Spektakularna misija svemirske sonde „Parker“: Zašto Sunce sija, kad i od čega će da umre

Bliski susret sonde „Parker“ sa Suncem odigrao se 24. decembra na rastojanju od „samo“ 6,1 miliona kilometara, pri brzini od oko 700.000 km/h. Nijedan objekat načinjen čovekovom rukom nikad nije dostigao ovako veliku brzinu: sonda bi rastojanje od Njujorka do Londona prešla za manje od 30 sekundi.

Iako ovih šest miliona kilometara deluje kao ogromno rastojanje, u suštini nije tako. Pođite od toga da prosečno rastojanje Zemlje od Sunca iznosi 150 miliona kilometara. Zamislite sada stadion za fudbal dugačak sto metara u kome se na jednom golu nalazi Sunce a na drugom Zemlja. Sonda „Parker“ se u trenutku dostizanja minimalnog rastojanja našla na samo četiri metra od gola, u Sunčevom „petercu“.

Ilustracije radi, minimalno rastojanje Merkura od Sunca ne pada ispod 46 miliona kilometara, što prevedeno na naša fudbalska rastojanja, znači da je Merkur, Suncu najbliža planeta, negde na oko 30 metara od gol-linije. Dnevna temperatura na Merkuru iznosi oko 480°C što deluje kao „hladovina“ u odnosu na pakao kroz koji je proleteo „Parker“.

Procenjuje se da je termički štit sonde, napravljen od specijalnog kompozitnog materijala, bio izložen temperaturi od oko 980°C. Napravljen je tako da može da izdrži i svih 1400°C, što je blisko temperaturi na kojoj se topi gvožđe. Štit je inženjersko remek-delo: ima prečnik od preko dva metra, ali je težak samo 70 kg i debeo jedva 12 centimetara. I pored toga, izolacija koju pruža toliko je efikasna da je temperatura sa njegove unutrašnje strane samo 30°C, što omogućava nesmetano funkcionisanje osetljivih instrumenata koje sonda nosi sa sobom. Sonda ima i vrlo kompleksan, potpuno automatski sistem koji neprekidno menja orijentaciju letelice u prostoru tako da je štit uvek okrenut ka Suncu. 

Bliski susret 

Nikad ranije se jedan objekat napravljen ljudskom rukom nije našao ovako blizu Suncu. Prethodni rekord držala je sonda „Helios“ koja se davne 1976. godine primakla Suncu na 43 miliona kilometara, unutar Merkurove orbite. S obzirom da je letelica morala da proleti kroz jonizovanu Sunčevu koronu, radio veza je neminovno morala da bude prekinuta na nekoliko dana.

Reklo bi se da je sada sve prošlo kako treba jer je kontrola leta uhvatila kontrolni signal sa „Parkera“ nepuna tri dana kasnije. A to nije mala stvar, s obzirom da je u sondu do sada uloženo oko 1,5 milijardi dolara. Sada se čeka da se „Parker“ malo odmakne od Sunca kako bi na Zemlju poslao dragocene podatke sakupljene tokom preleta.

Podaci koje očekujemo mogu iz osnova da promene naše razumevanje Sunca, da uvećaju naša znanja o čitavom Sunčevom sistemu i doprinesu boljem razumevanju evolucije zvezda u kosmosu, pogotovo onih „gostoljubivih“, u čijim orbitama se nalaze nastanjive planete.

Pripreme za ovaj trenutak trajale su prethodnih šest godina. Toliko vremena bilo je potrebno da protekne od lansiranja pa do trenutka kada se letelica našla na idealnoj trajektoriji. Kako bi ubrzali letelicu do enormnih brzina (koje su neophodne kako bi izlaganje letelice ekstremnim uslovima koji vladaju u Sunčevoj brzini bilo što kraće), inženjeri leta obilato su koristili metod „gravitacione praćke“: letelica je sedam puta proletela pored Venere, svaki put dobijajući na brzini bez utroška goriva, uz iterativnu promenu trajektorije koja je polako dobijala svoju finalnu formu.

Nakon ovog prolaza, letelica će na svaka tri meseca imati reprizu bliskog susreta sa Suncem, ali se više nikad neće naći na ovako malom rastojanju. 

Razumeti zvezdu

Šta sve znamo o našoj matičnoj zvezdi koju astronomi označavaju krugom sa tačkom u sredini (☉)?

Sunce je, zapravo, velika lopta usijane plazme, oblika materije u kojoj su temperature toliko visoke da elektroni više ne orbitiraju oko atomskih jezgara već se slobodno kreću između njih. Grubo gledano, tri četvrtine mase Sunca čini vodonik, jednu četvrtinu helijum (koji je prvo otkriven na Suncu pa tek onda na Zemlji), dok se ostali hemijski elementi mogu naći u tragovima.

S obzirom na veličinu Sunca, razlike u pritiscima i temperaturama drastično se menjaju s rastojanjem od njegovog centra. Najveća temperatura vlada u središtu sunca (15.700.000°C) a najmanja na njegovoj površini (5.770°C).

Poluprečnik Sunca iznosi oko 700.000 kilometara i 110 puta je veći od poluprečnika naše planete. Zapreminski gledano, u jedno Sunce može da stane oko milion planeta veličine Zemlje. Sunce je toliko masivno da svi ostali objekti u Sunčevom sistemu zajedno (planete, sateliti, asteroidi) ne prelaze dva promila Sunčeve mase.

Sunce je relativno mala zvezda (one najveće prelaze 100 Sunčevih masa), ali se ne nalazi u populaciji onih najmanjih, takozvanih „crvenih patuljaka“, koje čine dominantnu većinu u kosmosu.

Interesantan je paradoks da male zvezde žive neuporedivo duže nego one veće: jedan crveni patuljak koji jedva da ima dovoljnu masu da pokrene termonuklearnu fuziju u svom jezgru može da sija stotinama milijardi godina. Najveće zvezde izgore neuporedivo brže i njihov životni vek po pravilu ne prelazi par desetina miliona godina.  

Boje svetla

Iako astronomi svrstavaju Sunce u klasu žutih patuljaka, ono je u suštini belo: emituje svetlost u svim delovima spektra, dominantno u vidljivom i infracrvenom delu, manje u ultraljubičastom i rendgenskom.

Ultraljubičasto (UV) zračenje je generalno opasno po živi svet, vodeći je uzrok raka kože kod ljudi i od njega nas u najvećoj meri štiti Zemljin ozonski omotač. Kratkotrajno gledanje u Sunce, čak i u podne, ne ostavlja trajne posledice, dok gledanje kroz dvogled ili teleskop bez zaštitnog filtera može da izazove trajno slepilo u roku od par sekundi (mislite o tome!).

Kada bi Sunce imalo boju dela spektra u kome emituje najviše energije, bilo bi zeleno. Kad ste negde na obali mora u suton, Sunce ima najširi spektar boja: može da bude narandžasto, crveno, ljubičasto, čak i plavo. A ako ste još i zaljubljeni, tada možete da vidite i sve ostale boje. 

Milion sunčevih stepeni

Sunce zbog svoje temperature nema čvrstu površinu. Ono što vidimo kao Sunce je zapravo njegova „fotosfera“ – to je oblast u kojoj materija Sunca postaje dovoljno prozračna da svetlost koju Sunce emituje nesmetano stiže do nas. Debljina fotosfere iznosi nekoliko stotina kilometara i kad biste se našli u njoj imali biste utisak da ste upali u laku izmaglicu.

Gledano kroz teleskop, fotosfera izgleda zrnasto – svaka granula predstavlja vrh strujnog stuba koji toplu materiju iz unutrašnjosti Sunca doprema na površinu. Tu se zagrejana materija hladi, postaje teža i ponire nazad u unutrašnjost Sunca duž ivica granula fotosfere.

Mestimično, na fotosferi se uočavaju „Sunčeve pege“, mesta sa sniženom temperaturom koja zato izgledaju tamnije gde izuzetno jako magnetno polje privremeno blokira uobičajeno cirkulisanje toplote.

Na visini od oko 500 kilometara temperatura dostiže najnižu vrednost: 3800°C. Iznad tog sloja počinje hromosfera (od grčke reči za boju – „hroma“) debljine oko 2.000 km. Ime je dobila po tome što se vidi kao tanki obojeni krug oko Sunca u trenutku njegovog totalnog pomračenja.

Na početku hromosfere materija je samo delimično jonizovana ali temperatura u njoj vrlo brzo počinje da raste, sve dok ne dostigne 20.000°C. Iznad tog sloja postoji tanki region tranzicije debeo svega par stotina kilometara u kome temperatura skače na preko 1.000.000°C. Nakon te tačke počinje Sunčeva korona koja obuhvata prostor čija se veličina meri milionima kilometara i čiji se oblik neprekidno menja.

Temperaturni uslovi u koroni su svuda ekstremni: prosek se kreće oko 2.000.000°C, a maksimalna vrednost može da dostigne i 20.000.000°C . 

Sunčev vetar duva iz korone

Mehanizam zagrevanja korone ni danas nije poznat. Dugo se smatralo da ovako visoke temperature nastaju delovanjem akustičnih talasa koji se iz unutrašnjosti Sunca šire ka njegovoj površini. Novije teorije veći značaj pridaju akumuliranoj magnetnoj energiji koja se na neki nepoznati način konvertuje u toplotu. Svejedno, „Parker“ je proleteo kroz Sunčevu koronu i ostao čitav, pre svega zato što nije prošao kroz njen najtopliji deo.

Osim toga, korona je izuzetno retka – količina toplote koju ona može da prenese na letelicu limitirana je njenom vrlo malom gustinom (iz istog razloga koronu je moguće videti samo prilikom totalnih Sunčevih pomračenja).

Korona je, istovremeno, i izvor „Sunčevog vetra“, struje naelektrisanih čestica (uglavnom protona i elektrona) koja se radijalno prostire kroz čitav Sunčev sistem. Na 15 miliona kilometara od Sunca počinje zona poznata kao heliosfera, zona kojom dominira upravo Sunčev vetar.

U vreme nastanka Sunčevog sistema, solarni vetar „oduvao“ je u međuzvezdani prostor sav „višak materijala“ preostao nakon formiranja planeta. Gledano sa daljine od nekoliko svetlosnih godina, izgleda kao da Sunčev vetar iznutra naduvava svojevrstan „mehur“ u kome se nalazi čitav Sunčev sistem, potiskujući kosmičke gasove i prašinu dalje od Sunca. Kada čestice solarnog vetra, vođene strujnim linijama Zemljinog magnetnog polja, dođu u kontakt sa našom atmosferom, dolazi do jonizacije i pojave živopisne aurore (borealis ili australis, zavisno od zemljine hemisfere).

Nevidljiva granica Sunčevog sistema nalazi se na mestu gde Sunčev vetar gubi snagu u susretu sa materijom rasutom između zvezda. Tu se završava heliosfera, zona Sunčevog uticaja, tu počinje međuzvezdani prostor, Mlečni put, tu su negde i sonde Vojadžer 1 i 2 koje su ovu granicu „prekoračile“ 2012. i 2018. godine...

