Svemir u 2016. godini: Od Vidojevice do Lagranžove tačke

“Milutin Milanković” stigao na Vidojevicu

Ove godine Srbija je dobila nov nacionalni teleskop i tako se pridružila relativno malom klubu zemalja u kojima postoje uslovi za “ozbiljno” osmatranje neba. Nabavku teleskopa “Milutin Milanković” vrednog milion evra u potpunosti je finansirala Evropska Unija kroz projekat “Belissima”. Neko maliciozan možda bi pomislio da se opet radi o donaciji tipa “Mig-29”, običnoj “kanti” što bi rekao naš premijer, u koju je potrebno uložiti još sto miliona, samo da “upali”. Srećom, nije tako: reč je  o pravom-pravcijatom, novom-novcijatom reflektoru napravljenom u Austriji sa ogledalom prečnika 1,4 metra. Teleskop je, otprilike, dvostruko veći od onih kojima su do sada raspolagali srpski astronomi.

Našim astronomima i astrofizičarima mora se odati priznanje da su i do sada, bez obzira na nemaštinu i skromnu opremu kojom raspolažu, držali korak sa svetom, pre svega zahvaljujući neizmernom entuzijazmu i brojnim teorijskim radovima. Sada, međutim, imaju priliku da se dokažu i na potpuno novom polju u koje je nemoguće zaći bez kvalitetnih instrumenata i merenja. Tačno je da najveći svetski optički teleskopi imaju prečnik od oko 10 metara, ali se sve preko jednog metra i dalje smatra ozbiljnim kalibrom. Naš teleskop je, kako sada stoje stvari, najveći i najmoderniji u regionu i, što je najvažnije, potpuno je automatizovan tako da se njime može upravljati preko interneta, sa bilo koje tačke zemljine kugle.

Da bi jedna tako fina mašina pružila svoj maksimum potrebni su joj i optimalni radni uslovi. Čak ni u Srbiji nije više lako naći tačku teritorije na kojoj noću vlada potpuni mrak, bez svetlosnog i vazdušnog zagađenja. Naši astronomi opredelili su se za Vidojevicu, planinu kod Prokuplja sa najbistrijim nebom na Balkanu i vrhom na 1155 metara nadmorske visine. Tamo je već postavljen jedan manji teleskop a u čast novog biće podignut novi objekat. Prvi snimci “Milutina Milankovića” po kvalitetu jedva da zaostaju za snimcima sa čuvenih čileanskih opservatorija.

Autor je imao najbolju nameru da se lično popne na Vidojevicu i fotografiše ovo čudo tehnike, ako može i zaviri u njega, ali ga je redakcijski budžet predviđen za realizaciju ovog teksta odveo samo do opservatorije na Zvezdari  gde se u “Paviljonu velikog refraktora” (na slici, sa autorom teksta) još uvek nalazi teleskop marke “Karl Cajs” prečnika 65cm. U vreme izgradnje paviljona 1932. godine bio je to četvrti teleskop u Evropi ali danas ceo kompleks više podseća na muzej nego na renomiranu naučnu ustanovu. Srećom, dolaze bolja vremena.

Kompletiran “Džejms Veb” 

Opet o teleskopima: konačno je sklopljen svemirski teleskop “Džejms Veb” koji bi uskoro trebalo da zameni vremešni “Habl”. Početkom ove godine iskompletirano je glavno ogledalo sastavljeno od 16 šestougaonih segmenata, sa ukupnim prečnikom od 6.5 metara (poređenja radi, “Habl” koristi ogledalo čija je površina pet puta manja). Kako bi težina teleskopa ostala u razumnim granicama, segmenti ogledala načinjeni su od lakog berilijuma i presvučeni tankim slojem ispoliranog zlata. Svaki segment uglancan je do perfekcije: kada biste  čitavo ogledalo rastegli tako da pokrije Ameriku od istočne do zapadne obale, najveća neravnina na njemu ne bi bila veća od jednog centimetra!

Za razliku od “Habla” koji sakuplja vidljivu svetlost, “Džejms Veb” treba da funkcioniše u dominantno infracrvenom (toplotnom) delu spektra. Teoretski gledano, infracrvena svetlost nam omogućava da gledamo sve dublje u kosmos a samim tim i sve dublje u prošlost, sve do trenutka kada su se upalile prve zvezde i zablistale prve galaksije. “Džejms Veb” je, zapravo, vremeplov koji će nas odvesti 13 milijardi godina unazad kako bismo iz prve ruke mogli da vidimo svet onakav kakav je bio neposredno nakon Big Benga, svet koji danas poznajemo samo iz matematičkih proračuna.

Na žalost, infracrvena astronomija je komplikovana. Teleskopi prilagođeni za ovaj deo spektra moraju da imaju sniženu temperaturu kako toplotno zračenje samog teleskopa ne bi uticalo na rezultate osmatranja. Čak i tada ostaje problem Zemljine atmosfere koja intenzivno apsorbuje infracrvenu svetlost koja dolazi iz kosmosa. Zato je na “Džejmsu Vebu” sve nezamislivo komplikovano. Kako bi se što lakše rashladio do propisanih -220C, teleskop će biti smešten u dubokom kosmosu, u takozvanoj “Lagražovoj tački 2”, preko milion kilometara daleko od Zemlje. Ova tačka uvek se nalazi u Zemljinoj senci i u njoj letelica može da boravi neograničeno dugo, praktično bez korišćenja goriva. Čak i tada termički uticaji Sunca ne mogu se zanemariri tako da će ogledalo biti dodatno zaštićeno višeslojnom mušemom dovoljno velikom da pokrije teniski teren.
Kada “Arijana 5” ponese teleskop u nebo 2018. godine, sve mora da funkcioniše bez greške. “Habl” je svojevremeno u orbitu otputovao potpuno “ćorav” ali je jedna servisna misija ovaj problem efikasno rešila. “Džejms Veb” mora da putuje mnogo dalje, daleko iza mesečeve orbite i ako nešto ne valja, crkne ili se zaglavi, neće biti nikog da popravi štetu. A ta šteta mogla bi da bude kolosalna: u ovaj davno započeti projekat koji mnogi smatraju američkim Skadrom na Bojani do sada je uloženo preko 8 milijardi dolara.

Otkriće gravitacionih talasa

Možda ne živimo u najsrećnijoj državi na svetu ali zato bar imamo sreću da živimo u zlatno doba nauke (malo li je?). Na konferenciji za štampu održanoj 11. februara u Vašingtonu nedvosmisleno je potvrđeno ono o čemu je naučna javnost već mesecima spekulisala: gravitacioni talasi prvi put su opaženi 14. septembra 2015. a višemesečne naknadne provere otklonile su svaku sumnju. Gravitacija je najslabija od svih prirodnih sila i da bi njeno dejstvo prozivelo gravitacione talase dovljno jake da ih detektujemo na zemlji potrene su najveće kosmičke kataklizme. Signal koji je ovom prilikom snimljen i dešifrovan, nastao je u kolosalnom sudaru dve jednako kolosalne crne rupe.

Slavu otkrića poneo je LIGO (“Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory”), zajednički projekat univerziteta Kaltek i MIT, u saradnji sa brojnim drugim institucijama i univerzitetima. U projekat je uključeno oko 1000 naučnika iz celog sveta ali i preko 40.000 “amatera” koji pomoću javno distupnog softvera i kućnih računara “prosejavaju” podatke koje sakuplja LIGO tražeći u njima karakteristični “potpis” gravitacionih talasa. Projekt zajednički finansiraju naučne institucije Amerike, Velike Britanije, Nemačke i Australije a dosadašnji troškovi veći su od 600 miliona dolara.
Put do otkrića bio je trnovit i početna merenja načinjena u periodu od 2002. do 2010. godine nisu otkrila ništa. Nakon toga LIGO je zatvoren na nekoliko godina kako bi se povećela preciznost instrumenata i tek kada su remontovana postrojenja u Livingstonu i Hanfordu puštena u rad, došlo je do napretka i konačnog otkrića.

LIGO je najprecizniji merni instrument ikad napravljen. Zasnovan je na laserskoj interferometriji, tj. na kombinovanju dva laserska snopa koji imaju isti izvor ali prelaze različite puteve pod različitim uslovima. Minijaturne perturbacije prostora izazvane gravitacionim talasima dovode do toga da ova dva svetlosna snopa više nisu “u fazi”. A to proizvodi naizmenično slabljenje ili pojačanje svetlosnog signala odnosno “interferenciju”. Koristeći opisani fenomen LIGO može da izmeri poremećaje veličine hiljaditog dela prečnika jednog protona, što je manje od bilo čega što možete da zamislite a da nije apsolutna nula.

Postojanje gravitacionih talasa nagovestio je Ajnštajn u svojoj opštoj teoriji relativiteta. Iako je Ajnštajn bio skeptik da će oni ikad biti otkriveni pa je u par navrata razmišljao čak i da ih izbaci iz teorije, danas su gravitacioni talasi njen integralni deo i još jedan dokaz Ajnštajnove genijalnosti. Posebno je impresivna činjenica da je Ajnštajn svoje životno delo napisao za manje od deset godina a da je od tada pa sve do danas teorija u svim svojim fundamentalnim postavkama ostala praktično neizmenjena. Njene osnovne jednačine i dalje mogu da stanu u svega nekoliko elegantnih redova. Problem je samo što je za razumevanje ovih jednačina potrebno bar dve decenija školovanja u školi malo boljoj od prosečne domaće sega-mega-bleje.

Predskazana deveta planeta

Koliko god planeta da otkrijemo, nikad nećemo prestati da tragamo za još jednom, čak i kada su takva nadanja naizgled na dugačkom štapu. Poslednja je otkrivena još 1846. godine zahvaljujućima naporima Leverija i Adamsa koji su se  više koristili matematičkim proračunima nego astronomskim posmatranjima. Oni su nezavisno jedan od drugog izučavali male nepravilnosti u putanji Urana pre nego što su istovremeno došli do zaključka da se one mogu objasniti jedino dejstvom neke velike, do tada neviđene planete. Pošto su obojica matematički precizno ukazala na deo neba koji treba detaljnije pretražiti, astronomima je bilo relativno lako da pronađu Neptun.

Taj uspeh kasnije su pokušali da ponove mnogi, na manje-više isti način. Persival Lovel, prodoran astronom amater već poznat po svojoj teoriji o kanalima i inteligentnom životu na Marsu, ustvrdio je da neko nepoznato telo remeti orbitu Neptuna na isti način kao što Neptunovo kretanje remeti putanju Urana. Lovel je udahnuo život mitu o planeti X, tajanstvenom džinu koji luta iza Neptunove orbite i remeti kretanje unutrašnjih planeta.

Traganju se nakon Lovelove smrti pridružio Klajd Tombo, astronom opservatorije u Arizoni. Tombo je proveo silne godine gledajući u dubine Sunčevog sistema: otkrio je svašta, ali ne i ono što je tražio. U januaru 1930. godine sreća mu se osmehnula. Poredeći tri slike istog dela neba nedvosmisleno je utvrdio da se jedna slabašna tačka pomera u odnosu na fiksnu zvezdanu pozadinu. I tako je otkriven Pluton, deveta planeta Sunčevog sistema.

Međutim, ovo veliko otkriće bivalo je vremenom sve sumnjivije. Ispostavilo se da je Pluton suviše mali da bi mogao da utiče na džinovski Neptun. Štaviše, let “Vojadžera 2” potvrdio je da je sa Neptunovom putanjom sve u redu. A onda su, početkom XXI veka otkrića planeta nalik Plutonu počela da se nižu kao na tekućoj traci. Kada je otkriven i Eris, za četvrtinu veći od Plutona, postalo je jasno da sa postojećom sistematizacijom nešto nije u redu: ako je Pluton planeta, onda ih u Sunčevom sistemu ima bar 20! Međunarodna astronomska unija bila je prinuđena da “zavede red” i definiše formalne uslove koje jedna planeta mora da ispunjava. Pluton je na kraju “pao na prijemnom” i ostao bez statusa planete, proglašen je za patuljka taman kada su srpski astrolozi u čast Erisa u horoskop nekako uglavili još jedan znak.

