Fantomska praznina

Teško da je u istoriji filma bilo premijere koja se očekivala sa više uzbuđenja od četvrtog nastavka Lukasovog serijala Ratovi zvezda. Oni koji su uspeli da se dočepaju ulaznica za prvu projekciju počeli su da aplaudiraju čim su svetla u sali počela da se gase, pre nego što se film uopšte i zavrteo. Pljeskom je ispraćen čak i logotip distributera, iako Mardokov 20th Century Fox, kao ni čitavu njegovu medijsku imperiju, ne prati naročita popularnost. A kada su ekranom počeli da se valjaju trapezasti paragrafi poznatog uvodnog teksta (Pre mnogo vremena, u jednoj dalekoj galaksiji...), uz prepoznatljivu pleh-muziku Džona Vilijemsa, raspoloženje je bilo već sasvim sumanuto. Iako se tokom projekcije početna euforija lagano stišavala da bi na kraju, posle dugačkih 136 minuta, aplauza bilo mnogo manje nego na početku, većina strasnih poklonika bila je zadovoljna. Iščekivanje dugo šesnaest godina okončano je 19. marta 1999.

PRIPREMA TERENA: U pretpremijernu promociju filma Lukas je uložio “samo” 15 miliona dolara. Iako je ova suma dvostruko manja od marketinških troškova Kameronovog Titanika, veća promotivna ulaganja nisu bila neophodna pošto su zaintrigirani mediji već stvorili atmosferu napetog iščekivanja. I pored histerije koja je pratila premijeru, nisu se ispunila sveprisutna očekivanja da će Star Wars, Episode I – The Phantom Menace postati najveći blockbuster u istoriji filma. Lukas je, doduše, imao eksplozivan start: tokom prvih pet dana prikazivanja Fantomska napast je inkasirala rekordnih 102 miliona dolara, čime su skoro potpuno pokriveni troškovi snimanja (115 miliona, sve iz Lukasovog džepa). Film, međutim, nije uspeo da obori vikend-rekord koji drži Spilbergov Jurassic Park sa 72 miliona dolara, niti su se obistinila potajna očekivanja distributera da će Napast potopiti čak i Titanik (Kameronov film ostaje neprikosnoven, sa 600 miliona dolara zarađenih u SAD i 1800 miliona u inostranstvu). Naravno, treba sačekati da Lukas saopšti i prihode od prodaje autorskih prava na filmske likove koji su se našli na čašama, gaćama, kutijama cerealija i igračkama. Tom Šerak, direktor distribucije koja od filma očekuje čist ćar od oko 100 miliona dolara, demantuje glasine da su početni rezultati loši: “Lud je onaj ko misli da smo nezadovoljni. Nije nam bila želja da se tučemo za rekorde. Hteli smo da u bioskop prvo dovedemo zaljubljenike, a onda i čitave porodice. Upravo to se sada i dešava.”

Lukas je, inače, u velikoj zavadi sa vlasnicima nekoliko najvećih američkih bioskopskih lanaca. Neki od njih odbili su da prikazuju Fantomsku napast, svesno se odričući ogromnog profita, zato što Lukas odbija da plaća uobičajenu “pikslu”, tj. minimalni ekstra-procenat koji vlasnici bioskopa dobijaju u zavisnosti od prihoda ostvarenog na blagajni. Ni holivudska filmska industrija ne krije da ne voli Lukasov način rada. Blokbasteri poput Titanika ili Jurassic Parka zaradili su na stotine miliona dolara od kojih se dobar deo vratio nazad u studio i slio u budžet za nove filmove. Lukas, međutim, sve zarađene pare nosi u banku i stavlja na svoj račun.

REZIGNIRANOST: Neočekivano veliki broj negativnih kritika publikovanih u štampi verovatno će izbaciti koju stotinu miliona dolara iz Lukasovog buđelara. “Razočaranje!”, brutalno iskreno piše u Njusviku, “...i to veliko.” Dok Varajeti opisuje film kao “šećerlemu za oči, bez sastojaka koji hrane srce i dušu”, novinar Njujorkera tvrdi da je film “klinački, ignorantski, prepun trulog cinizma”. Umereno pohvalni glasovi, poput onih iz Njujork tajmsa (”šta smo očekivali, to smo i dobili!”) ili San Francisko kronikla (”ima tu štofa, vredi pogledati”), čuju se mnogo ređe. Reklo bi se da su Lukasu, uprkos svemu, najprivrženiji stari poklonici koji ne haju mnogo za oficijelnu kritiku: “Hej, ljudi, pa ovo su Ratovi zvezda, zabavite se malo. Šta očekujete za samo devet dolara?” U takvoj situaciji, Lukas je prinuđen da vrlo predusretljivo daje intervuje, gostuje na televiziji, piše za novine i objašnjava svoj film, što mu inače nije običaj. To verovatno neće imati mnogo efekta na prođu Fantomske napasti, ali će pomoći da se spasu čast serijala i budućnost sledeće dve epizode čija je premijera predviđena za 2002. i 2005. godinu.

