Gugl, Epl i pandemija



Već nedeljama slušamo o načinima suzbijanja epidemije i različitim problemima na koje lekari i epidemiolozi nailaze. Jedno je nesporno – kada imate ovako zarazan virus, najvažnije je sprečiti njegovo munjevito širenje tako što ćete pratiti, testirati i izolovati kontakte svake zaražene osobe. Ovim mukotrpnim detektivskim poslom, često sa polovičnim učinkom, danas se bavi čitava armija ljudi. Može li savremena tehnologija da pomogne da ovo praćenje kontakata bude jednostavnije, brže i preciznije?

Ideja o praćnju bliskih kontakata pomoću aplikacija za mobilne telefona nije nova: danas ih već ima dosta ali nijedna od njih nije napisana u medicinske svrhe, pogotovo ne kao pomoć u praćenju aktuelne pandemije. Izuzetak je Singapur: tamo već postoji mobilna aplikacija koja može pravovremeno da vas upozori da ste se nalazili u blizini osobe koja je zaražena virusom. I pored ogromne propagande koja je pratila lansiranje aplikacije, i pored činjenice da su stanovnici Sigapura disciplinovan narod koji bespogovorno sluša sve državne preporuke, rezultati su bili skromni: aplikaciju je za prvih mesec dana instalirao svega 10% stanovnika što znači da se pomoću nje u praksi registruje tek svaki stoti kontakt. A to je nedovoljno da bi se aktuelnoj borbi protiv virusa dao neki značajniji doprinos.

Svesni ovog problema u igru su zajednički ušle dve najmoćnije IT-firme na setu, Gugl i Epl. I pored toga što su ove dve kompanije ljuti rivali praktično u svakom segmentu svog poslovanja, ovoga puta udružile su svoje kolosalne razvojne snage kako bi pomogle da svet prebrodi najtežu pandemiju u poslednjih 100 godina.

Pre svega, treba imati u vidu da Gugl i Epl ne razvijaju bilo kakvu novu aplikaciju. Da biste razumeli o čemu se zapravo radi, vratimo se osnovnim pojmovima. Mobilni telefon nije prazan komad hardvera na koji se zatim instaliraju aplikacije. Da bi telefon uopšte funkcionisao neophodan je operativni sistem, tipično Guglov „android“ ili Eplov „iOS“. Operativni sistem je taj koji definiše šta sve telefon „može da uradi“ stavljajući programerima na raspolaganje skup alata i kockica od kojih se sklapaju pametne aplikacije. Trenutne verzije mobilnih operativnih sistema nemaju dovoljno dobru podršku za izradu medicinske aplikacije koja bi automatski pratila bliske kontakte vlasnika telefona. Takođe, potrebno je unaprediti i mogućnost razmene podataka između telefona sa različitim operativnim sistemom, nešto što ni Eplu ni Guglu do sada nije bilo važno. Tek kada ove izmene operativnog sistema budu gotove, na scenu treba da stupe informatičari i razviju konkretne aplikacije za praćenje kontakata uz neophodnu podršku države i medicnskih stručanjaka. Prve takve aplikacije trebalo bi da se pojave polovinom maja da bi nakon toga izmene u operativnim sistemima postale javno dostupne. Za očekivati je da će svaka država imati svoj pristup i regulativu, a koliko će vremena biti potrebno da aplikacije zažive i da li će se to uopšte desiti, ostaje da se vidi. Potencijal je ogroman jer je Eplov i Guglov softver već instaliran na preko tri milijarde telefona.

Kako sve ovo funkcioniše? Pre svega biće potrebno je da instalirate pomenutu aplikaciju na svoj mobilni telefon i aktivirate je. Tokom aktivacije vaš telefon dobija svoj tajni, jedinstveni identifikator. Zatim treba da sačekate da prođe policijski čas specijalno uveden za prvomajske praznike i onda izađete u pazar do prve bakalnice s telefonom u džepu. Vaš telefon sve vreme generiše tzv. „identifikacione kodove“ i emituje ih putem „blutut“ predajnika male snage koji danas ima praktično svaki telefon („blutut“ je način komunikacije koji tipično služi da se bežične slušalice upare sa mobilnim telefonom). Identifikacioni kod je, zapravo, kratka informacija kreirana na bazi jedinstvenog koda vašeg telefona. Ta informacija ne sadrži lokaciju ili neku drugu informaciju koja bi omogućila vašu identifikaciju. Uz to, vaš telefon emituje identifikacioni kod u šifrovanom obliku, korišćenjem tzv. „dnevnog ključa“ koji telefon kreira za svaki dan ponaosob. Istovremeno vaš telefon snima identifikacione kodove koje emituju telefoni osoba u vašoj blizini. „Blutut“ signal ima ograničen domet i ako je aplikacija dobro podešena, telefon će registrovati samo kodove koje emituju osobe koje su vam opasno blizu (bliže od, recimo, dva metra u trajanju od deset minuta).

