Nostalgija umire poslednja

Originalnu trilogiju Ratova zvezda (Nova nada, Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja) Džordž Lukas je snimio u razmaku od 1977. do 1983. godine. Neprestano kubureći s novcem potrebnim za finansiranje dotad neviđenih specijalnih efekata, Lukas je istovremeno insistirao i na dobroj priči, fino iznijansiranim i delikatno isprepletanim odnosima mladog džedaj-viteza Luka Skajvokera, otresite princeze Leje, egocentričnog kapetana Soloa i opakog Darta Vejdera. Vizuelno bogata i izglancana, od kritike hvaljena i uzdizana, poštovana od publike svih uzrasta, Lukasova svemirska opera i danas važi za kultno delo savremene pop-kulture kome se još klanja armija omađijanih ljubitelja ove fantastične sapunice.

Nakon toga Lukas je prošao kroz razvod braka koji ga je ostavio bez para, ali i želje da radi na nastavku serijala. Ipak, razvoj filmske tehnologije naterao ga je da još jednom razmili o svemu. Između 1999. i 2005. usledile su još tri epizode (Fantomska napast, Napad klonova i Osveta Sita) koje su, u finansijskom smislu, bile prilično uspešne iako su reakcije kritike i publike bile prilično mlake i razočaravajuće. Izgledalo je kao da se Lukas izgubio u specijalnim efektima i svemirskim bitkama koje se nižu jedna za drugom, ne hajući mnogo za razvučenu, nekonzistentnu i povremeno dosadnu priču prepunu efemernih (van)zemaljskih likova. Iako se u poslednjem, šestom nastavku Lukas donekle iskupio konačno uobličivši priču o Anakinu Skajvokeru i Dartu Vejderu u jednu logičnu celinu, ostao je utisak da je franšiza stigla do samog kraja jer su svi pravci priče bili iscrpljeni.

PAR-NEPAR: Sam Lukas godinama je tvrdio da su Ratovi zvezda zamišljeni kao epska priča u šest nastavaka i da nema svrhe zapitkivati šta se desilo posle smrti Darta Vejdera jer je to mesto na kome se cela priča završava. Lukas je često govorio da mu je dosta "blokbastera" i da mu je sad jedina želja da radi na niskobudžetnim, umetničkim filmovima kojima se bavio u mladosti. Ipak, Sila nije dala Lukasu mira i on od 2012. godine počinje diskretno da radi na scenariju za još tri nova filma. Taj scenario, zajedno sa čitavom Lukasovom kompanijom i njegovim pravima na Star Wars franšizu, kupio je "Dizni" 2012. godine za četiri milijarde dolara i odmah najavio da će sedmi nastavak Ratova zvezda pod naslovom Buđenje Sile biti premijerno prikazan krajem 2015. godine. Još dva filma očekuju nas 2017. i 2019. godine. Usledila je smena na vrhu "Lukasartsa" da bi na kraju Džordž Lukas dobio prilično beznačajno mesto "kreativnog konsultanta". Njegova kreativnost više nikog nije preterano zanimala.

Ratovi zvezda verovatno su najisplativija franšiza u istoriji filma. Od 1977. godine do danas serijal je, samo od bioskopskih ulaznica, inkasirao preko četiri milijarde dolara. Ali to je tek vrh ledenog brega, jer lavovski deo prihoda potiče od prodaje proizvoda sa motivima iz filmova, pre svega igračaka. Po nekim procenama, franšiza je do sada inkasirala preko 30 milijardi dolara, a očekuje se da na to doda još pet u narednih 12 meseci, samo od poslednjeg nastavka.

Nego, da se vratimo na film koji počinje 30 godina nakon završetka originalne trilogije. Podsećanja radi, legendarni Han Solo je na kraju te trilogije izrastao u heroja Republike kome je princeza Leja dala svoju ruku. Iz nekoliko nepovezanih rečenica koje Leja i Solo razmenjuju tokom filma saznaćemo šta se desilo u međuvremenu. Njih dvoje imaju sina koji je, baš kako i treba, krenuo u džedajsku školu kod ujaka Luka, ali je iz nekog razloga pošandrcao i rešio da se okrene svom mrtvom deda Vejderu kojeg nikad nije ni video ni čuo, ali je sačuvao njegov do pola kremirani šlem (čovek se već zapita kakva je to familija u kojoj se po sistemu par-nepar smenjuju sve sami heroji i zlikovci). A kad čovek pređe na tamnu stranu, prvo što treba da uradi je da promeni ime u "Kajlo Ren" i stavi šerpu na glavu. Da, "šerpu", a ne ponosni šlem Darta Vejdera, jer taj ekspres-lonac na Kajlovoj glavi nema nikakav funkcionalni značaj osim da sakrije činjenicu da je Kajlo (kome, inače, ništa ne fali nego se glupira) manje ružan sa šerpom na glavi nego bez nje, kao i da mu izmeni glas jer je vlasnik tog glasa najobičniji tinejdžer, doduše sa ozbiljnim problemima u ponašanju, sklon da se svojim ognjenim mačem iživljava na nameštaju kad god mu nešto nije po volji.

Da su Solo i Leja svom Benu pravovremeno nalupali par šamara dok je još bio mali, Kajla i filma ne bi ni bilo. Međutim, izgleda da je vaspitno šamaranje zabranjeno ne samo u našoj već i u drugim galaksijama pa se sve zamrsilo. Razočaran sramotnim ponašanjem svoga sestrića, Luk Skajvoker dobrovoljno odlazi u samoizgnanstvo, u neku svemirsku bestragiju na višedecenijsko "tihovanje", da sam samcijat, ogrnut u džak i zarastao u bradu, stoji na steni iznad mora i šiban kišom i vetrom razmišlja o... nečemu, ne znamo tačno o čemu, blaženo ignorišući i Imperiju i Republiku, toliko mu se sve smučilo. A smučilo se i Hanu i Leji pa su se i oni razišli. Posle toga prolaze silne godine i sad svi opet traže Luka, i dobri i loši, zbog nečega mnogo važnog, toliko važnog da niko ne sme da nam kaže o čemu je zapravo reč.

CHECK!: Dakle, to je podloga za film, od toga film počinje. To što nije baš sve najbolje objašnjeno nije mnogo ni bitno, u tih 30 preskočenih godina taman će da se uglave epizode 10, 11 i 12, kad i na njih dođe red. Bitno je da novi film bude dobar i originalan. A kad režiser J.J. Abrams uzme da pravi originalnu priču onda se to radi ovako: uzme se sve što je bilo dobro u prva tri legendarna nastavka i onda se to bezočno isfotokopira, prilagodi mladim naraštajima i po potrebi naduva sve dok ne poprimi bizarne proporcije.

Da vidimo šta smo imali u ovom filmu. Imperija u nastajanju i Republika u nestajanju? Check! Mutavi robot koji u sebi nosi mapu koje pokušavaju da se dočepaju Republika i Imperija? Check! Otac i sin, jedan na svetloj, drugi na mračnoj strani Sile? Check! Vitez koji treba da završi trening? Check! Han Solo, sitan prevarant, vazda u nevolji s dugovima i poveriocima (malo ostareo, doduše)? Check! Zvezda smrti, po jubilarni treći put? Check, check, check! Pustinjska planeta? Check! Šumovita planeta? Check! Zadimljeni pab u kome su svi gosti sa različitih planeta? Check! Imperator u obliku holograma? Check! Retardirani stormtruperi koji ni nakon višedecenijske selekcije i treninga ne uspevaju da prežive više od dva minuta bitke sa bebama iz jaslica. Check! Kompletna generalska postava Republike u starom sastavu? Check! Još jedan jendek za sumanutu vožnju X-fajtera pre finalne eksplozije? Check! Princeza Leja u zlatnom bikiniju na divanu kod Džabe Hata? E, to nema. Princeza je od "Diznija" uz honorar od par miliona dobila i nutricionistu, da se malo "steše" pre nego što stane pred kamere.

IMAŠ-LI-TI-DEČKA: Ono što je istinski originalno zapravo je gore od onog što je besramno reciklirano. Na primer Rej, glavna heroina, običan devojčurak koji poseduje džedajske moći iako nema ni dan treninga kod Jode i drugara. Iako opstaje na četvrtini jedne porcije hrane dnevno, Rej je i dalje zadivljujuće rumena, i u stanju je da trči i đipa sa okretnošću koja zahteva neuporedivo više kalorija. To musavo čeljade ne zna ni ko mu je tata ni mama, ali uporno čeka da se oni odnekud vrate pa se iz aviona vidi da će to opet da bude neka sapunica u stilu "ja sam tvoj otac, a šta si ti meni?".

