Bombardovanje u najboljoj nameri

Osećaš li taj miris? Napalm, sinko! Volim kad ujutru zamiriše napalm, ništa na svetu ne miriše tako... Znaš, jednom smo neko brdo bombardovali dvanaest sati. Kad je sve bilo gotovo, otišao sam gore. Ništa nismo našli, nikog od njih, nijedno telo. Taj miris, miris benzina, celo brdo... Mirisalo je na pobedu.

Pukovnik Kilgor, "Apokalipsa sad"

B-52 Stratofortress nastao je na osnovu dizajna koji je američkoj vojsci predložen početkom 1946. godine pod oznakom XB-52, sa šest elisnih motora i pravim krilom. Godinu dana kasnije prva informacija o tome da armija i Boing rade na dva eksperimentalna modela pojavljuje se u javnosti. U oktobru 1948. godine, glavni dizajner Boinga Ed Vels dobio je instrukcije da iz nacrta ukloni elise i napravi rešenje s mlaznim motorima. Naredni vikend Vels je proveo sa svojom ekipom u sobi jednog hotela u Dejtonu smišljajući superiorno oružje za predstojeće hladnoratovsko doba. Tadašnja američka vojna doktrina imala je tri uporišne tačke: odvraćanje od rata, rešavanje konflikata na način koji odgovara SAD i visok nivo strateške pripravnosti uz razumne troškove.

Kao rezultat nastao je projekat današnjeg B-52 sa osam mlaznih motora i visoko obešenim, pomalo "umornim" krilima koja skoro dotiču zemlju. Model napravljen od balze i prateći elaborat na 33 stranice dopao se generalima tako da je odobrena proizvodnja 13 komada.

Prvi bombarder B-52 našao se na pisti 29. novembra 1951. godine, tačno pre pola veka. Nikada nije poleteo jer je stradao tokom ispitivanja. Premijerni let obavljen je tek 15. aprila 1952, a prvi primerak sa tekuće trake, model A, pojavio se dve godine kasnije. Od 1955. godine armija koristi B-52 u strateške svrhe. Tokom narednih desetak godina B-52 je dobio bolje i jače motore, raznovrsnije i teže naoružanje, povećan mu je dolet i prepravljen je tako da može da leti na malim visinama (svega 60 metara) neopaženo prodirući duboko u neprijateljsku teritoriju. Tokom pedesetih B-52 je potukao brojne rekorde u raznim letačkim kategorijama. U današnje vreme B-52 je značajno modernizovan: može da nosi i do 20 krstarećih raketa, leti u svim vremenskim uslovima, opremljen je većim rezervoarima, savremenim radarima i ofanzivnom avionikom. Piloti su dobili GPS navigaciju, autopilote, IC-vizire i kamere za noćne akcije a razmišlja se i o novim motorima. B-52 je toliko puta menjan iz osnova da zli jezici kažu kako je to jedini avion koji je Boing bar tri puta iznova prodao svom klijentu, američkim vazdušnim snagama.

SMRTONOSNA DUGOVEČNOST: U pogonima u Sijetlu i Vičiti do kraja 1962. godine proizvedena su ukupno 744 ovakva bombardera od kojih je poslednjih stotinak iz serije H još u operativnoj upotrebi. Smatra se da je B-52 jedan od četiri najbolja aviona koja je Boing ikad napravio (uz bombarder iz Drugog svetskog rata B-29 i dva putnička aviona, 737 i 747).

Tajna dugovečnosti B-52 leži u raznovrsnosti naoružanja koje može da ponese i upotrebi u svim vremenskim uslovima širom planete. Zahvaljujući mogućnosti dolivanja goriva u letu, dolet bombardera ograničen je jedino materijalom od koga je napravljena posada. U početku, buff je bio korišćen kao interkontinentalni strateški bombarder opremljen raketama sa atomskim i hidrogenskim bojevim glavama. Bilo je to vreme hladnog rata, B-52 je bio jedna od njegovih "maskota" iako nije ispalio nijedan nuklearni projektil. Kako se menjala strateška situacija na planeti, tako su se za B-52 pronalazile nove namene: bombardovanje klasičnim, hemijskim i zapaljivim bombama, obaveštajne i patrolne misije, polaganje mina, transport naoružanja, borba protiv brodova, elektronsko ometanje ili puka demonstracija sile. Praktično da nema naoružanja koje B-52 ne može da ponese. Iako ubedljivo najstariji u američkoj vazdušnoj floti, dva puta stariji od proseka, B-52 je u ovom pogledu mnogo fleksibilniji od svojih mnogo ambicioznije zamišljenih naslednika (B-1 i B-2). Nije zato za čudo da B-52 ima osiguranu budućnost u američkim vazdušnim snagama bar do 2040. godine.

Razmere razaranja koje je B-52 proizvodio gde god bi se pojavio u akciji mogu se uporediti jedino sa učinkom atomskih bombi bačenih na Japan. B-52 je prvi put upotrebljen u Vijetnamu 17. juna 1965. godine. Tokom prvih sedam godina svog ratnog angažmana, do 1971. godine, buffovi su izveli oko 84.000 borbenih misija i prosuli oko 2.200.000 tona raznoraznih bombi (klasičnih, hemijskih, bioloških ili zapaljivih), da bi na vrhuncu rata (1968, 1969) izvodili i po 20.000 naleta godišnje. Poređenja radi, ukupna snaga dve atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki nije prelazila 35.000 tona TNT-a.

Svoju zastrašujuću snagu B-52 je naročito iskazivao tokom brojnih kampanji kada je vojska angažovala praktično sve što može da leti i pravi štetu. Prva takva kampanja Rolling Thunder trajala je pune tri godine (1965 – '68) i završena je sa oko 630.000 tona bombi bačenih na Severni Vijetnam. Usledile su jednako masivne operacije Arc Light i Linebacker I. Na meti su se, u početku, nalazili mostovi, magacini i rute za snabdevanje kojima su snage Severa transportovale velike količine municije i naoružanja, a kasnije i sve što se kreće. Iako američki veterani danas tvrde kako su buffovi "nemilosrdno lomili kičmu neprijatelju", strateški efekti bili su manji od očekivanih jer su žilavi Vijetnamci neumorno popravljali porušeno, ne obazirući se preterano na vlastite gubitke.

Kako je to izgledalo sa zemlje? "Bio je to apsolutni pakao", kaže Vijetnamac Nu Tang koji se tada borio protiv Amerikanaca i posle o tome napisao knjigu. "Kada sam prvi put osetio detonacije, mislio sam da sam se našao usred apokalipse. Delovi tela leteli su kroz vazduh kao konfete. Gledao sam kako ljudi oko mene gube razum, potpuno izbezumljeni od straha. Neki su doživeli nervni slom od koga se nikad nisu oporavili ili su, jednostavno, dezertirali, bežali u Kambodžu ili prešli na drugu stranu." Iza buffova ostajala je sablasna pustoš nalik na Mesečeve pejzaže, od velikih džungli ne bi ostao nijedan list, tu i tamo štrčala je tek po koja nagorela čačkalica, patrljak koji je podsećao na pređašnje stablo. Do savršenstva je razrađen sistem bombardovanja po "boksovima": da bi se "sterilisala" četvrtasta meta od oko tri kvadratna kilometra, recept je propisivao 6 buffova, svaki sa po 100 bombi od 250 kilograma.

KAMBODŽA, VIJETNAM, IRAK...: Bombardovanja Kambodže počela su marta 1969. sa ciljem da se unište tamošnje komunističke baze i linije za snabdevanje. Odluku o tome krišom su doneli Nikson i Kisindžer, tokom jednog doručka u Pentagonu. Operacija je, logično, nazvana Breakfast. Tokom narednih 14 meseci, Kambodžanci su 3630 puta bombardovani tepih-tehnikom, uglavnom u strogoj tajnosti, sve dok nije iskompletiran čitav operativni "jelovnik": Lunch, Snack, Dinner, Dessert, Supper... Strateški cilj nije postignut, ali je izginulo oko pola miliona Kambodžanaca, zemlja je potonula u anarhiju a princ Norodom Sihanuk je svrgnut s vlasti.

Krajem 1972. godine, u nastojanju da obezbedi bolju pregovaračku poziciju pred završetak rata, Ričard Nikson je predao celokupnu operativnu komandu generalu Ričardu Mureru, komandantu združenih vojnih snaga, naređujući da se rat dobije po svaku cenu. Tako je 18. decembra 1972. započela operacija Linebacker II. Tokom 11 dana buffovi i ostali bombarderi izveli su oko 3000 letova i bacili 40.000 tona eksploziva na strateške ciljeve iznad 20. paralele. Vijetnamske snage uspele su da obore 15 bombardera i zarobe 31 člana posade. Ova kampanja označila je i kraj američkog angažovanja u Vijetnamu. Nedugo pošto je B-52 bacio svoju poslednju bombu, Henri Kisindžer je 27. januara 1973. godine potpisao Pariski mirovni sporazum.

Tokom operacije Pustinjska oluja u Kuvajtu i Iraku B-52 je doživeo svoju "renesansu". Ponovo je primenjena vijetnamska tehnika tepih bombardovanja iako član 51 Ženevskih protokola zabranjuje slepo zasipanje teritorija bombama. Buffovi su izbacili oko 40 odsto ukupnog eksplozivnog materijala, od toga preko 60.000 klaster bombi. Bombardovanje je nazvano hirurškim, ali statistike govore suprotno: izbačeno je samo 7000 tona navođenih bombi i oko 82.000 tona onih "glupih", uglavnom na ćoravo i sa velikih visina, u "komadima" od 250 i 400 kilograma. Američki generali tvrde da drugog izbora nije ni bilo, pošto su ciljevi raštrkani i nemaju dovoljnu "gustinu". Naročito je stradao irački grad Basra koji su Amerikanci proglasili "zonom slobodnog gađanja", "legitimnim vojnim ciljem" i "gradom-kasarnom", iako je u njemu do pred rat živelo 800.000 civila. Razaranje grada imalo je biblijske proporcije. Los Angeles Times od 5. februara 1991. piše kako se Basra pretvorila u "paklenu mešavinu dima i vatre", da "u plamenu nestaju čitavi blokovi zgrada", da se od prašine "sunce ne vidi po nedelju dana", da su "ulice prepune leševa koje niko nema da pokupi" i da su "rupe od bombi velike kao fudbalska igrališta". Ovakvi krateri verovatno su nastajali od laserski navođenih bombi GBU-27 i GBU-28, teških 1000 i 2500 kilograma. Kada ni to nije bilo dovoljno, korišćene su bombe napunjene visoko zapaljivim etilen-oksidom (ove bombe u zoni rasprskavanja formiraju fini aerosol čija detonacija uništava praktično sve u krugu od oko 50 metara, apsorbujući sav raspoloživi kiseonik iz vazduha) ili bombe teške 7500 kilograma namenjene za uništavanje minskih polja čije "kolateralno dejstvo" kod čoveka izaziva prskanje bubnih opni i unutrašnjih organa. Oni koji su optuženi (do danas bez konkretnih dokaza) za posedovanje apstraktnog oružja za masovno uništenje postali su žrtva takvog istog oružja, samo vrlo realnog.

