Teleskop koji će pročitati istoriju

“Džejms Veb”, kosmički teleskop koji treba da nasledi vremešni “Habl”, konačno je poleteo u kosmos 25. decembra sa kosmodroma Kuru u Francuskoj gvajani. Astronomi širom sveta dobili su božićni poklon kakav su samo mogli da priželjkuju. Ovaj zajednički projekat NASA, Evropske svemirske agencije (ESA) i Kanadske svemirske agencije (CSA) star je više od četvrt veka, mnogo puta je stavljan na led, više puta zamalo ugašen, višestruko je premašio predviđen budžet, probio je sve predviđene rokove i više puta bio navođen kao primer očajnog menadžmenta, nedostatka plana i kontrole kvaliteta. Toliko truda i para je “prosuto” oko njega da su novinari u više navrata označavali “Džejms Veb” kao “teleskop koji je pojeo astronomiju”. Pa ipak, teleskop je preživeo iako je do sada potrošio čitavih 10 milijardi dolara. Ruku na srce, toliko je, otprilike, koštala i dosadašnja eksploatacija “Habla”, s tim da je “Habl” već ostvario spektakularne rezultate i smatra se “opravdanom investicijom” dok se od njegovog naslednika to tek očekuje.

Mnogo veći od “Habla”, “Džejms Veb” nije mogao tek tako da bude stavljen na vrh rakete i ispaljen u kosmos. Umesto toga, teleskop je lansiran u ekstremno kompaktnom, sklopljenom stanju. Njegovo glavno ogledalo podeljeno je na 18 preklopivih šestougaonih segmenata. Svaki segment ima prečnik od 1,3 metara, napravljen je od laganog ali čvrstog berilijuma koji se dobro ponaša na svim temperaturama a zatim je presvučen ultra-tankim slojem zlata. Ogledalo sakuplja svetlost iz infracrvenog dela spektra i, kao što ćemo videti, da bi to bilo moguće neophodno je da i ogledalo i instrumenti imaju nisku radnu temperaturu. 

Tako nisku temperaturu prvenstveno obezbeđuje termički štit oblika romboida sa dijagonalama  od 22 i 14 metara koji je napravljen od pet slojeva kaptona. Kapton je specijalna plastična materija koju je razvila kompanija “Dipon” a zadržava svoju čvrstoću i elastična svojstva u ekstremno širokom spektru radnih temperatura. Svaki sloj debeo je kao vlas kose i ima dodatnu presvlaku od silicijuma i aluminijuma.

Ako mislite da je vremeplov stvar fikcije i SF-romana, nešto što, jednostavno, ne postoji jer se kosi sa osnovnim zakonima logike, znajte da grešite. Vremeplov ne samo da postoji već je i svakom dostupan: čitav kosmos je, zapravo, jedna ogromna mašina za putovanje kroz vreme. Kad pogledate u Mesec, vi zapravo vidite kako je on izgledao pre nešto više od jedne sekunde - toliko vremena je potrebno svetlosti da stigne od Meseca do našeg oka. Sunce je mnogo dalje - da se kojim slučajem iznenada ugasi, ili ga neko “ukrade”, mi bismo još osam minuta uživali u njegovoj svetlosti a Zemlja bi se i dalje kretala po svojoj heliocentričnoj orbiti kao da je Sunce još uvek tu. Ako gledate dublje u kosmos, gledate još dublje u prošlost. Tako ćete kroz relativno skroman teleskop videti Andromedu, nama najbližu galaksiju. Ali ne onakvu kakva je danas, već onakvu kakva je bila pre oko 2 miliona godina - toliko vremena je putovala svetlost od nje do nas. Ako gledate u još udaljenije objekte, počećete da vidite i one koji su formirani nedugo nakon što je kosmos nastao, pre oko 13.7 milijardi godina. 

Danas postoji naučni konsenzus da je kosmos stvoren u “Velikom prasku”, eksplozivnim širenjem minijaturne oblasti ogromne gustine i temperature. Kako se širila materija, tako se širio i prostor a vreme je dobilo svoj današnji smisao. U prvih nekoliko sekundi širenja kosmosa desilo se više događaja nego u narednih nekoliko milijardi godina, desetine knjiga napisano je o ovom relativno kratkom periodu. Prema teorijskom modelu koji je do sada nebrojeno puta potvrdio svoju tačnost u praksi, nakon 370.000 godina kosmos se dovoljno ohladio da materija postane električno neutralna. A ta materija bila je sastavljena samo od tri elementa: 80% vodonika, 20% helijuma i minimalne količine litijuma. Iako prozračan, tadašnji kosmos predstavljao je prostor ispunjen maglom i tamom. U njemu, jednostavno, još uvek nije postojao nijedan izvor svetlosti. Bilo je to mračno, depresivno doba kosmosa i proći će još nekoliko stotina miliona godina dok u njemu ne počnu da sjaje prve zvezde i galaksije. “Džejms Veb” je vremeplov koji treba da nas vrati baš u to doba, nekih 13.5 milijardi godina unazad, bar 200 miliona godina bliže “velikom prasku nego “Habl”. 

Svetlost koju su emitovale prve zvezde bila je blistava ali je ona za nas teško uhvatljiva. Kako se širila materija, tako se širio prostor i sve što prostor nosi pa i elektromagnetni talasi, odnosno. njihova talasna dužina. Nacrtajte jednu talasastu liniju na parčetu gume. Ta linija predstavlja zrak svetlosti a rastojanje između dva susedna brega predstavlja talasnu dužinu. Guma predstavlja prostor kroz koji svetlost putuje - ako se prostor širi, tj. ako se guma rasteže, rastojanje između bregova talasa raste. Kada talasna dužina raste, energija zračenja opada sve dok iz vidljivog dela spektra svetlost ne pređe u nama nevidljivu, infracrvenu oblast niskih energija. Infracrvene talase je, inače, zbog apsorpcije u atmosferi, jako teško registrovati na Zemlji. I tako je nastala ideja o “Džejmsu Vebu”, o kosmičkom teleskopu koji će moći neometano da osmatra svet oko nas pre svega u infracrvenom delu spektra. Tom delu spektra odgovaraju niske temperature i ne možete ga izučavati “toplim” instrumentima jer će se infracrveno zračenje instrumenata pomešati sa infracrvenim zracima koje sakupljaju ogledala. Baš kao što ne možete izmeriti ni svoju telesnu temperaturu toplomerom koji je do malopre bio na jakom suncu, moraćete prvo da ga ohladite.   

Ako sve bude kako treba, “Džejms Veb” moći će da vidi prvo svetlo u kosmosu, prve zvezde i prve galaksije formirane isključivo od vodonika i helijuma. Ako je Bog, kako kažu knjige starostavne, stvorio prvo svetlo i ako Bog postoji, velike su šanse da ga “Džejms Veb” usnimi. Kakva bi to fotografija bila! Mi smo bića koja, opet, sadrže i druge elemente: ugljenik, azot, kiseonik, sumpor, gvožđe, cink... Kako je materija evoluirala do današnjeg stadijuma i raznovrsnosti? Velike delove te priče znamo, ali sam početak do sada je bio skriven od naših očiju. Bez početka priče teško je predvideti i njen kraj.

Infracrvena astronomija nudi i druge prednosti: međuzvezdani prostor često je ispunjen gustim oblacima gasa i prašine koji su skoro neprozini za vidljivu svetlost. Upravo su to mesta gde se rađaju nove zvezde i planete (ako pogledate fotografije Mlečnog puta, videćete da je njegov srednji deo u velikoj meri zatamnjen, upravo usled apsorpcije). Međutim, talasi većih talasnih dužina mnogo lakše zaobilaze ovakve prepreke, zahvaljujući njima možemo da “gledamo kroz oblake” u zvezde koje se tek formiraju. I na kraju, u kosmosu nisu bitni samo objekti koji su veliki i sjajni. Tu su ekstra-solarne planete, asteroidi i planetodi Sunčevog sistema, smeđi patuljci (objekti veći od Jupitera koji su ipak nedovoljno veliki da bi zasijali kao zvezde). Sva ova nebeska tela najveći deo svog zračenja emituju u infracrvenom delu spektra i trebalo bi da budu lako uhvaćeni gigantskom optikom “Džejmsa Veba”.  

Sve to biće moguće pod uslovom da bude ispunjen ključni uslov za ispravno funkcionisanje teleskopa: njegova sposobnost da neprekidno ostane “hladan”, sakriven od toplotnog zračenja Sunca, Zemlje i Meseca. U slučaju “Džejmsa Veba”, ogledalo i sva ključna oprema nalaziće se ispod plastičnog “suncobrana” gde temperatura neće prelaziti -220oC (na ovoj temperaturi azot je tečan a led tvrđi od granita). Ovako niska temperatura dovoljna je za funkcionisanje tri od četiri glavna instrumenta. Četvrti instrument traži temperaturu od jedva 7 stepeni iznad apsolutne nule što se postiže aktivnim hlađenjem pomoću tečnog helijuma još niže temperature.

Ostaje još da rešimo gde u kosmosu teleskop treba da bude smešten. Očigledno je da niska orbita iznad Zemlje, tamo gde se, otprilike, nalazi “Habl” (na visini od oko 550km) ne dolazi u obzir. Čak i ako teleskop okrene svoj štit ka Suncu, Mesec i Zemlja bi svojim isijavanjem zagrejali teleskop iznad kritične tačke (baš iz tog razloga radna temperatura “Habla” iznosi oko 15oC). Ovo je, naizgled, nerešiv problem, naročito kad uzmete u obzir da se Zemlja, Mesec i teleskop neprekidno kreću u odnosu na Sunce. Jedino rešenje je, reklo bi se, da pošaljete teleskop jako daleko od Zemlje i svih ostalih planeta Sunčevog sistema tako da vam Sunce ostane jedini izvor toplote od koga ćete se braniti. Ali za tako dalek put, “Džejms Veb” i “Arijana” nemaju dovoljno goriva. Čak i da imaju, takav put trajao bi jako dugo.   

Ali, rešenje postoji. Proračuni pokazuju da u okolini Zemlje i njene heliocentrične orbite postoji pet specijalnih, tzv. Lagranževih tačaka koje nam nude dodatne opcije. Ukoliko smestite bilo koju kosmičku letelicu u okolinu jedne od Lagranževih tačaka, ona će i dalje putovati oko Sunca, baš kao i Zemlja, ali će relativni položaj letelice, Zemlje i Sunca uvek biti isti. Drugim rečima, ako nacrtate trougao Sunce-Zemlja-teleskop, on će sve vreme imati konstantan oblik. Gledano sa Zemlje, izgledaće kao da teleskop “lebdi” u Lagranžovoj tački na konstantnom rastojanju od Zemlje i Sunca.

Nisu sve Lagranževe tačke jednako zgodne za postavljanje teleskopa. Recimo, tačka L3 nalazi se na Zemljinoj orbiti, tačno sa suprotne strane Sunca. Smestite teleskop u tu tačku i komunikacija sa njim biće praktično nemoguća jer je Sunce nepremostiva prepreka. Tačka L1 nalazi se između Zemlje i Sunca, relativno blizu Zemlje, ali ako bi teleskop smestili baš tu, on bi bio obasjan sa dve suprotne strane što bi njegovu termičku izolaciju maksimalno iskomplikovalo. Tačke T4 i T5 nalaze se na Zemljinoj orbiti, malo ispred i malo iza naše planete, ali su i one odbačene iz istog razloga kao i L1: toplotno zračenje dolazi iz dva različita pravca, od Zemlje i Sunca.

Ostaje nam tačka L2 - ona se nalazi na pravcu Sunce-Zemlja, baš kao i tačka L1, ali sa suprotne strane naše planete. Upravo ova tačka, na nekih milion i po kilometara od nas, predstavlja konačno odrediše “Džejmsa Veba”. Ta tačka garantuje da će u svakom trenutku vremena sva tri “topla” tela (Sunce, Zemlja i Mesec) biti sa iste strane teleskopa (rastojanje Meseca od Zemlje nešto je manje od 400.000 km). Termički štit teleskopa dovoljno je veliki da zakloni sva tri ova tela i tako instrumente i ogledalo teleskopa drži u permanentnoj senci. A senka u dubokom kosmosu je, skoro uvek, veoma hladno mesto. 

Lagranževu tačku L2 treba shvatiti kao orijentacionu lokaciju. Ne samo da je nemoguće potpuno precizno smestiti letelicu u nju jer, uz uticaj Zemlje i Sunca, tu su i remetelački faktori koji potiču od obližnjeg Meseca i drugih nebeskih tela. Umesto toga, teleskop će obitavati u okolini ove tačke, krećući se oko nje po relativno malim elipsama čiji će se položaj i veličina menjati tokom vremena. Upravo zbog toga, male korekcije položaja teleskopa biće neophodne najmanje jednom godišnje. Zato teleskop raspolaže motorom i zalihama goriva pomoću kojih može da održava stabilnu poziciju tokom projektovanog radnog veka od oko deset godina. 

Prisetimo se da su astronauti u pet navrata servisirali svemirski teleskop “Habl”, prvo da bi mu stavili “naočare” na “ćoravo oko” (prve fotografije bile su razočaravajuće mutne jer je ogledalo bilo neprecizno napravljeno; greška je ispravljena dodavanjem korektivne optike), zatim da bi mu zamenili potrošene žiroskope (bez kojih teleskop ne može precizno da izabere pravac posmatranja i trajno ga održava) i dodali nove instrumente. Sve to moguće je sa “Hablom” koji se kreće “tik” iznad naših glava ali predstavlja nezamislivo komplikovanu misiju kada nešto postavite u Lagranževu tačku L2. Ljudi nikad nisu leteli tako daleko. Čak i astronauti koji su obleteli Mesec jedva da su prešli trećinu rastojanja do finalne odrednice “Džejmsa Veba”. 