Originalnu trilogiju Ratova zvezda (Nova nada, Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja) Džordž Lukas je snimio u razmaku od 1977. do 1983. Neprestano kubureći s novcem potrebnim za finansiranje dotad neviđenih specijalnih efekata, Lukas je insistirao i na dobroj priči, fino iznijansiranim i majstorski isprepletanim odnosima glavnih junaka: mladog džedaj-viteza Luka Skajvokera, kapriciozne princeze Leje, samoživog kapetana Soloa i opakog Darta Vejdera. Vizuelno bogata i izglancana, od kritike hvaljena, poštovana od publike svih uzrasta, Lukasova svemirska opera danas važi za kultno delo savremene pop-kulture kome se još uvek klanja armija omađijanih ljubitelja ove fantastične sapunice.

U međuvremenu, i filmska tehnika je napredovala ogromnim koracima. Ono što se nekad snimalo korišćenjem gigantskih modela od šarene plastike danas se rutinski simulira kompjuterskim softverom koji može da koristi svaki likovno obdareni klinac. Želeći da u kreiranju virtuelnih svetova ode korak dalje i dovrši sve ono što zbog pomanjkanja para ili adekvatne tehnike svojevremeno nije mogao, sada već prebogati Lukas osniva firmu Industrial Light & Magic, vrhunski studio za filmske specijalne efekte. Pripremajući se za snimanje kompletno nove epizode, Lukas je svoju tešku kompjutersku artiljeriju isprobao redizajnirajući originalnu sagu. Intervencija se, u najvećoj meri, svela na ubacivanje raskošnih digitalnih pejzaža i pozadina kako bi živi likovi dobili verodostojniju podlogu i puniju atmosferu. Iako su razliku između prvobitnog i retuširanog izdanja mogli da primete samo istinski poznavaoci, većini je bilo jasno u kom pravcu idu Lukasova razmišljanja.

NOVA LICA: U nemogućnosti da okupi staru glumačku ekipu (Mark Hemil, Keri Fišer, Harison Ford i Alek Ginis), Lukas se odlučio da, umesto nastavka trilogije, napravi njen “predgovor”. Fantomska napast je, zapravo, istinski početak serijala u kome tri stare epizode predstavljaju četvrti, peti i šesti deo. Priča je zdravo zakukuljena, kao da se ovoga puta deci nije previše povlađivalo. Naime, trošna Galaktička republika sukobila se sa nadirućom Trgovačkom federacijom oko planete Nabu, a sve oko nekakavih carinskih taksi (priznaćete da je povod za priču pomalo banalan u poređenju sa kosmičkim sudarima dobra i zla u ranijim epizodama). U pomoć nežnoj kraljici Amidali (Natali Portman), koja očajnički pokušava da odbrani svoj svet od pretećeg napada “snaga haosa i bezumlja”, priskaču dva džedaj-viteza, učitelj Kvi-Gon Džin (Lajam Nison) i njegov šegrt Obi-Van Kenobi (Ivan Mek Gregor). Oni će kraljicu povesti u galaktički senat s namerom da obaveste raspadajuću Republiku o predstojećem sukobu. Ovoj maloj družini vremenom će se pridružiti i Džar-Džar Binks, digitalno stvorenje iz Lukasove mašte nalik na šarenog konja sa klempavim ušima i iskolačenim očima, i Anakin Skajvoker (Džejk Lojd), desetogodišnji klinja, predodređen za viteza, koga ćemo u jednoj od narednih epizoda prepoznati kao Darta Vejdera.