Tu je, zatim, stormtruper Fin (ko smišlja sva ova imena od tri slova?) koji, opet iz nekog misterioznog razloga počinje da pati od neshvatljivih moralnih dilema i onda dva sata slini i gnjavi sve oko sebe svojom željom da utekne gde bilo. Igrom sudbine, da ne kažem scenarija, ta anonimna ništarija od plastičnog vojnika, bez ikakvog džedajskog treninga, izlazi na megdan mračnom vitezu Kajlu, budućem Vejderu, i zamajava ga tri-četiri runde bez ikakvih problema. Nije ni čudo što je Snouk, lider mračne strane smešnog imena, stalno nezadovoljan Kajlovim učinkom. Zamišljen kao reinkarnacija nekadašnjeg Imperatora, Snouk je definitivno veći zloća od njega jer je njegov hologram bar dva puta veći, mada i dalje vuče na plavo, čak i u današnje vreme HD televizije. Istine radi, tu je i Luk Skajvoker, vremešni Mark Hamil, kome ništa ne može da se prigovori jer tokom 15 sekundi koliko mu uloga traje nije imao reč teksta, samim tim ni šansu da napravi bilo kakvu štetu. Na kraju, šta reći za "inženjere" na scenariju koji su po treći put sagradili "Zvezdu smrti", još veću i ubitačniju od prethodne dve, a opet nesposobnu da se odbrani od jata komaraca, kamoli od eskadrile X-fajtera.

I to su, manje-više, svi likovi vredni pomena, uz malo banalnog dijaloga u stilu "imaš-li-ti-dečka" i nijedan osvrt na tu Silu iz naslova koja se budi. Ipak, od svega viđenog u filmu ipak je najgori filmski humor, onaj koji možete da čujete u Diznijevim TV serijama za decu, a koji se sad nekako obreo u Ratovima zvezda, dajući mu šmek zabave za tinejdžere kojima svaki vic mora da se objasni dvaput i ispravno naglasi da bi bio shvaćen kako treba. Ne kažem da je to štalski humor naših "kursadžija", ali nije ni mnogo iznad njega, pa se čovek ponekad oseća posramljeno kao da gleda epizodu Moćnih rendžera koja se otrgao kontroli i prerasla u celovečernji film. Čak su i specijalni efekti sasvim prosečni i Lukas može da bude ponosan na standarde koje njegovi naslednici mogu jedino da imitiraju, ali ne i da dostignu, kamoli prevaziđu.

NEMA NADE: Četrdeset godina je prošlo od Nove nade, a da tvorci ovog nastavka nisu uspeli da materijalizuju nijednu novu ideju. Film ste, dakle, već videli, čak i ako niste bili u bioskopu. I zato nije čudo što je Han Solo (pazi sad, ide "spojler"!) umro u ovom filmu (upozorio sam vas!) i to ne od starosti. Neko bi rekao da ga je proburazio sin-propalica iz čistog mira nasred nekog mosta u veličanstvenoj reprizi obračuna Luka Skajvokera i Darta Vejdera iz nastavka Imperija uzvraća udarac. Ne, Han Solo se sam bacio na mač i skočio u bezdan od sramote, zato što je Harison Ford uzeo jedno 20 miliona dolara i 0,1 odsto od ukupnih filmskih prihoda za jedno od deset najbesmislenijih i najbizarnijih umiranja u istoriji filma.

Kako je onda moguće da je ovaj neveseli rimejk uspeo da obori sve poznate rekorde, naročito kada su pare ostavljene na blagajnama u pitanju? Zato što pare nisu nikakvo merilo kvaliteta, ali to je toliko izanđala teza da je više ne vredi ni obrazlagati. Ilustracije radi, nova epizoda Ratova zvezda inkasirala je, samo tokom prvog vikenda prikazivanja, više od 250 miliona dolara na američkom i skoro 700 miliona na svetskom tržištu, što je za četvrtinu više od prethodnog rekorda koji je držao Park iz doba jure. Procenjuje se da će na kraju film preći i granicu od dve milijarde dolara, što je do sada uspelo samo Avataru i Titaniku. Inače, neposredni troškovi filma procenjuju se na oko 200 miliona dolara mada su ukupni verovatno dvostruko veći jer je "Dizni" uložio goleme pare u internet i TV propagandu, da ne pominjemo honorare "nepristrasnih" kritičara koji film treba da dignu u nebesa u svakoj mogućoj prilici (ostaje utisak da bi Star Wars propaganda mnogo jeftinije prošla s armijom naših SNS-botova koji postižu čuda za samo jedan sendvič dnevno).

VAZDUPLOHOV UZVRAĆA UDARAC: Ovaj film je, dakle, čist marketing, igranje na nostalgiju, na žal za prošlim vremenima i ništa više. "Dizni" je film namenio, pre svega, mladoj generaciji koja se nije ni rodila kada je snimljena Nova nada, omladincima koji su možda na preskok uhvatili poneku reprizu na TV-u ili od roditelja slušali priče o kultnim filmovima iz prohujale mladosti, sve dok im se roditelji s tim nisu popeli na glavu. Ta mlada generacija, ona ista kojoj niče treća ruka na grudima da bi mogla da drži mobilni telefon stalno ispred nosa, u međuvremenu se "navukla" na instant-zadovoljstva, na sve što je brzo, kratko i jednostavno, na "lajk" i na "tvit", na plitke seljačine iz "rijalitija" i pop-zvezde sa šoder-liste. Generacija koja je odrasla na debilnim koncertima tinejdžerskih idola (da ne pominjem profuknjače sa Ibarske magistrale) nema vremena da sluša beskrajna džedajska naklapanja o dobroj i lošoj strani Sile, o mudrosti, vrlini, grehu i iskupljenju. To je generacija čiju pažnju mogu da okupiraju samo kratke, površinske senzacije, paketići informacija ne veći od dva bajta. Sve preko toga, sve što zahteva aktivno razmišljanje predstavlja rizik od raka mozga, bespotrebni napor za koji više niko nema vremena. Pucnjava i eksplozije su okej, to kad neko nekog nabode na mač, i to je okej. Ako se zakotrlja glava – tim bolje. I glup vic je okej, pod uslovom da je kratak. Ali kad neko priča i pravi se mnogo pametan – e, to je bezveze.

Na kraju, ne zaboravimo i omatorele roditelje (u koje spada i autor ovih redova), neki od njih još se sećaju s kakvim ushićenjem su napustili bioskop kada su odgledali prvi Star Wars film. U njima još tinja nada da taj mistični osećaj nekim čudom može da se ponovi. A nostalgija je silovito piće i nada, srećom po "Dizni", umire poslednja. Kad god naiđe nova epizoda u beskrajnog sagi, eto i našeg matorca među prvima u redu ispred blagajne, s celom familijom, dabome.

Iako se i Srbija pridružila svetskoj premijeri nove epizode kosmičke sage, žamor iščekivanja i oduševljenja ovde se stišao prilično brzo. Ako ne računamo projekcije vikendom u udarnim terminima, beogradske bioskopske sale uglavnom su poluprazne. Razlog možda leži u činjenici da je Sila ovde uvek bila jaka i da smo se mi već odavno upoznali s njenom tamnom stranom. Šta će nama film, mi to gledamo svaki dan. Ako ne računamo kratke pauze tokom kojih smo (ne)uspešno flertovali s idealima Republike, najčešće smo uzdizali one koji su čeznuli za Imperijom. Lukasova vizija raspadajuće post industrijske civilizacije savršena je kopija moderne Srbije čijim pejzažima dominiraju avetinjski prazne fabrike polupanih prozora sa industrijskim kolosekom zaraslim u korov. Imamo televiziju koja nam, za samo 150 dinara mesečno (četvrt porcije, što bi rekli u Buđenju Sile), svakodnevno podastire pokretni tepih od krivih slova i obećava rad, red i boljitak, samo ne kaže u kom veku i u kojoj galaksiji. Imamo vrhunske stručnjake i za "teleprontovanje" i za "vazduplohove", imamo čardake na vodi dostojne jedne Imperije i armiju hipnotisanih podanika koji izgledaju kao da su izbegli iz Lukasove Republike. I na kraju, mada ne i najmanje važno, imamo svog Vođu koji je, ne tako davno, radio za mračnu stranu Sile i imao ambiciju da postane Lord Sit, ako ne i Snouk, ali je vremenom evoluirao i sad je, na radost cele Galaksije, na najboljem putu da postane Džedaj, baš kao i njegov vremešni trener u kojem je sublimirana hiljadugodišnja mudrost Obi-Van Kenobija. Sila je odavno s obojicom, čekamo samo da završe trening.

Star Trek vs. Star Wars

Ko je J. J. Abrams, čovek kome je "Dizni" poverio zadatak da režira Buđenje Sile i oživi franšizu Ratovi zvezda? Često se navodi da je bio producent u nekoliko relativno uspešnih nastavaka serijala Nemoguća misija, ali se istovremeno zaboravlja da je napisao scenario za Armagedon, jedan od najgorih SF-filmova svih vremena.

