Kosmos u 2014. godini: trijumfalni podvizi i tragični neuspesi

6. „Antares“: Kad Amerikanac naruči, Ukrajinac smisli a Rus isporuči

Nakon penzionisanja „kosmičkog taksija“, NASA je odlučila da transport tereta u nisku zemljinu orbitu prepusti privatnicima. Da ovaj posao nije nimalno trivijalan uverili smo se početkom novembra kada je raketa „Antares“, proizvod privatne kompanije „Orbital Sciencies“, spektakularno eksplodirala posle svega 14 sekundi leta, dok se nalazila svega par metara iznad lansirne rampe. Iako je bilo predviđeno da ova raketa bez posade sa kargo-brodom „Cygnis“ na vrhu odnese preko dve tone raznovrsnih potrepština na Međunarodnu svemirsku stanicu, tamošnji astronauti nisu ugroženi ovim neuspehom jer raspolažu višemesečnim zalihama.

Jedini gubitnik je, naravno, kompanija „Orbital Sciencies“ koju će teško preživeti gubitak poverenja, krah akcija na berzi i izgubljenu dobit koja se mere stotinama miliona dolara. Konkurencija već zadovoljno trlja ruke: kako je to slikovito objasnio Elon Mask, vlasnik rivalske kompanije „SpaceX“, cela priča o „Antaresu“ liči na dobar vic koji savršeno ilustruje svu konfuziju u kojoj se NASA našla nakon što je svoje „šatlove“ poslala u muzeje. Bilo je ovo peto lansiranje po redu koje ni po čemu nije trebalo da se razlikuje od prethodna četiri uspešna. A onda se, svega nekoliko sekundi nakon poletanja, pojavio plamen u motoru prvog raketnog stepena nakon čega je raketa izgubila potisak i sunovratila se na zemlju. Skoro bizarno deluje podatak da je prvi stepen rakete projektovala ukrajinska kompanija „Yuzhnoye SDO“ koristeći remontovane ruske motore NK-33 stare više od pola veka. Kako je uopšte došlo do toga da uspeh misije zavisi od „krša“ preteklog iz vremena hladnoratovske trke u kosmosu ostaje da se vidi ali već sada izgleda da NASA u budućnosti neće hteti da sarađuje sa kompanijama koje se u nastojanju da dobiju multi-milionske ugovore služe svim i svačim, a ponajviše štapom i kanapom.

5: „Maven“ i „Mangalyaan“: Crvena planeta iz novog ugla

Maven

Mars je bio vrlo prometno mesto u protekloj godini. Iako se rover „Spirit“ zaglavio u pesku i „upokojio“ još pre tri godine, njegov brat blizanac „Opportunity“ i dalje veselo tandrče marsovskim poljima (doduše, samo u rkiverc). U februaru je NASA proslavila deset godina uspešnog rada ovog rovera što je fantastičan rezultat s obzirom da je inicijalni radni vek bio procenjen na samo tri meseca. Tu je i „Curiosity“, neuporedivo savremeniji naslednik, koji već dve i po godine istražuje krater „Gejl“ za koji se veruje da je u prošlosti predstavljao dno velikog jezera.  Tempo istraživačkog rada je u poslednje vreme neznatno usporen zbog neočekivano velikog habanja točkova rovera koje preti da ga „obogalji“ u bliskoj budućnosti. Planiranje putanje kretanja sada je mnogo delikatnije – neophodno je izbeći oštre i tvrde strene koje dodatno mogu da pogoršaju stanje ali i suviše mekane peščane dine u kojima bi rover mogao bespovratno da se zaglavi.

Mangalyaan

Zahvaljujući ovim roverima danas nepobitno znamo da je Mars tokom više stotina miliona godina u prošlosti bio mnogo prijatnije mesto, sa gustom atmosferom koja je mogla da sačuva ogromne količine tekuće vode na površini.  U takvim uslovima pojava živog sveta predstavlja je realnu mogućnost. Interesantno je da „Curiosity“ u Marsovoj atmosferi detektuje konstantno prisustvo metana, a to je gas koji na našoj planeti ima biološko poreklo (stvaraju ga mikroorganizmi, recimo u probavnim organima životinja).

Gde je, kako i zašto nestala sva ta voda? Kako se Mars pretvorio u monotonu ledenu pustinju i da li ista sudbina očekuje našu zavičajnu planetu? Upravo ovim problemom bave se američki „Maven“ i Indijski „Mangalyaan“, dve sonde koje su u orbitu Marsa stigle 2014. godine, u razmaku od nekoliko dana.

„Maven“ će se prevashodno baviti problemom iščezle Marsove atmosfere. Smatra se da je Mars nekada imao neuporedivo jače magnentno polje koje je planetu efikasno štitilo od destruktivnih kosmičkih uticaja. To magnetno polje vremenom je oslabilo usled sporije konvekcije u sve hladnijem Marsovom jezgu nakon čega je solarni vetar počeo da „ljušti“ atmosferu planete kao luk, sloj po sloj, sve dok od nje nije preostala samo retka „izmaglica“ od ugljen-dioksida. Temperatura je drastično opala, varijacije su postale veće a tanka atmosfera više nije mogla da akumilra velike količine vodene pare. Najveći deo vode koji nije sačuvan na Marsu u obliku leda jednostavno je ispario u kosmos. „Maven“ treba da nam pomogne da dodamo još par delića u ovu složenu slagalicu koju smo tek počeli da sklapamo.

Sa druge strane, indijski „Mangalyaan“ (poznati i kao „MOM – Mars Orbiter Mission“ ili „Vozilo za Mars“), ima mnogo skromniji cilj. Sonda raspolaže detektorom metana, dobrom kamerom i to je manje-više sve! Ali to ne umanjuje uspeh Indije čiji su naučnici uspeli da iz prvog pokušaja dobace do Marsa i pritom potroše takoreći „smešnih“ 80 miliona dolara (američki „Maven“ je, recimo, deset puta skuplji). Indijski premijer Modi s ponosom je izjavio da ova avantura s hepiendom Indiju košta manje od snimanja jednog holivudskog blokbastera kao što je „Gravity“.  Koliko je teško stići do Marsa vrlo dobro znaju Rusi, Amerikanci i Evropljani koji su prvi uspeh zabeležili tek nakon mnogo gorkih promašaja. Ni danas nikom ništa nije zagarantovano: setimo se samo kako je pre tri godine prošao ruski, milijardu dolara vredni „Fobos-Grunt“ koji je trebalo da na Zemlju donese uzorak sa površine Fobosa, majušnog Marsovog satelita. Put od mnogo miliona kilometara završen je posle svega par stotina, letelica je ostala zaglavljena u niskoj Zemljinoj orbiti da bi na kraju bila uništena prilikom nekontrolisanog povratka u atmosferu.

Kako to da je Indija uspela „iz cuga“, raspolažući pritom sa vrlo malo para? Nema tu velike tajne: svi troškovi u Indiji neuporedivo su manji nego u Americi a naročito troškovi radne snage koja obično predstavlja najveću stavku u budžetu. Indijci su u najvećoj meri koristili jeftine, domaće komponente a ono što nisu mogli sami da proizvedu, jednostavno su izostavili. I, što je najvažnije, držali su se starog inženjerskog principa – napravi na najjednostavniji mogući način i ne filozofiraj previše.
Bilo je i onih koji su tvrdili da se Indija nepotrebno razmeće projektima koji ne donose nikakav boljitak milionima siromašnih Indusa koji još uvek sanjaju proste civilizacijske tekovine kao što su vodovod ili kanalizacija. Međutim, čak i nacije koje su tradicionalno šrkte u poslednje vreme ulažu sve više sredstava u istraživanje kosmosa (Britanija je tipičan primer). Ne radi se samo o nacionalnom ponosu i novim naučnim saznanjima – reč je, pre svega, o razvoju industrije i novim tehnologijama koje na duge staze imaju blagotvoran učinak na ekonomiju i standard. Baš zato Indija zato nema nameru da odustane, „Mangalyann“ je tek početak.

4. “Gaia”: Mlečni put u tri dimenzije 

Astrofizička opservatorija “Gaia” Evropske svemirske agencije (ESA), lansirana 2013. i puštena u operativnu upotrebu polovinom 2014. godine, ima zadatak kolosalnih proporcija: da izmeri veličinu, položaj, brzinu, sjaj, temperaturu, hemijski sastav i sve ostalo za oko milijardu zvezda u našoj galaksiji, što je otprilike 1% od ukupnog broja. TIme bi se obezbedili podaci za izradu najdetaljnijeg i najpreciznijeg trodimenzionalnog atlasa Mlečnog puta do sada. 

Zašto je ovaj posao toliko značajan? Ako znate položaje, brzine i karakteristike zvezda možete sa velikom preciznošću da rekonstruišete njihovu prošlost i predvidite budućnost ali i da zavirite u neke od najvećih misterija moderne nauke:  koliko ima “tamne materije” u Mlečnom putu i sličnim galaksijama, kako je ona raspoređena, kojom brzinom se kosmos širi, da li se ova ekspanzija ubrzava ili ne, šta nas čeka kroz dve ili tri milijarde godina (ako toliko poživimo)… 

Da biste odredili tačan položaj izabrane zvezde u Mlečnom putu, potrebno je da, za početak, izmerite  njeno rastojanje od Sunca, što je više nego težak zadatak. Bacite pogled na zvezdano nebo, izaberite bilo koje dve zvezde i pokušajte da zaključite koja od njih vam je bliža. Ne postoji jednostavno tehničko rešenje za to i sva naša dosadašnja merenja su manje ili više gruba. “Gaia” koristi relativno stari metod koji se zasniva na paralaksi: pravac u kome se nalazi izabrana zvezda neznatno se menja u zavisnosti od tačke u Sunčevom sistemu iz koje se posmatranje vrši. A ta tačka neprekidno se menja pošto “Gaia” kruži oko Sunca. Zahvaljujući paralaksi, svojim preciznim teleskopima i optičkom senzoru od jednog gigapiksela “Gaia” će moći da utvrdi rastojanje do nama najbližih zvezda sa tačnošću od 0.001%. Što je zvezda dalja i greška je veća – za one koje se nalaze blizu centra Galaksije, 30.000 svetlosnih godina odavde, greška je veća od 20%. Suština je u upornom posmatranju – da bi se izmerila paralaksa i izradila “lična karta” svake zvezde, potrebno je jednu te istu zvezdu “uslikati” bar 70 puta. Sve to generiše ogromnu količinu podataka: očekuje se da “Gaia” tokom narednih pet godina sakupi oko 200 terabajta dragocenih informacija čija će obrada biti izazov za sebe. 

