Da li računari misle

Intenzivna istraživanja na polju veštačke inteligencije (artificial intelligence, AI) bila su stimulisana otkrićima na polju neurologije tokom četrdesetih godina prošlog veka. Ispostavilo se da je mozak, zapravo, velika električna mreža neurona povezanih sinapsama kroz koje putuju diskretni električni signali ekvivalentni digitalnoj "nuli" i "jedinici". Alan Tjuring je još 1936. godine teoretski pokazao da mašina koja ume da manipuliše skupom od svega dva simbola ("0" i "1") može da sprovede praktično svaki proces matematičkog zaključivanja ili izračunavanja (Tjuringova mašina). Kad je već tako, ako Tjuringove mašine i ljudski mozak imaju sličnu funkcionalnu osnovu, da li je moguće otići korak dalje i napraviti inteligentnu mašinu, mašinu koja ume da misli kao ljudsko biće.

Termin AI ušao je u široku upotrebu 1956. godine nakon konferencije u Dartmautu koja je u celosti bila posvećena "aspektima učenja ili bilo kojim drugim fenomenom inteligencije dovoljno precizno opisanim da bi se po njemu mogla napraviti mašina". Skoro svi učesnici ove konferencije (Marvin Minski, Alen Njuel, Rej Solomonof, Džon Mekarti i drugi...) izgradiće impresivne naučne karijere u nastupajućim decenijama. Ponajviše zahvaljujući trudu Džona Mekartija, prihvaćen je i termin AI kao krovni naziv za čitavu novu oblast istraživanja.

VELIKA OČEKIVANJA: Usledilo je "zlatno doba" koje je trajalo skoro dvadeset godina. Početni rezultati bili su zapanjujući: kompjuteri su rešavali algebarske probleme i dokazivali geometrijske teoreme, učili da govore, prevode ili ćaskaju... S obzirom da su istraživanja krenula od premise da je ljudsko znanje zasnovano na simbolima i relacijama između njih, razvoj AI doveo je i do razvoja kompjutera i programskih jezika koji su umesto brojevima manipulisali znacima, objektima, operatorima, listama i drugim složenim strukturama. Istraživači su bili toliko ushićeni učinjenim progresom da su se utrkivali u smelim izjavama i vremenski oročenim obećanjima. Alan Njuel je 1958. godine predvideo da će u narednih deset godina kompjuter postati svetski šahovski prvak i dokazati bar jednu veliku, važnu matematičku teoremu. Njegov saradnik H.A. Simon 1965. godine tvrdio je da će za najviše dvadeset godina roboti biti u stanju da urade svaki posao, bez obzira na njegovu složenost. I Marvin Minski, verovatno najuticajniji istraživač AI tog vremena, nije imao nikakve rezerve smatrajući da je za razvoj inteligentne mašine dovoljna jedna genracija naučnika. U izjavi za "Life" magazin iz 1970. godine Minski je tvrdio da će za tri do pet godina biti napravljena mašina sa inteligencijom prosečnog ljudskog bića.

Publicitet početnih dostignuća bio je neverovatan, novinari su se utrkivali ko će da napiše senzacionalniji tekst o novim, pametnim mašinama. Programi za ćaskanje, kao što su ELIZA i PARRY (u suštini - obična elektronska blebetala) opčinjavali su laički puk a sa njima i stotine novinara koji se, kobajagi, "razumeju u stvar". Sa publicitetom stigao je i novac za istraživanja: ARPA (američka Agencija za napredne istraživačke projekte, kasnije DARPA) upumpala je kamione para u rad razbarušenih naučnika, uglavnom kroz tri-četiri velika univerziteta na čelu sa Stenfordom. Tako je, recimo, u projekat mašinskog prevođenja uloženo preko 20 miliona dolara, a u prepoznavanje glasa više od pet. Novac se davao takoreći bez ikakvih pitanja jer je tadašnji direktor ARPA smtrao da agencija treba da finansira pojedince a ne projekte. A pojedinci su bili slobodni da rade šta im je volja.

Ovo vreme "naučne anarhije" nije večito trajalo. Početkom sedamdesetih postalo je jasno da su naučnici drastično potcenili problem i da se ništa od smelih predviđanja neće ostvariti u predviđenom roku. ARPA je, umesto da bude agencija od strateškog značaja, sve više počela da liči alanfordovsku "agenciju za istraživanje rude i gubljenje vremena", žestoko kritikovana od strane javnosti zbog drastične disproporcije uloženih para i ostvarenih rezultata. I u Velikoj Britaniji je rastao skepticizam: u parlalmentarnom izveštaju lorda Lajthila iz 1973. godine rad na polju AI okarakterisan je kao jalov, neozbiljan, rasipnički, takoreći diletantski. "Te umišljene glave treba naučiti pameti", grmeo je Lajthil sa skupštinske govornice. Privatni finansijeri počeli su da se povlače, a centri za istraživanje AI kao što su Stenford ili Edinburg ostali su bez budžetske potpore. Do početka 1974. godine svi značajniji projekti bili su ugašeni, laboratorije rasformirane a naučnici oterani u "ilegalu".

Razlozi fijaska bili su višestruki. Pre svega, računari onog vremena bili su veoma skromni. Prvi automatizovani "prevodilac" imao je fond od 20 reči jer za više nije bilo mesta u memoriji računara. Prvi je to uvideo Hans Moravec koji je 1976. napisao da veštačka inteligencija zahteva milionima puta jače računare od postojećih. Mala snaga hardvera u kombinaciji sa tzv. "kombinatornom eksplozijom" (eksponencijalnim rastom složenosti problema sa svakim novim elementom proračuna) onemogućavala je simulaciju iole složenijih algoritama. I na kraju, naučnici su potpuno prevideli problem "opšte kulture", predznanja koje je neophodno da bi se određena informacija ispravno protumačila u svom logičkom kontekstu. Tipičan primer za ovo je engleska fraza: "The spirit is strong but the flesh is weak" ("duša hoće ali telo neće"). Mašinski prevod glasio je, otprilike ovako: "Rakija je jaka a meso je trulo". Kada su naučnici pokušali da sumiraju predznanje koje ima dvogodišnje dete shvatli su da je količina informacija zastrašujuća. Niko nije znao kako sa tim da se nosi.

NOVI POČETAK: Oseka je trajala sve do početka osamdesetih kada su se pojavili tzv. "ekspertski sistemi", kompjuterski programi sposobni da daju odgovore na pitanja koristeći određena logička pravila i prethodno uskladišteno i sistematizovano "znanje eksperata". S obzirom da su ekspertski sistemi uvek bili ograničeni na jednu relativno malu oblast (analiza laboratorijskih rezultata, berzanskih kretanja ili meteoroloških merenja), nisu toliko patili od problema konteksta i nedostatka predznanja. Po prvi put je rad na AI počeo da se i finansijski isplaćuje jer su neki od ovih sistema štedeli kompanijama na desetine miliona dolara. Ceo "ekspertski" biznis dostigao je milijardu dolara, delimično zahvaljujući tržištu hardvera specijalno napravljenog za razvoj AI softvera. Nakon ovog uspeha, vratili su se i sponzori. Ovoga puta, ritam su diktirali Japanci uloživši preko 800 miliona dolara u tzv. "petu generaciju kompjutera": mašine za automatsko prevođenje, konverzaciju, prepoznavanje glasa i interpretaciju slike.