Zona Sunčevog uticaja je ogromna: poluprečnik heliosfere 50 puta je veći od rastojanja Zemlje od Sunca. 

„Parkerova“ misija

Sonda „Parker“ jeste oborila jedan značajan rekord, ali je njena namena mnogo kompleksnija. Ako potraje, možda ćemo dobiti odgovor na neka stara ali još uvek otvorena pitanja:

• Kako se energija preliva iz fotosfere u koronu?
• Zašto je korona tako vrela, šta je to zagreva do ekstremnih temperatura?
• Kako korona generiše Sunčev vetar? Kakvu strukturu imaju tzv. rupe u koroni koje takođe predstavljaju izvor Sunčevog vetra?
• Da li su izvori Sunčevog vetra postojani ili se novi formiraju brzinom kojom stari nestaju?
• Kako se ubrzavaju čestice Sunčevog vetra? Kako se njihove energija prostire kroz koronu i heliosferu?

Uz to, Sunce je živa, dinamična zvezda, koja ima periode veće i manje aktivnosti koji se smenjuju na svakih 11 godina. Površina Sunca ima mnogo aktivnih tačaka u čijoj okolini se nagomilava ogromna količina energije, sve do trenutka dok se ne oslobodi na eksplozivan način. Tu su, za početak, Sunčeve protuberance, plamenovi gasa u Sunčevoj atmosferi vidljivi izvan oboda Sunčevog diska koji imaju mnogo veću gustinu i znatno nižu temperaturu od okolne korone.

Protuberance najčešće imaju lučni oblik i povezuju dve oblasti na Suncu koje imaju suprotni magnetni polaritet. Mnogo veću snagu imaju Sunčeve baklje koje u par sekundi ili minuta mogu da oslobode energiju uporedivu sa energijom čitavog Sunca.

Većina baklji nastaje oko Sunčevih pega gde jako magnetno polje spaja fotosferu i koronu. Jedna baklja može da ugreje koronu do 10.000.000°C i ubrza naelektrisane čestice skoro do brzine svetlosti.

Na kraju, tu su i koronalni izbačaji masa, gigantske eksplozije u koroni, obično u okolini Sunčevih pega ili baklji. Tokom jedne ovakve eksplozije Sunčeva korona izbaci oko milijardu tona materije u kosmički prostor. 

Zvezdani hirovi i tajne

Nijednu od ovih pojava ne razumemo do kraja, ne umemo da predvidimo niti možemo lako da procenimo njihov destruktivni potencijal. Sve ove pojave generišu struju visoko-energetskih čestica koje mogu da proizvedu manju ili veću štetu na veštačkim zemljinim satelitima, telekomunikacionoj ili električnoj mreži.

Crtež Sunčevih pega koje je napravio Ričard Karington 1. septembra 1859. godine

U interakciji sa Zemljinim magnetnim poljem nastaju geomagnetske oluje, pri čemu je najveća zabeležena u septembru 1859. godine pod imenom „Karingtonov događaj“. Ova oluja praktično je onesposobila tek uspostavljenu američku telegrafsku mrežu, izazivajući varničenja i požare u telegrafskim stanicama, pri čemu je nekoliko operatera zadobilo povrede izazvane elektro-šokovima. Ime je dobila po astronomu Ričardu Karingtonu koji je uzrok ovog događaja pronašao u solarnoj baklji koju je primetio neposredno pred početak oluje.

Jedna slična geomagnetska oluja je 1989. godine izazvala pad električne mreže u većem delu kanadskog Kvebeka. Snaga solarnog vetra u tom trenutku bila je tako velika da se polarna svetlost videla daleko na jugu, sve do Teksasa. 

Dr Judžin Parker sa modelom sonde
koja je ponela njegovo ime

Veza između klime na Zemlji i Sunčeve aktivnosti nije jasno utvrđena, ali postoje indicije da neka zavisnost postoji. Najbolje dokumentovan je period poznat kao „Maunder Minimum“, od 1645. do 1715. godine, kada je Evropa prolazila kroz period poznat kao „malo ledeno doba“ sa izrazito niskim temperaturama.

Dva veka kasnije, nemački astronom Šporer, a zatim i bračni par Maunder, primetili su da se ovaj period upadljivo preklapa sa periodom izrazito slabe Sunčeve aktivnosti, kada je tokom 30 godina posmatranja uočeno samo 50 Sunčevih pega umesto uobičajenih 40.000.

Sunce, dakle, ima svoje hirove i tajne – daleko od toga da znamo sve o njemu. Pomenimo i to da je sonda „Parker“ dobila ime po Judžinu Parkeru, naučniku koji se još polovinom prošlog veka bavio izučavanjem mehanizma zagrevanja korone i matematički predvideo postojanje Sunčevog vetra.

Parker je jedini naučnik koji je do sada imao tu čast da uživo gleda lansiranje sonde koja nosi njegovo ime (2018). Nažalost, nije poživeo dovoljno dugo da vidi bliski susret sonde sa Suncem: umro je 2022. godine u 94. godini života. 

Zašto Sunce sija

Iako danas znamo da je Sunce staro preko pet milijardi godina i da se nalazi nad glavom čovečanstva od samog početka, kroz istoriju je bilo vrlo malo onih koji su pokušali da odgovore na jednostavno pitanje: zašto Sunce sija? Paradoksalna je činjenica da sve do početka XXI veka nismo imali koliko-toliko kompletnu sliku o nama najbližoj zvezdi.

Sunce na fresci u Dečanima

O Suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: „Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na zemljinoj površini. Zahvaljujući njegovoj oživljujućoj snazi iz neorganske materije nastaju biljke, bez kojih nema ni životinja, ni ljudi, ni ogromne energije stavljene ljudima na raspolaganje u vidu naslaga uglja.“

Polovinom XIX veka fizičar Herman fon Helmholc izneo je teoriju da Sunce generiše toplotu usled sažimanja materije pod dejstvom gravitacionih sila.

Sasvim neočekivano, svoj doprinos raspravi dao je i Čarls Darvin: posmatrajući brzinu erozije jedne doline u južnoj Engleskoj, Darvin je procenio da je prirodi bilo potrebno najmanje 300 miliona godina da je stvori. Samim tim, Zemlja i Sunce moraju biti još stariji.

Bio je to veliki iskorak u konzervativnom društvu koje se i dalje držalo biblijskih brojki prema kojima je svet bio star svega nekoliko hiljada godina. Ovo je izazvalo veliku nelagodu među astronomima: ako je Sunce zaista toliko staro, odakle potiče sva ta silna energija koju emituje toliko dugo? 

Među onima koji su se protivili Darvinovoj teoriji o postanku vrsta, nalazio se i čuveni fizičar lord Kelvin, čovek koji je formulisao drugi zakon termodinamike i ustanovio apsolutnu temperaturnu skalu. Kelvin je odbacio Darvinovo tvrđenje o brzini geoloških procesa i starosti Sunca.

Egipatski bog Sunca Ra

Sa druge strane, Kelvin je bio dovoljno pronicljiv da odbaci hemijske reakcije kao potencijalni izvor Sunčeve toplote: „Čak ni najžešća reakcija supstanci u količini ravnoj Sunčevoj masi ne bi potrajala duže od 3000 godina.“

Kao izvor Sunčeve energije Kelvin, kao i Helmholc, u prvo vreme označava gravitacionu energiju Sunčeve mase. Međutim, astronomi su brzo sračunali da ovako generisana energija ne bi potrajala dovoljno dugo, Kelvin 1862. godine modifikuje svoju teoriju i s velikom ubedljivošću i elokvencijom tvrdi da Sunčeva energija nastaje kao plod udara bezbrojnih meteorita o Sunčevu površinu. S obzirom na to da je kosmos praktično neiscrpan resurs meteorita, Kelvin je smatrao da je na ovaj način objasnio izvor Sunčevog zračenja tokom 20 miliona godina.

„Ko smo mi“, pita Kelvin, „pa da, kao Darvin, tvrdimo da nešto može da traje 300 miliona godina?“

Do novog pokušaja da se odgonetne poreklo Sunčeve energije došlo je tek 1896. godine, kada je Anri Bekerel otkrio fenomen prirodne radioaktivnosti. Ubrzo je primećeno da radioaktivne radijumove soli imaju temperaturu koja je viša od temperature okoline. Prirodno, izneta je pretpostavka da Sunce generiše toplotu raspadom radioaktivnih elemenata ali se od teorije odustalo vrlo brzo, čim je utvrđeno da je njihov procenat na Suncu praktično zanemarljiv.

Napretka nije bilo sve dok 1905. godine Albert Ajnštajn nije formulisao princip ekvivalentnosti mase i energije: E=­mc2.

Polarna svetlost u Švajcarskoj, maj 2024.

Drugi ključni proboj napravio je britanski hemičar Frensis Aston, koji je preciznim eksperimentom utvrdio da je masa četiri atoma vodonika nešto veća od mase jednog atoma helijuma.

Ove dve činjenice povezao je u jednu briljantni engleski astrofizičar, ser Artur Edington 1920. godine. Po njemu, izvor Sunčeve energije mogao bi biti proces fuzije (spajanja) četiri atoma vodonika u jedan atom helijuma. S obzirom na to da je masa materije na početku procesa fuzije veća od mase na kraju, nedostajuća masa manifestovala bi se, shodno Ajnštajnovoj relaciji, kao energija Sunčevog zračenja. Edington je brzo izračunao da bi konverzija malog procenta mase Sunca u energiju bila dovoljna da Sunce sija milijardama godina. 

Centrala u centru Sunca

Artur Edington

Ispostaviće se da je Edington bio u pravu. Danas znamo da je Sunce dominantno sastavljeno od vodonika i helijuma i da se u centru Sunca, tamo gde su temperature i pritisci najveći, oko 600 miliona tona vodonika svake sekunde konvertuje u helijum. Masa generisanog helijuma je za 4 miliona tona manja – upravo toliko mase se svake sekunde konvertuje u energiju što Suncu daje snagu koja se meri „jotavatima“  (prefiks „jota“ označava jedinicu iza koje se nalaze 24 nule).

Svaki kubni metar Sunca generiše energiju dovoljnu za jednu sijalicu od 200 vati. Snaga sunčeve svetlosti koja po vedrom danu pada na kvadratni metar površine zemlje na prosečnoj geografskoj širini iznosi nešto više od jednog kilovata.

Sva sunčeva energija generiše se u njegovom jezgru. Generisana energija sprečava da zvezda doživi gravitacioni kolaps pod dejstvom sopstvene težine. Pre nego što bude emitovana u kosmos u vidu sunčeve svetlosti (zračenja), ova energija mora da prođe dug put od jezgra zvezde do njegove površine.