Zato su, u ovom slučaju, servisne misije najverovatnije nemoguće. Ako nešto pođe naopako tokom rasklapanja “Džejmsa Veba”, ako se, recimo, pocepa zaštitni štit kao što se to desilo tokom jedne probe na Zemlji, ako se tokom rada pokvari sistem za stabilizaciju, strada merna oprema ili teleskop ostane bez goriva, biće to i definitivan kraj misije. Čak i da raketna tehnika napreduje do te mere da garantuje siguran let astronauta do pokvarenog teleskopa, on nema modularnu arhitekturu koja omogućava jednostavnu zamenu potrošenih delova. Još je teže zamisliti astronauta kako iglom i koncem krpi pocepanu termičku izolaciju. Jedino što je, eventualno, moguće izvesti je “dolivanje” potrošenog goriva. Priključak za rezervoar je lako dostupan tako da ovu operaciju mogu da izvedu i relativno jednostavne, robotizovane letelice. Tako nešto, međutim, još uvek nije u planu.

Sve ima svoj kraj pa i “Džejms Veb”. Kada teleskop, nadamo se, oduži svoj dug ćovečanstvu, letelica će biti sklonjena iz okoline Lagranževe tačke kako bi napravila prostor za neke buduće misije. Biće parkirana u tzv. “grobljansku” orbitu gde će kružiti oko Sunca sve dok Sunce bude postojalo.    

Kamera montirana na vrhu drugog stepena “Arijane” zabeležila je trenutak kada se teleskop, onako “sklupčan” i “ušuškan” u svojim zaštitnim folijama, konačno odvojio od rakete nosača  i samostalno zaputio ka svojoj finalnoj destinaciji. Ova fotografija, svakako jedna od najlepših koje je čovek ikada napravio u kosmosu, puna je simbolike, sa teleskopom koji plovi u neistraženi mrak u susret novim, velikim i možda neočekivanim otkrićima a za sobom ostavlja našu plavu planetu koja lagano tone u kosmički beskraj. Iz tog, sve prigušenijeg zemaljskog plavetnila, kao da zrači nada čitavog čovečanstva da ćemo, zahvaljujući novom kosmičkom teleskopu, makar naslutiti odgovore na mnoga “nemoguća pitanja”: Zašto svet izgleda baš ovako? Kako su nastali prostor, vreme, tamna materija i energija? Ko smo, odakle smo došli, kakva nas budućnost očekuje? Da li smo sami u kosmosu? Ako nismo, možemo li nas to podstaći da budemo manje egocentrični, sebični, agresivni i pohlepni? Autor ovog teksta priznaje da se, pri svakom pogledu na vrhunsko umeće materijalizovano u obliku teleskopa “Džejms Veb”, oseća baš kao Indijana Džons u susretu sa biblijskim Zavetnim kovčegom. Kako Harison Ford reče na filmskom platnu: “Mi svi prolazimo kroz istoriju. Ali ovo - OVO je istorija”.  

Lična karta "Džejmsa Veba"

• Teleskop koji je upravo lansiran bez sumnje predstavlja remek-delo nauke i tehnike. Evo nekih fascinantnih činjenica koje svedoče tome u prilog:
• “Džejms Veb” je najveći kosmički teleskop ikad lansiran. Prečnik njegovog glavnog ogledala iznosi 6.5 metara a njegova površina 7 puta je veća od površine ogledala teleskopa “Habl” (prečnik 2,4 metara). I pored toga, “Džejms Veb” ima manju masu (6,5 tona) od “Habla” (12,2 tone) 
• Po spoljašnjim gabaritima, “Habl” je nalik autobusu. “Džejms Veb” je mnogo veći: na štitu od višeslojnog kaptona Đoković i Nadal mogli bi da odigraju teniski meč.
• S obzirom da “Džejms Veb” najveći deo posmatranja obavlja u infracrvenom delu spektra, njegova ogledala premazana su ekstremno tankim slojem 24-karatnog zlata (svega nekoliko stotina atoma). Zlato reflektuje preko 98% infracrvene svetlosti i u tom pogledu je neuporedivo efikasnije od klasičnih ogledala gde taj procenat ne prelazi 85%. Svo zlato upotrebljeno za presvlačenje berilijumskih ogledala (manje od 50 grama) moglo bi da stane u jednu lopticu za golf. Zbog svoje velike osetljivosti i mekoće, zlatni premaz prekriven je dodatnim slojem specijalnog silicijum-dioksidnog stakla. 
• 
  Pozlaćena površina heksagonalnih ogledala predstavlja najpreciznije izrađenu i najbolje ispoliranu površinu u istoriji mašinogradnje. Kada biste jedno ogledalo uveličali tako da pokrije čitavu površinu SAD, visina najveće neravnine na njemu merila bi se milimetrima. 
• Teleskop je toliko moćan da bi mogao da vidi novčić sa rastojanja od 40 km ili fudbalsku loptu sa rastojanja od 550 km. U infracrvenom delu, gde je moć teleskopa i najveća, on može da detektuje toplotu koju emituje bumbar na Mesecu.
• Termo-izolacioni štit teleskopa predstavlja izuzetno efikasnu zaštitu protiv čitavog Sunčevog spektra. Ako kreme za sunčanje koje našu kožu štite od Sunčeve vreline i ultraljubičastog zračenja imaju faktor zaštite od 2 do 50, zaštitni faktor štita “Džejmsa Veba” na toj istoj skali iznosio bi preko milion.    
• Do danas smo otkrili nekoliko hiljada planeta koje se kreću oko drugih zvezda u našoj galaksiji. Obično se koristi metod tranzicije - kada se planeta nađe između nas i matične zvezde, instrumenti će izmeriti mali pad zvezdanog sjaja. Kada se analizira svetlost koja prolazi kroz rubne slojeve atmosfere novootkrivene planete, svašta se može zaključiti o njenom hemijskom sastavu i uslovima koji vladaju na površini. Do sada smo bili sputani činjenicom da se najveći deo informacija krije upravo u infracrvenom delu spektra koji ne dopire do površine Zemlje. “Džejms Veb” opremljen je upravo za ovakva merenja i moći će da detektuje postojanje vode, samim tim i uslova za život, na udaljenim svetovima. 
• Prve slike sa novog teleskopa možemo očekivati tek oko leta. Teleskop će se potpuno rasklopiti na svom putu do tačke L2 ali predstoji mukotrpan posao uklapanja slika sa 18 različitih ogledala. Na prvoj fotografiji, svaka zvezda će se pojaviti na 18 različitih mesta. Finim pomeranjem ogledala i podešavanjem njihove zakrivljenosti ove razbacane tačke stopiće se u jednu s nanometarskom preciznošću. 
• Teleskop je dobio ime po Džejmsu Vebu, drugom direktoru NASA, sposobnom menadžeru koji je u periodu od 1961. do 1968. dao ogroman doprinos američkoj pobedi u svemirskoj trci sa SSSR-om.

Mesto rastanka

Lansiranje “Džejmsa Veba” obavila je Evropska svemirska agencija (ESA) a za raketu nosač izabrana je “Arijana 5”, pouzdana raketa sa vrlo malo neuspelih lansiranja. Njen nosni konus posebno je adaptiran kako bi “udobno” smestio teleskop u spakovanom stanju. 

Čitava procedura lansiranja prošla je u savršenom redu i Evropljani mogu da budu zaista ponosni na to što su bez ijedne greške u Zemljinu orbitu izbacili jedan od nadragocenijih i najskupljih tereta u istoriji. Svaki kritični događaj desio se tačno u planirano vreme a ko je posmatrao lansiranje uživo mogao je da se uveri da su svi parametri leta kao i putanja sve vreme bili u strogo propisanim granicama.

Teleskop se trenutno nalazi na putu ka tački L2 a dok tamo ne stigne rasklopiće svoje ogledalo i termički štit poput leptira koji napušta svoju čauru.

Inače, “Arijana” ne poleće iz Evrope već iz Kurua, mesta koje je mnogo bliže ekvatoru čime se štedi na vremenu lansiranja i potrebnom gorivu. Kuru se nalazi u Fracuskoj Gvajani, na jedinoj francuskoj i evropskoj teritoriji u Latinskoj Americi. Reč je o velikoj tropskoj oblasti na severu kontinenta zarasloj u gustu šumu koja po površini predstavlja najveći francuski departman. Na poslovima vezanim za kosmodrom u Kuruu radi oko 1.700 radnika a prihod od njih čini četvrtinu dohotka čitavog departmana.   

Vreme #1617/1618

Roboti: Od kuhinje do usta, sve bez ljudi

Sećate li se filma „Američka lepota“, onaj trenutak kada Kevin Spejsi, beznadežno zaljubljen u šiparicu, reši da naglavačke okrene svoj život? Odlazi u lokalnu hamburgeržinicu i aplicira za posao. Kakav posao? „Želim posao sa najmanjom mogućom količinom odgovornosti“, kaže Spejsi. I sav srećan prihvata ponudu upravnika da prevrće pljeskavice. Za to, reklo bi se, nije potrebna nikakva veština. Dok pljeskavice umilno cvrče misli mogu slobodno da vrludaju. Recimo, u susret prelepoj šiparici posutoj crvenim ružinim laticama. 

Proste stvari pogoduju automatizaciji. Ne čudi zato što se restorani još od 2017. godine polako okreću robotima. Era kuhinjske automatizacije počela je Flipijem, mehaničkom rukom koja nadzire pečenje pljeskavica a zatim ih stavlja u zemičke. Godine su prolazile a  Flipi je naučio da radi i gomilu drugih poslova: da pravi pice, peče piletinu, pakuje pomfrit ili  servira sladoled. Pritom, Flipi se ne umara, ne kasni na posao, ne oboljeva od korone i, što je najvažnije, ne zvoca, ne traži platu od 15 dolara na sat i pravo na sindikalno organizovanje, sve za „skromnih“ 60.000 dolara. Skupo? Na duge staze, svaka pouzdana mašina isplativija je od bilo kog radnika. 

Robot "Flipi"

Sa druge strane, svaki leskovački roštiljdžija će vam potvrditi da je rad sa mesom, pa i   njegovo prevrtanje na roštilju, ozbiljna veština koja se teško uči. Ako naš Predsednik zna da na svakih deset sekundi u Americi pogine jedan perač prozora, ja bih dodao i da na svakih jedanaest sekundi jedan nezadovoljni američki gost vrati svoj „tomahawk“ ili još skuplji „wagyu“ stek jer nije ispečen kako treba. Čist gubitak za vlasnika restorana iza koga stoji ljudska greška. Rešenje je prosto: ako nema ljudi, nema ni grešaka. Nedavno je kompanija „Kuvaj kako treba“ lansirala svog robota koji pomoću dve termovizijske kamere nadzire pečenje stekova kako bi svaki od njih bio okrenut i serviran u pravom trenutku. Svi „well done“ stekovi sada su potpuno jednaki, baš kao i oni koji su „rare“ ili „medium rare“. 

Automatizacija nije nužno loša stvar: ko bi (osim zatreskanog Kevina Spejsija) voleo da osam sati guli krompir ako to može da radi mašina? Ali kada se uzme u obzir munjeviti napredak tehnologije, mesta za ljude biće sve manje. Čuvena „Domino pica“ još od 2013. godine dostavlja pice vazdušnim putem, takozvanim „Domikopterom“. Dve godine kasnije dostava je prešla na motocikle bez vozača. A od skoro, u upotrebi je i robot na točkovima opremljen GPS-om i oplemenjen veštačkom inteligencijom koji ume da koristi trotoare, gleda u semafore, izbegava ljude i prepreke. Ovaj tandrčak pun pica uz to je i ekonomičan: troši vrlo malo struje a dostupne su mu čak i najzabačenije ulice. 

Restoran bez kuvara i konobara

Udi Šamaj, menadžer lanca od 90 „Pizza Hut“ restorana u Izraelu nedavno je postavio svoju prvu potpuno automatizovanu piceriju nalik na brodski kontejner. U kutiji se nalazi pokretna traka okružena robotima koji su u stanju da od 240 različitih vrsta testa i dodataka naprave, ispeku i upakuju picu u roku od par minuta. U tom periodu kupac treba da izabere i neki od brojnih dodataka (sve osim džema). Nova pica izlazi iz furune na svaki minut. Kad biznis krene, to vam je kao da štampate pare. 

Brza hrana ne samo da je postala brža, sad nam je još bliža.    