Sa gledišta filmske industrije i njenih akcionara, Abrams je dokazano uspešan čovek. On je već jednom uradio "veliku stvar" za Zvezdane staze, serijal koji se posle više decenija, nekoliko sezona TV serija i desetak filmova zaglibio u industrijski prosek, na rubu potpune neprepoznatiljivosti. Kapetana Kirka i Spoka (Viljem Šetner i Leonard Nimoj) odavno nema na filmskom platnu, čak je i kapetan Pikar (Patrik Stjuart) otišao u penziju. Od onoga što je ostalo (ime i ništa više) Abrams je napravio dva potpuno nova nastavka (tzv. "reboot") koji su bili toliko dobri (čitaj: isplativi) da će se snimiti i treći (premijera je zakazana za polovinu 2016. godine). To, opet, ne znači da su zakleti "trekeri", najzagriženiji ljubitelji serijala, zadovoljni – naprotiv. Za većinu njih je čitav poduhvat obična blasfemija, nemilosrdno čerečenje Star Trek univerzuma, okretanje profitu i konfekciji, bez imalo razumevanja za odavno ustanovljene fundamentalne vrednosti.

Nego, da se ponovo vratimo na staro pitanje: šta je bolje, Ratovi zvezda ili Zvezdane staze?
Univerzum Ratova zvezda je šarolikiji, dinamičniji, njime vladaju nevidljive sile čije poreklo i smisao tek treba da dokučimo. Svet se nalazi u stalnom raspadanju, život se iscrpljuje u golom opstanku dok iznad svačije glave lebdi senka svemoćne i bezdušne Imperije. To je svet magične Sile, metafizičke (dis)harmonije čoveka s prirodom, sistem simetrije u kojem svako Zlo ima svoje Dobro, naivan i emotivan svet u kojem su istine i sumnje izmešane do neprepoznatljivosti. I, na kraju, to je distopijski svet Darta Vejdera čije je zlo toliko privlačno i zavodljivo da ga je skoro nemoguće razlikovati od nečeg dobrog, svet smrtnih ljudi koji su istovremeno i grešnici i sveci i junaci i izdajnici.

Sa druge strane, Zvezdane staze imaju najvećeg pozitivca, kapetana Spoka. Univerzum Zvezdanih staza je utopija skrojena po meri idealne civilizacije koja se odavno rešila svojih unutrašnjih demona i sada joj preostaje samo da istraži svet oko sebe. To je univerzum u kome vladaju apsolutni zakoni fizike i etike koji se ne mogu relativizovati, u kome Dobro i Zlo imaju apsolutni i nepromenljivi karakter.

Onda na red dolaze sitne dileme: "Milenijumski soko" ili "Enterprajz", svetleći mač ili "fejzer", hipersvemirski skok ili teleportovanje, daleka galaksija iz prošlosti ili naša galaksija u budućnosti, multietnička posada "Enterprajza" ili etnički (zamalo) čista postavka Ratova zvezda, princeza Leja u zlatnom bikiniju na divanu Džabe Hata ili... hmmm... ovde je Star Trek prilično tanak... Kako bilo, svako dalje poređenje je gubljenje vremena, baš kao i razgovor o drugim kosmičkim pitanjima tipa "Linux ili Windows", "jagoda ili vanila", "iPhone ili Android", "Zvezda ili Partizan", "Vučić ili Nikolić". Šta god da izaberete, nema više ni Zvezdanih staza ni Ratova zvezda, postoji samo iluzija da izbor postoji.

Vreme #1304

Profit za sukob ne haje

Odnosi Amerike i Kine u sajber-prostoru zategnuti su još od maja prošle godine kada je američki državni tužilac Erik Holder optužio petoricu kineskih državljana za krađu poslovnih tajni američkih kompanija. Oni su označeni kao članovi sajber-jedinice kineske armije "PLA 61398" koja je od 2006. do danas iz jednog solitera u šangajskom predgrađu izvela više od 160 napada skrivajući se iza pseudonima kao što su "usavršena permanentna opasnost 1", "vizantijska srdačnost" ili "grupa za komentare". Pretpostavlja se da u Kini postoji više od 20 ovakvih jedinica uglavnom sastavljenih od mladića između 20 i 30 godina starosti. Na meti kontinuirane kineske sajber-špijunaže našli su se giganti kao što su "Westinghouse", "US Steel", "Google", "Northrop Grumman", "Yahoo", "Dow Chemical", "Adobe" i mnogi drugi.

Uz to, znaju Amerikanci (baš kao i mi) da su su Kinezi “majstori” svakovrsne piraterije, da im u tom pogledu “ništa nije sveto”, da kopiraju i umožavaju sve što im padne šaka, “ajfone”, televizore, pegle, šerpe, softver, hardver, muziku, filmove... Pritom, problem “intelektulane svojine” najčešće rešavaju tako što na svom prozivodu nalepnicu “Sony” zamene sa “Sorny”, “Panasonic” sa “Panaphonic”, “Dell” sa “Del”... Nije ni čudo da su uoči susreta na najvišem vrhu odnosi Kine i Amerike, bar u oblasti interneta, internet-bezbednosti i IT-industrije dotakli samo dno.

Kako kaže Džordž Kurc, direktor kompanije “Crowdstrike” koja se bavi zaštitom podataka i informacionih sistema najzhatevnijih američkih klijenata, ne treba biti mnogo pametan da bi se prepoznao sajber-napadač iz Kine: “Napadi obično dolaze tokom kineskog radnog vremena a potpuno utihnu jedino tokom kineske nove godine. Pritom, na meti se isključivo nalaze tehnologije u kojima Kina oskudeva. Tako, na primer, kineskoj naftnoj industriji nedostaje inženjersko znanje potrebno za uklanjanje velikih naftnih mrlja ili bušenje morskog dna ispod 300 metara dubine. Kini je potreban i savremeni softver koji na bazi prostiranja seizmičkih talasa sa velikom preciznošću mapira podzemne rezerve nafte i gasa. Upravo takve  informacije konstantno se nalaze na vrhu liste prioriteta kineskih hakera.” Slično misli i Robert Bejtlik, analitičar u kompaniji “FireEye” koja implementira sigurnosne mrežne sisteme: “Amerika mora da promeni svoju taktiku. Neprekidno držanje pridika o zaštiti intelektualne svojine samo će nasmejati Kineze. Oni poštuju ljude od akcije a za prazne reči ne mare preterano.”

Razmere krađe intelektualne svojine možda je najbolje sumirao Kejt Aleksander, bivši direktor Nacionalne agencije za bezbednost (NSA): “Ovde se radi o najvećem transferu bogatstva između dve države u istoriji”! Nemu se pridružuje i Džon Mekafi, svetski guru u domenu internet-bezbednosti, tvrdnjom da je sajber-rat uveliko je počeo: “U virtuelnom  svetu postoje dve super-sile, Amerika i Kina, svi ostali su obični statisti. Verujte mi, Kina je izvršila invaziju na Amerku, baš kao da je kineska čizma stupila na neše tlo. Mi pokušavamo da problem rešimo diplomatski a tu nemamo šta da tražimo: Kinezi usavršavaju diplomatiju 5.000 godina, mi jedva 250. Sve dok ne čujem vest da je kineskim brodovima zabranjen ulaz u američke luke ili nešto slično, Kinezi će imati svaki razlog da nas, kao i do sada, smatraju idiotima.

Kap koja je (zamalo) prelila čašu bio je nedavni upad u bazu podataka američkih državnih službenika, sadašnjih ali i bivših. Preko 22 miliona personalnih dosijea sa otiscima prstiju i fotografijama našlo se u rukama Kineza. Izgleda da ukradeni dokumenti, pored podataka o običnim službenicima, kafe-kuvaricama i portirima, sadrže i informacije o brojnim “nezavisnim” stručnjacima i “konsultantima” koji formalno rade za strane vlade a zapravo su američki obaveštajci na zadatku (zvuči poznato?).  Iako nema dokaza da su krađu podataka organizovale kineske državne strukture, predsednik Obama otvoreno je zapretio Kini uvođenjem ekonomskih sankcija ako u kraktom roku ne ograniči kriminalne aktivnost na internetu inicirane sa kineske teritorije.

Ipak, stvari nisu sasvim crno-bele. Kineski predsednik Si Đinping je tokom svoje posete Americi uporno ponavljao da Kina nema nijedan razlog da sponzoriše sajber-kriminal koji i Kini nanosi ogromne štete. Kina to može da potkrepi i dokumentima koje je obelodanio Edvard Snouden iz kojih se vidi da je NSA rutinski koristila stotine američkih firmi kao instrument u podzemnim sajber-aktivnostima, često i bez njihovog znanja. Ova agencija je od 2009. do danas izvela preko 60.000 ovakvih akcija a na meti su se nalazili kineski biznismeni i kompanije, univerziteti i političari.

