Robert Openhajmer i njegova bomba

Robert Openhajmer
“...I postadoh Smrt - uništitelj svetova!” Ove reči iz hinduističkog speva “Bhagavad-gita” odzvanjale su u glavi Roberta Openhajmera, naučnog direktora projekta “Menheten”, dok je 16. jula 1945. godine, u cik zore, zajedno sa probranom ekipom naučnika i oficira posmatrao detonaciju “Trinitija”, prve eksperimentalne atomske bombe. Detonacija plutonijumske bombe izvedena je u Novom Meksiku, u pustinji simboličnog imena: “Dan mrtvih”. Dan ranije, naučnici su se kladili kolika će biti snaga eksplozije: 3, 5 ili 10 hiljada tona klasičnog TNT-a. Ispostavilo se da je eksplozija bila jača od 20 hiljada tona. “Neki ljudi su se smejali i radovali, neki su aplaudirali, neki plakali. Većina je samo ćutala. Svi zajedno znali smo da svet više nikad neće biti isti”, rekao je kasnije Openhajmer. 

Priča o američkoj atomskoj bombi počinje 1939. godine kada su Albert Ajnštajn i Leo Silard napisali pismo predsedniku Ruzveltu u kome otvoreno izražavaju svoju bojazan da će Hitler i nacisti vrlo brzo konstruisati atomsku bombu. Krajnje je vreme, smatrali su naučnici, da Amerika razvije sopstveni nuklearni program i pretekne Nemce u njihovoj nameri. Sam Ajnštajn kasnije će ovo pismo smatrati za jednu od najvećih grešaka u svom životu: “Da sam znao da su Nemci bili na pogrešnom tragu i da nikad neće napraviti bombu, da sam znao da će američka atomska bomba biti zaista upotrebljena, nikad ne bih napisao tako nešto”. Svejedno, Ruzvelt je reagovao i u oktobru 1941. godine, dva meseca pre ulaska Amerika u rat, izdao formalno naređenje da se krene u razvoj nuklearnog oružja. Nastao je projekat “Menhetn” na čije čelo je postavljen general Lesli Grouvs.

U to vreme već se znalo da se prilikom fisije (cepanja) jezgara teških elemenata, pre svega uranijuma i plutonijuma, oslobađa velika količina energije i određen broj neutrona. Ovi neutroni mogu da pogode nova atomska jezgra, učine ih nestabilnim i tako dovedu do njihovog cepanja. Ako imate dovoljnu, tzv. “kritičnu” masu fisionog materijala, nastaje lančana reakcija koja se eksponencijalno ubrzava sve dok generisana energija ne dovede do eksplozije. Bili su to tehnički principi ali je put do prave bombe bio dugačak: pre svega, trebalo je pribaviti dovoljnu količinu fisionog materijala: uranijum se u dovoljnoj koncentraciji mogao naći samo u belgijskom Kongu, dok je plutonijum element koga u prirodi ima tek u tragovima tako da prozivodnja mora da se obavi u laboratoriji, mutacijom uranijuma u plutonijum. Prerada uranijumske rude takođe je vrlo komplikovana jer se za fisiju može iskoristiti samo relativno redak izotop U235 dok je onaj dominantan, U238, neupotrebljiv.  

Iako je na čelu projekta bio Grouvs kao vojno lice, od samog početka bilo je jasno da se projekat ne može realizovati bez učešća vrhunskih američkih fizičara. I ne samo njih: bili su potrebni i hemičari, metalurzi, inženjeri za eksplozive, mašinski inženjeri. A sve njih je neko trebalo da vodi. Izbor je, prilično iznenađujuće, pao na Roberta Openhajmera koji je 1942. godine imenovan za direktora Laboratorije za tajno oružje, de facto prvog civilnog čoveka u projektu “Menhetn”. 

General Grouvs i Openhajmer

Ni danas nije sasvim jasno zašto se Grouvs odlučio upravo za Openhajmera: on nije imao nikakvo iskustvo na velikim istraživačkim projektima, u prošlosti se družio s komunistima i ispoljavao snažna levičarska uverenja a nije imao ni Nobelovu nagradu, što je potencijalno moglo da se pretvori u nedostatak autoriteta. Međutim, Grouvs je, po svojoj prilici, bio opčinjen Openhajmerovom sposobnošću da kompleksan problem brzo sagleda iz svih uglova i odmah vidi put do rešenja. Takođe, Openhajmer je imao izraženu ambiciju i vrlo široko, multi-disciplinarno znanje, nešto što je Grouvs smatrao esencijalnim. Utisak koji je Openhjamer ostavio bio je toliko jak da je Grouvs prinudio bezbednosne službe da Openhajmeru izdaju “bezbednosni sertifikat” i omoguće mu rad na projektu, i pored njegovih “diskutabilnih” političkih opredeljenja (tu istu bezbednosnu proveru Albert Ajnštajn nikad nije prošao zbog svog statusa “slavne ličnosti” i pacifističkih ubeđenja).  