Reklo bi se da vaša aplikacija sakuplja naizgled bezvredne podatke. Identifikacioni kodovi su šifrovani, iz njih je, nemoguće, pročitati bilo šta, kamoli da li je potekla od zdrave ili bolesne osobe. Međutim, zamislite sada da se neki od korisnika aplikacije zarazi virusom, uz to zamislite da je taj korisnik i društveno-odgovorna osoba koja želi da na to upozori svoje kontakte. On će po prijemu dijagnoze u svojoj aplikaciji kliknuti na dugme [Bolestan sam] i tako na centralni server koji se nalazi u nekoj državnoj ustanovi prebaciti sve svoje dnevne ključeve koje je koristio za kreiranje identifikacionih kodova (opet, ne i svoje lične podatke). Kako bi se odvratile tehnopate od nepotrebnog uznemiravanja javnosti i smanjio broj lažnih prijava, ovaj transfer ključeva na centralni server moraće da bude odobren od strane legitimne medicinske ustanove, verovatno tek nakon pozitivnog testa.


Za to vreme vaš telefon periodično proverava dnevne ključeve zaraženih osoba iz centralne baze i poredi ih sa identifikacionim kodovima koje ste pokupili šetajući kroz grad. Ukoliko aplikacija utvrdi da je neki od kodova u vašem telefonu generisan dnevnim ključem zaražene osobe, dobićete upozorenje na ekranu telefona da ste se u određenom trenutku nalazili u blizini obolele osobe uz savet da se samoizolujete, testirate i ne paničite bez potrebe. Identitet zaražene osobe i tačna lokacija kontakta ostaju skriveni za sve, kako za vas, tako i za lekare jer ništa od podataka koji putuju kroz vazduh i internet ne sadrži informaciju o identitetu. Ako bismo imali dovoljno instaliranih aplikacija i dovoljan broj odgovornih korisnika, rad epidemiologa bio bi drastično pojednostavljen. Umesto da idu po terenu, love kontakte zaražene osobe i privode ih na testiranje, potencijalno zaražene osobe same bi se  pojavljivale u centrima za testiranje, odmah po prijemu poruke upozorenja.

Ima li ova ideja šansu da uspe? Zasad je mnogo više skeptika koji smatraju da od toga neće biti ništa. Aplikacija ima smisla samo ako zaista pomogne epidemiolozima da brzo ustanove kontakte koje je imala zaražena osoba. Sistem koji su osmislili Gugl i Epj jednostavno ne nudi sve potrebne informacije jer je korišćenje aplikacije dobrovoljno i potpuno anonimno. A da bi sistem uopšte funkcionisao i registrovao makar polovinu kontakata potrebno je da aplikaciju koristi najmanje 70% korisnika mobilnih telefona što je popularnost koju nema čak ni Fejsbuk.

Osim toga, podaci o vašim kontaktima sve vreme ostaju u vašem telefonu. Čak i ako ste zaraženi i ležite u bolnici niko ne može bez vašeg pristanka da vaše dnevne ključeve ubaci u centralnu bazu zaraženih osoba. Takođe, podaci o kontaktima ne sadrže informaciju o lokaciji tako da je teško zaključiti da li ste se zarazili tokom kratkog razgovora sa komšijom ili od bolesnog prodavca u supermarketu koji je bio u kontaktu sa nekoliko stotina osoba. Na kraju zamislite situaciju da neki korisnik aplikacije, na smrt bolestan od virusa, padne na ulici. Njegov telefon sadrži dragocene informacije o osobama koje su sa njim bile u kontaktu. Ali kako doći do njih ako je telefon zaključan? Epl je, svojevremeno, odbio da otključa telefon koji je koristio notorni terorista pa je FBI morao da traži hakersku pomoć sa strane. Teško je verovati da bi u ovoj situaciji Epl postupio drugačije.

