Mali veliki korak u Mesečevoj prašini

"Kao opčinjen gledam u sat... Još 13 sekundi... Sve se potpuno smirilo. Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce... Bije sve jače... I još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da teže dišem... Nešto me guši... Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim ni jednu jedinu reč! Treba raditi! I to brzo, jer vreme ne čeka... Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! U grobnoj tišini odjekuju reči spikera Džeka Kinga: ‘Deset, devet, osam, sedam, početak paljenja... Svi motori rade... Dva, jedan, nula... Poletanje!’"

Tako je legendarni inženjer Milivoj Jugin u svojoj knjizi Večni trag opisao svoje izveštavanje sa lica mesta pre 40 godina kada su astronauti Apola 11 Nil Armstrong, Edvin "Baz" Oldrin i Majkl Kolins poleteli ka Mesecu na moćnim leđima Saturna V. Nakon poletanja, Jugin je seo u avion za Beograd da bi četiri dana kasnije, 20. jula 1969, za domaću publiku komentarisao istorijsku šetnju Armstronga i Oldrina po Mesecu. Bio je to događaj veka, u deceniji obeleženoj zemljotresima koji su izmenili planetu na kojoj živimo: ubistvo Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga, Bitlsi, studentski protesti, rat u Vijetnamu, mirovni pokret, trka u kosmosu...

U naučnom smislu, dometi Apola 11 bili su relativno skromni. Armstrong i Oldrin proveli su na Mesecu malo više od jednog dana, samo jednom su izašli na površinu Meseca i na njoj se zadržali otprilike onoliko koliko traje jedan celovečernji film. Njihovo maksimalno rastojanje od mesečevog modula nije bilo veće od stotinak metara. Materijal koji su doneli sa Meseca bio je oskudan i skoro bezvredan, pravi dragulji stići će tek u narednim misijama. Pa ipak, svet je to gledao, svako ko je imao TV pokušavao je da u mutnim crno-belim siluetama nazre čoveka na Mesecu.

Ljudi su gledali ali nisu shvatali. Ushićenje je zamenjeno nerazumevanjem, radost – vijetnamskom tragedijom, interesovanje – apatijom. Četiri godina kasnije, Džin Sernan i Džek Šmit, u (poslednjoj) misiji Apolo 17, boravili su na Mesecu tri i po dana. Tri puta su izlazili iz broda i svaki put ostali napolju više od sedam sati. Prevezli su mnogo kilometara po Mesecu u automobilu na baterije, doneli obilje raznovrsnog materijala, obavili nebrojene eksperimente i merenja. Sve to bilo je uživo praćeno kolor-kamerama visoke oštrine, daljinski kontrolisanim sa Zemlje. Ali gledalaca više nije bilo. Ljudi znaju za Armstronga i Oldrina, ali malo njih zna da je još deset astronauta ponovilo isti podvig.

Kako god bilo, Armstrong, Oldrin i Kolins nisu morali da brinu o tome, njima je slava bila zagarantovana. Nakon povratka na Zemlju, morali su da provedu 21 dan u preventivnom karantinu, jednom komfornom ali skučenom medicinskom kontejneru. Iako Mesečeva površina, direktno izložena suncu i temperaturama od preko 100 stepeni, više podseća na sterilizator nego na inkubator, niko nije znao da li Mesečevo tle sadrži u sebi potencijalno opasno organizme (karantin je ukinut u narednim misijama). Društvo u karantinu ubrzo se uvećalo, pošto je unutra ubačeno i nekoliko "nespretnjakovića" koji su greškom došli u kontakt sa Mesečevim stenama.

Nakon toga usledila je svetska turneja pod nazivom "Veliki korak". Prva parada održana je 24. avgusta na ulicama Njujorka a poslednja na Aljasci 5. novembra 1969. Tokom svega 35 dana astronauti su obišli čitav svet i posetili još dvadesetak velikih gradova: Meksiko Siti, Bogotu, Buenos Ajres, Rio de Žaneiro, Las Palmas, Madrid, Pariz, Amsterdam, Brisel, Oslo, Bon, Zapadni Berlin, London, Rim, Vatikan, Ankaru, Kinšasu, Bombaj, Daku, Bangkok, Teheran, Pert, Sidnej, Guam, Seul i Tokio. Astronauti su putovali zajedno sa svojim ženama, predsedničkim avionom koji im je ustupio Ričard Nikson. Videlo ih je preko 100 miliona ljudi širom planete.