Prvi sloj, koji se pruža od jezgra pa sve do 70% sunčevog poluprečnika toliko je kompaktan da se kroz njega toplota provodi isključivo zračenjem. Potrebni su milioni godina da bi se jedan foton probio kroz tu zgusnutu, naelektrisanu masu i dospeo u sloj koji je dovoljno redak da se u njemu toplota može provoditi mnogo bržim procesom strujanja (nalik na proces zagrevanja vode u džezvi za kafu).

Danas je mehanizam kojim se jezgra vodonika (protoni) konvertuju u jezgra helijuma detaljno objašnjen. Na zvezdama poput Sunca, dominantan je tzv. P-P (proton-proton) proces, masivnije zvezde koriste tzv. CNO-ciklus u kojima se ugljenik (C) koristi kao katalizator, a azot (N) i kiseonik (O) pojavljuju kao nusproizvodi. 

Misterija neutrina

Oba modela predviđaju oslobađanje određene količine super-lakih čestica, elektronskih neutrina, koji kroz Sunčevu materiju, bez obzira na njenu gustinu, putuju kao sardine kroz mrežu ispletenu od rupa.

Neutrini su tako laki da njihova masa još uvek nije precizno izmerena, tako brojni da vam kroz nokat na palcu svake sekunde proleti njih milijardu, imaju brzinu tek nešto manju od brzine svetlosti i tako su neuhvatljivi da su vam neophodni ogromni detektori (veličine olimpijskih bazena) da biste uspeli da uhvatite par neutrina nedeljno.

Neutrinski detektor Đijangmen

Sunčeve neutrine prvi je detektovao Rejmon Dejvis 1968. godine. Koliko je to bio težak posao može da ilustruje činjenica da je u narednih 30 godina neprekidnog rada Dejvis registrovao svega 2.000 neutrina.

Njegov podvig ponovila je japanska ekipa na čelu sa Masatoši Košibom 1986. godine (čuveni „Kamiokande“ eksperiment). Obojica su koristili detektore koji su bili sagrađeni duboko pod zemljom kako bi se zaštitili od uticaja kosmičkog zračenja. 

Čitava teorija dospela je u ozbiljnu krizu kada se ispostavilo da izmereni broj neutrina dostiže samo trećinu od broja koji predviđaju teorijski modeli. Tek početkom XXI veka slagalica je postala kompletna kada su fizičari nepobitno dokazali da neutrino ima „šizofrenu ličnost“: tokom svog leta ka Zemlji on može spontano da promeni svoj tip iz „elektronskog“ u „muonski“ ili „tau“ neutrino. Detektori na zemlji bili su osposobljeni za detektovanje prvog tipa, dok su druga dva prolazila neopaženo tako da je detektovana samo trećina od očekivanog broja.

Kada je ova pretpostavka potvrđena, priča o izvoru Sunčeve energije bila je konačno kompletirana. Dejvis i Košiba su za otkriće solarnih neutrina dobili Nobelovu nagradu za fiziku 2002. godine. 

Sunce na filmu

I pored značaja koje Sunce ima za život na Zemlji, relativno je malo SF filmova u kojima Sunce ima značajnu ulogu. Verovatno najbolji film na tu temu, „Sunshine“, snimio je Deni Bojl 2007. godine, okupivši pritom sjajnu glumačku ekipu na čelu sa Silijanom Marfijem, Krisom Evansom, Mišel Jeo i Hirojukijem Sanadom.

U tom filmu Sunce se, iz nekog nepoznatog i nikad objašnjenog razloga, spontano gasi („Our Sun is dying. If the sun dies, so do we...“), količina emitovane toplote smanjuje se tolikom brzinom da je Zemlja tokom samo jedne generacije pretvorena u ledenu pustinju u kojoj su se čovečanstvo i čitav preostali živi svet našli na samom rubu fizičkog opstanka.

Jedini način da se izbegne katastrofa jeste da se Sunce, kao ugašena furuna, nekako ponovo „potpali“ tako što će specijalno konstruisani brod prići Suncu dovoljno blizu da na njega ispali fuzionu bombu veličine Menhetna...

Prva misija doživela je neobjašnjivi neuspeh, pre nego što je posada stigla da prijavi bilo kakav problem. Film je fokusiran na drugu misiju koja ide tragom prve i, realno, predstavlja poslednju šansu da se Sunce spase od umiranja. 

Iako je film prožet popriličnom dozom mističnog obožavanja Sunca karakterističnim za Stari vek kada su nebeska tela bila u tesnoj vezi sa božanstvima mnogobrojnih religija (članovi posade imaju posebnu sobu u kojoj satima sede i sa pobožnom pažnjom posmatraju Sunce na ogromnom ekranu), i iako takva opčinjenost magičnom snagom Sunca često deluje pomalo bizarno ili neprimereno današnjem dobu (naročito kad zauzme centralno mesto u filmu), tehnički aspekt cele priče izveden je besprekorno. Deni Bojl na vrlo uverljiv način prikazuje sva iskušenja sa kojima će se susresti svako ko pokuša da se primakne Suncu „na dohvat ruke“.

Naročito je impresivan dizajn kosmičkog broda koji, baš kao i sonda „Parker“, ispred sebe „gura“ ogromni termički štit sfernog oblika koji sve delove letelice drži u permanentnoj senci. 

Smrt Sunca

Kad smo već kod ove teme, može li Sunce zaista da „umre“? Sasvim sigurno, Sunce ne može da „akutno oboli“ kao u Bojlovom filmu, niti može da zgasne tek tako, u vremenskom okviru koji se meri decenijama, vekovima ili milenijumima... Ali istina je da Sunce, čak i u ovom trenutku, dok čitate redove ovog teksta, lagano umire i da se neminovno bliži svom kraju. A pre nego što prestane da bude aktivna zvezda, Sunce će se pobrinuti da uništiti sve što je do sada stvorilo i pažljivo gajilo na Zemlji. Naš tvorac biće na kraju priče i naš nemilosrdni dželat, i ne postoji ništa što bi to moglo da spreči.

Sunce je zvezda u čijem se središtu već pet milijardi godina odvija fuzija vodonika u helijum. Sa protokom vremena, količina raspoloživog vodonika u centru Sunca se smanjuje a povećava količina „helijumskog pepela“ koji se lagano taloži i nagomilava.

Totalno pomračenje Sunca 8. aprila 2024.

S obzirom da je trenutna temperatura Sunčevog jezgra suviše niska, helijum je inertan i ne učestvuje u termo-nuklearnim reakcijama, samim tim ne proizvodi energiju čija bi radijacija doprinosila održavanju ravnoteže sa gravitacionim pritiskom ogromne Sunčeve mase.

Usled toga, jezgro Sunca – sfera čiji radijus iznosi 20% od radijusa čitavog Sunca (manje od 1% zapremine) – neprekidno se komprimuje i smanjuje pod teretom viših slojeva, pri čemu se oslobađa gravitaciona potencijalna energija od koje bar polovina biva konvertovana u toplotu. Dolazi do povećanja temperature, što opet povećava intenzitet fuzije i ukupnu količinu generisane energije (luminoznost) Sunca. Veća količina generisane energije izaziva ekspanziju gornjih slojeva Sunca tako da se veličina Sunca povećava.

Iako je to povećanje danas, dok još uvek ima vodonika u jezgru, toliko malo da se ne može izmeriti, teorijski proračuni daju nedvosmislen rezultat: svakoga dana Sunce je malo veće i malo „blještavije“ a količina energije koja stiže na Zemlju uvećava se za 1% na svakih 110 miliona godina. Usled toga, na duge staze, prosečne temperature na našoj planeti neminovno će rasti.

Smrt Zemlje

Pačakuti, kralj Inka, moli se Suncu

Sunce se trenutno nalazi u fazi kada od „izvora života“ lagano prelazi u „izvor destrukcije“. Prva žrtva Sunca biće sve biljke na Zemlji. Kao što postoji kruženje vode u prirodi, na Zemlji postoji i jednako važno kruženje ugljenika.

Ugljen-dioksid (CO2) iz atmosfere u kontaktu sa atmosferskom vodom stvara slabu kiselinu koja u kontaktu sa silikatnim mineralima stvara čvrste karbonate. Ovi karbonati će, pre ili kasnije, završiti ispod Zemljine površine usled kretanja tektonskih ploča i konstantnog podvlačenja jedne ploče ispod druge. Karbonati zarobljeni ispod zemlje biće razloženi toplotom magme u Zemljinoj unutrašnjosti, a oslobođeni CO2 biće vraćen u atmosferu kroz vulkansku aktivnost.

Međutim, kako temperature na Zemlji budu rasle, brzina kojom se CO2 uklanja iz atmosfere biće sve veća, tako da će tektonski procesi pre ili kasnije izgubiti bitku sa sve toplijim Suncem. Koncentracija CO2 u atmosferi počeće neminovno da pada sve dok, kroz otprilike 600 miliona godina, ne padne ispod granice koja je potrebna za tzv. C3-tip fotosinteze.

Ovaj tip fotosinteze koristi najveći broj biljnih vrsta, što će dovesti do njihovog izumiranja. Simbolično ili ne, prvo će nestati cveće, zatim listopadne a onda i sve četinarske šume.

Neke biljne vrste (kukuruz, sirak, proso, neke sorte trave, 5% od ukupne biomase) mogu da vrše fotosintezu tipa C4 za koju su potrebne mnogo niže koncentracije CO2. Ali i ove vrste će neminovno iščeznuti kada CO2 praktično nestane iz atmosfere.

S obzirom da su biljke na početku lanca ishrane životinjskog sveta, pretpostavka je da će sve kompleksne životne forme iščeznuti u narednih milijardu godina, dok će one primitivnije opstati u skrivenim ćoškovima planete bar još dve, nakon čega će svi tragovi života na Zemlji biti izbrisani u roku od par stotina miliona godina.

Ironija prirode je da smo danas primorani da se borimo sa viškom CO2, iako će doći trenutak kada će nas njegov nedostatak trajno oterati sa ove planete. 

Za milijardu godina

Proračuni pokazuju da će kroz milijardu godina Sunce biti 10% sjajnije što će prosečnu temperaturu na kopnu povećati do skoro 50°C. Pojačano isparavanje vode iz okeana dovešće do povećanja količine vodene pare u atmosferi koja takođe predstavlja vrlo potentan gas „zelene bašte“. Nastaće pozitivna povratna sprega: više vodene pare u atmosferi dovešće do dodatnog povećanja temperature, što će opet izazvati povećano isparavanje tekuće vode.

Proces će se ubrzavati sve dok svi okeani potpuno ne ispare, što će Zemlju pretvoriti u vrelu saunu u kojoj će temperatura postati uporediva sa onom koja trenutno vlada na Veneri.

Bez tekuće vode koja „podmazuje“ kretanje tektonskih ploča, njihovo kretanje će se zaustaviti što će definitivno prekinuti i proces kruženja CO2.

Za očekivati je da će kroz tri milijarde godina temperatura na Zemlji iznositi 150°C, a još milijardu godina kasnije, kako se jačina Sunčeve svetlosti bude povećavala, preći i 1500°C, što će biti dovoljno da površinu Zemlje pretvori u okean lave. 

