Konkord: prva krv

Nesreća ne pogađa samo siromašne. Upravo tako bi se mogla opisati sudbina ravno stotinu putnika sa čarter leta AF4570 na liniji Pariz-Njujork. Niko od njih nije imao problema da plati 10.000 dolara, koliko je stajao turistički aranžman u režiji nemačke turističke agencije Peter Deilman River and Ocean Cruises, specijalizovane za veoma imućnu klijentelu. Let Er Fransovog konkorda preko Atlantika trebalo je da predstavlja adekvatnu uvertiru za luksuzno krstarenje po Karibima, brodom sa pet zvezdica. Nakon prolaska kroz Panamski kanal, plovidba je trebalo da bude okončana u Manti (Ekvador), odakle je većina putnika planirala da novim brodom produži za Sidnej, na olimpijske igre. Niko od njih, međutim, nije uspeo da se dočepa mora: konkord se, po prvi put u svojoj tridesetogodišnjoj istoriji, srušio u utorak 25. jula u 4:44, odnevši u smrt sve svoje putnike: 96 Nemaca, dva Danca, jednog Austrijanca i jednog Amerikanca (penzionisanog službenika Er Fransa). Nastradala je i posada sastavljena od devet Francuza (dva pilota, inženjer leta i šest stjuardesa), kao i četiri osobe zatečene na mestu pada (dve poljske, jedna francuska sobarica i jedan britanski turista). Među poginulima je bilo i troje dece. Od dvanaest osoba povređenih na zemlji, jedna se nalazi u životnoj opasnosti.

KRATKA ISTORIJA: Iako konkord svojim elegantnim izgledom deluje kao proizvod modernih vremena, ideja o njemu stara je skoro četiri decenije. Još 1962. francuska i britanska vlada započele su ambiciozan zajednički projekat supersoničnog aviona za redovan civilni transport. Posao je poveren kompanijama British Aircraft Corporation i Aerospatiale (Francuska). Istraživanja su brzo napredovala, zahvaljujući iskustvima britanskog kraljevskog vazduhoplovstva u dizajnu tankih delta krila neophodnih za supersonični let velikog aviona. Nešto od dizajna pozajmljeno je i od Super Karavele, prikazane na Pariskom aero-salonu 1961. godine. Ambiciozne specifikacije (dvostruka brzina zvuka, dolet od 6500 kilometara) zahtevale su razvoj novih keramičkih, čeličnih, titanijumskih i kompozitnih materijala otpornih na velika aerodinamička zagrevanja i opterećenja pri nadzvučnom letu. Pogonsku snagu obezbedila su četiri motora Rols-Rojs/SNECMA Olimpus 593, napravljena na osnovu motora britanskog bombardera Vulkan. Konkord je postao vizuelno prepoznatljiv po svojoj visokoj, vitkoj silueti oblika strele za pikado i pokretnoj pilotskoj kabini koja se po potrebi podizala i spuštala. Obaranje nosa aviona neophodno je kako bi pilot, pri visokim nagibima karakterističnim za poletanje i sletanje supersonika, mogao da vidi makar delić piste pred sobom.

Prvi konkord poleteo je iz Francuske u martu 1969. Mesec dana kasnije, uzleteo je i prvi britanski primerak. Početkom sedamdesetih izgledalo je da konkord ima fantastičnu budućnost, uspesi su se ređali jedan za drugim: prvi nadzvučni let (oktobar 1969), dvostruka brzina zvuka (novembar 1970), međunarodna premijera u Dakaru, Rio de Žaneiru i Buenos Ajresu (1971), prvi let preko Atlantika (1973)... U vreme promocije konkord je sleteo na oko devedeset svetskih aerodroma i izazvao divljenje stotina hiljada oduševljenih posmatrača. Šesnaest aviokompanija najavilo je kupovinu sedamdesetak aviona (od 300 planiranih), među njima i takvi giganti kao što su Pan Am ili TWA. Nažalost, naftna kriza iz 1973. godine odlučujuće je doprinela da većina zainteresovanih povuče svoje porudžbine. Konkord troši tolike količine goriva da je njegova ekonomična eksploatacija u novim uslovima odjednom postala nemoguća. Projekat je zapao u tešku krizu, a dugovanja proizvođača premašila su 3,5 milijardi dolara. Samo su Britanci i Francuzi istrajali u nameri da kupe po osam aviona. Ovih šesnaest aviona istovremeno su i jedini ikad napravljeni. Prvi komercijalni let konkord je obavio na liniji London-Bahrein u januaru 1976. Danas, Britiš Ervejz koristi sedam letelica, dok je Er Fransu, nakon prošlonedeljne katastrofe, na raspolaganju ostalo još pet. Obe kompanije veruju da će njihova komercijalna eksploatacija potrajati barem do 2007. godine.

KAKO JE PAO: Dosta detaljno se može rekonstruisati sled događaja koji je prethodio prvoj katastrofi jednog konkorda. Neposredno pred poletanje sa aerodroma Šarl de Gol, iskusni kapetan aviona Kristijan Marti zahtevao je da se na drugom od četiri motora zameni uređaj za inverziju potiska. Ovaj uređaj preusmerava izduvne gasove iz motora i tako potpomaže kočenje pri sletanju ili usporavanju leta. Polučasovna intervencija nije bila neophodna (po propisima, konkord sme da leti i sa samo tri ispravna invertora), ali je ipak obavljena na kapetanovo insistiranje. Nedostajući deo skinut je sa jednog konkorda na stajanci. Međutim, svega 56 sekundi nakon poletanja, kontrolni toranj javlja pilotu da je levi deo aviona, zajedno sa upravo popravljenim motorom, u plamenu, što potvrđuje i kapetan konstatujući da je motor broj jedan na izdisaju i da je “dvojka” potpuno stala. Pošto mu je dozvoljeno da pokuša prinudno sletanje gde god to želi, Marti okreće zapaljeni avion ka Le Buržeu, manjem aerodromu udaljenom osam kilometara. Gubeći na brzini i visini (koja ni u jednom trenutku nije premašila šezdeset metara), pilot je nedostajući potisak pokušao da nadomesti povećanjem nagiba aviona u odnosu na pravac leta. Nažalost, ovaj ugao ubrzo je dostigao kritičnu vrednost – nastupio je slom uzgona i nekontrolisani pad aviona. Na oko dva kilometra od aerodroma, iznad Gonesa, mesta petnaestak kilometara severno od Pariza, avion se prevrnuo na leđa kao palačinka i sručio na drveni hotelčić sa oko 40 soba. U tom trenutku eksplodiralo je i svih sto tona goriva, koliko je avion nosio za prekookeanski let. Vrelina požara mogla se osetiti čitav kilometar ukrug.