Međutim, od 1987. godine počinje još jedan period recesije u istraživanjima. Prvo su bankrotirale kompanije koje su pravile hardver specijalizovan za programiranje u lispu i prologu, programskim jezicima koji su se koristili za razvoj ekspertskih sistema. Razlog je prost: IBM i Apple su preplavili tržište računarima koji su mogli da postignu manje-više isti učinak uz neuporedivo nižu cenu. I koncept ekspertskih sistema nije trajao mnogo duže: bili su to sistemi sa puno "bubica", davali su idotske odgovore na nestandardna pitanja i nisu mogli da uče automatski već ih je neprekidno trebalo "filovati" informacijama. Kako je korist bivala sve manja a troškovi održavanja sve veći, tako su se i ekspertski sistemi gasili. Krajem osamdesetih DARPA još jednom prekida da finansira rad na polju AI. Povlače se i Japanci i Britanci, uz konsenzus da AI nije oblast istraživanja u kojoj se može očekivati brz rezultat. Prednost je data projektima koji imaju mnogo jasnije i dostižnije ciljeve.

Pauza u istraživanjima koja je trajala sve do 1993. godine ostavila je dubog trag u naučnoj zajednici. Pojavili su se zagovornici radikalno drugačijeg pristupa, a naročito glasni bili su oni naučnici koji su tvrdili da sposobnost apstraktnog razmišljanja i simboličke manipulacije nije glavni atribut inteligencije. Umesto toga, oni su se okrenuli čulima (senzorima) i motornim veštinama kao jednako esencijalnim sastojcima inteligentnog ponašanja. Stav da nema inteligencije i uma bez tela doveo je do naglog razvoja robotike. Drugi su se, opet, okrenuli takozvanim "inteligentnim agentima", sistemima koji su sposobni da reaguju na informacije iz okruženja i preduzmu akciju koja daje najviše izlgleda na uspeh. Danas mnogi definišu AI upravo kao teoriju inteligentnih agenata, a umesto ljudske inteligencije izučava se inteligentno ponašanje u načelu, a ne samo ono ljudsko. Neki od vodećih stručnjaka na ovom polju danas rade za Google.

RAZUMNI OKVIRI: Više od 50 godina nakon Dartmouta, reklo bi se da AI konačno ima čime da se pohvali. Kasparov je 11. maja 1997. godine izgubio šahovski meč sa računarom "Deep Blue". Pre tri godine, jedan četvorotočkasti stenfordski robot uspeo je da potpuno autonomno pređe 130 milja kroz pustinju i tako osvoji nagradu DARPA. Međutim, veliki deo ovih uspeha zasnovan je na razvoju računarske tehnike, a ne na novim teorijama. Danas ciljevi više nisu tako grandiozni, ali se AI koristi više nego ikad. Tehnologije koje se makar delimično baziraju na AI konceptima su tu oko vas, sa njima se srećete kad menjate brzine na automobilu, pratite dešavanja na berzi, pretražujete internet, koristite svoj mobilni telefon ili kompjuter, vozite se avionom ili železnicom. AI je i dalje vrlo živ koncept, ali ga istraživači sada nazivaju drugim imenima.

Alan Tjuring je 1950. godine osmislio test kojim se može verifikovati inteligencija mašine. Krajnje uprošćeno, ukoliko mašina daje odgovore koji se nikako ne mogu razlikovati od ljudskih, onda je ona inteligentna. Početkom devedesetih ustanovljena je Lebnerova nagrada od 100.000 dolara za prvu mašinu koja prođe generalni Tjuringov test i 25.000 dolara za mašinu koja prođe test u nekoj užoj stručnoj oblasti. Sam Tjuring je predviđao da će kompjuteri biti u stanju da "prevare" oko 30% ljudi i predstave se kao ljudska bića tokom razgovora od pet minuta. Ali, do današnjeg dana nijedna od dve Lebnerove nagrade još nije dodeljena.

Po svojoj prilici, čitav koncept veštačke intelgencije osuđen je da večito juri sopstveni rep. Da bismo napravili inteligentne mašine, neophodno je da do kraja razumemo mehanizme inteligentnog zaključivanja, njegove sastavne elemente i veze. Da li se inteligencija uopšte može razložiti na ovakav način? Da li ćemo ikad matematički jasno utvrditi kako se pravi dobar film, umetnička slika ili muzičko delo? Čak i ako nam pođe za rukom da inteligentno ponašanje, makar i parcijalno, pretočimo u hladne matematičke algoritme, ostaje pitanje: da li bi se mašina koja bi slepo sledila unapred definisane šablone mogla smatrati inteligentnom? Kompjuteri igraju dobar šah, ali samo zato što je u šahu relativno lako definisati šta je dobar a šta loš potez. Kada tu definiciju pretočite u kompjuterski softver dobijete "Deep Blue", računar koji je pobedio Garija Kasparova. Međutim, to ne znači da je računar inteligentan jer, igrajući po istim šablonima i principima, Kasparova može da pobedi i svaki drugi amater. Računar je samo mnogo brži egzekutor i to je sve. Iako bi posmatrač sa strane mogao da pomisli da računar igra "inteligento" i povlači "genijalne" poteze, sam računar nema nikakvu predstavu o celini, smislu i lepoti šahovske igre. Ili, kako bi rekao Đorđo Butaco, profesor sa univerziteta u Pizi, "kompjuter zna šta je dobar šah baš kao što i televizor zna šta je dobar TV-program".

Zato je lako razumeti zašto, uprkos smelim početnim očekivanjima, roboti nisu osvojili svet. Umesto da donose misaone odluke i upravljaju kompleksnim procesima, današnji roboti su u golemoj većini (90%) zarobljeni u fabričkim halama zavarujući karoserije automobila, što je kreativno baš kao i posao Čarlija Čaplina u filmu "Moderna vremena". Čuveni roboti i kompjuteri kao što su: Robi (Zabranjena planeta), Gort (Dan kada je Zemlja stala), "Bomba" (Tamna zvezda), revolveraši iz filma Westworld, Boks (Loganov beg), R2D2 i C3PO (Ratovi zvezda), HAL 9000 (Odiseja u svemiru), Roj Beti (Blejd raner), Skajnet i T800 (Terminator), Majka, Eš i Bišop (Osmi putnik 1 i 2), Gvozdeni džin (istoimeni film), Wall-E (istoimeni film), "stražari" iz Matriksa, Marvin (Autostoperski vodič), autoboti i deseptikoni (Transformersi)... imaju jednu zajedničku stvar: postoje samo na bioskopskom platnu.

PERSPEKTIVE: Ništa se tu neće promeniti ni u bliskoj budućnosti. Ljudski mozak ima hiljadu milijardi neurona, svaki neuron ima oko hiljadu sinaptičkih veza. Da biste opisali stanje svake sinapse potrebno vam je oko 8 bajtova. Pomnožite ove brojeve i utvrdićete da je za modeliranje čitavog ljudskog mozga neophodan računar sa memorijom od 8 miliona gigabajta. Prisetimo se, zatim, da su računari oko 1990. godine imali megabajt memorije, 1994. godine oko deset, 2000. godine četvrt gigabajta, 2008. godine dva gigabajta... Nacrtajte liniju kroz ove tačke, pustite mašti na volju, krivu produžite u budućnosti i videćete da će računar dovoljno veliki da u njega stane model ljudskog mozga biti u proizvodnji... hmmmm.... 2029. godine. Baš one godine kada je kompjuter "Skajnet" stekao je svest o sebi i objavio rat ljudima.