Ali, potraga se nastavlja. U januaru su Majkl Braun i Konstantin Batugin, dva astronoma sa univerziteta Kaltek, najavili postojanje desete planete na bazi izučavanja putanja patuljastih planeta u okolini i iza Neputnove orbite. Braun je, inače, jedan od najuticajnijih i najpoznatijih astronoma današnjice i ekspert za otkrivanje objekata skrivenih u tamnim dubinama Sunčevog sistema. Do sada je pronašao preko 30 novih nebeskih tela, među njima i Sednu, pomenuti Eris, Haumeu, Makemake, Kvaorar…

Upravo su Braunova otkrića odlučujuće doprinela da Pluton izgubi status planete (Braun je čak napisao i knjigu “Kako sam ubio Pluton”). Možda u želji da se iskupi za ovo “ubistvo”, Braun sada najavljuje otkriće “prave” planete, 2-4 puta veće i 10 puta masivnije od Zemlje koja luta toliko daleko od Sunca da joj je potrebno bar 10.000 godina da napravi jedan krug. Znajući koliko je Braun iskusan i sa kakvom lakoćom neprekidno “štancuje” nova otkrića, ne bi čudilo da je famozna deveta planeta zapravo već u njegovoj fioci.

Otkrivena “deseta” planeta

Ako na trenutak pretpostavimo da je Majkl Braun u pravu i da Sunčev sistem zaista ima devet planeta, gde bi onda mogla da bude ona sledeća? Naravno, u nekom drugom zvezdanom sistemu. Broj takvih planeta odavno se meri hiljadama, ponajviše zahvaljujući sondi “Kepler” koja ih je otkrila na stotine. Ali samo jedna od njih može da bude nama najbliža, kandidat da bude deseta po redu.
Upravo takva planeta otkrivena je polovinom godine u okolini nama najbliže zvezde Proksime Kentauri od koje nas deli samo 4.25 svetlosnih godina. U pitanju je egzo-planeta koja, gle čuda, ima i neke prepoznatljive karakteristike. “Proksima B” je stenoviti svet, malo veći od Zemlje i taman toliko daleko od matične zvezde da je na njoj moguće i postojanje tečne vode. A tamo gde ima vode, verovatno ima i života, inteligencije, Pink televizije…

Postoje doduše i neke razlike koje ne idu ovoj teoriji u prilog: planeta kruži oko svoje zvezde na mnogo manjem rastojanju od Zemlje tako da jedna godina na “Proksimi B” traje svega 12 dana. Na tako malom rastojanju, planeta je obasuta mnogo većim količinama letalnog visoko-energetskog zračenja i svaka veća erupcija na zvezdi može da ima fatalne posledice na naše komšije, ako ih tamo uopšte ima. Svejedno, istraživači koji su otkrili “desetu” planetu kažu da potraga za životom na “Proksimi B” tek sledi i da će ona potrajati.

Nego, kad se već radi o nama najbližoj egzo-planeti, čovek bi pomislio da se bez razloga “zamlaćujemo” instrumentima i merenjima na daljinu. Zar nije najjednostavnije otići u komšiluk i lično proveriti ima li nekog kod kuće? Na žalost nije, i još dugo će biti tako. Čak ni “Vojadžer 1” koji je nedavno zakoračio preko granice Sunčevog sistema, ne bi mogao da stigne do Proksime Kentauri za manje od 70.000 godina. A kad bi, na primer, naš premijer seo u donirani Mig-29 i odleteo na intervju za “Pink Proksimu”, vreme putovanja skočilo bi na 1.875.000 godina, plus-minus godina-dve u zavisnosti od toga da li je rečeni Mig “kanta” ili ne.

Juno stigao na Jupiter

Jupiter je pravi gospodar Sunčevog sistema. Postoje prilično jake indicije da se život na Zemlji nikad ne bi ni razvio da nije bilo njegove zaštitničke uloge. Svojom masom i gravitacijom, Jupiter je počistio okolinu od raznoraznog otpada, kometa i asteroida zaostalih nakon formiranja Sunčevog sistema, sprečavajući njihovu potencijalnu koliziju sa Zemljom. Međutim, neposredna okolina Jupitera vrlo je surova, sa magnetosferom koja je 20.000 puta jača nego na Zemlji. Radijacija u neposrednoj blizini planete dovoljno je jaka da ubije čoveka u roku od par minuta i onesposobi praktično svaku mašinu koja nije adekvatno oklopljena.

Zemlja svoje magnetno polje duguje postojanju tečnog spoljašnjeg jezgra u kojem dominiraju nikl i gvožđe. Ova žitka, vrela masa neprekidno se kreće stvarajući električnu struju koja opet proizvodi magnetno polje. Onoga trenutka kada se čitavo zemljino jezgo ohladi i postane nalik na đule, Zemljino magnetno polje prestaće da postoji. Ali za Jupiterovu magentosferu i dalje nemamo pravo objašnjenje.

Jupiter je zadnji put temeljno istražen između 1995. i 2003. godine kada je sonda Galileo kapitalno uvećala naše znanje o Jupiteru i njegovim živopisnim satelitima. Međutim, mnoga pitanja i dalje su bez odgovora. Na primer, šta se tačno nalazi u Jupiterovom centru, da li planeta ima čvrsto jezgro ili ne? Jupiter je, kao i Sunce, sačinjen od samo dva elementa, vodonika i helijuma, dok se ostali elementi nalaze samo u tragovima koji Jupiteru daju karakteristične pastelne boje. Pretpostavka je da na visokim pritiscima duboko u unutrašnjosti gasovitog džina, vodonik prelazi u tečno stanje i poprima karakteristike metala. Pretpostavlja se da cirkulacija ovog tečnog “metalnog” vodonika generiše Jupiterovo kolosalno magnetno polje.

Nepoznato je i koliko na Jupiteru ima kiseonika, zapravo vode. Pitanje nije samo akademsko, jer se na bazi količina vode u Jupiteru može definisati zona u kojoj je planeta inicijalno formirana, što će opet imati uticaj na model koji opisuje evoluciju čitavog Sunčevog sistema.

Na kraju, tu je i famozna crvena mrlja, gigantska oluja u koju bi mogle da stanu dve zemljine kugle. Imamo dokaze da ovaj anticiklon bez prekida besni od trenutka kada smo Jupiter prvi put videli teleskopom. Slične oluje na Zemlji nastaju na površini okeana dok je mehanizam njihovog nastanka na Jupiteru koji je sav od gasa i nema okeane i dalje nepoznat. Uz to, precizna merenja pokazuje da se crvena mrlja lagano smanjuje. U “Odiseji” Artura Klarka bio je to nagoveštaj transformacije planete u zvezdu! Dobro, Klark je tu ipak malo preterao.

Sve to treba da istraži “Juno”, američka sonda koja je nakon petogodišnjeg leta početkom aprila konačno ušla u orbitu oko Jupitera. Iako sonda ima izduženu eliptičnu orbitu kako bi što više vremena provela izvan zone najjače radijacije, nijedna letelica do sada nije Jupiteru prišla na manje rastojanje, svega par hijlada kilometara iznad vrhova oblaka. Shodno tome, i  količina zračenja koju letelica prima je fascinantna: da se na njoj tokom ulaska u orbitu nalazio astronaut, primio bi dozu zračenja kao da je milion puta otišao na rendgen da snimi kutnjak. Zato su svi osetljivi instrumenti na sondi  spakovani u titanijumski oklop i letelica više liči na leteći tenk nego na naučni instrument. I pored toga, Jupiter će na kraju odneti pobedu – male su šanse da će letelica ostati neoštećena u narednih godinu dana tako da će misija verovatno biti okončana početkom 2018. godine, spektakularnim sunovratom u Jupiter.

ESA na Marsu

Iako rover “Kjuriositi” krstari Marsom još od 2012. godine, iako danas sasvim pouzdano znamo da je Mars nekada bio planeta bogata vodom, još uvek nemamo odgovor na pitanje da li je tamo postojao (ili još uvek postoji) život. “Kjuriositi”, na žalost, nema opremu koja bi mogla da reši ovu veliku zagonetku. Tu uskače ESA koja u saradnji sa ruskim “Roskosmosom” namerava da 2020. godine na Mars spusti svoj rover na ruskoj platformi čiji će jedini cilj biti da traga za marsovskim bićima, sadašnjim ili bivšim.

Projekat “ExoMars” ima dve faze i prva je sa polovičnim uspehom završena upravo ove godine. Orbiter koji treba da posluži kao buduća tačka veze sa roverom na površini Marsa uspešno je “parkiran” u orbitu iznad  Marsa u oktobru, šest meseci nakon lansiranja. Na orbiteru se nalazi i par instrumenata koji u Marsovoj atmosferi mogu da detektuju tragove gasova koji, bar na Zemlji, imaju biološko poreklo (pre svega metan). Orbiter na sebi ima i mali lender “Skijapareli” koji je, zapravo, “pokusni kunić” na kome ESA treba da testira softver i hardver koji će četiri godine kasnije biti upotrebljeni za spuštanje rovera na crvenu planetu.

Samo je sedam letelica do sada uspelo da se meko spusti na Marsu i sve ih je napravila NASA. Svi ostali pokušaji završili su se katastrofom. Poslednja faza leta predstavlja vrhunski inženjerski izazov a recept za uspeh jednostavno ne postoji. Kada bi Mars imao gustu atmosferu kao što je naša, kombinacija padobrana i aerodinamičnog kočenja bila bi dovoljna da kontrolisano snizi brzinu letelice sa preko 20.000 km/h na nulu. Međutim, Marsova atmosfera je sto puta ređa i pasivno kočenje nije dovoljno, potrebno je još nešto: retrorakete, jastuci na naduvavanje, vazdušni kranovi… Sve to dodatno koplikuje konstrukciju i proceduru, umnožavajući broj kritičnih situacija gde stvari mogu da krenu po zlu.

“Skjapareli” se odvojio od orbitera 16. oktobra sa namerom da se meko spusti u oblast poznatu kao “Meridiani Planum”. Od tada – ni pisma, ni razglednice. Snimci načinjeni iz orbite pet dana kasnije nedvosmisleno su potvrdili su da se “Skijapareli” slupao i da je od njega ostala samo crna fleka na površini Marsa.

Bilo je to veliko razočarenje za sve evropske države, naročito za Italijane i Britance koji su uložili najviše para u projekat. Lansiranje lendera već je jednom odlagano iz finansijskih razloga a sada se pojavila i sumnja u tehničku izvodljivost čitavog poduhvata. Istraga je bila relativno brza i efkisana: uvidom u telemetrijske podatke utvrđeno je da je lender u jednom trenutku sračunao da se nalazi na par metara od površine Marsa. Prema proceduri, odbacio je padobran i uključio rakete za finalno kočenje. Sve bi se završilo kako treba da se u tom trenutku lender zapravo nije nalazio četiri kilometra iznad površine. Usledio je slobodni pad i fleka za uspomenu.

Na žalost, ovo nije prvi karambol ESA na Marsu. Pre 13 godina slična sudbina zadesila je i relativno jeftin, na brzinu “sklepan” lender “Bigl2” koji je do Marsa sitgao na leđima sonde “Mars Ekspres”. Procedura ateriranja započeta je po planu ali se nakon toga lender više nije oglasio. “Bigl2” ubrzo je proglašen  izgubljenim da bi bio pronađen 12 godina kasnije na snimcima načinjenim sa orbite. Za utehu, ispostavilo se da lender ipak nije bio kanta: ostao je u komadu i meko se prizemljio ali iz nepoznatih razloga nije uspeo da se u potpunosti “rasklopi” i profunkcioniše.