Kako kaže Endrju Čajkin, poznati američki novinar iz sveta nauke, "reklo bi se da mi nikad do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču sa poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je, kao i sam Mesec – izvan našeg dodira."

A gde smo bili mi u celoj toj priči? Tačno gde treba, u dobrom društvu. I Beograd se našao u krugu privilegovanih svetskih gradova koje je posetila famozna astronautska trojka (18–20. oktobar 1969). Tom prilikom, drug Tito je dobio na poklon četiri komadića Meseca i repliku pločice (sa Titovim potpisom) koju su astronauti tamo ostavili. Iako je Tito s lakoćom šarmirao svoje goste, i sam je bio veoma impresioniran njihovim dostignućima. Kada je dve godine kasnije posetio Ameriku, Tito nije propustio priliku da poseti istraživački centar NASA u Hjustonu. Sa interesovanjem je posmatrao delove raketa i originalne letelice a astronauti su, specijalno za njega, demonstrirali svoj "Moon walk", u punoj kosmičkoj opremi.

Takva smo zemlja mi nekad bili.

Šta je bilo posle

Kada se euforija malo stišala, svaki od trojice junaka morao je da započne novi život u svetu koji se naprasno izmenio ponajviše njihovom zaslugom. Svako se sa svojom slavom nosio na svoj način.

Armstrong je želeo da ponovo leti u kosmos, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava junacima. Armstrong je dobio poziciju u vašingtonskoj administraciji i tu je izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji, da predaje tehniku studentima, pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja i tu se često povlačili u višemesečnu izolaciju. Armstrong nikad nije bio pustinjak: bio je aktivan u biznisu, nastupao je često, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa, ali je svetu uvek nametao svoj stil. Nije smatrao sebe ništa važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Dok je svet tražio da vidi njegovu slavu, Armstrong mu je poklanjao svoju običnost. Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju aktivnosti NASA. Pa ipak, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi astronauti bili košarkaška ekipa, svi bismo mi igrali za neki koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA."

Najviše muke da se snađe imao je upravo Baz Oldrin. NASA mu je poverila ulogu PR menadžera i u toj ulozi Oldrin se nije snašao. Rezigniran, napustio je agenciju i vratio se u vojsku, u želji da leti avionima. Dobio je komandu nad test-pilotima u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi "Edvards". Oldrin nikad nije bio probni pilot i uništio je sopstveno samopouzdanje pokušavajući da dostigne visoke školske standarde. U vrlo kratkom roku bio je hospitalizovan zbog depresije i teškog alkoholizma. Lečenje je bilo uspešno, ali dugotrajno. Nakon izlaska iz bolnice napisao je memoare, vrlo iskrenu priču o sebi kojom je definitivno ukinuo mit o idealnim, savršenim astronautima. Zbog te knjige bio je koliko hvaljen, toliko i osporavan. Danas se ponajviše bavi teorijom kosmičkog leta, vatreno zagovarajući nove načina putovanja do Meseca, Marsa i dalje.

Majkl Kolins je nakon kratke političke karijere proveo deset godina kao direktor novoosnovanog muzeja aero-kosmotehnike u sklopu instituta "Smitsonijan". Nakon toga okrenuo se biznisu, uglavnom sopstvenom. Skroman i relativno neupadljiv, Kolins je jedan od retkih astronauta koji se nije razveo od žene s kojom je živeo u vreme Apolo programa.

Ko će prvi

Baz Oldrin je do samog poletanja Apola 11 pokušavao nekako da ubedi Nila Armstronga i pretpostavljene da je "sasvim normalno" da iz "Orla" na Mesečevu površinu prvi izađe upravo on, a ne Armstrong. U tu svrhu koristio se analogijom: tokom misija "Džeminija", komandir broda (u ovom slučaju Armstrong) držao je "volan" na orbiti, dok je drugi član posade (Oldrin) izlazio van broda. Međutim, Oldrinu su objasnili da mu analogija ne valja: "Džemini" na orbiti je "brod na moru", normalno je da kapetan drži kormilo. Ali "Orao" na Mesecu je "brod u luci" i tu je stvar jasna: kapetan je taj koji prvi izlazi na obalu.