Mehanički "Turci"

I dok svet još uvek iščekuje prvu uspešnu mašinu s dušom, velike kompanije ne gube vreme uveliko nudeći tržištu svoje "inteligentne" surogate. Ideja nije nimalo origanalna, potiče još iz 1770. godine kada je Volfgang fon Kempelen konstruisao prvog "robota" koji je s uspehom igrao šah. Kempelenov "mehanički Turčin" brzo je stekao svetsku slavu nastupajući na izložbama i vašarima, pobeđujući pacere ali i mnoge dobre igrače. Bio je rado viđen gost na dvorovima velikaša, a tokom igračke "karijere" duge preko 80 godina igrao je šah s Marijom Terezijom, Napoleonom, Bendžaminom Frenklinom i mnogim drugim državnicima i poznatim ličnostima. Iako su sumnje u konstrukciju i inteligenciju "Turčina" postojale još od prvog dana, prevara je definitivno razotkrivena tek 1854. godine kada je nesrećni "Turčin" izgoreo u požaru. Ispostavio se da je "Turčinove" poteze vukao čovek, obično neki iskusni šahista skriven u unutrašnjosti konstrukcije.

Ovakve "mašine", oslonjene na "Tursku inteligenciju" postoje i danas, jedino što umesto poluga i koturača imaju internet žicu. Popularni "Amazon" na prikladnoj adresi (mturk.com) i ispod još prikladnijeg logotipa ("Veštačka veštačka inteligencija") ima servis gde svako može da postavi pitanje koje ga muči i za male pare dobije odgovor ili pomoć. Ovaj mikro-biznis (za opis Sinsinatija u dva paragrafa moraćete da izdvojite 14 centi) funkcioniše potpuno automatizovano: ubacite pitanje i pare u crnu kutiju i čekate odgovor. Pare sakuplja mašina ali odgovore ipak daju ljudska bića: entuzijasti, studenti i svi oni kojima 14 centi nešto znači. Po sličnom principu (u Americi) funkcioniše i SMS servis "Mozes Mob". Pošaljete svoje pitanje kao poruku na broj 66937 i za par minuta dobijete (najčešće tačan) odgovor. Naravno, ni ovde nema nikakve veštačke inteligencije jer se sa druge strane nalazi mala armija "eksperata" od krvi i mesa.

A šta tek reći za Gugl, koji je bio i ostao referenca za inteligentno pretraživanje i organizaciju ogromne količine informacija? Neprekidno usavršavani, super-tajni algoritmi za analizu i rangiranje sadržaja internet stranica predstavljaju glavni kapital firme čija se vrednost meri stotinama milijardi dolara. Na to dodajte superiornu infrastrukturu, mrežu koja se širi brzinom šumskog požara i rastuću gamu internet-aplikacija pa ćete shvatiti zašto Gugl danas zna (skoro) sve o (skoro) svakom. Samo Gugl ima potencijal da jednoga dana postane "Skajnet" i možemo samo da se nadamo da ga prevelika inteligencija neće odvući na "mračnu stranu".
Pa ipak, sa nekim svakodnevnim, naizgled trivijalnim poslovima Gugl još uvek vrlo teško izlazi na kraj. Možda Gugl vrlo dobro ume da raščlani, klasifikuje i vrednuje tekstualnu informaciju, ali je za sadržaj slika i dalje beznadežno ćorav. Probajte, recimo, da pronađete fotografiju Nikole Tesle tako što ćete ukucati "Nikola Tesla photo" u Guglovu stranicu za pretragu slika. Već na prvoj stranici rezultata, tamo gde su najrelevantnije slike, ima očiglednih grešaka (Teslina "natalna karta" baš bode oči). Problem je u tome što Gugl ne analizira sadržaj slike već se u pretrazi oslanja isključivo na kontekst (naslov i sadržaj stranice na kojoj se slika nalazi, potpis ispod slike, okolni tekst i slično).

Zato je Gugl došao na ideju da smisli svog "mehaničkog Turčina", zaraznu internet stranicu gde možete da se takmičite sa sebi sličnim besposličarima u brzom smišljanju ključnih reči za slike (nema golišavih, ako je to bitno). Za nagradu dobijate nekakve poene (koji se ne mogu konvertovati u bilo šta konvertibilno), besplatno mesto na rang listi a nakon 100.000 "prepričanih" slika možda i Gugl majicu. Dok se vi takmičite, Gugl prepoznaje ponovljene ključne reči a zatim ih upisuje u svoju bazu zajedno sa slikom. Ako Gugl u početku i nije bio siguran da li je na prikazanoj slici bela ili crvena ruža, zahvaljujući vašim očima on to na kraju sigurno zna.
Sutradan ćete sesti za svoj kompjuter, ponovo potražiti fotografiju Nikole Tesle i primetiti da je ona natalna karta nestala iz rezultata pretrage. Guglovi "inteligentni agenti" svakim danom postaje sve pametniji, zar ne? Da, verovatno... ali bar delić te "veštačke inteligencije" izrastao je na trudu anonimnih mehaničkih Turaka voljnih da svoje bezvredno vreme poklone onome ko zna šta će s njim.

(Vreme nauke, Vreme #935)

Mars: Voda u crvenoj pustinji

Od svih planeta u Sunčevom sistemu Mars nam je daleko najpristupačniji. Merkur i Venera imaju ekstremne površinske temperature koje ih čine krajnje negostoljubivim za ovozemaljsku tehniku. Četiri gasovita džina iza asteroidnog pojasa (Jupiter, Saturn, Uran i Neptun) nalaze se mnogo dalje i mogu se osmatrati samo sa rastojanja. Jedino Mars ima površinu i klimu s kojom mašine mogu da se nose tokom dužeg vremenskog perioda. Kad je Mars već tako blizu i „sličan" Zemlji, logično je da na njemu potražimo sve ono što nalazimo ovde, uključujući i život. A života, bar onakvog kakav je nama poznat, nema bez hemije bazirane na ugljeniku i – vode.

Možda je Mars u našem komšiluku, ali u kosmosu su čak i najbliže komšije daleko. Let do Marsa predstavlja veliko iskušenje čak i za supersile koje se letovima ka Marsu bave u kontinuitetu već pola veka. Od 38 misija, samo je 19 okončano kakvim-takvim uspehom. Od 12 letelica koje su za cilj imale spuštanje na površinu Marsa, samo je sedam odatle „emitovalo program". Sa 13 uspešnih od ukupno 18 misija i šest uspešnih sletanja od sedam pokušaja, Amerikanci imaju neuporedivo bolji skor od SSSR. Ako se izuzme istorijski uspeh „Marsa 3" iz 1971. godine (prvo meko spuštanje na crvenu planetu i par sekundi rada nakon toga), SSSR je nanizao poveliki spisak delimičnih ili potpunih neuspeha. Bolje nisu prošli ni Rusi (pokušaj iz 1996. godine propao je na „prvom kilometru"), ali ni Japanci („Nozomi" je zalutao negde usput). Iako su Amerikanci zabeležili epohalni uspeh 1975. godine svojim milijardu dolara vrednim „Vikinzima" 1 i 2, nakon toga je usledio gorki period dug dve decenije, bez rezultata.