O ruskim neuspesima na Marsu takođe bi mogla da se napiše podebela knjiga, takoreći ep, ali autor to ostavlja za neku drugu priliku, da prođe ovaj posao sa Migovima.

Rastanak od Rozete

U neku ruku, astronomija je slična arheologiji. Da biste razumeli ono što se zbilo nekada davno potrebni su vam predmeti iz tog doba – što su predmeti stariji, to su i saznanja vrednija. Da nema egipatskih piramida, Stounhendža ili veličanstvenih kamenih figura sa Uskršnjeg ostrva  veliki deo istorije pretvorio bi se u gustu maglu. Slično je i u kosmosu, samo je vremenska skala mnogo razvučenija – ako želite da saznate nešto više o postanku Sunčevog sistema i planete na kojoj živimo, morate da se približite objektima koji su tokom poslednjih pet milijardi godina zadržali svoj prvobitni oblik.

U kosmosu su to komete, “otpad” koji je ostao nakon formiranja Sunca i planeta. Danas znamo da su ove “prljave grudve” zapravo rastresita mešavina vodenog leda i prašine čiji se hemijski sastav nije značajno menjao. Svaka kometa je “kosmički frižider” koji u sebi nosi zamrznutu sliku postanja našeg Sunčevog sistema.

“Rozeta” je lanisrana davne 2004. godine. Putovala je vrlo sporo da bi tek 2014. stigla do konačnog odredišta, u orbitu oko komete Čerjumov-Gerasimenko, na samo tridesetak kilometara od njene površine.

Ipak, najveće simpatije javnosti pokupio je lender “Fili”, skockan kao omanji frižider, koji se nedugo potom odvojio od Rozete sa zadatkom da se spusti na kometu. Kometa ima slabašnu gravitaciju i pad na nju uopšte nije jednostavan zadatak. Pokušajte da zalepite etiketu ili se potpišete na balon koji vam leti kroz sobu i otprilike možete da shvatite koliko je teško dodirnuti kometu. Na žalost, “Fili” nije bio sasvim uspešan kako je to u početku izgledalo: lender je dvaput odskočio od površine i zamalo otplutao u nepovrat pre nego što se konačno smirio na najgorem mogućem mestu: u skoro potpunoj senci velikog kratera ili stene. Skačući po kometi kao po trambulini sonda je na kraju završila u “šahtu”. Iako neoštećen, “Fili” je bio osuđen na  brzu propast – manjak osunčanosti značio je i nemogućnost punjenja baterija neophodnih za rad.

“Rozeta” je nastavila da funkcioniše prikupivši obilje podataka za čije će izučavanje biti potrebna čitava decenija. Ove godine uspela je da uslika i “Fili” na površini komete koji je u međuvremenu postao “junak” društvenih mreža. Ipak, kucnuo je čas za sentimentalni rastanak – kometa se velikom brzinom udaljava od Sunca i letelica svojim solarnim panelima prikuplja sve manje energije. Iako bi Rozeta mozda preživela još jedan krug oko Sunca, šanse da se nepovratno smrzne ocenjene su kao mnogo veće. Zato je doneta odluka da se Rozeta spusti na površinu komete i ugasi. Prekidač je konačno isključen krajem septembra, uz neizbežnu poplavu suza na “Fejsbuku”.

Džon Glen (1921-2016)

“Šta ljudi najčešće žele da saznaju od mene? Rekao bih da sam najčešće čuo sledeće pitanje: ‘Kako ste se osećali dok ste sedeli u kapsuli i slušali poslednje sekunde odbrojavanja’?
Odgovor je jednostavan: Kao što bi se osećao svako drugi sedeći na mašini od dva miliona delova, znajući da je svaki deo napravila firma koja je na tenderu ponudila najnižu cenu, samo da dobije državni posao”.

Vreme #1356-1357

Od zemlje do zvezda, od zvezda do zemlje

Početkom šezdesetih godina trka u kosmosu bila je u punom jeku. Iako su Amerikanci uložili ogromna sredstva u kosmički program i angažovali milione inženjera i naučnika, izgledalo je da SSSR s lakoćom održava početnu prednost stečenu još lansiranjem "Sputnjika" 1957. godine. Nakon istorijskog leta Jurija Gagarina u "Vostoku" 1961. godine Amerikanci su izveli dva neuporedivo skromnija suborbitalna leta. Alan Šepard i Gas Grisom jesu dosegnuli granicu kosmosa od stotinak kilometara, ali raketni nosač "Redston" nije bio dovoljno jak da bi brod "Merkjuri" napravio čitav krug oko planete. Umesto toga, kapsula sa astronautima vraćala se na Zemlju nedugo nakon poletanja, poput granate ispaljene iz minobacača.

RANI RADOVI: Uz to, let Gasa Grisoma umalo se završio katastrofom. Sletanje je, po planu, obavljeno na vodu, ali je onda kapsula iznenada ostala bez vrata tako da je voda nagrnula u unutrašnjost. Grisom se jedva iskobeljao iz kapsule a onda se zamalo udavio u moru dok je čekao da spasioci krenu da spasavaju njega, a ne letelicu koja je ubrzano tonula. Nekako je sačuvao živu glavu, ali je kapsula nepovratno izgubljena sa obiljem dragocenih podataka sakupljenih tokom leta. Pokrenuta je zvanična istraga, koja nije mogla da odgonetne zašto se aktiviralo eksplozivno punjenje za otvaranje vrata u slučaju opasnosti. Grisom je sve vreme tvrdio da su vrata ispala "sama od sebe", ali nijedan pokušaj da se tako nešto ponovi u laboratoriji nije urodio plodom. Iako je bilo onih koji su tvrdili da se u trenutku spuštanja Grisom uspaničio i da je sam izvalio vrata u nastojanju da se što pre iskobelja iz klaustrofobične utrobe broda, istraga je okončana bez rezultata.

Šesnaest dana posle Grisomovog leta, 6. avgusta 1961, Sovjetski Savez je u orbitu nenajavljeno lansirao "Vostok 2" kojim je upravljao German Titov. Kao od šale, brod je oko zemlje kružio čitav dan, načinivši sedamnaest punih orbita sa tri preleta iznad Sjedinjenih Država i mekim spuštanjem na sovjetsko tle. Let Titova bio je toliko impresivan da su suborbitalni skokovi Šeparda i Grisoma odjednom izgledali smešno. Bilo je neophodno da se nemoćni "Redstoun" zameni znatno snažnijom raketom "Atlas", koja se na testiranjima bez posade pokazala prilično nepouzdanom.

Probni orbitalni let uspešno je izveo Enos, mužjak šimpanze koji je prošao skoro kompletan astronautski trening (oko 1250 sati) u bazi Holoman i čitav semestar "teorije" na Univerzitetu u Kentakiju. Kako ne bi spavao tokom "predavanja", Enos je imao elektrode pričvršćene za tabane, kroz koje su povremeno puštani "osvežavajući" elektrošokovi. Bilo je tu i "bežanja sa časova" pa su "nastavnici" morali da upotrebe i druga vaspitna sredstva, na primer tanko gumeno crevo kojim bi s vremena na vreme išibali svog učenika. Kada bi počeo da tera inat, Enosa su zatvarali u drvenu kutiju sve dok ne počne da se guši u sopstvenim fekalijama i ne pokaže spremnost da sarađuje. Na kraju, rezultat nije izostao: Enos je napravio dve orbite oko Zemlje, a ansambl "Merkjuri" – "Atlas" funkcionisao je skoro savršeno. Za razliku od ostalih majmuna koji su se na orbiti majmunisali do mile volje, Enos je imao odgovoran zadatak da na svakih petnaest minuta pritisne po jedno različito dugme. Nije dobio paradu u rodnom Majamiju ali je, za razliku od Lajke, bar ostao živ.

PUT U NEBO: Konačno je došao red i na Džona Glena. Lansiranje "Merkjurija" pod imenom "Frendšip 7" prvobitno je bilo zakazano za 20. decembar 1961, ali su ga loše vremenske prilike neprekidno odgađale. Pokušaj od 27. januara takođe je propao, i pored toga što je Glen ležao više od pet sati u kapsuli čekajući da se oblaci raziđu. Kada je odbrojavanje definitivno prekinuto, Glen se vratio razočaran u sobu za presvlačenje. Tu su mu rekli da njegova supruga Ana "pravi probleme" i zamolili ga za pomoć. Ispostavilo se da je Ana pre početka dramatičnog odbrojavanja odbila da u svoju kuću primi potpredsednika države Lindona Džonsona sa izabranom TV ekipom, iz straha da će morati da dâ izjavu direktno u mikrofon. Ana je, naime, mucala i to tako strašno da je celoga života pristajala isključivo na novinske intervjue. Glen je odmah stao na stranu supruge, a Džonson je ostao da cupka ispred vrata.

Konačno, 20. februara 1962, Glen je ponovo uguran u kapsulu "Merkjurija". Reč "uguran" ovde je sasvim prikladna: vrata na kapsuli bila su toliko mala da je ulazak u nju bio skoro nemoguć bez pomoći ljudi sa strane. Unutrašnji prostor bio je toliko skučen da se čovek u njemu osećao komotno kao pištolj u futroli. Ansambl "Merkjuri" – "Atlas" bio je težak 130 tona i visok kao solidna devetospratnica. Dok je u raketu ulivano 80 tona loksa, superhladnog tečnog kiseonika, čitava konstrukcija počela je da cvili i škripi od termičkih kontrakcija. Sve ovo nije preterano uzbuđivalo Glena – njegova jedina misao bila je: "Bože, ne daj da ja zeznem ovu stvar!" Kada je velika sveća konačno potpaljena da bi se odmah potom ustremila ka nebu, Glen je bio u svom elementu. Za razliku od Grisoma, čiji je puls tokom odbrojavanja (100), poletanja (150) i povratka na zemlju (171) odgovarao prilično uspaničenom čoveku, Glen je tokom čitavog leta bio hladan i smiren kao jogin, držeći puls u granicama normale (70–80).

Kada je postalo jasno da će Glen bez ikakvih problema obaviti prvu orbitu oko planete i tako ponoviti Gagarinov podvig, trebalo je da mu se preko radio veze javi lično predsednik Kenedi i uputi mu blagoslov i čestitke u ime čitave nacije. Međutim, za to više nije bilo vremena pošto je, u međuvremenu, otkazao automatski pilot. U suštini, još nije bilo razloga za paniku. Sve dok se kapsula nalazila u orbiti njena prostorna orijentacija nije bila važna. Osim toga, postojale su i ručne kontrole koje su, po potrebi, mogle da zamene celokupnu automatiku. Glen je ovakve opasne situacije rutinski rešavao stotinama puta u trenažeru na zemlji, tako da ni sada nije osećao neki naročiti strah.

Mnogo više ga je brinula crvena lampica u kokpitu koja je, sasvim paradoksalno, pokazivala da su se oslobodili naduvavajući jastuci koji kapsulu treba da drže na površini okeana nakon sletanja. Ako je to bilo tačno, veliki termički štit koji se nalazio na širem kraju letelice morao je biti razlabavljen, a tada je već postojala realna opasnost da se pri ulasku u atmosferu otkači od kapsule. Tako nezaštićena kapsula bi sagorela zajedno sa svojim putnikom. Prošle su još dve orbite dok nije utvrđeno da je termički štit, srećom, i dalje na mestu.

Pred kraj treće orbite žiroskopi u kapsuli konačno su došli sebi, čak se i automatski pilot u dobroj meri povratio. Događaji su se, zatim, ređali kao na traci: ulazak u jonosferu, prekid radio-veze sa kontrolom leta, ružičasti sjaj istopljenih delića termičkog štita koji proleću pored prozora, narastajuće opterećenje letelice i astronauta usled sve jačeg kočenja, izbacivanje padobrana, jak trzaj izazvan otvaranjem kupola i, na kraju, sletanje na vodu. "Frendšip 7" pao je u Atlantik svega 500 kilometara od mesta poletanja, vrlo blizu spasilačkog broda. Vrata kapsule nisu izletela iz okvira "sama od sebe", a Glenu nije padalo na pamet da pokuša da iz kapsule pobegne plivajući. Njegov let trajao je 4 časa 55 minuta i 23 sekunde. Svoj zvanični izveštaj zaključio je rečenicom: "Bio je to samo jedan običan dan u kosmosu."

