Oct 1, 2015

Profit za sukob ne haje


Odnosi Amerike i Kine u sajber-prostoru zategnuti su još od maja prošle godine kada je američki državni tužilac Erik Holder optužio petoricu kineskih državljana za krađu poslovnih tajni američkih kompanija. Oni su označeni kao članovi sajber-jedinice kineske armije "PLA 61398" koja je od 2006. do danas iz jednog solitera u šangajskom predgrađu izvela više od 160 napada skrivajući se iza pseudonima kao što su "usavršena permanentna opasnost 1", "vizantijska srdačnost" ili "grupa za komentare". Pretpostavlja se da u Kini postoji više od 20 ovakvih jedinica uglavnom sastavljenih od mladića između 20 i 30 godina starosti. Na meti kontinuirane kineske sajber-špijunaže našli su se giganti kao što su "Westinghouse", "US Steel", "Google", "Northrop Grumman", "Yahoo", "Dow Chemical", "Adobe" i mnogi drugi.

Uz to, znaju Amerikanci (baš kao i mi) da su su Kinezi “majstori” svakovrsne piraterije, da im u tom pogledu “ništa nije sveto”, da kopiraju i umožavaju sve što im padne šaka, “ajfone”, televizore, pegle, šerpe, softver, hardver, muziku, filmove... Pritom, problem “intelektulane svojine” najčešće rešavaju tako što na svom prozivodu nalepnicu “Sony” zamene sa “Sorny”, “Panasonic” sa “Panaphonic”, “Dell” sa “Del”... Nije ni čudo da su uoči susreta na najvišem vrhu odnosi Kine i Amerike, bar u oblasti interneta, internet-bezbednosti i IT-industrije dotakli samo dno.

Kako kaže Džordž Kurc, direktor kompanije “Crowdstrike” koja se bavi zaštitom podataka i informacionih sistema najzhatevnijih američkih klijenata, ne treba biti mnogo pametan da bi se prepoznao sajber-napadač iz Kine: “Napadi obično dolaze tokom kineskog radnog vremena a potpuno utihnu jedino tokom kineske nove godine. Pritom, na meti se isključivo nalaze tehnologije u kojima Kina oskudeva. Tako, na primer, kineskoj naftnoj industriji nedostaje inženjersko znanje potrebno za uklanjanje velikih naftnih mrlja ili bušenje morskog dna ispod 300 metara dubine. Kini je potreban i savremeni softver koji na bazi prostiranja seizmičkih talasa sa velikom preciznošću mapira podzemne rezerve nafte i gasa. Upravo takve  informacije konstantno se nalaze na vrhu liste prioriteta kineskih hakera.” Slično misli i Robert Bejtlik, analitičar u kompaniji “FireEye” koja implementira sigurnosne mrežne sisteme: “Amerika mora da promeni svoju taktiku. Neprekidno držanje pridika o zaštiti intelektualne svojine samo će nasmejati Kineze. Oni poštuju ljude od akcije a za prazne reči ne mare preterano.”

Razmere krađe intelektualne svojine možda je najbolje sumirao Kejt Aleksander, bivši direktor Nacionalne agencije za bezbednost (NSA): “Ovde se radi o najvećem transferu bogatstva između dve države u istoriji”! Nemu se pridružuje i Džon Mekafi, svetski guru u domenu internet-bezbednosti, tvrdnjom da je sajber-rat uveliko je počeo: “U virtuelnom  svetu postoje dve super-sile, Amerika i Kina, svi ostali su obični statisti. Verujte mi, Kina je izvršila invaziju na Amerku, baš kao da je kineska čizma stupila na neše tlo. Mi pokušavamo da problem rešimo diplomatski a tu nemamo šta da tražimo: Kinezi usavršavaju diplomatiju 5.000 godina, mi jedva 250. Sve dok ne čujem vest da je kineskim brodovima zabranjen ulaz u američke luke ili nešto slično, Kinezi će imati svaki razlog da nas, kao i do sada, smatraju idiotima.