Iako su razlozi za fijasko često bili očigledni (eksplozija prilikom lansiranja, specijalitet SSSR tokom šezdesetih), ponekad smešni (poput slučaja iz 1999. godine kada se američki „Klimatski orbiter" survao na Mars zbog amaterske greške u konverziji mernih jedinica), ovako očajan procenat uspeha (jedva 50 odsto) često se nije mogao objasniti racionalnim razlozima. Još uvek se, recimo, ne zna zašto je 2003. godine stradao mnogo hvaljeni britanski lender „Bigl" (možda zato što je u njegovu produkciju uloženo jedva 80 miliona dolara?). Ovo „Marsovo prokletstvo" podrugljivci često objašnjavaju postojanjem natprirodnih sila koje sprečavaju otkrivanje Marsovih tajni, a ugledni „Tajm" je kao mogućeg „krivca" cinično označio i izvesnog „galaktičkog golema" koji se hrani kosmičkim letelicama.

SNEŽANA I ZLA VEŠTICA: Ipak, „Feniks" mu je nekako promakao. Ova kosmička sonda, lansirana u avgustu prošle godine, meko se spustila na površinu Marsa krajem maja i time izbrisala gorak ukus koji je za sobom ostavio „Polarni lender", letelica sličnog profila koja je misteriozno izgubljena pred samo sletanje 1999. godine. „Feniks" je plod zajedničkog angažovanja agencije NASA, koja obezbeđuje upravljanje čitavim projektom, Univerziteta u Arizoni – koji je osmislio naučne ciljeve misije i za to od države dobio sponzorstvo od preko 300 miliona dolara, i brojnih manjih i većih kooperanata.

Uz gamu raznoraznih kamera, radara i drugih instrumenata za kontrolu spuštanja i snimanje okolnog terena, „Feniks" ima kompletnu meteorološku stanicu i dve sofisticirane laboratorije. Prva laboratorija (TEGA) predstavlja kombinaciju masenog spektrometra i visokotemperaturne peći i namenjena je analizi hemijskog sastava tla. Analiza se vrši tokom postepenog podizanja temperature u peći u koju je prethodno smešten mali uzorak. „Feniks" ima osam ovakvih peći i u svakoj može da se izvrši po jedan eksperiment. Druga laboratorija (MECA) ima četiri komore sa po 26 hemijskih senzora i namenjena je elektrohemijskoj i mikroskopskoj analizi uzoraka, u suvoj i vlažnoj sredini. Za uzimanje uzorka i njegov smeštaj u TEGA i MECA komore, „Feniks" ima i mehaničku ruku dugačku oko dva i po metra. Na njenom kraju nalaze se mala kašika, bušilica sposobna da izbuši rupu dubine pola metra i kamera.

Primarni zadatak „Feniksa" je traganje za vodom u Marsovom arktičkom regionu. Naizgled zaludan posao, s obzirom na to da tečne vode na Marsu odavno nema. Međutim, potraga za vodenim ledom predstavlja nešto drugo. U poslednjih nekoliko godina NASA je sakupila obilje dokaza da je voda obilno tekla Marsom ostavljajući za sobom geološke strukture koje veoma liče na doline i delte reka na Zemlji. Orbiter „Odisej" je još 2002. godine utvrdio postojanje masivnih ledenih naslaga zatrpanih u polarnim regionima Marsa. Nakon toga, roveri „Spirit" i „Oportjuniti" otkrili su na Marsu minerale koji se tipično formiraju u prisustvu tekuće vode. Prema poslednjim rezultatima, izgleda da je hidrološka aktivnost bila na vrhuncu u vreme rane mladosti Marsa, pre oko četiri milijarde godina, nedugo pošto je formiran Sunčev sistem. Stotinama miliona godina vode je bilo u izobilju, ali je njen najveći deo, iz do sada nedovoljno poznatih razloga, lagano ispario u kosmos. Jedan deo vode ipak se zadržao ispod površine Marsa i ostao zatočen u obliku depozita leda ispod hladne Marsove površine. Sasvim je moguće da zarobljeni led krije u sebi i ostatke života, ako ga je na Marsu ikad bilo, a oni najsmelji tvrde da uslovi za život još uvek postoje dublje ispod površine gde se, zahvaljujući većim temperaturama i pritiscima, voda nalazi u tečnom stanju.

Nakon što je postojanje vode implicitno dokazano, zadatak „Feniksa" bio je da tu vodu okusi i utvrdi njena svojstva. Prvi pokušaj „Feniksa" da u svoje komore ubaci uzorak tla završio se komično: uzorak se zalepio za kašiku i odbio da padne. Ono malo materijala što je ispalo iz kašike zaglavilo se na filteru koji se nalazi iznad ulaza u peć. Međutim, iz snimaka rova koji je kašika za sobom ostavila, bilo je jasno da je led na dohvat ruke, svega pet centimetara ispod površine. Tvrda, beličasta površina koja se ukazala i neznato promenila tokom nekoliko dana mogla se objasniti jedino kao led koji lagano sublimira u uslovima niskog pritiska i hladnoće Marsove atmosfere (noću temperatura pada i do -110ºC).

VODA I JOŠ NEŠTO: Novi eksperimenti osmišljeni su mnogo bolje. Umesto da iskopani uzorak odmah ubace u peć, naučnici su rešili da ga prethodno dva dana suše na slabom vetru kako bi smanjili količinu leda u njemu i učinili ga rastresitijim. Promenjena je i tehnika iskopavanja uzorka pošto je tle bilo previše tvrdo: umesto klasičnog bušenja, primenjena je tehnika laganog „struganja" površine. Metod je urodio plodom i sastrugani uzorci konačno su počeli da upadaju u peći. Prvi uzorak nije sadržao led: vodena para detektovana je tek na vrlo visokim temperaturama, verovatno kao rezultat razlaganja minerala. Međutim, nije trebalo mnogo da se zaključi kako se u drugom uzorku definitivno nalazi voda: količina vodene pare drastično je porasla čim je temperatura prešla OºC, a u istom trenutku detektovan je i povećan utrošak toplote karakterističan za promenu agregatnog stanja. Procenat vodenog leda bio je vrlo mali (oko jedan odsto), ali dovoljan da ga instrumenti zabeleže.

„Probao sam vodu sa Marsa i mogu vam reći da je taj ukus odličan", izjavio je na konferenciji za novinare održanoj 31. jula Vilijam Bojnton, profesor sa Univerziteta u Arizoni. Mesto odakle je uzorak iskopan dobilo je ime „Snežana", a sam uzorak „zla veštica", po veštici iz bajke „Ivica i Marica" koja je na kraju završila u peći. Taj uzorak biće korišćen i dalje, za analize na većim temperaturama kada će se naučnici baciti u potragu za ugljenikom i ostalim gradivnim elementima života. Misija „Feniksa" produžena je do kraja septembra, a troškovi poduhvata počeli su da se primiču brojci od pola milijarde dolara.

I tako je voda na Marsu otkrivena po četvrti ili peti put ali sada na malo direktniji način. Da li je u toj vodi nekada nešto raslo, cvetalo, plivalo? Da li se sadašnji led povremeno topio i kad? Da li su klimatski uslovi na Marsu ikada bili povoljni za razvoj života? To su pitanja na kojima će „Feniks" i dalje raditi, a nama ostaje da se strpimo i čekamo.