KRAJ I POČETAK: Astronautska karijera Džona Glena bila je okončana onog trenutka kada se njegova kapsula meko spustila na površinu mora. Grad Njujork, poznat po tome da nikom lako ne poklanja svoju dušu i srce, priredio mu je najveću paradu u istoriji Amerike, sa preko četiri miliona ljudi na ulicama. I pored velike hladnoće, svi oni su se strpljivo tiskali po trotoarima, terasama, banderama, prozorima i krovovima okolnih zgrada pokušavajući da makar krajičkom oka ugledaju kolonu od sedam luksuznih kabrioleta, sa Glenom na čelu i ostalim članovima "Merkjuri sedmorke". Jedni su mahali zastavicama, drugi su izvikivali rodoljubive parole, treći samo nemoćno plakali nesposobni da se odupru talasima nekontrolisanih osećanja. Put kojim se kretala kolona bio je potpuno zatrpan svakojakim konfetama koje je euforična masa bacala na astronaute. Ljudi su cepali sve što bi im palo pod ruku: telefonske imenike, dečije sveske, jelovnike, toalet-papir, lepu književnost i obične novine, bez razlike. Najjači utisak ipak su ostavili čuveni njujorški saobraćajci: u svojim velikim plavim kaputima stajali su nasred raskrsnica, nepomični kao spomenici i ridali iz sve snage dok je kolona prolazila pored njih.

Ništa više nije bilo kao pre. Iako je trka u kosmosu tek ulazila u svoju odlučujuću fazu, SSSR više nikad nije povratio "stratešku inicijativu" kakvu je imao pre Glenovog leta. Jednostavno, Amerika se oslobodila straha i povratila veru u sopstvenu snagu i sposobnosti. Izduvani balon sovjetske ekonomije nije imao snagu za dugoprugašku trku.

Glen je ubrzo postao i kućni prijatelj Džona Kenedija i njegove porodice, ali mu to nije pomoglo da još jednom poleti u kosmos. Niko iz državne administracije nije želeo da se suoči sa rizikom da u jednoj takvoj misiji nastrada heroj koji je simbolizovao jedno od najvećih dostignuća Amerike 20. veka. Glen, naravno, nije odustao ni brzo ni lako. Projekat "Merkjuri" nasledio je mnogo ambiciozniji "Džemini", sa ciljem da se isprobaju neke nove stvari: duže vreme leta, izlazak astronauta u kosmički prostor i spajanje letelica na orbiti. Sve te interesantne pionirske poduhvate Glen je sa ogorčenjem morao da posmatra sa tribina. Kada je započet projekat "Apolo", Glen se još uvek nadao da bi jednoga dana mogao da kroči na Mesec, ali ga je nova, mlađa generacija astronauta ubrzo gurnula u drugi plan.

Osujećen u kosmosu, ambiciozni Glen se 1964. godine okrenuo zemaljskom biznisu i politici. Kao poslovan čovek, Glen je bio veoma uspešan. Bio je član upravnih odbora nekoliko velikih američkih kompanija, pare su pljuštale i od honorara za pojavljivanje na radio i TV stanicama, ali je najviše miliona zaradio ulažući u lanac hotela "Holidej in".

ASTRONAUT I SENATOR: U politici je, međutim, imao promenljivu sreću. Za razliku od Srbije gde vam se lako može posrećiti da postanete premijer ili čak predsednik a da nemate ama baš nikakvo radno iskustvo ili rezultate, u Americi je to ipak drugačije. Dobra profesionalna karijera, ono što kod nas u politici češće smeta nego što koristi, u tadašnjoj Americi bio je tek preduslov za političku afirmaciju.

Svoju političku karijeru Glen je započeo kandidujući se za senatora u Ohaju. Međutim, povreda koju je zaradio nakon jednog banalnog pada sprečila ga je da ostane u izbornoj trci do kraja. Na izborima 1970. godine doživljava još jedan poraz. Međutim, to ga nije obeshrabrilo i 1974. konačno uspeva da sedne u senatorsku fotelju. Bio je reizabran još tri puta (1980, 1986, 1992) i tako postao prvi čovek iz Ohaja sa četiri uzastopna senatorska mandata.

Ipak, nijedan njegov pokušaj da se u politici popne još jednu ili dve stepenice više nije urodio plodom. Neuspešnu predsedničku kampanju, u koju se naivno upustio 1984. godine, okončao je dugom od tri miliona dolara koji mu je država na kraju oprostila. Često je bio "viđen" za mesto potpredsednika ili vođu poslaničkog kluba u Kongresu, ali za tako nešto bila je potrebna vizija i političko nadahnuće koje Glen jednostavno nije imao. Nedostatak formalnog obrazovanja, intelektualne širine i rečitosti na kraju ga je koštao većih dostignuća u politici. Na jednoj konvenciji Demokratske stranke održao je toliko suvoparan i hladan govor da ga je Džimi Karter nazvao "najdosadnijim čovekom kojeg je ikad upoznao". Glenove melodramatske recitacije i patetične deklamacije mogle su da privuku samo birače u njegovom rodnom Ohaju i nikog više.

Osim toga, Glen nije imao živac da pogodi pravu temu. Još kao pilot borio se protiv ideje da žene lete u kosmos: "Samo probni piloti mogu da budi dobri astronauti, a tamo nema nijedne žene". Kasnije, kao političar, uglavnom se iscrpljivao u zalaganjima za reformu obrazovanja i javnih institucija, dok su se njegovi rivali držali mnogo sigurnijih tema koje su donosile lake poene: hladni rat, trka u naoružanju, finansije, međunarodna politika… U jednom od najvećih finansijskih skandala u američkoj istoriji Glen je, zajedno sa još četvoricom kongresmena, optužen da je činio usluge stranačkom sponzoru Čarlsu Kitingu, čoveku koji je kasnije osuđen za proneveru i reketiranje. Iako se na kraju ispostavilo da je Glen bio naivna žrtva sopstvene loše procene i da nije počinio nikakav prestup, šteta koju je pretrpeo njegov imidž bila je nenadoknadiva.

PONOVO U SVEMIRU: Daleko od toga da Glen od politike nije dobio ništa značajno. Mnogi tvrde da je novu priliku da leti u kosmos dobio samo zahvaljujući tome što je, kao član komisije koja je istraživala zloupotrebu sredstava u izbornoj kampanji Bila Klintona, doprineo da novi američki predsednik iz afere izađe neokrnjen. Klinton ovu "uslugu" nije zaboravio i založio je sav svoj autoritet kako bi Glenu omogućio da još jednom ode u kosmos.

Glen je svoju najveću želju konačno ostvario 1998. godine. Priključen je jednoj od misija spejs-šatla kao "stručnjak za koristan teret" i tako postao najstariji kosmonaut u istoriji, sa punih 77 godina u trenutku poletanja. Ovoga puta javnost je ostala uglavnom hladna i skeptična. Glen je sve vreme zdušno branio samog sebe tvrdeći da je otputovao u kosmos iz čisto naučnih razloga, kako bi lekarima omogućio da podrobnije izuče uticaj kosmičkog leta na proces starenja. Principijelno ili ne, Glen je žestoko protestovao tri godine kasnije kada je američki milioner Denis Tito platio 20 miliona dolara za osam dana boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Glen u svemu tome nije video nikakav naučni značaj.

Odlikovan je svim najvažnijim vojnim i civilnim odlikovanjima, uključujući kongresnu zlatnu medalju i predsedničku medalju slobode koju mu je dodelio Barak Obama. Sakupio je i devet počasnih doktorata, a jedan od njih dodelio mu je i koledž Maskingam koji je napustio pre diplomiranja.

"Svu lepotu ovog sveta ne mogu da zamislim bez vere u Boga", rekao je Glen nakon završetka svog poslednjeg leta u kosmos. Umro je 8. decembra, okružen članovima porodice, u društvu supruge Ane sa kojom je u braku proveo preko 70 godina.

Merkjuri sedmorka

Džon Glen bio je poslednji živi član legendarne "Merkjuri sedmorke" (slika u foto galeriji), grupe koju su činili prvi američki astronauti (Skot Karpenter, Gordo Kuper, Džon Glen, Virdžil Grisom, Volter Šira, Alan Šepard i Dik Slejton). Od trenutka kada ih je NASA predstavila 1959. godine, ova grupa bila je obasuta pažnjom, divljenjem i bezbrojnim počastima, godinama pre nego što će većina njih dobiti priliku da na delu iskaže svoju hrabrost i sposobnost.

U početku NASA nije imala jasno definisan profil budućeg američkog kosmonauta. Na kraju je doneta odluka da se kandidati traže isključivo među najboljim američkim pilotima, kako bi se zaustavila najezda zamlata i avanturista željnih slave. Na prvi konkurs javilo se preko 500 kandidata, uglavnom visokoškolovanih, iskusnih vojnih pilota i tehničara, od kojih je, nakon eliminacija, preostalo njih 18. Poslednja sedmorica odabrana su nakon višenedeljnih intenzivnih medicinskih analiza čiji su obim (preko trideset specijalističkih pregleda), detaljnost, a ponekad i surovost prevazilazili i najstrože pilotske testove.

Džon Glen jedva se ugurao u ovu grupu, ne samo zato što je bio blizu gornje propisane starosne granice od 40 godina, već i zato što nikad nije završio koledž. Opet, nisu svi umirali od želje da postanu astronauti. Čak Jeger, prvi čovek koji je leteo brže od zvuka, nije krio da ga projekat ne zanima previše: "Kakav je to poduhvat u kome prvi let uvek pripadne nekoj životinji?" U to vreme Skot Krosfild se pripremao da "potera" raketoplan X-15 brzinom od sedam maha do visine od 80 kilometara. Za ljude poput Jegera i Krosfilda, koji su svakodnevno stavljali glavu u torbu isterujući maksimum iz najluđih, najsavremenijih i najopasnijih aviona tog doba, bilo je nezamislivo da tokom leta izigravaju prtljag.

Svojim strogim prezbiterijanskim vaspitanjem i krutim moralnim nazorima, Džon Glen se razlikovao od svojih kolega. Nema sumnje da su svi astronauti radili vrlo teško, marljivo se pripremajući za put u kosmos, međusobno se takmičeći za mesto na prvom letu koje je garantovalo neizmernu slavu. Niko od njih se, takođe, nije odricao honorara za ekskluzivne intervjue objavljivane u magazinu "Lajf", jer je taj novac bio ogroman u poređenju sa skromnim vojničkim primanjima. Glen je, međutim, jedini ostao imun na lepe kuće i brza kola koja su ostali astronauti nabavljali pod vrlo povoljnim uslovima. I dalje je insistirao na spartanskom životu u neudobnim oficirskim prostorijama, ne propuštajući da vikendom obiđe svoju suprugu Anu vozeći krš od automobila. Umesto da u slobodno vreme sa kolegama ubija turu za turom piva u lokalnoj birtiji, Glen je više voleo da upražnjava ekstra-džoginge po okolini okružen fotoreporterima i novinarima.

Devojke su takođe bile kamen spoticanja. Tih "kolačića", kako su ih astronauti zvali, bilo je u izobilju na svakom koraku, u svakom trenutku: slatkih, lepih, okruglih, toplih, lako dostupnih, svakakvih. Iako su sedmorku činili odreda porodični ljudi, bilo je teško odoleti iskušenju "druženja" sa devojkama od čijeg izgleda zastaje dah. Glen se držao po strani, sve dok, kao najstariji od svih, nije sakupio momke u sobu za sastanke i zatražio od njih da prekinu sa "slatkišima": "Gospodo, mi smo javne ličnosti i imamo šansu života da učinimo nešto veliko za sebe i svoju zemlju. Ja svoju šansu ne želim da prokockam samo zato što neko od vas neće da zakopča šlic!"