Kroz pet milijardi godina, sav vodonik u jezgru Sunca biće potrošen, tako da helijumsko jezgro više neće moći da se „brani“ od potpunog kolapsa pod teretom viših slojeva Sunca. Ovaj kolaps generisaće toplotnu energiju koja će omogućiti fuziju i u slojevima Sunca neposredno iznad jezgra, što će dovesti do daljeg povećanja veličine i emitovane energije.

Naša relativno mala zvezda pretvoriće se u „crvenog džina“ grotesknih razmera: kroz sedam i po milijardi godina, Sunce će postati hiljadu puta sjajnije nego danas i toliko veliko da će progutati Merkur i Veneru.

Smrt Sunca

Sudbina Zemlje još uvek nije utvrđena sa sigurnošću: iako će Sunčev poluprečnik dostići fantastičnih 180 miliona kilometara i uveliko zahvatiti Zemljinu sadašnju orbitu oko Sunca, sasvim je moguće da će se u tom trenutku Zemlja nalaziti u nekoj drugoj, mnogo „široj“ i sigurnijoj orbiti jer će se Sunčeva masa, usled konstantnog gubitka materije kroz Sunčev vetar, smanjiti za trećinu, samim tim i sila njegovog gravitacionog privlačenja. Ako preživi ovu fazu, temperatura na odavno mrtvoj Zemlji biće iznad 2.000°C. 

Vremenom će intenzitet fuzije u višim slojevima Sunca opasti ispod granice koja je potrebna da drži ravnotežu sa gravitacionim pritiskom, doći će do kolapsa zvezde, rapidnog smanjenja njene veličine usled čega će pritisak i temperatura u helijumskom jezgru dostići 100.000.000°C.

Na tako visokoj temperaturi zvezda počinje da fuzioniše helijum u ugljenik. Početak tog procesa je naročito buran: tokom tzv. „helijumskog bljeska“ Sunce će par procenata svoje mase konvertovati u ugljenik u roku od svega par sati. Nakon toga, zvezda će nastaviti da fuzioniše helijum, ali je njen kraj sada već sasvim blizu jer je fuzija helijuma mnogo brži proces od fuzije vodonika.

Posle „svega“ 100 miliona godina helijum u jezgu biće potrošen, a proces kontrakcije jezgra i širenja spoljnih slojeva će se ponoviti tako da će Sunce ponovo proći kroz fazu „crvenog džina“ koja će trajati mnogo kraće, svega 20 miliona godina. Iako neće dostići prethodnu rekordnu veličinu, Sunčeva luminoznost naći će se na samom vrhuncu. Po nekim procenama, Sunce će tada biti 2.000 puta sjajnije nego danas.

Sunce je suviše mala zvezda da bi imala još jedan ciklus sažimanja i širenja, tokom kojeg bi ugljenik bio fuzionisan u teže elemente, sve do gvožđa, i nema dovoljnu masu da bi, na kraju, svoj život okončala u spektakularno eksploziji kao supernova. Umesto toga, Sunce će ući u nestabilnu fazu praćenu termičkim pulsiranjem usled naglih promena u količini generisane energije.

Ovaj „rigor mortis“ dovešće do toga da spoljni slojevi Sunca budu odbačeni u kosmički prostor kao „planetarna nebula“, čije će impresivne boje zgasnuti nakon deset hiljada godina. Od Sunca će ostati samo golo, neaktivno jezgro nalik na vreli dijamant, uglavnom sastavljeno od ugljenika, kiseonika i tragova težih elemenata. Njegova masa iznosiće, otprilike, polovinu sadašnje mase Sunca sa temperaturom na površini od oko 100.000°C.

Sunce će, kao i sve zvezde slične veličine u kosmosu, završiti svoj život kao usijani „beli patuljak“. Iako su u njemu svi izvori nove energije ugašeni, proći će hiljade milijardi godina pre nego što se Sunce ohladi do tačke kada će se potpuno uklopiti u kosmički mrak i postati nevidljivi „crni patuljak“, ugarak nekada moćne zvezde.

Sve u svemu, za sada smo bezbedni. Do trenutka potpune propasti deli nas čitava večnost. A večnost je, što neko reče, prilično dugačak period, naročito pri kraju.

RTS OKO

„Trulež mozga“ je reč za 2024. godinu: „Brain rot“ ili Kako sam sistemski uništen od interneta

Najbolju dijagnozu današnjeg društva verovatno je postavio američki pisac i glumac Erik Bogosijan u svom dramskom delu „Seks, droga i rokenrol“ iz 1990. godine. U to vreme internet je bio tek marginalna pojava, ali to ne znači da se sistematsko zatupljivanje širokih narodnih masa već tada nije sprovodilo drugim dostupnim sredstvima. Prosek naših intelektualnih sposobnosti počeo je da opada onog trenutka kada je televizor ušao u svaki dom.

Pre 35 godina Bogosijan je napisao:

Erik Bogosijan

„Vidim jednog momka kroz prozor svoje sobe, po čitavu noć on leži u svom stanu preko puta ulice, ne pomera se satima, širom otvorenih očiju. Kad ne bih znao da gleda TV, mislio bih da s njim nešto ozbiljno nije u redu, da je hipnotizovan, paralizovan... Čitave noći njegov mozak upija poruke iz televizora: kupi novi auto, koristi dezodorans, radi više, kupi mikrotalasnu pećnicu... Mislim, šta je to 'mikrotalasna pećnica'? Svako je ima, niko nema pojma kako radi. Zašto svako ima jednu? Zato što im je TV rekao da je kupe.

Država trenutno pravi kompjuter, najveći ikada napravljen, troši milijarde dolara na njega, super-tajni projekat, ali čitao sam o tome... Kad ga završe svi ćemo mi biti mrtvi... Zato što će taj kompjuter biti povezan sa svačijim televizorom, videće nas kroz taj televizor kao na dlanu. I ako uradiš nešto što se sistemu ne sviđa, televizor će da pošalje komandu mikrotalasnoj pećnici, vrata na njoj će da se otvore i mi ćemo biti pepeo, čoveče!

Ne veruješ mi? Otiđi do prodavnice, uzmi bilo koju stvar, pogledaj... Svaka stvar ima one crne kompjuterske linije na sebi. Šta te linije znače? Niko ne zna. Nije to engleski jezik, to je kompjuterski. Kompjuteri pričaju jedan s drugim, niko ne razume o čemu razgovaraju. Niko. Ja ću da ti kažem o čemu pričaju: govore o tebi i meni, kako da nas bolje iskoriste. Mašine nemaju emocije, njih interesuje jedino efikasnost.

Da bar imamo neku muziku da slušamo... Voleo sam da slušam te velike stare bendove, Džeferson Erplejn, Hu, Stounsi. Svi su oni sad mrtvi... Ti što liče na njih i još uvek idu na turneje, misliš da su to Stounsi, Hu? Roboti, čoveče, ne mogu to biti ljudi. Slušaj samo tu muziku. Ti stari bendovi, o čemu su nekad pričali? Ljubav, mir, anarhija, sloboda, revolucija... O čemu pevaju ovi novi bendovi? Strah, paranoja, radi više, kupi mikrotalasnu pećnicu... 

Svi bendovi koji su se borili protiv sistema, Dženis, Hendriks, Morison, sve su ih ubili, namestili da izgleda slučajno, sve što je ostalo je – sistem! A sistem za nas ima samo jednu poruku – strah! Mi smo obični miševi u kavezu koji trče izgubljenu trku u onom točku koji nikako da stane.

Zato sam ja prestao da se bavim umetnošću. Beznadežno je. Šta da ti pričam... napišeš knjigu, najbolju knjigu koja je ikad napisana, svako je pročita. Dve nedelje kasnije, već je zaboravljena, pojavila se neka nova koju moraš da pročitaš. Napišeš pesmu, prelepu pesmu, uđe u 'top 40'. Sutradan je čuješ u reklami za pivo. Naslikaš fantastičnu sliku, kupi je milioner, okači u svoju direktorsku kancelariju da je više nikad niko ne vidi.

Sistem uništava talentovane umove. Sistem se bolje oseća kad zna da su najtalentovaniji među nama mrtvi od vrata na gore. Zato im ja ne pružam tu satisfakciju, čuvam svoje misli u svojoj glavi, tamo gde ne mogu da ih dohvate. Jer, sve na kraju postaje deo sistema, čoveče. Jedini način da pobegneš od sistema je da ne radiš ništa. Kad poželim nešto da naslikam, kad poželim nešto da napišem, radim to u svojoj glavi, daleko od njihovih pogleda... Jer, kad bi saznali o čemu razmišljam, da uopšte razmišljam... bio bih mrtav.“

A onda je došao internet...

Par rečenica. Jedna slika, možda dve. Video-štos ili apsurdna budalaština u trajanju od 30 sekundi. To je prosečan internet sadržaj danas. Ono što nas ne zainteresuje u prvih pet sekundi nema nikakvu šansu da zadrži našu pažnju do kraja. Na ulici, u restoranu, u školi, u prevozu, sami ili u društvu, svako od nas premotava svoju telefonsku „lajnu“ sastavljenu od impresivno bezvrednih detalja iz života ljudi koje nikad nije ni čuo ni video, od umotvorina čija je duhovitost uporediva sa klozetskim grafitima, u nadi da će konačno stići do njenog dna, do kraja interneta, pa da se konačno posveti nečemu vrednijem i pametnijem. Ako nam se do tada, od silnog „intelektualnog naprezanja“, mozak ne pretvori u pihtije. Ta „bolest“ ima svoju dijagnozu: BRAIN ROT.  

„Trulež mozga“ je reč godine u izboru „Oxford University Pressa“ za 2024. godinu. U kratkom saopštenju nakon proglašenja rečeno je da ova reč „baca novo svetlo na naš odnos sa tehnologijom koji konstantno evoluira“.

Pod ovim pojmom podrazumeva se redukcija intelektualnih kapaciteta izazvana prekomernim, upornim konzumiranjem petparačkog internet sadržaja. Termin je prvi put upotrebljen još sredinom XIX veka kada se Henri Dejvid Toro pobunio zbog sve nižih intelektualnih standarda i nedostatka kompleksnih ideja: „Cela Engleska digla se na noge da iskoreni trulež krompira, ali zato niko ne pokušava da izleči trulež mozga koja je neuporedivo rasprostranjenija, sa mnogo težim posledicama.“

Termin se, zatim, nakratko pojavio 2011. godine u video-igrici „Skajrim“ – junaci te igre nasumično oboljevaju od misteriozne bolesti pod imenom „brain rot“. Vremenom, pojam se preselio u sleng „generacije X“ (deca rođena posle 2010. godine), a najčešće se koristi da opiše bezvredni, zatupljujući sadržaj, najčešće onaj koji „TikTok“ svakodnevno servira.