... SRBIJA, NAJZAD: Linija fronta bila je takođe "saturisana" ogromnom količinom bombi koje su buffovi sejali za sobom. Irački vojnici u pesku, odsečeni od centralne komande, dezorijentisani i prepušteni sami sebi bili su laka meta bez odbrane, i sasvim je moguće da su bombarderi, u ubilačkom transu, usmrtili više od 100.000 vojnika. Njihov tačan broj možda naslućuju jedino vozači buldožera koji su leševima napunili 49 masovnih grobnica. Irak je opominjući primer da B-52 ubija i godinama pošto eliminiše svoj primarni cilj (u skladu s geslom "bomba odmah – smrt malo posle"). Oni koji su nekako preživeli rat i zatekli se u razorenom Iraku, zemlji bez fabrika i sredstava za život, stradali su na kraju od bolesti ili gladi.

Nažalost, B-52 nije mimoišao ni nas. Prvo je upotrebljen kao "sredstvo za ubeđivanje", tokom pokušaja Ričarda Holbruka da Miloševića u poslednji čas privoli na sporazum iz Rambujea. Dok je početak bombardovanja visio u vazduhu a razgovori još bili u toku, eskadrile B-52 su vrlo upadljivo dislocirane iz svojih američkih baza i prebačene na britanske aerodrome, sa naređenjem da budu spremne za akciju u roku od par časova. Kada je 24. marta 1999. godine postalo jasno da su pregovori propali i da je rat počeo, prvi avioni koji su konkretno upotrebljeni bili su upravo buffovi. Poleteli su sa aerodroma u Ferfordu i na nas ispalili krstareće rakete a da nismo videli ni mi njih ni oni nas. Kasnije su korišćeni najčešće na Kosovu, "igrao" je uglavnom "irački repertoar", što znači da su nas gađali čime su stigli i kako su stigli.

Leteća "kaznena ekspedicija" bombardera B-52 trenutno uteruje pravdu u Avganistanu. Operacija teče glatko, jedini problem je nedostatak zvučnih, spektakularnih meta. O daljim planovima buffova zasad se ništa pouzdano ne zna, ali se sa imenima novih "domaćina" uveliko špekuliše.

Naravno, ko "radi" taj i greši, piloti B-52 nisu nikakav izuzetak. Stejsi Hausholder, jedan od bilota B-52, kaže: "Ako s neba na vas iznenada počnu da pljušte vatra i sumpor, možete se opkladiti da B-52 stoji iza toga." Ispod eufemizma "kolateralna šteta" kriju se desetine hiljada nedužnih ljudi čiji je jedini greh to što su se našli ispod buffa u pogrešno vreme. Brojne mirovne organizacije stavljaju B-52 na vrh liste oružja namenjenog slepom uništavanju. Istorija njegove upotrebe, smatraju mnogi, predstavlja neprekinuti lanac masovnih ratnih zločina. Bombardovanje delte Mekonga tokom vijetnamskog rata, jedne od najnaseljenijih svetskih regija, nesumnjivo spada u zločin takve vrste.

Pilote bombardera tradicionalno prati glas da o svojim žrtvama razmišljaju koliko i porno zvezde o moralu nakon pedeset snimljenih filmova. Nije zabeleženo da se neko od njih iskreno pokajao zbog onoga što je uradio – uvek postoji odgovorno lice koje će naći opravdanje bez obzira na količinu prolivene krvi. Sećate li se Džejmija Šeja kome je pripala neugodna dužnost da objasni grešku pilota koji je masakrirao izbegličku kolonu kod Uroševca? "Pilot je izbacio bombu u najboljoj nameri, kao što se to i očekuje od treniranog vojnika jedne demokratske zemlje."

"Bacanje bombi u najboljoj nameri", eto čime će se B-52 baviti i u narednih nekoliko decenija.

Druga strana slave

Na stotine buffova uništeno je u nesrećama, uglavnom u blizini matičnih aerodroma, tokom poletanja i sletanja. Najveći broj katastrofa zbio se u dve kalifornijske baze Castle i Beale. U nekim slučajevima piloti su sačuvali živu glavu samo zahvaljujući katapultirajućim sedištima. U većem broju slučajeva, međutim, piloti su bili otpisani zajedno sa avionom. Dešavalo se i da do udesa dođe iznad okeana, sasvim neočekivano, ili da avion naprasno nestane sa radara. Nekoliko "tvrđava" je i bukvalno "isparilo", ostaci letelica nikad nisu nađeni. Dva udesa su, međutim, mnogima ostala u sećanju...

Tokom pretakanja goriva u letu jedan B-52 opremljen sa četiri atomske bombe sudario se 17. januara 1966. (prema drugim izvorima – 19. januara) sa avionom-tankerom KC-135A i srušio u blizini španskog mesta Palomares. U naselju je izbila panika jer se pronela vest da je čitava okolina kontaminirana radioaktivnim materijalom. Kako bi smirio stanovništvo, Franko je na mesto nesreće poslao sekretara vlade i naredio mu da se demonstrativno okupa u lokalnom bazenu. Ne zna se da li je sekretar ovo preživeo ili ne. Mesto je na kraju ipak evakuisano a čitavo područje ubrzo je kupila američka vlada i ogradila ga jakom ogradom. Površinski sloj zemljišta je skinut i otpremljen u SAD na dekontaminaciju.

Drugi značajan incident desio se 21. januara (22. ili 24. po drugim izvorima) 1968. godine, oko deset kilometara od Tule na Grenlandu, kada je kokpit aviona zahvatio požar. Pilot je uspeo da se spusti na led, ali je letelica nakon jednog kilometra sankanja eksplodirala. U njoj su se nalazile četiri hidrogenske bombe, ukupne snage od oko milion tona TNT-a. Plutonijum iz detonatora teško je kontaminirao mesto koje su Eskimi decenijama koristili za ribolov. Upravo zahvaljujući prisebnosti jednog od domorodaca koji je pecao u blizini i pozvao pomoć, posada je spasena. Delovi bombi nađeni su vrlo brzo, ali sama nuklearna punjenja nisu – nestala su u dubokom moru ispod debelog sloja leda.

Premijera i repriza

U februaru 1991. godine, baš na vrhuncu operacije Pustinjska oluja, dvanaest teško natovarenih buffova poletelo je ka mestu Tadži, pedesetak kilometara severno od Bagdada. Na meti su se našla postrojenja u kojima su Iračani, prema američkim obaveštajnim podacima, proizvodili delove za dalekometne projektile i rakete. Za nekoliko sati tepih bombardovanja sa velike visine, u stilu velikih savezničkih akcija iznad nemačkih gradova s kraja Drugog svetskog rata, prosuto je oko 140 tona konvencionalnog eksplozivnog materijala, sve dok cilj nije zbrisan s lica zemlje. Bila je to "majka svih bombardovanja" kao poklon za Sadama Huseina koji je tek iščekivao "majku svih bitaka".

Rat se završio i postrojenje kraj Bagdada je ponovo podignuto i pušteno u rad. Nakon sedam godina izbila je nova iračko-američka kriza i avioni su ponovo poleteli, ovoga puta u sklopu operacije Pustinjska lisica. Cilj je bio isti, piloti su bili isti, buffovi takođe (doduše u nešto manjem broju), ali je naoružanje bilo savremenije. Stara epizoda je reprizirana s malim izmenama i identičnim rezultatom. Ovoga puta krstareće rakete obavile su posao sa sigurne distance.

Lična karta B-52

Osnovna namena: teški bombarder
Proizvođač: Boeing Military Airplane Co.
Pogon: osam Pratt & Whitney TF33-P-3/103 turbofan motora
Potisak: 60.000 daN
Dužina: 48,5 metara
Visina: 12,5 metara
Raspon krila: 56,4 metra
Maksimalna brzina: 1050 km/h (0,86 maha)
Plafon leta: 15.150 metara
Težina praznog aviona: 83 tone
Maksimalna težina: 220 tona
Dolet: 14.200 kilometara (bez dolivanja goriva)
Naoružanje: oko 32 tone svih vrsta bombi, mina i projektila
Posada: komandir, pilot, radarista, navigator i elektroničar
Cena: 74 miliona dolara
Inventar: 85 u aktivnoj službi, 9 u rezervi

(Vreme #570)

Linux i filozofija otvorenog koda

U današnjoj Srbiji, zemlji koja tek prolazi kroz fazu vulgarnog kapitalizma gde se celokupna poslovna logika svodi isključivo na slogan Show me the money, očigledno favorizovanje Majkrosofta od strane vlasti donekle ima svoje racionalno opravdanje: vezivanjem za svetskog softverskog giganta sa prepunom kasom, tradicijom, razrađenom poslovnom i marketinškom mašinerijom, država ne rizikuje da se zaglavi u informatičkom ćorsokaku. Međutim, šta je sa nama, običnim ljudima? Nije li Bil Gejts i bez nas već dovoljno bogat? I kako će se Majkrosoftova poslovna logika ("ništa džabe") uklopiti u naš lokalni milje gde, recimo, jedan piratski cd-klub sa Vračara distribuira više programa po Beogradu nego Majkrosoft po čitavoj istočnoj Evropi? Sve dok postoji alternativa – legalna, jeftina i pristupačna – niko ne bi trebalo da je se unapred odriče. A ona se, u Majkrosoftovom slučaju, zove Open Source.

Priča počinje 5. oktobra 1991. godine kada se Linus Torvalds, u to vreme student koledža u Helsinkiju, obratio preko interneta svojim kolegama i najavio Linux, novi operativni sistem za personalne računare: "Tek je dostigao onaj nivo na kojem se može smatrati upotrebljivim, a možda i ne (zavisno od toga šta vam treba). Voljan sam da ga publikujem i učinim dostupnim za saradnju. Oznaka verzije je 0.02..."