Robert Operhajmer rođen je 1904. godine u Njujorku, u jevrejskoj porodici koja se u Ameriku doselila iz Nemačke. Njegov otac ubrzo se obogatio kao trgovac tekstilom tako da je Openhajmer odrastao u izobilju, u kući ukrašenoj slikama Van Goga i Pikasa. Iako višeg socijalnog statusa, Openhajmer je u školi uvek bio pristupačan, velikodušan i srdačan, ponekad sramežljiv i zamišljen. Završio je hemiju na Harvardu i krenuo u Evropu da se usavršava ali je dugo imao utisak da je na pogrešnom putu. Najteže mu je bilo u Kembridžu, gde mu je vreme prolazilo u nes(p)retnim hemijskim eksperimentima. Nakon jedne kritike koju mu je uputio mentor, Openhajmer mu je, posle časova, na stolu ostavio jabuku “obogaćenu” hemikalijama iz laboratorije. Slučaj je otkriven na vreme, niko nije stradao, a Openhajmer je dobio relativno blagu kaznu - da se redovno javlja psihijatru koji je ubrzo digao ruke od njega. 

Openhajmerov talenat došao je do punog izraza tek kada je hemiju zamenio za teorijsku fiziku. Doktorirao je u 23. godini kod čuvenog kvantnog fizičara Maksa Borna. Odmah nakon toga vratio se u Ameriku da bi postao profesor na Tehničkom institutu u Kaliforniji (Caltech). U to vreme, zahvaljujuči svojim naučnim radovima, već je bio dobro poznati naučnik sa razgranatom mrežom poznanstava. Njegovi radovi bili su relativno kratki, često kriptični i teški za čitanje, začinjeni obiljem teško dokučive matematike, ali su mu zato ideje bile briljantne, često genijalne. Njegovi vizionarski radovi o belim patuljcima, evoluciji zvezda i kolapsu materije dobili su potvrdu tek mnogo decenija kasnije kada su otkrivene neutronske zvezde i crne rupe. Zajedno sa Polom Dirakom predvideo je postojanje pozitorna, prve čestice antimaterije koja je, nedugo potom, i eksperimentalno uhvaćena. Openhajmer je bio i talentovan profesor, duhovit i elokventan, sposoban da raspali maštu svojih slušalaca duhovitim opaskama i neočekivanim detaljima: mnogi njegovi studenti kasnije su imitirali njegov način govora, hod ili stil pisanja po tabli. Uz to, Openhajmer je bio i veliki ljubitelj književnosti, naročito Prusta, naučio je sanskrit samo da bi mogao da u originalu čita stare indijske epove.

Grouvs je u Openhjameru pronašao pravog saradnika. Obojica su zaključili da je nemoguće realizovati jedan super-tajni projekat u gradskim uslovima. Na inicijativu Openhajmera, odlučeno je da se u Los Alamosu u Novom Meksiku, podigne čitav jedan grad koji bi naselili naučnici i inženjeri i koji bi, potpuno izolovani od spoljnog sveta, neometano mogli da rade na projektu. Mesto je, u suštini, bila pustinja, što je potpuno odgovaralo Openhajmeru koji je u blizini imao ranč i voleo divlju, netaknutu prirodu. Los Alamos je pri kraju rata imao 6.000 stanovnika a na izgradnju ove lokacije, i još nekoliko sličnih gde se obogaćivao uranijum, potrošeno je preko dve milijarde tadašnjih dolara (oko 25 milijardi današnjih). 

Los Alamos

Openhajmeru je uspelo da u Los Alamosu okupi “dream team” američke nauke. Zajedno sa njim na projektu su radili Enriko Fermi, Hans Bete, Stanislav Ulam, Edvard Teler, Ričard Fejnman, Džon fon Nojman, Klaus Fuks (kasnije raskrinkan kao sovjetski špijun)... Uz njih, Openhajmer je doveo i molere, muzičare, ugostitelje, sve one bez kojih nije moguće zamisliti kompletnu zajednicu. Samo mali broj ljudi uključenih u projekt znao je njegov stvarni cilj - za mnoge “obične ljude”, posao se svodio na besciljno, skoro besmisleno okretanje dugmića, pomeranje poluga ili praćenje brojčanika. Naizgled krhki Openhajmer (visok 180cm i težak svega 52kg) pokazao se kako jako dobar menadžer a naročito je imponovala njegova posvećnost i aktivno učešće u bezbrojnim naučnim sastancima gde se diskutovalo o ovom ili onom konstrukcionom detalju. Isidor Rabi, jedan od naučnika angažovanih na projektu, rekao je da je izbor Openhajmera bio “trenutak genijalnosti” generala Grouvsa koga, inače, nisu smatrali genijem.