Ali, ne zadugo.

VELIKA OČEKIVANJA: Sva je prilika da neposredni kontakt sa vodom na Marsu predstavlja uvod u mnogo značajnija otkrića. Ako je verovati uglednom američkom časopisu "Avijejšen vikli", naučnici koji rade na projektu „Feniks" već su o tome izvestili Belu kuću i predsednika Buša lično. Sasvim logično, glavnu novost prvo treba da sazna onaj ko u ruci drži „novčanik" iz kog se operacija finansira. Ima naznaka da se ovaj brifing zaista odigrao i da nije reč samo o nagađanju novinara gladnih senzacija. Iz različitih izvora potvrđeno je u pitanju nešto veliko, mnogo značajnije od otkrića vode i da stručnjaci NASA u tajnosti proveravaju sva saznanja do kojih su došli pre nego što ih u sintetičkom obliku serviraju javnosti, verovatno polovinom avgusta ili početkom septembra. Ipak, svi oštro demantuju da će nove informacije predstavljati i konačan odgovor na pitanje svih pitanja: ima li života na Marsu? Reklo bi se da je „Feniksova" MECA laboratorija (o kojoj na pomenutoj konferenciji za novinare nije bilo ni reči), obezbedila neke od ključnih detalja potrebnih za kompletiranje priče o istoriji vode na Marsu.

Stručna javnost na ove spekulacije reaguje oprezno. Zna se da „Feniks" ne može da pruži konačan odgovor na fundamentalna pitanja jer sonda, jednostavno, nije opremljena svim instrumentima koji su za to potrebni (iako su MECA mikroskopi dovoljno jaki da mogu da vide i bakterije). Pre će biti da su naučnici došli do zaključaka koji se odnose na nastanjivost Marsa i njegov potencijal da u budućnosti „ugosti" ljude i ostali zemaljski svet. Prvi testovi obavljeni na Marsu potvrdili su da hemijski sastav, struktura i kiselost zemljišta mogu da podrže vegetaciju jednog broja biljnih vrsta. Tokom druge baterije MECA testova, deo marsijanske „njive" pomešan je sa vodom donetom sa Zemlje, a rezultati ovih testova još nisu obelodanjeni. Možda sada konačno možemo da objasnimo zbunjujuće rezultate biohemijskih eksperimenata davno obavljenih na sondama „Viking" 1 i 2 (prvi rezultati ukazivali su na postojanje života na Marsu, da bi kasnije naučnici ustuknuli i sve pokušali da objasne nebiološkim fenomenima). Možda je „Feniks", nakon vode, pronašao i indikativne tragove organskih materija i tako kompletirao set lego kockica potrebnih da se sazida život?

Laička javnost je, s druge strane, jedva dočekala još jednu „teoriju zavere", još jedno „prikrivanje istine" koje traje od 1947. godine i „incidenta" u Rozvelu. I „društvena situacija" je pogodna: novi film po motivima serije "X fajls" upravo mlati pare po bioskopima. Da stvar bude lepša, u konspiraciji kobajagi učestvuje i predsednik Buš lično, a on se u proteklih osam godina nije nametnuo kao intelektualni gigant i autoritet u naučnim (a, bogami, ni u mnogim drugim) stvarima. Zato ne čudi što ovo iščekivanje trenutno više liči na sprdačinu, nego na ozbiljnu nauku. Dug je spisak onoga što je NASA upravo otkrila na Marsu: monolit iz „Odiseje", naftu, točak od „transformersa", „Starbaks" kafić, Isusovu sliku u pesku, broj „pi", Bin Ladena, rusku koloniju, Sadamovo oružje masovnog uništenja, flašu „hajnekena"... Naravno, na izmišljena „otkrića" nadovezuju se i jednako verodostojne Bušove reakcije: „Da li to znači da je moja Džena (Bušova nedavno udata ćerka, prim. aut.) trudna?", „Hoćemo li sada naftu praviti od leda sa Marsa baš kao što to radimo od leda na Zemlji?", „Predlažem da napustimo Mars i bacimo atomsku iz orbite, jedino tako možemo biti sigurni", „U ovakvoj situaciji, treba da postupimo kao Isus. Isuse, šta bi ti uradio?"

Iako se za projekat „Feniks" već sada može reći da je sa naučnog stanovišta veoma uspešan, on i dalje ne uspeva da inspiriše maštu običnog čoveka i potpomogne dalja istraživanja onako kao što su to radili roveri „Spirit" i „Oportjuniti" (možda zato što roveri liče na skejtbord klinca iz komšiluka). Budu li se najavljene spektakularne vesti svele na još jedno „otkriće" vode na crvenoj planeti, to bi više ličilo na pretenciozno akademsko zamajavanje javnosti koja ima kratko pamćenje nego na poduhvat koji poreski obveznik vidi kao celishodan.

Srećom, uzbudljivi dani tek predstoje: NASA će u septembru naredne godine lansirati MSL (Mars Science Lab), veću, robusniju, bržu i jaču verziju rovera „Spirit" i „Oportjuniti". U igru se vraća i Rusija koja za oktobar 2009. najavljuje lansiranje sonde „Fobos-Grunt", koja treba da se meko spusti na Marsov satelit Fobos, pokupi uzorak tla sa njega i vrati ga na Zemlju tri godine kasnije („Fobos-Grunt" će o istom trošku do Marsa prevesti i kineski orbiter „Jinghuo"). Evropska svemirska agencija ESA za 2013. godinu najavljuje svoj rover koji će se baviti ispitivanjem biološkog potencijala na Marsu, uključujući i direktnu potragu za živim organizmima...

Od 2002. do danas, voda na Marsu „otkrivana" je, u proseku, jednom godišnje. Javnost s pravom očekuje korak napred i bilo bi lepo da taj korak bude dugačak. Ovo za vodu smo ukapirali, vreme je da konačno čujemo i nešto novo.

Otrovna zemlja

Istraživački tim "Feniksa" objavio je 5. avgusta vest koja će verovatno razočarati mnoge: Marsovo tle je mnogo negostoljubivije nego što nam se to do juče činilo. Prema još nepotvrđenim rezultatima poslednjih eksperimenata u MECA laboratoriji, utvrđeno je da se u uzorku zemljišta nalaze toksični perhlorati u koncentraciji koja skoro sigurno isključuje mogućnost života. Postoji mala šansa da su analizirani uzorci kontaminirani izduvnim gasovima retro-raketa koje je "Feniks" koristio prilikom sletanja. U tom slučaju "Feniks" je, zapravo, detektovao perhlorate zemaljskog porekla. Šanse za to su, ipak, male jer "Feniks" za spuštanje koristi motore na hidrazinski pogon. A hirdazin nije perhlorat. Interesantno je da su slična oksidaciona svojstva Marsovog tla uočili i "Vikinzi" pre više od tri decenije, ali do sada zadovoljavajućeg objašnjenja nije bilo.