Ostaju tu i brojne tehničke nedoumice. U već pomenutom Singapuru pojedinci su završavali u karantinu jer ih je aplikacija pogrešno identifikovala kao kontakt zaražene osobe. U nekim slučajevima u pitanju su bile komšije sa dve strane zida, dovoljno tankog da se kroz njega razmene identifikacioni kodovi. U drugom slučaju, izolovana je žena koja je iz kuće mahnula poznaniku kroz zatvoren prozor – identifikacioni kodovi prošli su kroz staklo ali telefon taj detalj nije mogao da zabeleži. Ostaje i pitanje tačnog merenja rastojanja između kontakata: „blutut“ signal mobilnog telefona može da dobaci desetak metara (teoretski i do sto), pet puta više od medicinski preporučenog rastojanja. Ako aplikacija nije „izbaždarena“ kako treba, vaš telefon može da bude prepun identifikacionih kodova osoba koje nisu imale nikakvu mogućnost da vas zaraze jer su, jednostavno, bile predaleko.

Dodajte, na kraju, i činjenicu da podozrivost ljudi prema ogromnim IT-kompanijama neprekidno raste. Skoro da je nemoguće znati ko tu koga gleda, prati, špijunira, ko sakuplja vaše privatne podatke a ko njima trguje, gde se ti podaci uopšte nalaze, kako da ih sačuvate samo za sebe ili trajno obrišete. Ponekad vam, jednostavno, ostaje samo da slegnete ramenima i kažete: „Ja sam toliko beznačajan da ni podaci o meni ne vrede dve pare.“ Međutim, podaci o vašem zdravlju ipak su nešto drugo. Korišćenje aplikacije, ma kako ona bila pametno osmišljena, nosi određeni rizik da vaše zdravstveno stanje (konkretno, činjenica da ste bili ili ste još uvek kovid-pozitivni) postanu javno dostupni bez vaše saglasnosti.

Zamislite čoveka koji sa prozora snima prolaznike i beleži identifikacione kodove koje emituju njihovi mobilni telefoni. Naknadnim uvidom u bazu zaraženih osoba, poređenjem njihovih dnevnih ključeva sa registrovanim identifikacionim kodovima, zlonamerna osoba mogla bi sa video-zapisa da identifikuje neku od zaraženih osoba i to „poseje“ po društvenim mrežama. Osim toga, ko god reši da pošalje svoje dnevne ključeve na centralni server kao znak da je bolestan, moraće da obelodani svoju IP-adresu a odatle pa do otkića identiteta put je veoma kratak.

Dugoročno, najveća pretnja dolazi od – države. Pandemija će jednoga dana proći ali niko ne može da garantuje šta će se desiti s podacima sakupljenim pomoću aplikacija za praćenje kontakata. Amerikanci imaju gorko iskustvo sa tzv. „Patriotskim aktom“, skupom propisa donetih nakon terorističkih napada u septembru 2001. godine. Oni su omogućili državi da na sistematski način i u dotad neviđenom obimu počne da sakuplja podatke o svojim podanicima. Dve decenije kasnije američka demokratska javnost i dalje se bori da neograničenu moć svojih šijunskih službi ponovo stavi pod kontrolu. Iako i Epl i Gugl garantuju da njihova tehnologija ima ograničen „rok upotrebe“ i da će biti isključena iz operativnog sistema čim pandemija prođe, to ne znači da će se države tako lako odreći prikupljenih podataka.

Ima li šanse da ovako nešto vidimo u Srbiji? Nema. Svaki novi sistem koji počiva na dobrovoljnosti i društvenoj odgovornosti ovde teško uspeva. Sa tehničke strane, naši telefoni su, u proseku, android-krševi na koje najnovija verzija Guglovog operativnog sistema neće ni moći da se instalira. Oni koji su najugroženiji, naši roditelji, penzioneri, bake i deke, obično imaju muzejske telefone koje im je poklonila rodbina kad sa njima više nije znala šta da radi. Našoj starijoj generaciji fali i minimum tehničkog znjanja potrebnog da bi se aplikacija razumela i pravilno koristila. Ono malo savremenih telefona koristi omladina, uglavnom za selfije, praćenje „Farme“ i mlaćenje prazne slame. Čak i ako ovo stavimo na stranu, ostaje činjenica da će neko morati da napravi srpsku verziju aplikacije pod državnim patronatom i od državnih para. Dok se tu sve ne dogovori, dok se svako ne „ugradi“, mislim, dok ne ukalkuliše svoj trošak, dok tender ne „legne“ nekoliko puta, dok se sistem ne „produva“ i „razgazi“, dok Vrhovni Komandant ne izda izvršnu komandu - proći će i ove dve odlučujuće nedelje, dva odlučujuća meseca i dve odlučujuće godine.

Vreme #1529

Popular posts from this blog

Korona 5G

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (I)

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)