Oldrin nije odustajao. Upao je kod Armstronga u kancelariju i pokušao da mu ispriča istu stvar, ovoga puta s malo više reči. Armstrong mu je odgovorio kratko: "Nije na nama da to odlučimo. Ovo je veće od nas obojice i ja sebe neću unapred da diskvalifikujem."

Poslednji pokušaj Oldrin je napravio tokom treninga u replici "Orla" na Zemlji. Nagovorio je Armstronga da mu dozvoli da on prvi izađe iz broda i tako mu demonstrira koliko je takav redosled "jednostavniji i logičniji". Možda bi tako i bilo da kvaka na majušnim vratima "Orla" nije bila na pogrešnoj strani: da bi Oldrin uopšte mogao da izađe prvi, bilo je neophodno da zameni mesto s Armstrongom, pa da tek onda otvori vrata kabine. U skučenom prostoru "Orla", koji je iznutra bio tek nešto veći od špajza, manevar uopšte nije bio jednostavan. Uz to, astronauti su bili u punoj opremi, u glomaznim astronautskim odelima pod pritiskom. Pokušaj se završio neslavno: tokom zamene položaja astronauti su polomili inventar u kabini. Da stvar po Oldrina bude gora, sve to je pratio Dik Slejton, stariji kosmonaut i njihov kolega koji je direktno odlučivao u ovakvim situacijama. Njegova odluka bila je konačna. "Mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo" pripao je Nilu Armstrongu.

Ipak, i Oldrin ima nešto za utehu. Verovatno se svi sećaju kristalno oštre fotografije astronauta na Mesecu koji stoji na rubu malog kratera dok mu se u viziru odslikavaju lunarni modul i kolega fotograf (slika u ovom okviru). Ko je video samo jednu sliku sa Meseca, video je upravo ovu. E taj čovek koji je pozirao za najčuveniju fotografiju astronauta svih vremena – to je Baz Oldrin.

Mašina kojoj smo se divili

Saturn V i danas drži praktično sve značajne rekorde kada su u pitanju raketni nosači koji su imali bar jedan koristan let. Sa svojih 111 metara visine, 3000 tona težine, 3500 tona potiska i 120 tona orbitalnog tereta, Saturn V je i dalje najveća, najteža, najsnažnija i najefikasnija raketa koja je ikad ušla u operativnu upotrebu. Jedini pravi takmac iz tog vremena, sovjetski nosač N1, nikad nije dostigao Zemljinu orbitu pošto su sva četiri probna lansiranja okončana eksplozijom. SSSR je napravio istinskog konkurenta tek dve decenije kasnije (raketa "Energija"), u sklopu projekta "Buran" (sovjetska verzija šatla), ali je projekat kao neperspektivan ugašen nakon samo dva probna leta, bez ikakvog korisnog učinka. U poređenju sa Saturnom V čak i današnje rakete deluju skromno. Američki šatl, evropska "Arijana", ruski "Proton" ili "R-7" imaju znatno manji potisak tako da u nisku Zemljinu orbitu mogu da iznesu jedva 10-20 odsto tereta koji je na svojim leđima nosio Saturn V.

Posebno impresivan je prvi stepen rakete, širok 10 i visok 40 metara, sa pet u krst raspoređenih motora koji su obezbeđivali potisak za prvih 60 kilometara leta. Potrošnja goriva (tečni kiseonik i RP-1, jedna vrsta avionskog kerozina) bila je fascinantna: oko 2150 tona za nešto manje od tri minuta leta, više od dve i po tone goriva u sekundi po svakom motoru. Četiri bočna mlaznika mogla su da se rotiraju kako bi raketa održala stabilnost dok je peti, centralni mlaznik bio fiksiran. Taj peti motor gasio se nešto pre ostala četiri kako bi se ubrzanje sve lakše rakete održalo u biološki prihvatljivim granicama (oko 4G).