Perhlorati su soli perhlorne kiseline sa izraženim oksidacionim svojstvima. Upravo zbog toga, perhlorati se naveliko koriste za proizvodnju eksploziva, detonatora i raketnog goriva, a nezamenjivi su i u industriji zabavne pirotehnike (rakete, prskalice, vatrometi). Od perhlorata se prave i "kiseoničke sveće" koje se koriste kao rezervni izvor kiseonika u kosmičkim brodovima, podmornicama i drugim zatvorenim prostorima (bolji đaci svakako će se setiti vežbi iz hemije i dobijanja kiseonika zagrevanjem kalijum-perhlorata). Perhlorati su našli primenu i u medicini (za lečenje nekih endokrinoloških oboljenja), ali i u poljoprivredi (za proizvodnju veštačkih đubriva). Intenzivna upotreba perhlorata u hemijskoj industriji predstavlja sve veći ekološki problem jer rastvorljive soli putem otpadnih voda i podzemnih tokova lako dospevaju u pijaću vodu i hranu (mleko).

Kako stvari sada stoje, izgleda da je nada u život na Marsu zgasla u dimu petarde.

(Vreme #918)

Artur Klark: Moreplovac kosmičke odiseje

Artur Klark rođen je 1917. godine u Somersetu, obalskoj provinciji u jugozapadnoj Engleskoj. Skromno imovno stanje nije mu dozvolilo da svoju načitanost i znatiželju dopuni unverzitetskim obrazovanjem tako da je mladost proveo radeći kao anonimni službenik penzionog fonda. Drugi svetski rat Klark je proveo braneći otadžbinu, kao ekspert za radarske sisteme, tehnologiju koja je u ono vreme bila tek u povoju. Tek nakon rata Klark počinje ozbiljnije da se bavi literaturom.

Prelomni događaj Klarkove karijere zbio se 1948. godine kada je napisao kratku priču Stražar i sa njom učestvovao na jednom BBC-jevom konkursu. Priča o misterioznom odašiljaču koji je na Mesec postavila jedna nepoznata civilizacija ostala je neprimećena, ali je udarila temelj Klarkovom budućem književnom delu. U svojim najboljim romanima, Kraj detinjstva (1953), Grad i zvezde (1956) i Sastanak s Ramom (1972), Klark na različite načine obrađuje susret naprednog čovečanstva i još superiornije kosmičke civilizacije. Prožeti mistikom, nerazumevanjem i nepoverenjem, ovi komplikovani susreti ilustruju Klarkovo duboko verovanje da kosmos vrvi od inteligentnog života. Ali susret s nepoznatim Klark nikad nije idealizovao. Baš kao i njegov savremenik Stanislav Lem, Klark je svoju priču o preplitanju civilizacija formulisao kao niz upozorenja i nagoveštaja da prvi kontakt neće biti ni brz, ni lak ni lišen rizika.

KJUBRIK, KLARK I KLARK: Ipak, da nije bilo romana 2001: Odiseja u svemiru i istoimenog filma iz 1968. godine, Klarkova slava bi danas bila neuporedivo manja. Film i roman nastajali su paralelno, kao plod zajedničkog saradnje Artura Klarka i Stenlija Kjubrika a kao predložak za priču uzet je već pomenuti Stražar. Saradnja ova dva izuzetna umetnika nije bila jednostavna: Klark je smatran za čudaka koji "živi na drvetu", dok je Kjubrik bio enfant terrible u svetu filma. Svako je vukao na svoju stranu tako da su razlike u pristupu opstale do samog kraja: Kjubrik je u filmu prednost dao artističkim i vizuelnim elementima dok je Klark u romanu bio mnogo direktniji i određeniji. Od početne ideje da se napiše "filmski scenario Kjubrika i Klarka po romanu Klarka i Kjubrika" na kraju je ispao film koji su potpisala oba autora i roman koji je, pomalo sebično, potpisao samo Klark. I tako je nastala nezaboravna priča o monolitu savršenih proporcija koji kroz prostor i vreme prati sazrevanje ljudske rase pripremajući je za susret sa višim intelektom.

Film je podelio gledaoce na one koji nisu ništa shvatili, na one koji su mislili da su nešto shvatili i na one koji su sve shvatili samo to nikom nisu umeli da objasne. I pored toga, publika nije dozvolila da film propadne. Štaviše, Odiseja je i pored svoje zahtevne hermetičnosti i negativnih početnih reakcija na kraju zabeležila neslućeni komercijalni uspeh (preko dvesta miliona dolara čistog profita). Autori su stekli svetsku slavu a film kultni status jednog od najboljih filmova svih vremena, ne samo u naučnofantastičnom žanru.

Klark je bio veoma plodan pisac u svakom pogledu, sa preko sto značajnijih naslova. Razumljivo, tako velik opus bio je i prilično neujednačenog kvaliteta, naročito kada su u pitanju nastavci antologijskih originala. Pritisnut publicitetom, slavom, iščekivanjem i zahtevima armije svojih čitalaca, Klark je napisao tri nastavka Odiseje i još tri nastavka Sastanka s Ramom, ali je taj trud prošao prilično nezapaženo. Knjiga Poslednja teorema koju je Klark napisao u saradnji sa Frederikom Polom, još jednim velikanom SF-literature, biće objavljena posthumno.

Iako je Klark želeo da ga upamte pre svega kao pisca, ljudi će ga se sećati i kao velikog popularizatora nauke i smelog vizionara koji se nije libio da proriče bližu i dalju budućnost. U tekstu napisanom 1945. godine za "Wireless Magazine" Klark je uverljivo predvideo da će geostacionarni sateliti jednoga dana predstavljati komunikacionu kičmu planete, pre nego što je prvi satelit bio i nacrtan a kamoli lansiran. Reč je o satelitima koji se kreću vrlo visoko, na oko 36.000 kilometara iznad površine zemlje. Na ovoj visini brzina kretanja satelita odgovara brzini rotacije planete tako da se satelit nalazi uvek iznad iste tačke globusa. Sve ostale orbite nemaju ovu prednost: satelit je ili brži u odnosu na Zemljinu rotaciju (na nižim orbitama) ili sporiji (na višim) tako da se signal koji satelit emituje može uhvatiti samo u vreme preleta.

STRAĆITI MILIJARDU: I zaista, ispostavilo se da je geostacionarna orbita vrlo dragocen resurs: postoji samo jedna takva kružna putanja i ona se nalazi u ekvatorijalnoj ravni. U čast čoveka koji je prvi predvideo njen značaj i svrhu, ova orbita se danas i zvanično naziva "Klarkovom orbitom". Geostacionarni pojas izdeljen je na "slotove", tj. "parcele" u kojima se nalazi po jedan geostacionarni satelit a oko toga kome ovi slotovi pripadaju (državi koja je lansirala satelit ili državi iznad koje se satelit permanentno nalazi) i dalje se vodi rasprava. Iako se vremenom pokazalo da geostacionarna orbita nije sasvim idealna (striktna ekvatorijalna lokacija, limitiran smeštajni prostor, velika visina orbite koja izaziva merljivo kašnjenje u transmisiji signala), Klark bi, verovatno, zaradio ogromne pare da se setio da svoj koncept na vreme patentira. Umesto toga, napisao je više šaljivih tekstova sprdajući se na sopstveni račun ("Kako sam straćio milijardu dolara u slobodno vreme"). Klark je, osim toga, vrlo rano shvatio koliki značaj imaju informacije u savremenom društvu i kakav se manipulativni potencijal krije u njima: "Ponekad sanjam da je Ted Tarner izabran za američkog predsednika ali da odbija da preuzme dužnost jer ne želi da se odrekne vlasti koju mu daje CNN."