Pariska nesreća bila bi znatno veća da hotel koji je konkord potpuno uništio nije bio skoro prazan. Pedesetak Poljaka, smeštenih u hotelu, izbeglo je sigurnu smrt jer su dan posvetili šopingu u okolini. Isto toliko britanskih tinejdžera sačuvalo je glavu jer im se autobus na putu za hotel zaglavio u gužvi na pariskim ulicama. Neki su imali sreće, čak i na licu mesta: Elis Brukings je preko telefona ćaskala sa svojom sestrom kada se avion strovalio na krov. Kada je otvorila vrata, videla je hotelski hol u plamenu i osetila paklenu vrelinu. Spasila se tako što je iskočila kroz prozor na suprotnoj strani sobe.

Rasprave o tome da li je pilot najpametnije postupio sasvim su bespredmetne: u opisanoj situaciji avionu jednostavno nije bilo spasa. Upravljivost supersoničnih aviona pri malim brzinama i pod maksimalnim opterećenjem veoma je ograničena, dok pilot ima vrlo slab pregled iz kokpita, čak i s oborenim nosem aviona. Prema svedočenju Žermana Šambora, nekadašnjeg pilota konkorda, ovaj avion jednostavno ne može da leti sa 50 odsto instalisane snage, pogotovu kad je otkaz asimetričan, tj. kada otkažu dva motora na istoj strani.

KO JE KRIV: U prvom trenutku izgledalo je da će se sva krivica sručiti na mehaničara koji je neposredno pred poletanje intervenisao na motoru koji se kasnije zapalio. Čitava tehnička ekipa Er Fransa našla se u vrlo teškom duševnom stanju, tako da joj je ukazana i prva psihijatrijska pomoć. Međutim, Stiv Fušelberger, portparol Rols-Rojsa, proizvođača motora, od početka je bio sumnjičav: “Ovaj motor je u upotrebi još od 1976, i do sada nije imao nijedan ozbiljniji kvar.” Fušelberger se poziva na slike aviona u plamenu, zabeležene amaterskim kamerama, koje dokazuju da požar ovakvih razmera nije mogao da izazove samo jedan oštećen motor. Osim toga, iz konfiskovanih zapisnika se jasno vidi da je popravka motora urađena savesno i po propisima. Pojavila su se i svedočenja prisutnih na aerodromu koji kažu da je konkord iza sebe rasipao užarene delove još dok je rulao po pisti i da se jedan od motora vidljivo dimio. Zatim je odbačena hipoteza da su nesreću skrivili teroristi ili male naprsline u krilima koje su samo dva dana ranije otkrili Britanci na svojim konkordima. Dramatični snimci glasa pilota iz pronađene “crne kutije” potvrđuju da je još na zemlji motor broj jedan u dva maha izgubio snagu, kao i da je stajni trap ostao zaglavljen nakon uzletanja. Na osnovu tragova pronađenih na uzletištu sada se sigurnije može pretpostaviti da je katastrofu izazvala eksplozija jedne ili dve gume na stajnom trapu koja je, verovatno, fatalno oštetila dva motora i rezervoare za gorivo. Vrlo sličan kvar desio se i 14. juna 1979. kada je, prilikom sletanja na vašingtonski aerodrom, eksplozija pneumatika poderala oplatu krila, probila kućište motora, načela tri rezervoara za gorivo i presekla hidrauličke i električne instalacije.

No, to ne umanjuje utisak da je konkord skoro trideset godina leteo praktično “bezgrešno”, uz neizbežne incidente koji ni u jednom trenutku nisu ugrozili život putnika. Ni dva prinudna sletanja na Hitrou u januaru ove godine, usled kvara na motoru i lažne požarne uzbune, nisu mogla da naruše imidž najsigurnijeg aviona današnjice. Oni koji su kupovali kartu za let vrednu oko 9500 dolara, dobijali su uz nju i najbolji garantni list za sopstveni život. Konkord je tako postao statusni simbol i omiljeno prevozno sredstvo bezobrazno bogatih, naročito sportista, filmskih zvezda, novinskih mogula i snobova svih fela. A onda se mit o tehničkoj nepogrešivosti zauvek raspao, uz neprolazan udarac francuskom nacionalnom ponosu. Sve su jači glasovi da konkord treba penzionisati i povući u hangare i muzeje, zameniti nekim novim i boljim supersoničnim avionom. Boing, Er Frans, DASA i još neke britanske i japanske kompanije imaju planove na papiru koji su još daleko od realizacije. Rusi imaju ljude, znanje i iskustvo (vidi okvir), ali nemaju para ni za mnogo isplativije poslove. Troškovi razvoja se procenjuju na fantastičnih 15 milijardi dolara, uz problematične izglede na uspeh, naročito u vreme aktuelne trke na polju džambo-džetova nove generacije, širokotrupnih aviona koji će u cugu moći da prevezu od 500 do 1000 putnika.

Svejedno, nakon kraće pauze, Britiš Ervejz je obnovio letove svojih konkorda na redovnoj liniji za Njujork. Tako će sigurno postupiti i Er Frans jer, kako kaže francuski ministar saobraćaja Žan-Klod Giso, “konkord još uvek predstavlja tehnologiju budućnosti koju ne treba baciti na otpad”. Ostaje da se vidi kako će na to reagovati potencijalni putnici. Tako je Bil Boster, jedan od menadžera televizije CNBC, vratio kartu za konkord i zatražio mesto u sporijem avionu: “Imam potpuno poverenje u inženjere i pilote. Ali, za mene je ovo ipak previše.” Neki su bili mnogo hrabriji. “Munja ne udara dvaput u isto mesto”, kaže jedan Britanac dok ležerno ulazi na prvi let posle katastrofe. Konačan izveštaj istražne komisije biće objavljen tek krajem avgusta. A dotle će, može biti, i naš ministar, specijalizovan za rešavanje najkomplikovanijih misterija, objaviti ko je i zašto srušio francuski konkord.