Poduhvat se, na žalost, ne odvija bez problema: usled neočekivanog formiranja kristala leda na ivicama solarnog suncobrana, jedan deo svetlosti koju prelamaju ledeni kristali dospeva u teleskope. Još uvek nije jasno kako će se naučnici izboriti sa ovim “zalutalim” zracima ali, čak i da rešenja ne bude, pretpostavlja se da preciznost merenja neće biti ozbiljno narušena.

Na kraju, ostaje pitanje koliko Evropljane košta izrada geografske karte Mlečnog puta? Otprilike jedan dolar po svakoj snimljenoj zvezdi! 

3. “Orion”: Na stazi stare slave

Da bismo ispričali priču o projektu “Orion” morali bismo da se vratimo više od deset godina unazad u vreme kada je predsednik Buš formulisao novu američku kosmičku strategiju. Nakon katastrofe “Kolumbije” bilo je jasno da šatl nema nikakvu perspektivu: bio je preskup, komplikovan i suviše opasan. Bušova vizija pod imenom “Constelation” (sazvežđe) predviđala je smelo vraćanje u bolju prošlost, ali na novim tehničkim osnovama. Plan je podrazumevao razvoj nekoliko novih i moćnih raketnih nosača “Atlas” i novo vozilo za transport i boravak astronauta pod imenom “Orion”. Prvi nacrti neodoljivo su podsećali na reprint vrlo uspešnog programa “Apolo” koji je Amerikance krajem šezdesetih goina odveo na Mesec.

Nevolja sa vizijama američkih predsednika je što traju koliko i njihovo  predsedništvo. Barak Obama je samo u jednom pogledu bio saglasan sa Bušom: Mars je za Ameriku XXI veka ono što je Mesec bio u prethodnom. U svemu ostalom razlike su bile drastične: Buš se, recimo, zalagao za povratak ljudi na Mesec, dok je Obama smatrao da ne treba traćiti vreme na reprize i da su asteroidi mnogo interesantnija meta. Rasplet je usledio već 2009. godine kada je Obama zaustavio projekt “Constelation” zaključivši da je preskup i da beznadežno kasni bez nade da proizvede bilo kakav rezultat. Ipak, delovi projekta su preživeli, među njima i “Orion” kao “višenamensko vozilo sa posadom”. 

“Orion” predstavlja “Apolo” na steroidima. Proporcije su skoro identične, ali su dimenzije veće. U konusnu kapsulu prečnika pet i visine tri metra mogu da se komotno smeste četiri astronauta i u njoj provedu skoro mesec dana, bez kontakta sa spoljnim svetom. Ako se već nije menjala aerodinamika, elektronika jeste. “Orion” ima upravljački sistem čiji su dizajn i koncept preuzeti iz Boingovog aviona 787 (“Dreamliner”). Inženjeri se trude da ne ponove grešku iz vremena šatla koji je bio sastavljen od ogromnog broja jedinstvenih, specijalno konstruisanih komponenti. Umesto toga, “Orion” koristi komponente koje su već raspoložive i koje se u budućnosti lako mogu zameniti novim i naprednijim. Kako bi se smanjili troškovi eksploatacije, veliki broj delova može se koristiti nekoliko puta, uključujući termalni štit i padobrane za meko spuštanje na vodu.

Prvi let bez posade obavljen je 5. decembra. “Orion” je u visoku orbitu oko Zemlje lansiran pomoću teškog raketnog nosača Delta IV. U najudaljenoj tački Orion je bio na impozantnih 6.000 kilometara visine što je 20-30 puta više od visine standardnih orbitalnih letova. Po prvi put nakon više od 40 godina Amerika ima vozilo koje može da iskorači iz niske Zemljine orbite, sposobno da prevali ogromna rastojanja i stigne do Meseca pa i dalje. Posle dve kruga oko planete “Orion” se bez problema spustio na površinu okeana. 

Ali to i dalje ne znači da je NASA rešila sve svoje probleme i da ne mora više da se oslanja na ruske usluge i Putinovu dobru volju kada je u pitanju prevoz američkih astronauta do Međunarodne svemirske stanice i nazad. Možda je rublja devalvirala na Zemlji ali se u kosmosu i dalje kotira odlično: prvi let “Oriona” sa ljudskom posadom planira se tek za 2021. godinu. A do tada “Sojuz” je neprikosnoven.

2. “SpaceSheepTwo”: Neočekivani fijasko

Letelica “SpaceSheepTwo” nastala je kao rezultat dugogodišnjeg nastojanja kompanije “Virgin Galactic” da započne sa prevozom turista sa najdubljim džepovima do granice kosmosa i nazad. Iza ove kompanije stoji ser Ričard Brenson, poznat kao osnivač mega-korporacije “Virgin”. “SpaceSheepTwo” je raketoplan koji se lanisra iz vazduha, sa aviona-nosača, i gonjen sopstvenim raketnim motorom dostiže visine veće od 100 kilometara. Letelica se na zemlju vraća kao jedrilica i za sletanje koristi klasični aerodrom. Nakon više godina razvoja, testiranja i neprekidnog usavršavanja očekivalo se da kompanija upravo u 2014. godini započne sa komercijalnim letovima i ponese prve turiste u kosmos. Sve je, međutim, vraćeno na sam početak. 

Nesreća se desila 31. oktobra tokom eksperimentalnog leta nad južnom Kalifornije. U trenutku nesreće u letelici su se nalazila dva pilota od kojih je jedan smrtno stradao a drugi teško povređen. Nepobitno je utvrđeno da je do katastrofe došlo zato što je pomično krilo koje služi za kočenje i stabilizaciju broda prilikom povratka na zemlju bilo prerano aktivirano, dok se letelica još penjala a raketni motor radio punom snagom. Svega par sekundi nakon aktivacije došlo je do kompletne dezintegracije letelice sa tragičnim ishodom.  Da li je u pitanju pilotska greška, kvar na sistemu za upravljanje ili nešto treće utvrdiće istraga ali je već sada jasno da SpaceShipTwo ima koncepcijske nedostatke i da ne raspolaže dovoljno “inteligentnim” sistemima za nadzor i prevenciju incidenata.

Direktor Virgin Galactica Džordž Vajtsajds izjavio je odmah nakon katastrofe da je “put u svemir težak i da je danas bio naročito težak dan”. Iako vidno potresen, Ričard Branson je pokušao da deluje optimistično: “Utvrdićemo šta se desilo, otklonićemo nedostatke a onda – nastavljamo dalje”. Stručna javnost, međutim, nije ispoljila preterano razumevanje. Ispostavilo se da kompanija mnogo više brine o marketingu i imidžu u javnosti nego što se trudi da otkloni probleme na koje inženjeri neprekidno ukazuju. Najteže osude izneo je Tomazo Zgoba, direktor IAASS (Međunarodne asocijacije za unapređenje bezbednosti kosmičkih letova): “Oni rade u potpunoj tajnosti, ne dozvoljavaju kritiku, ne interesuje ih tuđe mišljenje i ne koriste moderne inženjerske metode. Oni izvode eksperimente samo da bi videli šta će na kraju da se desi, kao da smo još uvek u srednjem veku. Oni žele da se bave komercijalnim letovima a koriste koncepte koji nikad ne bi bili odobreni u civilnom vazduhoplovstvu. Zato je ovaj incident bio samo pitanje vremena”. 

Projekat je zapao u teškoće upravo u trenutku kada se očekivalo da počne da vraća ono što je u njega uloženo. Belosvetski milijarderi, snobovi i adrenalinski zavisnici skoro da su razgrabili sve karte za izlet u svemir koje su postepeno puštane u prodaju još od 2007. Do danas je preko 600 ljudi rezervisalo svoje mesto u kosmičkom brodu po ceni koja se kretala između 200 i 250 hiljada dolara. Deluje kao mnogo para za let od oko dva sata pri čemu na let kroz kosmički prostor otpada svega par minuta. Međutim, to je trošak koji lako može da podnese svaki bolje stojeći skorojević, fudbaler, estradna zvezda ili prosečan tajkun, čak i srpski. Alternativa praktično ne postoji – ako vam se baš mnogo leti u kosmos o sopstvenom trošku moraćete da se okrenete Rusima, baš kao što je to 2001. godine uradio Denis Tito, američki multimilioner i biznismen koji je platio oko 20 miliona dolara da bi se nedelju dana vozikao „Sojuzom“ oko planete.

Budućnost kompanije Virgin Galactic odjednom je postala neizvesna. Biće potrebne godine truda i besprekornih rezultata pre nego što SpaceShipTwo bude dobio dozvolu da preveze prvog putnika na komercijalnoj osnovi. Sve to pod uslovom da se do tada putnici ne razbeže. Nije isključeno da nakon nedavne katastrofe veliki broj nesuđenih putnika sa već plaćenim kartama zatraži povraćaj para, pre svega iz straha za sopstvenu bezbednost. A te pare davno su uložene u letelicu od koje je ostala samo gomila rasutog krša u kalifornijskoj pustinji. Prebogati Brenson sigurno je dovoljno sposoban i finansijski moćan da finansira ovaj projekat još mnogo godina, makar iz kaprica. Ali svaki uspešan biznismen, pa i Brenson, ume da prepozna trenutak kada se perspektivan i dobar posao pretvara u nedostižnu i neisplativu fantaziju. Izgleda da je Virgin Galactic upravo prešao tačku iza koje više nema povratka na stazu uspeha.