Kao i uvek kada nova tehnologija nasrće na stari način života, nama sa slabom voljom ostaje samo da se prilagodimo. Sve dostupniji „džank“ povećaće naš unos kalorija a onda slede višak kilograma, zdravstveni problemi, gomile lekova i prekraćen život. U nekoj sledećoj iteraciji koja je tu, odmah iza ćoška, verovatno ćemo biti prinuđeni da i onako mali napor konzumiranja „štancovane“ hrane svedemo na minimum. Sešćemo u neku mehanizovanu hranilicu, baš kao Čarli Čaplin u filmu „Moderna vremena“,  i pustiti mašinu da nas nahrani štapom, gurajući nam u usta jedan po jedan zalogaj sa tanjira , kao kugle u rupu od bilijarskog stola. I tako sve dok ne stignemo do dezerta u vidu klipa kuvanog kukuruza koji nam se okreće tik ispred nosa kao radilica od „Golfa“ sa par hiljada obrtaja u minuti. Nezgodno za glodanje u naciji čiji prosečni stanovnik ima dva zdrava zuba gore i još toliko dole, sve na pogrešnom mestu, ali ko je lud da zbog te sitnice propusti neodoljivi ukus napretka?   

vreme.com

Svemirski bilijar sa asteroidima

Vesti o koroni i dalje imaju dominantan prostor u svim svetskim medijima. Sad smo uz to dobili još jedan novi soj (“omikron”) koji ima potencijal da eskivira mnoge postojeće vakcine i već se postavlja pitanje kako ćemo pratiti evoluciju virusa kad potrošimo sva grčka slova koja i onako ne umemo da razlikujemo. Korona gospodari vestima iz nauke (“Novi soj zarazniji od prethodnog”), običnog života (“Lekovi za konje i rogatu marvu [ne] leče koronu”) ili vestima iz života slavnih (“Poznati pevač dobio koronu, izlečio se tako što je gurnuo nos u Pavlovićevu mast”). Nekako nezapaženo prošla je vest da je NASA 24. novembra iz kosmičke baze Vandenberg u Kaliforniji lansirala sondu “Dart” (u prevodu: “Strelica”, najčešće za pikado) sa naizgled neobičnim zadatkom: da se sudari sa asteroidom Dimorfos (poznati i kao Didimos B) prečnika 160 metara.

Čemu služi misija koja će trajati relativno kratko i vodi sigurnom uništenju sonde? Kratak odgovor bio bi da NASA želi da utvrdi koliko ovakvi udarci mogu da promene putanju asteroida. Naravno, niko ne želi da igra bilijar sa asteroidima po Sunčevom sistemu iz čistog hira. Ali ako bismo na vreme osmotrili asteroid koji se nalazi na putanji sudara sa našom planetom, jedan ovakav udarac mogao bi da mu izmeni putanju taman toliko da promaši Zemlju. Male promene kursa asteroida u dovoljno ranoj fazi neminovno bi se multiplicirale tokom narednih meseci i godina što bi za stanovnike Zemlje moglo da predstavlja razliku između života i smrti.

Da li to NASA nešto zna pa koristi dimnu zavesu korone kako bi spasila planetu ne dižući pritom nepotrebnu paniku? Odgovor je - NE. Dimorfos ne predstavlja nikakvu pretnju po Zemlju u narednih million godina. Međutim, on ima jednu značajnu prednost: Dimorfos kruži oko znatno većeg asteroida, Didimosa, prečnika 780 metara. Ovakvi binarni sistemi imaju vrlo pravilno kretanje koje se lako prati i meri. Kada u septembru 2022. “Dart” udari u Dimorfos brzinom od oko 7 km/sec, orbitalna brzina asteroida promeniće se za par milimetara u sekundi što će izmeniti i njegovu putanju za isti red veličine. Te promene biće toliko male da će ih u prvo vreme biti nemoguće detektovati. Čak i u najvećim teleskopima Dimorfos i Didimos vide se kao jedna svetla tačka. Ali manji objekat u regularnim intervalima prolazi ispred većeg i u tom trenutku teleskopi mogu da detektuju malu promenu sjaja, Na taj način može se izmeriti period obilaska Dimorfosa oko Didimosa u centru sistema. Upornim višemesečnim posmatranjem nakon sudara, NASA će biti u stanju da sasvim precizno zaključi kakve su dugoročne posledice jednog ovakvog sudara. Uz malo dodatne matematike moći ćemo relativno lako da sračunamo kakva nam je sonda potrebna da bi se jedan potencijalno destruktivni asteroid pravovremeno skrenuo s putanje kolizije. Da se NASA odlučila za izolovanu metu, asteroid koji slobodno kruži oko Sunca, merenje efekata sudara i praćenje asteroida nakon sudara bilo bi mnogo delikatnije..

Nastanak Meseca u sudaru Zemlje i nepoznate planete u ranoj fazi istorij Sunčevog sistema

Dimorfos je, i po svojoj veličini, vrlo pažljiva izabrana meta. U Sunčevom sistemu postoji mnogo asteroida slične veličine dok su oni veći i masivniji značajno ređi. Ako dođemo u situaciju da moramo da “branimo” svoju egzistenciju, mnogo je verovatnije da će “napadač” biti nalik na Dimorfos a ne Didimos. Koliko je ova pretnja realna? Udarci asteroida po pravilu ostavljaju kratere na mestu udara. Na Zemlji su ti krateri malobrojni, ili zato što asteroid eksplodira još u vazduhu usled pregrevanja pa kratera i nema, ili zato što ih erozija brzo “zaravni” i uklopi u okolinu. Ali, bez obzira što današnji Sunčev sistem sadrži neuporedivo manje “kosmičkog šuta” nego u vreme nastanka, on nije sasvim iščezao. Dovoljno je pogledati nama najbliže nebesko telo, Mesec, i videti da je njegova površina potpuno prekrivena udarnim kraterima, od kojih su neki veliki i, u geološkom smislu, veoma mladi. Bombardovanje planeta i satelita asteroidima traje i dalje i, u tom pogledu, Zemlja nije nikakav izuzetak. Zato ne čudi što je Američki kongres još 2005. godine zahtevao da NASA napravi katalog svih objekata koji se kreću u blizini Zemlje a čija veličina prelazi 140 metara i da zatim sistematski radi na njihovom praćenju. Dobra vest je da nijedan do sada otkriveni asteroid ove veličine nije pretnja za Zemlju bar u narednih nekoliko stotina godina. Loše je to što NASA veruje da je do sada otkriveno svega 40% ovakvih objekata.

Šta su zapravo asteroidi? Reč je o stenovitim objektima svih veličina, oblika i dimenzija zaostalim nakon formiranje Sunčevog sistema zgušnjavanjem oblaka prašine i gasa pre oko 4,5 milijardi godina. Glavni deo asteroida skoncentrisan je u asteroidnom pojasu između Marsove i Jupiterove orbite. Smatra se da u ovom delu kosmosa ima oko million i po asteroida većih od jednog kilometra dok onih manjih ima neuporedivo više. Većina asteroida u ovom pojasu ima praktično kružne orbite koje se ne prepliću sa orbitama planeta u Sunčevom sistemu. Smatra se da asteroidi u ovom pojasu predstavljaju materijal koji nije uspeo da oformi planetu usled snažnog remetilačkog dejstva Jupiterove gravitacije. 

Asteroid koji je okončao eru dinosaura pre 66 miliona godina.

Drugi tip asteroida su oni čija se orbita ukršta sa orbitom Zemlje: do sada je identifikovano preko 15.000 takvih asteroida od kojih oko hiljadu ima prečnik veći od jednog kilometra. Svi oni su potencijalna opasnost po nas. Čak ni nešto manji asteroidi veličine Dimorfosa nisu nimalo bezazleni. Minimalna brzina susreta asteroida sa Zemljom iznosi 11 km/sec a u proseku dostiže oko 20. Direktni udarac asteroida u Zemlju oslobodio bi energiju koja je neporedivo veća čak i od energije najjačih nuklearnih projektila što bi dovelo do potpue devastacije prostora koji zauzima jedan prosečan megalopolis ili manja država. Asteroidi veći od 300 metara izazvali bi razaranja kontinentalnih razmera a oni čija veličina prelazi jedan kilometar opustošili bi u različitoj meri čitavu Zemljinu kuglu. Planeta i život na njoj bi se verovatno oporavili ali je teško zamisliti kako bi taj oporavak izgledao, da li bi čovečanstvo opstalo i kroz kakve bi kolosalne probleme moralo da prođe. Sa porastom veličine “impaktora” posledice sudara bile bi sve strašnije. Asteroid veličine 100 kilometara praktično bi u jednom danu uništio kompletnu zemljinu biosferu i od te tragedije Zemlja se nikad ne bi oporavila.

Kada asteroid uđe u Zemljinu atmosferu, nazivamo ga meteoritom ili, još romantičnije, “zvezdom padalicom” koja iza sebe ostavlja karakterističan “rep” usijanih čestica. Najveći broj meteorita izgori u atomsferi ne ostavljajući nikakav trag za sobom. Oni veći mogu da se zagreju do te mere da eksplodiraju u vazduhu (tzv. “bolidi”). Samo oni najveći dosegnuće površinu Zemlje i na njoj ostaviti udarni krater. Slična opasnost nam preti i od kometa, prljavih grudvi sastavljenih od prašine i leda koje provode najveći deo vremena u hladnim i mračnim delovima Sunčevog sistema i tek jednom u par decenija ili vekova zađu u “naš kraj”. Implikacije su slične pa o kometama nećemo posebno govoriti.

Velike kosmičke kolizije dramatično su uticale na istoriju naše planete. U prvih 100 miliona godina evolucije Sunčevog sistema, sudar Zemlje sa planetom veličine Marsa doveo je do izbacivanja ogromne količine materijala u Zemljinu orbitu i formiranja Meseca. Rani sudari sa kometama bogatim ledom verovatno su stvorili okenane i omogućili kruženje vode u prirodi. Iako je život na Zemlji nastao relativno brzo, njegov intenzivniji razvoj desio se tek u poslednjih milijardu godina. U tom periodu, Zemlju je pogodilo pet velikih prirodnih katastrofa čiji je zajednički imenitelj drastično smanjenje broja biljnih i životinjskih vrsti od kojih se neke nikad nisu oporavile, jednostavno su nestale. Posle svake od ovih katastrofa život se u svoj svojoj šarolikosti oporavio ali je evolucija često skretala u neočekivanom pravcu. 

Iako sve ove katastrofe nisu bile izazvane udarcima iz kosmosa (ekstremne vulkanske erupcije, promena kiselosti mora ili promena procenta kiseonika u vodi i vazduhu predstavljaju dominantan uzrok), danas se pouzdano zna da je poslednja katastrofa koja se desila pre 66 miliona godina bila izazvana udarcem meteorita prečnika 10 kilometara u sam vrh meksičkog poluostrva Jukatan. Tragovi udarnog kratera ukuazuju da je njegov prečnik bio oko 150 km a dubina 20. Pri udaru je oslobođena energija koja je 100 miliona puta veća od snage najjače termonuklearne bombe koja je ikad detonirana (sovjetska car-bomba jačine 50 miliona tona TNT-a). Udarac je napravio mega-cunami visine 1000 metara koji je opustošio celu planetu. Povećani pritisak u Zemljinoj unutrašnjosti nastao usled prodiranja asetroida izazvao je simultanu pojavu na stotine novih vulkana i masivnih erupcija širom sveta. Sam udarac asteroida uz naknadne erupcije izazvao je izbacvivanje ogromne količine prašine u atmosferu kojoj je bilo potrebno nekoliko decenija da se slegne. Mnoge biljke u tom periodu nisu imale dovoljno svetlosti da nastave fotosintezu, lanci ishrane počeli su da se gase a živi svet da izumire. Uz to, velika količina sumpornih aerosola u gornjim slojevima atmosfere ponaša se kao ogledalo što je dovelo do refleksije sunčeve svetlosti i pada temperature atmosfere. Zemlja je utonula u dugotrajnu hladnu polutamu. Da stvar bude gora, kondenzacijom vode oko sumpornih čestica, Zemlju su preplavile kisele kiše, dodatno eliminišući biljne i životinjske vrste.

Tunguska katastrofa

Najveća posledica? Apsolutni gospodari planete do tog trenutka, dinosauri, zbrisani su u potpunosti. Preostale su samo njihove krilate vrste koje će vremenom evoluirati u današnje ptice. Nestanak dinosaura ostavio je prostor za slobodnije širenje nekih životinjskih vrsta koje su do tada tavorile u senci gigantskih mesoždera. Sisari su dobili šansu i nju su u potpunosti iskoristili, razvrstali su se i razmnožili velikom brzinom, sa Homo Sapiensom kao krunom svog razvoja.

Udarci ovako masivnih asteroida nisu česti. Najčešći su sudari sa asteroidima čiji je prečnik manji od 4 metra i oni se tipično dešavaju jednom u godinu dana. Oni malo veći, od 7 metara, ulaze u našu atmosferu jednom u pet godina i imaju snagu ravnu atomskoj bombi iz Hirošime (oko 15 hiljada tona TNT-a). Zašto onda tragedije, poput onih iz Hirošime nisu mnogo češće? Pre svega, Zemlja je u najvećem delu ili slabo naseljena ili pod okeanima pa se veliki broj kolizija dešava iznad nenaseljenih mesta. Osim toga, mali meteoriti najčešće eksplodiraju visoko u Zemljinoj atmosferi što drastično redukuje njihov ubilački potencijal. Sudari sa većim asteroidima daleko su ređi. Posmatranjem kratera na Mesecu procenjeno je da asteroid prečnika 1km udari u Zemlju na svakih pola miliona godina. Još veće kolizije, sa asteroidima veličine 5 kilometara dešavaju se jednom u 20 miliona godina i uvek imaju katastrofalne posledice.

U savremeno doba, najpoznatiji događaj ovog tipa svakako je “Tunguska katastrofa” iz 1908. godine kada je eksplozija meteorita prečnika 50 metara iznad slabo naseljene tajge u istočnom Sibiru oborila 80 miliona stabala na površini od oko 2100 kvadratnih kilometara. Sumnja se da su u katastrofi stradale tri osobe ali to nikad nije definitivno potvrđeno. Energija eksplozije procenjena je na 12 megatona, što je skoro 1000 puta više od energije atomske bombe bačene na Hirošimu. 