UNIX KORENI: Linus je, zapravo, eksperimentisao sa Minixom (maketom Unix operativnog sistema), u to vreme vrlo popularnom edukativnom alatkom među studentima koji tek uče programiranje. Ako parafraziramo g. Sadama Huseina, moglo bi se reći da je Unix "majka svih operativnih sistema", stabilan i pouzdan paket koji uz to lepo funkcioniše na računarima svih boja i zastava: od onih personalnih, preko radnih stanica pa sve do onih najvećih. Minix je, nažalost, patio od nedostatka vizije čoveka koji ga je stvorio. Alen Tanenbaum uporno je odbijao zahteve svojih studenata da u skučeni Minix doda nove stvari: "Ti studentski zahtevi su me izluđivali, bilo ih je na hiljade. Odbijao sam ih bez izuzetka, hteo sam da Minix ostane dovoljno malen kako bi ga studenti razumeli za samo jedan semestar." Da stvar bude gora, Tanenbaum je sva prava za komercijalnu distribuciju Minixa preneo na Prentice Hall koji je, opet, napravio lep profit prodajući svaku kopiju za 150 dolara. Loš Tanenbaumov potez dodatno je istakao stanje na tadašnjem softverskom tržištu – postojao je ogroman broj besplatnih programa za Unix, ali nije postojala besplatna verzija samog Unixa. Štaviše, Unix je u to vreme bio izuzetno skup – cena jedne kopije kretala se oko 1500 dolara.

Torvalds je krenuo da piše Linux, svoju verziju Unixa, bukvalno od nule. Na taj način nije kršio bilo čija autorska prava ili potkradao ono što Majkrosoft danas naziva "intelektualnom svojinom". Linus je radio prilično grozničavo: "Počelo je kao običan školski projekat. Dodavao bih ovo ili ono tu i tamo. Najednom, Linux je počeo da liči na normalan operativni sistem. Nisam bio zainteresovan da dobijem posao niti da napravim pare. Više od pola godine sedeo sam ispred kompjutera bez osećaja za svet oko sebe. Nisam imao nikakav društveni život. Jeo sam. Spavao. Pisao Linux." Njegova mama Ana bila je na ivici očajanja: "Da bi Linus bio srećan, bilo je dovoljno da ga stavite u klozet za metle, ubacite mu kompjuter i povremeno ga hranite hladnim rezancima. Kako je uopšte mislio da nađe neku finu curu za sebe?" Finci su, inače, odlični programeri. Linus kaže da im prirodne okolnosti idu na ruku: "Vreme je odvratno, tokom šest zimskih meseci jedva da i sviće. Možete da birate: programiranje, seks ili piće. Ja sam se opredelio za ovo prvo."

Razvoj Linuxa bio je munjevit – prva upotrebljiva verzija (0.03) pojavila se 26. oktobra 1991. Mesec dana kasnije usledila je verzija 0.10, a broj ljudi koji su volonterski radili na Linuxu počinje da raste velikom brzinom. Marta 1992. godine Linus objavljuje verziju 0.95 uz napomenu da je Linux "skoro spreman" za poslovnu upotrebu i da neće objaviti verziju 1.00 sve dok iz programa ne istrebi sve greške. Godinu i po dana kasnije Linus je publikovao verziju 0.99 asimptotski se približavajući zacrtanom cilju. Međutim, ni tu nije stao, tako da razvoj Linuxa traje do današnjih dana. Aktuelna verzija Linuxa nosi oznaku 2.4 a Linux i srodni programi u pojedinim segmentima drže od 15 do 90 odsto tržišta. Linux je i dalje potpuno besplatan i svima dostupan.

ISKORISTI I DAJ DALJE: Svoj uspeh Linux najvećim delom duguje licenci za korišćenje koja ga je pratila. Ova licenca, iako kasnije prerađivana i pojašnjavana, udarila je temelje onoga što se danas naziva Open Source ("otvoreni izvor") zajednicom. Programi koji su deklarisani kao Open Source moraju da ispunjavaju nekoliko osnovnih uslova. Pre svega, ovakvi programi mogu se slobodno umnožavati i distribuirati, bilo besplatno bilo komercijalno. Drugim rečima, iako je Linux potpuno besplatan, bez obrzira na to ko ga i u koje svrhe koristi, niko vam ne brani da ga zapakujete u šarenu hartiju, stavite na njega sopstvenu etiketu i legalno ga prodajete kome god želite. Majkrosoftovi programi imaju mnogo restriktivnije licence: program nije besplatan, ne sme da se kopira, pozajmljuje ili redistribuira. Naravno, i Linuxova licenca ima svoje finese: ona vam dozvoljava da softver (pre)prodajete po sopstvenom nahođenju, ali vam ne dozvoljava da onome kome softver prodate zabranite da radi tu istu stvar. Eh, zvuči logično?

Drugi važan uslov je da svaki Open Source program mora da prati tzv. izvorni kod, zapravo celokupan "materijal" koji programeri unose u svoje kompjutere od koga se procesom tzv. kompilacije pravi finalni proizvod tj. program. Uprošćeno rečeno, Open Source softver se distribuira pod etiketom "nema laži, nema prevare". Ako imate malo vremena i malo veća kompjuterska znanja, uvidom u izvorni kod lako možete da utvrdite da li program zaista radi ono što je na njemu deklarisano ili vas, može biti, krišom špijunira. Majkrosoft, naravno, nikad ne isporučuje izvorni kod uz svoje programe smatrajući ga svojom intelektulanom svojinom, tako da danas niko sa sigurnošću ne može da kaže kako Majkrosoftovi programi funkcionišu i da li, recimo, imaju "zadnja vrata" preko kojih Majkrosoft posmatra svoje klijente. Majkrosoftovi programi su poput automobila sa zavarenom haubom: ne znate ni broj cilindara, ni kubikažu motora, nema promene ulja ili održavanja akumulatora – za lepe novce kupujete crnu kutiju koja ili radi ili ne.

Open Source licenca zvuči toliko liberalno da je jednostavno neverovatno kako neko uopšte ima interes da piše programe po ovim pravilima. Nije teško zaključiti da ovakav koncept (najčešće besplatnog, svima dostupnog proizvoda) može da opstane samo u svetu informatike. Kada bi postojao Open Source standard u domenu ugostiteljstva, poslastičari bi bili dužni da šampite dele besplatno, uz recept kako da ih sami napravite ako vam se dopadnu. Pa ipak, neki od Open Source programa po svojoj popularnosti i kvalitetu daleko nadilaze sve konkurente zajedno: dok surfate internetom, imate više od 60 odsto šansi da se sa druge strane vaše internet veze nalazi Apache, najpopularniji internet server današnjice. Još su vam manje šanse da prilikom slanja ili prijema svoje e-mail poruke zaobiđete sveprisutni Sendmail, takođe Open Source proizvod. A takvih primera ima još, naročito u domenu internet softvera.

JEDNOMESEČNI DIKTATORI: Kako se uopšte pišu ovakvi programi? Na njima obično rade ljudi koji žele da reše problem koji su iskusili na sopstvenoj koži. Programiranjem se bave u slobodno vreme, "o svom ruvu i kruvu", za ljubav sopstvene taštine i virtuelne slave. Obično su rasuti širom sveta, ali u eri interneta ovo ograničenje jedva da je vredno pomena. U radno vreme većina njih angažovana je u srodnim tehničkim granama, pogotovu u informatici i telekomunikacijama. Njihovim volonterskim radom rukovode ili nesporni autoriteti u pojedinim oblastima, ili "diktatori" koji se rotiraju na mesečnom ili godišnjem nivou, ili "odbori" koji zasedaju na internetu i donose odluke većinom glasova. Pravilo je da se od samog pisanja programa ne zarađuje ništa, iako se mestimično naplaćuju konsultativne usluge ili "izlazak na teren". Čist socijalizam. Ako mislite da zbog ovakvog načina rada Open Source zajednica kuburi sa radnom snagom tj. programerima – grdno grešite. Nikad nije bilo teže steći ime u tom društvu nego danas. A to je i razumljivo – onaj ko uspe da uđe u Torvaldsov tim, može da bude siguran da će ući i u bilo koji drugi.

Open Source je trn u oku pravovernih Gejtsovih sledbenika koji ne biraju argumente kojima bi dokazali da je čitav koncept protivprirodan i dugoročno osuđen na propast. Po njima, Linux kompanije loše stoje na berzi – samim tim i Linux je loš. I zaista, tačno je da se oko besplatnog Linuxa namnožilo dosta firmi koje od njega pokušavaju da naprave profit. Kompanije koje se bave komercijalnom distribucijom Linux paketa, kao što su Redhat i Caldera, tek ove godine iskazuju prve pozitivne finansijske rezultate, a giganti kao što su Hewlett-Packard i IBM tek pokušavaju da nađu svoje mesto u Open Source zajednici. Kao i čitav elektronski biznis, i ovaj je iz faze suviše optimističnih očekivanja prešao u fazu realnog i mogućeg, što se odrazilo i na vrednost akcija. Međutim, Linux nije vezan ni za jednu firmu na način na koji je Windows vezan za Majkrosoft. Propast Majkrosofta predstavljala bi, najverovatnije, i kraj za Windows, dok bi propast svih srodnih firmi Linux ipak preživeo. Ma kako to socrealistički zvučalo, Linux je u najvećoj meri kolektivna baština čitavog sveta. Takođe, ne stoje zamerke da je sam Open Source koncept protivprirodan i da se kosi sa elementarnim ekonomskim zakonima po kojima se "nešto" ne može dobiti za "ništa". Programiranje u slobodno vreme mnogi programeri ne smatraju finansijskim gubitkom i zato ne insistiraju na novčanoj nadoknadi (većina njih ionako ima solidno uhlebljenje na drugoj strani). Zahvaljujući internetu i globalnom razvoju telekomunikacija, materijalni troškovi razvoja i distribucije softvera praktično su zanemarljivi, tako da programeri nisu na šteti. Kako je lepo primetio Ganeš Prašad, jedan od gurua Open Sourcea, reč je o ekonomskoj transakciji tipa "ja ne gubim, ali ti možda dobijaš", transakciji koja se odigra kad god nekom usitnite novac ili mu pozajmite olovku da potpiše ček.