Iako se za priču ne može reći da je preterano oštroumna, Fantomska napast je, uz The Matrix braće Vahovski, nesumnjivi kandidat za Oskara u domenu specijalnih efekata (preko devedeset odsto scena naknadno je propušteno kroz kompjuter radi docrtavanja). U filmu ćete videti imaginarne gradove pod kupolama u dubokoj vodi, čardake ni na nebu ni na zemlji napravljene sa toliko filigranskih detalja da vam ni dva gledanja neće biti dovoljna da ih sve proučite; ostaćete bez daha posmatrajući sudare ogromnih armija bez ijednog živog filmskog lika, kao da čitate Tolkinovog Gospodara prstenova; uživaćete u standardno dobro režiranim obračunima dobrih i loših vitezova; videćete pravu menažeriju stvorenja svih boja, oblika i veličina (čak i Spilbergovog E.T.-a), jedan raspojasani svemirski Vavilon u kome su ljudi samo jedna od biološki dozvoljenih formi. I to je manje-više sve.

Dok je lepuškasta Natali Portman, obučena čas kao gejša a čas kao kraljica Elizabeta, sasvim solidno odglumila svoju ulogu (gledali ste je pre osam godina kao devojčicu sa fikusom u Besonovom Profesionalcu), Lajam Nison je delovao neubedljivo, naročito u scenama sa imaginarnim partnerima. Nije lako gledati u beli zid, baš tamo gde će Lukas posle docrtati Džar-Džar Binksa i verodostojno reći: “Strpljenja, moj plavi prijatelju!” A pomenuti “plavi prijatelj” je priča za sebe: dosadan kao vaška, govori skoro nerazumljivim engleskim slengom, toliko melje, frflja ili zanoveta da prosto čeznete da ga svojeručno zadavite. Naročito nezahvalno parče scenarija palo je u tanjir Ivanu Mek Gregoru (Trejnspotting), koji veći deo filma nervozno cupka iza svog učitelja kao da hoće da kaže “raspali ga, ćale”, da bi se tek na kraju dočepao pristojnog mesta u priči. Ipak, najveće razočaranje je mladi Džejk Lojd, koji od silne treme ne ume ni da se ponaša onako kako se to očekuje od deteta njegovih godina, a kamoli da odglumi kompleksan Anakinov lik.

Napuštajući mnoge simbole prve tri epizode, opsesivno zamenjujući žive junake kompjuterskim surogatima, Lukas je ispoljio i određenu vrstu kreativne nemoći i nemaštovitosti. Režiser se, recimo, grdno prevario kada je poverovao da će lako napraviti novog Darta Vejdera, jednog od najživopisnijih filmskih junaka svih vremena. Umesto smrtonosnog princa u crnoj odeždi, s onim zastrašujućim loncem na glavi, čije bolesno šištanje iz pluća uteruje strahopoštovanje, dobili smo Darta Mola (glumi ga Rej Park, kung-fu majstor). Ovaj prilično živahan momak, i pored svoje crveno-crne šminke i đavolskih roščića na glavi, ne izaziva više straha od, na primer, Džin Simonsa, basadžije grupe Kiss (naprotiv!). Dok Darta Vejdera pamtimo kao momka koji je umeo da misli, komunicira, oseća i ubija, nesrećni Dart Mol je od Lukasa dobio svega jednu rečenicu scenarija da bi ga na kraju zauvek slistila dva pomenuta džedaja. Ni ostale supstitucije ne izgledaju mnogo uverljivije: umesto robusnih vojnika Imperije odevenih u beli pleh, dobili smo buljuke animiranih, čačkaličastih robota koji se raspadaju na prvi dodir. Tupoglavi Džar-Džar Binks takođe je žalosna zamena za vukodlakog Čubaku.

PREDVIDLJIVOST: Vraćanje priče u prošlost drastično je smanjilo njenu zanimljivost i neizvesnost. Ne treba imati treće oko da bi se zaključilo ko će tu da pretekne a ko je viđen da strada. Vizuelno najdinamičnije i najhvaljenije mesto u filmu, dvanaestominutna trka mlaznih kolica (futuristička kopija nadmetanja dvokolica iz Ben Hura) u kojoj slabašni Anakin junački preživljava sva saplitanja konkurencije, ima šupalj, lako predvidljiv kraj. Anakin tek treba da postane mračni Dart Vejder, zar ne? A pošto smo Obi-Van Kenobija već videli u četvrtoj epizodi, malo je deplasirano strahovati za njegovu sudbinu tokom odsudnog obračuna sa Dartom Molom. Naravno, ni ovoga puta nema pobede bez korišćenja sile, Lukasove “kosmičke karme”. Ovaj sveprisutni medijum koji multiplicira mentalnu i fizičku snagu izabranih, ovoga puta je do kraja banalizovan svođenjem na trivijalnu biohemiju. Ispada da, ako u krvi imate određeni procenat medihlorina, možete da vidite u mraku, rušite zakone gravitacije ili bez napora vadite svoj auto iz blata kao što to radi Joda sa svemirskim brodom. A taj medihlorin ćete naći, pretpostavljam, u svakoj boljoj (galaktičkoj) apoteci.

