ elitnih američkih univerziteta, da kopa ugalj, da ignoriše klimatske promene, Svetsku zdravstvenu organizaciju i sve što mu nije po volji, da propisuje carinske stope (čak i za ostrva na kojima žive samo pingvini), da sklapa mirovne sporazume (do sad nijedan, ali se bar trudi), da pravi vojne parade... Tramp se tako dobro zabavlja na Zemlji da mu nikakva pustinja na Mesecu ili Marsu nije potrebna.
Zato će Mask za „Staršip“ verovatno sam morati da stvori tržište koje trenutno ne postoji. Dešavalo se to i ranije, jer pravi vizionari ne idu za onim što ljudima treba, oni su tu da im otkriju nove mogućnosti.
Da preskočimo svima poznatu priču o Stivu Džobsu i njegovom „ajfonu“. Vratimo se, umesto toga, u 1970. godinu kada je izvesni Spenser Silver, inženjer u kompaniji 3M, napravio jednu vrstu vrlo slabog lepka koji se mogao koristiti više puta. U kompaniji su na ovo gledali kao potpuni promašaj – lepak je bio suviše slab da bi bilo šta mogao trajno da spoji. A onda je jedan Spenserov kolega, Art Fraj, došao na ideju da komadiće papira namaže tim „lepkićem“ i iskoristi ih za obeležavanje omiljenih stranica u svojoj Bibliji a da ih pritom ne ošteti.
I tako su nastali prvi „stikeri“, ceduljice koje danas masovno lepimo po frižiderima i belim tablama a ako sadrže nešto baš važno, recimo lozinku „za sve“, onda za monitor na radnom stolu.
Carstvo Ilona Maska
Da se vratimo na Maskov problem: sto ili sto pedeset tona u jednom cugu, kome treba toliko tereta u orbiti odjednom?
Današnji sateliti imaju značajno manje gabarite, ni za svemirski teleskop „Džejms Veb“, koji u rasklopljenom stanju ima dimenzije teniskog igrališta, nije bila potrebna raketa nalik na „Staršip“. Možda Mask ponudi nekakav „ride sharing“, više satelita spakovanih na jedan let? Zašto da ne, ali tu je Mask samom sebi najveća konkurencija – on već može brzo da lansira pojedinačne satelite svojim jeftinim i pouzdanim „Falkonima“ i male su šanse da će potencijalni klijenti imati bolju finansijsku računicu ako uzmu veće „vozilo“ uz deobu troškova.
 |
| Ilon Mask na inauguraciji Donalda Trampa, jaunar 2025. |
Drugim rečima, „Staršip“ će, možda, ispeglati svoje tehničke nedostatke, ali će teško pronaći svoju svrhu i mušterije. Jednoga dana, kad i poslednji problem bude rešen, neko od inženjera izaći će pred Maska s prostim pitanjem, zapravo konstatacijom: „Gazda, projekat je gotov, gde da ga bacimo?“
Ako nas je istorija ičemu naučila (a nije), to je da ništa nije večno i da na kraju sve, baš kao i slavno Rimsko carstvo, mora da propadne, samo ako mu se da dovoljno vremena. Da li se carstvo Ilona Maska već sada polako kruni i raspada?
Svađa sa jednim sujetnim zlopamtilom kao što je Donald Tramp sigurno mu neće pomoći da sačuva udobnu poslovnu poziciju za „Teslu“ i „SpaceX“ koju mu je američka država dugo garantovala, kroz povlastice za kupovinu električnih automobila, kroz ugovore za prevoz američkih astronauta do Međunarodne svemirske stanice, a uskoro i njihov povratak na Mesec.
Iako u poslednje vreme Tramp i Mask šalju jedan drugom pomirljive poruke, Tramp je i dalje potencijalno opasan protivnik. Kad mu lice dostigne „radnu temperaturu“ koju u kosmosu ima još samo Željko Obradović na utakmici sa „Zvezdom“, svaka odluka je moguća, čak i ona da se Mask nađe na putu za Johanesburg s kartom u jednom smeru ili da bude jedini putnik na poslednjem letu „Staršipa“ na Mars kao „dobrovoljac“ koji će tamo pobosti američku zastavu.
(Ne)moguća mašina
Vreme kada je Mask mogao da se „zavitlava“ investirajući milijardu dolara u društvenu mrežu u kojoj najdublja misao nije duža od sto reči, da tu istu mrežu koristi kako bi bez ikakvih kočnica vređao svoje kritičare, da izjavljuje kako može „Teslu“ već sutra da povuče sa berze ako mu se ćefne (pa je zbog toga kažnjen gubitkom izvršne funkcije), da čas hoće pa onda neće da se bori protiv američke rasipničke politike – nepovratno je prošlo.
 |
| Bista Ilona Maska u blizini "Space X" baze |
S druge strane, Mask iz devet pokušaja nije uspeo da ponovi ni delić onoga što je, na primer, napravio Verner fon Braun (genijalni konstruktor raketa V2 i „Saturn V“, koji je radio za Hitlera sve dok ga nisu „konfiskovali“ Amerikanci), i to koristeći tehnologiju staru više od pola veka u vreme kada su kompjuteri bili teška egzotika.
Sve to jako puno košta, i sve su to nečiji novci, a oni najbogatiji, kao što je Mask, vole da rasipaju svoj, a još više tuđ (u razvoj „Spejsšipa“, verzije koja će moći da nosi ljudsku posadu, NASA je do sada uložila skoro 7 milijardi dolara).
Ako predstojeće, deseto lansiranje „Staršipa“ prođe kako treba, ako se Mask okane „mesečarenja po Marsu“ i konačno spusti na zemlju, možda se nekako i izvuče. Stvari, zasad, ne idu u dobrom pravcu: ljudi su već počeli da postavljaju neugodna pitanja, da se podsmevaju njegovom „iterativnom inženjerskom dizajnu“, a sve više je i tekstova u kome se „Staršip“ naziva „idiotskom“ ili „nemogućom“ mašinom. Novca za nove promašaje ima sve manje, a Mars je onoliko daleko koliko je i dosad bio.