NOĆ VEŠTICA: Da je Open Source koncept ozbiljna pretnja Majkrosoftu potvrđuje i dokument koji je pred Noć veštica 1998. godine procureo iz Majkrosoftove centrale u Redmondu. Nakon relativno korektne i skoro nepristrasne analize, autori dokumenta Vinod Valopili i Džoš Koen zaključuju da je Open Source ozbiljan takmac (pre svega u domenu internet softvera) koji u bliskoj budućnosti ozbiljno preti da umanji Majkrosoftove prihode. Autori opovrgavaju i tezu da Open Source programi ne mogu da dostignu kvalitet onih komercijalnih: "Oni su se iskazali u veoma kritičnim situacijama, a sam Linux po mnogo čemu prevazilazi kvalitet komercijalnih Unix distribucija." Majkrosoft nije opovrgao verodostojnost ovog dokumenta, ali je pokušao da degradira njegov značaj tvrdeći da je reč o običnoj inženjerskoj spekulaciji koja ne odražava zvaničan stav kompanije.

Trenutak objavljivanja "dokumenta iz Noći veštica" uzima se za početak otvorenog sukoba dve nepomirljive koncepcije. Bez obzira na intimne simpatije autora ovog teksta, mora se priznati da Majkrosoft ima svojih prednosti: u mnogim segmentima softverskog tržišta, Majkrosoft je apsolutni monopolista koji diktira pravac tehnološkog razvoja. Osim toga, Majkrosoft ne pati od dezorijentacije koja često prati Open Source zajednicu. Dok Majkrosoft svoje ljude debelo plaća i od njih može da zahteva da rade ovo ili ono, iza šarolike Open Source zajednice ne stoji nikakav nesporan, firmiran autoritet – u njoj svako može da vuče na svoju stranu, da radi šta hoće i da, na kraju, za to nikom ne odgovara. Majkrosoftovi programi su vizuelno ispolirani, doterani i generalno se uvlače pod kožu, pre svega početnicima, dok programi za Linux zahtevaju malo vežbe, koncentraciju i prilično liberalan pogled na pitanja estetike. Sada se i tu stvari pomalo menjaju – recimo da pingvin Tux, oficijelna maskota Linuxa, izgleda vrlo simpatično.

Dve prirode: Linus protiv Bila

Nema nikakve sumnje da je Linus Torvalds najveći poslovni i idejni protivnik Bila Gejtsa i jedini sposoban da uzdrma njegovo carstvo na duge staze. Dok su takve veličine kao što su Lari Elison (jedan od najimućnijih ljudi planete, direktor Oraclea, vodećeg proizvođača softvera za baze podataka) i Skot Meknili (direktor Sun Microsystemsa, firme koja distribuira Solaris verziju Unix operativnog sistema i uspešno razvija programski jezik Java) zabeležili tek poneki sitan poen u neobjavljenom ratu protiv Majkrosofta, tvorac Linuxa uporan je na vlastitom kursu "kritike vulgarnog redmondizma". Linus je nesporni autoritet, istinski Open Source idol čija je reč i dalje presudna u svim značajnim pitanjima koordinacije rada hiljada članova Linux zajednice. Iz ovog kolektivnog, planetarno rasutog koeficijenta inteligencije, Linus izvlači maksimum na veoma impresivan način, uspešno balansirajući između Open Source čistunaca koji smatraju da će Linux opstati samo dok je potpuno besplatan i nezavisnih kompanija koje od Linuxa pokušavaju da naprave profit.

I u pristupu krajnjim korisnicima Gejts i Torvalds se dijametralno razlikuju: dok se Gejts obraća ogromnoj armiji relativno neukih i još većoj gomili sasvim tupavih korisnika nudeći skup softver prepun funkcija koje im nikad neće zatrebati, Linus se okreće relativno maloj grupi najpametnijih i najsposobnijih, računajući da će se njihov rani entuzijazam Linuxu globalno isplatiti na duge staze. Dok se Gejts trudi da animira one koji mogu da plate i ono što im ne treba, Torvalds se trudi da sasluša one koji znaju šta im treba, čak i ako nemaju para za to. Dok je Gejts oko sebe izgradio kult zasnovan na moći i novcu, Linusova mitska figura sazdana je, pre svega, na etičkim principima.

I pored svog neizmernog imetka, Gejts je inferioran u skoro svemu ostalom: iako postoje legende da je u mladosti bio genijalni programer, njegovo "delce" ipak je skromno u odnosu na Linusovo. Linus je samostalno napisao mali, kompletan operativni sistem dok je još bio na koledžu. Dok je mladi Gejts nazivao lopovima svoje kolege koje su kopirale njegove mediokritetske programe preteći im sudom i robijom, Torvalds je laka srca svoje delo besplatno podelio sa čitavim svetom. Gejts svoja izlaganja obično počinje tako što naglašava kako mu je želja da usreći druge ljude, filozofski obrađujući svoj marketinški slogan Where do you want to go today. Na drugoj strani, Linus je prilično zabavan i duhovit čovek koji ne krije da je njegov životni kredo sasvim drugačiji: "Sve što sam uradio – uradio sam samo iz zadovoljstva".

Gejts uživa u skupim stvarima, vozi najskuplji i najveći leksus još od vremena kada je Majkrosoft napravio prvu verziju Windowsa i živi u čardaku "ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom" o čijoj se vrednosti samo nagađa. Kad nije u Redmondu, Gejts voli da odseda po hotelima "gde prazna supa košta koliko i kapara za polovan auto". Torvalds, opet, ne žuri preterano da svoj rad naplati u kešu: još uvek vozi običan zeleni pontijak koji je kupio još 1997. kada se iz Finske preselio u Kaliforniju. Kada je njegova četvoročlana porodica prerasla stan u kojem je živela, iznajmio je prvu slobodnu kuću – odmah preko puta, mrzelo ga je da ide dalje. Iako je trenutno zaposlen u prilično tajanstvenoj kompaniji Transmeta, ne postoje (barem spoljašnji) znaci da je Linus za kratko vreme zgrnuo silan novac. I dalje kupuje isključivo broširane knjige jer smatra da su one sa tvrdim povezom preskupe i izvodi suprugu na suši u skromni narodski restoran gde kompletan obrok ne prelazi dvadeset dolara.

(Vreme #553)

Supersonično zakucavanje

Neće pa neće. Jedino tako bi se mogla opisati situacija u koju je trenutno zapala NASA, američka agencija za svemirska istraživanja, nakon još jednog poduhvata koji je doživeo tužan kraj pre nego što je zapravo i počeo (još su sveža sećanja na fijasko od pre dve godine kada su se dve sonde upućene ka Marsu misteriozno "ućutale" neposredno pred ciljem). Prvi primerak letelice X-43, od koje se očekuje da revolucionarno izmeni ljudske predstave o letenju i u svojoj klasi glatko obori sve dosadašnje brzinske i visinske rekorde, preventivno je uništen detoniranjem eksplozivnog punjenja prikačenog na letelicu svega nekoliko sekundi pre aktiviranja vlastitog pogona.

NASA je budžetska institucija koja već godinama pati od nedostatka adekvatnog finansiranja i pomanjkanja interesovanja američke (pa i svetske) javnosti za vazduhoplovna i svemirska istraživanja. Da stvar bude još gora, došlo je do smene u Beloj kući: koliko-toliko naklonjene demokrate nasledili su republikanci koji nikad nisu krili da nemaju mnogo sluha za velike investicije u naučne projekte. Uspehom projekta X-43 čija je ukupna vrednost oko 185 miliona dolara, NASA je računala na ponovno sticanje naklonosti kod običnih ljudi, poreskih obveznika naviklih da se njihovim novcem odgovorno raspolaže. Ovoga puta, ne radi se ni o kakvoj apstraktnoj kosmičkoj vratolomiji, svemirskom bilijaru ala "Vojadžer", prolasku pored kakvog dalekog i nedokučivog nebeskog tela poprilično irelevantnom za naciju koja se od sve astronomije i dalje najbolje razume u horoskop. Iza oznake X-43 krije se avion sposoban da leti sedam do deset puta brže od zvuka na visini od preko 30 kilometara kojem za let od Njujorka na istoku do Los Anđelesa na zapadu SAD neće biti potrebno više od 30 minuta. Poređenja radi, najbrža mlazna letelica današnjice je američki špijunski avion SR-71 (Black Bird) čija je maksimalna brzina oko tri maha.

SAMO VODONIK: X-43 je pravi avion koji sa sobom nosi samo gorivo (tečni vodonik) dok se oksidator (kiseonik) skuplja u visokim, razređenim slojevima atmosfere. Ovakve letelice imaju brojne prednosti u odnosu na letelice sa raketnim motorima koje sa sobom nose i oksidator i gorivo: lakše su, brže, imaju veći koristan teret a sa istom količinom goriva mogu da prevale veća rastojanja. U projektovanje odgovarajućeg hipersoničnog scramjet motora "koji diše" NASA je uložila preko četiri decenije rada svojih najboljih inženjera. Ovi motori su pravo tehnološko čudo: dok klasični mlazni motori imaju komplikovan sistem sastavljen od usisnika, kompresora sa obrtnim lopaticama za sabijanje vazduha, komora za sagorevanje, turbine i mlaznika, scramjet praktično nema pokretnih delova. Konstruisanje scramjeta otežano je činjenicom da na zemlji nema dovoljno jakih i velikih hipersoničnih postrojenja za testiranje ovakvih motora – mnogi važni podaci mogu se utvrditi tek tokom probnih letova koji, samim tim ne mogu da budu adekvatno pripremljeni.

OSAM SEKUNDI LETA: Prvi od tri prototipa aviona X-43 testiran je 3. juna iznad Pacifika, par stotina kilometara zapadno od kalifornijske obale. Letelica je postavljena na vrh modifikovanog Pegasus projektila, prikačena ispod krila strateškog bombardera B-52 i podignuta na visinu od oko osam kilometara. Bilo je predviđeno da nakon odvajanja od B-52, kompozicija X43-Pegasus nastavi da se penje sopstvenim pogonom, sve dok ne dostigne brzinu sedam puta veću od zvuka. Tada bi se X-43 odvojio od Pegasusa i relativno kratko nastavio da ubrzava sopstvenim pogonom, taman toliko da udvostuči ili utrostruči mnoge do sada važeće vazduhoplovne rekorde, a onda se spusti u okean. Konačni brzinski cilj od oko deset maha trebalo je da bude dostignut nakon trećeg, poslednjeg probnog leta. Međutim, nakon samo osam sekundi samostalnog penjanja, Pegasus je otkazao i počeo opasno da skreće sa kursa ignorišući komande sa zemlje. Kada su ovo potvrdili i piloti dva prateća lovačka aviona, direktor projekta Vins Rauš nije imao izbora: X-43 je uništen u vazduhu, mnogo pre nego što je uspeo da pokaže da li i koliko vredi.