1: “Rosetta”: Tajna stara pet milijardi godina

Misija “Rosetta” Evropske svemirske agencije dobila je ime po čuvenom natpisu u kamenu pomoću kojeg su dešifrovani egipatski hijeroglifi čime je konačno skinut veo tajne sa jedne od najstarijih svetskih civilizacija. Od savremene “Rozete” očekuje se nešto slično – da nam pomogne da odgonetnemo poreklo naše planete, da shvatimo prošlost i predvidimo budućnost Sunčevog sistema koji nas je iznedrio. 

 U neku ruku, astronomija je slična arheologiji. Da biste razumeli ono što se zbilo nekada davno potrebni su vam predmeti koje ćete izučavati – što su ti predmeti stariji, to su i saznanja vrednija. Da nema egipatskih piramida, Stounhendža ili veličanstvenih kamenih figura sa Uskršnjeg ostrva  veliki deo istorije pretvorio bi se u gustu maglu. Slično je i u kosmosu, samo je vremenska skala mnogo razvučenija – ako želite da saznate nešto više o postanku Sunčevog sistema i planete na kojoj živimo, morate da se približite objektima koji su tokom poslednjih 5 milijardi godina zadržali svoj prvobitni oblik.

U kosmosu su to komete, “otpad” koji je ostao nakon formiranja Sunca i planeta. Danas znamo da su ove “prljave grudve” zapravo rastresita mešavina vodenog leda i prašine čiji se hemijski sastav nije značajno menjao. Svaka kometa je “kosmički frižider” koji u sebi nosi zamrznutu sliku postanja našeg Sunčevog sistema. 

“Rozeta” je lanisrana davne 2004. godine i od tada je napravila nekoliko fascinantnih kosmičkih manevara pre nego što je stigla do konačnog odredišta. Kako bi dobila na brzini i korigovala putanju letelica je nekoliko puta koristila “gravitacionu praćku” planeta pored kojih je prolazila (tri puta pored Zemlje i jednom pored Marsa), uslikavši usput i jedan asteroid (Luteciju). Konačno, 10. septembra  “Rozeta” se filigranski precizno našla u orbiti komete Čerjumov-Gerasimenko na samo tridesetak kilometara od nje. 

Podvig je tim veći jer je gravitaciona sila komete izuzetno mala. Da se nalazite na njenoj površini bio bi vam dovoljan jedan običan skok ili nespretan pokret pa da se sa kometom zauvek rastanete. Ulazak u orbitu nije bio i kraj spektakla: “Rozeta” je sa sobom nosila i sondu “Fili” veličine mapine za veš čiji je zadatak bio da se spusti na kometu i izbliza “omiriše” njenu kompoziciju i hemijski sastav. Međutim, ispostavilo se da na kometi, čiji oblik više podseća na narogušeno pače nego na loptu, nije bilo lako pronaći pogodno mesto za sletanje tako da su se analize snimaka sa orbite protegle na više nedelja. 

“Fili” se odvojio “Rozete” 12. novembra i tako započeo svoj put ka kometi. Pokušajte da zalepite etiketu ili se potpišete na balon koji vam leti kroz sobu i otprilike možete da shvatite koliko je teško dodirnuti kometu. Iako je motor lendera od samog početka pokazivao anomalije u radu, rešeno je da se sa prilazom nastavi jer i onako nije postojala mogućnost da se bilo šta popravi. Nakon osam sati leta uhvaćen je signal da se sonda meko spustila na kometu i otpočela sa merenjima. Nastala je razumljiva euforija u naučnoj ali i laičkoj javnosti koja se može uporediti sa onom koju je krajem prošle godine izazvao kineski rover “Jutu” (“Zec od žada”) svojom kratkom šetnjom po Mesecu.

Na žalost, “Fili” nije bio sasvim uspešan kako je to u početku izgledalo, baš kao što ni Zec od žada nije trajao mnogo duže od početnih ovacija (ubrzo se smrzao u hladnoj Mesečevoj noći). Ispostavilo se da je sonda dvaput odskočila od površine i zamalo otplutala u nepovrat pre nego što se konačno umirila na najgorem mogućem mestu: u skoro potpunoj senci velikog kratera ili stene. Skačući po kometi kao po trambulini sonda je na kraju završila u “šahtu”. Iako neoštećen, “Fili” je bio osuđen na  brzu propast – manjak osunčanosti značio je i nemogućnost punjenja baterija neophodnih za istraživački rad. Nastala je trka sa vremenom kako bi “Fili” obavio što više merenja pre nego što ostane bez energije. Nakon šezdesetak sati grozničavog rada, “Fili” je izveo oko 80% predviđenih aktivnosti, uredno poslao sve rezultate na Zemlju i na kraju “preminuo posle kraće i teške bolesti”.

Iako je u skoro nemogućim uslovima “Fili” funkcionisao i bolje nego što se očekivalo, iako pred “Rozetom” stoji još mnogo mesci naučnog istraživanja, iako je već prikupljena ogromna količina podataka za čije će istraživanje biti potrebne decenije, ostaje tuga što je falilo samo malo sreće da ovaj trijumf nauke i tehnike bude potpun. Nije nemoguće da “Fili” vaskrsne na leto kada će kometa biti mnogo izloženija Sunčevoj svetlosti i zato nam ostaje da čekamo i da se nadamo.

Kakve nas avanture u kosmosu očekuju naredne godine? 

New Horizons

Ako pogledate silne projekte i investitore koji su se sjatili u Srbiju ovih dana, sve ove naše puteve, mostove, pruge, kanale, koridore, gasovode, gradove na vodi i druge lepote koje po uloženom trudu i pameti sigurno zaslužujemo, bilo bi nekako logično da u narednoj godini dobijemo i kosmodrom (recimo u Bajčetini), da autor ovih redova ne mora za svaku Novu godinu da piše o tuđim podvizima. Imali bismo čime da prekratimo vreme dok nam 2016. ne stigne bolji život, da li iz Vlade ili kosmosa, svejedno.

Do tada ćemo, na žalost, morati da se zadovoljimo onim što je već u „poodmakloj fazi realizacije“. 

Prva po redu je sonda „Dawn“ koja je lansirana 2007. godine. Do septembra 2012. godine nalazila se u blizini asteroida Vesta a od tada se nalazi na putu za Ceres, najveći asteroid u Sunčevom sistemu koji zbog svoj veličine od nedavno ima i status patuljaste planete. Očekuje se da „Dawn“ bude parkiran u orbitu iznad Ceresa krajem marta ili početkom aprila.

Događaj godine ipak je dugo očekivani susret sonde „New Horizons“ sa Plutonom zakazan za 14. jul 2015, posle više od devet godina leta. Do danas najbolja slika Plutona ima svega nekoliko tačkica u prečniku a sve što smo do sada saznali o ovom bestraga dalekom, zagonetnom i hladnom svetu može da stane na jedan list papira. „New Horizons“ treba da ispiše čitav jedan tom.

Dawn

Vreme #1251

Rat u sajber prostoru

U poslednje dve godine više od hiljadu američkih kompanija prijavilo je upade u svoje sisteme i taj broj nezadrživo raste. U virtuelnom napadu na lanac prodavnica "Target" krajem prošle godine izgubljeni su podaci za više od 40 miliona kreditnih kartica. Provalu u informacioni sistem prijavio je i "Home Depot", jedan od pet najvećih trgovinskih lanaca u Americi sa preko 2.200 prodavnica (60 miliona "uhakovanih" naloga). U maju je i popularni elektronski buvljak "EBay" morao da prizna da su kompromitovani nalozi više od 100 miliona korisnika ovog servisa, što predstavlja verovatno najveću sajber-provalu u istoriji interneta. Stvarni broj oštećenih daleko je veći jer mnoge kompanije i ne znaju šta ih je snašlo. Već pomenuti "Home Depot" otkrio je provalu u sistem tek pet meseci nakon incidenta.

Tehnologije upada u tuđe kompjuterske sisteme neprekidno se usavršavaju (uostalom, kao i mere zaštite), ali su i one stare još uvek delotvorne. Virus prikačen uz elektronsku poštu koji nakon aktivacije, može da prati aktivnosti na inficiranom kompjuteri ili omogući daljinsku kontrolu nad njim i dalje je oružje koje se najčešće bira. Zaraženi računar postaje “zombi” koji se može iskoristiti za napade na druge mašine, najčešće kao deo “botneta”, armije zombija čija se veličina procenjuje na preko 100 miliona računara. Popularan "vektor napada" predstavlja i zastareo softver prepun rupa koji pokreće mnoge kompanijske internet prezentacije. A kada direktan upad u tuđi sistem nije moguć, onda se on može onesposobiti, bar na neko vreme. Najtipičniji primer je takozvani DDoS napad ("distributed denial of service"), koji se izvodi tako što se legitimnom internet serveru upućuje ogroman broj istovremenih zahteva sa više različitih lokacija sve dok server ne poklekne pod teretom ogromnog opterećenja. Otprilike kao kad u autobus gradskog saobraćaja uđe deset puta više putnika od deklarisanog broja. 

Vreme romantičnih hakera, poput Roberta Morisa, Džona Drejpera ili Kevina Mitinka, odavno je prošlo. Ovi momci sakupljali su svoje hakerske trofeje kao indijanci skalpove korišćenjem priručne opreme, iz čiste taštine i sporta radi, uz veliku pompu i bez skoro ikakve materijalne koristi (što ne znači da su izbegli zaslužene kazne). Pravi hakeri danas su anonimni i operišu iz duboke ilegale. Iako je provala u iole obezbeđeni sistem danas teža nego ikad, niko ne spori činjenicu da se sa dovoljno volje, vremena i para može provaliti bukvalno sve.