Na zajedničkoj konferenciji za štampu održanoj u Beloj kući, dva predsednika su, u skladu sa očekivanjima, obelodanila dogovor po kome će se obe države ubuduće uzdržavati od industrijske špijunaže kao i od upada u informacione sisteme koji upravljaju sistemima od nacionalnog značaja (elektrane, energetska mreža, javni transport, bonice). Taj sporazum ima istorijsku vrednost jer su najviši svetski državnici po prvi put govorili o destruktivnim potencijalima interneta kao da je reč o biološkom, hemijskom ili nuklearnom oružju.

Sporazum nije sveobuhvatan jer ne sankcioniše upade u državne baze podataka i krađu državnih tajni ali ipak redstavlja ohrabrujući znak. Obama je pozdravio skroman napredak ali nije krio da je još uvek sumnjičav: “Kriminalne aktivnosti moraju da prestanu. Ostaje da vidimo hoće li reči biti pretočene u dela”. Sa druge strane, kineski predsednik delovao je mnogo opuštenije: “Nijednoj strani nije u interesu da se konfrontira. Kina je na meti baš kao i Amerika, mi delimo iste brige. Zato smo započeli iskren dijalog sa ciljem da se svi oni koji internet koriste kao sredstvo za ostvarenje kriminalnih ciljeva sankcionišu u skladu sa zakonom i međunarodnim konvencijama.”

Tokom svog boravka u Americi kineski predsednik Si Đinping imao je prilike da sretne skoro sve najuticajnije ljude iz informatičkog sektora. Između ostalih, tu su bili Lari Elison (“Oracle”), Mark u-sve-se-meša Zakerberg (“Facebook”), Tim Kuk (“Apple”), Bil Gejts i Satja Nadela (“Microsoft”), Čak Robins (“Cisco”), Džef Bezos (“Amazon”) i mnogi drugi. Svi oni iskoristili su priliku da naprave kontakt i potpišu poneki multimilionski ugovor sa kineskim IT-mogulima među kojima su bili Džek Ma (“Alibaba”, e-trgovina), Poni Ma (“Tencent”, internet servisi) i Robin Li (“Baidu”, kineski “Gugl”). “Microsoft” i “Baidu” najavili su zajednički nastup sa namerom da kineskom tržištu ponude poslednju generaciju internet-servisa baziranih na cloud-tehnologijama. Američki hardverski gigant “Dell” odlučio je da u narednih pet godina investira 125 milijardi dolara u Kinu. Čak ni činjenica da je “Facebook” blokiran u Kini (baš kao i skoro svi značajni informativni portali sa Zapada), nije sprečila Zakerberga da se par minuta zadrži u srdačnom razgovoru sa kineskim predsednikom.

Veliku pažnju prvukla je i vest da se američki “Cisco”, svetski lider u oblasti mrežnog hardvera, komunikacionog softvera i servisa, na velika vrata vraća na kinesku cenu. U poslednjih nekoliko godina “Cisco” je u Kini beležio relativno slabe rezultate jer se kompanija često nalazila na udaru kineskih regulatornih tela pod optužbom da je američki hardver “faličan” i da softver ugrađen u njega ima brojne rupe koje mogu da iskoriste američke obaveštajne službe. Amerikanci su uzvratili optužujući Kineze za državni protekcionizam sa ciljem da kineski “Huawei” zadrži dominantnu poziciju na domaćem tržištu.

Istini za volju, “Cisco” je tu bio samo kolateralna šteta loših odnosa Amerike i Kine. Potpuno isto proveo se i “Huavei” u nastojanju da izađe na američko tržište: kineska kompanija je u više navrata bila optužena da proizvodi nepouzdan hardver koji može da ugrozi američku nacionalnu bezbednost. Posle nekoliko godina neuspešnih pokušaja da stekne uporište u Americi, “Huawei” je na kraju bio primoran da se praktično povuče sa američkog tla. Uz to, dokumenti koje je obelodanio Edvard Snouden dokazuju da Amerika nije štedela ni novac ni trud u nastojanju da se infiltrira u “Huavei” i tako prodre u infrastrukturu kineskih državnih institucija.

Sada je i tome došao kraj: “Cisko” je potpisao nekoliko ugovora koji mu omogućavaju da u saradnji sa lokalnim kineskim partnerima, uz ulaganje od 10 milijardi dolara u narednih nekoliko godina, krene u agresivnu prodaju hardvera i servisa na kinskom tržištu. Istovremeno, “Cisko” se obavezao da posluje po socijalno odgovornim principima: američka firma u narednom periodu treba da stručno i materijalno potpomogne preko 100 kineskih univerziteta, ulažući u njihove razvojno-istraživačke projekte i inovacije.

Suštinu kineskog stava najbolje je sumirao Lu Vei, načelnik kineskog regularnog tela zaduženog za administraciju sajber-prostora, u svom obraćanju visokim zvanicama tokom redovnog kinesko-američkog internet foruma koji se održava već osmu godinu za redom. Skup je održan u sedištu “Majkrosofta” u Redmondu (“Majkrosoft” je bio domaćin mada ne i zvanični sponzor skupa) a njegov termin zgodno se poklopio sa posetom kineskog predsednika. Lu Vei je diskretno podsetio svoje domaćine da su se mnoge američke firme obogatile upravo u Kini, i da u toj zemlji ostvaruju lavovski deo svojih prihoda. Kina je za američki IT-sektor pravi “Eldorado” sa preko 600 miliona stanovnika poveznih na globalnu mrežu, pri čemu se pravi efekti ubrzane digitalizacije Kine tek očekuju. U želji da istakne neophodnost saradnje na putu do uspeha, kineski zvaničnik metforično je smestio Kinu i Ameriku u brod koji se ljulja na nemirnom moru: “Jedini način da se brod ne prevrne je da na brodu svi rade koordinisano, u zajedničkom interesu. Ne bi bilo dobro da neko počne da razmišlja o tome kako da onog drugog izbaci u vodu”.

Sasvim paradoksalno, reklo bi se da su najbolji saveznici kineskog predsednika upravo Amerikanci i američke firme koje se, po tvrdnjama američkih medija, neprekidno nalaze na meti kineskih hakera. Vodeće američke IT-kompanije ne haju mnogo za zvanične stavove administracije koja uz zdušnu pomoć medija neprekidno deli lekcije Kini o ljudskim pravima i intelektualnoj svojini. Iako je kineska ekonomija delimično uzdrmana nedavnim berzanskim krahom, iako se predviđa njen usporen rast (o kojem najveći deo planete i dalje može samo da sanja), niko i dalje ne može da odoli “šarmu” ogromnog kineskog tržišta i teškim milijardama koje Kina tek namerava da investira u najsavremenije tehnologije (oko 100 milijardi u IT-sektoru do 2020. godine).

Koliko je to tržište veliko najbolje ilustruje “poklončić” koji je predsenik Si Đinping uručio svojim domaćinima na samom početku posete : “Boing” je potpisao ugovor o isporuci 300 aviona Kini u ukupnoj vrednosti od 38 milijardi dolara, uz mogućnost da u Kini otvori pogon za završnu montažu i isporuku aviona. A to je tek “sitnica” u poređenju sa dugoročnim planovima: očekuje se da Kina u naredne dve decenije poruči 6.330 aviona, od toga barem 700 širokotrupnih, u ukupnoj vrednost od oko 1.000 milijardi dolara. Ako ne možete da pojmite koliko je to para, pitajte g. Milana Bačevića, našeg ambasadora u Kini, on to najbolje zna.  

Vreme #1291

Elvis je juče uplatio tiket

Srpske igre na sreću zadesila je poprilična nesreća 28. jula tokom izvlačenja dobitnih loto brojeva u 59. kolu ove nagradne igre. Ništa nije nagoveštavalo da će kola naprasno da se izvrnu u jendek. Loptice, reklo bi se, one od prošli put, u komad sve tu. Studio malo vuče bojom na crveno. Voditeljka simpatična, doterana, elokventna, nadasve ukusno obučena. Članovi komisije standardno hladni i pomalo smoreni, ipak im je ovo 59. put, plus se izvlačenja organizuju predveče kad se svima već drema i ide kući.  Kreće broj 4 pa onda 33 i 12. Ona “promaja” u bubnju zastane između svaka dva broja, loptice se skupe na dnu bubnja kao pokisle pčele, onda neko ponovo “odvrne diznu” pa sve ispočetka. Iz bubnja se kao četvrti iskotrljao broj 27. Voditeljka pošteno kaže 27, i mi bi rekli da je 27 ali na ekranu piše 21. Onda na ekran dopisuju i broj 27 ali fantomski broj 21 neće da ode. Voditeljka čita izveštaj o dobicima ali više ni sama ne zna koliko je brojeva izvučeno, sve joj se zamantalo. Kao peti broj pojavljuje se… broj 21, naravno!

Nastaje raspad sistema. Voditeljka nam se naklanja onim svojim lepim dekolteom i moli nekog g. Škorića da prebroji loptice i pročita brojeve. Pomenuti Škorić kaže “da sačekamo grafiku”, utom se i voditeljka malo presabrala. U jednom trenutku grafika prikazuje četiri broja 27 a onda i korektan redosled: 4, 33, 12, 27, 21. Na kraju je odblokiran i bubanj i voditeljka i žiri i dobijamo dva poslednja broja: 6 i 13. Ukupno dve “šestice”, nijedna “sedmica”.      