Trag asteroida iznad Čeljabinska

Prošao je jedva jedan vek a onda se slična epizoda ponovila 2013. godine iznad Urala, u blizini ruskog grada Čeljabinsk. Eksplozija meteorita je ovoga puta snimljena i dobro dokumentovna: tokom jednog kratkog perioda bolid je bio svetliji od Sunca a kada je došlo do eksplozije oslobođena je energija od oko pola miliona tona klasičnog eksploziva. Srećom, atmosfera je apsorbovala najveći deo oslobođene energije tako da su jedine ozbiljne povrede nastale od razbijenog stakla na zgradama i panike koja je nakon toga nastala. Preko 1.500 građana je zatražilo medicinsku pomoć ali, srećom, niko nije podlegao povredama. Danas se pretpostavlja da je incident u Čeljabinsku izazvao asteroid prečnika 20 metara s masom od oko 12.000 tona. 

Prema tome, događaji ovog tipa ili još gori, sasvim su mogući. Kraj života na Zemlji usled udarca velikog asteroida visoko se kotira na listi mogućih uzroka nestanka ljudske vrste, uz klimatske promene i pojavu super-virusa. Iako niko još nije poginuo od asteroida, zabeleženo je mnogo slučajeva kada su manji metoriti stizali do površine Zemlje, pogađali kuće i instalacije često izazivajući lomove, požare i ozbiljne povrede. Procenjuje se da svako od nas ima šansu od 1:200.000 da tokom života doživi neku vrstu susreta sa asteroidom. 

Metoda izbegavanja sudara koju NASA upravo isprobava nije i jedini način da asteroid skrenemo sa njegove putanje. Ova tema je, inače, popularna u SF-filmovima. Problem je samo što su metode predložene u njima najčešće naivne, što zahtevaju tehnologiju koju nemamo niti ćemo je skoro imati i što ne funkcionišu ako u timu nemate nekog ko je duhovit kao Stiv Bušemi, šarmantan kao Ben Aflek i “mačo” kao Brus Vilis (sreća pa Srbija sve to ima u jednoj osobi). Film “Armagedon” je sve to lepo objasnio. Na raspolaganju nam je i nuklearno oružje koje bi moglo da fragmentira asteroid ili ga bar skrene sa putanje kao i gravitacioni “tegljači”, masivne sonde koje bi se parkirale u blizini asteroida i svojom minimalnom gravitacionom silom postepeno skretale asteroid s kursa. 

Beringerov krater u Arizoni, jedan od retkih očuvanih kratera nastalih udarom asteroida

Kao rezultat nekog budućeg karambola u Sunčevom sistemu, jedna potencijalno smrtonosna stena naći će se na putanji koja će, ne preduzmemo li adekvatne mere, dovesti do katastrofalnog sudara sa našom planetom. Hoćemo li biti spremni za trenutak koji, sve i da hoćemo, ne možemo da izbegnemo? Eksperimenti kao što je “Dart” zamišljeni su kao prvi pravi korak u tom pravcu. Ali kad malo bolje pogledamo gde smo sigli kao globalno selo, sudeći po onome kako smo kao pojedinci i države odreagovali na pandemiju za koju postoji efikasan lek, na virus koji nije ni ebola ni variola a i dalje kosi ljude na svim meridijanima i ne namerava da stane, ostaje nam da budemo pesimisti. Teško je i pretpostaviti do kakvih će briljantnih ideja doći naši ravnozemljaši, antivakseri, polaznici Akademije mladih lidera i ministri za istraživanje rude i gubljenje vremena, pod uslovom da ih do tada ne eliminiše prirodna selekcija. Kad na to uzmete u obzir da se nauka i istina internetom šire brzinom zvuka, a glupost i ograničenost bzinom svetlosti, pa i brže ako je glupost jako izražena, teško je poverovati da ćemo imati neke velike šanse. Šta nam može jedan kamičak od 10 kilometara u prečniku? Uzmite malo veći kišobran, ili građevinski šlem, može i kineske proizvodnje, stavite noge među kolena i nevolja će proći očas posla, dok sami sebe poljubite u zadnjicu. Uostalom, šta mi ima da mislimo o tome, zna se ko je plaćen da misli o svemu. Obećano nam je da ćemo biti među prve tri zemlje u Evropi i da ćemo imati najjaču vojnu silu u ovom delu Mlečnog puta. Nama, dakle, niko ne može ništa a ostatak planete neka se snađe kako zna i ume. 

Prenos uživo

Fragmenti komete Šumejker-Levi nastali nakon bliskog susreta komete i Jupitera

Interesantno je da je najbolji snimak sudara jednog nebeskog tela sa drugim napravljen ne na Zemlji nego u kosmosu. Kometa Šumejker-Levi raspala se na fragmente tokom bliskog susreta sa Jupiterom u julu 1992. godine. Ipak, do sudara je došlo tek u julu 1994. godine kada su fragmenti komete, poređani kao vagoni u kompoziciji, jedan za drugim uronili u gustu Jupiterovu atmosferu brzinom od fantastičnih 60 km/s. Usled trenja sa atmosferom, svaki fragment se skoro trenutno pregrejao i eksplodirao ostavljajući u, inače svetloj Jupiterovoj atmosferi, crnu tačku kolosalnih dimenzija. Sudar su posmatrali brojni zemaljski teleskopi, kosmički teleskop “Habl”, sonde “Galileo”, “Odisej”, “Rosat” i “Vojadžer 2”. Merenja su pokazala da je tokom ulaska fragmenata u atmosferu nastala temperatura od oko 24.000oC, u regionu gde je prosečna tempratura oko -150oC. Čitav spektakl potrajao je šest dana tokom kojih je osmotren 21 udar. Najveća crna tačka imala je prečnik od 12.000 kilometara (malo manje od prečnika Zemlje). Energija potrebna za njeno formiranje procenjuje se na 6 miliona megatona klasičnog eksploziva što je oko 600 puta više od snage celokupnog zemaljskog nuklearnog arsenala. Ove tamne tačke, “ožiljci” sudara, bile su vidljive tokom nekoliko narednih meseci i bile uočljivije od karateristične Jupiterove crvene pege. 

Tragovi udara fragmenata komete Šumejker-Levi

Vreme #1613

Posla ima, ko hoće da radi

Kako piše portal “Infoliga” a prenose i brojni drugi mediji, “u prostorijama Dražinog doma u Ivanjici pronađeni su uređaji za rudarenje [kriptovaluta] na internetu u vrednosti preko 5.000 evra, koji su bili složeni u ručno pravljene ormariće i podešeni na daljinske komande. Celokupna oprema prikačena je na merno mesto izvedeno za eventualne potrebe grada, koje nije korišćeno pa samim tim ni evidentirano u Elektrodistribuciji. Prevara je otkrivena kada su opštinski radnici pokušali da uđu u podrum Dražinog doma kako bi prikačili struju za osvetljenje parkića tokom Nušićijade”. Kako piše isti portal, ukradeno je oko 55.000 kilovat-sati i pričinjena šteta od oko 22.000 evra. 

Vest je, reklo bi se, prilično konfuzna. Jer, kakvo je to “merno mesto” koje “nije korišćeno” pa samim tim nije “ni evidentirano”? I odakle struja u podrumu u koji su “opštinski radnici” ušli upravo da bi “prikačili struju”. I po kojoj tarifi 55.000 kilovat-sati vredi 22.000 evra, sa sve troškovima popravke obijene brave? Osim toga, oprema za rudarenje kriptovaluta koja vredi samo 5.000 evra je obična igračka - iza ove investicije verovatno se kriju neki samouki kompjuterski talibani. A nisu mnogo pametniji ni oni koji ih gone: umesto da isključe deo opreme i naprave “čeku” dok se ne pojavi neko da opremu vrati u život, oni su na sva zvona rastrubili da je unutra bilo 40°C (kao da na se na toj temperaturi topi beton) i da je “istraga u toku”. Ako su nepoznati prestupnici za pristup svojoj opremi koristili nekakav VPN (način da se sakrije internet adresa, samim tim i lokacija sa koje se kontroliše cela operacija), istraga će ostati bez rezultata.

Pojeo vuk magarca, kao što ga pojede i za mnogo veće stvari u ovoj zemlji. Ipak, od cele smešne vesti još smešniji su novinski naslovi: “Još jedna zloupotreba bitkoina”, “Kriptovalute napravile astronomsku štetu” i slični. Neki su čak izmontirali i sliku đenerala Draže u oluji bitkoin novčića, kao da je čitav posao obavila armija njegovih četnika. Istina je, međutim, da je rudarenje kriptovaluta u ovoj zemlji (još uvek) legalan posao. Ovde je reč je o klasičnoj krađi struje, relativno maloj za srpske standarde, a da li je ona potrošena na bitkoin ili na pečenje na daleko čuvene četničke gibanice - potpuno je svejedno. 

Ipak, cela vest, hiljadu puta ponavljana zbog svoje bizarnosti, još jednom je otkrila koliko domaća javnost, a i novinari, koji po prirodi posla imaju dužnost da je informišu, pojma nemaju šta su kriptovalute, kako funkcionišu i čemu tu kompjuteri uopšte služe. Na pomen bitkoina, najpoznatije kripto-valute, svi učeno klimaju glavom ali retko ko zna makar elementare činjenice. 

U daljem tekstu “bitkoin” je sinonim za sve ostale kriptovalute. Iako ima razlika u rasprostranjenosti i konceptu funkcionisanja, osnovni principi su identični. Da počnemo od osnovnih stvari. 

Novac je sredstvo razmene iza koga obično stoji država koja garantuje njegovu vrednost: ukoliko svoju robu prodate za novac, sutradan ćete za taj isti novac moći da kupite nešto drugo. Iako novac često poistovećujemo s papirom i kovanicama, novac ne mora da ima svoju fizičku formu. Zamislite državu u kojoj se sve transakcije obavljaju preko banke i platnim karticama - u tom slučaju, novac je samo skup brojeva uskladišten u bankarskim bazama podataka. Zato i nije preterano zanimljivo to što bitkoin i druge kriptovalute postoje samo u virtuelnom svetu. Ono što je, međutim, fascinantno je činjenica da ove valute imaju opipljivu vrednost. Nekada vam je bila potrebna gomila bitkoina da kupite jednu picu, pod uslovom da uopšte nađete mesto koje to “smeće” od novca hoće da primi. Danas jedan bitkoin vredi okruglo 50.000 dolara. Ta vrednost vrtoglavo raste: na početku 2020. godine bitkoin je vredeo 7.700 dolara a godinu dana kasnije 38.000 dolara. Na internet menjačnicama kurs je uvek nešto niži ali ko god je pre godinu, dve ili tri uložio evre u kupovinu bitkoina (zapravo “satošija”, delova bitkoina), danas može da se hvali velikim dobitkom.  

Dakle, mora biti da iza uspeha bitkoina stoji neko moćan: Amerika, Japan, Rusija, Kina, CIA, KGB, Mosad, iluminati, masoni, antivakseri, templari, ravnozemljaši, Aleksandar Vučić... U stvarnosti, iza bitkoina ne stoji niko! Softver koji koristi bitkoin napisao je 2009. godine Satoši Nakamoto (njegov identitet nikad nije utvrđen) a zatim ga pustio u svet. Ne postoji institucija koja garantuje stabilnost bitkoina i brine o njegovoj budućnosti. Štaviše, u prošlosti se vrednost bitkoina više puta drastično srozavala, obično nakon sigurnosnih propusta posle kojih se mnogo bitkoina našlo u džepovima lopova. Ipak, iako mu je više puta proricana skora propast, bitkoin se svaki put oporavljao i danas je vredniji nego ikad. Odakle potiče volja ljudi da svoju robu i “tvrd novac” (dolare i evre) menjaju za bitkoin? 

Razlozi su višestruki. Pre svega, troškovi transakcije su niži u odnosu na kreditne kartice ili servise kao što su “Pay Pal” i “Western Union”. Sama transakcija je tehnički jednostavnija a tehnologija je dostupna svima, uključujući i tek osnovane, male kompanije, koje generalno imaju problem sa troškovima usluge koje naplaćuju njihove poslovne banke. Takođe, kada se plaća bitkoinima ne postoji nikakva razlika između domaćih i internacionalnih transakcija, čak i kada se radi o velikim svotama. U svetu realnog novca, transfer para u inostranstvo uvek je skopčan s velikim troškovima, uz neizbežne kursne razlike koje inostrana plaćanja čine još skupljim. 

Činjenica da bitkoin ne zavisi ni od jedne države čini ovu valutu neosetljivom na politička dešavanja. Bitkoin je, takođe, otporan na inflaciju s obzirom da je unapred određen broj bitkoina koji će biti emitovan (21 milion i nijedan više). Ne treba zaboraviti ni sigurnost: učesnici u transakciji ne ostavljaju za sobom nijedan podatak koji bi kasnije mogao da bude zloupotrebljen (broj kreditne kartice, matični broj ili broj lične karte). Koncept bitkoina ne zahteva da njegovi vlasnici na bilo koji način budu legitimisani. 

Ako je davanje i primanje novca anonimno i ako u tom pogledu ne postoje nikakva ograničenja, onda praktično da ne postoji roba koja se ne može trampiti za bitkoine, što olakšava njenu cirkulaciju. Na žalost, dobar deo bitkoin-transakcija otpada na robu koja nikako ne bi smela slobodno da se prodaje (lekovi za koje je potreban recept, narkotici, oružje) ali je tome praktično nemoguće stati na put. Upravo zbog ovoga kriptovalute se često pojavljuju u vestima vezanim za internacionalni kriminal.

