Zvuk tišine

Razvoj Mozaika, prvog pravog internet brauzera (u današnjem smislu reči) počeo je 1993. godine, u Nacionalnom centru za superkompjuterske aplikacije (NCSA) Univerziteta u Ilinoisu. Iako začet u skromnim okvirima studentskog kampusa, s nevelikim budžetom i bez jasnih komercijalnih ciljeva, Mozaik se razvijao vrlo brzo i uskoro sasvim nadrastao svoje lokalne okvire. Brojne nezavisne kompanije licencirale su izvorni kod Mozaika i na njegovim temeljima počele da razvijaju inovirane verzije. Ovo rano doba razvoja brauzera bilo je obeleženo velikim koncepcijskim lutanjima, sve intenzivnijom borbom za prve korisnike i neskrivenom željom da se sopstveni proizvod nametne kao standard. Niko, međutim, nije uspeo da napravi značajniji pomak sve dok 1994. godine Džim Klark, osnivač renomiranog Silikon grafiksa, nije okupio nekoliko glavnih NCSA programera pod firmom Mozaik komjunikešens korporejšen. Nakon više sudskih sporova sa rivalskom firmom Spajglas oko toga ko ima legalna prava na ime "

U svetu avijacije nije neobično da međunarodne organizacije i fondacije stimulišu razvoj vazduhoplovstva nudeći bogate nagrade onima koji prvi dostignu određeni cilj. U prvoj polovini prošlog veka bilo je više od stotinu takvih nagrada, a jednu od njih, vrednu 25.000 dolara, osvojio je Čarls Lindberg, prvi čovek koji je preleto Atlantik (1927). Nagrade su imale izuzetno stimulativan efekat na razvoj tada skromne avio-industrije, bizinsa koji u današnje vreme obrće i do 250 milijardi dolara godišnje. Fondacija Ansari X-prize , iza koje stoje tako moćna (i basnoslovno bogata) imena, poput Pola Alena, jednog od osnivača "Majkrosofta", ustanovljena je da bi promovisala jeftin, jednostavan, masovan i svima dostupan let u kosmos. Fondacija je propisala vrlo striktne kriterijume: da biste podigli 10 miliona dolara, potrebno je da od sopstvenih para (bez državnih donacija) napravite letelicu koja će biti u stanju da tročlanu posadu odnese na visinu od 100 kilometara i to ponovite ist

Bila je sreda, 13. decembar 1972. godine, kada je Judžin Sernan, stojeći kao poslednji čovek na Mesecu, rekao: "Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti." Više od trideset godina kasnije, tamo se još niko nije vratio i još se ne zna kada će. Bila je sreda, 14. januar 2004. godine kada se Džordž Buš obratio naciji iz centrale NASA u Vašingotnu. U relativno kratkom, ali emotivno intoniranom govoru koji je više puta prekidan aplauzima, Džordž Buš je nagovestio dalje pravce razvoja američkog kosmičkog programa: "Pre dva veka Luis i Klark krenuli su da ispitaju nepoznata prostranstva Lujzijane, tek kupljene od Francuske. Oni su preduzeli ovu istraživačku ekspediciju u nadi da će njihova otkrića trasirati put za one koji ih slede. Iz istih razloga, Amerika se otisnula u kosmos jer su istraživački duh i želja za razumevanjem prirode deo našeg nacionalnog karaktera. Danas uzim

Nagli porast interesa naučnika za Mars nema mnogo veze sa njegovim astrološkim ili simboličkim značenjima – trenutna grozničava aktivnost prirodna je posledica činjenice da se svakih nekoliko godina Mars i Zemlja nađu na minimalnom rastojanju, pogodnom za prelet međuplanetarnih sondi. Prošlog leta ovo rastojanje bilo je još "minimalnije" nego obično, tako da su mnogi iskoristili priliku da na Mars pošalju nešto svoje. Evropska svemirska agencija (ESA) je poslala sondu Beagle 2, nazvanu po brodu kojim je Čarls Darvin u XIX veku lutao po svetu i ispitivao poreklo vrsta. Ime nije izabrano slučajno jer se i ESA i Čarls Darvin bave fundamentalim pitanjima nastanka i razvoja života. Beagle je, za pojmove kosmičkih ekspedicija, relativno jeftin projekat od samo 50 miliona dolara. Lender, deo koji se meko spušta na Mars, u spakovanom stanju liči na veći kofer zaobljenih ivica a u raspakovanom na izvrnuti kišobran. Težak je oko 33 kilograma i napunjen sofisticiranom mernom opremom koj

Nekad je bila privilegija imati e-mail adresu. Danas je privilegija nemati je. Ili imati samo jednu, malo poznatu, kao u dobra stara vremena. Civilizacija, ili njen progres, ono što zapravo predstavlja "zadovoljavanje potreba koje do juče nisu ni postojale", polako uništava poslednje oaze privatnosti koje su do juče bile neprikosnovene. Taj trend je nezaustavljiv: ljudi dobrovoljno upadaju u mrežu globalnih komunikacija, pristajući da ih ostatak tretira kao uvek prisutan, pasivni objekat koji neprekidno treba zasipati potpuno beskorisnim ili sasvim idiotskim informacijama. Nekad je e-mail bio čudo neviđeno. Moja prva e-mail adresa bila je saxon % vreme . com @ moumee . calstatela . edu , pošta je putovala okolo-naokolo po tri dana dok se konačno ne bi skrasila u jednom redakcijskom računaru. Svaku poruku koju sam razmenjivao sa svojim ispisnicima, srećnim emigrantima na američkim univerzitetima, pobožno sam godinama čuvao, takva je to poezija bila. Uzmimo moje elektronsko poš