Nakon uspešnog testiranja prve atomske bombe, Openhajmer je bio ushićen. Savremenici su zabeležili da je u prvim danima nakon opitne eksplozije hodao kao Gari Kuper u vesternu “Tačno u podne”: lagano, samouvereno i gordo uzdignute glave. Obraćajući se oduševljenoj masi u Los Alamosu, Openhajmer je neskriveno likovao vitlajući pesnicom po vazduhu. Bilo mu je žao što bomba nije bila napravljena malo ranije kako bi mogla da bude bačena na Hitlerovu Nemačku. Iako je imao saosećanje za Japance koji su bili očigledna naredna meta (“ti jadni mali ljudi...”), to ga nije sprečilo da aktivno učestvuje u pripremi bombardovanja Hirošime i Nagasakija (“ne treba da aktiviramo bombu previsoko, to će smanjiti razarujući efekat na zemlji; i nikako po kiši i magli, vremenski uslovi treba da budu optimalni”). Kada je bomba pala na Hirošimu, Openhajmer je bio ushićen, poput čoveka koji je stigao na cilj i doživeo veliko olakšanje.

"Triniti", prva atomska bomba
Sa završetkom Drugog svetskog rata, nakon stravičnih žrtava koje su zadesile Japan, stav Openhajmera radikalno se promenio, iz razloga koji nikada nisu do kraja odgonetnuti. Postao je, u neku ruku, idealista, zagovornik ideje koju je svojevremeno formulisao Frenklin Ruzvelt, da u nekom boljem svetu Ujedinjene nacije moraju da imaju videću ulogu i da atomsko oružje treba da podleže međunarodnoj kontroli. Openhajmerov naivni stav bio je u ogromom raskoraku sa težnjama američke administracije da, nakon one atomske, razvije i neuporedivo jaču, hidrogensku super-bombu u kojoj bi atomska bomba bila tek inicijalna kapisla. Umesto na cepanju, hidrogenska bomba zasniva se na spajanju, fuziji lakših elemenata u teže, nalik na proces koji Suncu omogućava da sija već milijardamna godina. Mogućnost stvaranja Sunca na Zemlji visila je u vazduhu još na samom početku projekta “Menhetn” a idejni koncept fuzione bombe razradio je Edvard Teler. Openhajmer je, međutim, taj projekat skrajnuo, dodelivši mu vrlo ograničene materijalne resurse verujući da je hidrogenska bomba besmislena, da ne postoje dovoljno velike mete za ovo apokaliptično oružje i da nikakav ratni cilj ne bi mogao da opravda nezamislive ljudske žrtve.

Openhajmer je vrlo brzo počeo da gubi svoja uporišta u američkoj vojnoj i političkoj administraciji. Težak udarac dobio je i od predsednika Trumana, lično: slušajući kako mu se Openhajmer žali na “krvave ruke” i nemirnu savest, Truman mu je rekao da krivica ne pripada onom ko je bombu napravio, već onom ko je naredio da se ona upotrebi, da bi zatim naredio da se Openhajmer isprati iz Bele kuće uz napomenu da više nikad ne želi da vidi “ovog plačljivka”. Stari neprijatelji, političari koji je Openhajmer svojevremeno omalovažio ili ismejao pred raznim kongresnim komisijama, ponovo su digli svoju glavu. Iskopan je njegov dosije koji je FBI, na čelu sa Edgarom Huverom, vodio još od pre rata, u kome su crvenom bojom bili podvučeni mnogobrojni Openhajmerovi kontakti sa američkim komunistima. Među njima je bila Džin Tatlok, vatrena levičarka i prva velika Openhajmerova ljubav, koja mu je mnogo puta slomila srce da bi na kraju zapala u depresiju i izvršila samoubistvo. U redovima komunista bila je i njegova dugogodišnja supruga Kiti koja je kasnije istupila iz formalne komunističke organizacije ali nikad nije ostavila levičarska uverenja. Komunista je bio i Openhajmerov brat Frenk, talentovani naučnik koji će zbog svojih ubeđenja ostati bez karijere: na kraju je završio kao uzgajivač stoke jer drugi posao nije mogao da nađe. Sam Openhajmer nije krio da je bio simpatizer revolucionara u Frankovoj Španiji, da je imao “intelektualni interes” za komunističku ideologiju, niti je želeo da porekne činjenicu da su brojni njegovi studenti i saradnici bili komunisti. Ono što, međutim, nije mogao da prihvati su optužbe da je bio špijun koji je Sovjetima odavao najveće državne tajne.