Ideja na koju je Klark takođe bio jako ponosan je "svemirski lift", veoma dugačko i jako "uže" vezano jednim krajem za zemlju a drugim za "sidro" postavljeno iza geostacionarne orbite. Ovakvo uže koristilo bi se za brzo i lako lansiranje satelita: jednostavno, zakačite satelit za uže a onda ga pustite da puzi naviše kao što se majmun penje uz lijanu sve do krošnje drveta. Iako ova Klarkova ideja deluje skoro bizarno, mnogi inženjeri tvrde da je sva potrebna tehnologija uglavnom tu i da kosmički lift može da bude sagrađen u narednih dvadesetak godina.

Nije Klark uvek bio tako uspešan u svojim predviđanjima. Neka od njih bila su sasvim groteskna, poput uverenja da će početkom sedamdesetih utrenirane šimpanze zameniti čoveka u velikom broju trivijalnih poslova. Neka predviđanja ostvarila su se tek delimično (Klark nije predvideo internet u njegovoj današnjoj formi, ali je tvrdio da će "globalna biblioteka" profunkcionisati do 2005. godine). Čak i antologijska Odiseja u svemiru pati od "viška dostignuća" oročenih za početak XXI veka: masivne orbitalne stanice, hoteli u kosmosu, rutinski letovi ka Mesecu i Jupiteru, veštačka inteligencija... Klark je predvideo uspon kompjutera, ali je u tom predviđanju i preterao: današnji kompjuteri umeju da igraju jako dobar šah, ali su još uvek decenijama daleko od toga da steknu svoju "ličnost" kroz sposobnost apstraktnog razmišljanja. Da ne pominjemo kontakt sa vanzemaljskim civilizacijama koji je Klark proricao i očekivao sve do poslednjeg dana života. U svom intervjuu za "Playboy" od 2001. godine, rezignirani Klark ne skriva svoju ogorčenost što se sredstva namenjena ostvarenju prvog kontakta neprekidno smanjuju: "Američki Kongres obustavio je finansiranje istraživanja u pravcu najvažnijeg otkrića u istoriji civilizacije. Ponekad se čovek zapita ima li inteligentnog života u Vašingtonu."

Klark je, ipak, najviše promašio u proceni da će interes čovečanstva za osvajanje kosmosa u budućnosti neprekidno rasti. Tako nešto možda mu je delovalo logično dok je zajedno sa Volterom Kronkajtom za američku televiziju komentarisao epohalne letove Apola na Mesec. Instrumentalizacija osvajanja kosmosa u političke svrhe kako bi se stekao odlučujući poen u hladnoratovskom nadmetanju Klarku je bila strana. On, jednostavno, nije bio spreman da vidi kako se interesi nacionalnih država često kose sa nespornim interesima čovečanstva u celini. Pa opet, evidentni promašaji ne umanjuju značaj Klarkovih proročkih vizija. Ako ništa drugo, Klark nas je naterao da o tim stvarima razmišljamo kao o potencijalno mogućim. Kako je sam govorio: "Da nije bilo ljudi kao što su H. Dž. Vels i Žil Vern, ljudi nikad ne bi shvatili da je let na Mesec izvodljiv. Ja sam srećan kad čujem da su neki mladi ljudi postali kosmonauti zato što su čitali moje knjige."

PUSTINJAK: Klarkov privatan život odvijao se, uglavnom, daleko od očiju javnosti. Nakon kratkotrajnog promašenog braka koji se završio razvodom i bez dece, Klark se 1956. godine, kao zaljubljenik u more i još strasniji ronilac, preselio u Šri Lanku (tada Cejlon) i tamo ostao do kraja života, baveći se pisanjem, podvodnim istraživanjima, davanjem intervjua i vođenjem svoje ronilačke škole (koju će zbrisati katastrofalni cunami iz 2004. godine). Krajem osamdesetih dijagnosticiran mu je postpolio sindrom, progresivno oboljenje koje će ga sve češće vezivati za invalidska kolica. Povremeno je bio na meti žute štampe, prvi put kada se spekulisalo o njegovom (homo) seksualnom opredeljenju, a drugi put kada ga je "Sunday Times" optužio za pedofiliju i iživljavanje nad decom. Iako je policija Šri Lanke sprovela temljenu istragu, ove teške tvrdnje nikad nisi bile potkrepljene dokazima. Klark je svoj revolt izrazio tako što je dve godine odbijao da primi plemićku titulu koju mu je dodelila engleska kraljica.

Sa ovog sveta Klark je otišao skromno, okružen malim krugom prijatelja, poštovalaca i rodbine, bez ikakvih religioznih obreda. Klark nikad nije krio svoj apsolutni ateizam, često naglašavajući da je institucionalna religija "najveće zlo u istoriji čovečanstva". Posebno ga je iritirao monopol vodećih svetskih religija na interpretaciju univerzalnih moralnih načela. Impresioniran brzinom razvoja nauke i čovekovom potrebom da neprekidno uči i širi svoje vidike, Klark je zahtevao da se na njegov grob upiše samo jedna rečenica: "Nikad nije odrastao i nikad nije prestao da raste." Prethodno se pobrinuo da jednu vlas svoje kose pošalje u kosmos, uzbuđen mogućnošću da njegov genetski materijal vaskrsne na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj, dalekoj civilizaciji. Klark je sahranjen u svojoj drugoj otadžbini, na gradskom groblju u Kolombu 22. marta, ali njegovo stremljenje ka zvezdama ni smrt nije uspela da zaustavi.

(Vreme #899)

Superdrama u superbolu

Superbol je danas mnogo više od obične utakmice. Malo Amerikanaca na ovaj događaj gleda kao na obično sportsko finale. Za neke je to prilika da izraze svoj patriotizam i nacionalni ponos, za druge je to neformalni nacionalni praznik (Amerikanci pojedu više hrane samo za Dan zahvanosti), za treće je superbol najveći sajam marketinga (poluminutni termin za reklamu tokom TV prenosa košta preko dva miliona dolara). Tu je i estradni šou u poluvremenu rezervisan za najveće muzičke zvezde (ove godine ta čast pripala je Tomu Petiju). Jednostavno, superbol je četvoročasovni sublimat svega onoga čime se Amerika danas ponosi pred sobom i drugima. Uključujući i prelet borbenih aviona tik iznad glave.