Prava stvar

Avanture "Merkjuri sedmorke" detaljno su opisane u antologijskoj knjizi Toma Volfa The Right Stuff. Glen je knjigu ocenio kao nekorektnu smatrajući da ga je autor predstavio kao preterano krutu, netolerantnu i zatvorenu osobu koju je interesovala jedino sopstvena karijera. Kada je 1983. godine po tom romanu Filip Kaufman snimio (takođe sjajan) film, Glen je unapred najavio da neće ići na premijeru. Ipak, vrlo brzo se predomislio jer se ispostavilo da je Ed Haris kao filmski Džon Glen odigrao jednu od najboljih uloga karijere, pri čemu Kaufman nije preterano insistirao na "sitnim nedostacima" Glenovog karaktera.

Vreme #1354

Svašta sam video

Čoveka kako hoda po Mesecu.
Pad Berlinskog zida.
Televizor u koloru i daljinski upravljač.
Stefana Milenkovića kako svira na uvce Reganu i Gorbačovu.
Majkla Džordana i Maradonu.
Titanik i Kursk na dnu mora.
Sadama Huseina na vešalima.
Pobedu srpskih košarkaša usred Amerike.
Američku ambasadu u plamenu usred Beograda.
Avion koji nestaje sa sve putnicima i niko ne može da ga nađe.
Kineze u Trsteniku i ostalim većim srpskim gradovima.
Kineze u kosmosu i indijski satelit na Marsu.
Kuma, 1 i 2.
Konvertibilni dinar.
Internet.
Srpski "mercedes".
Fabriku čipova "Mubadala".
Dobro, to nisam, priznajem.
Slike se "Habla".
Poraz Amerike u Vijetnamu.
Poraz SSSR-a u Avganistanu.
Poraz Borisa Tadića od Tomislava Nikolića.
Maju Gojković pod hidžabom.
Mohameda Alija i Majka Tajsona.
Niksonovu ostavku.
Černobilj.
Srebrenicu.
Poplave u Obrenovcu.
Tamnu stranu Meseca.
Dark Side of the Moon, Pink Floyd.
Raspad SSSR-a.
Raspad Jugoslavije.
Čaušeskua sa ženom ispred streljačkog stroja.
Al Paćina, kad u Skarfejsu potegne mitraljez i kaže: "Say hello to my little friend!"
Boru Todorovića, kad Gagi Nikoliću u Nacionalnoj klasi kaže: "A, pa to ne može, to ne pasuje, to je đunta sa sitnim nutom!"
Jedan spejs-šatl koji je eksplodirao pri poletanju i jedan koji se raspao pri sletanju.
Noleta kako osvaja tri Vimbldona, šest Australija, dve Amerike i jedan Pariz.
Noleta kako spasava dve meč-lopte protiv Federera u polufinalu US Opena.
I to na Federerov servis!
Noleta kako posle svega toga gubi od pacera jer igra gladan.
Nikol Kidman, najlepšu ženu na svetu posle moje žene.
Mog klinca kako dobija peticu iz likovnog.
Dokaz velike Fermaove teoreme (da ne može da bude x^n + y^n = z^n).
Zvezdu u Bariju.
Zvezdu u Tokiju.
Slobodana Miloševića u zatvoru.
Pad "konkorda".
Lester na čelu Premijer lige.
Asfaltiran put do kuće mog oca u Vrnjačkoj Banji.
"Kurir", "Informer", "Pink" i "Grand šou".
Pluton.
Grišu Pereljmana koji je rešio Poenkareovu konjekturu i odbio nagradu od milion dolara da bi mogao na miru da bere pečurke.
Useina Bolta.
Tonija Blera i "deliveri junite" u Beogradu.
"Boxing day" cunami.
Dokaz da je kosmos nastao u velikom prasku.
Mog najboljeg prijatelja, doktora nauka, koji se vratio iz Amerike da bi živeo u Srbiji.
Veronauku u osnovnoj školi.
Otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu.
Zvezdu u Bariju.
Dobro, to sam već napisao.
McDonald’s na Slaviji.
Rusiju na kolenima.
Moniku Levinski na kolenima.
Rusiju koja se podiže i uzvraća udarce.
Tomislava Nikolića koji ne pije vodu nedelju dana.
Tomislava Nikolića na stiroporu i golom betonu.
Tomislava Nikolića, diplomiranog menadžera.
Poslednje reči mog pradede: "Ove godine imam jednu godinu više nego lane!"
Patrijarha Pavla kako probija kordon policije.
Ubistvo Zorana Đinđića i kolonu iza njegovog sanduka.
Njujorške kule bliznakinje u dimu i plamenu.
Bombardovanje.
Prizore potresne, ljude nesrećne i bolesne.
Komšije koje se više plaše pomračenja Sunca nego bombardovanja.
Boba Dilana kako dobija Nobelovu nagradu za književnost.
Četničkog vojvodu kao predsednika Republike.
Četnika-početnika kao predsednika Vlade.
Sise od silikona.
Šporet od drveta.
Novčanicu od 10.000 milijardi dinara.
Jednu platu koja mi je isplaćena u obliku mleka u prahu.
Red za gorivo, a pumpa negde iza horizonta.
Red za nešto, niko nije znao šta.
Istetovirane ljude išarane kao novine.
Dr Miću Jovanovića.
Dr Nebojšu Stefanovića.
Dr Jorgovanku Tabaković.
Batu Gašića, Svetog Santosa, na kruševačkoj fresci.
Ljude koji čitaju horoskop.
Telefon bez žice.
Zvezdu u Bariju.
Crnca u Beloj kući.
Belog Majkla Džeksona.
Prajd usred Beograda.
Kompjuter.
Sat koji sam sebe navija.
CD okačen ispod retrovizora, da zavara radar.
Krst okačen ispod retrovizora, da zavara smrt.
Higsov bozon, šta god da je to.
"Half-Life", video-igricu.
Beograd na vodi.
Pivo bez alkohola.
I dodao bih:
Prvu damu Amerike koja se slikala gola za stranice muških časopisa.
Dakle, sve sam video.

Vreme #1350

Let oko sveta bez kapi goriva

Solarni impuls 2

U vreme nastajanja ovog teksta avion “Solarni impuls 2” kojim upravlja kapetan Bertran Pikar započeo je poslednju deonicu puta koja treba da kompletira čitav krug oko planete. Let od Kaira do Abu Dabija, mesta u kome je ova epska avantura i započela, trebalo bi da traje između 2 i 3 dana. Etapa nije nimalo jednostavna: poletanje je obavljeno noću a zbog turbulencija koje se očekuju tokom rute, avion će često morati da leti na preko 10.000 metara visine što znači da će pilot skoro neprekidno morati da nosi masku sa kiseonikom. Osim toga, vazduh iznad užarene pustinje nešto je ređi nego u drugim delovima sveta tako da će elise motora morati da se okreću brže kako bi obezbedile neophodan potisak. Sve to može da utiče na brzinu kojom se pune i prazne baterije. Kako trenutno stvari stoje, ipak nema razloga za brigu. Prva faza poslenje etape protekla je mirno a avion se trenutno nalazi iznad Saudijske Arabije nadomak Persijskog zaliva. Dan je sunčan, baš kako treba.

Do sada je ovaj avion koji ne nosi klasično gorivo već leti koristeći isključivo energiju sunca preleteo više od 30.000 kilometara. Put oko sveta započet je 9. marta prošle godine i od tada se projekat više puta nalazio na ivici propasti, poslednji put tokom etape od Japana do Havaja. Iako je let od 7.200 kilometara oborio sve dotadašnje rekorde za avione na solarni pogon, problemi sa instrumentima i pregrejanim baterijama naterali su posadu i kontrolu leta da prizemlje avion na deset meseci kako bi se obavile neophodne popravke i sačekale povoljnije vremenske prilike.

Piloti Bertran Pikar i Andre Bošberg

Iza projekta koji je začet pre sedamnaest godina stoje dva čoveka, Bertran Pikar i Andre Bošberg, koji se iz etape u etapu smenjuju za komandama aviona. Obojica su istovremeno i avanturisti i poslovni ljudi i teško je reći šta im od toga više leži. “Ljudi će vam često reći da je nešto nemoguće. Nas upravo takve stvari motivišu”, kaže Pikar, “i zato pozdravljam sve one koji veruju u snagu snova, koji žele da nam se pridruže u  istraživanju života”. Da sve nije prazna priča uverili smo se još 1999. godine kada je Pikar obleteo čitav svet u balonu “Brajtling Orbiter” bez ijednog usputnog sletanja tokom leta koji je trajao čitavih 20 dana. Let se umalo završio nesrećom na samom kraju jer je Pikar potrošio praktično sve rezerve goriva i samo zahvaljujući srećnom spletu okolnosti uspeo je da se meko prizemlji u Egiptu.

Jedan krug oko panete očigledno nije predstavljao dovoljnu dozu adrenalina za Pikara i on je vrlo brzo počeo da razmišlja o još jednom. Iako energetski efikasan, let balonom ipak je zahtevao gorivo. Da bi balon mogao da leti, vazduh u njemu mora da bude ređi od okoline a to se postiže njegovim zagrevanjem, obično sagorevanjem propana. Pikar je priznao da mu je stalna briga oko utroška goriva i preostalih rezervi predstavljala najzamorniji i najdosadniji deo poduhvata. Let oko sveta bez kapi goriva predstavljao je logičan korak dalje. Balon je zamenjen avionom i tako je nastao “Solarni impuls” u verzijama 1 i 2.

Iako je sunčeva energija sveprisutna i besplatna njeno efikasno i ekonomski opravdano korišćenje i dalje predstavlja ogroman izazov za inženjere. Sunčeva svetlost toliko je “rasuta” da zahteva velike instalacije kako bi se mogla prikupiti, pretvoriti u neki drugi oblik i upotrebiti za “nešto veće” (u to ne spada kalkulator lokalnog kasapina sa četiri računske operacije koji “radi na svetlo”).  U tu svrhu “Solarni impuls 2” koristi panel sastavljen od 17.248 foto-električnih ćelija tankih kao vlas kose koje pretvaraju svetlosnu energiju Sunca u električnu energiju (ove ćelije ne treba brkati sa solarnim panelima na krovovima primorskih kuća i hotela koji služe isključivo za zagrevanje vode). Kako bi avion mogao da leti noću i tokom loših vremenskih prilika, generisana električna energija skladišti se u masivne litijum-jonske baterije nalik na one iz mobilnih telefona. Solarne ćelije razmeštene su duž čitave gornje površine krila i imaju ukupnu površinu od oko 270 m2. Krilo je toliko vitko da njegov raspon (72m) prevazilazi onaj koji ima “Boing 747” (69m).

U svakom drugom pogledu, “Solarni impuls” je pravi “komarac”. Težak je svega 2.300 kilograma a ukupna snaga četiri motora sa elisama prečnika 4 metra jedva da prelazi 40 kilovata što je manje od snage motora malog gradskog automobila. I brzina je sasvim primerena: maksimalna iznosi  140 km/h, brzina dnevnog krstarenja je oko 90 a noćnog oko 60 km/h (noćne brzine su manje kako bi se akumulatori praznili sporije). Za ovako trom avion čak i kratke relacije predstavljaju ozbiljan izazov i traže neprekidnu koncentraciju tokom dugog vremenskog perioda. Da bi avion uopšte mogao da poleti, konstrukcija je olakšana i istanjena do te mere da čak i male promene vremenskih prilika mogu da predstavljaju neočekivanu opasnost. Štedelo se i na komforu: avion može da ponese samo pilota koji je smešten u prostor veličine kabine omanjeg lifta. Iako je upravljanje avionom u priličnoj meri automatizovano, kontrola je neophodna tako da pilot, čak ni tokom višednevnih letova, ne sme da drema duže od 20 minuta u kontinuitetu.