Iako termin „brain rot“ još uvek nije medicinska dijagnoza, fenomen koji se krije iza njega je vrlo realan: opadanje kognitivnih sposobnosti izazvano preteranim boravkom na internetu uz malu ili nikakvu mentalnu aktivnost. Dok provodimo čitave sate surfujući, mi konzumiramo ogromne količine besmislenih podataka i negativnih vesti, što snižava nivo neuro-transmitera kao što su dopamin i serotonin, odgovornih za osećaj sreće, fokus i koncentraciju. Nastaje mentalni zamor koji pogubno utiče na našu motivaciju i sposobnost da se bavimo kreativnim stvarima. To je kao da živite na „džank“ hrani: mozak vam je pretovaren kalorijama koje su, u suštini, bezvredne i nesvarljive.

Platforme kao što su „Fejsbuk“, „TikTok“ ili „YouTube“ suštinski razumeju (i zloupotrebljavaju) našu biohemiju: svaki lajk, svaki komentar, svaki novi sadržaj izaziva trenutno lučenje male količina dopamina koja nas stimuliše da ostanemo „online“ i nastavimo da besciljno skrolujemo po ekranu. Naš mozak vremenom postaje dresiran da neprekidno traga za instant-zadovoljstvima što pogubno utiče na našu sposobnost da učimo ili se duboko koncentrišemo.

„Brain rot“ može da ima različite pojavne forme: 

• Opsesivno igranje video-igrica (najčešće jedne izabrane u nastojanju da se postigne nedostižni skor ili pobedi na nekom od turnira). Iako igranje samo po sebi nije problem, prekomerno igranje razvija zavisnost („gaming disorder“).
• „Zombie scrolling“: Prekopavanje telefonskog sadržaja bez ikakvog reda i smisla, bez ikakvog cilja ili potencijalne koristi.
• „Doomscrolling“: Neprekidna potraga za informacijama koje su uznemiravajuće ili ekstremno negativne.
• Opsednutost socijalnim mrežama: Perzistentna potreba da se neprekidno proverava sadržaj na društvenim mrežama, praćena osećajem nelagodnosti kada god pokušate da prekinete sa ovom navikom.
• „Tabitis“: Konstantno skakanje sa jednog na drugi otvoreni „tab“ u brazueru. Nisu retki pojedinci koji satima kontrolišu 20-30 paralelno otvorenih stranica.
• „Opsednutost komparacijama“: Broj naših „prijatelja“ na socijalnim mrežama, broj postova i lajkova svima je dostupan. Te brojke nas svrstavaju u određeni internet stalež kojim najčešće nismo zadovoljni. Boravak na internetu pretvara se u neprekidnu jurnjavu za lajkovima kojih nikad nemamo dovoljno ili identitetom koji želimo da dostignemo (da postanemo nešto što nismo i ne možemo da budemo).
• „Super-stimulacija“: Kad u paraleli radimo više besmislenih stvari (surfamo po TikToku, šaljemo SMS-ove, čitamo mejlove), mozak postaje preopterećen, nesposoban za bilo koju smisleniju aktivnost.

Nikom, naravno, neće istruleti mozak zato što je pola sata gledao video na kome se neki njegov drug iz škole prejeda do besvesti ili glumi smrt nakon što pojede krofnu sa ljubičastim prelivom iz nekog fast-fud restorana. Povremeno uživanje u „brain rot“ sadržajima može da bude jedna vrsta eskapizma, oblik relaksacije od ludačkog tempa svakodnevice, način da se mozak makar privremeno isključi i rastereti.

Svaka generacija bila je suočena sa svojim izazovima, ekonomskim krizama, ratovima u svetu i drugim globalnim problemima. One stare su smirenje i utehu tražile u muzici, koncertima, spotovima ili video-igrama. Današnja generacija od realnosti beži u „TikTok“ i sajber-spejs. Što možda govori i o tome da smo mi stariji uredili svet na način koji za mlade ne ostavlja previše mesta.

Kratki video-klipovi nisu jedini krivci za „brain rot“ problem, oni su nastali kao rezultat potrebe da se popune ogromne praznine koje je kreirao moderan život. Mnogi ljudi, naročito oni mladi jednostavno ne veruju establišmentu i zvaničnim sredstvima komunikacije.

Ja sam dovoljno je mator da pamtim vreme kada je internet, uz nebrojene tehničke poteškoće, tek počinjao da bude dostupan svima. Iako je u to vreme sadržaj bio ograničen a brzine transfera mizerne (svega par stotina bajtova u sekundi, dovoljno da malo veću sliku skinete za dva-tri minuta), bilo je jasno da se čovečanstvo s pojavom interneta našlo na pragu „kvantnog skoka“ koji će iz temelja promeniti način na koji komuniciramo, učimo ili se, jednostavno, zabavljamo.

Količina informacija umnožavala se tolikom brzinom da su se ubrzo pojavili servisi čiji je jedini zadatak bio da u tom moru dokumenata pronađu neki sistem i red. Put od prvog velikog internet-kataloga kao što je bio „Yahoo“, preko prvih pretraživača čija se pretraga bazirala na ključnim rečima („HotBot“, „AltaVista“, „Excite“, ima li nekog ko ih se još seća?) pa do Gugla prevaljen je u svega nekoliko dinamičnih godina.

„Wikipedia“ je pokrenuta 2001. godine, a već 2005. imala je pola miliona stranica. Iako u početku kritikovana zbog pristrasnosti, zbog geografske favorizacije Evrope i Severne Amerike, zbog politički nekorektnog odnosa prema ženama i čestih materijalnih grešaka, od 2010. godine situacija se značajno popravila. Ozbiljna istraživanja pokazala su da su, u pogledu tačnosti i pouzdanosti, informacije sa „Vikipedije“ jednako vredne kao i one koje možete da pronađete u klasičnim enciklopedijama koje uređuju čitavi timovi naučnika i enciklopedista. Sama količina informacija praktično je neuporediva: štampana „Britanika“ je sa svojih 100.000 članaka tek patuljak u odnosu na „Vikipediju“ na čijim je serverima trenutno uskladišteno preko 7 miliona tekstova.

Čitavo svetsko znanje odjednom je postalo svima dostupno, tek jedan klik daleko, tačnost svake činjenice moguće je proveriti u svega nekoliko sekundi. Za trenutak smo poverovali da će tehnološki napredak u kratkom roku iskoreniti glupost, neznanje i zatucanost svake vrste ili ih barem svesti na marginalnu pojavu.

Džim Vels, osnivač "Wikipedie"

Nekoliko decenija kasnije, ispostaviće se da smo bili potpuno naivni i da nema te tehnologije koja se ne može zloupotrebiti i banalizovati. U vreme kada je internet stigao takoreći u svako selo, a zahvaljujući jeftinim računarima i telefonima može da ga koristi praktično svako, broj onih koji veruju da je američko sletanje na Mesec snimio Stenli Kjubrik u nekom tajnom holivudskom studiju, koji veruju da je trag aviona čista hemija kojom nas truju kako bi se broj ljudi na planeti držao pod kontrolom, koji ne vakcinišu svoju decu jer vakcine izazivaju autizam, koji veruju da su tokom te iste vakcinacije čipovani kako bi bili sistematski praćeni i prisluškivani, ne samo da se nije smanjio, nego se, zahvaljujući internetu koji je obezbedio anonimnost, mogućnost brze komunikacije i grupne akcije, multiplicirao do te mere da ponekad pomislite kako je svet, i pored svog tog silnog znanja koje je „tek klik daleko“, upao u intelektualni jendek koji se neprekidno proširuje.

Poenta je da su pametni ljudi imali svoj način da se organizuju i oglase i pre nastanka interneta. Oni koji su tvrdili da je Zemlja ravna ploča nekad su bili marginalci, kandidati za psihologa, teški osobenjaci koji vegetiraju na društvenoj margini i, vrlo često, loši đaci koji su svoje neznanje dopunjavali izmaštanim teorijama („Milorade, sutra da ti dođu roditelji u školu!“). Internet je, u kombinaciji sa mobilnim telefonima koji su tako pametno napravljeni da ih može koristiti svako, bez obzira na nivo sopstvene gluposti, postao plodan medij za sejanje budalaština svake vrste. 

Četvrt veka nakon osnivanja „Vikipedije“, može se slobodno reći da je svetski internet postao jedno ogromno smetlište u kome se ono što je korisno, vredno i potrebno, neprekidno zatrpava gomilom informacija čija je vrednost ravna nuli. Čak i kada ostavite po strani gore pomenute ekstremiste, istinske „intelektualne talibane“ XXI veka, slika nije ništa bolja. Količina bezvrednog materijala povećava se tolikom brzinom da je samo pitanje vremena kada u toj golemoj deponiji ni Gugl više neće moći da pronađe trunčicu smislenog sadržaja.

Sunovrat interneta započeo je društvenim mrežama i načinom na koji su one koncipirane: internet je svakom ponudio parče „sajberspejsa“ u kome može da izgradi svoj virtuelni lik. Zato su na internetu svi lepi, pametni, srećni, ambiciozni, ostvareni, sa velikim dostignućima i još većim planovima.

„Sliku svoju ljubim“ neispisani je „moto“ svake lične prezentacije na bilo kojoj društvenoj mreži. Problem je samo što je sve to jedna ogromna gomila laži: niko nema 500 prijatelja koliko ima prosečan „Fejsbuk džabalebaroš“, niko nije u stanju da ima fundamentalna znanja iz stotinu različitih oblasti kao mnogi genijalci na „LinkedInu“ i, da se ne lažemo, nikog nije briga za sliku koju je napravila mala Mica na plaži u Prčnju, makar imala hiljadu „lajkova“. 

Kako se količina sadržaja na internetu povećavala, tako se i vreme koje smo mogli da odvojimo za svaku novu stranicu, za svaku novu fotografiju nečijeg kučeta ili mačeta skraćivalo. Samim tim, društvene mreže počele su da favorizuju sve kraće forme. Klasični blogovi, sajtovi na kojima ljudi koji imaju nešto da kažu objavljuju svoje tekstove iz oblasti za koje su stručni, praktično su nestali. Umesto toga, nikle su društvene mreže za „mikro-blogovanje“ kao što su „Twitter“, „Reddit“ ili „Telegram“ („Tviteru“ je čak i ime skraćeno u jedno bezlično „X“).

„Youtube“ je, možebiti, i dalje najpopularniji sajt na internetu, sa velikim brojem kanala za svačiji ukus, ali po broju instalacija na telefone u poslednjih nekoliko godina rekorder je „TikTok“, sajt kineskog porekla koji je doživeo neviđenu ekspanziju iako je u početku objavljivao samo kratke video-spotove čija se dužina merila sekundama. „TikTok“ je od tada evoluirao, često i na bizaran način: tamo su danas naročito popularni „sludge“ (mulj, blato) klipovi gde su u jednom kadru montirana četiri video-sadržaja bez ikakve logičke veze između njih, prava invazija na sva čula.