Drugi stepen rakete koncepcijski je ličio na prvi, imao je identičan prečnik ali je bio nešto kraći (25 metara). I pored toga, bio je to najveći raketni stepen na kriogeni pogon koji je ikad napravljen (motori su koristili tečni vodonik i kiseonik). Treći stepen, takođe kriogen, bio je znatno manjih gabarita (7x18 metara), sa samo jednim motorom koji je mogao po potrebi da se pali i gasi. Tokom leta na Mesec ovaj motor bio je aktiviran dva puta: prvi put da "odradi" završni deo postavljanja rakete u Zemljinu orbitu, a drugi put da raketu izbaci iz nje i postavi je u translunarnu putanju.

Ukupan bilans Saturna V bio je besprekoran: trinaest lansiranja (jedno noćno), nijedan podbačaj, neuspeh ili katastrofa, nijedan ugrožen ili izgubljen ljudski život. Incidenata je bilo, kao prilikom lansiranja Apola 6 i 13, kada su zbog prevelikih vibracija i oscilacija u potisku pojedini motori morali da budu isključeni pre vremena. Ni otkaz dva od pet motora nije bio fatalan jer je sistem autoregulacije to kompenzovao dužim radom preostalih (sovjetski N1 imao je čak trideset motora u prvom stepenu a njihova koordinacija bila je nerešiv problem za inženjere). Bizaran incident desio se i tokom poletanja Apola 12, kada su raketu u kratkom vremenu dva puta pogodile munje – jedna od njih projurila je kroz telo rakete i njen plameni trag – ponovo bez posledica.

Pa ipak, i pored fantastičnih uspeha i mnogobrojnih rekorda koje još uvek drži, Saturn V otišao je u istoriju ubrzo nakon likvidacije programa Apolo. Posle letova na Mesec, upotrebljen je još samo jednom, za lansiranje Skajlaba 1973. godine. Jedini razlog za ovako brzu penziju bili su enormni troškovi eksploatacije. Saturn V nastao je u vreme kada su Amerikanci izdvajali rekordnih 0,5 odsto brutonacionalnog proizvoda kako bi konačno stigli tamo gde SSSR još uvek nije. Dok je raketa letela kako treba, malo ko je brinuo za cenu koja za to mora da se plati. I u tom pogledu Saturn V je rekorder: preračunato na današnje dolare, jedno lansiranje koštalo je između dve i tri milijarde. Ilustracije radi, jedno lansiranje šatla (a on nikako ne važi za jeftinu letelicu) košta bar tri-četiri puta manje. Kad je SSSR konačno "predao" kosmičku trku a publika se okrenula ovozemaljskim problemima, ratu u Vijetnamu i aferi Votergejt, niko više nije želeo da finansira dalji razvoj jedne savršene ali preskupe mašine.

Dve rakete koje su bile predviđene za otkazane misije Apolo 18 i 19 danas su u delovima izložene kao muzejski eksponati. Planovi da se u Saturn V dodaju još tri motora i tako napravi raketa koja bi mogla da odnese ljude na Mars ili stigne do Meseca direktnom putanjom ostavljeni su za neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Ali fotografija verovatno najvećeg i najznačajnijeg raketaša svih vremena Vernera fon Brauna ispod kolosalnih motora Saturna V još uvek odoleva vremenu kao neprolazni simbol inženjerskog genija i snage ljudskog uma.

Kosmički snovi i ratni zločini

Postoji direktna veza između nemačkih raketa V-2 koje su sejale smrt po Londonu u Drugom svetskom ratu i Saturna V koji je korišćen u svim Apolo letovima. Ta veza često se prećutkuje, ali ona je veoma opipljiva.

Iza oba projekta stoji genije Vernera fon Brauna (1912–1977) i grupe njegovih saradnika koji su se raketama bavili celog života, prvo iz aristokratskog hobija a onda za račun nemačke armije i Hitlera. Ratne godine Verner fon Braun proveo je u Penemindeu, usavršavajući konstrukciju raketa na tečno gorivo V-2 i radujući se svakom njihovom pogotku. Hitler je kasno shvatio razorni potencijal rakete od koje nije bilo odbrane i koja je ni od kuda mogla da donese čitavu tonu eksploziva. Tek pred kraj rata dao je prioritet ovom oružju i od Voltera Dornbergera, generala koji se formalno nalazio na čelu nemačkih raketnih inženjera, zatražio 10.000 raketa mesečno i "totalnu anihilaciju" neprijatelja.