Naravno, formirana je komisija za utvrđivanje uzroka neuspeha, kao što je to i običaj u civilizovanim zemljama kad neka državna agencija napravi gaf koji se može okarakterisati jedino kao slam dunk (tj. kada spiska povelike pare bez rezultata koji obezbeđuju političke poene). "Nismo bez razloga napravili tri prototipa", kaže Rauš, "postojala je šansa da poduhvat ne uspe, i ta šansa nije bila jednaka nuli. Da smo znali šta će se desiti, verovatno ne bismo ni eksperimentisali". Za brojne novinare koji su čitav događaj unapred neskromno poredili sa pionirskim letovima braće Rajt, ovo je slaba uteha. Razočaranje nisu krili ni brojni generali i predstavnici Pentagona okupljeni ovom prigodom u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi Edvards. Američka vojska pokazuje vrlo živ interes za uspeh projekta: avion koji leti nekoliko puta brže i više od konkurencije mogao bi komotno da špijunira neprijateljsku teritoriju a da zbog svoje brzine i visine ostane potpuno neuhvatljiv za protivavionsku odbranu. Sličnu taktiku nekada je primenjivao relativno spor američki špijunski avion U-2, za koji se verovalo da leti toliko visoko (23 kilometra) da ga nijedna sovjetska "praćka" ne može domašiti. Slučaj pilota Geri Pauersa iz 1960. godine čiji su U2 Sovjeti ipak skinuli usavršenim SA-2 projektilom kao da potvrđuje da svaka nova i naizgled superiorna tehnologija nosi sa sobom i opasne zablude.

Hronologija

Neuspela premijera projekta X-43 održana je u vazduhoplovnoj bazi Edvards u Kaliforniji za koju je vezano više poduhvata značajnih za istoriju vazduhoplovstva nego za bilo koji drugi civilni ili vojni aerodrom na svetu. Mnoga od tih epohalnih dostignuća vezana su upravo za eksperimentalnu X-seriju. Da pomenemo samo najznačajnije:

Oktobar 1947: Čak Jeger postao je prvi čovek koji je leteo brže od zvuka (1,06 maha, letelica X-1).

Avgust 1951: Daglasov test pilot Bil Bridžmen u dva leta postavlja novi brzinski i visinski rekord (1,88 maha, 22.720 metara, Skyrocket)

Maj 1953: Žaklin Kohran postaje prva žena koja je probila zvučnu barijeru (Sabre).

Oktobar 1953: Pit Everest postavlja apsolutni brzinski rekord na visinama do 100 metara (0,96 maha, YF-100A). Ovaj rekord i dalje odoleva.

Novembar 1953: Skot Krosfild postaje prvi čovek koji je leteo dva puta brže od zvuka (2.005 maha, Skyrocket).

Avgust 1954: Artur Marej pomera visinski rekord na 27,6 kilometara i tako postaje prvi čovek koji je svojim očima video krivinu zemljine kugle (X-1A).

Septembar 1956: Ivan Kinčelou postaje prvi čovek koji je preskočio granicu od 100.000 stopa visine (38.4 kilometra, Bell X-2). Iako su ga novinari nekorektno proglasili za prvog kosmonauta, Kinčelou je ispod sebe ipak ostavio 99% zemljine atmosfere.

Septembar 1956: Mel Apt prvi leti tri puta brže od zvuka (3,2 maha, X-2). Ovaj podvig pilot nije preživeo.

Novembar 1961: Bob Vajt leti šest puta brže od zvuka (6,04 maha, X-15).

Avgust 1963: Džo Voker dostiže visinu od neverovatnih 108 kilometara (X-15) i tako postaje osmi pilot iz baze Edvards koji je zaradio astronautsku značku leteći na avionima.

Oktobar 1967: Vilijam Najt postavlja i danas važeći brzinski rekord za avione na raketni pogon (6,7 maha, X-15A).

Jul 1976: Eldon Jerš pomera apsolutni brzinski rekord na fantastičnih 3.530 kilometara na čas (Lokid SR-71A).

April 1981: Šatl Kolumbija spustio se na dno isušenog jezera pored baze Edvards nakon svoje prve kosmičke misije.

(Vreme #545)

Gužva pod morem

Tek što su tekstovi posvećeni katastrofi koju je 12. avgusta prošle godine doživela ruska nuklearna podmornica "Kursk" nestali sa novinskih stubaca, jedna druga podmornica uplovila je u hronike svih svetskih medija: japanski ribarski brod "Ehime Maru" direktno se sudario sa izranjajućom američkom nuklearkom "Grinvil", 9. februara nedaleko od obala Perl Harbura na Havajima. Superiorna konstrukcija podmornice prošla je kroz korito broda kao šilo, bez većeg otpora. Odmah nakon sudara "Ehime Maru" je potonuo.

Japanski brod ni u kom slučaju ne predstavlja komarca među brodovima. U pitanju je ribolovac dugačak 55 metara koji se nalazio na dvomesečnom školskom putovanju tokom koga su japanski srednjoškolci iz grada Uvadžime učili osnovne tajne ribolovačkog zanata. Budući lovci na tune nisu imali sreće: iako je iz vode spaseno 26 osoba, devetoro ljudi još nije pronađeno (tri člana posade, dva učitelja i četvorica sedamnaestogodišnjih učenika). "Grinvil" je prošao bez većih oštećenja. Nije ni čudo, s obzirom na nadmoćne gabarite: ova grdosija dugačka je 110, široka 10 metara, teška 7000 tona, može da zaroni do dubine od 300 metara i vredi oko 900 miliona dolara. Posadu sačinjava 126 mornara i 16 oficira koji imaju dovoljno "džebane" za tri meseca neprekidne plovidbe. Podmornica je standardno opremljena krstarećim "tomahavk" raketama i ima dodatno ojačani oklop za probijanje zaleđenog mora.

Postoji, međutim, jedan detalj koji ovu nesreću čini jako specifičnom: na "Grinvilu" se nalazilo šesnaest civila, četvorica su se u momentu sudara nalazila u komandnoj sali, a dvojica od njih čak i za komandama pomoću kojih se upravlja kretanjem podmornice. Sudar se, inače, desio u trenutku kada je podmornica dovršavala pokaznu vežbu hitnog izranjanja u slučaju opasnosti.

KAPETANOVA PSOVKA: Civili složno odbijaju svaku odgovornost za nesreću. "Od trenutka kada smo se ukrcali na podmornicu, sve je bilo jako profesionalno", kaže Džon Hol, jedan od civila koji se nalazio za komandama u trenutku izranjanja. "Stajao sam rame uz rame sa kapetanom. On me je pitao da li bih voleo da upravljam ispuštanjem balasta tokom izranjanja, i ja sam to oduševljeno prihvatio. Jedan mornar mi je prepustio upravljač, seo iza mene i stavio svoje ruke preko mojih. Čim sam seo, osetio sam da izranjamo pod vrlo strmim uglom. Kada je podmornica dospela na površinu i krenula da se vraća u vodoravan položaj osetili smo snažan udarac od koga se čitava konstrukcija zatresla. Sećam se da je kapetan opsovao."

I mornari i civili sa podmornice prilično složno tvrde da je kapetan postupao po pravilima. Ona nalažu da se pre vežbe izranjanja osmotri površina mora sa periskopske dubine, kao i da se oslušnu zvuci motora okolnih brodova pomoću pasivnih sonara. Tek kada se utvrdi da je zona izranjanja čista u krugu 8-15 kilometara, podmornica zaranja na dubinu od oko 130 metara, a zatim naglo ispumpava vodu iz tankova na pramcu i krmi, počinjući uspon pod uglom od 25 stepeni ka površini. Izranjanje je vrlo brzo i obično traje oko sedam minuta. Ostaje, medutim, nejasno šta je nateralo kapetana podmornice da se nađe nešto izvan zone koja je označena kao zona izvođenja manevara opasna za civilnu plovidbu. Takođe, nedostaju i zapisi zvučnih i vizuelnih osmatranja, iako je "Grinvil" opremljen uređajima za snimanje.

U nedostatku pouzdanijih informacija, pojavile su se razne teorije o tome kako je, i pored svih mera predostrožnosti, "Ehime Maru" ostao nezapažen. Prema jednima, pogled kroz periskop bio je toga dana ograničen visokim talasima. Po drugima, brod je na vreme uočen, ali su njegov kurs i brzina pogrešno sračunati. A po trećima, podmornica je ostala pod vodom predugo, tako da se ribarski brod neopaženo ušunjao u zonu izranjanja.

"SAOBRAĆAJKE" NISU RETKOST: Sudari podmornica sa drugim podmornicama i civilnim brodovima uopšte nisu retki. Prema jednoj opsežnoj studiji koju je publikovao "Vašington Post", samo u periodu od 1983. do 1989. godine američke podmornice imale su 42 manje ili veće "saobraćajke". Nakon tragičnog incidenta iz 1989. godine, kada je periskop podmornice zakačio sajlu za vuču, delimično potopivši tegljač "Barkona" i usmrtivši jednog člana brodske posade, mornarici je preporučeno da na podmornicama, umesto pasivnih, koriste mnogo preciznije aktivne sonare koji emituju zvuk i osluškuju njihov eho nakon odbijanja od okolnih plovila. Mornarica je glatko odbila ovaj predlog tvrdeći da aktivni sonari omogućavaju lako lociranje podmornica, i da je takvo odavanje položaja neprihvatljivo, naročito za nuklearne podmornice koje su deo snaga za stratešku odbranu. U međuvremenu, mornarica je morala da plati skoro milion dolara odštete za pocepane ribarske mreže i oštećene barke. U sličnim incidentima učestvovale su i podmornice drugih zemalja. Tako su, recimo, u sudaru nemačke dizel podmornice "Simpson" sa danskim ribarskim brodom 1984. godine poginula tri ribara.

Ni civilni brodovi nisu bili sasvim nevini u ovakvim incidentima. Kako je mornarica utvrdila u jednom svom istraživanju, mali je broj civilnih brodova koji poštuju sve bezbednosne procedure tokom plovidbe na otvorenom moru. Neki, recimo, osmatraju propisno okolinu iako to nalaže ne samo zakon već i zdrav razum. Drugi ne osluškuju VHF frekvencije, ili propuštaju da odgovore na upućene radio pozive. Treći ne reaguju na vizuelne signale, bilo da je u pitanju reflektor, raketa ili signalna zastavica. Četvrti nemaju ispravnu opremu za slučaj opasnosti, čak ni kada se radi o osnovnim stvarima kao što su prsluci i čamci za spasavanje. Peti se ne obaziru na redovna saopštenja mornaričkih komandi u kojima se najavljuju vežbovne aktivnosti podmornica u pojedinim zonama. A svi zajedno često plove na ivici fizičkih i psihičkih mogućnosti posade.