Iako ćete, sa druge strane, na „YouTubeu“ pronaći veliki broj vrlo kreativnih, edukativnih klipova koji traju čitav sat ili dva, „YouTube“ je i dalje sajt kratke forme: od oko 4 milijarde video-zapisa, skoro četvrtina otpada na sadržaj od svega par minuta.

Uz to, danas skoro svaka stranica ima i tzv. „click bait“, link koji vas mami da stranicu otvorite samo zato što je naslov teksta idiotski sročen: „Mala Mica je samo htela da napravi selfi na plaži u Prčnju a onda joj se desilo nešto neverovatno.“ To što joj se desilo krajnje je nebitno i banalno, a najčešće izmišljeno – vaše je samo da kliknete. Kao što kaže „standup“ komičar Bo Burnam:

„Oni sada pokušavaju da nam otmu svaki minut našeg života. Svaki slobodan trenutak koji imate je momenat koji biste mogli da provedete gledajući u svoj telefon dok oni sakupljaju materijal o našim navikama i pripremaju novi set oglasa kojim će nas zatrpavati nedeljama i mesecima.“

Šta treba da učinimo ne bismo li svoj mozak koliko-toliko sačuvali? Pre svega, ograničite vreme koje provodite prateći beskorisne „online“ sadržaje. Probajte za početak da ga izmerite – verovatno ćete biti šokirani kad saznate koliko vremena trošite na besmislice.

Napravite bolju selekciju izvora iz kojih se informišete, izbegavajte senzacionalističke i negativne vesti. Tako ćete steći izbalansiraniju sliku o svetu koji vas okružuje. Odvojite vreme za sadržaje koji imaju dužu formu: knjige, časopisi, filmovi, pozorište. Vratite se svojim starim hobijima za koje kompjuter nije potreban: uzmite ponovo gitaru u ruke, meditirajte, rekreirajte se, boravite u prirodi bar dva sata nedeljno, po mogućstvu bez mobilnog telefona. Družite se s pravim a ne virtuelnim ljudima, investirajte vreme da povratite neke zaboravljene prijatelje.

Ali sve to ne može da zameni zdravu mentalnu aktivnost. Podsvesno, vaš mozak traži izazove. Kao i vaši mišići, i mozak se razvija vežbom. Naučite ponovo da čitate knjige, one na papiru bolje su od elektronskih. Pročitajte nešto iz istorije o delu prošlosti o kome ne znate ništa. Prestanite da „bindžujete“ serije samo da biste bili u toku sa onim što gleda većina. Pronađite svoj ukus, nema ničeg strašnog u tome ako vam je Kafkin „Proces“ omiljena knjiga.

Muzika je postojala mnogo pre nego što su se na sceni pojavile gologuze „cajke“ i reperi sa dva akorda i tri stiha u glavi. Stare ploče ponovo su na ceni, s razlogom, jer od kada je Dejvid Gilmor odsvirao „Shine on, you, crazy diamond“, još uvek ništa bolje nije snimljeno. Uz to, nikad nije kasno da naučite još jedan strani jezik. Ako već morate da se igrate na kompjuteru, logičke igre bolje su od „pucačina“. Igrajte šah, preferans, tablić, šta god, a ako vam je matematika preteška, rešavajte sudoku ili ukrštene reči.

Jer, eksperti veruju da je na kraju sve još uvek u našim rukama i stvar naše odluke. Mozak koji je zaparložen i zakržljao i dalje može da oživi ako povedemo računa o svojim životnim navikama. Marisa Pir, poznati svetski psihoterapeut i autor nekoliko popularnih knjiga kaže: „Da, možda je ‘brain rot’ reč godine, ali ona ne mora da obeleži i godine koje će tek doći. Mi imamo snagu da povratimo kontrolu nad svojim umom ali sve mora da počne ličnim izborom.“

Pisac Ksu Mo veruje da je konfučijanski princip samokultivacije („xiu xing“) dobar način da se izbegne svakodnevni haos i povrati unutrašnji mir: „Sposobnost koncentracije važnija je od svih lajkova. Treba da budemo gospodari svog uma a ne da robujemo svetskoj galami.“ 

Moj pradeda Dušan imao je, nekad davno, prvu vršalicu u svom selu, neku „Geplu“ koju su pokretali upregnuti volovi. Vršalica je lepo služila svim seljacima da ovršu žito ali se onda pojavio novi model na motorni pogon, mašina koja je bila mnogo brža i jednostavnija. Iako je pradeda upozoravao seljake da je ta mašina „đavolja rabota“ i da „hoće da upali žito“, ništa se nije moglo protiv modernizacije – mušterije su se proredile a pradedina „Gepla“ na kraju je parkirana ispod strehe, da se više nikad ne pokrene.

Tehnološki napredak je neumoljiv, sa svim dobrim i lošim stranama koje ga prate. Tek će naredne godine i decenije pokazati u kom smeru će čovečanstvo evoluirati i da li će se opšti trend kretenizacije širokih narodnih masa nastaviti današnjim tempom. Možda smo mi, kao civilizacija, već prešli svoj intelektualni zenit a da to nismo ni primetili, možda smo sada osuđeni na dug period kulturnog opadanja sve dok se svi ne srozamo na nivo „rijaliti“ programa koji nam se napadno serviraju.

Možda nam se čini da živimo u zlatno doba rimske imperije, ali ne vidimo da kontrolu nad svetom polako preuzimaju kulturni varvari koji vrebaju iz TV-aparata, sa internet stranica, iz mobilnih telefona.

Nego... gde smo stali? Ah, da... kod male Mice koja je, inače, medicinska sestra sa Zvezdare. Šta joj se to neverovatno desilo dok je pokušavala da napravi selfi na plaži u Prčnju? Klik! Kad kroz bezbrojne reklame prokopate tunel do samog sadržaja, pročitaćete da je malu Micu pojela ajkula koja je iskočila iz peska. Pa ako internet laže, lažem i ja vas.

RTS OKO

Istorijski let svemirske rakete kompanije „Space X“: Planovi Ilona Maska za kolonizaciju Marsa

Želiš da se probudiš ujutru i pomisliš da će budućnost biti sjajna - i to je suština civilizacije koja putuje kroz svemir. Radi se o verovanju u budućnost i o uverenju da će budućnost biti bolja od prošlosti. A ne mogu da zamislim ništa uzbudljivije od toga da odemo tamo i budemo među zvezdama.

Ilon Mask

Peto lansiranje “Staršipa” kompanije “Space X” obavljeno je 13. oktobra u pola osam po lokalnom vremenu iz “Zvezdanog grada” (poetično ime za komad priobalne teksaške ledine u blizini mesta Boka Čika), područja u kome kompanija Ilona Maska obavlja najveći deo svojih aktivnosti. Lansiranju je prethodila žučna prepirka sa Federalnom administracijom za avijaciju (FAA) koja izdaje dozvole za poletanje u ovakvim slučajevima. “Space X” je već jednom platio kaznu od 160.000 dolara jer je dopustio da se bujica vode kojom se u trenutku poletanja hladi lansirna rampa nekontrolisano razlije po okolini, što je ugrozilo raznovrsni biljni i životinjski, naročiti ptičiji svet. Ovoga puta, FAA je najavila da će biti još stroža i da će pre petog leta konsultovati mnogo širi skup stručnjaka, od ekologa, botaničara i ornitologa do pecaroša tako da je izdavanje dozvole bilo planirano tek za kraj novembra. Ipak, Mask je potegao svoje političke veze i isposlovao dozvolu za let koja je stigla nekoliko sati pred poletanje. 

Da se podsetimo: “Staršip” je najveća raketa koja je ikada poletela. U punoj konfiguraciji visoka je 120 metara a sa gorivom teška 5.000 tona. Reč je o dvostepenoj raketi prečnika 9 metara, konstruisanoj uglavnom od nerđajućeg čelika, koja kao gorivo koristi tečni metan a kao oksidator tečni kiseonik (LOX).  Raketa u nisku Zemljinu orbitu može da iznese teret od 100 do 150 tona, pod uslovom da se oba stepena rakete ponovo koriste. Kada je raketa napravljena za jednokratnu upotrebu, koristan teret može da dostigne i 250 tona a postoje planovi da se nosivost poveća za još sto tona. Prvi stepen (“Super Heavy Booster”) ima 33 “Raptor” motora grupisanih u dve celine: po obodu osnove bustera raspoređeno je 20 motora i oni imaju fiksirane mlaznike. Centralnih 13 motora mogu da se pale i gase po potrebi, menjajući svoju orijentaciju tako da buster u svakom trenutku ima ispravan položaj u prostoru i stabilnu trajektoriju. Poređenja radi, potisak koji ostvaruje “Staršip” dvostrukto je veći od onog koji je imala raketa “Saturn V” koja je odvela Ameriku na Mesec krajem šezdesetih godina. A to nije mala stvar jer je “Saturn V” bio istinski kolos: trostepena raketa, teška 2.800 tona, visoka 110 metara, sa po 5 motora u prva dva stepena koja je trošila 15 tona goriva u sekundi. Sve te brojke “Staršip” je uveliko nadmašio. Konstrukcija sa tako mnogo motora nije dosad viđena u praksi, ako ne računamo nesrećni sovjetski projekat “N1” koji je trebalo da parira Amerikancima u trci za osvajanje Meseca. Sovjetski “mamut” imao je 30 motora u prvom, 8 u drugom i 4 u trećem stepenu. Ali ono što sovjetski inženjeri nisu nikad uspeli da savladaju je koordinacija ovih motora tako da je svih pet probnih lansiranja završeno spektakularnim eksplozijama u ranim fazama leta nakon čega je SSSR predao lunarnu trku.

“Raptor” motori koje koristi “Staršip” pravo su remek-delo inženjerstva. “Raptor” je prvi motor u komercijalnoj eksploataciji koji je “samodovoljan”: ima pretkomore za sagorevanje koje pokreću turbine koje, opet, pokreću pumpe koje ubrizgavaju gorivo u komoru za sagorevanje. Sve ono što je prošlo kroz pretkomore takođe završava u centralnoj komori tako da ovaj motor predstavlja autonomnu pogonsku celinu u kojoj se iskoristi svaki gram goriva. Dizajn je tokom godina konstantno napredovao tako da današnji motor ima neuporedivo jednostavniju konstrukciju što olakšava njegovu proizvodnju i održavanje. S obzirom da su motori, baš kao i sve ostalo, predviđeni za višekratnu upotrebu, jako je bitno da u njima ostane jako malo čađi nakon završenog leta - upravo zbog toga kao gorivo izabran je metan jer on u kombinaciji sa kiseonikom, za razliku od težih ugljovodonika, stvara zanemarljivu količinu pepela.