Bilo je kasno. U proleće 1945. godine Dornberger i Fon Braun već uveliko planiraju kome će se predati u ruke, sa sve dragocenom dokumentacijom. Izabrali su Amerikance jer su načuli da Rusi loše postupaju sa zarobljenicima. Povukli su pravi potez: Amerikanci su već imali plan "Overcast" (kasnije "Paperclip") sa željom da pohvatane nemačke raketne inženjere odvedu u SAD. Plan je sproveden temeljno i više od stotinu stručnjaka, sa Fon Braunom na čelu, našlo se u Fort Blisu u Teksasu na "ispitivanju". Vrlo brzo ovi "uhapšenici" dobili su kancelarije, saradnike, povlastice, američke pasoše i ključna mesta u razvoju nepostojeće američke raketne tehnike. Amerika, jednostavno, nije imala bolje ljude od njih. Njihovo angažovanje na strani Hitlera i nacista gurnuto je u drugi plan. Verner fon Braun je u Americi sa ogromnim poletom nastavio rad, usavršavajući V-2 koji će evoluirati u "Redston" (prvi američki interkontinentalni projektil) i Jupiter-C, preteču Saturna V i nosač koji je u orbitu postavio prvi američki satelit.

Iako je, razočaran stalnim kresanjem fondova, Fon Braun napustio svemirsku agenciju 1972, njegov doprinos tehnici nije bio zaboravljen, a nakon njegove smrti o njemu je biranim rečima govorio i predsednik Džimi Karter. Međutim, mnogi nisu zaboravili ni Fon Braunove grehove iz prošlosti.

Oko 80 odsto nemačkih inženjera dovedenih u SAD, kao i Fon Braun lično, bili su članovi Hitlerove Nacionalsocijalističke partije (Fon Braun je dugo krio detalje svoje nacističke prošlosti). Iako su svi tvrdili da su člansku kartu imali iz praktičnih razloga i straha za sopstvenu sigurnost, niko od njih nije odbio počasti i privilegije koje su nacisti delili (Fon Braun je bio član u još pet-šest nacističkih organizacija). Artur Rudolf, blizak saradnik Fon Brauna i formalni direktor Saturn V projekta, organizovao je tokom rata smene u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima hiljade logoraša dovedenih iz konclogora Dora sklapale V-2 projektile. Rudolfu, kao ni Fon Braunovom bratu Magnusu, takođe angažovanom u podzemnoj fabrici, nikad nije smetalo što tamo od bolesti i iznurenosti dnevno umire 160 nesrećnika. Rudolf je, takođe, potkazivao radnike za koje je smatrao da sabotiraju posao, što je obično vodilo njihovoj egzekuciji. Verner fon Braun je bar jednom posetio podzemnu fabriku i utvrdio da su "uslovi rada tamo zapanjujuće loši", ali ništa nije uradio da se stanje popravi. Kurt Debus, još jedan raketni stručnjak, uživao je da nosi SS uniformu u Penemindeu, a 1942. godine je denuncirao svog kolegu sa posla kao antinacistu.

Sve to bilo je, uglavnom, zaboravljeno i prepušteno istoričarima. Jedini izuzetak bio je Rudolf, koji je tek 1984. optužen za ratne zločine u fabrici Mitelverk. Kako bi izbegao sudski proces, pobegao je u rodnu Nemačku, odrekao se američkog državljanstva, ali ne i lepe američke penzije koju je stekao kao dugogodišnji visoki službenik NASA.

(Vreme #967)

Džepni monolit

Kao običan mobilni telefon, iPhone je inferioran u odnosu na druge savremene mobilne telefone (od prvog do poslednjeg), a kaska i za mnogim "crno-belim" telefonima (epoha "Bogoljub Karić") od pre deset i više godina. Recimo, ako iPhone kupite negde u inostranstvu, model otključan za sve mreže, i donesete ga u Srbiju, prvo što ćete primetiti je da kod iPhonea ima grdnih problema sa identifikacijom dolaznih poziva ili SMS-ova, zavisno od načina na koji ste uneli brojeve u adresar (sa ili bez međunarodnog +381 prefiksa). Rešenje za ovaj problem jednako je glupo koliko i problem sam: svaki broj u adresaru moraćete da ukucate dvaput, sa prefiksom i bez njega. Još ako u telefonskom imeniku imate par stotina kontakata, eto vam "zabave" za nekoliko dana.