Facebook dron

Slučajno ili ne, praktično u isto vreme, još jedan solarni avion vinuo se nebu pod oblake u nameri da se upiše u istoriju. Na zvaničnom blogu “Fejsbuka” upravo je objavljena vest da je solarni avion “Akvila” (“Orao” na latinskom), čiju je konstrukciju sponzorisala navedena kompanija, upravo obavio prvi uspešan probni let iznad Jume u Arizoni. Premijeri još jedne letelice na solarni pogon prisustvovao je i osnivač “Fejsbuka” Mark Zakerberg koji se, očigledno, neće smiriti dok i poslednji stanovnik planete ne bude uredno “ufejsbučen”.  A da bi dostigao ovaj cilj biće mu potrebno da uz milijardu i po postojećih korisnika ove društvene mreže namakne bar još toliko novih.
Neke procene govore da u svetu postoji preko 4 milijarde ljudi koji i dalje nemaju adekvatan pristup internetu. Od toga preko milijardu njih živi u pasivnim i ruralnim zonama koje nisu pokrivene signalom mobilne telefonije. Tamo najčešće ne postoje ni minimalni tehnički preduslovi koji bi omogućili izgradnju internet infrastrukture na ekonomski isplativ način uobičajen u urbanim zonama razvijenih zemalja.

Zakerbergova ideja je da simultanim korišćenjem velikog broja jefitnih letelica na solarni pogon dovede internet u domove što većeg broja ljudi. Letelice će biti umrežene a za brz prenos podataka koristiće se laserski zraci, toliko precizno kontrolisani da mogu da pogode petoparac na rastojanju od dvadeset kilometara.  U poslednjem koraku prenosa, solarna letelica će slati podatke na zemlju koristeći radio-tehnologiju slučnu onoj koju danas koristimo za bežični prenos podataka.
U odnosu na “Solarni impuls”, “Orao” je značajno manji i bar četiri puta lakši (težina ne prelazi 500 kilograma, pre svega zahvaljujući korišćenju super-laganih i ultra-čvrstih kompozitnih materijala, pri čemu na baterije otpada polovina ukupne težine). Raspon krila je i dalje impozantan  (veći od onog koji ima “Boing 737”), ali letelica nema pilota tako da njom sa zemlje upravlja tuce inženjera različitih profila. Jedino su poletanje i sletanje u potpunosti automatizovani što i nije mali uspeh s obzirom da su ovi delovi leta po pravilu najrizičniji. Letelica je toliko lagana i delikatna da može da ostane u vazduhu zahvaljujući motorima čija ukupna snaga ne prelazi 5 kilovata. Čak i sa tako malom snagom, avion je u stanju da dostigne brzinu od 120 kilometara na čas na većim visinama.

I to je tek početak. Namera Zakerberga je da od letelice koja je tokom premijernog leta ostala u vazduhu jedva sat i po napravi nebesku krstaricu koja će biti u stanju da u vazduhu ostane mesecima, i to na visinama od preko 20 kilometara gde je uticaj oblaka i drugih atmosferskih prilika sveden na minimum. Proračuni pokazuju da jedna takva letelica može brzim internetom da pokrije preko 100 kilometara teritorije iznad koje se nalazi.

Sa tehničke i finansijske strane, Zakerberg ima sve uslove da uspe. Ako je ono što je Zakerberg zamislio makar i teoretski moguće, nema sumnje da će to biti i realizovano. “Fejsbuk” se već hvali kako su njegovi inženjeri  korišćenjem laserskih zraka uspeli da ostvare brzinu prenosa od 100 gigabita u sekundi na rastojanju od preko 15 kilometara. Kad neko ne zna šta da radi sa novcem i nema problema da u svoje redove privuče i adekvatno plati najbolje inženjere iz najjačih američkih avio-kompanija, sve izgleda jednostavno i dostižno. Reklo bi se da kompanija ovim poduhvatom pokušava da se čitavom svetu nametne ne samo kao obavezna socijalna mreža već i kao sinonim za internet i za sve usluge koje se na njemu mogu naći.

Sa poslovne strane, sve je, međutim, poprilično nejasno. “Fejsbuk” je dostigao tačku u sopstvenom razvoju kada se od njega očekuje da pravi pare i vrati novac investitorima, što kroz visoku cenu akcija, što kroz bogate dividende i nije jasno kako se ideja o brzom internetu za od boga zaboravljene zabiti Zimbabvea i Mozambika uklapa u taj plan. Solarna tehnologija je sve samo ne jeftina, čak i kada je koristite u zemaljskim uslovima, a ako vam padne na pamet da je vinete u stratosferu, troškovi postaju astronomski.

Osim toga, “Fejsbuk” se već jednom opekao pokušavajući da velikim državama “proda” svoje filantropske ideale. Nedavno je Indija odbila “Fejsbukov” predlog da se u toj zemlji realizuje projekat pod nazivom “Besplatne osnove” koji bi milionima Indusa omogućio da se povežu na internet korišćenjem mobilne mreže bez ikakvih troškova. Indijske vlasti ocenile su da bi “Fejsbuk” time zauzeo dominantno mesto na tržištu internet usluga što se kosi sa tržišnim principima i anti-monopolskim propisima.

Guglov komunikacioni balon

Postoje i druge kompanije koje imaju slične ideje a najdalje u njihovoj realizaciji odmakao je “Gugl” čiji  projekat “Loon” (“šašavko”) ima sličan cilj – da dovede internet u svaki kutak zemljine kugle. “Gugl” kaže da je ime za projekat pažljivo izabrano: “Samo šašav čovek može da se nada da na internet poveže još 4 milijarde ljudi”. Umesto solarnih aviona “Gugl” namerava da koristi balone postavljene visoko u stratosferi na oko 20 kilometara iznad zemlje koji sa predajnicima na tlu komuniciraju koristeći postojeće mobilne tehnologije kao što su 3G i 4G. Na velikim visinama strujanja u atmosferi su neuporedivo manja nego pri tlu i “Gugl” tvrdi da je u stanju da precizno upravlja pozicijom balona isključivo kontrolom njegove visine. Reklo bi se da “Gugl” u odnosu na Fejsbuk ima značajnu početnu prednost: već je obezbedio ugovore sa nekoliko država a najveći je onaj koji je sklopljen sa Indonezijom koja ima preko 17.000 slabo ili nikako povezanih ostrva. Štaviše, “Gugl” može da se pohvali da je već uspešno demonstrirao svoju tehnologiju u celini: prvi korisnik “interneta iz balona” postao je jedan novozelandski seljak iz okoline Krajstčerča koji je do skoro morao da plaća 1.000 dolara mesečno za korišćenje satelitskog interneta.

Koji su stvarni dometi ovakvih poduhvata? Hoće li se obistiniti predviđanja Bertrana Pikara koji je ubeđen da će kroz deset godina nebom krstariti avioni na sunčev pogon sposobni da na kratke i duže relacije ponesu od 10 do 50 putnika? Pikar ovde sigurno vidi i svoj poslovni interes jer mu se nakon velikog uspeha “Solarnog impulsa” otvaraju brojne mogućnosti da dobro unovči svoje znanje i stečeno iskustvo. Iako su mnoge početne teškoće uspešno prevaziđene, one najveće i dalje ostaju. Čak i da akumultori bez kojih je solarni avion nezamisliv postanu neuporedivo lakši, čak i da pronađemo način da unapredimo efikasnost solarnih ćelija i svedemo gubitke energetske konverzije na nulu, opet ostaje činjenica da se iz jednog kvadratnog metra solarnog panela ne može izvući više od jednog kilovata električne energije. Solarni avioni koji bi bili u stanju da ponesu ozbiljan teret morali bi da imaju toliko velika krila da bi prema njima i Airbus 380, najveći putnički avion na svetu, izgledao kao vrabac. Čak i da je konstrukcija toliko velikog solarnog aviona moguća, ostaje pitanje na koji aerodrom bi takva grdosija mogla da sleti.

To opet ne znači da su solarni avioni slepa ulica rezervisana za marginalne avanturiste i investitore koji mole da ih neko oslobodi viška para. Naprotiv! Čak i da sve ostane na tehničkom nivou koji je “Solarni impuls” već dostigao, mogućnosti su neslućene. U bliskoj budućnosti ovakve letelice u vazduhu će moći da ostanu nedeljama, mesecima, možda i godinama, a polje moguće upotrebe veoma je široko: kontinuirano osmatranje terena, telekomunikacioni servisi, naučna istraživanja i merenja, rano upozoravanje u slučaju prirodnih katastrofa... Postoje ideje da se ovakve letelice iskoriste i za izučavanje Venere i Marsa: obe planete poseduju atmosferu i dovoljno Sunčeve svetlosti za funkcionisanje solarnih ćelija.

Iako mi ubrzano stižemo razvijene evropske zemlje, BDP i stopu rasta da i ne pominjemo, Srbija nekim čudom još uvek nema solarni “vazduplohov”, kamoli avion, ali ima nameru da se uključi u svetske trendove korišćenja solarne energije. Ministarka Zorana Mihajlović potpisala je u oktobru 2012. godine ugovor sa kompanijom “Securum Equity Partners” o izgradnji solarne elektrane snage hiljadu (!) megavata. Nikome nije zasmetala činjenica da solarna elektrana takve kolosalne snage u to vreme nije postojala nigde u svetu, pa ni tamo gde sunce ume da sija mnogo jače i upornije nego ovde. Za izgradnju takve elektrane potrebno je bar 3.000 hektara zemljišta, Vlada je ponudila deset puta više a investitor prihvatio deset puta manje. Ceo posao neslavno je propao pre nego što je i počeo a uvređeni investitor najavio je odštetni zahtev od 160 miliona dolara.

Kasnije smo se “prizvali pameti”, zbacili “nenarodnu vlast” (iako smo ministarku sačuvali za neke nove, jednako vredne poslove kao što je BgH2O) i počeli da ulažemo u solarne kapacitete primerene našim sirotinjskim mogućnostima. Prva solarna elektrana otvorena je blizu Beočina na površini od 2.5 hektara u jesen 2014. godine a druga na površini od 4.5 hektara u Kladovu, krajem iste godine. Čista energija iz ovih izvora (čija se ukupna snaga meri megavatima) bar pet puta je skuplja od one najjeftinije iz termoelektrana. Međutim, izgradnja ovakvih kapaciteta predstavlja nešto što moramo da uradimo kako bismo ispoštovali međunarodne obaveze o procentu obnovljivih izvora energije u ukupnoj energetskoj potrošnji.

Sve u svemu, iako su nam ambicije ogromne, naš početak više je nego skroman. Sunce kod nas i dalje služi samo da pravi vrućinu i ništa više.

Kako ukrotiti Sunce

Svaki zrak (foton) Sunčeve svetlosti koji dopire do nas začet je duboko u Sunčevom jezgru gde se, na temperaturi od oko 15 miliona kelvina odvija proces termo-nukelarne fuzije. Ovim imenom fizičari nazivaju proces u kojem se laka atomska jezgra spajaju (fuzionišu) u teža. U svakoj sekundi naše Sunce transformiše 620 miliona tona vodonika u helijum oslobađajući pritom ogromnu količinu energije, prvenstveno u vidu gama-zraka. Emitovani fotoni bivaju brzo apsorbovani od strane okolne materije a zatim ponovo emitovani, svaki put sa sve manjom energijom i sve većom talasnom dužinom. S obzirom da su putanje ovih fotona haotiče i da je rastojanje između mesta emitovanja i apsorpcije veoma kratko, potrebne su stotine godina da energija generisana u Sunčevom jezgru stigne do fotosfere, površinskog sloja Sunca. Od te tačke pa do Zemlje Sunčeva svetlost pređe 150 miliona kilometara kroz prazan kosmički prostor za samo 8 minuta.