Šta se dobija za 10.000 dolara

Let konkordom predstavlja doživljaj koji se prilično razlikuje od onog koji biste imali u “običnom” mlaznjaku. Ambijent je ekskluzivan, klupski, ali ne i preterano udoban. Sedišta (isključivo prve klase) poređana su u 25 do 30 prilično zbijenih redova, sa po četiri mesta u svakom, u kabini širokoj oko tri i dugoj oko pedeset metara. Nema bioskopskog platna pošto je filmski projektor svojevremeno izbačen kao pretežak. Pri poletanju svaki od četiri motora koristi forsaž (obilne količine dodatnog goriva kojima se povećava brzina gasova na izlasku iz motora), proizvodeći po 17 tona potiska. Brzina poletanja iznosi 360km/h i dostiže se za 30 sekundi na pisti od samo 1500 metara. Osećaj je, otprilike, kao kad u sportskom automobilu dostignete 100km/h za jedva osam sekundi. Istovremeno, uživaćete u snazi aviona koja je 70 odsto veća od one koju razvija džinovski boing 747.

Nakon deset sekundi čućete zvuk uvlačenja stajnog trapa, a nakon trideset sila koja vas prikiva za sedište primetno će se smanjiti pošto će pilot isključiti forsaž. Brzine zvuka (1 mah = 1225km/h na nivou mora) dostiže se isključivo iznad nenaseljenih područja, najčešće iznad okeana, kako bi se “zemljani” poštedeli efekta “probijanja zvučnog zida”. Do obale Atlantika letećete visokom podzvučnom brzinom na oko 9000 metara visine. Čim se ispod aviona zaplavi more, pilot počinje rapidno da penje avion ne bi li dostigao visinu i brzinu krstarenja. Pošto se avion različito ponaša u uslovima supsoničnog i supersoničnog leta, istovremeno se pomera težište aviona pretakanjem dela goriva iz rezervoara na krilu u komore na kraju trupa. Klokotanje tečnosti jasno se čuje u kabini.

Nadzvučne brzine dostižu se ponovnim uključivanjem forsaža, sve do brzine od 1,7 maha. Konačno, vaš konkord će dostići brzinu krstarenja od dva maha (2200 km/h). Motori sada troše sedam litara kerozina u sekundi. Letite kroz stratosferu dvaput brže od zvuka, a da to i ne shvatate, potpuno sami na oko 16 kilometara iznad zemlje, barem pet kilometara iznad svih ostalih putničkih aviona. Kako avion postaje lakši, tako se i optimalna visina leta povećava, da bi neposredno pred spuštanje dostigla maksimalnih 19 kilometara. Na ovoj visini vazduh je potpuno miran, bez turbulencija: spoljašnja temperatura je -55°C, pritisak dostiže jedva desetinu onog na zemlji, nebo je intenzivno plavo, skoro ljubičasto, prosto naslućujete crnilo kosmosa koje se krije iza njega. Let je miran, apsolutno tih, bez drmusanja. Čak i najosetljiviji želudac može da se usredsredi na kvalitetnu hranu i probrana pića koja se služe po želji.

Svemu lepom dođe kraj: kada se ukaže kopno sa druge strane okeana, pilot koristi sva raspoloživa tehnička sredstva za smanjenje brzine. Gorivo se ponovo pretače, ovoga puta iz zadnjih u prednje rezervoare. Neposredno pred sletanje konkord podiže svoj nos u poziciju karakterističnu za poletanje. Avion se prizemljuje pri brzini od oko 275km/h, na vazdušnom jastuku koji se formira između piste i krila, tehnikom kojom ptice sleću na vodu. Ako ste poleteli iz Londona i nakon tri sata i 50 minuta leta sleteli u Njujork, usled vremenske razlike stići ćete na odredište pre nego što ste pošli. Konkord može i brže: svetski rekord na ovoj liniji iznosi dva sata i 45 minuta.

Sovjetski konkord

SSR je krajem šezdesetih uložio veliki trud i novac u razvoj civilnog supersoničnog transportera. Tupoljev 144 prvi put je najavljen na pariskom avio-vašaru 1965. godine. Bio je zamišljen kao verna kopija konkorda, sa istim “oborivim” kokpitom, delta krilom i četiri motora primaknuta bokovima trupa. Prvi prototip poleteo je poslednjeg dana 1968. godine, tri meseca pre konkorda, da bi brzinu zvuka dostigao 5. juna 1969. Čitav projekat dramatično je uzdrman 1973. godine, kada se pred očima stotina novinara okupljenih na Pariskom salonu, usled početničke greške pilota, srušio jedan avion. Kao i konkord, Tupoljev je teško podneo naftnu krizu iz 1973. godine. I pored neekonomičnosti, počeo je da leti na liniji Moskva-Alma Ata prenoseći pisma i pakete na najbrži i verovatno najskuplji način u istoriji. Krajem 1977. Aeroflot je počeo da koristi Tupoljev i za prevoz putnika na istoj liniji, ali se nedugo nakon toga srušio još jedan avion. Posle samo 102 putnička leta i jedva šest meseci upotrebe, Aeroflot je konačno ukinuo supersonični transport zbog astronomskih gubitaka. Nekoliko letelica poklonjeno je muzejima, četiri aviona parkirana su na otvorenom, a od 1995. jedan Tupoljev sa samo 82 časa leta zajednički koriste Amerikanci i Rusi u eksperimentalne svrhe.

(Vreme #500)

Kondorov let

Najčuveniji haker svih vremena Kevin Dejvid Mitnik, momak koji je provalio u stotinak vrhunski obezbeđenih kompjuterskih sistema i učinio štetu koja se procenjuje na oko 80 miliona dolara, pušten je na uslovnu slobodu nakon petogodišnjeg pritvora, u petak 21. januara. Uslovi njegovog oslobađanja vrlo su surovi. Izgleda da u naredne tri godine Mitnik neće smeti da koristi ništa složenije od pegle na ugalj. Najstrože mu je zabranjena upotreba kompjutera, modema, celularnih telefona i sličnih elektronskih igračaka pomoću kojih je svojevremeno harao internetom. Mitnik je tako ostao bez ikakve mogućnosti da nađe legalan posao dostojan jednog kompjuterskog genija. Nedostupan mu je čak i najtrivijalniji angažman u McDonaldsu pošto su i tamošnje registar-kase kompjuterizovane i umrežene.