Dakle, prevara! Tako bar narod misli. Gangsteri iz Lutrije krenuli da izvlače unapred dogovorene brojeve ali su se malo ušeprtljali tokom realizacije. Uz povike “Udri bandu” sa YouTube-a i društvenih mreža, država kreće u ofanzivu. Vučić najavljuje da tužilaštvo i policija već uveliko rade svoj posao, čak bi se reklo da dr Nebojša Stefanović prednjači u pravednom gnevu. Situacija u Lutriji je katastrofalna, možda malo manje nego negde drugde, ali i dalje katastrofalna, grmi premijer. Nekom se smeši prugasto odelce.

I tu dolazimo do glavnog pitanja: da li je izvlačenje loto brojeva u 59. kolu bilo namešteno?

Nije.

Ostavimo za trenutak poslovanje Lutrije po strani, zaboravimo na to ko kome tu koliko para daje ili ne daje a trebalo bi da daje, da li se pare rasipaju ili ne, da li softver za obradu grafike vredi 100.000 evra godišnje i da li u Lutriji ima nepotizma i korupcije. U tom pogledu Lutrija verovatno liči na ostala rasipnička, hronično neefikasna i preglomazna državna preduzeća. Interesuje nas samo da li je moguće namestiti sam čin izvlačenja loptica, tj. da li je moguće naterati sedam unapred “probranih” loptica da prođu kroz kapiju bubnja pre svih ostalih.

Varanje u igrama na sreću staro je koliko i samo kockanje. Rimski imperator Kaligula obožavao je da baca kockice koje su bile teže na jednoj strani. Iako je prevara bila očigledna, igrači su u strahu od sviprepog Kaligule, radije ćutali i gubili novac.

Ipak, u današnje vreme loto izvlačenja nameštaju se izuzetno retko a verovatno najpoznatiji takav slučaj desio se u Pensilvaniji 1980. godine. Tamošnja državna lutrija imala je vrlo popularno igru pod nazivom “Današnji broj”. U loto bubnju, po konstrukciji veoma nalik bubnju koji danas koristi Lutrija Srbije, nalazilo se 30 loptica. Svaka loptica na sebi je imala po jednu brojku, od nule do devetke, što znači da se svaka brojka u bubnju pojavljivala tri puta. Iz bubnja su svakoga dana izvlačene tri loptice tako da je dobitna kombinacija predstavljala jedan trocifreni broj, od 000 do 999. Iako je, zbog malog broja kombinacija (svega hiljadu) broj dobitnika bio veliki, nagradni fond je zbog popularnosti igre bio još veći tako da su pojedinačne nagrade bile pristojne.

Priča počinje u trenutku kada je dugogodišnjem voditelju izvlačenja Niku Periju dosadilo da sa osmehom Suzane Mančić prati kako silni milioni prolaze mimo njega. Iskoristio je trenutak nepažnje u studiju i zamenio regularni set loptica svojim “nabudženim”. U njegovom setu sve loptice osim četvorki i šestica bile su značajno teže, toliko teške da vazdušna struja unutar bubnja nikako nije mogla ih izbaci kroz vrata na vrhu. Zbog toga je novi set loptica mogao da proizvede samo 8 dobitnih kombinacija: 444, 446, 464, … zaključno sa brojem 666.

Pre izvlačenja Nik je sa svojim saučesnicima (u koje je uključio i članove sopstvene porodice) organizovao besomučno popunjavanje tiketa, svaki sa jednom od osam dobitnih kombinacija, kako bi u budućoj podeli premije od rekordnih 3.5 miliona dolara sebi obezbedio lavovski deo. Nikove loptice savršeno su odigrale svoje uloge i na kraju je izvučen broj 666. Nik se potrudio da brzo zametne svoje tragove nakon snimanja: uspeo je da se dočepa “dopingovanih” loptica iz bubnja, ubaci ih u kantu sa farbom i zapali.

Iako su u Lutriji Pensilvanije odmah nakon izvlačenja primetili neuobičajeno veliki broj uplata na broj 666 i još sedam sličnih brojeva, prevara je otkrivena tek nakon anonimne dojave jednog od radnika koji je primao uplate. On se prisetio

da je par dana pre izvlačenja u njegov lokal svratila grupa ljudi koja je uplatila ogroman broj tiketa za keš novac, sve na brojeve sastavljene od četvorki i šestica. Zapamtio je i to da su uplatioci obavili jedan telefonski poziv i da su komunicirali na jeziku koji je zvučao kao grčki. Pretragom telefonskih poziva utvrđeno je da se sagovornik nalazio u studiju u kojem je obavljeno izvlačenje. A u tom studiju samo je Nik Peri odlično govorio grčki.

Kao kolovođa kriminalne grupe Nik je dobio sedam godina zatvora (odležao je samo dve) dok su njegovi saučesnici dobili znatno manje. Po izlasku iz zatvora nije imao problem da se zaposli i zamalo se vratio na televiziju sa koje je otišao na robiju. Do kraja života tvrdio je da je nevin. U Pensilvaniji broj 666 i danas zovu “Nik Peri” a prevara koju je izveo ovekovečena je i u (prlično lošem) filmu “Srećni brojevi” sa Džonom Travoltom i Lizom Kudrou.

Jedina loto prevara vredna pomena koja se po sofisticiranosti može porediti sa pensilvanijskom odigrala su u Milanu i trajala je u kontinuitetu od 1995. do 1999. godine. Srebrne kuglice iz loto bubnja izvlačila su deca sa povezom preko očiju. Grupa službenika lutrije u saradnji sa mafijom podmitila je određen broj dečaka i naučila ih kako da gledaju ispod poveza i u bubnju brzo prepoznaju “pravu” kuglicu. Kako bi ih deca lakše uočila, ciljane loptice bile su presvlačene sjajnim premazima, zagrevane, hlađene ili dodatno obeležavane. Kada je prevara konačno otkrivena italijanska lutrija doživela je udarac od koga se ni do danas nije potpuno oporavila.

Ipak, prevaru veka izveo je 2007. godine Žao Likvan, vlasnik tri uplatna mesta za loto u Kini. Sasvim slučajno otkrio je nedostatak u sistemu za evidenciju uplata  koji je dozvoljavao unošenje novog tiketa u bazu podataka i nakon što su loto brojevi već bili izvučeni. Taj “vremenski prozor” tokom kojeg je Žao mogao da se “kladi na prošlost” trajao je svega pet minuta, sasvim dovoljno da natenane popuni bar jedan listić. Žao nije bio preterano strpljiv čovek i nije pokušao da rupu u sistemu koristi na kašičicu tako što bi tu i tamo sebi pribavio kakav manji, teško primetan dobitak. Umesto toga uplatio je sebi tri “džek-pota” za redom i očas posla zaradio preko četiri miliona dolara. Iako nije bio kriv za grešku u sistemu niti je za pristup sistemu koristio bilo kakvo nedozvoljeno sredstvo Žao je u Kini za ovaj prestup, verovali ili ne, osuđen na doživotnu robiju. Svi dosadašnji pokušaji mnogih organizacija i pojedinaca da umanje ovu drakonsku kaznu ostali su bez rezultata.

Tako to rade u svetu, a mi? Kakav je rezultat policijskog “stampeda” koji je prošle nedelje zadesio Lutriju Srbije, uz opšte odobravanje razočaranih igrača koji na pravdi boga nikad do sada nisu dobili ni šesticu, a kamoli sedmicu? Dr Stefanović je u vanrednom obraćanju javnosti rekao da će biti ispitani svi umešani radnici lutrije, sve loptice i jedna voditeljka. Radnici su ekspresno oterani na polograf (sa sve voditeljkom) a loptice na “vanredni tehnički pregled”. Vidno iznerviran što se ovako nešto desilo u Srbiji baš ovih dana kad nam ide sve bolje i bolje, kad idu najave za veće plate i penzije, kad je deficit prešao u suficit, premijer Vučić u maniru zen-mudraca poručuje da je put do zatvora kratak. Problem je samo što se vlast, reklo bi se, zaletela jer su svi radnici prošli poligraf, a sve loptice veštačenje mase i oblika. Onda je objavljena “šokantna” vest da je loptica 21 na sebi imala oštećenje ali se ispostavilo da je ono bilo toliko malo da nije moglo da utiče na ishod izvlačenja.