Kada se dobre i loše strane virtuelnih valuta stave na kantar, ispada da one dobre pretežu. Bitkoin je tako postao novac, skoro kao i svaki drugi. Ipak, mnoge države ne gledaju dobronamerno na ovu činjenicu a prednjači Kina koja je polovinom ove godine zabranila “rudarenje” (primarnu emisiju) bitkoina i sve transakcije bazirane na njemu, uz masovna hapšenja trgovaca koji su prodavali “sumnjivu” robu isključivo za kriptovalutu. Kina, jednostavno, više nije htela da gleda kako se ogromna količina juana odliva iz zemlje kroz konverziju u bitkoin. Preko 50% svetske bitkoin infrastrukture prestalo je da funkcioniše. Kineski biznismeni, vlasnici ogromne količine hardvera koji je preko noći stavljen van zakona, morali su da potraže novo mesto za rudarenje. Ispostavilo se da ono što smeta Kini ne smeta i Teksasu. Tamošnje cene električne energije su među najnižim u svetu, za otvaranje firme dovoljno je par potpisa, kriptovalute su regulisane liberalnim zakonima a porezi su umereni. Teksas je preko noći od Kine preuzeo posao vredan mnogo milijardi dolara. 

Možete li i vi nešto da zaradite pomoću kripto-valuta i zašto da? 

Jedan način je da krenete da verifikujete kripto-transakcije, tj. da rudarite tako što ćete sklopiti svoju opremu (tzv. “rig”), instalirati potreban softver, udenuti sve to u struju i svakog dana gledati kako pare padaju s neba. Teoretski, “rig” može da bude i neki krš od laptopa ili stari računar ali time možete da iskopate samo stare fotografije sa hard diska. Moraćete da sklopite novi računar, i to tako što ćete u njega staviti nekoliko jakih procesora poput “AMD Ryzen Threadripper 3990X” (komad košta oko 5.500 dolara). Alternativno, umesto jakog procesora možete da kupite nekoliko (bar šest) jakih grafičkih kartica tipa “GeForce RTX 3090” (2.300 dolara po komadu). Na to treba dodati još par hiljada evra za kućište, memoriju, matičnu ploču i napajanje. Ipak, da biste nešto zaista postigli (iskopali) preporučljivo je da svoj “rig” napravite od hardvera specijalizovanog za rudarenje kriptovaluta. Takvi uređaji poznati su pod skraćenicom ASIC (“Application-Specific Integrated Circuit”) a dobar primer je “WhatsMiner M10” koji računa 33 biliona heševa u sekundi i košta “samo” 13.000 dolara. Naravno, što više hardvera imate, to su vaše šanse da nešto zaradite veće. Imajte samo u vidu da svi ti uređaji troše mnogo struje: jedan ASIC “vuče” iz utičnice koliko i TA-peć od 2,5 kilovata. Čime god da rudarite smislite kako ćete to da ohladite pre nego što napravite požar. Vaš “rig” takmičiće se sa udruženom snagom svih svetskih rudara (vidi okvir “rudarski posao”). Za svaki verifikovani blok bitkoin-transakcija nagrada je, trenutno, 6,25 bitkoina ili 315.000 dolara. Da se ne lažemo, šanse su vam male, ali postaju značajno veće ako se opredelite za rudarenje neke druge, manje poznate valute. Dobitak je mnogo manji ali češći. 

Drugi način je da, umesto da sami rudarite, naučite druge kako se to radi. Napravite nekom “rig” od njegovih para, pustite ga u rad i uzmite solidan honorar za taj posao, možda i procenat od zarade koju “rig” ostvari. Na kraju, ako ste zaista majstor za berze i valutne kurseve, ako ste zaista sigurni da će se sadašnji vrtoglavi rast vrednosti bitkoina nastaviti, konvertujte svoju ušteđevinu, auto, stan ili dedinu kravu u bitkoine i posle godinu dana, kad kurs poraste, pokupite debeo kajmak. Naravo, pod uslovom da pre toga bitkoin ne propadne (u tom slučaju nećete imati kome da se žalite).

Izlazak Kine iz “rudarskog biznisa” eliminisao je, bar na kratko, više od polovine hardverskih resursa koji su bili korišćeni za verifikaciju bitkoin transakcija. Koliko je bitkoin otporan na ovakve, naizgled katastrofalne, udarce govori činjenica da njegova vrednost nije drastično pala i da cirkulacija bitkoina nije zastala ni na sekund, naprotiv. Štaviše, potvrđena je teza da je bitkoin fizički neuništiv - sve dok postoji makar jedna osoba na svetu koja se bavi njegovim rudarenjem, postojaće i bitkoin. Kineski preduzetnici sada započinju da obnavljaju svoje rudarske operacije u drugim zemljama sveta a u međuvremenu, zbog drastično smanjene konkurencije, rudarenje bitkoina postalo je mnogo atraktivnije nego pre. Toliko atraktivno da mu nisu odoleli ni Ivanjičani na čelu sa đeneralom Dražom i njegovim četnicima.

Kako funkcioniše bitkoin

Bitkoin je virtuelna valuta pa je za nju potreban i virtuelni “novčanik”. To je, u suštini, najobičnija softverska aplikacija koja može da funckioniše na vašem laptopu, mobilnom telefonu ili tabletu. Većina tih aplikacija izgleda prilično spartanski: u njima se vidi stanje vašeg računa, imate dugmiće “pošalji” i “primi” i to je sve. Aplikacija je tu, pre svega, da od vas sakrije višak detalja i pojednostavi obavljanje novčanih transakcija.

Najvažnija funkcija aplikacije je da kreira vaš tzv. “privatni” i “javni ključ”. Privatni ključ ostaje u vašem trajnom vlasništu, u suštini liči na lozinku koju koristite za “Gugl” ili “Fejsbuk” ali je neuporedivo složeniji. Vaši bitkoini su bezbedni onoliko koliko je bezbedan privatan ključ koji ih kontroliše. Javni ključ predstavlja vaš identifikator u bitkoin univerzumu. Kada nekom šaljete novac, vi zapravo šaljete novac na “adresu” koja je definisana njegovim javnim ključem. Privatni i javni ključ međusobno su upareni – postoji samo jedan privatni ključ koji odgovara javnom ključu neke osobe. Međutim, mehanizam generisanja ovakvih ključeva toliko je složen da je nemoguće rekonstruisati privatni ključ neke osobe na osnovu onog koji je javno dostupan.

Javni ključ je jedini trag koji ostavljate iza sebe u bitkoin transakcijama. Potrebne ključeve za vas generiše aplikacija za koju ste se opredelili i za to nije potrebna nikakva internet konekcija, lična karta, broj mobilnog telefona, čak ni ime. Ne postoji centralni registar javnih ključeva niti postoji nešto što bi ličilo na bazu podataka o korisnicima (ako vam je takva baza potrebna, moraćete sami da je napravite).

Kako onda sistem zna da meni i vama treba da dodeli različite parove ključeva ako ne postoji centralno mesto za njihovu evidenciju? Zapravo, sistem i ne garantuje da će naši ključevi biti različiti ali je broj mogućih ključeva toliko veliki da je praktično nemoguće da na svetu postoje dva identična para. Ako biste čitavu Zemljinu kuglu napunili zrncima peska, veće su šanse da u dva uzastopna izvlačenja iz nje izvučete jedno te isto zrno peska nego da vam bitkoin dodeli par ključeva koji neko već koristi.

Ok, instalirali ste bitkoin softver na svoj pametni telefon i negde u njemu kriju se potrebni ključevi. Pretpostavimo da ste već nekako stekli jedan bitkoin i da želite da ga pošaljete svom prijatelju koji može da bude bilo gde. Potrebno je da sačinite virtuelnu uplatnicu u kojoj, otprilike, piše da osoba X šalje osobi Y ukupno Z bitkoina. Osobe koje učestvuju u transakciji identifikovane su na uplatnici isključivo svojim javnim ključevima a ne imenima ili email adresama. Šta vas sprečava da sastavite uplatnicu kojom ćete, na primer, svom prijatelju da pošaljete bitkoine koje poseduje neka treća osoba? Zloupotreba se sprečava time što svaka uplatnica mora da bude digitalno potpisana od strane onoga ko šalje novac.

Digitalni potpis kreira se matematičkom formulom koja pomoću vašeg tajnog, privatnog ključa i podataka koji opisuju transakciju kreira njen “sažetak” u vidu šifrovanog teksta koji se dodaje na kraj digitalne uplatnice. Digitalni potpis je unikatan, svaki put drugačiji, čak i kada se ista svota šalje istoj osobi. Verodostojnost digitalnog potpisa može svako da proveri korišćenjem vašeg javnog ključa. Potpis istovremeno štiti i integritet čitave transakcije: ako bi neko promenio neki detalj u njoj (recimo tako što bi preusmerio novac na sebe ili promenio navedeni iznos), digitalni potpis se više ne bi slagao sa podacima navedenim u uplatnici i transakcija bi bila odbijena.

Ako vam ovo zvuči komplikovano, treba da znate da ste pročitali najjednostavniji deo.

Elem, popunili ste uplatnicu (uz pomoć aplikacije koju koristite) i putem interneta uputili je u bitkoin mrežu kako bi transakcija bila realizovana i proknjižena. Kako sistem uopšte zna da vi posedujete bitkoine koje nameravate nekom da prenesete? Za to je potrebna “glavna knjiga” (“ledger”) u kojoj su evidentirane sve do sada napravljene transakcije. U toj knjizi ne postoji specijalan list koji se odnosi na vas. Umesto toga, glavna knjiga sadrži naizgled beskonačan popis svih bitkoin transakcija još od dana kada je “iskovan” prvi virtuelni novčić i proknjižen prvi, tzv. “genesis” blok. Ta knjiga je javno dostupna svakom i možete je analizirati do mile volje uz softver koji je takođe besplatan ali budite spremni da na njeno inicijalno preuzimanje potrošite čitav dan. Za razliku od banaka koje stanje na računu i promet na njemu mogu da otkriju samo vlasniku računa, kod bitkoina je sve “na izvol’te”.

U glavnoj knjizi ne postoji podatak kao što je nečije “stanje na računu”. Da biste saznali koliko bitkoina imate vi ili bilo ko drugi moraćete da saberete sve uplate i isplate i da sračunate razliku. Kad god vam neko pošalje bitkoine, u glavnu knjigu se za vaš javni ključ veže jedan “ulaz” (tzv. input). Kad god nekom šaljete novac morate da se pozovete na jedan ili više nepotrošenih “ulaza” iz prethodnog perioda.

Iz gore navedenog izgleda kao da “glavna knjiga” predstavlja najslabije mesto čitavog sitema. Onaj ko vodi glavnu knjigu ima, zapravo, vlast nad bitkoinom. On može da prihvata i odbija transakcije, da generiše nepostojeće uplate na sopstveni račun ili nametne “porez na promet”. Ako bi se neko dočepao glavne knjige, uništio je ili nepovratno kompromitovao, ceo sistem bi se u trenutku nepovratno raspao.

Ko, zapravo, održava “glavnu knjigu” bitkoin sistema? Genijalnost bitkoina zasniva se pre svega na činjenici da “glavnu knjigu” može, sa jednakim pravima, da održava svako kome se ćefne, uključujući mene i vas. Ne postoji “glavna kopija” pa ni mogućnost da ona bude kompromitovana. Svako ko želi da “knjiži” javno dostupne transakcije može da preuzme bilo koju od postojećih kopija glavne knjige i “knjigovodstveni” softver. Sve postojeće kopije su u suštini potpuno ravnopravne.

Ovakav demokratski koncept suočava nas s jednim naizgled nerešivim problemom: ako na internetu postoji milion kopija glavne knjige, kako da znamo koja kopija je trenutno važeća? Neke od tih kopija su zapuštene ili nekompletne usled hardverskih otkaza ili problema na mreži. Neke su i “frizirane” od strane prevaranata koji će pokušati da istu svotu novca potroše nekoliko puta.

I tako dolazimo do najsuptilnijeg detalja bitkoin arhitekture koji se zove “blockchain”. Verifikovane bitkoin transakcije knjiže se u tzv. blokovima nalik na registratore u koje knjigovođe odlažu proknjižene fakture. Glavna knjiga je, zapravo, kolekcija registratora (blokova) poređanih jedan pored drugog. Da bi bitkoin definitivno promenio vlasnika neophodno je da se transakcija verifikuje, smesti u registrator (blok), da registrator bude “potpisan” i odložen na policu. Sve dok se to ne desi, transakcija nije kompletirana.

Punjenje registratora je jednostavno (podaci o novim transakcijama vam neprekidno pristižu), ali ga nije lako potpisati. Da biste generisali potpis (tzv. “heš”, u suštini jedan broj sa velikim brojem cifara) morate da uzmete sve podatke iz registratora, zatim heš sa korica prethodnog registratora i jedan slučajno izabrani  broj (tzv. “nons”) i primenom matematičke formule sračunate sledeći heš. Postoji, međutim, “catch”: da bi novi heš bio priznat a registrator zaključen, potrebno je da novi heš bude manji od neke unapred definisane vrednosti. Što znači da ćete heš morati da sračunate mnogo puta, svaki put sa drugom vrednošću “nonsa”, sve dok slučajno ne “nabodete” validni heš. Formula kojom se računa “heš” toliko je komplikovana da je slučajno pogađanje “nonsa” jedini način da potpišete blok i nikakav genijalni matematičar ili informatičar ne može da vam pomogne u tome. Tek kada nasumično pogodite “nons” možete da kažete da ste “rešili blok”, čime ste istovremeno verifikovali i sve transakcije koje se u njemu nalaze. S obzirom da se svaki blok poziva na heš onog prethodnog, rešeni blokovi formiraju neraskidivi lanac, otud i termin “blockchain”.