Kevin Mitnik ima bogatu hakersko-kriminalnu anamnezu. Rođen je u neupadljivoj radničkoj porodici, a roditelji su mu se razveli kada je imao samo tri godine. Iako debeo i sramežljiv, Mitnik je demonstrirao svoju genijalnost “rasturajući sistem” još kao adolescent. Sa trinaest godina umeo je da jednu te istu autobusku kartu poništava bezbroj puta i tako se vozi za džabe. Sa “ozbiljnim poslovima” počeo je 1981. u Kaliforniji, kada je iz kompjutera firme Pacifik Bell ukrao silnu dokumentaciju i zaradio godinu dana policijskog nadzora. Šest godina kasnije izvršio je nekoliko kompjuterskih prevara. Na suđenju je proglašen krivim, ali se kazna svela na blago upozorenje: “Nemoj to više da nam radiš!” Mitnikove “nestašluke” na Mreži vlasti su tolerisale sve do 1989. godine. A onda je, koristeći nelegalnu elektronsku opremu, upao u kompjuter čuvenog Digitala i pokupio softver vredan milion dolara. Za kaznu je proveo godinu dana u zatvoru za ovisnike poluotvorenog tipa, družeći se sa ljudima koji pate od kompulzivnih psiholoških poremećaja. Sličan poduhvat ponovio je i 1992. godine, ali je ovoga puta žrtva bilo Ministarstvo motornih vozila. Optužnica za ovo delo još uvek se sastavlja. Nakon toga, izdržao je dve zatvorske kazne, od osam i četrnaest meseci, prvi put zbog ponovljenog posedovanja “nedozvoljenih uređaja” a drugi put zbog kršenja uslovnog otpusta.

RUGANJE SISTEMU: Za neke od svojih podviga Mitnik nikad nije kažnjen, uglavnom zbog nedostatka dokaza ili zbog rupa u neprilagođenom zakonodavstvu. Tako je 1982. godine provalio u NORAD, američku komandu za stratešku odbranu (ovaj događaj kasnije je inspirisao film War Games). Tokom osamdesetih demolirao je njujorški telefonski sistem i privremeno preuzeo kontrolu nad tri gradske centrale. Onda se okrenuo Kaliforniji, gde je nakratko potpuno paralisao međugradski telefonski saobraćaj. Pokušavao je i da se smiri, da nađe normalan posao i živi od dobre plate kao kompjuterski maher. Strast je ipak bila jača, pa je 1991. ponovo navalio na kompjutere starih mušterija iz Pacific Bella špijunirajući elektronsku poštu zaposlenih. Godinu dana kasnije, FBI konačno izdaje nalog za njegovo hapšenje, a Mitnik beži od kuće i prelazi u hajduke. Tako je postao prvi i (za sada) jedini haker čiji je lik osvanuo na poternicama Wanted by US Marshals.

U doba ilegale na internetu su ga znali pod pseudonimom Kondor, pozajmljenom od Roberta Redforda iz filma Tri Kondorova dana. Mitnikovi podvizi postaju sve češći, smeliji i komplikovaniji, a nakon njegovih sajber-orgija ojađeni su i giganti kao što su Motorola, Nokia, Fujitsu, Novell, NEC, Sun Microsystems, Colorado SuperNet, Univerzitet južne Kalifornije... Bio je nezaustavljiv, sve dok nije napravio ključnu grešku: upao je u kućni računar i pokrao podatke izvesnom Cutomi Šimomuri, vrhunskom ekspertu jedne superkompjuterske laboratorije u San Dijegu. Šimomura je bio toliko besan što se neko usudio da nasrne baš na njega, pa je FBI-u ponudio svoje usluge u hvatanju Mitnika. Nakon opštenacionalne potere, uz obilno korišćenje “poštenih” hakera, interneta, laptop-kompjutera, detektora poziva i lokatora mobilnih telefona, Mitnik je uhapšen u Severnoj Karolini, nakon dve i po godine vulgarnog izrugivanja sistemu. Šimomura nije bio gadljiv na slavu: nakon poduhvata napisao je knjigu Takedown, po kojoj se sada dovršava film.

Galerija slavnih

Kao jedinstven slučaj u analima američkog pravosuđa, Mitnik se u pritvoru bez kaucije, suđenja i presude nalazio od 1995. godine, često u društvu ovejanih kriminalaca i manijaka. Advokati su pokušavali da od suda izmole odobrenje i obezbede Mitniku kompjuter sa dokumentacijom vezanom za proces (1400 stranica optužbi, deset gigabajta elektronskih dokaza), ali je sudija dobijao napade histerije kad god bi u istoj rečenici čuo reči “Mitnik” i “kompjuter”. U tom periodu armija Mitnikovih obožavalaca počinila je silne nepodopštine na internetu preteći “smakom sveta” i “holokaustom” ukoliko njihov idol odmah ne bude pušten na slobodu. Pomenimo (nepotvrđeno) podmetanje “logičke bombe” u računare popularnog Yahooa, kao i upad na server Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija. A onda se početkom 1999. Mitnik nagodio sa sudijama i sklopio pogodbu koja mu je obezbedila izlazak na uslovnu slobodu kroz godinu dana.

KOMPJUTERSKI MOCART: Javnost je i dalje podeljena. Oni koji su Mitnika hvatali, sudili mu ili trpeli štetu zbog njegovih “nestašluka” tvrde da on nije nikakava cvećka: “Mitnik je opasnost za društvo, kriminalac bez ikakve samokontrole koji je na tuđe kompjutere nasrtao kao divljak. Bežao je od zakona, lažno se predstavljao i, na kraju, dobio šta je i tražio.” Po drugima, “vlast je paranoidna”. Mnoge ubice i despoti patili su manje od Mitnika. On se od svog “rekreativnog hakeraja” nije obogatio, niti je postao lopov ili terorista. Banke ga nisu zanimale. Smatraju ga običnim radoznalim momkom koji voli tehnologiju a ne uništava je. Za sada je Mitnik čvrsto rešen da se resocijalizuje i dovrši svoje akademsko obrazovanje. Pošto se kompjuteri danas ne koriste još jedino u vrtićima, ostaje da se vidi za kakvu će se školu opredeliti.

Ukoliko se, pak, ovaj kompjuterski “Mocart” lati starog “klavira”, danas će mu biti mnogo teže da ponovi svoje nezaboravne podvige jer su i momci zaduženi za sigurnost kompjuterskih sistema postali jako oštroumni. Farmeri i glodari danas prave veću štetu računarskim mrežama nego hakeri. Jedan seljak iz Nju Džersija je 1995. svojim bagerom precvikao optički kabl i tako ostavio bez telefona 60% Njujorka, bostonski i vašingtonski aerodrom. Računari kompanija iz Silikonske doline izdržavaju godišnje na desetine hiljada hakerskih napada, ali ih je 1996. sve zajedno sa Interneta izbacio pacov koji je pregrizao magistralnu žicu. Iako se tu i tamo pojavi neka hakerska grupa koja tvrdi da “za pola sata ima da blokira pristup internetu u celoj Americi”, mnogo više istine ima u rezigniranim rečima jednog zagriženog Mitnikovog sledbenika: “Dao bih litar krvi, samo da mogu da živim u ranim osamdesetim godinama sa znanjem koje danas imam”.