Drugi stepen “Staršipa” predstavlja orbitalni deo u kome će, jednoga dana, boraviti astronauti. Liči na veliki raketoplan (visok je skoro 50 metara) sa relativno malim komandnim površinama. Ima šest motora od kojih se tri koriste i prilikom poletanja i prilikom sletanja. Obložen je sa 18.000 keramičkih ploča koje treba da ga zaštite od aerodinamičkog pregrevanja prilikom spuštanja kroz atmosferu. Konstruisan je tako da može da sleti tamo gde atmosfere ima (Zemlja ili Mars) ali i tamo gde atmosfere nema pa je kočenje moguće samo motorima (u slučaju Meseca). 

Zašto se FAA posebno interesovala za ovaj let? Bio je to prvi pokušaj da se deo rakete “spase” i iskoristi za naredno lansiranje. U jednom aprilskom intervjuu, Ilon Mask je izjavio da “Space X” ima 80-90% šansi da uspešno vrati buster na zemlju do kraja ove godine. Brojke mu nisu išle u prilog: u četiri prethodna pokušaja uništena su oba stepena rakete: buster bi pao u Meksički zaliv dok bi deo za posadu nestao u dubinama Indijskog okeana. Svi ti letovi, baš kao i ovaj poslednji, bili su sub-oribtalni: drugi stepen nikad nije dostigao prvu kosmičku brzinu potrebnu za let oko Zemljine kugle. U petom pokušaju, “Space X” je najavio mogućnost da prvi stepen meko prizemlji tako što će ga prihvatiti posebna “klešta” montirana na lansirnu rampu (koja je zbog toga dobila ime “Mehazila”). Takav pokušaj mogao je da bude potencijalno opasan po ljude i životinje na kopnu, a neminovan je i supersonični “bum”, s obzirom da se buster, u trenutku kada započne povratak na zemlju, kreće hipersoničnim brzinama. Okolina “Zvezdanog grada” predstavlja vrlo šarolik, dinamičan ekosistem i za FAA je bilo važno da on ostane netaknut, čak i ako sve krene naopako.

Elon Mask o osvajanju Marsa

Šanse za povratak bustera na lansirnu rampu nisu bile velike tako da je inicijalna trajektorija predviđala još jedan pad prvog stepena u more. FAA i “Space X” definisali su više od hiljadu različitih preduslova koji su morali da budu ispunjeni pre nego što bi buster ručnom komandom bio usmeren nazad na kopno, ka kleštima “Mehazile”. Srećom, lansiranje je obavljeno striktno u skladu sa protokolom tako da je, nedugo pošto je raketa dostigla maksimalnu visinu od 210 kilometara i odvojila se od drugog stepena, doneta odluka da se započne manevar hvatanja bustera. I sve je prošlo skoro savršeno, ako se izuzmu mala odstupanja od idealne vertikale u poslednjim sekundama povratka. Kada su se motori za kočenje ugasili, sedam minuta nakon poletanja, buster se nalazio u snažnom zagrljaju “Mehazile”, spreman za inspekciju, verovatno i novi let. Sportskim rečima, ovo nije bio “koš sa pola terena” - ovo je bio koš sa terena u susednoj državi, nešto što samo Stef Kari može da izvede.

Drugi stepen nastavio je let po inerciji još sat vremena. S obzirom da se prošli let iz juna ove godine neslavno završio (termički štit je popustio na više mesta što je dovelo do značajnih strukturnih oštećenja letelice pre pada u more), inženjeri su potrošili preko 12.000 radnih sati da sve zaštitne keramičke ploče zamene novim, lakšim i otpornijim materijalom. Letelica je uspešno prošla kroz gušće slojeve atmosfere a zatim uključila motore za kočenje kako bi se, nakon 66 minuta leta, u vertikalnom položaju lagano spustila na površinu Indijskog okeana, tačno na planiranom mestu i u znatno boljem stanju nego posle prethodnog lansiranja. 

Bez sumnje, bio je ovo let za istoriju, veliki korak u pravom smeru, sa konačnim ciljem da se oba stepena letelice spasu i sačuvaju za naredni let. Potpuna “reciklaža” svih kapitalnih delova mogla bi da svede troškove lansiranja praktično na trošak goriva, na desetak miliona dolara po letu ili samo dva. “Možda ovi brojevi deluju nezamislivo, niko nikad nije verovao da je tako nešto moguće”, rekao je Mask, “ali mi ne kršimo nijedan zakon fizike da bismo ovo postigli”.

“Staršip” nije samo još jedna raketa koja će se pojaviti na tržištu kao sredstvo za lansiranje satelita. Za tako nešto Mask već ima “Falcon 9” i “Falcon Heavy” koji brojem svojih letova i niskom cenom eksploatacije tuku konkurentske kompanije (uključujući i Evropljane) direktno u glavu. Ako se ostvare Maskove vizije, ako projekat preboli dečije bolesti, ako se implementira već isplanirani sistem za ponovno tankiranje letelice u Zemljinoj orbiti iz prethodno lansiranih rezervoara, biće ovo letelica za “velika dela” i neke daleke destinacije: Mesec, Mars, Jupiter...

Šta je sledeće? Nema sumnje da će uslediti dodatni letovi koji treba da “ispeglaju” sve uočene nedostatke, naročito kad je drugi stepen u pitanju koji nijedan od prethodnih pet letova nije završio bez manjih ili većih oštećenja (novine su stidljivo objavile podatak da je nakon ovog poslednjeg, petog leta, i mekog prizemljenja na površinu Indijskog okeana, drugi stepen eksplodirao nakon svega nekoliko sekundi). Nakon toga, raketa će verovatno biti iskorišćena da u kratkom roku iskompletira “Starlink”, mrežu telekomunikacionih satelita koji će obezbediti širokopojasni internet u svakom kutku Zemljine kugle.

Falcon 9 Heavy

A onda na red dolazi prvi veliki ispit, realizacija ugovora koji “Space X” ima s američkom kosmičkom agencijom NASA: “Staršip” je 2021. godine izabran kao vozilo koje treba meko da spusti posadu astronauta na površinu Meseca (uključujući i prvu ženu), posle pauze od preko pola veka. Po planu, to bi trebalo da se desi tokom NASA misije “Artemis 3” koja je planirana za 2026. godinu. “Staršip” je dovoljno moćan da let do Zemljinog satelita i natrag izvede potpuno samostalno, ali se NASA opredelila za malo složeniji pristup. Astronauti će do Meseca leteti koristeći nosač “SLS” koji je NASA nedavno uvela u operativnu upotrebu, sa “Orion” kapsulom na vrhu u kojoj će se nalaziti posada. U Mesečevoj orbiti, astronauti će preći iz “Oriona” u “Staršip” koji će obaviti poslednju fazu prizemljenja. Nakon višenedeljnog boravka na površini Meseca, “Staršip” će astronaute ponovo vratiti u “Orion” nakon čega sledi povratak kući. 

Prema ugovoru, NASA neće dozvoliti Masku da se “vežba” na brodu sa posadom: pre nego što bude odobren let sa astronautima, “Space X” će morati da demonstrira sposobnost “Staršipa” da bez greške obavi sve faze leta, uključujući i sletanje na Mesec. Za ova dva leta, jedan “pokazni” i jedan “praktični”, NASA je uplatila Maskovoj kompaniji skoro tri milijarde dolara. Ceo proces nije bio obavljen sasvim transparentno tako da je Džef Bezos, vlasnik “Amazona” i kosmičke kompanije “Blue Origin”, u jednom trenutku pokrenuo spor koji je utihnuo tek kada je NASA objavila da je Bezosova ponuda bila neuporedivo skuplja od Maskove.

Realno, Mask ne bi trebalo da ima problema da ispuni svoje ugovorne obaveze sa tehničke strane ali je veliko pitanje da li će se sve desiti u planiranim rokovima. Drugi stepen “Staršipa”, onaj koji na kraju treba da završi na Mesečevoj površini, trenutno je i najslabiji deo konstrukcije. Ali Mask sve ovo ne radi zbog puta na Mesec, za njega je to kao kad krenete iz Niša za Beograd pa usput svratite u pečenjaru “Kod Gruju” (sic!) tamo negde kod Ćuprije.

Nije tajna da je Mask opsednut Marsom kao narednom stanicom u svojoj kosmičkoj avanturi, “Tviter” je prepun njegovih fantastičnih vizija u kojima kosmonauti, nošeni krilima neke buduće “Staršip” flote osvajaju crvenu planetu baš kao što je preko mnogo vekova Kolumbo sa svoja tri jedrenjaka započeo kolonizaciju Amerike. Mask je, inače, jedan od najistaknutijih članova organizacije “Mars Society” koja je osnovana krajem prošlog veka i za cilj ima da popularizuje istraživanje Marsa koje, u kranjoj instanci, treba da omogući čovečanstvu trajno naseljavanje ove planete. Organizacija ima više nego solidnu reputaciju i može da se pohvali članstvom koje u velikoj većini čine ozbiljni naučnici, inženjeri, futurolozi, bivši i sadašnji astronauti, preduzetnici, bogati zanesenjaci i svi drugi koji veruju da čovek ne sme da ostane zauvek zarobljen na matičnoj planeti jer će ona, ako se nastavi sa sadašnjim stepenom eksploatacije, industrijalizacije, prateće ekološke devastacije i nekontrolisane ekspanzije stanovništva, pre ili kasnije postati krajnje negostoljubivo mesto za život. 

U poslednjih 25 godina “Space X” je javnosti predstavio nekoliko projekata za kolonizaciju Marsa čime bi budućnost čovečanstva bila osigurana na duge staze. Nijedan od tih projekata nije privukao značajnu pažnju, kamoli obezbedio budžet za dalju razradu. Ipak, “Staršip” je sve promenio, Mask je sada u stanju da sam ispunjava svoje planove bez ičije pomoći. “Space X” je već najavio da će prvi “Staršip”, bez astronauta, poleteti put Marsa 2026. godine kada će međusobni položaj Zemlje i Marsa biti optimalan. Kako bi se taj položaj što bolje iskoristio, planirana su još četiri probna leta bez posade u istom periodu a ako sve prođe kako treba, letovi sa astronautima trebalo bi da krenu već 2029. godine!    

Ilon Mask, međutim, ne želi samo da pobode američku zastavu na crvenu planetu. Njegov krajnji cilj je kolonizacija Marsa. Za tako nešto potrebno je mnogo kosmičkih brodova, za tako nešto Mask se sprema kao saveznici 1944. godine za invaziju na Normandiju. Već se podiže ogromna fabrika koja će na svom vrhuncu proizvoditi jedan kompletan “Staršip” svakoga dana.

Pre nego što prvi astronauti kroče na Mars, tamo će se iskrcati desetine teretnih brodova koji će za prve posetioce dopremiti sve što je potrebno za novi početak: konstrukcioni materijal, mašine, generatore, hranu i ostali bakaluk... Prva posada trebalo bi da ima 10-12 ljudi i njen osnovni zadatak bio bi da tamo napravi fabriku goriva i bazični logor koji bi se kasnije proširivao. Kada osnovna priprema bude obavljena, prava kolonizacija može da počne, sa sve većim brojem putnika po jednom letu. Računica je prosta: povoljan položaj Zemlje u odnosu na Mars (tzv. “prozor za lansiranje”) ponavlja se svakih 26 meseci. Tokom svakog tog perioda Mask planira da lansira hiljadu brodova ka Marsu, svaki sa po pedesetak, možda i stotinu “emigranata”. Takvim tempom, do 2050. godine na Marsu će nići samoodrživa naseobina sa oko milion stanovnika.   