Kap koja je (zamalo) prelila čašu bio je nedavni upad u bazu podataka američkih državnih službenika, sadašnjih ali i bivših. Preko 22 miliona personalnih dosijea sa otiscima prstiju i fotografijama našlo se u rukama Kineza. Izgleda da ukradeni dokumenti, pored podataka o običnim službenicima, kafe-kuvaricama i portirima, sadrže i informacije o brojnim “nezavisnim” stručnjacima i “konsultantima” koji formalno rade za strane vlade a zapravo su američki obaveštajci na zadatku (zvuči poznato?).  Iako nema dokaza da su krađu podataka organizovale kineske državne strukture, predsednik Obama otvoreno je zapretio Kini uvođenjem ekonomskih sankcija ako u kraktom roku ne ograniči kriminalne aktivnost na internetu inicirane sa kineske teritorije.

Ipak, stvari nisu sasvim crno-bele. Kineski predsednik Si Đinping je tokom svoje posete Americi uporno ponavljao da Kina nema nijedan razlog da sponzoriše sajber-kriminal koji i Kini nanosi ogromne štete. Kina to može da potkrepi i dokumentima koje je obelodanio Edvard Snouden iz kojih se vidi da je NSA rutinski koristila stotine američkih firmi kao instrument u podzemnim sajber-aktivnostima, često i bez njihovog znanja. Ova agencija je od 2009. do danas izvela preko 60.000 ovakvih akcija a na meti su se nalazili kineski biznismeni i kompanije, univerziteti i političari.

Na zajedničkoj konferenciji za štampu održanoj u Beloj kući, dva predsednika su, u skladu sa očekivanjima, obelodanila dogovor po kome će se obe države ubuduće uzdržavati od industrijske špijunaže kao i od upada u informacione sisteme koji upravljaju sistemima od nacionalnog značaja (elektrane, energetska mreža, javni transport, bonice). Taj sporazum ima istorijsku vrednost jer su najviši svetski državnici po prvi put govorili o destruktivnim potencijalima interneta kao da je reč o biološkom, hemijskom ili nuklearnom oružju.

Sporazum nije sveobuhvatan jer ne sankcioniše upade u državne baze podataka i krađu državnih tajni ali ipak redstavlja ohrabrujući znak. Obama je pozdravio skroman napredak ali nije krio da je još uvek sumnjičav: “Kriminalne aktivnosti moraju da prestanu. Ostaje da vidimo hoće li reči biti pretočene u dela”. Sa druge strane, kineski predsednik delovao je mnogo opuštenije: “Nijednoj strani nije u interesu da se konfrontira. Kina je na meti baš kao i Amerika, mi delimo iste brige. Zato smo započeli iskren dijalog sa ciljem da se svi oni koji internet koriste kao sredstvo za ostvarenje kriminalnih ciljeva sankcionišu u skladu sa zakonom i međunarodnim konvencijama.”

Tokom svog boravka u Americi kineski predsednik Si Đinping imao je prilike da sretne skoro sve najuticajnije ljude iz informatičkog sektora. Između ostalih, tu su bili Lari Elison (“Oracle”), Mark u-sve-se-meša Zakerberg (“Facebook”), Tim Kuk (“Apple”), Bil Gejts i Satja Nadela (“Microsoft”), Čak Robins (“Cisco”), Džef Bezos (“Amazon”) i mnogi drugi. Svi oni iskoristili su priliku da naprave kontakt i potpišu poneki multimilionski ugovor sa kineskim IT-mogulima među kojima su bili Džek Ma (“Alibaba”, e-trgovina), Poni Ma (“Tencent”, internet servisi) i Robin Li (“Baidu”, kineski “Gugl”). “Microsoft” i “Baidu” najavili su zajednički nastup sa namerom da kineskom tržištu ponude poslednju generaciju internet-servisa baziranih na cloud-tehnologijama. Američki hardverski gigant “Dell” odlučio je da u narednih pet godina investira 125 milijardi dolara u Kinu. Čak ni činjenica da je “Facebook” blokiran u Kini (baš kao i skoro svi značajni informativni portali sa Zapada), nije sprečila Zakerberga da se par minuta zadrži u srdačnom razgovoru sa kineskim predsednikom.

Veliku pažnju prvukla je i vest da se američki “Cisco”, svetski lider u oblasti mrežnog hardvera, komunikacionog softvera i servisa, na velika vrata vraća na kinesku cenu. U poslednjih nekoliko godina “Cisco” je u Kini beležio relativno slabe rezultate jer se kompanija često nalazila na udaru kineskih regulatornih tela pod optužbom da je američki hardver “faličan” i da softver ugrađen u njega ima brojne rupe koje mogu da iskoriste američke obaveštajne službe. Amerikanci su uzvratili optužujući Kineze za državni protekcionizam sa ciljem da kineski “Huawei” zadrži dominantnu poziciju na domaćem tržištu.