Kad sve saberete i oduzmete, ostaje pitanje za kraj – gledati ili ne? Teško je reći. Ako se razumete u kompjutere i dobro znate šta oni mogu, više ćete uživati u dizajnu video-igara poput Quake ili Riven nego u Fantomskoj napasti. Ako na specijalnim efektima insistirate koliko i na dobroj priči o kojoj ćete razmišljati i sutradan, obavezno pogledajte već pomenuti The Matrix. U svakom drugom slučaju, vredi otići u boskop ili do video-kuba. Pod uslovom da sila (tj. taj “medihlorin”) bude uz vas.

(Vreme #453)

U silaznoj putanji

“Sa bolom u duši napuštamo deo Rusije koji smo izgradili na nebu a da ne vidimo šta bismo sledeće mogli da napravimo”, poručio je u televizijskom obraćanju sa visine od oko 400 kilometara Viktor Afanasjev, zapovednik poslednje, 27. posade orbitalne stanice Mir. Nekoliko minuta kasnije, Afanasjev je u društvu kolega, Sergeja Avdejeva i Francuza Žan-Pola, prešao u kapsulu Sojuza koja će ih vratiti kući, a zatim je, setno mašući rukom kao da poručuje “zbogom”, zapečatio vrata ispražnjene stanice. Tročlana ekipa okončala je svoju misiju mekim spuštanjem u pustu kazahstansku stepu, 28. avgusta 1999.

ADIO: Odmah nakon prizemljenja, kontrola leta isključila je najveći deo opreme na Miru. Uspavan je i centralni kompjuter zadužen da solarne panele koji generišu električnu energiju drži stalno okrenutim prema suncu. Pošto je upravljanje stanicom povereno autopilotu, ugašena je i klimatizacija. Broj dnevnih kontrola ispravnosti smanjen je sa šesnaest na samo dve. Tokom narednih šest meseci hibernirani Mir će izgubiti nekih 40 kilometara visine. U februaru ili martu naredne godine, tamo će se, jašući na još jednom Sojuzu, vratiti “terminatori”, momci čiji će jedini zadatak biti da sa letelice pokupe najvredniju opremu i rezultate naučnih eksperimenata, a zatim da kontrolisano unište ostatak stanice. Potisak potreban za dalje smanjenje visine obezbediće automatizovani teretni brod Progres. Kada se čitav kompleks spusti na oko dvesta kilometara, a posada napusti stanicu, teretnjak će snažnim trzajem dodatno ukočiti Mir i tako ga gurnuti u gušće slojeve atmosfere. Čitava grdosija verovatno će sagoreti u komadu, uz minimalne šanse da neko veće parče pljusne u vode Tihog okeana.

Treba li toliko tugovati nad ostacima jedne orbitalne stanice koja je višestruko nadmašila svoj deklarisani radni vek? Početak je bio skroman, bez mnogo pompe. Prvi modul stanice čije ime u sebi nosi i trunčicu aktuelne hladnoratovske ironije lansiran je iz Bajkonura (tada u SSSR-u, danas u Kazahstanu) 19. februara 1986. a da niko od odgovornih nije bio siguran da će stanica preživeti prvih nekoliko godina. Poletanje je obavljeno samo tri nedelje nakon što je eksplodirao američki šatl Čelindžer usmrtivši sedmoro astronauta, među njima i jednu učiteljicu na očigled svojih đaka. Prva ruska posada odnela je slike poginulih na Mir, želeći da se ovi hrabri ljudi, makar posthumno i simbolično, ipak dočepaju kosmosa. U to vreme, američka štampa tvrdi da Sovjeti, sa svojom grandioznom stanicom u orbiti, ponovo imaju prednost od deset godina u kosmičkoj trci. I zaista, Mir se bar u prvih nekoliko godina mogao porediti jedino sa samim sobom. Obavljeni su nebrojeni eksperimenti, a ljudske mogućnosti testirane su do krajnjih granica. Valerij Poljakov boravio je na Miru neverovatnih 439 dana, dok je Jelena Kondakova sa 169 dana postavila novi rekord za žene.