Informacija o novom rešenom bloku distribuira se putem interneta svima koji se bave verifikacijom transakcija. Oni će od vas preuzeti rešeni blok, utvrditi da je vaše rešenje tačno i nastaviti da rešavaju onaj sledeći. Sistem je tako podešen da u mreži uvek preovladava najduži lanac blokova dok se svi kraći odbacuju. U retkim, malo verovatnim situacijama, sistem može da divergira, recimo kada dve osobe na dva kraja sveta istovremeno reše blok. Ta konfuzija (ko ima “pravu” verziju) obično traje deset minuta, dok se ne reši naredni blok, nakon čega će najduži lanac ponovo prebrisati sve one koji su kraći.

Rudarski posao

Postupak potpisivanja blokova transakcija je ono što se u laičkoj literaturi naziva “rudarenjem kriptovaluta”. Zašto? Pomalo liči na traženje grumena zlata: neko ga nađe a neko ne, dobitak nije zagarantovan. Za svaki blok transakcija koji ste potpisali sistem vam automatski dodeljuje određeni novčani iznos u kriptovaluti koju “rudarite”. To je nagrada za onaj “nons” koji ste srećno pronašli i objavili ga na internetu (tzv. “proof of work”). Iako se proces često upoređuje sa kopanjem zlata, postoje značajne razlike. Kada kopač zlata naiđe na zlatnu žicu, on u kratkom roku može da stekne ogromno bogatstvo, dovoljno je da sledi njen trag. U svetu kriptovaluta, stvar je drugačija: ako  ste rešili jedan blok, nema nikakve garancije da ćete u bliskoj budućnosti rešiti i neki od narednih. Težina pronalaženja “nonsa” automatski se podešava tako da potpisivanje narednog bloka transakcija uvek traje oko 10-15 minuta, bez obzira na to koliko je ljudi i računarske snage angažovano na ovom poslu. Ne postoji nagrada za obično učešće u rudarenju. Ko god da reši blok pre vas, taj nosi celokupnu nagradu a svi ostali dobijaju šipak: niko vam neće vratiti vreme koje ste potrošili i struju koju ste pogoreli. 

Ukratko, da biste nešto zaradili rudarenjem potrebno je da bude dovoljno srećni pa da u pogađanju prave vrednosti “nonsa” preteknete ceo svet. Šansa da se tako nešto desi proporcionalna je snazi vašeg hardvera u odnosu na ukupnu snagu ostatka sveta koji se takođe bavi rudarenjem. Kolika god da je, vaša snaga je mizerna jer se u svakom trenutku takmičite sa stotinama hiljada računara od kojih su mnogi specijalalno napravljeni samo da bi računali heševe munjevitom brzinom. Velike farme koje se bave rudarenjem kriptovaluta imaju sposobnost da u jednoj sekundi sračunaju trilione heševa. 

Ima li “rudara” u Srbiji? O, da! Malo je onih koji rudare bitkoin jer je tu svetska konkurencija najveća. Srpski rudar više voli manje poznate kripto-valute kao što su “litecoin”, “ethereum”, “monero” ili “dogecoin” gde su nagrade za “knjigovodstvo” manje ali i lakše dostižne. Cene hardvera jesu prepreka za siromašnog ekonomskog tigra kao što smo mi, ali se to najčešće rešava tako što više pojedinaca udruži svoja finansijska sredstva kako bi sklopili pristojan “rig". Oni domišljati uposliće dokone kancelarijske mašine nakon kraja radnog vremena, struju i onako plaća firma: iako skromne snage, ovakvi sklepani rigovi mogu da donesu neku malu dobit na duge staze. 

Jednom kada se upustite u kopanje, najveći operativni trošak upravo je onaj za utrošenu električnu energiju: mnogi pošteno plate svoj račun na kraju meseca ali se struja za ove potrebe često krade, baš kao u Ivanjici. Krađa struje kod nas odavno je prerasla u nacionalni sport, krade se po zgradama, od komšija, sa bandera, sa gradilišta, javne rasvete... Čaršija priča da takoreći nema zapuštenog državnog preduzeća ili službe u čijim podrumima i zapuštenim halama po ceo dan i noć veselo ne bruji po nekoliko “rigova”, uz simboličnu nadoknadu koja se isplaćuje noćnim čuvarima, stečajnim i likvidacionim upravnicima... Naročito su popularni stari i propali socijalistički giganti koji često imaju ogroman prostor za skrivanje opreme. Tu u blizini obično je i neka slabo praćena trafo-stranica koja je napajala fabrička postrojenja u vreme kada nismo samo motali kablove kao danas već smo nešto ozbiljno proizvodili i izvozili. Dakle, lako dostupne i “besplatne” struje ima, samo je treba “potražiti”. I, na kraju, s obzirom da su skoro sve stare fabričke hale potpuno devastirane, bez prozora, i da kroz njih neprekidno duva promaja, problem klimatizacije ne postoji tokom većeg dela godine. 

Ukratko, Srbija ima skoro idealnu infrastrukturu za rudarenje. Posla u ovo zlatno srpsko doba ima, samo ako neko hoće da radi.

Vreme #1601

Let iznad CO2 gnezda

Zadnje veliko istraživanje uticaja avio-saobraćaja na klimatske spromene sprovedeno je na osnovu detaljnih podataka iz 2018. godine. Sumarno gledano, vazdušni transport generiše 1.9% svih gasova staklene bašte i 2.5% ugljen-dioksida (CO2), što je, otprilike, milijardu tona godišnje. Ukupan efekat koji imaju svi ovi gasovi na globalno zagrevanje veći je od njihovog procentualnog učešća u globalnoj emisiji jer se njihovo oslobađanje vrši u višim slojevima atmosfere gde je štetni učinak izraženiji. Procenjuje su da 3.5% dosadašnjeg globalnog zagrevanja ima svoje poreklo u avionskom saobraćaju. Posebno zabrinjava činjenica da se stvari brzo pogoršavaju: količina emitovanog CO2 porasla je za 75% između 1990 i 2012. Ako se ovaj trend rasta ne stavi pod kontrolu, avio-saobraćaj će 2050. godine premašiti četvrtinu od ukupnog svetskog „budžeta“ CO2 (budžet je sračunat tako da do kraja veka zagrevanje planete ne pređe 1.5oC). 

Neko bi rekao da trenutni učinak od 2.5% nije tako dramatičan. Svetski internet saobraćaj proizvodi, otprilike, istu količinu CO2, daleko manje od učinka koji imaju proizvodnja električne energije (44%), drumski transport (17%), industrijа gvožđa i čelika (5%) ili proizvodnja cementa (4%). Evo, međutim, nekih činjenica koje pokazuju da je i 2.5%, zapravo, jako mnogo:

• Ako biste sav CO2 koji generiše avio-transport dodelili nekoj državi, ta država bi bila na šestom mestu u svetu po emisiji CO2, iza Japana a ispred Nemačke.
• Povratni let od Toronta do Londona generiše istu količinu CO2 kao i jednogodišnje grejanje prosečnog evropskog domaćinstva.  
• Turizam sa pratećima avio-transportom generiše više CO2 nego građevinarstvo.
• Ako preskočite samo jedan interkontinentalni let, količina emitovanog CO2 će se smanjiti kao da ste se odrekli svog benzinskog automobila na godinu dana. 

Uticaj aviona na atmosferu je kompleksan. Najveći uticaj imaju mlazni motori koji sagorevaju kerozin na visinama od 10-12 kilometara. Glavnu komponentu izduvnih gasova (oko 70%) čini upravo CO2. Svaki kilogram goriva proizvede oko tri kilograma ovog potentnog gasa staklene bašte. Oko 30% ove količine konzumiraće biljke fotosintezom ili stene u vidu karbonata, jedna polovina nestaće prirodnim putem u narednih 50 godina ali će 20% novostvorenog CO2 ostati u atmosferi hiljadama godina. 

Najveći deo ostatka izduvnih gasova čini vodena para. Na velikim visinama, u uslovima niske temperature, vodena para prelazi u čvrsto stanje proizvodeći kristale leda koje se formiraju oko mikroskopih čestica pepela koje su takođe prozivod sagorevanja. Kristali mogu da rastu veoma brzo konzumirajući vodenu paru iz okolnog vazduha. Tako nastaju karakteristični beli „repovi“, tragovi aviona na velikoj visini („contrails“). U specifičnim atmosferskim uslovima ove ledene „pruge“ mogu da evoluiraju u ciruse, visoke oblake pramenastog oblika čije je dejstvo na klimu dvojako. Sa jedne strane, cirusi odbijaju Sunčevu svetlost nazad u kosmos i tako hlade planetu. Sa druge strane, cirusi reflektuju toplotu koju emituje Zemljina površina doprinoseći tako njenom zagrevanju. Ukupan termički balans je, na žalost, pozitivan. Prema nekim procenama, cirusi stvoreni od tragova vodene pare nastalih tokom avionskih letova tri puta intenzivnije doprinose globalnom zagrevanju od emitovanog CO2.

Prozivodi sagorevanja u tragovima sadrže i sumporne okside koji hlade planetu reflektujući Sunčevu svetlost i azotne okside koji imaju dvostruki uticaj: sa jedne strane generišu ozon a sa druge eliminišu metan. I pored toga što se ova dva dejstva delimično potiru, sumarno gledano, azotni oksidi doprinose zagrevanju atmosfere. Isti uticaj ima i pepeo, nusproizvod sagorevanja kerozina, koji dugo ostaje u atmosferi i konstantno apsorbuje Sunčevu svetlost.  

Stavljanje emisije gasova staklene bašte pod kontrolu izazovan je zadatak. Od svih delotvornih mera najvažnija je ona koja podrazumeva drastično smanjenje upotrebe fosilnih goriva. Nekada je recept jednostavan: izbacite, na primer, termoelektrane i zamenite ih obnovljivim izvorima energije ili nuklearnim elektranama. Električni automobili imaju neuporedivo manju emisiju CO2 od klasičnih koji koriste benzin ili naftu, pod uslovom da se struja proizvodi na “čist način” a ne besomučnim sagorevanjem uglja. Na žalost, avio-transport je i dalje vezan za kerozin, fosilno gorivo za koje ne postoji dobra alternativa. Električni avioni ograničeni su na mala rastojanja zbog malog kapaciteta i velike težine pogonskih baterija. Avionski motori koji bi imali nultu emisiju CO2 a bazirali bi se na gorivim ćelijama koje koriste vodonik i kiseonik nalaze se u ranoj fazi razvoja. Činjenica je i da kerozinski mlazni motori postaju sve “zeleniji”, sa sve manjom emisijom štetnih gasova, što zbog konstrukcionih inovacija, što zbog upotrebe novih vrsta goriva koje sadrže određeni procenat biodizela i aromatičnih supstanci čime se smanjuje količina pepela i azotnih oksida. Na žalost, smanjenje emisije štetnih gasova po jednom kilometru leta iznosi oko 1% godišnje dok se avio-saobraćaj povećava 5-6 puta većom brzinom. Ukratko, avionske letove je veoma teško “dekarbonizovati” tako da će njihov negativni uticaj na klimu biti sve izraženiji.

Pariski klimatski sporazum iz 2015. godine prepoznaje avio-transport kao delatnost koja negativno utiče na klimu usled sve veće emisije CO2 ali je dokument nedovoljno precizan da bi države potpisnice obavezao na konkretnu akciju. Tako se, na primer, CO2 emitovan na domaćim letovima uračunava u kvote koje su odobrene pojedinačnim zemljama. Na žalost, CO2 generisan na međunarodnim letovima ne pripada nijednoj državi tako da za veliki deo karbonske emisije zapravo niko nije odgovoran. I, na kraju, iako Pariski sporazum prepoznaje i druge gasove koji doprinose globalnom zagrevanju (metan i azotovi oksidi), avio-transport se u sporazumu pominje isključivo u kontekstu emisije CO2.

U nedostatku organizovane međunarodne akcije, ostaje nam jedino da se oslonimo na sopstvenu savest i odgovornost. Pravila su prosta. Ne zagrevajte planetu bez potrebe: ako već morate da letite, letite ređe a deo sastanaka održite preko interneta. Koristite ekonomsku a ne biznis klasu. Letite direktno, bez presedanja. Dnevni let treba da ima prednost u odnosu na noćni. Birajte avio-kompanije koje imaju savremenu flotu a ne najniže cene. Alternativni prevoz železnicom ili autobusom generiše višestruko manje količine CO2. Čak su i privatni automobili na benzinski pogon bolji izbor pod uslovom da se ne vozite sami. Ukratko – ne budite sebični jer ovu planetu jednoga dana treba da ostavimo u nasleđe generaciji koja će, nadajmo se, biti bolja i odgovornija od naše. 