Internet je danas mnogo robusniji nego pre deset godina i može da preživi čak i situaciju kada veliki broj uređaja i servera ispadne sa mreže jer se saobraćaj automatski rutira kroz delove mreže koji su i dalje dostupni. Ipak, u nekim segmentima globalna mreža i dalje je veoma osetljiva. Ako bi neko, na primer, ugrozio klaster servera koji opslužuje tzv. “top-level DNS servis”, korišćenje običnog internet brauzera postalo bi nemoguće. Širenje mreže podvodnih optičkih kablova omogućilo je čak i zemljama bez uređenog pravnog poretka da koriste internet po sopstvenom nahođenju. Virtuelni svet bez pasoša i granica predstavlja idealno okruženje za sve one koji žele da na kriminalan način dođu do novca, ličnih podataka, poslovnih ili državnih tajni.

NORSE mapa sajber-napada u realnom vremenu

Kako bi preciznije utvrdile razmere ovakvih aktivnosti na internetu, kompanija "Norse" je širom sveta razmestila na stotine "ćupova s medom". U pitanju su naizgled potpuno nezaštićeni (a u stvarnosti vrlo sigurni) serveri koji svojim (najčešće izmišljenim i “zaslađenim”) sadržajem privlače potencije napadače sa svih meridijana. "Norse" u realnom vremenu prati sve one koji su zagrizli ovaj virtuleni mamac i na bazi IP-adresa i tipa izvedenog napada pravi izuzetno atraktivnu, živu mapu zbivanja u sajber-prostoru (http://map.ipviking.com, obavezno pogledajte). Broj napadača i žrtava je impresivan a novi napadi nižu se kao na traci. Ne treba vam veliko detektivsko iskustvo pa da zaključite da je Kina zemlja koja skriva najviše napadača i da su njihove akcije vrlo često koordinisane sa više lokacija. Odmah iza Kine je Amerika koja je istovremeno i daleko najpopularnija meta.

Američki predsednik Obama u više navrata je saopštio da ovakve pretnje shvata ozbiljno: "Sajber-opasnosti spadaju u red najvećih ekonomskih i bezbednosnih izazova s kojima se susreće naša nacija". Slično zvuči i predviđanje Leona Penete, nekadašnjeg šefa CIA, iz 2011. godine koji očekuje da se sledeći Perl Harbur desi u sajberspejsu".  Obama je u više navrata izjavio da je internet mreža “strateški nacionalni resurs koji će biti agresivno branjen”. Da je situacija ozbiljna govori i činjenica da je na čelo “Sajberkoma” (sajber-komande) postavljen general  Kejt Aleksandar, direktor Nacionalne agencije za bezbednost (NSA). Slično postupaju i mnogi drugi, uključujući Rusiju, Veliku Britaniju, Izrael, Severnu Koreju, Kinu i Iran (koji se hvali da poseduje drugu po veličini sajber-armiju na svetu).

HEARTBLEED, najveća sigurnosna rupa u ovom veku

Vašingtonski političari vole da kažu da je Kina najveća pojedinačna pretnja sa kojom se suočava domaća tehnologija. Pod lupom obaveštajnih agencija i senatskih komiteta našli su se i kineski telekomunikacioni giganti "Huawei" i "ZTE". Ove kompanije proizvode mrežnu opremu koja svojom cenom i kvalitetom predstavlja ozbiljnu konkurenciju neprikosnovenom "Cisku". Nakon jednogodišnje istrage koja je okončana u oktobru 2008. godine izdata je zvanična preporuka da se kineska oprema ne kupuje zbog brojnih prikrivenih bezbednosnih rupa koje se mogu iskoristiti za upad u državne i kompanijske mreže. Iako je "Huawei" oštro demantovao ove navode, to nije pomoglo da se povrati poverenje potrošača tako da je kompanija bila prinuđena da se posle par godina praktično povuče s američkog tržišta. 

Edvard Snouden, buntovnik s razlogom

Na odgovor druge strane nije se čekalo dugo. Nedavno je objavljeno da Kina više neće kupovati glavne "Majkrosoftove" proizvode ("Windows 8" i "Office 365"), sa šturim obrazloženjem da se protiv "Majkrosofta" vodi anti-monopolska istraga. Jasno je da se Kina okreće alternativnim rešenjima i da ne želi više da ulaže u softver za koji sumnja da se koristi i u špijunske svrhe. Ulje na vatru dolila je i odluka "Majkrosofta" da ukine podršku za vremešni "Windows XP" koji je i dalje veoma rasprostranjen u Kini, što će milione tamošnjih računara ostaviti bez adekvatne zaštite. 

Da su odnosi između Kine i Amerike veoma loši potvrđeno je i u maju ove godine kada je državni tužilac Erik Holder optužio petoricu kineskih državljana za krađu poslovnih tajni i intelktualne svojine američkih kompanija. Oni su označeni kao članovi sajber-jedinice kineske armije "PLA 61398" koja je od 2006. do danas iz jednog solitera u šangajskom predgrađu izvela više od 160 napada skrivajući se iza pseudonima kao što su "usavršena permanentna opasnost 1", "vizantijska srdačnost" ili "grupa za komentare". Pretpostavlja se da u Kini postoji više od 20 ovakvih jedinica uglavnom sastavljenih od mladića između 20 i 30 godina starosti. Na meti kontinuirane kineske sajber-špijunaže našli su se giganti kao što su "Westinghouse", "US Steel", "Google", "Northrop Grumman", "Yahoo", "Dow Chemical" i "Adobe" a posebno popularne mete su firme koje se bave tehnologijama u kojima Kina zaostaje. Kineski hakeri traže softver, informacije o naoružanju, farmaceutske tajne i sve ono što može da ima vojnu ili komercijalnu vrednost. 

Kina je, naravno, sve ovo oštro demantovala i podvukla da ni Amerikanci nisu ništa bolji. Prema podacima koje je obelodanio Edvard Snouden,"otpadnik" američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) , ova organizacija rutinski je koristila stotine američkih firmi kao instrument u podzemnim sajber-aktivnostima, često i bez njihovog znanja. NSA je od 2009. do danas izvela preko 60.000 ovakvih akcija a na meti se nalaze svetski biznismeni i njihove kompanije, univerziteti i političari. Postoje dokazi i da su mnogi pohapšeni članovi “Anonimusa”, anti-globalističke hakerske grupe koja je provalila u PayPal, Master Card i mnoge druge američke kompanije, dobili znatno niže zatvorske kazne u zamenu za svoje “usluge” i učešće u američkim hakerskim operacijama usmerenim protiv suverenih država. 

Spomenik ruskom vojniku u Talinu

Kineski hakeri uživaju reputaciju bezobraznih i osionih momaka, možda zato što uživaju (nikad dokazanu) državnu podršku. Sa druge strane, Ruski “eksperti” su mnogo prefinjeniji i diskretni, što nikako ne umanjuje njihovu efikasnost kada se ukaže potreba. Najgore je prošla Estonija u aprilu 2007. godine nakon što je je vlada ove države donela odluku da se bronzani spomenik ruskom vojniku iz II svetskog rata izmesti iz centra Talina na njegovu periferiju. Estonski Rusi organizovali su javne proteste, 1.300 ljudi je uhapšeno, stotinu povređeno a jedna osoba je poginula. Usledio je masovni DDoS napad na Estoniju izveden sa preko 85.000 lokacija širom sveta koji je praktično paralizovao estonski bankarski sistem, državne institucije i novinske portale na nekoliko dana (što je ogroman problem za Estonce koji su odavno navikli da skoro sve svoje poslove obavljaju preko interneta). U pomoć su morali da priteknu i NATO eksperti a kriza je stavljena pod kontrolu tek kada je Estonija samu sebe odsekla od interneta i spoljašnjeg sveta. “Samo nam je sreća pomogla da ovo preživimo”, rekao je Miko Madis, tadašnji ministar odbrane Estonije. Iako je odgovornost za napade na kraju preuzela ruska provladina grupa "Naši", estonski zvaničnici nikad nisu uspeli da dokažu da su čitavu operaciju izvele ili koordinirale ruske državne strukture. I pored toga, politička poruka bila je očigledna: ako bi se zaista angažovali na virtuelnom bojnom polju Rusi bi mogli da učine svašta.

Godinu dana kasnije, “Prvi svetski internet rat” dobio je svoj nastavak tokom intervencije Rusije u Gruziji. Ruski hakeri onesposobili su prezentacije svih gruzijskih državnih ustanova a neke od njih dodatno "ukrasili" Hitlerovim slikama i kukastim krstovima. Predsednik Sakašvili morao je da izmesti svoju prezentaciju u Ameriku kako bi ona uopšte bila vidljiva. Svaki Rus koji je hteo da se pridruži ovim akcijama mogao je da pronađe jasna upustva i sav potreban softver na brojnim domaćim sajtovima. Pali su serveri gruzijskog ministarstva odbrane, parlamenta, novinski portali... Pomalo komično deluje činjenica da se situaciju normalizovala tek kada su u pomoć priskočili stručanjaci iz Estonije.

Iz nepoznatog razloga današnji sukob u Ukrajini još uvek se nije prelio na internet. Ukrajinski “Anonimusi” su upali u par ruskih sajtova i na tome se sve završilo. Prema nalazima kompanije "Symantec" koja je specijalizovana za bezbednost interneta, ruski hakeri trenutno imaju preča posla: na njihovoj meti nalaze se sistemi za upravljanje gasovodima, naftne platforme i električne mreže. 

Sa druge strane, sve više je glasova koji upozoravaju da se svetska sajber-situacija preterano dramatizuje i da se iza toga krije interes najvećih svetskih sila da uspostave veću kontrolu nad internetom i njegovim korisnicima. Šta je, zapravo, sajber-rat? Definicija varira od države do države, od prilike do prilike. Ričard Klark, nekadašnji savetnik američkog predsednika, definisao ga je kao nastojanje jedne države da prodre u informacioni sistem druge i nanese mu štetu. Takvih napada je bilo, ali to i dalje ne znači da smo svedoci rata koji traje. Nijedna dosadašnja aktivnost na mreži ne uklapa se u definiciju rata po Klauzevicu: ne postoji element sile, ne postoji spremnost jedne strane da svoju volju silom nametne drugoj niti su definisani jasni politički ciljevi. 