Potopljeni ribarski brod pronađen je na dubini od 610 metara, u skoro vertikalnom položaju, otprilike jedan kilometar daleko od mesta udesa. Zbog položaja olupine nije bilo moguće tačno utvrditi mesto i obim štete koju je brod pretrpeo. Brod je locirala daljinski kontrolisana sonda Scorpio II, a identifikovan je na osnovu imena broda pronađenog na krmi. Film u trajanju od 35 minuta prikazan je i rodbini nastradalih. Devetoro nestalih osoba sada se i zvanično smatra izgubljenim, iako će, na insistiranje japanskog premijera Joširo Morija, potraga za njihovim telima biti nastavljena u nedogled. Skupština grada Uvadžime izdala je oštro saopštenje u kome se traži kažnjavanje odgovornih, vađenje potopljenog broda sa dna, direktno izvinjenje vlade SAD, kao i njena moralna i finansijska podrška rodbini nastradalih.

SUSPENZIJA: Izvinjavajući se porodicama poginulih i japanskoj vladi, novi američki predsednik Džordž Buš naredio je sekretaru za nacionalnu odbranu Donaldu Rumsfeldu da hitno istraži civilne aktivnosti na podmornici tokom vojnih manevara. Posete civila vojnim brodovima trenutno su suspendovane, ali su male šanse da budu i definitivno ukinute s obzirom na to da ovakvi kontakti mornarici donose neophodne poene u javnosti. Uprkos odijumu čitavog sveta kao i činjenici da je kapetan "Grinvila" Skot Vodl hitno premešten na drugu dužnost, čelnici američke mornarice i dalje tvrde kako civili na palubi nisu mogli da predstavljaju neposredan uzrok katastrofe. Po mišljenju portparola mornarice admirala Stiva Pjetropaolija, stalno isticanje problema nekompetentnosti, odnosno civilnog prisustva na mestu katastrofe, skreće pažnju javnosti od glavnog pitanja – kako je ribarski brod neopaženo dospeo u blizinu podmornice. Nakon istrage koju sprovodi Nacionalni biro za bezbednost saobraćaja videće se ima li osnova i za krivično gonjenje odgovornih pred vojnim ili civilnim sudom. Nezavisnu istragu pokreće i mornarica: za početak uzete su izjave prisutnih civila i trojice najodgovornijih oficira, a u ispitanim uzorcima krvi nisu nađeni tragovi alkohola i droge. Ispoljavajući dobru volju za saradnju, mornarica je pozvala i jednog japanskog oficira da učestvuje u istrazi.

Međutim, ponašanje američkih vlasti u sličnim situacijama ne pruža rodbini poginulih mnogo nade u brzu i pravednu satisfakciju. Mnogi komentatori podsećaju na slučaj američkih pilota iz vazduhoplovne baze Avijano koji su, februara 1998, leteći tri puta niže i znatno brže nego što je dozvoljeno, presekli sajlu skijaške gondole i usmrtili dvadeset osoba. Nakon suđenja koje je održano tek kroz godinu dana, vojni sud je okrivljene pilote oslobodio svake krivice. U svom prvom obraćanju, Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, kaže da "zasad ne postoje dokazi da su prekršene sigurnosne norme" i obećava "transparentnu i temeljnu istragu". Kako god bilo, teško je oteti se utisku da je sudbina često vrlo ironična. Riosuki Terdada, otac sedamnaestogodišnjeg Jusukija, jednog od nastradalih, kaže: "Moj nesrećni sin bio je pacifista. Poslednje što je očekivao bilo je da pogine od nuklearne podmornice..."

Poznato lice

Šesnaestoro civila koji su se nalazili na palubi "Grinvila" ukrcani su na zahtev penzionisanog admirala Ričarda Maka, nekadašnjeg komandanta mornaričkih snaga na Pacifiku. Reč je o članovima udruženja mornaričkih veterana Misurija koji su izrazili želju da vide mlade podmorničare na delu. General Mak, međutim, nije prvi put u centru medijske pažnje. Komentarišući zločin američkog vojnika koji je na ostrvu Okinava 1995. godine silovao jednu japansku učenicu, admiral je tada izjavio da bi mu bilo "mnogo pametnije da je platio neku prostitutku". Nakon ovakvog gafa, Mak je prevremeno penzionisan po hitnom postupku.

Nekompetencija, ruska verzija

Uspomene na katastrofu koju je doživeo "Kursk" još su sveže (118 poginulih), ali je u istoriji ruskih (sovjetskih) oružanih snaga bilo i mnogo ozbiljnih incidenata u kojima su ljudske žrtve bile izbegnute pukom slučajnošću. Neki od njih su, zapravo, ruske verzije priče o nekompetenciji sa kojom, reklo bi se, muku muče i Istok i Zapad.

Ruska nuklearna podmornica "K-192" doživela je havariju na jednom od svoja dva reaktora 25. juna 1989. godine, negde u Norveškom moru. Pošto je procurela tečnost iz primarnog rashladnog kola reaktora, podmornica je morala da hitno isplovi na površinu. Kako reaktor ne bi eksplodirao usled pregrevanja, posada je na brzinu nadomestila nedostajući rashlađivač iz internih rezervi sveže vode. Kontaminirana voda ispumpavala se direktno u more, a radioaktivni materijal iz reaktora detektovan je čak na norveškoj obali. Kada je podmornica ispraznila svoje tankove sa vodom, na podmornicu je dobačeno crevo sa teretnjaka "Konstantin", koji je u međuvremenu pritekao u pomoć. Na kraju se spasilačkoj misiji pridružio i vojni servisni brod "Amur" opremljen postrojenjima za obradu radioaktivnih materija tako da se procureli reaktor skoro potpuno ohladio.

U međuvremenu, podmorničari su rešili do poprave naprslu cev koja je izazvala havariju. Tokom popravke, hlađenje reaktora moralo je da bude privremeno isključeno. I sve bi bilo u redu da mornar zadužen da ponovo odvrne ventil za dotok hladnog fluida nije u međuvremenu ogladneo i odšetao do kuhinje. Bilo je, naime, vreme večere. I dok se naš junak tako zabavljao viljuškom i kašikom, stiglo je panično naređenje da se rashladno kolo reaktora smesta pusti u pogon. Dok se nuklearno gorivo pregrevalo velikom brzinom, niko nije mogao da pronađe osobu koja bi odvrnula spasonosni ventil. Kada se nesrećni mornar konačno vratio iz kantine i odvrnuo slavine, bilo je prekasno: usijane poluge sa nuklearnim gorivom raspale su se pri kontaktu sa ledenom vodom, a teško kontaminirana tečnost preplavila je postrojenja za reciklažu na "Amuru" prelivši se na kraju u more. Kada je i "Amur" otkazao usled preopterećenja, reaktor je jedva ohlađen ogromnim količinama obične morske vode koja je, onako zagađena i radioaktivna, bacana nazad u more.

Epilog: ekipa tehničara koja je bila u neposrednom kontaktu sa "podivljalim" reaktorom primila je dozu zračenja koja može da izazove preranu smrt. Podmornica je odvučena u vojno brodogradilište "Škval" i u nju se neprekidno upumpava vazduh kako bi nastavila da pluta. Smrvljeno nuklearno gorivo ne može se odstraniti iz reaktora konvencionalnim sredstvima, tako da se rekonstrukcija podmornice stalno odlaže kao ekonomski neisplativa. Ekološka šteta je neprocenjiva. Šta se desilo sa mornarom čija je večera od dve rublje izazvala štetu od nekoliko stotina miliona dolara ostaje samo da nagađamo. U svoju odbranu pred vojnim istražnim organima mornar je tvrdio kako je savesno čekao svoja naređenja, sve do večere.

A večera, zna se, nikog ne čeka.

Izraelski "Titanik"

Kada je podmornica "Dakar" nestala 1968. godine tokom svoje prve plovidbe pod izraelskom zastavom, sumnja je (iako bez argumenata) pala na egipatsku i sovjetsku mornaricu. Posle više od tri decenije neuspešne potrage, izraelska podmornica nađena je polovinom 1999. godine na tri kilometra dubokom dnu, u moru između Krita i Kipra. Snimci olupine nedvosmisleno govore da je podmornica nastradala u mnogo "običnijem" incidentu, u sudaru sa velikim teretnim brodom. Prema tragovima sudara nađenim na tornju podmornice, kapetan je očigledno do poslednjeg trenutka pokušavao da naglo zaroni i izbegne koliziju podvlačeći se pod brod. Međutim, prema procenama stručnjaka, nedostajalo mu je između pet i osam sekundi da spase 68 članova svoje posade. Identitet broda sa kojim se podmornica sudarila ni do danas nije utvrđen.

Prva nuklearna podmornica

Izgradnju prve nuklearke američki Kongres odobrio je 1951. godine, pošto je prethodno učinjen ogroman napredak u korišćenju energije kontrolisane nuklearne fisije. Posle 18 meseci izgradnje, "Nautilus" je svečano porinut 21. jaunara 1954. godine, a bocu šampanjca o bok podmornice razbila je tadašnja prva dama Amerike Mami Ajzenhauer. Tek godinu dana kasnije, 17. januara 1955, pod komandom kapetana Judžina Vilkinsona, podmornica je prvi put upotrebila nuklearni pogon ispod površine vode. U nekoliko narednih godina podmornica će oboriti sve rekorde u brzini plovidbe, dužini ronjenja i pređenim nautičkim miljama. "Nautilus" je stekao svetsku slavu 3. avgusta 1958. godine, kada je posada kapetana Vilijama Andersona od 116 ljudi dosegla Severni pol, našavši se ispod ledene arktičke ploče na 90 stepeni geografske širine (operacija "Sanšajn"). Veći deo svog radnog veka podmornica je zatim provela u Sredozemlju, u sastavu prestižne Šeste flote. Posle 25 godina službe i skoro milion pređenih kilometara, "Nautilus" je penzionisan i prebačen u Groton (Konektikat), gde predstavlja najatraktivniji eksponat tamošnjeg mornaričkog muzeja.

Danas mornarica SAD raspolaže sa oko 140 podmornica, a samo tri nemaju nuklearni pogon.