Džon Drejper, ili Kapetan Kranč: Živa legenda iz ranih sedamdesetih koje će se (ne)rado sećati mnoge telefonske kompanije. Aktivan još od rane mladosti, posvetio se izučavanju telefonskih govornica pokušavajući da natera aparat da mu vrati ubačene novčiće (nakon obavljenog razgovora, naravno). Svetsku slavu stekao je koristeći običnu pištaljku od plastike, jednu od onih koje Kelogs stavlja kao dečiji poklon u kutije kukuruznih pahuljica. Kapetan Kranč je utvrdio da ako u pištaljku dune u pravom trenutku, zvuk od 2600 herca omogućava besplatno telefoniranje, čak i na drugi kontinent. Izgleda da je Drejper u pištaljku duvao češće nego Armstrong u svoju trubu, zbog čega je na kraju i uhapšen.

Kevin Paulsen ili Dark Dante: Proslavio se 1990. godine učešćem u jednom nadmetanju na lokalnoj radio-stanici. Kako bi bio siguran da će upravo on osvojiti nagradu rezervisanu za 102. slušaoca koji se javi u program, upao je u sistem telefonske kompanije i preuzeo kontrolu nad svim telefonskim linijama radio-stanice. Kada je 101. slušalac prekinuo vezu, Paulsen je blokirao naredne pozive... za sve, osim za sebe. Tako je osvojio zasluženu nagradu za koju se vredelo pomučiti (porše!). Telefonske kompanije bila su njegova opsesija: osim što je neprestano zaskakivao njihov kompjuterski sistem, voleo je, sporta radi, da upada i u njihove kamionete koristeći klasičan provalnički alat. Međutim, osuđen je za mnogo krupniju stvar – pokušaj krađe spiska tajnih operacija iz kompjutera FBI-a i krađu vojnih dokumenata.

Vladimir Levin: Diplomac Tehnološkog univerziteta u Sankt Peterburgu, vođa autentično ruskog hakerskog ganga svetske reputacije. Koristeći kompjuter na poslu, istresao je deset miliona dolara sa računa Citibanka. Uhapsio ga je Interpol na aerodromu Hitrou, 1995. godine.

Fajber Optik (optičko vlakno) ili Mark Abene: Osnivač hakerske grupe Majstori prevare inspirisao je i ohrabrio na stotine mladih Amerikanaca da “izučavaju” tajne funkcionisanja nacionalne telefonije. Vlasti nisu imale mnogo razumevanja za njegov “pedagoški” rad, pa su ga poslale u zatvor na godinu dana. Kazni je verovatno doprineo i globalni raspad nacionalnog telefonskog sistema, baš na dan Martina Lutera. Po isteku kazne postao je pravi sajberpank-heroj: na prigodnoj proslavi u elitnom “Menhetn klubu” dočekale su ga stotine obožavalaca, uglavnom hakera i kompjuterskih zamlata. Odmah potom štampa ga je proglasila za jednog od sto najpametnijih Njujorčana.

Jon Johansen: Norveški tinejdžer koji je demontirao godinama osmišljavan sistem zaštite audio- i video-zapisa na DVD diskovima. Johansenov program (DeCSS), publikovan i na Internetu, omogućava čak i laiku da sa DVD diskova skida digitalne kopije najnovijih filmskih hitova koje su potpuno identične originalu. Ranije je monopol na programe za reprodukciju filmova imala industrija zabave i popularne elektronike, koja je u strahu od piraterije pod vrlo oštrim uslovima izdavala licence probranim softverskim kućama. Johansen je, kako sam kaže, bio iznerviran činjenicom da za njegov Linux još nije napisan program za reprodukciju DVD filmova pa je odlučio da ga sam napravi, prethodno rasturivši složeni sistem šifrovanja video-zapisa. Sudeći po imenima kompanija koje su podnele tužbu protiv njega (Sony, Universal, MGM, Warner Bros), izgleda da se Johansenu u ovom sudaru Davida i Golijata ne piše dobro.

Pomenimo na kraju i jednog dečka koji obećava, sa prostora bivše Jugoslavije. Petnaestogodišnji Zadranin Vice Mišković (poznat kao Intruder) pokušao je 1995. godine da uskoči u računare američke vazduhoplovne baze na Guamu, tek da vidi “može li on to”. Može.

Prvi virus

U novembru 1988. godine jedan student kompjuterskih nauka sa Kornel univerziteta, Robert Moris, piše eksperimentalni program “crv” (worm), koji je u stanju da se samorazmnožava i širi preko interneta koristeći manjkavosti u Unix programima za razmenu elektronske pošte. Kako bi prikrio svoj pravi identitet, Moris je “ubrizgao” crva u mrežu koristeći računare MIT-a. Na svoje zaprepašćenje, Moris je ubrzo utvrdio da ni njegov program nije savršen – umnožavao se i širio brzinom mnogo većom od očekivane. Usled tako nastalog preopterećenja, mnogi računari u susedstvu su se jednostavno zablokirali ili postali “katatonični”. Kada je video šta se dešava, uspaničeni Moris je nazvao prijatelja sa Harvarda pokušavajući da nađe rešenje. Ubrzo su poslali anonimnu poruku savetujući ostale kako da osujete replikaciju i propagaciju crva kroz mrežu. Nažalost, kompjuterske veze su u tom trenutku već bile zagušene Morisovim programom, tako da se poruka do publike probila prekasno.

Nakon dvanaest sati, momci sa Berklija su uspeli, nezavisno od Morisa, da naprave efikasan recept kojim bi se širenje crva moglo zaustaviti. Stanje je počelo da se normalizuje tek kroz nekoliko dana, pošto uputstva zbog zagušenih veza nisu mogla da prodru do hiljada korisnika koji su do tada već ispali iz sistema. Fokus javnosti postepeno se okretao ka onome ko je sve to zakuvao. Ime Roberta Morisa pojavilo se u “Njujork tajmsu” i pre nego što je istraga okončana. Moris je, konačno, optužen za “zloupotrebu i prevaru upotrebom kompjutera” i osuđen na tri godine policijskog nadzora (sa troškovima), 400 sati komunalne službe i 10.000 dolara kazne. Sud je, ipak, bio milostiv: Moris je za samo jednu noć svojim galopirajući “crvom” iz sistema izbacio na hiljade vojnih, univerzitetskih i vladinih kompjutera, pri čemu su troškovi “oporavka” iznosili od 200 do 50.000 dolara po računaru.