Propagandni plakat američke mornarice

Sa druge strane, Tomas Rid, profesor Kraljevskog koledža u Londonu, definiše sajber-rat kroz njegove posledice: "Svetla se gase, voda prestaje da teče, vozovi iskaču iz šina, banke ostaju bez podataka, avioni padaju sa neba, ulicom vlada rulja, ljudi ginu dok identitet napadača ostaje misterija". On smatra da se to nikad neće desiti i da je sajber-rat potpuna fikcija. Najveći broj sajber-napada predstavlja obične amaterske prevare iza kojih stoje klasični hohštapleri. Čak i kada postoji politički motiv on je najčešće izgovor za kriminalne namere. Sabotaža i špijunaža na mreži definitivno postoje ali se te aktivnosti nikad nisu izdigle na nivo rata.  Uz to, nema dokaza da je na elektronskom bojnom polju izgubljen makar jedan ljudski život. Klasične terorističke organizacije do sada su koristile internet samo za propagandu i ništa više. Reklo bi se da bojovnici sa svih meridijana više cene pompeznu samoubilačku smrt od uživanja u anonimnoj kompjuterskoj diverziji. 

Diskutabilni su čak i rezultati operacije „Stuxnet“ koja je na izvesno vreme zaustavila iranski nuklearni program (vidi okvir). Cilj diverzije bio je da se potkopa samopouzdanje iranskih naučnika i dovede u pitanje njihovu sposobnost da naciju izdignu na nivo nuklearne sile. Taj efekat je i postignut ali je trajao samo do trenutka kada je utvrđen pravi krivac za havariju postrojenja u Natancu. Nakon toga, psihološki efekti su se istopili. Osim toga, ova sajber-operacija ne bi bila moguća da ogromna količina podataka o Iranu nije unapred pribavljena špijunskim radom ljudi na terenu. Da nije bilo klasičnih operativaca na licu mesta, američki i izraelski programeri ne bi bili u stanju da proizvedu jedno tako inteligentno i precizno skrojeno oružje kakav je „Stuxnet“. 

Svejedno, strah postoji i on se već (zlo)upotrebljava kako bi se u raznorazne državne agencije upumpao ogroman novac. Budžet američke sajber-komande udvostručava se svake godine i trenutno iznosi oko pola milijarde dolara. Pentagon je najavio i da će povećati broj ljudi koji se bave “ofanzivnim informatičkim operacijama” sa 900 na 4.900 ljudi. Neprekidnim ponavljanjem priča o sajber-ratu i sajber-teroru javnost se navodi na zaključak da su Pentagon i tajne službe jedino nadležne da zavedu red na internetu.  Sa druge strane zaboravlja se da na internetu ne važi pravilo da je napad najbolja odbrana. Nikakva državna armija ne može da zaštiti kompaniju koja sama ne vodi računa o svojoj informacionoj bezbednosti. 

Preterivanje u sajber-retorici promoviše militarizaciju interneta i u glavama nacionalista i ekstremnih desničara rađa opasne ideje o strogo kontrolisanoj mreži na kojoj će se u svakom trenutku znati ko, gde i kako je na nju povezan, šta na njoj radi, čita, gleda, traži, s kim se dopisuje ili razgovara. Izgleda nemoguće? Imajte na umu da većina zemalja EU već ima infrastrukturu i zakone koji omogućavaju uhođenje onih koji sa interneta preuzimaju piratske filmove i muziku a kazne su drakonske. Američki kongres je još 2008. godine doneo ukaz kojim se američki deo interneta de facto pretvara u džinovski prislušni uređaj NSA, istovremeno amnestirajući telekomunikacione kompanije koje vlastodršcima isporučuju mejlove svojih korisnika. Za zakon je glasao i predsednik Obama iako je tokom izborne kampanje bio žestok kritičar čitave ideje. Zahvaljujući ovakvim zakonima mnoge kompanije s mutnim vezama u političkom establišmentu dobile su multi-milionske ugovore za isporuku potrebne opreme i softvera. Celu situaciju možda je najbolje sumirao Rajan Singel, novinar kultnog časopisa “Wired”: “Ne predstoji nam sajber-rat već borba za dušu interneta. Ako se i dalje nastavi sa sejanjem straha i panike, otvoreni internet biće najveća žrtva.” 

Na drugoj strani, ima i pozitivnih pomaka. Amerikanci su, recimo, imali praksu da novootkrivene sigurnosne propuste u popularnom softveru čuvaju za sebe, kako bi mogli da ih koriste u budućim ofanzivnim operacijama. A onda je neko shvatio da su upravo američke kompanije najčešće žrtve ovakvih softverskih rupa i da je interes države zapravo suprotan: bolje je da ovi nedostaci budu javno obelodanjeni jer je to jedini način da budu efikasno otklonjeni. Interesantno je da je ove godine obelodanjeno i zakrpljeno više katastrofalnih propusta u sistemskom softveru (sa imenima kao što su “Heartbleed”, “ShellShock” i drugi) nego u nekoliko prethodnih godina zajedno.

Iako su naši sajber-rodoljubi spremni da izginu do poslednjeg bajta, nama ne preti nikakva opasnost jer mi, naprosto, nemamo metu dovoljno vrednu jednog sajber-rata, makar i lokalnog. Pogledajmo činjenicama u oči: tipična srpska opština ima deset nepovezanih baza podataka od kojih je polovina sklepana samo da bi neko ugrabio pare s nameštenog tendera. Drugu polovinu održava Mile, u kraju poznat kao "Linuks Maradona", koji već pet godina radi kao konobar u Kanadi. Srce našeg informacionog sistema i onako se nalazi u registratorima strateški razbacanim po prašnjavim policama i memljivim podrumima. Praktično ništa od usluga i informacija nije dostupno građanima preko interneta (dokazano najbolja zaštita od eventualnih sajber-napadača!) a poneka smislena sitnica, poput naručivanja izvoda iz matičnih knjiga elektronskom poštom, predstavlja se kao epohalno dostignuće, kao da smo izmislili točak. Internet prepucavanje s komšijama iz regiona (Kosovo, Hrvatska) svodi se na provaljivanje u tuđe prezentacije i ostavljanje imbecilnih poruka što je podvig ravan škrabanju grafita po zidu seoske kafane. Za takva junaštva ni naš predsenik ne deli ordenje.

Državna uprava nije ništa bolja od lokalne. Naša administracija do perfekcije je izbrusila lokalnu izmišljotinu poznatu kao "protokol FT1P" ("Fali Ti 1 Papir") koja se umesto na softveru i internetu zasniva na stajanju u šalterskim redovima i beskonačnom ponižavanju građanina pokornog.  Ovde se priznaje samo ono što piše na hartiji koju pomenuti građanin pognutih leđa u duplikatu i triplikatu šeta od jednog do drugog šalterskog službenika ne bi li državi dokazao nešto što država već zna. Eventualni neprijatelj verovatno ne bi ciljao naše kompjutere i baze podataka, mnogo veću štetu izazvao bi napad na fotokopirnice i šaltere. Još teže je govoriti o nekakvim industrijskim ili vojnim tajnama kada je svaki naš proizvod složeniji od šerpe s drškom izrađen u fabrikama u stranom vlasništvu dok izvorno domaće firme u svojim bazama podataka čuvaju samo recepte za keks i paštetu. Do juče je uputstvo za strojevu obuku predstavljalo vojnu tajnu a danas ceo svet zna da elitni deo srpske vojne avijacije može da leti samo zahvaljujući doniranim akumulatorima marke "Vladimir Putin. Jedini nesporni adut nam je Teslino tajno oružje, možemo samo da se nadamo da ga premijer čuva na sigurnom, daleko od interneta i ostalih Kineza.

Stuxnet

Iransko nuklearno postrojenje

Stručno rečeno, u pitanju je kompjuterski "crv". Za razliku od virusa koji putuju od računara do računara zakačeni uz neki “normalan” fajl, crvi su potpuno samostalni programi koji se auto-repliciraju koristeći slabosti lokalne mreže. Specifičnost Stuxneta je da njegova krajnja meta nisu klasični PC-računari (oni služe samo kao tranzitna tačka) već tzv. "programabilni logički kontroleri" (PLC), konkretno oni sa Simensovim softverom "Step7". PLC uređaji nezamenljivi su deo "SCADA" sistema koji se koriste za sakupljanje podataka i upravljanje najsloženijim industrijskim linijama i postrojenjima. Uz to Stuxnet može samostalno da donosi vrlo složene odluke u zavisnosti od okruženja u kome se nalazi. 

Bivši iranski predsednik Ahmadinedžad u nuklearnom postrojenju

Amerikanci i Izraelci godinama su zajednički radili na modifikacijama "Stuxneta" kako bi naneli štetu iranskom postrojenju za obogaćivanje urana u Natancu. S obzirom da je ova super-sigurna lokacija u potpunosti izolovana od interneta, crv je morao da bude ubačen na običnom USB stiku koji je u fabriku verovatno uneo jedan "Smensov" inženjer, blaženo nesvestan šta se na njemu nalazi (uvek se nađe naivčina koja ne vodi računa gde ostavlja svoje drangulije). Kada se jednom našao u prepoznatljivom okruženju (“Windows” računari i PLC kontroleri),  Stuxnet je demonstrirao svoj razorni potencijal: dok su inženjeri na svojim monitorima pratili lažirane brojke koje su govorile da je sa sistemom sve u redu, Stuxnet je zavrteo centrifuge za obogaćivanje urana maksimalnom brzinom sve dok nije došlo do mehaničke katastrofe.