Zašto drugi popularni američki sportovi ne uspevaju za sebe da vežu ovoliku medijsku pažnju? Razlog ne leži samo u činjenici da je fudbal sport koji Amerikanci obožavaju. NFL liga se, po broju odigranih utakmica tokom regularne sezone i plej-ofa, veoma razlikuje od košarke, bejzbola ili hokeja. Tokom regularnog dela košarkaškog prvenstva svaka ekipa odigra preko osamdeset utakmica, dok se u svakom od četiri kola plej-ofa igra na četiri pobede. Ne postoji centralna utakmica sezone, a svaka ekipa ima dovoljan broj prilika da se iskupi za nekoliko poraza u takmičenju. NFL liga je u tom pogledu sušta suprotnost: osam utakmica na domaćem, osam na gostujućem terenu i još tri ili četiri tokom plej-ofa, maksimalno dvadeset. Doigravanje je posebno interesantno jer se u svakom kolu igra samo po jedna utakmica na terenu bolje plasirane ekipe. Jedan slab dan, jedan loš pas ili ispuštena lopta mogu da vas nepovratno izbace iz takmičenja u kome ste do tada briljirali. Popravnih ispita nema, svaka utakmica igra se "na izuvanje", "za sve pare", "do poslednjeg daha", bez ikakvih kalkulacija. Manjak utakmica nadoknađuju kvalitet igre i žestina borbe prikazane na terenu. Zato je lako razumeti zašto finale ovog gladijatorskog takmičenja ima gledanost koja se u Americi meri stotinama miliona, a u svetu milijardama gledalaca. Ove godine u finale su se, na dva potpuno različita načina, plasirali Nju Ingland pejtriotsi i Njujork džajentsi. Pejtriotsi su bili na nivou svoje stare slave (tri osvojena superbola u poslednjih šest godina), protutnjali su kroz regularnu sezonu kao metak kroz stiropor i ostvarili svih šesnaest pobeda, zatim još dve lake pobede u plej-ofu, da bi u superbol ušli kao apsolutni favoriti, već viđeni da ponove savršenu sezonu legendarnih Majami dolfinsa, koji su do titule 1972. godine stigli bez ijednog poraza. S druge strane, Njujork džajentsi su imali sezonu koja nije puno obećavala, naročito u početku, i u plej-of su se plasirali na mala vrata, na takozvanu "vajld" kartu, pre svega zahvaljujući dobroj igri u gostima (pobeda do pobede). U sve tri utakmice plej-ofa bili su ili delimični ili potpuni autsajderi, ali su ih nekako pregurali, pre svega zahvaljujući oštroj odbrani, velikoj srčanosti, tvrdoglavosti i činjenici da su sve utakmice odigrali na gostujućem terenu.

Ipak, šanse Džajentsa u funalu bile su minimalne. Pejtriotsi su, jednostavno, mnogo bogatiji zvučnim imenima. Predvode ih najbolji trener lige Bil Beličik, najbolji kvoterbek Tom Brejdi, obojica sa po tri šampionske titule, imaju stamenu, iskusnu odbranu (Vrabel, Bruski, Semjuel, Harison) i razarajući napad (Velker, Maruni, Folk, Mos). Odbrana Njujorka možda je tek za nijansu slabija (ubitačni Strahan i Umenijora), ali je napad, iako kvalitetan (Bures, Tumer, Džejkobs), mnogo tanji. Ponajviše zato što se na mestu kvoterbeka nalazi Eli Mening, koga ni posle četiri odigrane sezone niko nije uzimao za ozbiljno, možda zato što je reč o mlađem bratu mnogo poznatijeg (i plaćenijeg) Pejtona Meninga (osvojio Superbol prošle godine sa Indijanopolis koltsima). Eli je nebrojeno puta pokazao da ne bira da li baca loptu svojem ili protivničkom igraču, da ume da pogreši kad je to najskuplje i da igra odlično kad to nije mnogo bitno. Nedostaju mu šarm i harizma Toma Brejdija (Eli ima klasičan baby face), Brejdijeva privlačnost za medije (Tomova trenutna veza sa Žizel Bundšen, brazilskim top-modelom, puni američke tabloide), nema impresivne igračke statistike brata Pejtona i generalno je tretiran kao dečko koji je zalutao u NFL. Dodajte na to Koflina, trenera Džajentsa, kome svake sezone najavljuju penziju i koji sa svojih 60 godina manje izgleda kao glavni strateg tima od pedeset grdosija, a više kao simpatični čikica koji je krenuo u parkić na partiju šaha i shvatićete zašto je Njujork prežaljen mnogo pre početka utakmice.

Utakmica je odigrana na prelepom stadionu Glendejl u Arizoni, a sve je bilo kao u Bibliji: epski masovno, veliko i raskošno. Džajentsi su igrali kao i u prethodnim mečevima, drugačije šansu ne bi ni imali: forsirali su dug, siguran napad osvajajući teren u malim zalogajima, dok su u odbrani kidisali na Brejdija koji se sve vreme osećao nelagodno mučeći se da uspostavi pravi kontakt sa svojim hvatačima. To je rezultiralo utakmicom sa malo poena u kojoj se Pejtriotsi nisu najbolje snašli. Pa, ipak, kada je pri vođstvu Džajentsa od 10:7 na nekih osam minuta pre kraja poslednje četvrtine loptu dobio Tom Brejdi, većina je pomislila da će stvari ipak doći na svoje mesto. Brejdi je, naime, nekrunisani kralj fudbalske drame, a titulu je zaslužio neumoljivo dobijajući tesne utakmice u poslednjem napadu svoje ekipe. Dva superbola Brejdi je osvojio skoro na identičan način, pripremivši šut za tri poena u poslednjoj sekundi. Nešto slično desilo se i sada. Na manje od tri minuta pre kraja semafor je pokazivao 14:10 u korist Pejtriotsa. Eli Mening je u poslednjem napadu Džajentsa uradio ono što niko nije očekivao: igrao je kao Tom Brejdi ili brat Pejton. Nije ličio na sebe. U ključnom trenutku mu se osmehnula i sreća: takoreći pridavljen i uvaljan u travu, nekako se iskobeljao iz zagrljaja protivničkih kerbera i skoro nasumično bacio loptu unapred. Bio je to pâs uz koji se obično kaže "pomozi bože", sreća Elijeva pa je u tom trenutku bog bio pored TV ekrana. Lopte se na cirkuski način, malo rukama, malo kacigom, malo u padu, malo na leđa, sa odbranom za vratom, spretno i srećno dokopao Džajents Tajri. Dvadeset sekundi kasnije, sve je bilo gotovo: opet Mening, pas do Buresa, tačdaun, 17:14. U preostalih pola minuta Brejdi je bio nemoćan: uspeo je da zaradi nekoliko bubotki i uputi tri "pomozi bože" dodavanja. Ali, bog već beše ugasio televizor.

Završena je još jedna NFL sezona koju su obeležili neočekivani trijumf njujorških autsajdera, transformacija Elija u Pejtona Meninga, slom nesalomljivih Pejtriotsa, ponovni bljesak nekih starih, skoro zaboravljenih zvezda (Ovens, Mos, Farv), novi rekordi u brojnim kategorijama, jedno ubistvo (nesrećni Šon Tejlor, igrač Vašington redskinsa, ubijen je u svojoj kući u okršaju sa provlanicima), ali i brojni skandali. Jedan od sočnijih (tzv. spygate) napravio je trener Pejtriotsa Bil Beličik, za koga se ispostavilo da je godinama krišom snimao signale koje razmenjuju protivnički treneri i igrači, iako pravila to strogo zabranjuju. Beličik je kažnjen novčano, pretrpeo je i popriličnu moralnu štetu, ali je cela stvar zataškana a trake uništene, pre svega zahvaljujući njegovoj reputaciji i superiornoj igri Pejtriotsa, i pre i posle incidenta. Na radost žute štampe povećao se i broj igrača sa problematičnim ponašanjem, onih koji neumereno uživaju u prebrzoj vožnji, alkoholu, kafanskim tučama, teškim drogama i lakim ženama. Mladost, ludost. Skandal godine ipak je napravio Majkl Vik, mnogo hvaljeni i još više plaćeni kvoterbek Atlanta falkonsa, koji je osuđen na višemesečnu zatvorsku kaznu jer je na svom imanju ogranizovao zabranjene borbe pitbulova, svojeručno daveći u buretu sa vodom pse koji se nisu ponašali dovoljno agresivno.

Sa njim ili bez njega, the show must go on.

(Vreme #892)