(Vreme #529)

Vreme jeftine ambalaže

Malo je ljudi koji su svoje ime tako čvrsto vezali za jednu godinu prošlog veka da su postali sinonim za nju. Čitavo leto 1984. prošlo je u znaku Džordža Orvela, dok će ova godina, sasvim izvesno, biti okrenuta Arturu Klarku i Stenliju Kjubriku, autorima književne i filmske verzije remek-dela 2001: Odiseja u svemiru. Kjubrik je preminuo u martu 1999, ne dočekavši da se još jednom osvrne na godinu iz naslova svog najznačajnijeg ostvarenja. Klark je, na sreću, i dalje sa nama. Već decenijama živi u Šri Lanki (Cejlonu), zemlji koju je zavoleo još pre pola veka, nosi sarong boje kafe, bosonog je, ali mu geografska i civilizacijska skrajnutost nimalo ne smetaju da ostane u kontaktu sa događajima, da daje intervjue, piše knjige, dopisuje se elektronskom poštom i provodi mnogo vremena na internetu. Dok mu je telo zarobljeno u invalidskim kolicima bez kojih se sve teže kreće, Klarkov um je i dalje spreman za svakovrsne spekulacije i smele fantazije. Nedavno je jedna kompanija iz Hjustona dobila šest vlasi iz Klarkove prilično oskudne frizure, izrazivši prethodno nameru da njegov genetski materijal lansira u kosmos. "Jednoga dana u dalekoj budućnosti", kaže Klark, "do njega bi mogli da dođu pripadnici neke sasvim druge civilizacije i eventulano me 'ožive' u jednom sasvim novom svetu i vremenu."

I pored poodmaklih (83) godina, Klark je još u solidnoj fizičkoj i savršenoj mentalnoj kondiciji. "Doduše, više ne mogu da igram ping-pong stojeći, ali sam i iz stolice još uvek bolji od mnogih svojih partnera", kaže on. Protekle decenije donele su mu nebrojene počasti, između ostalih i plemićku titulu za doprinos literaturi. Dolazak 2001. godine vratio ga je u centar pažnje uz neizbežno pitanje: koliko toga je Klark, kao čovek koji je čitav život spekulisao o budućnosti čovečanstva i time stekao neprolaznu svetsku slavu, pogodio a koliko promašio predviđajući dostignuća i stremljenja ljudskog roda?

MOĆ PREDVIĐANJA: Čak i površan uvid u stotine prigodnih tekstova koji su u osvit nove godine napisani na ovu temu ostavlja utisak da se o Klarkovom i Kjubrikovom vizionarstvu piše samo u superlativima. Za takav stav zaista ima mnogo argumenata. Tako je još 1945. godine Klark, pišući za Wireless Magazine, predvideo da će jednoga dana nebrojeni sateliti premrežiti nebo i prenositi poruke sa kraja na kraj zemljine kugle. Svoju ideju o geostacionarnim telekomunikacionim satelitima Klark je razradio sa takvim ubeđenjem da više niko u Americi nije uspeo da dobije patent na njih, čak ni nakon lansiranja prvih komercijalnih satelita početkom šezdesetih godina. U jednom intervjuu koji je Klark dao CNN-u, pisac se našalio sa vlasnikom pomenute stanice Tedom Tarnerom tvrdeći da mu ovaj, samo po osnovu korišćenja satelitske tehnologije, duguje deset procenata svojih bruto prihoda. Klark je, takođe, predvideo celularne telefone, svemirske stanice a po nekima čak i internet. Ponekad je piščeva preciznost bila skoro zapanjujuća: sletanje čoveka na Mesec Klark je "zakazao" za 1970. godinu; Nil Armstrong je to učinio svega godinu dana ranije.

Ipak, vizija sveta koju su Klark i Kjubrik dali u "Odiseji u svemiru" nije se do kraja ostvarila. Klark pokušava da objasni da razlike postoje samo u nijansama: "Tačno je da na Mesecu danas ne postoji hotel 'Hilton', poput onoga iz filma u kome odseda dr Hejvud Flojd, ali zato postoji 'Hilton' u Hanoju, što je za mene skoro jednako fantastično!" Međutim, ono što Klark nije uspeo da predvidi jeste drastičan pad interesovanja čovečanstva za svemirska istraživanja. Paradoksalno je da danas nijedna svetska velesila ne može da se približi podvizima koji su ostvareni još davnih šezdesetih ili sedamdesetih. Više ne postoji nijedna letelica koja može ljudsku posadu da izvede iz niske zemaljske orbite, a današnje rakete samo su bleda senka moćnog Saturna V, teškog 3000 tona, koji je trošio 15 tona goriva u sekundi i mogao ljude da odveze do Meseca i nazad. Let poput onog od Zemlje do Jupitera iz Odiseje u svemiru i dalje su čista fantazija a ljudske kolonije na Marsu – o kojima je Klark mnogo pisao – i više od fantazije. Klark, jednostavno, u svoje vreme nije mogao da pretpostavi da će najsmeliji ljudski podvizi u kosmosu biti izvedeni ne za ljubav nauke i pomeranja ljudskih granica, već zbog surovog hladnoratovskog razračunavanja dva suprotstavljena ideološka sistema.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA: Dobro, a HAL? Šta je sa onim nesporno inteligentnim kompjuterom iz Odiseje koji komunicira ljudskim jezikom, daje šarmantne intervjue BBC-u, nepogrešivo igra šah sa Dejvom, smelo kritikuje njegove crteže, čita reči sa usana, kontroliše čitav brod i gospodari sudbinama zaleđenih članova posade? HAL čak ima i najmarkantniju od svih ljudskih osobina: ume da "zezne" stvar. Reklo bi se da je Klark ovde vrlo blizu realnosti: ko sme da ospori činjenicu da se moći savremenih kompjutera multipliciraju neslućenom brzinom i da su blizu onih koje poseduje HAL? Sam Klark ne propušta priliku da istakne svoju dalekovidost: "Mislim da će kompjuterska inteligencija prevazići ljudsku oko 2010. ili 2020. godine. Pitam se samo kada ćemo prvi put videti svestan kompjuter, jedan koji će moći da kaže – mislim, dakle postojim." Treba li ovo da nas plaši? Ukoliko kompjuteri razviju mogućnost da se brane od isključivanja, Klark smatra da je strah opravdan: "Izbije li rat između ljudi i kompjutera, pitajte me na koga ću se kladiti!"

Međutim, nigde u Odiseji Klark nije tako preterao kao u pogledu HAL-ovih moći. Klarkove nade da će početkom ovog veka inteligentni kompjuteri biti sasvim obična stvar još uvek deluju vrlo patetično i neutemeljeno. Istina je, naime, vrlo surova: jedina opasnost koju kompjuteri predstavljaju za čovečanstvo potiče od njihove gluposti, ne od njihove pameti.

Danas ne postoji opšte prihvaćena definicija veštačke inteligencije. Kako uopšte utvrditi da li se kompjuter ponaša inteligentno? Jedan od pionira na ovom polju svakako je bio Alan Tjuring, genijalan čovek koji se bavio fundamentalnim pitanjima informatike i veštačke inteligencije još pre pola veka, u vreme kada su postojala samo četiri kompjutera na čitavoj planeti. Tjuring je još 1950. godine osmislio postupak kojim bi ustanovio postojanje kompjuterske inteligencije. Test je baziran na jednoj staroj viktorijanskoj igri u kojoj učestvuju muškarac, žena i ispitivač. Ispitivač ne može da vidi niti čuje osobe koje ispituje. Na svako pitanje ispitivača muškarac i žena daju "ženske" odgovore. Pri tom je žena obavezna da govori istinu dok je muškarcu, naravno, dopušteno da laže. Zadatak ispitivača je da na osnovu odgovora koje dobija utvrdi ko je muško, a ko žensko.

ELIZA I PARI: Tjurnigov test stavlja kompjuter u položaj muškarca. Ukoliko je kompjuter nemoguće razlikovati od ljudskog bića, on je nesporno inteligentan. Iako danas ima mnogo stručnjaka koji osporavaju valjanost opisanog eksperimenta, on se u malo modifikovanoj formi održao do današnjih dana pod imenom "Lebnerov test". Štaviše, ustanovljena je i novčana nagrada od 100.000 dolara za prvi kompjuterski program koji prevari ispitivače, tj. uveri ih da je u pitanju ljudsko biće. Desetine programa napisano je u ove svrhe, i nijedan od njih nije se pokazao zaista inteligentnim.

Kreirajući HAL-a, Klark je očigledno bio inspirisan u to vreme popularnim programima Eliza i Parry. Ovi programi umeli su da samostalno i "inteligentno" razgovaraju sa ljudskim bićima. Program Parry napisao je 1966. godine jedan psihijatar sa univerziteta Stenford ne bi li simulirao paranoičnog čoveka. Evo jedne tipične konverzacije sa mašinom:

Zašto si u bolnici?
Parry: Ne bi trebalo da budem ovde...
Ko te je ovde doveo?
Policija.
Kakav si to problem imao sa policijom?
Policajci ne rade svoj posao.
A šta rade?
Policajci hapse pogrešne ljude.
Ponekad uhapse i prave?
Zakon bi trebalo da se pobrine za one italijanske tipove.
Da li si ti Italijan?
Imam britansko poreklo, ali sam rođen u Italiji.
Znaš li nekog italijanskog tipa?
Pokušavam da se klonim podzemlja.

Ni Eliza ni Parry ne mogu se, međutim, smatrati inteligentnijim od običnog džuboksa. Tako su, recimo, sve rečenice kojima Parry simulira inteligenciju unapred uskladištene u računarskoj memoriji. Program jednostavno pokušava da iz gomile raspoloživih odgovora izvuče onaj koji najviše "liči" na postavljeno pitanje.

U novije vreme mnogo je truda uloženo na polju kompjuterske simulacije rada ljudskog mozga. Takozvani "konektivisti" polaze od jednostavne pretpostavke da je osnovna gradivna jedinica ljudske intelingencije – neuron. Ukoliko smo u stanju da napišemo kompjuterski program koji simulira ponašanje nervne ćelije, ako takve programe međusobno ispovezujemo i ispreplićemo na način na koji se neuroni vezuju u živom tkivu, mašinska inteligencija trebalo bi da se pojavi sama od sebe, pre ili kasnije.