Termo-nuklearna fuzija koja se odvija na Suncu je samoregulišuća: ako bi kojim slučajem proces dobio na intenzitetu, pritisak u Sunčevom jezgru bi porastao, Sunce bi se neznatno uvećalo, što bi opet snizilo pritisak u jezgru i usporilo fuziju. Proces se na isti način ponavlja već 5 milijardi godina manje-više konstantnim intenzitetom i trajaće bar još toliko pre nego što vodonično gorivo bude potpuno iscrpljeno. Tokom čitavog tog perioda Sunce lagano evoluira. U njegovom jezgru gomilaju se produkti fuzije (tzv. “helijumski pepeo”) tako da se nuklearna reakcija pomera ka spoljašnjim slojevima Sunca gde još uvek ima vodonika. Usled toga veličina Sunca se povećava a njegov sjaj raste. Kroz otprilike milijardu godina Sunce će biti 10% sjajnije nego danas, što će biti sasvim dovoljno da izmeni klimu na Zemlji na način koji će onemogućiti svaki život na njoj.

Energija Sunca nastaje u skladu sa takozvanim “defektom mase” – generisani helijum ima nešto manju masu od početne mase vodonika pri čemu je nedostajuća masa zamenjena energijom, u skladu sa čuvenom Ajnštajnovom formulom E=mc2 po kojoj su masa i energija ekvivalentni. Oslobođena energija je kolosalna ali kada se ona podeli sa čitavom zapreminom Sunca, doći ćete do prilično iznenađujućeg zaključka: Sunce nije naročito efikasna “mašina” i jedan njegov kubni metar ne bi mogao da pokreće ni sijalicu od 100 vati.

Iako smo još kao klinci naučili da bojimo Sunce u žuto, bela boja mnogo bolje odslikava pravu prirodu Sunčeve svetlosti. Prividno crvena, žuta ili narandžasta nijansa Sunca izazvana je rasipanjem dela Sunčeve svetlosti u atmosferi, obično u jutarnjim ili večernjim časovima. U stvarnosti, Sunčeva svetlost predstavlja mešavinu svetlosni raznih boja pri čemu samo jedan njen deo pripada vidljivom delu spektra. Na ultraljubičastu svetlost otpada nešto manje od 10%, na infracrvenu nešto više od 50% a na onu vidljivu koju opisujemo bojama i nijansama svega 40%. Interesantno je da unutar vidljivog dela spektra najdominantnije učešće ima svetlost zelene boje.

Na zemlji maksimalna snaga Sunčeve svetlosti iznosi nešto više od jednog kilovata po kvadratnom metru. Naizgled puno (par osunčanih kvadrata može, teoretski, da zameni veliku termo-akumulacionu peć), ali tu energiju nije lako sakupiti, ukrotiti i pretvoriti u neki upotrebljiviji oblik. Uz to, snaga Sunca je promenljiva i zavisi od atmosferskih uslova, oblačnosti i doba dana. Solarni paneli koji pretvaraju energiju Sunca u toplotnu energiju relativno su jednostavni i pristupačni i koriste se za zagrevanje vode skoro svuda gde ima dovoljno sunčanih dana. Mnogo skuplji i složeniji su paneli sastavljeni su od velikog broja foto-električnih ćelija koje Sunčevu energiju pretvaraju u električnu energiju. Svaka ćelija u suštini predstavlja jednu poluprovodničku diodu koja pod dejstvom Sunčeve svetlosti proizvodi električnu struju. Ove ćelije često se nazivaju i “elegantnim mašinama” jer je konverzija energije iz jednog u drugi vid direktna, bez ikakvih pokretnih delova.

Foto-električni efekat na kojem se rad solarnih ćelija i danas bazira prvi je opisao Bekerel 1839. godine. Solarne ćelije imaju praktičnu primenu već više od pola veka a višestruko su usavršene u poslednjih dvadesetak godina. Poseban značaj imaju i za istraživanje kosmosa gde predstavljaju standardan izvor energije za svemirske stanice i kosmičke sonde sve do Marsove pa čak i Jupiterove orbite. Na svetskom nivou danas se oko 1% električne energije proizvede u solarnim elektranama koje postoje u više od 100 zemalja. U pogledu obima korišćenja, energija Sunca nalazi se na trećem mestu, odmah iza energije vode i vetra. Iako je napredak u korišćenju Sunčeve energije nesporan, ostaje još dosta prostora za dalja poboljšanja. Pre svega, solarne ćelije imaju ograničenu efikasnost. Maksimalni do sada dostignuti stepen iskorišćenja Sunčeve energije ne prelazi 45%, ali su takve solarne ćelije još uvek u eksperimentalnoj fazi. Prosečan stepen iskorišćenja u solarnim ćelijama koje su najzastupljenije na tržištu varira od 12% do 18% a svaki procenat preko toga može da multiplicira ukupne troškove.

Današnje savremene solarne elektrane obično koštaju oko dolar po vatu generisane električne energije. Kako tehnologija poluprovodnika bude dalje napredovala, tako će se i ova cena smanjivati pa će solarne elektrane postajati sve atraktivnije. Na žalost, i dalje postoje prepreke koje nije lako preskočiti: uzmite, na primer, jedan prosečan automobilski motor čija je snaga 80 kilovata. Ako taj motor poželite da zamenite električnim motorom na solarni pogon čiji je stepen efikasnosti zavidnih 20%, biće vam potreban solarni panel od barem 400 kvadratnih metara, čak i veći ako ne želite da se ograničite isključivo na vožnju Saharom u podne. Ako širinu tog panela ograničite na širinu automobila (dva metra), solarni panel bio bi dugačak 200 metara. Sad zamislite taj panel na krovu automobila i pokušajte da ga parkirate na bilo koje mesto manje od aerodroma… Zato su solarni automobili još uvek u ranoj eksperimentalnoj fazi i veliko je pitanje hoće li ikada ući u masovnu upotrebu.

Vreme #1334

Jesmo li sami u kosmosu

Kad god NASA zakaže konferenciju za štampu bez unapred najavljenog dnevnog reda, baš kao što je to bilo prošle nedelje, laička javnost očekuje samo jedno – konačnu potvrdu da vanzemljaci postoje, da su na putu ka nama ili već među nama i da ratovi zvezda samo što nisu počeli. Po merilima žute štampe ništa drugo ne priznaje se kao naučno otkriće. Čak i oni koji se malo bolje razumeju u način na koji NASA radi i saopštava svoja dostignuća nisu mogli da se otmu utisku da nas očekuje neka senzacionalna vest (na primer, ko su Marsovci koji su usred noći porušili Savamalu).

Po ko zna koji put, izašlo je na isto: Marsovci (zasad) ne postoje, i dalje smo beznadežno sami usred kosmosa a Savamalu niko nije ni pomenuo. Ipak, poslednja konferencija NASA još jednom je pokazala da nauka napreduje velikim koracima i da dan kada ćemo imati definitivan odgovor na pitanje “jesmo li sami?” nije više tako daleko. Sada već definitivno znamo da je naš Sunčev sistem samo jedan od nebrojeno mnogo sličnih sistema u našoj galaksiji i da Zemlja ima svoje bliže i dalje “rođake” u mnogim drugim zvezdanim sistemima. Najveći deo tog saznanja bazira se na onome što je otkrila sonda “Kepler” u poslednjih sedam godina.

"Kepler" na lansirnoj rampi 2009. godine

NASA je u svom poslednjem saopštenju potvrdila da je, zahvaljujući “Kepleru”, identifikovano još 1280 planeta koje kruže oko drugih zvezda čime je ukupan broj do sada otkrivenih egzoplaneta uvećan na preko 3.000. Iako najveći deo otkrivenih planeta spada u kategoriju gasovitih džinova ekstremno visoke temperature, bar 500 novootkrivenih planeta ima stenovitu površinu nalik na površinu Zemlje i nalazi se u tzv. “nastanjivoj zoni”. A to znači da je na njima moguć život sličan onom koji poznajemo. I ne samo to: “Kepler” je preliminarno identifikovao još 3.600 potencijalnih planeta čije postojanje tek treba da bude nezavisno potvrđeno. Iako svi kandidati neće proći rigorozni postupak verifikacije, broj potvrđenih egzoplaneta nastaviće i dalje da raste.

“Kepler” je lansiran 2009. godine kao deo projekta “Diskaveri” koji je NASA pokrenula u nameri da pokaže kako se i sa relativno “skromnim” sredstvima (oko 600 miliona dolara) mogu ostvariti veliki naučni rezultati. Konstrukcija Keplera relativno je prosta: letelica ima samo jedan instrument, fotometar koji je, zahvaljujući ogledalu prečnika 1,4 metra i senzoru od 95 megapiksela u stanju da opazi minijaturne promene sjaja zvezde u trenutku kada ispred nje prođe neka od planeta.

Upravo zbog svoje osetljivosti Kepler se ne nalazi u orbiti oko Zemlje već oko Sunca kako bi trpeo što manje štetnih uticaja sa strane. “Kepler” funkcioniše tako što u dužem vremenskom periodu posmatra relativno mali, fiksiran deo neba prateći promene sjaja stotina zvezda istovremeno. Da bi tako nešto bilo moguće, neophodno je da “Kepler” bude stabilan i pravilno orijentisan u prostoru. Za preciznu orijentaciju “Kepler” koristi sistem reaktivnih zamajaca čije okretanje u jednom smeru, u skladu sa Njutnovim principom akcije i reakcije, izaziva obrtanje letelice u suprotnu stranu. Za tri prostorne ose potrebna su tri ovakva “točka” koji letelici omogućavaju da zauzme i održava proizvoljnu prostornu orijentaciju uz minimalan utrošak energije. Za svaki slučaj, tu je i četvrti zamajac koji je tu za slučaj da jedan od prva tri otkaže.

“Kepler” je misija koja pomera granice i razumljivo je da su neke stvari krenule naopako od samog početka. Ispostavilo se da je šum koji detektuju Keplerovi instrumenti značajno veći od predviđenog što je u velikoj meri produžilo vremena osmatranja. Vrlo brzo je postalo jasno da 3.5 godine neće biti dovoljne da se ispune svi istraživački ciljevi pa je nominalno trajanje misije udvostručeno. Ali to je bio tek početak nevolja. Sredinom 2012. godine jedan od zamajaca je otkazao a godinu danas kasnije “zaribao” je još jedan. Sa samo dva “točka” Kepler više nije mogao da održava fiksnu orijentaciju u prostoru tako da je primarna misija, onako kako je inicijalno bila zamišljena, morala da bude okončana.

Ipak, tu se priča ne završava. NASA je smislila prilično genijalan način da sondu koliko-toliko stabiliše koristeći dva preostala zamajca i pritisak Sunčeve svetlosti. Iako “Kepler” nikad neće moći da povrati tačnost i produktivnost koju je imao u potpuno ispravnom stanju, on i dalje otkriva nove planete ali istovremeno traga i za supernovama, kometama, asteroidima i drugim interesantnim kosmičkim objektima. Ova produžena misija pod imenom K2 trebalo bi da potraje bar još nekoliko godina.

Šta smo naučili od “Keplera”? Pre svega da naš Sunčev sistem ni po čemu nije izuzetak. Barem četvrtina svih zvezdanih sistema sadrži stenovite planete nalik na Zemlju. Ako uzmemo u obzir da u Mlečnom putu postoji oko sto milijardi zvezda, jasno je da u tolikom mnoštvu svetova postoji mnogo planeta skoro identičnih našoj. Iako “Kepler” u moru otkrivenih planeta još uvek nije spazio jednojajčanog Zemljinog blizanca, pitanje je vremena kada ćemo naići i na takvu planetu. Prema do sada sakupljenim podacima izgleda da se prva nastanjiva planeta slična Zemlji nalazi u krugu od svega desetak svetlosnih godina. Novi svemirski teleskop “Džejms Veb” vredan 8 milijardi dolara koji za dve godine treba da nasledi vremešni “Habl” moći će da analizira svetlost zvezde filtriranu kroz atmosferu jedne takve planete i u njoj detektuje gasove koji na Zemlji obično imaju biološko poreklo (kiseonik, metan i drugi). Jesmo li sami u kosmosu? I ko su idioti sa Marsa koji su porušili Savamalu? Saznaćemo ubrzo.