OK, recimo da su loptice bile u redu, da je bubanj bio u redu i da u 59. kolu nismo imali “pensilvanijski scenario”. Nismo imali ni reprizu slučaja iz Milana jer kod nas ruku u bubanj ne zavlače deca. Da li je i pored toga bilo moguće namestiti redosled izvlačenja loptica? Teorijski, za tako nešto bi vam bila potrebna ultra-brza kamera koja može da snimi nekoliko hiljada kadrova u sekundi. Zapravo ne samo jedna, već nekoliko njih kako biste mogli da stvorite trodimenzionalnu sliku. Takve kamere mogu da snimaju kretanje kuglica u bubnju milimetarskom preciznošću. Spojite kamere s nekim super-brzim računarom i napravite softver koji će u hiljadama kadrova sa kamere da prepoznaje loptice. Povežite računar s bravicom koja otvara vrata bubnja i podesite softver tako da aktivira bravicu tačno kada se željena kuglica nalazi ispred nje.

Da li je ovo moguće ili nije nećemo znati sve dok se “Mythbusters” ekipa ne pozabavi jednm ovakvim scenariom. Čak i da je poduhvat moguć, potrebna oprema vredi celo malo bogatstvo, traži posebnu instalaciju, pažnju i tim stručnjaka koji će jednako dobro poznavati mehaniku, matematiku i programiranje. Takvi ljudi obično već imaju pristojan posao i ne moraju da se bave kriminalom da bi pristojno zaradili. Pritom, govorimo o hardveru koji se ne može sakriti u uvo ili pudrijeru za nos, niti se može nabaviti u svakoj bakalnici. U zemlji koja, realno, još uvek nije smislila kako da izbetonira šaht a da on ne propadne u asfalt dva dana nakon asfaltiranja, sve ovo je scenario za Sci-Fi film, verovatno toliko loš da ga niko ne bi otkupio. 

Šta se zapravo desilo?

Možda bismo kao narod, makar jednom, mogli da se poslužimo “Okamovom oštricom” i prihvatimo da je od svih mogućih objašnjenja verovatno tačno ono koje je i najjednostavnije. Neko je pogrešno pročitao broj 27 na loptici i zapisao ga kao 21, ušeprtljao se i dodao tačan broj ali je zaboravio da izbriše pogrešan. Kolika je šansa da se nakon te greške zaista pojavi loptica 21? Nekoliko procenata, možda malo, ali svakako više od nule. Poenta teorije verovatnoće je da će se sve ono što nije fizički nemoguće desiti kad-tad ako se mu se da dovoljno vremena. I eto, desilo se, upravo u 59. kolu.

Druga, takođe jednostavna, mogućnost je da je loptica 21 na trenutak ukrala identitet loptici 27, ili obratno. To se kod nas stalno dešava i ako žrtva može da bude premijerov brat, zašto ne bi i jedna obična loptica.

Treća mogućnost koju vredi razmotriti je da je aferu režirao onaj ko će se od nje najviše ovajditi, odmah ili u budućnosti. Kao što smo videli, niko nije dobio sedmicu. Direktor Lutrije već je dobio po turu i biće srećan ako se na tome sve i završi. Ali je zato premijer već doneo odluku da se pod hitno privatizuje Lutrija Srbije. Premijer nam je otkrio da je besan na sebe, a baš tako je i zvučao, zato što je odavno imao šanse da napravi dil oko Lutrije sa nekim “Dačićevim investitorima”. Međutim, on je verovao nekim drugim ljudima oko sebe (koje nije imenovao) pa je dogovor propao. E, sad je i tome došao kraj - ima da (pro)damo Lutriju nekom ko, izgleda, već uveliko obigrava oko nje. Zato sačekajmo da vidimo ko će biti novi direktor Lutrije, ko će postati novi vlasnik, u kom roku i za koje pare, koliko će biti profita i para za budžet pa ćemo verovatno i shvatiti kako je loptica 21 postala 27. Kako sada stvari stoje, lako je moguće da se ova priča o igrama na sreću ubrzo pretvori u igre bez granica.

Srećom, naš narod se ne da prevariti, on već zna da su veštačene pogrešne kuglice, zna da je direktor Lutrije lopov, zna da voditeljka nije onoliki dekolte nosila bez razloga (valjda da odvrati pažnju naroda sa super-kompjutera i ultra-brzih kamera odmah tu iza nje), “a i onaj drugi što je tamo sedeo, na licu mu se vidi da je lažov”. Naš narod zna i da Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu, zna i da su Rusi bili na Mesecu samo to neće otvoreno da kažu, zna i ko je ubio Kenedija i Merlin Monro. A znamo i da je Elvis živ, juče je, kažu uplatio loto na Cvetnom trgu: 4, 12, 19, 21, 31, 33 i 35.

  

Matematika i loto

Da počnemo s brojkama: u igri “Loto – 7 od 39” postoji tačno 15.380.937 različitih kombinacija. Ovaj broj, inače, ume da izračuna malo bolji matematičar u VI razredu osnovne škole. To znači da je verovatnoća da pogodite sedmicu uplatom samo jedne kombinacije 1:15.380.937 ili, približno, 0.000000065. Šansa da pogodite šest, pet ili četiri izvučena broja znatno je veća ali se time ovde nećemo baviti – svaki Srbin koji drži do sebe igra loto zbog sedmice a ne zbog utešnih nagrada.

U startu smo, dakle, suočeni s malim šansama. Ali koliko malim? Manje je verovatno da dobijete sedmicu na lotou nego da postanete astronaut (1:13.000.000), osvojite medalju na Olimpijskim igrama (1:662.000), da vas pogodi grom (1:2.300.000) ili se zabavljate sa super-modelom (1:88.000). Ipak, i tako male šanse za sedmicu veće su od šanse da vas proglase za sveca (1:20.000.000).

Šta ove brojke znače u stvarnosti? Teoretski gledano, loto sedmica je lako ostvarljivi cilj. Dovoljno je da uplatite svih 15.380.937 kombinacija i sedmica je vaša. Na žalost, to je samo teorija. S obzirom da uplata jedne kombinacije košta 60 dinara odnosno pola evra, biće vam potrebno oko 7.7 miliona evra da pokrijete troškove. Što opet znači da je čitava operacija potpuno besmislena jer je premija za sedmicu do sada uvek bila manja od navedenog iznosa. Čak i da, kojim čudom, fond za sedmicu jednoga dana dostigne 10 miliona evra (kao što neće), i dalje biste morali da se nosite sa rizikom jer se taj fond deli na sve igrače koji su pogodili svih sedam brojeva: moglo bi vam se desiti da uplatite 7.7 miliona a dobijete samo polovinu nagradnog fonda od 10 miliona. I opet ste u minusu.

Osim toga, pokušaj da uplatite svih 15 miliona kombinacija bio bi skopčan sa skoro nepremostivim tehničkim problemima. Pretpostavimo da vam za precrtavanje jednog broja na listiću treba jedna sekunda. To znači da vam za popunjavanje jedne kombinacije treba 7 sekundi a za svih 15 miliona… 1246 dana ili skoro tri i po godine! Osim toga, na jedan listić staje 10 kombinacija, što znači da vam je celu operaciju potrebno 1.538.094 tiketa. Ako ove tikete naslažete jedan na drugi dobili biste stub visine 154 metara, jedva malo niži od tornja Beograda na vodi.

Prečica do sedmice, dakle, ne postoji. Moraćete da igrate kao i do sada, uplaćujući određeni broj kombinacija u nadi da ćete pogoditi onu pravu. Svaka od tih kombinacija ima standardnu šansu od 1:15.380.937 da bude dobitna. Ako pretpostavimo da u svakom kolu uplaćujete po jednu kombinaciju, da li to znači da ćete u narednih 15.380.937 izvlačenja bar jednom dobiti sedmicu? Ne! Teorija verovatnoće predviđa ono što se kasnije potvrđuje statistikom: igračima će u proseku biti potrebno da odigraju 15 miliona kombinacija pre nego što pogode “sedmicu”. To znači da je i dalje moguće da neko osvojiti premiju posle samo dva-tri uplaćena listića dok nekom nesrećniku neće pomoći ni 50 miliona izvlačenja. Ali prosek će se, na duge staze, neumoljivo slagati sa onim što predviđa matematika.