(Vreme #474)

Linije svetla u prostoru uma

“Ono što znaš ne možeš da objasniš, ali osećaš. Osećao si čitavog života da sa ovim svetom nešto nije u redu. Ne znaš šta, ali ono je tu, kao šiljak u tvom umu, koji te tera da poludiš...”
Morfius, The Matrix.

Jeste li se nekad probudili sumnjajući da je svet oko vas obična laž, šminka, šuplja kulisa? Koliko puta ste za ono što vam se dešava okrivili nevidljivu birokratiju, bezdušne medije, mašine ili bezgranični idiotizam ljudi kojima ste okruženi? Poigravajući se ovim svakodnevnim strahovima i vešto manipulišući rezignacijom sa kojom mali čovek gleda na komplikovani svet oko sebe, braća Endi i Leri Vahovski napravili su Matrix, film koji preti da pomrači slavu Blade Runnera ili Odiseje u svemiru, i sa odličnim izgledima da začne sopstveni kult. Snimljen početkom 1999. godine, sa pozamašnim budžetom od 63 miliona dolara, Matrix je do sada zaradio preko 400 miliona. A to brdo para, zahvaljujući izvrsnoj prodaji na kompjuterskim diskovima, još uvek raste (milion kopija planulo još u pretprodaji).

ZAVESA: Suve brojke ne znače mnogo: Lukasova Fantomska napast zaradila je oko pola milijarde dolara samo u Americi i Kanadi, bezočno eksploatišući uspeh originalne trilogije Ratovi zvezda. Braća Vahovski nemaju za sobom zamašnu filmografiju i, mada ih po kreativnom kapacitetu porede sa braćom Koen (Fargo, Veliki Lebovski, Barton Fink), osim Matrixa režirali su još samo jedan film - lezbijski krimić-noir Bound (1996), sa Đinom Geršon i Dženifer Tili u glavnim ulogama. Matrix je nešto sasvim drugačije: “Matrix je svet koji su vam navukli preko očiju ne bi li njime zaklonili istinu.”

Sredinom XXI veka ljudi su konačno napravili kompjuter sposoban da misli. Supermašina zamišljena je tako da uveća blagostanje i harmoniju, ali su ljudi tu ideju odbacili kao dosadnu. Kada se veštačka inteligencija otela kontroli, čitavo čovečanstvo pretvoreno je u izvor jeftine energije kojom se mašine hrane. Kompjuterski program, Matrix, izvršava se bez prekida u umu svakog čoveka simulirajući normalan, funkcionalan i ispunjen život. Izvan ovog poretka ostala je tek mala grupa ljudi, skrivena duboko ispod površine zemlje, rešena da spase svet. Njen vođa Morfius (Lorens Fišburn) otkriće u mladom kompjuterskom hakeru po imenu Neo (Kianu Rivs) čoveka koja bi mogao da rasturi Matrix. Mesijanska družina, u kojoj niko nema ime duže od e-mail pseudonima (Triniti, Tenk, Svič, Maus, Dozer...), upada povremeno u Matrix teleportujući svoj um pravo u kompjuterski sistem.

Međutim, Matrix je i malo više od toga. Film je prevashodno namenjen mlađoj generaciji, onoj koja je odrasla uz TV ekran, koja vrlo dobro poznaje internet, rok muziku i sci-fi ikonografiju, koja je u video igricama poput Doom i Quake već počistila milione digitalnih monstruma. Stoga je Matrix vizuelno očekivano perfektan, zabavan i privlačan za oko, prvenstveno zahvaljujući bogatom filmskom “rečniku” Bila Poupa, koji je već dizajnirao nekoliko mračnih svetova. Specijalni efekti su tako realistični da skoro poverujete kako možete da hodate po zidovima ili zaustavljate municiju u letu običnim pokretom ruke. I akcione scene su izbrušene do savršenstva: ova čudna mešavina brzog ritma, gimnastike, karatea, kung-fua, baleta, besomučne pucačine, agresivne muzike, usporenih, zamrznutih i ponovljenih kadrova, začinjena tautologijama koje Morfius neprekidno prosipa, izgleda vrlo ubedljivo. Možda baš zahvaljujući tamnim naočarima i udbaškim mantilima koje svi nose ili tome što Triniti (koju glumi bivša manekenka Keri-En Mos) izgleda tako savršeno u svojim kožnim gaćama.

NARAVOUČENIJE: Iako će filmski čistunci teško progutati ovu fantastičnu priču u komadu, pouka filma je dovoljno realistična: linija koja razdvaja stvarnost i virtuelnu stvarnost, koju na nas projektuju svemoćni mediji i sveprisutni kompjuteri, postala je suviše tanka. Sajber-svet počinje da se uvlači u naše živote dajući im lažni smisao ili nas odvajajući od realnog. Kako lepo primećuje jedan anonimni filmski kritičar sa Mreže: “Običnom čoveku ne preostaje mnogo sredstava u sukobu s medijskom aždajom. Da se poslužimo muzičkom analogijom - ili ćete početi da svirate kao Frenk Zapa i rizikovati da vas niko ne sluša, ili ćete se opredeliti za Rage Against The Machine i početi da tresete stvari iz temelja. A to je upravo ono što rade Nio i Matrix.”

Matrix je bacio novo svetlo na sajber-pank, pokret koji se u literaturi pojavio početkom osamdesetih godina. Ovaj pojam je u književnost uveo malo poznati Gardner Dozois, dugogodišnji urednik jednog od nekoliko SF magazina Isaka Asimova (Amazing). Gardner, međutim, nikad nije tvrdio da je sam sklepao ovu kovanicu: “Pokupio sam je negde na ulici i odmah mi se uvukla u glavu.” I pre nego što mu je smišljeno adekvatno ime, sajber-pank je egzistirao kao supkulturni obrazac u formiranju, najviše zahvaljujući popularnom samizdatu Brusa Sterlinga pod naslovom Cheap Truth. Sterling se u ovom podugačkom, sočno pisanom pamfletu sa puno strasti okomljuje na jalove šablone gurua SF književnosti, i okreće se anonimnim autorima novog fantasy talasa.