Ovaj (a i mnogi drugi) problemi sa iPhoneom ima uglavnom potiču iz činjenice da iPhone još uvek nije zvanično prisutan na srpskom tržištu. Samim tim, ne postoji mogućnost da u svom iPhoneu definišete Srbiju kao geografsku odrednicu. Sa gledišta Applea, svejedno je da li ste iPhone kupljen u zapadnoj Evropi odneli u Srbiju ili na Mars. Garancije Applea za ispravan rad prestaju tamo gde prestaju granice zemalja u kojima je iPhone u zvaničnoj prodaji.

SVE NAJGORE: Kad smo već kod klasične telefonske funkcionalnosti, napomenimo da je iPhone loš izbor i za one koji šalju i primaju mnogo SMS-ova. Verovali ili ne, primljeni SMS ne može se proslediti, ne postoji mogućnost kreiranja predefinisanih poruka (što znači da ćete parking plaćati tako što ćete svaki put iznova kucati registarski broj), ne postoje folderi za čuvanje i razvrstavanje poruka, niti možete privremeno da sačuvate neku od započetih poruka... Šta tek reći za multimedijalne poruke (MMS): niti možete da ih šaljete, niti da ih primate. Zato što MMS na iPhoneu nije ni implementiran. Nema ni korisničkih profila, tj. nedostaje mogućnost da u telefonu imate nekoliko skupova podešavanja koje aktivirate po potrebi, u zavisnosti od toga da li ste na sastanku, javnom mestu, na poslu ili kod kuće. Sve što postoji je jedno "tvrdo" dugme na levom boku kojim se isključuje zvonce.

Okej, kao običan telefon, iPhone je prilično jadna sprava. Ali, i pored toga, ovaj telefon jednako priželjkuju domaćice, hakeri, deca, intelektualci, snobovi, menadžeri, ozbiljni ljudi, džabalebaroši, šminkeri svih vrsta. Čime je to iPhone osvojio svet?

Pre svega elegancijom, vrhunskim dizajnom, lakoćom korišćenja i odličnom podrškom za neumereno uživanje u najrazličitijim multimedijalnim sadržajima, od onih na internetu, preko fotografije i muzike do filma. Ne postoji bolja mobilna sprava za kreativno uništavanje vremena, as simple as that. Kome ne treba internet, ko ne voli muziku i dalje treba da ima iPhone. Ako ništa drugo, zato što spram njega svaki drugi telefon izgleda kao "smederevac".

Spolja gledano, iPhone 3G podseća na Klarkov monolit iz "Odiseje": ispolirana crna ploča, sa samo jednim ulubljenim dugmetom na dnu koje služi za povratak na početnu stranicu. Telefon je uokviren srebrnom lajsnom a na nju se naslanja crna poleđina ispod koje se krije neizmenljiva baterija. Na bočnim ivicama razmešteni su tasteri za regulaciju jačine zvuka, zaključavanje telefona i isključivanje zvonjave, standardni priključak za slušalice, prorez za SIM karticu i priključak za višenamenski USB kabl (služi za transfer podataka i punjenje baterije u telefonu). Međutim, svoju pravu lepotu iPhone otkriva tek kad se stavi u pogon: ekran je osetljiv na dodir i može da prati pokrete više prstiju istovremeno (multi-touch). Sastavite dva prsta da smanjite sliku (pokret "mini-plazma"), raširite prste da sliku povećate... Ako i niste sigurni kako da izvedete neku akciju, probajte intuitivno, skoro da nema situacije u kojoj vaši prsti neće znati šta im je činiti, čak i bez aktivnog učešća mozga. Prikaz na ekranu je tečan i oštar, svako dugme, slovo ili okvir osmišljeni su i prikazani s filigranskom preciznošću. Naravno, od silnih dodira ekran se vrlo brzo prlja tako da će vam na kraju radnog dana telefon izgledati kao tanjir posle bureka.
Image