Naši igrači su, inače, puni predrasuda: smatraju, na primer, da kombinacija 1,2,3,4,5,6,7 ima neuporedivo manje šanse od neke “normalne” u kojoj su brojevi naizgled slučajno izabrani. Veruju da na duge staze svi brojevi treba da se u izvlačenjima pojave isti broj puta pa uporno izbegavaju one koji su se pojavili nekoliko puta uzastopce. Smatraju da “nema šanse” da se u dva uzastopna izvlačenja izvuku isti brojevi a, zapravo, dobitna kombinacija iz prethodnog kola u narednom kolu ima istu šansu, baš kao i svaka druga. Naročito su popularni “sistemi”, šeme za precrtavanje brojeva koje u određenim okolnostima garantuju određeni broj “trojki”, “četvorki”, “petica”… A zapravo, nikakav sistem ne postoji: vaših 100 nasumično odabranih kombinacija ima iste šanse za dobitak kao i 100 kombinacija koje je “iskrižao” najveći majstor za loto-sisteme. I što je najgore od svega, naš narod je ubeđen da pogoditi 7 od 39 brojeva i nije neka “umetnost”. Uporan igrač morao bi da bude u stanju da nakon malo “prakse” (kao da tu ima šta da se vežba) pogodi “sedmicu”. Jedne nedelje će ga prevariti parni brojevi, iduće neparni, treće nedelje izaći će brojevi za jedan veći ili manji od njegovih… Ali kad čovek “ukapira” kako to “funkcioniše” (a mi smo puni samoukih genija sa kecom iz matematike i diplomom sega-mega univerziteta), i ako je sve pošteno, “sedmica” ne može da pobegne. Prosto je dirljivo kad čitate reakcije naših “ojađenih igrača” nakon “skandala” sa loto lopticama: “Naravno da je sve namešteno. Do sada sam igrao tri-četri puta i dobio samo jednu trojku” (da je dobio tri sedmice verovatno u tome ne bi video ništa neobično)! Ili: “Znao sam da je prevara! Moja baka već dvadeset godina uplaćuje dve kombinacije svake nedelje i imala je samo sitne dobitke”.

A matematika kaže nešto sasvim drugo: zamislite da imate milion igrača koji igraju srpski loto i zamislite da svaki od njih uplaćuje po jednu kombinaciju dva puta nedeljno (utorkom i petkom). Oni najsrećniji dobiće sedmicu posle dva kola (“Rodi me majko srećnog pa me u blato baci”), oni malo manje srećni posle dva meseca, dve godine ili dve decenije… i tako, sve do onih kojima ni večnost nije dovoljna da pogode bilo šta. Matematika ne može da predividi ko će da dobije pre a ko kasnije ali može sa ogromnom preciznošću da predvidi sledeće: jednom igraču će u proseku biti potrebno 147.890 godina da pogodi jednu sedmicu. Doduše, vi možete da odlučite da umesto jedne uplaćujete 10 kombinacija po kolu što će očekivano vreme do glavne premije da skrati na samo 14.789 godina (pritom se i ljudski vek stalno produžava, mislite o tome).

Ako izuzmemo ono što matematičari zovu nemogućim događajem (recimo, šansa da vas u autobusu gradskog saobraćaja pojede ajkula ravna je nuli), svi ostali događaji, ma koliko im verovatnoća bila mala, desiće se pre ili kasnije. Jednoga dana dobitna kombinacija lotoa biće 1,2,3,4,5,6,7. Jedne godine će u svakom kolu biti izvučeni isti brojevi. U jednom trenutku, odavde do večnosti i vi biste pogodili “sedmicu”. Problem je samo što večnost ima vremena na pretek dok su naši dani unapred izbrojani.

(sve velike brojeve sračunao Luka Marković, VII razred)

Vreme #1283 

Otkriće s periferije Sunčevog sistema

Pluton

U decenijama koje su usledile nakon što je Viljem Heršel 1781. godine otkrio Uran postalo je očigledno da sa kretanjem ove planete nešto nije u redu. Kretanje Urana konzistentno je odstupalo od matematičkih predikcija. Ili sa matematikom i Njutnom nešto nije bilo u redu ili se Uran kretao ne samo pod dejstvom Sunca već i pod dejstvom neke još uvek neotkrivene planete.

Matematičke jednačine ne trpe proizvoljna tumačenja ili izuzetke: u njima je 2+2 uvek 4. Kad god bi nas matematika navodila na zaključke naizgled nespojive sa prirodom, obično bi se pojavio neki genije da prirodu i matematiku ponovo dovede u sklad. Tu veru u snagu matematike možda je najbolje sumirao Albert Ajnštajn: “Ako me priroda demantuje, tim gore po nju. Moje jednačine su tačne”!

Persival Lovel

Duboko ubeđen u neumoljivu preciznost njutnovske mehanike Urban Leverje, francuski matematičar specijalizovan za nebesku mehaniku, predvideo je sa zadivljujućom preciznošću položaj nove planete. Koordinate je prosledio nemačkom astronomu Johanu Galeu koji je na osnovu njih otkrio Neptun 1846. godine.

Pola veka kasnije izgledalo je da se priča ponavlja. Pojavili su se brojni radovi u kojima se tvrdilo da osmotrena orbita Neptuna ne odgovara matematičkim proračunima. Poneseni uspehom Leverijea mnogi stručnjaci počeli su da tvrde da neko nepoznato telo remeti orbitu Neptuna na isti način kao što Neptunovo kretanje remeti putanju Urana. Priča je postala veoma popularna kada se u nju uključio i Persival Lovel, vrstan astronom-amater već poznat po svojoj teoriji o kanalima i inteligentnom životu na Marsu. Lovel je udahnuo život mitu o planeti X, tajanstvenom džinu koji luta iza Neptunove orbite i remeti kretanje unutrašnjih planeta. Poslednjih osam godina života Lovel je, s manjim ili većim prekidima, bezuspešno tragao za svojom opsesijom. U više navrata tvrdio je da se nalazi na pragu otkrića i da njegovi popravljeni matematički proračuni mogu da predvide tačan položaj tajanstvenog Neptunovog pratioca. Sav trud je, nažalost, bio uzaludan i Lovel je umro 1916. godine duboko razočaran što je njegovo grozničavo istraživanje ostalo bez rezultata. No, Lovel je za sobom ostavio brojne sledbenike duboko ubeđene u ispravnost njegove osnovne hipoteze. Mnogi od njih bili su vrhunski profesionalci a jedan od njih bio je i Klajd Tombo, astronom opservatorije u Arizoni koja je nakon smrti Lovela ponela njegovo ime.

Klajd Tombo

Tombo je proveo silne godine pretražujući naizgled sterilne dubine Sunčevog sistema: otkrio je brojne komete i asteroide, ali ne i ono što je tražio. U januaru 1930. godine pretraživao je deo neba koji je Lovel petnaestak godina ranije naznačio kao region u kome se krije planeta X. Poredeći slike istog dela neba načinjene 20, 23. i 29. januara, nedvosmisleno je utvrdio da se jedna slabašna tačka pomera u odnosu na fiksnu zvezdanu pozadinu.

Novo nebesko telo eskpresno je dobilo status planete i ime Pluton (vidi okvir). Pa ipak, kako je vreme odmicalo, bilo je sve uočljivije da Pluton ne liči mnogo na džinovsku planetu X, onakvu kakvom su je zamišljali Lovel, Tombo i stotine drugih. Pre svega, ispostavilo se da je Pluton veoma mali, znatno manji od svih ostalih planeta, manji čak i od sedam satelita (Pluton dostiže jedva 20 procenata Mesečeve mase). Otkriće Plutonovog satelita Harona iz 1978. godine pokazalo je da je Pluton, zapravo, još manji nego što se ranije mislilo. "Ako nastavimo da ga smanjujemo ovim tempom, postoji realna opasnost da Pluton potpuno nestane", govorili su astronomi. Pluton nikad nije previše ličio na ostalih osam planeta, ne samo zbog skromne veličine: njegova ravan kretanja oko Sunca značajno je nagnuta u odnosu na ravan kretanja drugih planeta. Putanja Plutona oko Sunca je ekscentrična: iako najčešće na rubu Sunčevog sistema, Pluton je povremeno bliži Suncu od Neptuna. Tako mali i beznačajni Pluton sigurno da nije mogao da izazove bilo kakve merljive poremećaje u Neptunovom kretanju.

Vest o otkriću Plutona

Štaviše, ispostavilo se da je sa Neptunom i njegovom putanjom sve u redu. Nakon letova Pionira 10 i 11 kao i Vojadžera 1 i 2, mase Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna određene su mnogo preciznije. Ispostavilo se da se te vrednosti prilično razlikuju od vrednosti koje su koristili Lovel i njegovi sledbenici u svojim proračunima. Kada su ti proračuni ponovljeni uz korišćenje preciznije određenih masa, matematička predviđanja putanje Neptuna idealno su se poklopila sa osmatranjima. To što je Tombo pronašao Pluton manje-više tamo gde je Lovel to matematički predvideo bila je čista slučajnost. Planeta X zapravo ne postoji.

Pluton je zadržao nesporan status planete sve do 1992. godine kada je iza Neptunove orbite otkriveno još jedno slično (iako znatno manje) nebesko telo označeno kao QB1. Vrlo brzo, u istom delu Sunčevog sistema, otkriveno je na stotine sličnih objekata što je potvrdilo postojanje tzv. Kajperovog pojasa, rezervoara stenovitog materijala i leda preostalog nakon formiranja Sunčevog sistema pre više od pet milijardi godina. Neki od objekata iz Kajperovog pojasa, poput Kvaorara (otkrivenog 2002. godine) i Sedne (2004) zaista su impoznatni, tek nešto manji od Plutona. Konfuzija oko toga šta jeste a šta nije planeta postala je još veća 2005. godine kada je otkriven Eris, objekat masivniji od Plutona i, samim tim, još jedan kandidat da dobije status planete. Na kraju je postalo očigledno da je Pluton tek jedan od većih objekata iz Kajperovog pojasa i da status planete zadržava prevashodno iz istorijskih razloga.