Pa opet, ne dele svi taj optimizam. Po jednoj pretpostavci, život traži tako savršene uslove za nastanak i tako redak splet srećnih okolnosti da ga je nemoguće naći na više različitih mesta, makar pretražili čitavu galaksiju. Uz to, mnogi smatraju da tehnološki napredne civilizacije ne traju dugo i da su sklone autodestrukciji što duga istorija zemaljskih ratova samo potvrđuje. Da biste uspostavili kontakt sa nekom drugom civilizacijom treba da premostite ne samo prostor već i vreme. Obično se smatra da naša civilizacija traje nekih 10.000 godina, pri čemu smo sposobnost da komuniciramo na daljinu stekli i izbrusili tek u poslednjih 100 godina. Šansa da nađemo nekog sebi sličnog u bliskom delu kosmosa čija se ukupna starost procenjuje na kolosalnih 13.7 milijardi godina praktično je zanemarljiva.

Neko je jeo iz moje činije

Približite se Suncu previše i izgorećete. Odmaknite se predaleko i smrznućete se. Iako postoje minimalni izuzeci od ovog pravila, temperaturni uslovi u našem neposrednom kosmičkom komšiluku zavise pre svega od rastojanja od Sunca. Duž puta od Meruka, planete koja se nalazi najbliže našoj zvezdi, do Plutona, na samom rubu Sunčevog sistema, temperature variraju od preko 400°C  do -230°C. Negde između te dve ekstremne tačke nalazi se uzan pojas u kojem je temperatura “taman kako treba”, dovoljno umerena da voda na odgovarajućem atmosferskom pritisku može da opstane u tečnom stanju. A bez tečne vode nema ni života, bar ne onog koji postoji na Zemlji. Ovaj naseljivi pojas koji bi, u teoriji, morao da postoji u okolini svake zvezde u našoj galaksiji često se naziva i “zonom Zlatokose”, po poznatoj dečijoj bajci u kojoj Zlatkosa krišom proba večeru jedne porodice medvedića: kaša joj je prvi put suviše vruća, drugi put suviše hladna da bi tek poslednja činija bila “baš kako treba”.

Iako je “Kepler” do sada otkrio (dva)desetak planeta u naseljivim pojasevima drugih zvezda, najnovija istraživanja prilično su relativizovala značaj ove zone, bar kada je postojanje tečne vode u pitanju. Pre svega, naseljiva zona nije statična jer i zvezde vremenom evoluiraju – naše Sunce je pre nekoliko milijardi godina bilo značajno manje i tamnije i sasvim je moguće da se Zemlja u tom periodu nalazila izvan “zelenog” pojasa, u ledenoj zoni. Pa opet, život na Zemlji ne samo da je začet već se i održao a mi još uvek pokušavamo da odgonetnemo koji procesi su to omogućili.

"Džejms Veb", naslednik "Habla"

Uz to, danas smo prilično sigurni da u Sunčevom sistemu vode ima u izobilju, daleko izvan nastanjive zone: Mars je, sasvim sigurno, nekad imao izobilne količine tekuće vode na svojoj površini. Ispod ledene kore Europe, Jupiterovog satelita, verovatno se nalazi ogroman okean tečne vode a sličnu strukturu ima i Saturnov satelit Enceladus. Iako do ovih podzemnih okeana ne dopire Sunčeva svetlost, život na Zemlji može da buja i bez nje ako postoji neki alternativni energetski izvor. Tako, na primer, u tamnim dubinama okeana, u blizini “termalnih dimnjaka” cveta potpuno nezavisan životni lanac zasnovan na potpuno drugačijim principima. Ovi stubovi tople vode koje zagreva lava koja puzi tik ispod morskog dna obezbeđuju potrebnu energiju raznovrsnom živom svetu kojem sunce nije potrebno.

Sasvim je moguće da slični uslovi postoje i drugde. A to opet znači da je broj svetova gde je život moguć daleko veći od procenjenih 500 miliona koliko ih se, prema “Keplerovim” podacima, nalazi u Zlatokosinoj zoni širom Mlečnog puta.

Kako videti nevidljivo?

Iako još uvek nismo sigurni da smo otkrili sve planete u Sunčevom sistemu, to nam ne smeta da ih tražimo u okolini drugih zvezda širom Mlečnog puta. Jedino što ovoga puta moramo da koristimo potpuno drugačije metode.

Jako mali broj egzoplaneta otkriven je direktnim opažanjem, prostim gledanjem kroz jak teleskop. Posmatrano sa Zemlje sve egzoplanete izgubljene su u sjaju svojih matičnih zvezda i da bi bile optički detektovane potrebno je da budu na dovoljno velikom rastojanju i jako velike.

Zato se danas uglavnom koriste indirektni metodi detekcije (ima ih desetak) a jedan od najčešće korišćenih je metod tranzicije. Ako uporno posmatrate neku zvezdu i ako između vas i zvezde promakne planeta koja kruži oko nje, uočićete slabašno smanjenje sjaja zvezde tokom čitavog vremena tranzicije. Iako se promene sjaja mere milionitim delovima, današnji instrumenti dovoljno su precizni da ovu promenu zabeleže.

Upravo ovu metodu koristi “Kepler” i ona je daleko od savršene: jedan oblak gasa ili prašine može da ima skoro identičan učinak tako da sva “Keplerova” opažanja moraju da prođu i nezavisnu proveru, obično korišćenjem drugih metoda i teleskopa na Zemlji. Uz to, metoda ima smisla samo ako orbita planete preseca liniju posmatranja što se događa u, otprilike, 1% slučajeva.

Druga metoda još je suptilnija. Obično se kaže da planeta kruži oko zvezde koja je mnogo masivnija od nje ali u stvarnosti i zvezda i planeta kruže oko zajedničkog centra mase koji je neuporedivo bliži zvezdi nego planeti. To opet znači da u takvom duetu ni zvezda nije apsolutno nepomična i na osnovu njenog minijaturnog “koprcanja” oko tačke obrtanja moguće je utvrditi postojanje nevidljivog pratioca.

Dajsonova sfera

Iako “Kepler” nema instrumente kojima bi nedvosmisleno mogao da potvrdi postojanje tehnički naprednih civilizacija u drugim planetarnim sistemima, jedno njegovo osmatranje iz spetembra 2015. proizvelo je više spekulacija nego sva prethodna zajedno.  Prekopavajući rezultate “Keplerovih” merenja jedna grupa astonoma-amatera uočila je da zvezda pod kataloškim brojem KIC 8462852 drastično menja svoj sjaj u kratkim vremenskim intervalima, toliko brzo da se to ne može objasniti nijednim poznatim zvezdanim ili planetarnim fenomenom.

Nedostatak jednostavnog objašnjenja raspalio je maštu mnogih, pre svega ljubitelja naučne fantastike. Zamislite tehnički naprednu naprednu civilizaciju, recimo našu: energetske potrebe čovečanstva rastu iz godine u godinu i ne vidi se šta bi taj proces u budućnosti moglo da zaustavi. Razmišljajući o dugoročnim posledicama naše neutoljive potrebe za sve većim količinama energije, Friman Dajson je 1960. godine postavio prilično razumnu hipotezu da će, pre ili kasnije, svaka tehnološka civilizacija iscpreti sve planetarno raspoložive energetske resurse i da će morati da se okrene svom suncu kao jedinom trajno dostupnom i neiscrpnom izvoru energije.

Takva civilizacija, spekulisao je Dajson, moraće da izgradi kosmičku megastrukturu, takozvanu “Dajsonovu sferu”, u suštini kolosalni solarni panel koji kao ljuska jajeta obuhvata “žumance” matične zvezde i sabira celokupnu energiju koju ona emituje u kosmos. Dajsonova sfera predstavlja verovatno najveću građevinsku konstrukciju o kojoj je ikad ozbiljno diskutovano u naučnoj literaturi a njena složenost daleko prevazilazi sve što bi vam moglo pasti na pamet, uključujući “Beograd na vodi” ili “Diznilend” u Kragujevcu.

Dajson je izraz “sfera” koristio metaforički i nikad je nije zamišljao kao “klasičnu” ljusku ili prsten izgrađen od čvrstog materijala. Relativno lako može da se pokaže da bi jedna takva građevina bila nestabilna i da bi kolabirala pod sopstvenim opterećenjem. Čak i ako pretpostavimo da ćemo jednoga dana uspeti da napravimo “ciglu” dovoljno jaku da se od nje sagradi čitava konstrukcija, ostaje problem “građevinskog materijala”. Za kompletnu ljusku debljine desetak centimetara koja bi obuhvatala čitavo Sunce i imala poluprečnik jednak poluprečniku Zemljine orbite (150 miliona kilometara) bilo bi potrebno upotrebiti praktično sav čvrst materijal koji trenutno postoji u Sunčevom sistemu, uključujući i onaj praktično nedostupan, zakopan duboko u jezgrima gasovitih džinova kao što su Jupiter ili Saturn. I pored nepremostivih tehničkih teškoća koncept je ipak nastavio da živi u naučno-fantastičnim filmovima, romanima i stripovima a verovatno najbolju priču na ovu temu (“Ringworld”) napisao je Lari Niven. Knjiga je i danas obavezno štivo za sve ljubitelje SF- literature.

Sa druge strane, Dajson je svoju “sferu” zamišljao, pre svega, kao ogromno jato sastavljeno od miliona nezavisnih letelica koje orbitiraju oko matične zvezde. Svaka letelica u jatu predstavlja jednu veliku, automatizovanu solarnu elektranu koja sakupljenu solarnu energiju bežičnim putem distribuira potrošačima širom planetarnog sistema. Prema sistemu koji je predložio ruski astronom Nikolaj Kardašev, civilizacija sposobna da izgradi Dajsonovu sferu kvalifikuje se za prelazak iz klase I (one kojoj mi trenutno pripadamo) u civilizacijsku klasu II.

Kakogod smišljena i napravljena, Dajsonova sfera predstavljala bi gigantski objekat čije bismo postojanje mogli da detektujemo pod naročito srećnim okolnostima. Zamislite jednu takvu superiornu civilizaciju koja se upravo sada nalazi negde na polovini izgradnje Dajsonove sfere, upravo u okolini pomenute zvezde KIC 8462852. Gledano za Zemlje, “Kepler” bi video nepravilne senke poluzavršene konstrukcije a sjaj manje ili više zaklonjene zvezde imao bi velike oscilacije u relativno kratkim vremenskim intervalima. Tačno ono što je “Kepler” izmerio, zar ne? Međutim, naučnici i dalje smatraju da postoje mnogo jednostavniji načini da se objasne promene sjaja ove zvezde od koje nas deli “samo” 1500 svetlosnih godina: verovatno se radi o međuzvezdanoj prašini, pojasu asteroida ili oblaku kometa.

Ilustracije radi, pomenimo da bi jedna potpuno sagrađena Dajsonova sfera imala snagu čitavog Sunca što je, ptprilike, 380 jotavata. Potrebne su 24 nule da se napiše jedan jotavat pa računajte. Ako se ova brojka uporedi sa ukupnom potrošnjom čitave naše planete koja se meri teravatima (12 nula), jedna Dajsonova sfera mogla bi energijom da snabdeva oko 30.000 milijardi planeta naše veličine.

Naravno, cela kalkulacija moraće da se pravi ispočetka kroz dve godine, kada se očekuje da proradi srpski ekonomski tigar i naš dinamični rast prestigne sve civilizacije u univerzumu. Preliminarni proračuni izvedeni na bazi svežih izjava našeg premijera garantuju nam prelazak direktno iz I u III civilizacijsku klasu, a našu Dajsonovu sferu izgradićemo ne oko Sunca već oko čitave galaksije.

Vreme #1324