Pravi život ovom pokretu udahnuo je Vilijam Gibson svojim kultnim delom Neuromancer (1984), za koje je dobio obe značajne žanrovske nagrade (Hugo i Nebula). Gibson je, mnogo pre nastanka interneta, imao živopisnu viziju Matrixa, globalne kompjuterske mreže: “Sajberspejs... nezamisliva složenost. Grafička prezentacija podataka iz memorijskih banki svih svetskih kompjutera. Linije svetla poređane u prostoru uma, klasteri i sazvežđa podataka. Kao svetla grada koja nestaju u noći.” U tako nastalu “virtuelnu realnost” (termin koji je Gibson prvi upotrebio) čovek može da uplovi pomoću uređaja koji će njegov um privremeno osloboditi telesnih ograničenja. Svojim narednim novelama Gibson se izborio za status nespornog duhovnog vođe sajber-pank pokreta. Stekao je i milione poklonika, iako je reč o povučenom čoveku koji ni danas nema e-mail adresu, a kompjuter koristi kao nužno zlo. Delima Alfreda Bestera (The Stars, My Destination), Semjuela Dilejnija (Nova), Nila Stivensona (Snow Crash) i Brusa Sterlinga (Schismatrix), sajber-pank se izborio za pravo građanstva i odrednicu u svim enciklopedijama.

MRAČNE KULISE: Smatra se da je Blade Runner najvažniji i najbolji sajber-pank film svih vremena. Ridli Skot je ovaj antologijski film napravio još 1982. godine prema noveli Filipa Dika Sanjaju li androidi električne ovce (za koju mnogi tvrde da je bolja od filma). Iako je kritika ovo delo u velikoj meri sasekla, iako su glumci (a pre svih Harison Ford) jedva dočekali kraj snimanja, Blade Runner je vremenom samo dobijao na značaju. Gibson, recimo, kaže da se crne kulise Blade Runnera savršeno uklapaju u futurističku viziju sveta koju je on dao u Neuromanceru. Deset godina nakon snimanja originala pojavila se još jedna, dodatno zamračena verzija filma, tzv. director’s cut, bez naracije i srećnog završetka. Od duhovno i žanrovski srodnih filmova i TV serija najčešće se pominju Maks Hedrum, Džoni Mnemonik, Terminator, Totalni opoziv, Kosač, Gataka i Alien, a od novijih ostvarenja Dark City i 13th Floor.

Današnja sajber-pank produkcija uglavnom se bavi životom marginalaca u opresivnim, tehnološki izgrađenim društvima zasnovanim na neograničenoj vlasti grupe ljudi, paternalističke korporacije ili fundamentalističke religije. Kohezija sistema održava se intenzivnom (zlo)upotrebom informacionih tehnologija, kompjutera i masmedija. Ljudska bića, “oplemenjena” genetskim inženjeringom, hemikalijama i elektronskim implantatima koji reduciraju ili iskrivljuju moć rasuđivanja, postaju delovi “mašine” koje treba zameniti čim im istekne rok upotrebe. Mizanscen je urban, atmosfera je beznadežna, mračna i pesimistična (tako u Skotovom Blade Runneru kiša neprekidno pada, dok u Projasovom filmu Dark City noć nema kraja). Ovaj kliše istovremeno objašnjava suštinu sajber komponente čitave produkcije. Pank aspekt se najčešće odnosi na kriminalce, rokere, vizionare, asocijalne tipove, izopštenike, buntovnike koji se bave raznim nelegalnim delatnostima, beznadežne slučajeve, osobenjake i sve one koji uživaju u slobodi radi nje same. Ideja sajber-panka je vrlo prosta: čovek čija je misija da sruši totalitaran sistem obično se rađa na njegovoj periferiji.

Postoje li Nio i Morfius u stvarnom životu, van knjiga i filmova? U poslednje dve decenije pojavjuju se grupe ljudi koji sebe smatraju autentičnim sajber-pankerima i “borcima protiv sistema”, najčešće jer veruju da su dovoljno sposobni da sagledaju “sistem” u svoj njegovoj monstruoznosti, jer se identifikuju s marginalcima koje melje nevidljiva “mašina”, ili prosto zato što je čitav pokret tako cool. Oni koji ozbiljno prate ovaj fenomen tvrde da smo svi mi pomalo sajber-pankeri zato što uveliko živimo u bezosećajnom, tehnologizovanom i dehumanizovanom svetu. Kako kaže Vilijam Gibson, “budućnost je već počela; jedino još nije ravnomerno raspoređena”. Neki od nas ipak imaju veći potencijal da pobede sistem: hakeri (momci koji znaju sve o kompjuterima), “krekeri” (provalnici u tuđe kompjuterske sisteme), “frikovi” (specijalisti za besplatno telefoniranje i druge zloupotrebe telefonske mreže) i “šifranti” (stručnjaci za kriptografiju i zaštitu privatnosti).

JUST DO IT: Kako, dakle, pobediti (ili popraviti) sistem? Prema transhumanistima, jednoj od većih grupa povezanih sa sajber-pankom, tehnološka dostignuća treba koristiti da poboljšaju život i nadograde prirodne ljudske talente. Time se ubrzava evolucija ljudske rase, uklanjaju ograničenja koja joj nameću biologija i fizika, veličaju se osnovni principi života i humanosti, a izbegava svaka dogma. Prema ekstropistima, drugoj značajnoj potkulturnoj grupi, treba se kloniti politike i težiti prirodnom, spontanom redu i harmoniji. Da bi se živelo u skladu sa ovim filozofskim principima, preporučuju se obavezno šifrovanje elektronske pošte, izbegavanje komunikacija koje “sistem” može da provali, podozrivost prema masovnim medijima i internetu, a pre svega – razmišljanje sopstvenom glavom i aktivan odnos prema sistemu. U suprotnom, može nam se desiti da, mnogo brže i lakše nego što se nadamo, završimo kao beznačajni šrafovi u nevidljivom Matrixu braće Vahovski. Morfius u filmu kaže: “Na nesreću, niko ne može da objasni šta je Matrix. Svako to mora sam da shvati.”Sudeći po jednoj hipnotičkoj TV emisiji koja se svakodnevno prikazuje na glavnom kanalu tačno u 19:30, može biti da smo u Matrix već stigli.