Klima 101

Kosmički turizam

"SpaceShipTwo" Ričarda Brenson sa nosačem "SpaceKnightTwo"

Priča o kosmičkom turizmu stara je koliko i ideja o osvajanju kosmosa. Kosmos je još uvek neistražena teritorija, baš kao što je to bila Severna Amerika pre Kolumba. Nakon prvih istraživača i avanturista došli su obični ljudi koji su na novom kontinentu sagradili svoj dom. U kosmosu smo tek načinili svoje prve korake, kosmos je za nas i dalje neistraženo prostranstvo. Ako još uvek nismo u stanju da ga naselimo kao nekad Ameriku, da li smo bar u mogućnosti da ga na kratko posetimo, da iz prve ruke doživimo ili vidimo neka od njegovih čuda? Ima li atraktivnije turističke destinacije od kosmosa (ako izuzmemo Beograd na vodi)?

Prvi kosmički turista bio je bogati američki preduzetnik Denis Tito koji je 2001. godine platio 20 miliona dolara kako bi na Međunarodnoj svemirskoj stanici proveo sedam dana. Po sličnoj ceni u kosmos je putovalo još šest ljudi ali je proces obustavljen 2009. godine jer je Rusija počela da sedišta u svojim „Sojuzima“ prodaje zapadnim državama po znatno većoj ceni. Od tada su se namnožile kompanije koje su pod „povoljnim uslovima“ nudile sve i svašta: od leta na Mesec do kuće na Marsu. Kako su pojavljivale, tako su i nestajale a svemirski turizam ostao je mrtvo slovo na papiru sve dok se za ovaj posao nisu zainteresovali najbogatiji ljudi na svetu.

Oni su staroj ideji udahnuli novi život i u nju uložili svoj pionirski duh, preduzetničku strast i ogroman novac. Sa novcem su došli i vrhunski stručnjaci koji su ideje pretvorili u crteže, crteže u prototipove, prototipove u nove letelice. Nikli su hangari, kosmodromi, stambeni i poslovni objekti. Posle mnogo godina razvoja, nebrojenih uspona i padova, dva svetska multimilijardera sela su u svoje uglancane letelice i sami sebe katapultirali u kosmos u razmaku od svega nekoliko dana. U probranom društvu koje su poveli sa sobom niko nije bio trenirani astronaut i niko nije imao više od par dana priprema za let. 

Prvo se 11. jula u kosmos otisnuo Ričard Brenson na letelici „SpaceShipTwo“ koju je konstruisala njegova kompanija „Virgin Galactic“. Poletanje je obavljeno sa kosmodroma u Novom Meksiku podignutnom u blizini gradića „Istina ili Posledice“ (da, zove se baš tako) sa oko 6.000 duša. Brenson je bio u društvu dva pilota i tri inženjera koja su učestvovala u konstrukciji letelice (nekada davno postojao je običaj da prvim letom novog aviona upravlja glavni inženjer zadužen za njegovu konstrukciju; zato loši inženjeri nisu živeli dugo). Brenson je dobacio do visine od 85 kilometara (sa te visine jasno se vidi da je Zemlja okrugla), pre nego što se njegova letelica vratila na mesto poletanja. 

Već 20. jula, tačno 52 godine nakon sletanja „Apolla 11“ na Mesec, u kosmos je poleteo i Džef Bezos na letelici „New Shepard“ koju je napravila njegova kompanija „Blue Origin“. Lansiranje je obavljeno sa kosmodroma u Teksasu koji se nalazi u blizini Van Horna, varošice sa jedva 2.000 stanovnika. Bezosu je društvo pravio brat Mark, zatim Voli Fank, pilot star 82 godine, jedan od pionira trke u svemiru tokom šezdesetih godina, i Oliver Demen, student star 18 godina. Letelica je dostigla visinu od 102 kilometra pre nego što se meko spustila u pustinju nedaleko od mesta poletanja.

Nakon leta i Brenson i Bezos bili su u euforičnom raspoloženju. A kako i ne bi – stavili su glavu u torbu kako bi dokazali da je nova kosmička tehnika dovoljno sigurna za svakog i pritom se zabavili kao nikad u životu.

Kosmos nam je, odjednom, postao bliži. Ili ipak nije?

Ričard Brenson ispred raketoplana "SpaceShipTwo"

Ričard Brenson vlasnik je poznatog brenda „Virgin“ iza kojeg se kriju brojne firme raznih namena i veličina od koji su svakako najpoznatije muzička izdavačka kuća i avio-kompanija. Jedna od tih kompanija je i „Virgin Galactic“ čija je misija da u kosmos, pod komercijalnim uslovima, odvede sve one koji imaju dovoljno hrabrosti i novca za jednu takvu avanturu.  

Kompanija je imala težak početak. Prvobitni plan bio je da se prvi putnici sa plaćenim kartama odvezu preko granice kosmosa već 2007. godine. Međutim, te godine desila se eksplozija prilikom testiranja motora na zemlji u kojoj su poginule tri osobe. Još jedna tragedija desila se na probnom letu 2014. godine – letelica se prilikom povratka na zemlju raspala, jedan pilot je poginuo a drugi je bio teško povređen. Zvanična istraga je pokazala da je u pitanju bila ljudska greška a ne mehanički kvar. Ipak, Brenson nije odustao i njegov „SpaceShipTwo“ je u decembru 2018. godine dostigao visinu od 83 kilometra, malo iznad granice od 80 kilometara koju američka vojska uzima kao visinu na kojoj počinje kosmos.   

„SpaceShipTwo“ je letelica koja je u stanju da dva pilota i šest putnika odnese u kosmos i sigurno vrati na zemlju. Ova letelica dužine 18 metara sa rasponom krila od 8 metara ima originalni dizajn. Iako podseća na mali avion, zapravo se radi o raketoplanu sa promenljivom geometrijom krila i hibridnim raketnim motorom koji koristi čvrsto gorivo i tečni oksidator. Letelica sa zemlje ne može da poleti samostalno. Umesto toga, ona se vezuje ispod aviona-nosača „SpaceKnightTwo“ (liči na ogromnu jedrilicu sa dva trupa) čiji je zadatak da letelicu odnese na visinu od 15 kilometara. Na toj visini „SpaceShipTwo“ raskida svoju vezu sa avionom-nosačem i nakon kratkog slobodnog pada aktivira sopstveni raketni motor. U roku od 8 sekundi letelica dostiže brzinu zvuka, zauzima vertikalni pravac i kreće da grabi ka kosmosu sve dok nakon 70 sekundi potpuno ne utroši raspoloživo gorivo. 

Nakon što po inerciji dosegne svoju maksimalnu visinu letelica započinje lagani povratak na zemlju. S obzirom da je maksimalna brzina relativno mala, letelica može da uroni u atmosferu pod proizvoljnim uglom i nije joj potreban poseban termalni štit. Brzina poniranja može da se kontroliše promenljivim uglom krila čime se menja otpor vazduha koji nastaje prilikom poniranja letelice. Visina se postepeno smanjuje sve do visine od 24 kilometara kada se krila vraćaju u početnu poziciju a letelica počinje da se ponaša kao klasična jedrilica. Nakon 25 minuta pasivnog leta, raketoplan se konačno vraća na polazni aerodrom. 

Iza kompanije „Blue Origin“ stoji zvanično najbogatiji čovek na svetu, Džef Bezos, poznatiji kao osnivač i dugogodišnji direktor „Amazona“, najveće svetske Internet-prodavnice. „Blue Origin“ je osnovan 2000. godine sa sličnim ciljem kao i „Virgin Galactic“ – da na komercijalnoj osnovi obavlja lansiranje ljudi i tereta u kosmos. Za razliku od svojih rivala, Ričarda Brensona i Elona Maska, osnivača rivalske kompanije „Space X“, Bezos je bio mnogo ćutljiviji i nikad nije otkrivao previše detalja o svojim namerama, problemima i dostignućima. Da kompanija namerava da uradi nešto veliko postalo je jasno tek 2006. godine kada je Bezos, krijući se iza nekoliko različitih kompanija i pojedinaca, počeo da kupuje velike komade zemlje u Teksasu, ispostaviće se za budući kosmodrom. 

Džef Bezos ispred rakete "New Shepard"

Bezos se držao klasičnog koncepta rakete sa vertikalnim poletanjem. Raketni nosač visok je 18 metara i ima motor sa pogonom na tečni vodonik i kiseonik. Na samom vrhu nalazi se kupasta kapsula za šestočlanu posadu. Čitav ansambl dobio je ime „New Shepard“, u čast Alana Šeparda, prvog američkog astronauta. Bezos je, međutim, uneo jednu revolucionarnu novinu: raketni nosač koji može da se koristiti više puta. Nakon što potroši celoupno gorivo i odvoji se od kapsule sa putnicima, raketni nosač se meko spušta na predefinisano mesto kako bi mogao da se upotrebi i za naredni let. Bezos je prvi kome je ova „reciklaža“ pošla za rukom u praksi a koncept se pokazao toliko efikasnim da ga je ubrzo preuzela i kompanija „Space X“. 

Međutim, ni Bezos nije bio pošteđen iskušenja: tokom tesitranja 2011. godine prototip kapsule otkazao je na visini od oko 14 kilometara i nekontrolisano se stropoštao na zemlju, srećom bez žrtava. Mnogo veći udarac došao je nešto kasnije kada se NASA opredelila da za transport astronauta do Međunarodne svemirske stanice i nazad iskoristi rivalske sisteme kompanija „Space X“ („Dragon“) i „Boing“ („Starliner“). Ovo je Bezosa ostavilo bez garantovanog posla i prihoda u budućnosti tako da je kompanija morala da potraži novi izvor finansiranja. Izlaz je pronađen u svemirskom turizmu: ako NASA neće da leti Bezosovom raketom, ima ko hoće i može da plati za to. 

Evo šta čeka turiste koji se opredele za „Blue Origin“: Raketni motor je aktivan tokom prva tri minuta leta. Nakon toga, kapsula sa posadom odvaja se od raketnog nosača i nastavlja da se kreće uvis sve dok ne dostigne svoju maksimalnu visinu, nešto veću od 100 kilometara (na ovoj visini nalazi se zamišljena „Karmanova linija“ koja je dugo bila smatrana za granicu između kosmosa i Zemljine atmosfere). Vazduh je tu toliko razređen da se kapsula kreće takoreći bez otpora po paraboličnoj putanji što stvara utisak bestežinskog stanja koje traje oko četiri minuta. Kada kapsula uroni u gušće slojeve atmosfere, dalje usporavanje vrši se aerodinamičkim štitom na donjoj strani kapsule i masivnim padobranima. Od trenutka lansiranja pa do mekog spuštanja na zemlju proći će ukupno 11 minuta. 

Džef Bezos sa posadom

Za razliku od Ričarda Brensona čije su ambicije po svojoj prilici ograničene na kosmički turizam, Bezos se nikad nije pomirio sa činjenicom da je NASA dala prednost Elonu Masku i „Boingu“ kada su orbitalni letovi u pitanju. Bezos nastavlja da razvija novi raketni motor i nosač „New Glenn“ (imenovan po Džonu Glenu, prvom amerikancu koji je obleteo Zemljinu kuglu) koji će biti u stanju da kapsulu sa putnicima ubaci u Zemljinu orbitu. Takođe, Bezos se nalazi na čelu alijanse koja je predložila rešenje za letelicu koja će meko spustiti astronaute na Mesec (program „Artemis“). Kada se NASA ponovo opredelila za rivalski koncept iza kojeg stoji „Space X“, alijansa oko Bezosa podnela je žalbu nadležnoj državnoj instituciji a ishod spora još uvek nije poznat. 

Uspešne letove u kosmos koje su ostvarile kompanije Bezosa i Brensona ipak treba staviti u pravi kontekst. Za razliku od Elona Maska, još jednog milijardera sa viškom para, slobodnog vremena i svega ostalog, čija je kompanija „Space X“ razvila sopstveni raketni nosač i kapsulu „Dragon“ kadru da sa ljudskom posadom uđe u Zemljinu orbitu i dosegne Međunarodnu svemirsku stanicu, „SpaceShipTwo“ i „Blue Origin“ ograničeni su na suborbitalne letove. Jednostavno, ove dve letelice ne mogu da dostignu brzinu od 8 kilometara u sekundi koliko je potrebno za ulazak u kružnu putanju oko Zemlje. Njihova putanja je, zapravo, parabola, nalik na putanju koju ima kamen izbačen iz praćke. U najvišem delu te putanje, gde je otpor vazduha praktično zanemarljiv, putnici i brod kreću se po inerciji što kod putnika stvara osećaj bestežinskog stanja koji može da potraje i nekoliko minuta, sve dok letelica ponovo ne uroni u gušće slojeve atmosfere i počne da usporava. Ovakav let zove se „suborbitalnim“ i veoma liči na onaj koji je izveo Alan Šepard, prvi Amerikanac u kosmosu (epohalni let Jurija Gagarina, izveden pre Šepardovog, bio je neuporedivo složeniji jer je njegov brod napravio čitav krug oko Zemljine kugle). Neki naučni eksperimenti, poput kreiranja novih materijala ili tesiranja nove kosmičke opreme, mogu se izvesti samo u uslovima bestežinskog stanja. I Brenson i Bezos ne kriju nameru da pojedine letove prodaju zainteresovanim naučnim ili državnim institucijama koje bi za relativno skroman novac dobile priliku da izvedu svoje eksperimente u kosmičkim uslovima, makar oni trajali svega nekoliko minuta. Letelice međutim ne lete dovoljno visoko da bi se pomoću njih mogao izučavati duboki kosmos – za tako nešto potrebne su visine od bar 300 kilometara. 