Bio je to prvi (i zasad jedini!) autentični sajber-napad u istoriji koji je izazvao značajnu materijalnu štetu. Iranski nuklearni program vraćen je deset godina unazad i trebalo mu je dosta vremena da ponovo stane na noge. Iransko nepoverenje prema svakom softveru i automatici dostiglo je bizarne razmere - dugo nakon incidenta pored svakog manometra ili termometra u Natancu sedeo je po jedan iranski inženjer kako bi svojim očima utvrdio i na papir ubeležio izmerenu vrednost. 

Ko je prvi počeo?

Smatra se da je sajber-ratovanje "izmislio" Ronald Regan u vreme kada internet nije ni postojao. Tokom jednog samita u Otavi 1981. godine, Regan je od Miterana dobio informaciju da je francuska tajna služba zavrbovala visokog oficira KGB-a Vladimira Vetrova i da je od njega dobila kopije četiri hiljade tajnih sovjetskih dokumenata. Iz tih papira jasno se videlo da SSSR očajnički pokušava da se domogne zapadne tehnologije kako bi gasovod Urengoj-Surgut-Čeljabinsk mogao da bude završen. Na predlog svog savetnika Gasa Vajsa, Regan je odlučio da omogući Sovjetima da dođu do onog što im treba. Ključnu komponentu, softver koji kontroliše rad ventila na gasovodu, sovjetski agenti ukrali su iz jedne kanadske firme, potpuno nesvesni da su u svoj gasovod uneli trojanskog konja u kojem se krila logička bomba. Nekoliko meseci gasovod je funkcionisao kao sat a onda je softver "poludeo", zavrnuo ventile i podigao pritisak gasa. Američki vojni sateliti su 4. juna 1982. detektovali eksploziju u Sibiru snage manje atomske bombe što je umalo dovelo do opšte nuklearne uzbune. Jedino su Vajs i Regan znali šta se zapravo zbilo.

Ruski izvori, međutim, osporavaju ovu verziju priče. Penzionisani general KGB-a Vasilij Pčelincev kaže da je eksplozija bila neuporedivo manjeg intenziteta, da se desila se na potpuno drugom mestu i da je nastala usled klizanja loše učvršćenih cevi po raskvašenom zemljištu sibirske tundre. Ljudskih žrtava nije bilo a šteta je sanirana u roku od jednog dana.

Sajber-rat na filmu

Mnogo naslova ali malo kvaliteta:

War Games (1983): Prvi i verovatno najbolji u nizu. Naivni srednjoškolac (Metju Broderik) slučajno upada u vojni kompjuter ne znajući da da tako stiče kontrolu nad čitavim američkim nuklearnim arsenalom. Ono što je počelo kao video igra pretvara se u odbrojavanje do atomskog rata.

Sneakers (1992): Robert Redford je šef tima sutračnjka za sigurnosne sisteme koji za račun američke Vlade treba da ukrade “top secret” crnu kutiju. Ispostaviće se da je kutija univerzalno sredstvo za razbijanje svih sistema enkripcije. Da stvar bude gora, ni službenici Vlade ne rade za Vladu nego za nekog drugog… 

The Net (1995): Prilično mediokritetski film o ukradenom identitetu sa Sandrom Bulok u glavnoj ulozi. Naša junakinja otkriva sajber-tajnu koja će joj uništiti život. 

Hackers (1995): Ako želite da vidite kako klinci opremljeni kompjuterom i internet vezom upadaju u državne sisteme bez po muke – ovo je film za vas. Preporuka za sve one koji žele da se podsete kako je izgledala Anđelina Džoli u mladosti.

Swordfish (2001): Ima li nekog da nije gledao ovaj ispolirani sajber-treš film sa Travoltom, prelepom Hale Beri i mladolikim Hju Džekmenom u glavnim ulogama? Scena u kojoj pomenuti Džekmen, součen s pištoljem uperenim u glavu, manijakalno lupa po tastaturi i u roku od par sekundi upada u FBI prosto će vas naterati da film pogledate još jednom (ili nijednom).

Antitrust (2001): Mlado momče sa Stenforda (Rajan Filip) pridružuje se kompaniji koja upravo kompletira “Sinapsu”, globalni komunikacioni sistem. Zaplet počinje kada glavni junak shvati da ništa nije onako kao što izgleda i da ne valja verovati baš svakome.

Firewall (2006): Verovatno najgori film koji je Harison Ford snimio u svojoj bogatoj karijeri. U ovom nesrećnom ostvarenju on glumi “eksperta za bezbednost” koji je prinuđen da provali u sistem koji je sam dizajnirao koristeći jedino faks-mašinu i dečiji MP3 plejer.

Live Free or Die Hard (2007): Brus Vilis, a ko bi drugi, još jednom spasava svet, ovoga puta od sajber terorista rešenih da izazovu krah bankarskog sistema. A kad puknu banke, pukao je i ceo svet, to već znamo. Pobedila je njegova sposobnost da jednom rukom koristi mobilni telefon, drugom kompjuter a pritom još i puca.

Independence Day (1996): Iako ovo nije klasični film o sajber-ratu već o invaziji zlih vanzemaljaca na Zemlju, film se našao na kraju ovog spiska zahvaljujući svom raspletu. “Majka svih bitaka” nije odlučena Teslinim tajnim oružjem (koje bi savršeno pasovalo na ovakav film) već zahvaljujući srećnoj okolnosti da su ovozemaljski i onozemaljski računari potpuno kompatibilni: naš gajtan pasuje na njihov kompjuter i obratno. Jedan USB stik i pametno napravljen virus rešili su nas vanzemaljske bede očas posla. Film Rolanda Emeriha je toliko pretenciozan i konzistentno idiotski u svim svojim segmentima da je zapravo – zabavan. 

Vreme #1239

Odaberi svoj pakao

Brojni su razlozi koji nas primoravaju da svoje stanište proširimo van granica Zemlje. Naša planeta je prenaseljena, sa resursima koji ne samo da su ograničeni nego se vremenom i smanjuju (pijaća voda, fosilna goriva, plodna zemlja, nastanjiva područja). Deo tih resursa može se pronaći negde u Sunčevom sistemu što našem nastojanju da dohvatimo zvezde daje jaku ekonomsku potporu. Kao primer se često navodi mali asteroid Amun, ne veći od dva kilometra u prečniku, u najvećem procentu sastavljen od gvožđa, nikla, kobalta, platine i drugih dragocenih metala. Ova takoreći beznačajna stena, jedna od bezbroj takvih u Sunčevom sistemu, ima u sebi više čistog metala nego što je do sada iskopano i prerađeno kroz čitavu ljudsku istoriju. Vrednost rude u ovom naizgled beznačajnom kamičku trenutno se procenjuje na oko 20.000 milijardi dolara. Uz to, ni ekološki aspekt nije zanemarljiv: za nas smrtnike zdravije bi bilo da imamo čeličane, rudnike i jalovišta na Marsu ili Mesecu nego na Zemlji.

Sa druge strane, današnja civilizacija nema svoju "rezervnu kopiju" tako da se neprekidno nalazi u opasnosti da je potpuno zbriše neka katastrofa kosmičkih razmera (neodbranjivi udarac meteorita, epidemija ili sopstvena glupost u vidu nuklearnog rata ili globalnog zagrevanja). Takva mogućnost pre je pravilo nego izuzetak - najveći deo biljnih i životinjskih vrsta danas je istrebljen, uključujući i dinosaure koji su vladali zemljom sve do pre 60 miliona godina. Čak i da nas sve ove pošasti mimoiđu, Zemlja je na duge staze osuđena na propast. I ta propast će se desiti mnogo pre nego što Sunce potroši svoje rezerve nuklearnog goriva. Primičući se lagano svom kraju naša zvezda svakodnevno postaje sve veća, toplija i sjajnija. Kroz nešto manje od milijardu godina Zemlja će se pregrejati i život na njoj više neće biti moguć.

Ali kuda poći? Kada nas mašta ponese vrlo često zaboravljamo koliko je Sunčev sistem opasan i u suštini  negostoljubiv. Naš prvi sused, Mesec, vrlo je siromašan materijalima koji bi bili od koristi budućim kolonistima. Iako je nedavno detektovana značajna količina leda u skrivenim senkama kratera blizu polova, velike temperaturne razlike tokom Mesečevog dana i noći čine naš satelit drugorazrednom destinacijom. Mesec se u tom pogledu ne razlikuje mnogo od Merkura koji je zbog svoje blizine Suncu i paklenog solarnog vetra jednako negostoljubiv. Šta tek reći za Veneru koja se može uporediti jedino sa biblijskim paklom. Tamošnje temperature prelaze 450 stepeni uz atmosferski pritisak koji je 100 puta veći nego na Zemlji, kao na 1000 metara morske dubine. Atmosfera je skoro u potpunosti sastavljena od ugljen-dioksida a nebom krstare oblaci iz kojih padaju kiše sumporne kiseline.

Kada jednom prođete asteroidni pojas između Marsa i Jupitera stvari se dodatno usložnjavaju. Rastojanja postaju sve veća, Sunčevo svetlo sve slabije a temperature sve niže. Solarni paneli koji generišu električnu energiju postaju slabi i beskorisni, biće vam potreban neki drugi izvor energije, pri čemu su nuklearni reaktori najlogičniji izbor. Nailazite na gasovite džinove koji nemaju čvrstu površinu na koju biste mogli da sletite. Ukoliko niste voljni da gradite lebdeće gradove nalik na Mijazakijevu "Laputu", moraćete da se naselite na nekom od satelita koji predstavljaju koliko-toliko gostoljubivo stanište. Ali i takvih mesta je jako malo: Jupiter je okružen intenzivnim radijacionim pojasevima koji bi nezaštićenog putnika usmrtili u roku od nekoliko minuta. Ovo zračenje eliminiše najveći deo brojnih Jupiterovih satelita uključujući i one najpoznatije kao što su Ganimed i Io. Moraćete da potražite utočište ili na tamnom Kalistu ili Evropi ispod čije se debele ledene kore verovatno nalazi vodeni okean u čijim se dubinama, u okolini termalnih stubova povezanih sa toplim jezgrom satelta, možda krije neki drugi život. Ali da biste stigli do tih toplih dubina moraćete da kopate kroz kilometarski led koji je na ekstremno niskim temperaturama tvrđi od granita.