Tramp i Mask tokom predizborne kapmanje

Mask priznaje da je, bar na prvi pogled, Mars negostoljubiv, nalik na kamenitu, beživotnu i hladnu pustinju (tamošnja temperatura varira od -120℃ na polovima do +20℃ na ekvatoru tokom najtoplijeg dana u godini, ali se u proseku kreće oko -60℃). Međutim, tamo se i dalje mogu naći svi elementi koji su čoveku neophodni da bi on tamo ostao i bio samodovoljan tokom dugačkog vremenskog perioda. Retka atmosfera Marsa dominantno je sačinjena od ugljen-dioksida, malih količina azota i zanemarljive količine drugih gasova. Tu su i ogromne, već potvrđene, količine podzemnog leda koji za stanovnike Marsa može da obezbedi pijaću vodu ali i izvor energije jer se disocijacijom vode korišćenjem energije dobijene iz solarnih panela mogu dobiti vodonik i kiseonik, dve komponente koje se mogu upotrebiti kao raketno gorivo. Kiseonik, u kombinaciji sa azotom, može da obezbedi atmosferu nalik onoj na Zemlji kojom će biti ispunjene kupole ispod kojih će nići prva naselja. Osim toga, od pomenutih hemijskih elemenata moguće je proizvesti i veštačko đubrivo koje će, u kombinaciji sa ugljen-dioksidom iz atmosfere, omogućiti doseljenicima da uzgajaju raznovrsne poljoprivredne kulture. Trajanje dana na Marsu vrlo je slično trajnju dana na Zemlji tako da ljudi ne bi morali dugo da se prilagođavaju potpuno drugačijem ciklusu dana i noći. I na kraju, gravitacija na Marsu dostiže jedva 40% one na Zemlji tako da bi transport i rukovanje masivnim teretima bilo neuporedivo lakše i efikasnije.

Vizija koju Mask nudi zalazi i u vrlo suptilne detalje kao što je društveno uređenje kolonije koja će se omasoviti u relativno kratkom vremenskom periodu. I pored svoje neskrivene naklonosti prema Trampu, Mask ne smatra da bi on trebalo da preuzme upravu na Marsu onda kada mu istekne (ne)verovatni drugi mandat u Beloj kući. Umesto predstavničke, Mask na Marsu predviđa direktnu demokratiju, nešto nalik na sednicu kućnog saveta gde su svi stanari okupljeni na gomili sve dok se u opštoj galami i otimanju za reč ne iskristališe predlog koji je (ne)prihvatljiv za većinu. Drugo esencijalno pravo koje bi imali “Marsijanci” bilo bi samoupravljanje, ne u smislu Tita i Kardelja (malo je verovatno da je Mask čitao njihova sabrana dela), više kao izraz samostalnosti kolonista od bilo kakvog upliva političke volje ovozemaljskih država i institucija.

Sve je to lepo ali Maskova vizija ima jednu veliku manu: ona je neostvarljiva u današnje doba, danas, sutra, za pet, deset ili dvadeset godina. Jednostavno, to što Mask fantazira “neće da bude”, iz više razloga. 

Njegova vizija preskače gomilu delikatnih pitanja koja se ne mogu ignorisati: kako će se astronauti na višemesečnom putu do Marsa štititi od smrtonosnog kosmičkog zračenja? Put do Marsa nije kratak, traje oko šest meseci, što se ni uz dodatni utrošak goriva ne može svesti na manje od četiri. S kakvim psihološkim (psihijatrijskim?) izazovima će se susresti putnici ograničeni na monotoni zatvoreni prostor bez ikakve mogućnosti da naprave polukružni zaokret i u slučaju nužde hitno se vrate na Zemlju? Šta će biti sa onima koji se tokom puta ili na Marsu razbole, kojima će biti neophodni skeneri, magnetne rezonance, respiratori, komplikovane hirurške intervencije ili dugotrajna nega lekovima koji se ne mogu sintetisati na Marsu? Kako će doseljenici generisati potrebnu energiju? Pomoću kvadratnog metra solarnog panela na Zemlji moguće je, u idelanim uslovima i bez gubitaka, dobiti jedan kilovat električne energije. Mars je značajno dalji od Sunca, efikasnost solarnih panela upola je manja tako da i njihova površina, za istu generisanu snagu, mora da bude bar dvostruko veća. Uz to, paneli na Marsu traže neprekidno čišćenje jer će ih vetar, ma koliko bio slab, neprekidno prekrivati sveprisutnom finom prašinom. Kakve će efekte imati slaba gravitacija na mišiće i kosti doseljenika koji planiraju da godinama ostanu na crvenoj planeti? Tačno je da ispod površine Marsa ima velikih količina leda ali je on, baš kao i zemljište, zaprljan perhloratima, korozivnim jedinjenjima koja mogu da oštete svaku opremu ili mašinu a opasna su i po zdravlje, čak i u malim količinama. Kakva je, uopšte, svrha stvaranja naseobine usred monotonije negostoljubivog, hladnog krša koji čine kamenje, crvenkasta prašina i tek poneko brdo? 

Sa druge strane, po klimatskim uslovima, Mars ponajviše liči na Antarktik: ako je tako, zašto ga ljudi već nisu masovno naselili (temperature su slične ali su vazduh, voda i hrana tamo neuporedivo dostupniji nego na Marsu)? U slučaju da Zemlja zaista postane krajnje negostoljubiva, mnogi stručnjaci smatraju da je mnogo jednostavnije uspostaviti samoodrživi ekosistem ispod površine Zemlje, koristeći prirodna podzemna skloništa ili masivne, višespratne bunkere, nego to isto raditi u neuporedivo težim uslovima na Marsu (ako već niste, pročitajte fenomenalnu pripovetku “Silos” Hjua Hauija ili pogledajte istoimenu seriju, priču o ljudima koji su se nakon neimenovane katastrofe sklonili u ogromno betonsko sklonište koje jedva proviruje iznad površine Zemlje).

I poznata imena imaju svoje prmedbe. Martin Ris, član britanskog Kraljevskog astronomskog društva kaže da je Maskova priča o Marsu “opasna zabluda”. Barak Obama, bivši američki predsednik, ne krije da Maskovu kolonizaciju vidi kako nonsens, običnu budalaštinu: “Zemlja nakon nuklearnog rata i dalje bi bila pogodnije mesto za život u odnosu Mars”. Džef Bezos takođe ima sasvim drugačiju viziju: “Umesto kolonizacije Marsa, pametnije je da trud i novac uložimo u izmeštanje teške i ekološki opasne industrije u Zemljinu orbitu”. Džordž Dvorski, poznati kanadski futurista, nazvao je Maskove planove “čistim zamlaćivanjem, bez trunke promišljenosti”. Ali, Mask se ne obazire mnogo na svoje kritičare. Ima ironije u činjenici da je, nekad davno, Verner fon Braun, legendarni konstruktor nemačkog “Fau-2” i brojnih američkih raketa, uključujući i famozni “Saturn V”, u svojoj knjizi “Projekt Mars: Tehnička priča” opisao zamišljenu koloniju ljudi na Marsu koju vodi izabrani lider po imenu “Ilon”.

Maskove fantazije posledica su njegovih uspeha koji se u poslednje vreme nižu kao na pokretnoj traci. Svaki od pet letova “Staršipa” bio je uspešniji od prethodnog, svaki je predstavljao odskočnu dasku za onaj naredni. Kad vam sve ide od ruke, prirodno je da počnete da laskate samom sebi verujući da ne postoji cilj koji je dovoljno veliki i komplikovan da bi bio nedostižan. Ali, nauka nas uči da, vrlo često, problem može da postane toliko složen da je, zapravo, nerešiv. 

Uzmite neku najprostiju matematičku jednačinu, još u osnovnoj školi vas nauče kako da je rešite u par koraka. Malo posle, na red dođu one kvadratne, drugog stepena, svaki srednjoškolac se nekako izbori s njom. Oni koji su studirali matematiku ili neki “jači” tehnički fakultet, možda su se očešali o jednačine trećeg i četvrtog stepena i ostali zapanjeni gargantuanskim formulama koje definišu njihova rešenja. I sad bi neki matematičar, ambiciozan kao Mask, mogao da najavi da će kad-tad rešiti i jednačinu petog, šestog, ili bilo kog većeg stepena. Ali postoje mesta na kojima priroda stavlja tačku i nameće ograničenja protiv kojih ne možemo ništa. Jedan genijalni francuski matematičar, Evarist Galoa, iako je veći deo svog (pre)kratkog života proveo po zatvorima zbog svojih političkih uverenja i na kraju, pod nerazjašnjenim okolnostima, bio ubijen u dvoboju u dvadesetoj godini, dokazao je, čameći u nekoj ubogoj apsani, da se jednačine petog i višeg stepena ne mogu rešiti uobičajenim matematičkim alatima i time stavio tačku na problem koji je mučio matematičare više od tri veka.

Tako je i s Marsom. Od kada je u Srbiji počeo da izlazi legendarni naučno-popularni časopis “Galaksija” (bilo je to 1972. godine, zamislite, u “mračnim komunističkim vremenima”), naseljavanje Marsa trebalo je da se desi u narednih 30 godina. Tako je bilo tada, tako je bilo na prelomu dva veka, tako je i danas. Drugim rečima, ta velika “invazija” na Mars desiće se nikad, a možda ni tada. Ovo “nikad” shvatite figurativno - reč je o dalekoj budućnosti koju će neki od vas dočekati a neki od nas i nećemo. Slično je i sa kontrolisanom termonuklearnom fuzijom, neiscrpnim izvorom čiste i jeftine energije, samo što je ovde rok još duži, najmanje 50 godina. 

Ima toga još: lek protiv raka, usporavanje starenja i drastično produženje ljudskog veka, opšta veštačka inteligencija (nešto sasvim drugo u odnosu na sadašnje AI sisteme koji su zasnovani na jezičkim modelima koji, u principu, igraju “kalodont”, tj. pogađaju narednu reč tako da rečenica bude “logična”), superprovodnici koji funkcionišu na sobnoj temperaturi, puno razumevanje procesa koji se odvijaju u ljudskom mozgu, kvantni računari koji mogu nešto da reše u praksi a ne samo u teoriji... Svet nauke i tehnike pun je neispunjenih obećanja koja gutaju vreme i pare zanesenjaka koji to sebi mogu da priušte. Mask je, izgleda, uporan da reši svoju “jednačinu petog stepena” i nema tog Galoe koji će ga ubediti da se okane ćoravog posla.

RTS OKO