(Vreme #473)

Ništa

Nekad je bilo lako pisati. Izgledalo je da zahvalnog materijala ima za nekoliko narednih vekova. Čak i da se latite teme koju je neko drugi već prisvojio, uvek ste mogli da se pravdate neobaveštenošću i vremensko-prostornom distancom. Danas postoje internet i CD izdanje “Vremena”, i sve je lepo evidentirano: i ko se čime bavio, i ko je gde bio, i šta je ko uradio. Dakle, ni nehotični plagijatori više nemaju čime da se opravdaju. Štaviše, situacija je krajnje neugodna: koju god voćku da ščepate u šake, neko je iz nje već iscedio i poslednju kap soka. Uzmite, recimo, rubriku “Vreme uživanja”: pasulj, soda-voda, Los Anđeles, šoping, kompjuter, moć – o svemu tome neko je već pisao. I to nadahnuto. O pasulju bogami i dvaput, kao što je i red. Stanje na internetu je još teže: politika, nauka, ekonomija, umetnost... kojom god stazom sajberspejsa da se zaputite nailazite na iste beskrajne rasprave o ratovima i primirjima, ljudskim pravima, zaštiti svega i svačega, zdravoj hrani i fudbalu. Možda ćete povremeno zastati da predahnete od tolikog sadržaja i prelistate najnoviji “Pirelijev” kalendar, ali silikoni poluplastičnih lepotica deluju tako poznato. Sve je to muka duhu, sve je to deja vu ili, kako kaže Knjiga propovednikova: “Što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci ne mogu se izbrojati.” Pre ili kasnije sve dosadi.

Pošto smo utvrdili da je skoro nemoguće pisati o nečemu (novom), jer tako nešto više i ne postoji, ostaje nam samo da se oprobamo pišući o ničemu, makar se urednik ovih novina namučio da nađe adekvatnu propratnu ilustraciju. Pođimo od definicije. Šta je, zapravo, ništa? Imajmo u vidu da je najteže definisati ili opisati najobičnije stvari. Na primer, na internetu se dugo vodila polemika oko maksime koja najbolje opisuje fenomen života. Posle iscrpne rasprave pobedila je misao jednog od najpoznatijih sajber-filozofa današnjice po imenu Buckaroo Banzai: “Gde god da si – tu si!”

Pođimo zato od rečnika – tamo su svi pojmovi lepo klasifikovani i opisani i ništa nije preskočeno. Kako lepo primećuje Alan Penhol, ugledni teoretičar ničega, zapanjujuće je koliko tu ima nepreciznosti, pa čak i potpunih netačnosti. U prestižnom Vebsterovom rečniku pod stavkom ništa, tačka četiri, doslovno piše da je ništa “nešto što ne postoji”. Kako to da ništa može da predstavlja nešto, čak i ako ne postoji, nije baš lako shvatiti.

Kada je ništa u pitanju, i tu se lako pada u plagiranje. Verovali ili ne, i o tome je neko već razmišljao. Doduše, znatno manje i ređe. Prednjače nadobudni filozofi. Ono o čemu većina njih razmišlja svodi se upravo na ništa. I druge staleške kategorije, pa i obični ljudi, dali su svoj doprinos izučavanju ništavila. Istraživač ničega obavezno mora da krene od elaborata petnaestogodišnjeg Džejsona Hanta pod nazivom Esej o ništavilu, koji je publikovan i na internetu. Ovaj inspirativni sastav izuzetno je kratak: gore naslov, dole potpis, u sredini belina, tj. jedno veliko ništa. Broj ljudi koji se svakodnevno napajaju mudrošću pokušavajući da razumeju ovaj izvrstan esej toliko je veliki da je ništa moralo da bude uokvireno ne bi li se lakše spazilo.

Ništa je, kao i život, sveprisutno. Kako lepo primećuje Geri Lorens na svojoj internet-stranici pod naslovom Respect Nothing. Honour Nothing. Trust Nothing, koju je ekskluzivno posvetio izučavanju nothing-fenomena: “Ništa je sveprisutno, sveprožimajuće! Ono je svuda oko nas. Uzmite bilo koju materiju. Od čega je ona napravljena? Preko 99 odsto njenog sastava svodi se na ništa. Šta se daje na TV-u? Ništa! Šta imate da obučete za svečani izlazak? Ništa! Frižider vam je pun, ali šta od toga može da se jede? Opet – ništa! Gde god da se okrenete, gde god da pogledate, pred vama su beskrajni pejzaži. I šta ste na njima zapazili? Ama baš ništa.” Lorens istražuje i vezu između ničega i moderne umetnosti stavljajući znak apsolutne jednakosti između ova dva pojma. Ko ne veruje treba da pogleda “Bela platna” Roberta Rauhenberga. Osim toga, na ovoj prezentaciji imate i izvrsnu priliku da stupite u neposredan kontakt sa Velikim Ništavilom. Kako? Napišite poruku, što dužu i ličniju – to bolje, ostavite svoju e-mail adresu i pritisnite taster za slanje pošte. Lorens vam, uz potpunu anonimnost, garantuje da poruku niko neće pročitati, da nigde neće biti evidentirana niti zapamćena, da vam na nju niko neće odgovoriti i da će istoga časa biti prosleđena u beskonačnu prazninu, tj. u zaborav.

Široko uvreženo shvatanje da je nula (0) u matematičkom smislu isto što i ništa – takođe nije tačno. Opsežno istraživanje na ovu temu sproveo je izvesni Erik Heldman sa mičigenskog univerziteta. Zapadne civilizacije, recimo, odavno su imale pojam za ništa, ali su simbol za nulu usvojile mnogo vekova posle američkih Indijanaca. Ovi potonji su, znajući za filozofsku razliku između nule i ničega, stolećima precizno razlikovali tako suptilne pojmove kao što su odsustvo svačega, odsustvo nečega ili prisustvo ničega. To im, doduše, nije mnogo pomoglo u sukobu sa nepismenim kaubojima.

Na kraju, ne zaboravimo ni doprinos našeg umnog naroda promišljanju onoga što se obično svodi na ništa. Jedna stara domaća mudrost kaže: “Ako očekuješ sve, i nešto će biti ništa. Ako ne očekuješ ništa, i nešto će biti sve.” No ostavimo se sad narodnih poslovica, pogotovu onih kojih se kao narod nikad nismo pridržavali. Svet će nas ipak pamtiti po nacionalnoj devizi čitavog prošlog, a bogami i narednog milenijuma:

Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.

(Vreme #470)