NERED I KRŠ: Prvi znaci zamora materijala pojavili su se uporedo sa raspadom SSSR-a i propadanjem ruske ekonomije: izolacija je u krpama otpadala sa kablova, kratki spojevi postali su svakodnevni, a kompjuter je “posenilio”. Para za popravke bilo je sve manje, a glasova koji su tvrdili kako je bolje nahraniti stotinu siromašnih nego dva-tri dokona astronauta bilo je sve više. Nakon trinaest i po godina eksploatacije, 77.000 orbita i više od stotinu posetilaca, Mir se pretvorio u olupinu veličine fudbalskog igrališta, sačinjenu od 130 tona korodiranog aluminijuma, zamršenih creva i prevaziđene tehnologije. Prvi Amerikanci koji su posetili Mir kažu da su, umesto prostranih, sređenih i sterilnih odaja, nalik na one iz Kjubrikove Odiseje, zatekli neopisiv nered i krš. U februaru 1997. na stanici je izbio požar da bi u junu iste godine spektakularni karambol sa Progresom izazvao teška oštećenja koja su sanirana mesecima. Obe kapitalne havarije stanica je nekako preživela, kao što je stoički podnela povremene hirove ćudljivog brodskog kompjutera i još 1600 manjih i većih kvarova. Reklo bi se da je konstrukcija Mira u sebi sačuvala ponešto od karaktera epske ruske duše, a naročito sposobnost da se pati i u patnji istrajava. Mnogi će zato reći da je izdržljivost, zapravo, najveći ako ne i jedini kvalitet Mira.Vremenom je Mir postao simbol ruske neupotrebljive tehnike i škart-proizvodnje, naročito na zapadu. Ni naučni dometi Mira nisu bili bogzna kakvi. Od bezbrojnih eksperimenata izvedenih u bestežinskom stanju običan svet nije video mnogo vajde. Rusi jednostavno još nisu naučili kako da komercijalizuju rezultate kosmičkih istraživanja na američki način.

Hronična besparica, nedostatak vizije i velikih poduhvata konačno su učinili svoje. Posrnula ruska privreda više nije mogla da izdavaja 250 miliona dolara godišnje kako bi najveća svetska orbitalna stanica ostala u životu. Iako ovaj iznos ne dostiže ni polovinu troškova leta jednog američkog šatla, u ruskom budžetu nema para ni za mnogo urgentnije državne potrebe. Da nije bilo astronauta iz bogatih zapadnih zemljama koji su svoj boravak na Miru debelo plaćali, kraj bi se desio mnogo ranije. Od 103 astronauta koji su boravili na stanici, samo je 41 Rus. Uz Francuze i Nemce, tu su još i sedam Amerikanaca, jedan engleski poslastičar i japanski novinar čija je redakcija platila 12 miliona dolara na ime “putnih troškova” do stanice i nazad.

A ŠTA SADA: Kada je NASA promovisala projekat nove međunarodne orbitalne stanice u čijoj izgradnji treba da učestvuje 16 najrazvijenijih država, svi su polako počeli da dižu ruke od Mira, pa i ruska vlada. Sudbina “ukletog” broda sada se nalazi u rukama entuzijasta, uglavnom bivših astronauta i zagriženih komunista koji ne mogu da se pomire sa propadanjem jednog od poslednjih simbola moći i veličine pokojnog SSSR-a. Vitalij Sevastijanov, nekad astronaut a danas komunistički deputat, kaže da Mir mora da bude sačuvan: “Gore se nalazi 12 tona naučne opreme koja se ne može tek tako odbaciti. Reč je o svemirskoj stanici sagrađenoj u doba SSSR-a koja nastavlja da radi i posle propasti države. Red je da spasemo poslednji simbol onoga što smo nekad mogli da napravimo.” Zato je Sevastijanov okupio jednu grupu entuzijasta i osnovao dobrotvorni fond čiji je zadatak da hitno prikupi bar 20 miliona dolara pomoću kojih bi se “penzionisanje” Mira odložilo za izvesno vreme. Dobrodošli su svi oni koji žele da iz džepova istresu koji dolar ili rublju, čak i bivši “klasni neprijatelji” svih boja. Tračak nade ukazao se pojavom jednog britanskog preduzetnika koji se, navodno, obogatio na deponijama smeća i reciklaži gradskog otpada. “Gospodin Đubretar”, kako ga je od milošte prozvala ruska štampa, ponudio je da plati 100 miliona dolara u zamenu za nedelju dana boravka na Miru. Ponuda je oberučke prihvaćena i Britanac se ubrzo obreo u Zvezdanom gradu, predano trenirajući za astronauta. Nažalost, ispostavilo se da je “Gospodin Đubretar” prevarant ekstraklase, sa podebelim policijskim dosijeom u Pitsburgu i Ohaju. Na kraju je uspeo da utekne iz astro-grada, uz potvrdu da je nesposoban za astronauta, ostavljajući za sobom gomilu neplaćenih računa.