Robert Openhajmer pred Komisijom za istraživanje antiameričkih aktivnosti

Usledila su saslušanja pred Komisijom za istraživanje anti-američkih aktivnosti tokom kojih će Openhajmer saznati da je već godinama prisluškivan, da su mu ozvučeni stan i kancelarija i da ga agenti FBI prate na svakom koraku, danju i noću. Ljudi koji su radili sa Openhajmerom pojavili su se kao svedoci, mada je bilo i onih, poput Lorenca Ernsta, koji su odbili da svedoče pozivajući se na bolest. Iako je šira naučna javnost bila listom uz Openhajmera, oni koji su se pojavili pred komisijom svedočili su, uglavnom, protiv njega. Edvard Teler je rekao da on nema saznanja da je Openhajmer ikada učestvovao u nedoličnim anti-državnim aktivnostima ali je naglasio da ne bi voleo da se najveće američke tajne i dalje nalaze u Openhajmerovim rukama. Čak je i general Grouvs priznao da bi, suočen sa novim saznanjima, doneo drugačiju odluku i da verovatno nikad ne bi uključio Openhajmera u projekat “Menhetn”. 

Kako se Openhamer držao tokom saslušanja? Podstaknut od strane svoje supruge da se bori, Openhajmer nije želeo da se preda i uporno je istrajavao u odbrani svoje čestitosti. Da je u tome bio naročito spretan - nije! Ispostavilo se da su neke priče iz prošlosti koje je sam ispričao, poput one one o čoveku koji mu se ponudio s namerom da poverljive informacije prebaci u sovjetsku ambasadu, samo delimično tačne. Krijući identitet jednih, Openhajmer je često pisao optužnicu protiv drugih ljudi, naivno verujući da FBI sve to nije uredno arhivirao u svojim dnevnicima praćenja. Openhajmerov put ka paklu bio je, kao što to obično biva, popločan dobrim namerama. Proveo je život u uverenju da naučnik može i mora da bude u stanju da kontroliše delo svojih ruku, da bi na kraju bio surovo demantovan.

Ajnštajn i Openhajmer
Komisija, na kraju, nije pronašla dokaze da je Openhajmer počinio neko krivično delo, kamoli izdao svoju zemlju, ali je preporučila da se Openhajmeru zbog “diskutabilnog” ponašanja i počinjenih “grešaka u radu” poništi bezbednosni sertifikat, što se i desilo 1954. godine. Efekat poništenja bio je simboličan: iako Openhajmer, kao naučnik lišen državnog poverenja, više nije mogao da se bavi projektima od nacionalnog značaja, sertifikat mu je poništen svega nekoliko dana pre njegovog isticanja. Naučna zajednica, međutim, Openhajmera nije odbacila tako da je on do kraja života bio radno viđen gost i predavač na najprestižnijim svetskim univerzitetima i naučnim skupovima. Preko dvadeset godina proveo je kao direktor prestižnog Instituta za napredne studije prinstonskog univerziteta gde je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom i drugim čuvenim naučnicima. Zajedno sa Bertrandom Raselom i Ajnštajnom osnovao je Svetsku akademiju nauka i umetnosti, od Francuza je dobio Legiju časti a predsednik Kenedi mu je 1963. godine uručio nagradu “Enriko Fermi” za životno delo, čime je bio rehabilitovan, doduše nezvanično. Suštinu celog sukoba možda je najbolje opisao Ajnštajn: “Openhajmerov ključni problem je što voli nekog ko njega ne voli. A to je vlada Sjedinjenih Američkih Država”. Naknadna istraživanja samo su potvrdila činjenicu da je Openhajmer bio lojalni građanin i da u arhivskoj građi ne postoji ni najmanji trag bilo kakve nedozvoljene saradnje sa SSSR-om ili nekom drugom silom. Rehabilitacija je postala zvanična tek 2022. godine kada je simbolično obnovljen Openhajmerov bezbednosni sertifikat. 

Robert Openhajmer je čitavog života bio strastven pušač, palio je cigaretu za cigaretom i pored toga što je svojevremeno bio lečen od blagog ali upornog oblika tuberkuloze. Oboleo je od raka grla 1965. godine i umro dve godine kasnije u Prinstonu. Tri puta je bio kandidat za Nobelovu nagradu za fiziku ali je na kraju ipak ostao bez nje. 

RTS "OKO"