SVE NAJBOLJE: U hardverskom smislu, telefonu ništa ne nedostaje. Pre svega, tu je mogućnost bežičnog (WiFi) povezivanja sa vašom kućnom ili poslovnom računarskom mrežom, kao i podrška za GPRS, EDGE i 3G mreže mobilnih operatera (telefon ih koristi samo kad jeftina WiFi konekcija nije dostupna). Za one kojima je važan siguran i zaštićen pristup do kompanijskog informacionog sistema, tu je i podrška za VPN protokol. iPhone, ima i GPS senzor koji je prilično precizan, naročito na otvorenom, što ga čini i odličnim navigacionim instrumentom (nažalost, uz telefon dolaze besplatne mape koje relativno slabo pokrivaju ovaj deo sveta). Uz to, telefon ima senzore za detekciju položaja i akcelerometre zahvaljujući kojima može da detektuje ne samo svoj trenutni položaj već i pokret. Zahvaljujući ovim senzorima, telefon rotira sliku na ekranu u zavisnosti od orijentacije uređaja. Senzori se koriste i kao sredstvo upravljanja u mnogim duhovito osmišljenim igricama (kuglicu u fliperu možete da "tiltujete" naginjanjem telefona), ali i u nekim aplikacijama (jedna od bizarnijih vam omogućava da iPhone pretvorite u građevinsku libelu, doduše ekstremno skupu). Tu je i odlična imejl podrška, kao i ugrađeni fotoaparat od dva megapiksela. Kvalitet fotografije teško da može zadovoljiti čak i amatere, ali dobro dođe kad ništa bolje nemate pri ruci.

Ipak, sve to ne bi bilo dovoljno da u iPhone nisu integrisani "safari", Appleov sve bolji internet brauzer, i kompletan iPod, neprevaziđena sprava za slušanje muzike, pregled fotografija i gledanje video-klipova. U tom domenu Apple je postavio tako visoke standarde da se prvi sledeći rival ne vidi ni na puškomet.

iPhone je neraskidivo vezan za iTunes, prilično glomaznu aplikaciju koju ćete morati da instalirate na svoj PC ili Apple računar pre nego što počnete da koristite telefon. Bez ovog softvera nov iPhone se ne može inicijalizovati niti je moguć transfer sadržaja između računara i telefona. iTunes je, istovremeno, i centralna Appleova prodavnica odakle ćete dovlačiti besplatne i komercijalne aplikacije kao i najraznovrsnije multimedijalne sadržaje (sa naglaskom na muziku). Kada jednom kreirate svoj korisnički nalog, prodavnici možete da pristupate i kroz iPhone, jednako brzo i elegantno kao i sa računara. I baš tu, prilikom kreiranja naloga, još jednom se susretnete sa (tužnom?) činjenicom da živite u tehnološki "pasivnim" krajevima koje Apple još uvek ignoriše.

ONO IZMEĐU: "Kvaka" je u tome da se nalog u iTunesu ne može kreirati bez validne kreditne kartice, pri čemu kartice naših banaka po pravilu ne prolaze. Po definiciji Applea, validna kreditna kartica je samo ona izdata u zemljama koje postoje na Appleovom globusu. Nalog je potreban ne samo za kupovinu komercijalnih sadržaja već i za preuzimanje besplatnog materijala (aplikacija i muzike). Bez verifikovanog naloga po radnji možete samo da "šetate", ali sadržaj na policama ne smete da dirate. Sve je to toliko frustrirajuće da ćete se posle pola sata nemoćnog obigravanja oko ulaznih vrata osećati kao siroče koje kroz izlog poslastičarnice gleda kako srećniji i bogatiji jedu šampite. Ako ste se baš zainatili da nešto pazarite, možete pokušati da "nabodete" neku domaću banku čije kartice imaju numeraciju koju Apple prepoznaje kao inostranu (ima jedna takva), ili da zamolite nekog od zaboravljenih rođaka ili prijatelja u inostranstvu da vam otvori nalog i pošalje korisničko ime i lozinku (u tom slučaju troškovi kupovine padaju na njegov račun, što je em lepo em praktično). Vodite računa da Apple ima različite prodavnice za različite države i da, recimo, sa karticom izdatom u Francuskoj možete da pristupate samo francuskoj iTunes prodavnici (naravno, vi znate francuski), ali ne i američkoj ili britanskoj (razlike nisu velike, ali postoje).