Na strance, dakle, više niko ne računa. Ako se zna da svaki treći Rus živi ispod granice siromaštva, očigledno je da su perspektive mračne. Sevastijanov, međutim, ipak veruje u čudo. Ako para ne bude bilo, pokušaće se sa privatizacijom i prodajom deonica državne kompanije Energija, formalnog vlasnika Mira. Ako ni to ne uspe, ostaje nada da će na decembarskim parlamentarnim izborima pobediti “patriotske snage” koje će umeti da cene istorijske vrednosti i neprolazne veličine.

NOVA ROLA: U međuvremenu, Rusima preostaje da se posvete ulozi koja im je dodeljena u izgradnji nove, međunarodne svemirske stanice. Kako kaže Danijel Goldin, administrator NASA-e, reč je o “najvećem graditeljskom poduhvatu još od vremena egipatskih piramida”, vrednom preko 120 milijardi dolara. Kada 2002. godine nakon 40 lansiranja iz Azije i Amerike izgradnja bude završena, stanica će biti dugačka preko 180 metara i teška preko 470 tona, sa životnim i radnim prostorom za sedam osoba.

Bude li dovoljno mudrosti i preduzetničkog duha, Rusi bi mogli da solidno naplate svoje profesionalne usluge: tu su pouzdani raketni nosači, efikasni Sojuzi i Progresi, prekaljeni astronauti sa silnim godinama provedenim u kosmosu, iskusni timovi inženjera i kontrolora leta. Prvi modul Zarja lansiran u novembru prošle godine, napravljen je zahvaljujući američkoj uplati od 250 miliona dolara, dok je lansiranje sledećeg (Zvezda), posle bezbrojnih odlaganja, zakazano za novembar. U ovom trenutku ugovorena je prodaja ruske kosmičke tehnike za još 150 miliona dolara. Domaća javnost i pored toga ne pokazuje mnogo entuzijazma za ovaj poduhvat. Američki potpredsednik Al Gor svojevremeno je uložio veliki napor da tadašnjeg ruskog premijera Viktora Černomirdina ubedi da se okane vremešnog Mira i posveti međunarodnoj stanici. Uprkos tome, list “Sevodnja” priznaje da nova, četiri puta veća stanica nikad neće moći da raspali narodnu maštu onako kako je to činio Mir: “Bude li Mir oboren, mi ćemo izgubiti svoju nezavisnost u kosmosu. Umesto autentično ruskog kosmičkog programa, dobićemo međunarodnu stanicu na kojoj Amerikanci sviraju prvu violinu. A to znači da ćemo postati obični gosti u jednom ogromnom soliteru koji ćemo morati da delimo sa susedima, sviđalo se to nama ili ne.”

Jedna astronautska priča

U avgustu 1991, samo dvanaest dana pre nego što je Sergej Krikaljev trebalo da se vrati kući posle četvoromesečnog boravka na Miru, sovjetski čvrstorukaši izveli su neuspešan državni udar. Sred čitavog meteža koji je vladao u državi, Krikaljev je morao da provede u orbiti dodatnih šest meseci. Kada se u martu 1992. konačno spustio u Kazahstan, SSSR više nije postojao. Njegov rodni Lenjingrad sada se zove Sankt Peterburg. Nekada značajnu astronautsku platu u međuvremenu je pojela inflacija, tako da je Krikaljev, boraveći u kosmosu, postao puki siromah. U Zvezdanom gradu zatekao je očajne kolege. “Bolje da se nisi ni vraćao”, govorili su mu, “na Miru je mnogo bolje nego ovde.” Mnogi su ostali bez posla, a srećnici koji su sačuvali nameštenja zarađivali su manje od 200 dolara mesečno. I pored svega, Krikaljev nije dozvolio da ga ponesu emocije. “Mir mi mnogo znači”, kaže on, “ali sada je vreme da mu se kaže 'zbogom'. Počinje nova era.”

U decembru 1998. Krikaljev je, kao član prve američko-ruske posade, šatlom Endevor stigao na međunarodnu orbitalnu stanicu. Povratak na Zemlju, zakazan je za januar 2000. Naravno, pod uslovom da u međuvremenu opet nešto ne iskrsne.

(Vreme #453)