U okolini Saturna imate nekoliko pogodnosti: manju radijaciju, dva "zgodna" satelita ali i još manje svetlosti i još više hladnoće. Titan je jedini satelit koji poseduje gustu atmosferu i obilje hemijskih elemenata potrebnih za opstanak kolonije, uključujući i jezera tečnih ugljovodonika. Još je interesantniji Enceladus, najsjajniji objekat u Sunčevom sistemu, omalena grudva leda čiji krio-vulkani umesto lave izbacuju led i upućuju na pretpostavku da se ispod sjajne kore verovatno nalazi ogroman rezervoar vode, slično kao i na Evropi. Iza Saturnove orbite uslovi su još drastičniji. Kada prođete "dosadni" Uran, Neptun je poslednja stanica. Do ove planete dopire jedva promil svetlosti koja stiže do Zemlje. Ovo je predvorje aposultne tame i nezamislive hladnoće gde temperature idu i do -230°C, sa vetrovima koji dostižu  2000km/h.

Ali da bismo se uopšte zaputili na jedan ovakav put ostaje nam da rešimo nebrojene probleme, pre svega ekonomske i tehničke. Potrevno je da obezbedimo sredstva koja se, u najjednostavnijoj verziji puta do Marsa i nazad, kreću između 10 i 1.000 milijardi dolara (gornja granica je mnogo verovatnija), što je previše čak i za naše prijatelje iz Emirata. U današnje vreme ekonomske krize kada sve razvijene države krešu budžete i zavode rigorozne mere štednje, teško je zamisliti da će neko rizikovati da ga pošalju u ludnicu tako što će predložiti trošak od 500 milijardi samo da bismo kročili na Mars. Čak i da ima novca, potrebno je usavršiti postojeće raketne motore jer su sadašnji hemijski odavno prevaziđeni, utvrditi kako će putnici podneti višemesčeni put u skučenom prostoru i bestežinskom stanju, zaštititi ih od sveprisutnog kosmičkog zračenja i obezbediti zatvoreni životni ekosistem, kako tokom leta tako i na samom odredištu, sposoban da održi uslove potrebne za život ljudi uz minimalnu ili nepostojeću pomoć sa Zemlje.

Sa druge strane, putovanje između planeta Sunčevog sistema predstavlja dečiju igru u odnosu na putovanje između zvezda. Kosmos je, u suštini, ogroman prazan prostor u kojem su izolovane oaze materije razdvojene kolosalnim daljinama čiju pravu dimenziju možemo da sagledamo tek uz pomoć matematike. Zaboravimo na našu želju da dosegnemo centar Mlečnog puta u kojem, na rastojanju od oko 27.000 svetlosnih godina, obitava  super-masivna crna rupa. Još bi nam bilo teže da preskočimo ambis širok dva i po miliona svetlosnih godina i posetimo Andormedu, nama najbližu galaksiju. Ograničimo se na relativno skroman cilj da otputujemo do nama najbliže zvezde (Proksima Kentauri), od koje nas deli tek nešto više od četiri svetlosne godine (zanemarimo za trenutak činjenicu da ova zvezda nije idealna meta za naseljavanje s obzirom da u njenoj okolini do sada nije uočena nijedna planeta).

O ovome su razmišljale mnoge umne glave a najdalje je otišlo Britansko međuplanetarno društvo koje je sredinom sedamdesetih izradilo projekat prve međuzvezdane letelice – "Dedal". Reč je o kosmičkom brodu kolosalnih dimenzija sa masom od preko 50.000 tona od čega najveći deo otpada na gorivo. Broj članova posade nije unapred definisan, ali je on ograničen relativno skromnom količinom korisne opreme koju brod može da ponese (manje od 1% ukupne mase). Umesto klasičnog hemijskog pogona koji je ovde neefiksan i neprimenljiv, "Dedal" koristi energiju koja se oslobađa termonuklearnom fuzijom teškog vodonika (deuterijuma) i lakog helijuma (He-3). Ovaj izotop helijuma nemoguće je proizvesti na zemlji u potrebnim količinama tako da će on biti obezbeđen iz Jupiterove atmosfere, korišćenjem robotizovanih balona koji će se "rudarskim" poslom baviti najmanje 20 godina. Gorivo će se pakovati u kapsule koje će se pod dejstvom snopova ultra-brzih elektrona komprimovati do pritiska i temperature potrebnih za otpočinjanje nuklearne reakcije.

Iako kontrolisana nuklearna fuzija predstavlja tehnološki izazov koji do danas nismo savladali, dizajneri "Dedala" mislili su na sve ostalo. S obzirom da letelica treba da se kreće brzinom koja je uporediva sa brzinom svetlosti, njen sudar čak i sa česticama male mase mogao bi da izazove katastrofalne štete. U tu svrhu osmišljen je ultra-tvrdi berilijumski štit koji bi trebalo da pruži svu neophodnu zaštitu. Let ka zvezdama istovremeno je i let u nepoznato i zato će "Dedal" biti opremljen jakim teleskopima i flotom pomoćnih letelica na jonski pogon namenjenih istraživanju odredišta mnogo godina pre stizanja na cilj. Izduvni mlaznik motora prečnika 40 metara biće istovremeno korišćen i kao antena za komunikaciju posade sa majkom Zemljom.

I tu negde prestaje mašta a počinje surova realnost. Kada uopšte krenuti na put koji će trajati decenijama? Sasvim je moguće da će letelica koja bi na put krenula danas u nekom trenutku bila prestignuta letelicom koja će poleteti kroz 20 godina koja će sigurno imati jači i napredniji pogon. Svejedno, pretpostavimo da bi povratno putovanje do Proksime Kentauri ili nešto dalje Barnardove zvezde trebalo da se obavi tokom radnog veka jednog čoveka, nekih 40 godina. A da bi to bilo moguće, "Dedal" bi morao da putuje prosečnom brzinom od barem 20% brzine svetlosti. Pri ovoj brzini relativistički fenomeni još uvek nemaju dominantan uticaj tako da kinetičku energiju "Dedala" možete da procenite pomoću formule iz školske fizike: masa puta brzina na kvadrat podeljeno sa dva. Potrebna energija zapravo je nekoliko puta veća: prosečna brzina manja je od maksimalne, plus će vam biti potrebna energija ne samo za ubrzavanje nego i  usporavanje letelice. Sa druge strane, imajte u vidu da celokupna godišnja proizvodnja energije Sjedinjenih Američkih Država iznosi oko 27.000 milijardi kilovat-sati.

Nagradno pitanje glasi: koliko bi "Dedala" moglo da se otpremi do prve sledeće zvezde korišćenjem ove gigantske količine energije? Tačan odgovor glasi: nijedan! Pri današnjem nivou energetske produkcije Amerika ni za hiljadu godina ne bi proizvela energiju potrebnu za samo jednu međuzvezdanu letelicu kratkog dometa.

Naseljavanje kosmosa neuporedivo je teže nego što to izgleda u naučno-fantastičnim romanima i filmovima. Raznorazni "vorpovi", tahjonski i antimaterijski motori, "crvotočine" i drugi egzotični artefakti univerzuma koji omogućavaju putovanje brzinom većom od brzine svetlosti kroz prečice u prostoru i vremenu više su posledice naše frustracije sopstvenim limitima nego demonstracija ideje utemeljene na naučnim faktima. Tu smo gde jesmo i tu ćemo da ostanemo još mnogo, mnogo vremena.

Da li ćemo jednoga dana ipak napustiti poznato okruženje matične zvezde i krenuti da naseljavamo svoje bliže i dalje kosmičko okruženje slično kao što smo nekad u prošlosti kolonizovali udaljene krajeve sopstvene planete? Gledajući brzinu kojom napreduju nauka, tehnologija i ljudski um reklo bi se da hoćemo. Uzmite, na primer, veličanstvene projekte kao što su "Moravom do Soluna" ili "Beograd na vodi" - do juče bi samo lud čovek pomislio da ovo može da se napravi a danas te ideje dobijaju izbore. Prvi avion poleteo je pre malo više od jednog veka a već danas se naše letelice nalaze u svim delovima Sunčevog sistema pa i izvan njega. Ali to što nama izgleda kao logičan korak napred izgleda da se kosi sa neposrednim opažanjima.

Čuveni nuklearni fizičar Enriko Fermi prvi je uočio i formulisao paradoks koji danas nosi njegovo ime: onoga trenutka kada steknete sposobnost da se krećete između zvezda, čak i minimalnom brzinom, vi ćete naseliti čitav Mlečni put tokom vremenskog perioda koji nije duži od 250 ili 300 miliona godina. To je smešno kratak period za jednu staru  galaksiju kao što je naša i vek Univerzuma koji se procenjuje na 13,7 milijardi godina. Ako se složimo da je Zemlja samo jedna od nekoliko milijardi sličnih planeta, ako je čovečanstvo samo jedna od inteligentnih civilizacija koje nastanjuju Mlečni put, postavlja se prosto pitanje: "Gde su svi oni?". Zar ne bi trebalo da oko nas sve već uveliko vrvi od raznoraznih civilizacija i kultura koje se međusobno prožimaju kao u "Ratovima zvezda" ili "Zvezdanim stazama"? U stvarnosti, nemamo nijedan dobar trag ili makar indiciju da se negde u našoj okolini drugima već desilo ono što predviđamo samima sebi.

To može da znači samo dve stvari: ili je naseljavanje kosmosa (baš kao i kanal do Soluna) neuporedivo složeniji (možda i nemoguć) poduhvat ili smo potpuno usamljeni u svemiru. Kako to da je svemir tako fino "podešen" da iznedri samo jednu civilizaciju i nijednu više? Odgovor možda leži u takozvanom "antropičkom principu": da je sve samo malo drugačije, da sve nije "udešeno" tako fino kao što jeste, ne bi bilo ni "Beograda na vodi", ni "Vremena", ni vas kao čitalaca a bogami ni autora ovog teksta.