ISPOD HAUBE: Da li zbog relativno malog broja proizvođača koji mogu da podnesu ovolike restrikcije ili zbog nečeg drugog, tek – izbor dodatnog softvera nije tako impresivan kao kada je reč o muzici. Najveći deo aplikacija je ili besplatan ili košta par dolara, ali retko šta od toga ima neku trajnu, praktičnu vrednost. Aplikacije koje su upotrebljive (dobar rečnik, klijent za brzu razmenu poruka, mape za GPS navigaciju) koštaju nekoliko puta više. Slično je i sa igrama: one besplatne i jeftine su, najčešće, samo mamac za punu verziju igre za koju je potrebno odvojiti znatno više para.

Ispod haube, iPhone je odlično koncipirana tehnička naprava koju pogoni operativni sistem u osnovi identičan onom koji se nalazi u standardnim Appleovim računarima. Sistemski softver je, po svom poreklu, daleki rođak FreeBSD-a, UNIX-olikog operativnog sistema koji se odavno afirmisao svojom otvorenom arhitekturom, liberalnom distribucijom i stabilnošću. Iako je FreeBSD potpuno besplatan softver koji se može koristiti bez ikakvih ograničenja, bilo u komercijalne bilo u nekomercijalne svrhe, Apple je na njegovim temeljima izgradio nedostupnu, tvrdo zaključanu, krajnje restriktivnu platformu koja služi isključivo za pravljenje para. Sasvim prirodno, nije prošlo puno vremena pre nego što su u igru uskočili hakeri sa željom da sa iPhonea skinu sve nametnute restrikcije i oslobode pun potencijal zdrave FreeBSD osnove. Sama procedura "oslobađanja" iPhonea iz Appleovih okova (tzv. jailbreaking) ne traje duže od 10-15 minuta (dovoljan je običan računar) i ne zahteva nikakvu mehaničku intervenciju na telefonu. Za one koji nisu preterano vični hakeraju tu su klinac iz komšiluka i par "firmi" koje u oglasima na internetu nude svoj know-how. Sasvim lako se može desiti da tokom ovog postupka nešto krene naopako, ali su fatalni incidenti (onesposobljen ili obogaljen iPhone) vrlo retki. Nema tu šta da se mudruje: stisnete petlju, pomolite se i – to je to. Izgubićete garanciju i tehničku podršku ali će i satisfakcija biti povelika: umesto jednog, na kraju imate dva telefona u istom kućištu: jedan "oficijelan" (onaj koji ste imali i pre) i jedan "slobodan", pri čemu ovaj drugi nudi praktično neograničene mogućnosti za dalju nadogradnju.

Naravno, Apple na ovo gleda krajnje neprijateljski, čak je pokrenuo i inicijativu da se pomenuti "prison break" proglasi za krivično delo. Realno, ne vidi se kakve su šanse Applea da u tome uspe: svako ima pravo da spravu koju je pošteno platio koristi po slobodnoj volji, čak i da ukuca ekser u nju ako mu se hoće. Ako na neki volšeban način Apple ipak uspe u svojoj nameri, teško da će se bilo ko uzdržati od daljeg "sagrešenija", naročito mi ovdašnji koji na Appleovoj karti sveta ionako ne postojimo.

Za kraj, recimo da je iPhone pakleno skupa sprava. S obzirom na to da ga kod nas ne nudi nijedan mobilni operater (što bi zasigurno bio najpovoljniji vid kupovine), moraćete da ga nabavite kod nekog od (malobrojnih) domaćih dilera ili direktno iz inostranstva po punoj ceni koja ide uz verziju otključanu za sve mobilne mreže. Cena "taze" 3G telefona sa osam gigabajta "memorije" u prodavnicama zapadne Evrope je reda 500 evra (kod nas i nešto viša), dok se polovni stariji modeli (najčešće "izbavljeni iz apsa", bez podrške za 3G mreže) mogu kupiti preko oglasa, po neuporedivo nižoj ceni. Realno, vrednost iPhonea je ravna vrednosti nekog od boljih iPodova plus 10-20 evra, koliko vredi ugrađeni krš od telefona, pa vi vidite koliko je Apple "dobar" u svemu tome.

Ali, to što je telefon masno precenjen, što imamo ovu svetsku ekonomsku krizu i što sad nije trenutak za velike investicije – nije vam nikakav izgovor, bar kad je iPhone u pitanju. Ovaj telefon morate da imate sad i odmah, inače ostadoste niko i ništa.

(Autor je neko i nešto)

(Vreme #951)