APROKSIMIRANJE CRVA: Početni rezultati bili su fantastični: u eksperimentu koji je 1986. izveden na univerzitetu u San Dijegu, konstruisana je neuronska mreža, od oko 1000 neurona, sposobna da za kratko vreme nauči gramatiku engleskih nepravilnih glagola. No, i ovde su stvari ubrzo zapele, i to ne kod imitacije nečeg tako složenog poput čovečijeg mozga, već kod reprodukcije najjednostavnijih nervnih sistema. Mnogo proučavani crv Caenorhabditis elegans ima samo 300 neurona čije su veze i zavisnosti odavno precizno mapirane. Međutim, konektivisti i dalje ne uspevaju da na računarima verno simuliraju njihovo prirodno ponašanje. Modeli neurona koje programeri danas koriste u svojim programima očigledno su suviše gruba aproksimacija žive materije.

Na kraju, šta je sa monolitom, objektom iz Odiseje koji se pojavljuje kad god stvari u ljudskoj evoluciji postanu zaista interesantne? Njegove savršene proporcije kao i suptilno izabrano mesto i vreme pojavljivanja u Odiseji neoborivo dokazuju postojanje inteligentnog života u kosmosu. Koliko smo danas blizu ili daleko od jednog takvog kontakta?

Klark je, očigledno, bio optimista kad je zakazao susret sa nekom drugom civilizacijom već za početak XXI veka. U tom optimizmu on nije usamljen. Na univerzitetu Harvard već godinama postoji projekat SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) koji, doduše, ne traga za monolitom na Zemlji ili Mesecu, ali zato strpljivo osluškuje nebo na raznim radio-frekvencijama pokušavajući da iz zaglušujuće kosmičke buke izoluje signal čija bi pravilna konstrukcija bila dokaz postojanja inteligentnih vanzemaljaca. U traganje za dokazom koji bi imao snagu Klarkovog monolita uključeno je nekoliko miliona ljudi širom sveta. Štaviše, svako ko ima iole pristojan računar može da učestvuje u ovom projektu: SETI svakom zainteresovanom stavlja preko interneta na raspolaganje program za "prosejavanje" kosmičkog šuma i neograničenu količinu paketa sa snimljenim signalima sa neba. Prema tvrdnjama Pola Horovica, direktora projekta SETI@home u kome se do sada angažovalo oko 2,6 miliona ljudi širom planete, svako od nas danas može da računa na slavu koja ne gine onom u čijem digitalnom situ na kraju ostanu tragovi ET-a. Međutim, tragači za monolitom do sada su ostajali praznih šaka.

BLISKI SUSRET: Uporedo sa brojem angažovanih na projektu SETI raste i broj skeptika koji veruju da smo ili sami u kosmosu, ili da je kontakt zbog ogromnih međuzvezdanih prostranstava praktično nemoguć. U tom smislu, često se citiraju reči Enrika Fermija, čuvenog nuklearnog fizičara i nobelovca: "Ako su vanzemaljci tako rasprostranjena i normalna pojava u kosmosu, zašto ih do sada nismo sreli?" Još ozbiljnija primedba, koja je uzdrmala čak i takvog entuzijastu kao što je Horovic, došla je prošle godine od engleskog astronoma Jana Kraforda. Zamislimo, kaže on, da negde u kosmosu postoji civilizacija sa naprednom tehnologijom sposobna da kolonizuje susednu planetu. Nekoliko stotina godina kasnije, od dve kolonije nastaju još dve nove. Zatim će od četiri nastati osam, pa šesnaest... kao u priči o zrnima pšenice i šahovskoj tabli. Ako se ekspanzija nastavi ovakvim tempom, izračunao je Kraford, za oko 50 miliona godina (zanemarljivo kratko vreme na kosmičkoj skali) bila bi kolonizovana čitava galaksija. Ako je inteligentan život zaista tako česta pojava, danas bi i naš zvezdani "komšiluk" trebalo da vrvi od očiglednih tragova nezemaljskog života.

Iz komšiluka se, međutim, još niko nije oglasio i, kako stoje stvari, još mnogo će vremena proći pre nego što vam ET sa Jupitera poruči: "Žiko, svrati do Marsa na partiju domina..." Nezahvalno je, dakle, prognozirati budućnost. Možda je to bolje od drugih iskazao Mark Rajman, menadžer projekta Deep Space 1 (kosmičke letelice čije se funkcionisanje zaista bazira na nekim konceptima veštačke inteligencije): "Čini mi se da nam Odiseja u svemiru 2001 više govori o svetu iz 1968. nego iz 2001. godine."

A gde smo mi u celoj toj priči o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?

Šetajući muzičkom berzom lociranom ispred SKC-a, pronašao sam u jednoj crvenoj konzervi pretovarenoj digitalnim izdanjima svih vrsta i sabrana dela Pink Floyda u MP3 formatu na samo dva kompakt diska. Kakvo poniženje za Gilmura i momke: trideset pet godina njihovog neprekidnog rada, petnaestak studijskih i nekoliko koncertnih albuma, sva filmska muzika, gomila fotografija i animacija, sa ilustrovanom biografijom svakog od petorice članova grupe ponaosob i gomilom intervjua – sve to stalo je na dva komadića plastike dovoljno mala da se stisnu u džep kaputa. Možda će neko prigovoriti da je ovde reč samo o minijaturizaciji, novom načinu sažimanja i zgušnjavanja podataka, i da tu nema ničeg za čuđenje. Budućnost je, zapravo, već počela i nove tehnike nose za sobom nova čuda kojima se čude još samo neuki. Ono što, međutim "zastrašuje" jeste cena: svega 240 dinara, date deset "marki" i još vam vrate kusur, plati i nosi, toliko vredi jedan natprosečno kreativni radni vek čiji su plodovi sabijeni u malo jeftine ambalaže. Strašno. Nama je, izgleda, nemoguće da zakoračimo u budućnost ako nismo u stanju da njene tekovine pazarimo za bagatelu. Siromaštvo, civilizacijski jaz, mentalitet ili nešto četvrto? Svejedno, uz sve iskreno gnušanje koje sam osećao, pomenute diskove sam ipak kupio.

One world, many souls
Time pass, the river rolls.

Tramvajem u XXI vek

Stojan Novaković bio je jedan od najumnijih Srba svoga doba. Rodio se 1842. a umro 1915. Bio je naučnik i državnik, gimnazijski profesor, bibliotekar Narodne biblioteke, jedan od osnivača Napredne stranke (1880), ministar prosvete u tri mandata, član Državnog saveta, ministar unutrašnjih dela, poslanik u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Kao šef srpske delegacije posle I balkanskog rata zaključio je u Londonu mir sa Turskom 1912. Bavio se slovenskom filologijom, književnošću i istorijom.

Pod naslovom Beograd 2000 Stojan Novaković piše o jednoj raspravi koja će se, kako on smelo predviđa, održati 2000. godine u Dositejevom domu. Taj dom će biti u Beogradu i u njemu će se skupljati predstavnici svih Južnih Slovena. Prema Novakoviću, pored Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi biće i Bugari. Posle razgovora zvanice će se rekreirati tako što će poći na zajednički izlet iz Beograda u Sofiju. I to tramvajem!

Pobeda na mišiće

Novinari skloni preterivanju kada su tehnička dostignuća u pitanju, često potežu šah kao ključni dokaz da su današnji kompjuteri zaista inteligentni. I zaista, nije li Alan Tjuring predvideo još 1945. godine da će računari jednoga dana igrati vrlo dobar šah? Krajem pedesetih godina pojavila su se prva smela predviđanja da će, najdalje za jednu deceniju, svetski šampion u šahu biti kompjuter, osim ako se tako nešto ne zabrani zakonom. Sve je kulminiralo na Menhetnu 11. maja 1997. kada je IBM-ov računar Deep Blue pobedio svetskog šampiona Garija Kasparova u meču od šest partija.

Naučnici, međutim, smatraju da kompjuterski šah malo doprinosi istraživanju veštačke inteligencije, zato što šahovski programi mnogo više duguju svojim "mišićima" nego inteligenciji. Kvalitet igre dramatično je povećan poslednjih godina pojavom novih generacija sve bržih mikročipova i naprednih hardverskih koncepcija. Deep Blue, na primer, ima 256 paralelno povezanih mikroprocesora koji su u stanju da analiziraju dvesta miliona pozicija u sekundi i "vide" do četrnaest poteza unapred. Zbog toga Noam Čomski, jedan od vodećih svetskih lingvista i humanista, smatra da je pobeda kompjutera nad šahovskim velemajstorima od krvi i mesa uzbudljiva baš koliko i pobeda viljuškara na olimpijskom takmičenju u dizanju tegova.

Odiseja 2001: Realna verzija

"Verujem, uz jedan izuzetak, da će sve što je prikazano u filmu Odiseja 2001 biti ostvareno u nekoliko narednih decenija. Mnogi napredni sistemi za lansiranje u procesu su razvoja, i pravo je vreme za svemirski DC-3; spejs šatl bio je prvi, mada malo trapav, korak u tom pravcu. Pre ili kasnije bučne i slabo iskorišćene rakete biće zamenjene nečim boljim. NASA već istražuje u tom pravcu, i moglo bi se desiti da rakete u osvajanju svemira odigraju ulogu koju je imao balon u aviosaobraćaju.

A šta je pomenuti izuzetak? To je svakako kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom; ne postoji nikakva mogućnost da se taj događaj predvidi. Bez obzira na sve suprotne tvrdnje raznih prevaranata, opsenara i klovnova (birajte šta vam se sviđa), mi danas nemamo nikakav dokaz da život postoji bilo gde izvan naše planete – mada, ko bi smeo da tvrdi da ga nema u kosmosu sa trilion sunaca. Dokaz ćemo pre dobiti radiom ili, kao što je anticipirala Odiseja, otkrivanjem nečeg što je zaostalo iza vanzemaljaca, nego direktnim kontaktom.

Začudo, američki kongres obustavio je finansiranje svih istraživanja u pravcu ovog verovatno najvažnijeg otkrića u istoriji civilizacije. Ponekad čovek poželi da neko otkrije tragove inteligencije u Vašingtonu. Još 1965. godine, londonski Lojd, smatrajući da on zna nešto što oni ne znaju, odbio je da uvek opreznom Stenliju Kjubriku izda polisu da neće doći do otkrića vanzemaljaca, barem dok on ne završi naš film. Izdavanje takve polise danas bio bi još veći rizik. Verujem da ćemo do kraja nastupajućeg veka saznati pravu istinu.

Hoćemo li sresti I-tija ili Darta Vejdera? Spremite se za obojicu."

Artur Klark (za "Plejboj", januara 2001)

(Vreme #525)