Zemljaci na Marsu

Kada dođe trenutak da načinimo prvi korak u naseljavanju svemira, skoro je izvesno da će se to desiti na na Marsu. U mnogim svojim aspektima, Mars liči na Zemlju: dan na njemu traje skoro isto kao i na Zemlji a zbog nagnutosti ose rotacije Mars ima godišnja doba koja se regularno smenjuju. I što je najvažnije, Mars ima ogromne rezerve vode u vidu naslaga leda na polovima ili na relativno maloj dubini ispod površine. Ali tu negde sličnosti prestaju i počinju razlike koje naš let na Mars čine teškim i rizičnim.

Danas, recimo, niko ne zna kakav bi dugotrajan efekat na ljudsko telo imala smanjena Marsova gravitacija, tri puta slabija od Zemljine. Sva dosadašnja istraživanja ograničena su na bestežinsko stanje. Na Marsu nema tekuće vode, zemljište je jalovo i nepogodno čak i za najotpornije i najekstremnije žive organizme sa Zemlje. Temperatura je vrlo niska (u proseku nigde ne prelazi -5°C a pada i do -100°C) dok je sunčevo zračenje mnogo intenzivnije nego na Zemlji. Mars nema zaštitno magnetno polje tako da bi astornaut na Marsu u roku od par godina primio dozu zračenja predviđenu za čitav radni vek. Marsova atmosfera je vrlo retka (otprilike kao na visini od 30-40 kilometara iznad Zemlje) i skoro u potpunosti je sačinjena od ugljen-dioksida. Parcijalni pritisak ugljen dioksida veći je na Marsu nego na Zemlji tako da je Marsova atmosfera ekstremno toksična i za biljke i za ljude. I na kraju, do Marsa stiže značajno manje Sunčeve svetlosti nego do Zemlje: najlepši dan na Marsu liči na vrlo tmuran zemaljski dan.

Do Marsa se ne stiže ni brzo ni jednostavno. “Prozor” za let (vezan za optimalni položaj Zemlje i Marsa) otvara se, otprilike, jednom u dve godine. Sa gledišta minimalnog utroška goriva, najekonomičnija je tzv. Hohmanova trajektorija, izdužena elipsa koja tangira Zemljinu i Marsovu orbitu, ali takva putanja zahteva najmanje 6-9 meseci putovanja kroz prazan prostor izložen ubistvenom kosmičkom zračenju. Uz veći utrošak goriva do Marsa se može stići i za mnogo kraće vreme, ali veća količina goriva automatski znači i manje korisnog tereta. Spuštanje na Mars još je izazovnije: Mars ima dovoljno jaku gravitaciju da prizemljenje učini značajno težim nego na Mesecu. Sa druge strane, Marsova atmosfera je suviše retka tako da se u poslednjoj fazi ne mogu koristiti padobrani.

Šta čeka astronaute na Marsu? Pre svega, stanište mora da bude apsolutno izolovanog od spoljašnjeg sveta sa zatvorenim sistemom proizovdnje i reciklaže hrane, vode i kiseonika. Mars ima malo toga da ponudi naseljenicima: izuzev rezervi vode, tu je još samo solarna energija čija eksploatacija nije jednostavna zbog konstantnih vetrova punih prašine koji umeju da da obaviju čitavu planetu na nekoliko nedelja. Komunikacija sa kolonistima ne bi mogla da se odvija u realnom vremenu: čak i pri brzini svetlosti, radio signalu sa Marsa potrebno je 5-30 minuta da prevali rastojanje do Zemlje. U vreme kada se Zemlja i Mars nalaze sa suprotne strane Sunca, ova komunikacija je praktično nemoguća i po nekoliko meseci.

O Marsu kao našoj narednoj kosmičkoj destinaciji razmišlja se već decenijama. Prvi ozbiljnu studiju pod nazivom "Projekat Mars" izradio je Verner fon Braun, genijalni konstruktor raketa koji je za Hitlera napravio zloglasne rakete "Fau-2" a za Amerikance "Saturn V", najveću raketu svih vremena koja je čoveka odvela na Mesec. Fon Braun je za pohod na Mars koji bi prethodio njegovoj punoj kolonizaciji predvideo flotu od desetak brodova koja bi bila izgrađena na orbiti pomoću 1.000 trostepenih raketa. Ova flota bi na Mars povela prvu grupu od 70 naseljenika. Projekat je u više navrata prepravljan, onako kako su napredovala naša saznanja o crvenoj planeti, ali je definitivno gurnut u stranu kada je Ričard Nikson likvidirao “Apolo” program i dao prioritet razvoju svemirskog taksija. Nedugo potom, razočaran i deprimiran, Verner fon Braun je okončao svoju karijeru u NASA.

Osvajanje Marsa ponovo je dobilo na publicitetu 1989. godine kada je Džorž Buš, tadašnji američki predsednik, objavio svoju “inicijatvu za kosmička istraživanja” u kojoj je opisana dugoročna vizija američkog istraživanja Sunčevog sistema. Višedecenijska saga trebalo je da kulminira čovekovim osvajanjem Marsa. NASA je tako dobila dugo potreban vetar u leđa. Već naredne godina nacionalna svemirska administracija izradila je studiju pod naslovom “Istraživanje Meseca i Marsa” koja je obrađivala narednih nekoliko decenija u kosmosu i predvidela troškove od oko 450 milijardi dolara. Na žalost, dokument je dočekan na nož od strane uticajnih kongresmena i senatora koji nisu želeli da podrže najveću američku investiciju od završetka Drugog svetskog rata. Za samo godinu dana Bušova inicijativa je likvidirana a NASA se okrenula neuporedivo jeftinijim automatizovanim sondama.

Mnogi ugledi inženjeri NASA bili su razočarani, među njima i Robert Zubrin. On je nakon detaljne analize svih do tada predloženih projekata utvrdio da svi oni pate od istog fundamentalnog nedostatka: ogromni troškovi uglavnom su posledica našeg nastojanja da sve što nam je potrebno za život i rad na Marsu ponesemo sa sobom sa Zemlje. Umesto toga, Zubrin predlaže mnogo jeftiniju alternativu koja je kasnije formalizovana pod naslovom “Mars, direktno”. Njegov projekat zagovara brže i lakše putovanje sa neuporedivo manje opreme pri čemu će se neki kritični resursi proizvoditi na Marsu. Zubrin u prvoj fazi predviđa slanje letelice koja će na Mars odneti brod za povratak budućih astronauta na Zemlju, mali nuklearni reaktor, osam tona vodonika i malu hemijsku laboratoriju nalik na onu iz serije „Breaking Bad“. Automatizovana laboratorija bi tokom narednih deset meseci hemijskim putem proizvela 110 tona metana i kiseonika koristeći vodonik i ugljen-dioksid iz Marsove atmosfere. Na taj način će na licu mesta biti obezbeđeno gorivo za povratni let na Zemlju i pogon vozila za istraživanje Marsa. Tek dve godine kasnije put Marsa će krenuti i astronauti, zajedno sa svojim habitatom koji će biti prizemljen u blizini laboratorije. Sve što im je potrebno za povratak na Zemlju već će ih čekati na površini Marsa. Nakon toga, ekspedicije bi trebalo da se smenjuju na svake dve godine.

Zubrin je uložio veliku energiju u promociju svog koncepta koji je naišao na pozitivne kritike u stručnoj javnosti. Imao je priliku da svoj projekat predstavi u odgovarajućim komitetima Senata a u više navrata su mu odobravana i skromna sredstva da nastavi svoj rad. Iako je Barak Obama u više navrata najavio da se nada da će „biti tu“ kada Amerikanci budu sleteli na Mars negde u četvrtoj deceniji ovog veka, njegove reči nisu bile praćene konkretnim delima. Poslednje finansijske slavine koje su držale u životu Zubrinov projekat zavrnute su 2011. godine. Zubrin se posvetio pisanju knjiga i radu u organizaciji „Mars Society“ koju je osnovao 1998. godine sa ciljem promocije istraživanja i kolonizacije Marsa, pre svega privatnim sredstvima.
U nedostatku bilo kakave državne inicijative, Mars je prepušten interesu privatnih investitora koji tek čine svoje prve korake u kosmosu. Takav koncept donosi svoje prve plodove: korporacija „SpaceX“ već se nametnula svojim jeftinim raketnim nosačem „Falkon 9“ i kapsulom „Dragon“ koja je Ameriku ponovo spojila sa Međunarodnom svemirskom stanicom. Ali Mars je i za tako uspešne kompanije još uvek daleko, što opet ne znači da je potpuno zaboravljen.

Holandski biznismen Bas Lansdorp pokrenuo je 2012. godine neprofitnu organizaciju „Mars One“ sa ciljem da na Mars 2023. godine pošalje ekspediciju sa kartom u jednom pravcu. Do 2033. godine Mars bi trebalo da ima koloniju od oko 20 astronauta. Projekat će se, kako stvari stoje, finansirati prodajom telvizijskih prava za „rijaliti“ šou koji će pratiti izbor, obuku i put astronauta na crvenu planetu (prvi krug selekcije već je obavljen a među izabranima ima i naših). Troškovi se procenjuju na oko šest milijardi dolara što je prilično „smešno“ u odnosu na procene NASA iz 2009. godine koje su bar 20 puta veće. Projekat je naišao na žestoku kritiku stručne javnosti, uključujući i samog Zubrina. Za njih je „Mars One“ obična prevara iza koje stoji organizacija koja nema ništa: ni znanje, ni koncept, ni kosmodrom, ni raketu, ni astronaute, ništa osim želje da se naprave pare slanjem ljudi u skoro sigurnu smrt. I pored toga, ne manjkaju avanturisti koji bi rado stavili glavu u torbu za trenutak slave. Nedostaju (samo) pare: zasad je sakupljeno svega 300.000 dolara.

Vreme #1213