Jasno je da ni Bezos ni Brenson neće moći da nadoknade dosadašnja enormna ulaganja u svoj kosmički program ako u bliskoj budućnosti ne otpočnu sa rutinskim komercijalnim letovima koji će se odvijati u kontinuitetu, takoreći iz dana u dan. S obzirom da obe kompanije recikliraju praktično sav hardver koji leti u kosmos, dovoljno je letelicu ponovo sklopiti, opajati i napuniti gorivom pa da bude spremna za naredni let. Zato se s pravom očekuje da će putnici s plaćenim kartama za let u kosmos vrlo brzo u potpunosti pokriti troškove lansiranja. Kasnije, kada Bezos i Brenson budu imali čitavu flotu kosmičkih letelica na raspolaganju (po nekim izvorima, Brenson za početak planira flotu od 12 letelica), kosmički turizam postaće i profitabilni biznis. Smatra se da će do kraja ove decenije bogataši širom sveta potrošiti oko tri milijarde dolara na ovu vrstu avanturističkog luksuza. Ovo je, s obzirom na inicijalna ulaganja, relativno malo ali još uvek dovoljno da se prebrode početne teškoće kako bi se u narednoj deceniji, kada u proseku budemo imali jedan turistički let dnevno, kosmički turizam odomaćio kao legitimna i lukrativna industrijska grana. Ako se sadašnje procene polažu kao tačne, prihod od kosmičkog turizma će se u narednoj deceniji barem udesetostručiti.

Ričard Brenson sa posadom tokom leta, faza bestežinskog stanja

Brenson planira prve komercijalne letove za 2022. godinu sa kosmodroma u Novom Meksiku (još jedan takav kosmodrom gradi se u Abu Dabiju od arapskih para). Karte za let odavno su u prodaji a početna cena od 200.000 dolara brzo je povećana na 250.000. I pored toga, slavne ličnosti kao i brojni anonimni milioneri i milijarderi strpljivo stoje u redu i čekaju datum svog leta. Do sada je prodato preko 600 karata iako je nakon nesrećnog incidenta iz 2014. godine njihova prodaja obustavljena. I pored toga, vrlo mali broj putnika se uplašio i odustao od leta. Reklo bi se da su najhrabriji glumci i muzičari: Ešton Kučer, Anđelina Džoli, Bred Pit, Kejti Peri, kažu i Tom Henks… Sa druge strane, Džef Bezos još uvek nije objavio svoj cenovnik ali se očekuje da će njegova karta biti nešto skuplja. 

Postoji li način da let u kosmos postane pristupačan i nama sa plićim džepom? Bezos ima vrlo jednostavan recept: „Potrebne su nam mnogo veće svemirske letelice sposobne da ponesu nekoliko stotina putnika istovremeno. Moramo da uradimo isto ono što smo nekada učinili sa avio-prevozom. Letenje je postalo dostupno širokoj populaciji tek kada su se pojavili veiki avioni. Ovo što sada radimo u domenu kosmičkog turizma nalik je na vašarsku vožnju dvokrilcem iznad kukuruznog polja. Predstoji nam da smislimo način kako da taj dvokrilac pretvorimo u Boing 787“. 

Čak i tada ostaje pitanje interesovanja, tj. popunjenosti raspoloživih sedišta. Konstantna tražnja postojaće samo ako putovanja u kosmos postanu standardni deo svetske saobraćajne mreže. Komercijalni kosmički program treba da se osloni na ljude koji žele da iz Njujorka u Tokio stignu za sat ili dva a ne na avanturiste kojima je dovoljan samo jedan let da zadovolje svoju znatiželju. Problem je što tehnologija potrebna za tako nešto još uvek ne postoji niti joj se možemo nadati bar u nekoliko narednih decenija. Šteta što se Željko Mitrović i „Pinkov razvojno-istraživački centar“ (PRDC) nije zainteresovao za ovu problematiku, mi bismo kao nebeski narod već odavno krstarili svemirom tik iznad glava svetskih milijardera. Džabe im pare kad nemaju našu pamet.

Kako postati astronaut? 

Reklo bi se da je to sada jednostavno: Odvojite četvrt miliona dolara, stanete u red, uđete u „SpaceShipTwo“ ili nešto slično, izaberete mesto do prozora, vežete pojas, letelica vas odnese preko granice od 80 kilometara koju je FAA (Američka federalna vazduhoplovna administracija) proglasila za visinu na kojoj počinje kosmički prostor, „izbesnite“ par minuta koprcajući se po brodu u uslovima bestežinskog stanja i sačekate da se vratite na zemlju. Kada konačno stupite na čvrsto tlo, značajno praznijeg novčanika ali bogatiji za jedno neponovljivo životno iskustvo, dobićete od službenika kompanije i „astronautska krila“, značku koja dokazuje da ste od sada astronaut, istu onu koja se već nalazi na reverima Bezosa i Brensona. 

"New Shepard" tokom lansiranja

Kad bi ovakav scenario bio moguć, broj novopečenih astronauta bi, čim zaživi kosmički turizam, vrlo brzo prevazišao broj svih „pravih“ kosmonauta koji su leteli u kosmos nakon višegodišnjih priprema, koji su upravljali složenim letelicama, od „Vostoka“ i „Merkjurija“ do „Šatla“ i „Sojuza“, koji su u kosmosu boravili danima, nedeljama i mesecima i tamo obavljali poslove čija je složenost zahtevala vrhunsku fizičku i mentalnu spremu. Na kraju, bilo bi smešno da se vaše „astronautsko“ ime nađe na istom spisku na kome se nalaze jedan Jurij Gagarin, German Titov, Džon Glen ili Nil Armstrong:  ipak ste se vi u kosmos putovali kao vreća krompira. 

Upravo da bi sprečila devalvaciju astronautskog zvanja i inflaciju broja astronauta, FAA je uvela novi kriterijum koji morate da ispunite kako biste dobili svoja letačka krila: potrebno je da tokom kosmičkog leta imate neko „konkretno zaduženje“ koje je „značajno za bezbednost posade“ ili „bezbednost ljudi i objekata na zemlji“. Da li se vaše zaduženje uklapa u navedeni opis odlučuje komisija FAA potpuno samostalno. Bezos i posada „Blue Origina“ nemaju tu čemu da se nadaju pošto je cela procedura lansiranja i prizemljenja bila potpuno automatizovana. Brenson, kao pasivni putnik, takođe nije astronaut. Ali „SpaceShipTwo“ ima i dva pilota koji aktivno upravljaju letelicom i, realno, mogu da se uklope u novu definiciju astronauta. Kakogod bilo, FAA tvrdi da do sada nije primila nijedan novi zahtev za dodelu astronautskih krila.

A šta onda predstavljaju one astronautske značke koje od nedavno s ponosom nose i Bezos i Brenson? Ništa! Običan „plek“ koji su napravile i prikačile im njihove sopstvene kompanije. Ipak, ne sumnjajte da će obojica, pre ili kasnije, i zvanično biti priznati kao astronauti. Jer, postoji dodatna klauzula u pravilniku FAA koja kaže da počasna astronautska krila mogu da dobiju i pojedinci, za života ili posthumno, koji su dali značajan doprinos astronautici, opet prema diskrecionoj proceni komisije FAA.  

Ekološki aspekt

Ako kosmički turizam zaživi, danas retka lanisiranja letelica u kosmos postaće deo svakodnevice. Još uvek nije jasno kako će se drastično povećanje frekvencije lansiranja odraziti na atmosferu i eventualne klimatske promene. Raketni motor koji koristi Bezosov „New Shepard“ generiše veliku količinu vodene pare uz zanemarljivu količinu složenijih, potencijalno štetnih jedinjenja, samim tim ne predstavlja veliku ekološku opasnost. Međutim, raketni motor koji koristi Brenosnov „SpaceShipTwo“ je hibridnog tipa, sa tečnim oksidatorom i čvrstim gorivom koje predstavlja jednu vrstu gume. Sagorevanjem ovakvog goriva iza letelice ostaje trag finog pepela čije su čestice daleko manje od jednog mikrometra. Te čestice toliko su lagane da u višim slojevima atmosfere mogu da se zadrže godinama, pa čak i decenijama.  

Hibridni raketni motor raketoplana "SpaceShipTwo"

Do sada se nije poklanjalo mnogo pažnje uticaju ovih čestica na atmosferu jer su lansiranja raketa relativno retka (raketna industrija trenutno koristi svega 1% goriva koje potroši regularni avionski saobraćaj). Ali, ako lansiranja zaista postanu svakodnevna, količina pepela u stratosferi i mezosferi počeće rapidno da raste. Simulacije izvedene na super-kompjuterima pokazuju da čestice raketnog pepela apsorbuju ultraljubičasto zračenje i time zagrevaju stratosferu. Ovo zagrevanje dovodi do strujanja vazduha i transfera energije kojeg inače ne bi bilo i koje lako može da se odrazi i na troposferu, najniži sloj atmosfere u kome se odvija celokupni život. Konkretno, naučnike brinu moguće promene u strujanju vazduha u okolini polova, povećana učestanost razornih oluja i regionalne promene u količini padavina. Takođe, mnoga čvrsta raketna goriva u manjoj ili većoj meri oslobađaju jedinjenja hlora za koja se zna da imaju poguban uticaj na kvalitet vazduha i ozonski omotač. 

Sa ekološke strane, ne mora sve da bude tako crno. Neki naučnici razmatraju mogućnost da u više slojeve atmosfere ubace velike količine sumpor-dioksida u obliku aerosola za koji se zna da reflektuje sunčevo svetlo nazad u kosmos. Vertikalna strujanja u stratosferi izazvana zagrevanjem raketnog pepela mogla bi da podignu sumporni aerosol na visinu gde bi učinak refleksije Sunčevog zračenja bio maksimalan. Ovaj „atmosferski inženjering“ mogao bi bar delimično da poništi efekat globalnog zagrevanja planete usled sumanute emisije ugljen-dioksida. 

Nova kosmička era

Uspešni letovi Brensona i Bezosa do granice kosmosa i nazad, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavljaju simbolični početak epohe „otvorenog kosmosa“. Naravno, kosmos nije postao otvoreniji i pristupačniji za nas, obične smrtnike, ali je svakako postao bliži onima koji su „bezobrazno“ bogati. Proći će, na žalost, mnogo vremena pre nego što kosmos ne postane dostupan širokoj populaciji. Štaviše, mnogi smatraju da se novac uložen u lansiranje bogataša u kosmos mogao upotrebiti na neki pametniji način. Kako je ironično primetio demokratski senator Berni Senders: „Ovde na Zemlji, u najbogatijoj državi na planeti, polovina našeg naroda živi od plate do plate, ljudi se bore da se prehrane, da stignu do doktora – ali, koga briga, naši najbogatiji momci nisu tu, oni su u kosmosu. Da, vreme je da oporezujemo milijardere!“

Raketni motor pred ugradnju na "New Shepard"

Ipak, nema mesta gorčini jer će nove, jeftinije kosmičke tehnologije omogućiti i neke druge stvari od kojih će korist imati šira zajednica: brz interkontinentalni transport robe, jeftine naučne laboratorije za istraživanje efekata mikrogravitacije i slično. Ako ništa drugo, kosmos je prestao da bude monopol nacionalnih agencija kao što su NASA ili Roskosmos. Brenson je pomirljivo reagovao na Sendersovu izjavu i podsetio da su mnoge tehnologije našle mesto u našem svakodnevnom životu iako su u početku izgledale kao skupa i bespotrebna investicija: GPS (koji danas ima svaki mobilni telefon), meteorološki i komunikacioni sateliti… Brenson takođe smatra da postoji zdrava tržišna utakmica i da će u bliskoj budućnosti bar 20 kompanija nuditi usluge prevoza ljudi do kosmosa i nazad. A bez konkurencije nema ni inovacija ni nižih cena. Osim toga, Brenson smatra da na svetu već ima oko dva miliona ljudi koji sebi mogu da priušte let u kosmos po ceni od 250.000 do 500.000 dolara. Zašto to ne iskoristiti?

Mnogima smeta i to što su lica najbogatijih ljudi na svetu postala zaštitni znak komercijalne eksploatacije kosmičkih letova. Ali takve stvari dešavale su se i u prošlosti. Čarls Lindberg, prvi pilot koji je preleto Atlantik, imao je ključnu ulogu u propagandi privatnog avio-transporta tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Privredne grane u nastajanju često su se susretale sa nerazumevanjem ljudi na ključnim položajima. Američki admiral Viljem Mofet, recimo, nimalo nije bio impresioniran pionirskim letovima braće Rajt: „Svako ko veruje da avion ima budućnost ili je lud ili totalna budala“. Ponekad ljudi ne prepoznaju veliku stvar čak i kad je ona realnost. Tomas Votson, predsednik IBM-a je 1943. godine, u vreme kada su prvi IBM-ovi kompjuteri zauzimali čitave spratove i imali skromnu računsku moć, izjavio da u svetu postoji tržište za najviše pet kompjutera.

Ko bi u to vreme mogao da poveruje da će avion postati nezamenljivo prevozno sredstvo dostupno praktično svakom? Ili da će svaki današnji tinejdžer imati u džepu mobilni telefon neuporedivo moćniji od kompjutera koji je spustio Armstronga i Oldrina na Mesec? Sasvim je moguće da će kosmički turizam ići istom putanjom i da će vremenom postati dostupan širokoj populaciji ali za to nema nikakvih garancija. Milijarderi poput Brensona, Bezosa i Maska ostvarili su svoje dečačke snove o letu u kosmos ali na ovoj planeti ima još mnogo ljudi koji sanjaju isti san.

Vreme #1596