Istini za volju, “Cisco” je tu bio samo kolateralna šteta loših odnosa Amerike i Kine. Potpuno isto proveo se i “Huavei” u nastojanju da izađe na američko tržište: kineska kompanija je u više navrata bila optužena da proizvodi nepouzdan hardver koji može da ugrozi američku nacionalnu bezbednost. Posle nekoliko godina neuspešnih pokušaja da stekne uporište u Americi, “Huawei” je na kraju bio primoran da se praktično povuče sa američkog tla. Uz to, dokumenti koje je obelodanio Edvard Snouden dokazuju da Amerika nije štedela ni novac ni trud u nastojanju da se infiltrira u “Huavei” i tako prodre u infrastrukturu kineskih državnih institucija.

Sada je i tome došao kraj: “Cisko” je potpisao nekoliko ugovora koji mu omogućavaju da u saradnji sa lokalnim kineskim partnerima, uz ulaganje od 10 milijardi dolara u narednih nekoliko godina, krene u agresivnu prodaju hardvera i servisa na kinskom tržištu. Istovremeno, “Cisko” se obavezao da posluje po socijalno odgovornim principima: američka firma u narednom periodu treba da stručno i materijalno potpomogne preko 100 kineskih univerziteta, ulažući u njihove razvojno-istraživačke projekte i inovacije.

Suštinu kineskog stava najbolje je sumirao Lu Vei, načelnik kineskog regularnog tela zaduženog za administraciju sajber-prostora, u svom obraćanju visokim zvanicama tokom redovnog kinesko-američkog internet foruma koji se održava već osmu godinu za redom. Skup je održan u sedištu “Majkrosofta” u Redmondu (“Majkrosoft” je bio domaćin mada ne i zvanični sponzor skupa) a njegov termin zgodno se poklopio sa posetom kineskog predsednika. Lu Vei je diskretno podsetio svoje domaćine da su se mnoge američke firme obogatile upravo u Kini, i da u toj zemlji ostvaruju lavovski deo svojih prihoda. Kina je za američki IT-sektor pravi “Eldorado” sa preko 600 miliona stanovnika poveznih na globalnu mrežu, pri čemu se pravi efekti ubrzane digitalizacije Kine tek očekuju. U želji da istakne neophodnost saradnje na putu do uspeha, kineski zvaničnik metforično je smestio Kinu i Ameriku u brod koji se ljulja na nemirnom moru: “Jedini način da se brod ne prevrne je da na brodu svi rade koordinisano, u zajedničkom interesu. Ne bi bilo dobro da neko počne da razmišlja o tome kako da onog drugog izbaci u vodu”.

Sasvim paradoksalno, reklo bi se da su najbolji saveznici kineskog predsednika upravo Amerikanci i američke firme koje se, po tvrdnjama američkih medija, neprekidno nalaze na meti kineskih hakera. Vodeće američke IT-kompanije ne haju mnogo za zvanične stavove administracije koja uz zdušnu pomoć medija neprekidno deli lekcije Kini o ljudskim pravima i intelektualnoj svojini. Iako je kineska ekonomija delimično uzdrmana nedavnim berzanskim krahom, iako se predviđa njen usporen rast (o kojem najveći deo planete i dalje može samo da sanja), niko i dalje ne može da odoli “šarmu” ogromnog kineskog tržišta i teškim milijardama koje Kina tek namerava da investira u najsavremenije tehnologije (oko 100 milijardi u IT-sektoru do 2020. godine).

Koliko je to tržište veliko najbolje ilustruje “poklončić” koji je predsenik Si Đinping uručio svojim domaćinima na samom početku posete : “Boing” je potpisao ugovor o isporuci 300 aviona Kini u ukupnoj vrednosti od 38 milijardi dolara, uz mogućnost da u Kini otvori pogon za završnu montažu i isporuku aviona. A to je tek “sitnica” u poređenju sa dugoročnim planovima: očekuje se da Kina u naredne dve decenije poruči 6.330 aviona, od toga barem 700 širokotrupnih, u ukupnoj vrednost od oko 1.000 milijardi dolara. Ako ne možete da pojmite koliko je to para, pitajte g. Milana Bačevića, našeg ambasadora u Kini, on to najbolje zna.  

Vreme #1291

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fob...