Nauka ima svoju istoriju ali sama nauka ne voli da istorija u njoj igra značajnu ulogu. Na sastanku Međunarodne astronomske unije u avgustu 2006. godine doneta je odluka o tome koje uslove mora da ima nebesko telo da bi moglo da se smatra planetom. Osim dva očigledna uslova, da se telo kreće oko Sunca i da bude okruglo (čime se implicira i određena veličina jer mala nebeska tela po pravilu imaju nepravilan oblik), definisan je i treći: planeta mora da bude dominantna u svom “komšiluku” i njena orbita oko Sunca mora da bude očišćena  od svakovrsnog kosmičkog otpada (manjih nebeskih tela). U slučaju Plutona ovo nije ispunjeno: Pluton je suviše mali a njegova orbita suviše velika da bi se Pluton nametnuo kao “gazda” u svom delu Sunčevog sistema. I tako je Pluton nekoliko decenija nakon otkrića ostao bez statusa planete iako se sa tom odlukom ni danas ne slažu mnogi ugledni astronomi (oni koji vole istoriju). U istom paketu bez status planete ostali su i drugi slični objekti u Sunčevom sistemu: Eris  i svi značajni asterodi iz asteroidnog pojasa (Ceres, Vesta, Palas, Juno). Bio je to “haos” od kojeg se astrolozi nisu oporavili ni do danas. Za utehu, definisan je termin “patuljasta planeta” a Pluton je poslužio kao njegova definicija.

Pluton je, u naučnom smislu, bio ignorisan decenijama sve dok istraživanjem Kajperovog pojasa nije ponovo dobio na značaju. Pluton i njemu slična tela ostala su praktično neizmenjena milijardama godina – proučavanje ovog svemirskog frižidera može nam indirektno pomoći da saznamo više o nastanku Zemlje, pa i izvoru života na njoj. A takva saznanja verovatno vrede više od 700 miliona dolara koliko je do sada potrošeno na projekat “Novi horizonti”.

"Novi horizonti", lansiranje

Pre nego što je sonda “Novi horizonti” proleteta pored Plutona naše celokupno znanje o Plutonu moglo je da stane na jedan list papira. Čak i Hablov orbitalni teleskop nije u stanju da na njemu razluči površinske detalje. Ono što smo nesporno utvrdili je da Pluton ima jedan veliki satelit, Haron (po veličini uporediv sa samim Plutonom) i četiri manja. I tu se priča završavala.

Sonda “Novi horizonti” na put dug preko četiri i po milijarde kilometara krenula je u januaru 2006 godine. Letelica veličine klavira napustila je polje Zemljine gravitacije rekordnom brzinom od 16 kilometara u sekundi i put od Zemlje do Meseca prešla za svega nekoliko sati (ilustracije radi, kosmonautima iz programa “Apolo” za to su bila potrebna tri dana). Dodatno ubrzanje letelica je dobila početkom naredne godine, koristeći Jupiterovo gravitaciono polje kao svojevrsnu “praćku”. Bez Jupiterove pomoći, putovanje do Plutona bi se produžilo za još par godina. Sitni tehnički problemi nisu omeli ostvarenje glavnog cilja: sonda je trijumfalno proletela pored Plutona 14. jula 2015. godine, na rastojanju od svega 12.500 kilometara, baš kao što je to bilo i predviđeno.  

Šta smo do sada saznali zahvaljujući “Novim horizontima”? Mnogo više nego što smo očekivali, kao da je ceo susret režirao neki holivudski majstor. Prva oštra slika sa planetom u gro-planu otrkila nam je ceo “kontinent” u obliku srca čija bela boja verovatno potiče od smrznutog ugljen-monoksida i siluetu kita pored njega znatno tamnije boje. Šta tek reći za ravnicu “Sputnjik” sastavljenu od skoro matematički pravilnih poligona razdvojenih plitkim brazdama, kao da se ispod površine Plutona nalazi tinjajući izvor toplote koji celu planetu čini geološki aktivnom.

Uzbudljive fotografije došle su kao poručene za NASU koja više nije morala da objašnjava običnom svetu zašto putovanje do najdaljeg zamrzivača na svetu vredi milijardu dolara. Najčešće pitanje bilo je: “Ako je Pluton već tako interesantan, zašto je sonda samo protutnjala pored njega umesto da se parkira u Plutonovoj orbiti?”. Na žalost, u kosmosu kočenje košta koliko i ubrzavanje. Automobil koristi trenje između točkova i podloge da bi se zaustavio bez utroška dodatne energije ali u kosmosu putevi nisu asfaltirani. Kosmički brodovi koriste gorivo i za ubrzavanje i za kočenje a tog goriva na sondi više nema. Minimalne preostale količine biće iskorišćene da bi se sonda preusmerila ka nekom novom cilju u Kajperovom pojasu, ako takva odluka uopšte bude doneta.

Ono što smo do sada saznali predstavlja tek vrh ledenog brega – zbog daljine na kojoj se sonda nalazi i male propusne moći koju ima veza sa Zemljom biće nam potrebno godinu i po dana da iz nje “istresemo” sve što su instrumenti do sada sakupili. Već sada znamo da su umesto jednostavnih odgovora naučnici dobili nove zagonetke koje će odgonetati možda i čitavu deceniju. Očekivali smo da ugledamo jedan statičan ledeni svet izubijan meteoritima i posut kraterima a umesto toga smo otkrili planetu takoreći bez ijedne udarne rupe što ukazuje na činjenicu da je Pluton geološki aktivan, “živo biće” sa licem koje se konstantno podmlađuje.

Jedna od prvih fotografija Plutona izbliza

Odsustvo udarnih kratera na Zemlji ima višestruke uzroke: atmosferski omotač predstavlja solidan štit koji mogu da probiju samo najveći “projektili” dok erozija vode i vetra neumoljivo uklanja ožiljke sa površine naše planete. Osim toga, Zemlja ima tektonske ploče koje se konstantno kreću, razmiču i podvlače jedna ispod druge sve dok se celokupna površina Zemlje ne reciklira, baš kao kada biste majicu izvrnuli na suprotnu stranu. I neka druga tela u Sunčevom sistemu izgledaju geološki mlado: Jupiterovi sateliti Io i Evropa ili Neptunov satelit Triton, na primer. Ovi sateliti nalaze se u neposrednoj blizini svojih džinovskih gospodara čija snažna gravitacija “mesi” utrobu satelita kao kuglicu od plastelina generišući ogromne količine toplote (tzv. “plimsko zagrevanje”). Ova toplota pokreće vulkane i erupcije lave, pomera ledene kontinente ili zagreva podzemne okeane regenerišući površinu satelita za “svega” nekoliko stotina miliona godina. Pluton je u tom pogledu misteriozan jer nema velikog “domaćina” koji bi mogao da generiše potrebnu količinu energije. Ta energija mora da nastaje na neki drugi način, verovatno usled toplote koju generiše raspad radioaktivnog materijala u Plutonovom jezgru, nešto što nikako nismo očekivali od sićušnog tela koje je odavno trebalo da bude mrtvo i hladno.

Ravnica "Sputnjik"

Klajd Tombo nije doživeo da vidi povećan interes javnosti za Pluton – umro je u dubokoj starosti 1997. godine. Iako je dobar deo naučne karijere potrošio na prilično bizarne stvari (kao što su leteći tanjiri ili potraga za neotkrivenim Zemljinim satelitima), Tombo je sačuvao status i renome vrhunskog istraživača. NASA je izašla u susret željama njegovih poštovalaca i prihvatila da kapsulu sa delom njegovih kremiranih ostataka smesti na sondu “Novi horizonti”. Veliki astronom verovatno nije ni slutio da će mu daleki svet koji je prvi ugledao pre više od sedam decenija jednoga dana biti i poslednja destinacija.

Plutonov satelit Haron

Nove slike u visokoj rezoluciji pokazuju i fascinantne razlike u izgledu Plutona i njegovog monstrum-satelita Harona. Očigledno da ova dva tela nisu nastala u istom delu i od istog materijala Sunčevog sistema. Pluton i Haron sreli su se sasvim slučajno i ostali u međusobnom zagrljaju, verovatno nakon jednog blagog sudara koji je usledio kada se Neptun, nekad mnogo bliže Suncu, pre mnogo milijardi godina zaputio ka rubu Sunčevog sistema izazivajući haos svuda oko sebe. Prema nekim kalkulacijama, ovakav sudar u dubokoj, prostranoj periferiji Sunčevog sistema moguć je samo ako je koncentracija materije i nebeskih tela u tom delu Sunčevog sistema mnogo veća nego što se nama čini. Sve je više onih koji smatraju da se iza Plutona, u još dubljem mraku, kriju mnoga još uvek neotkrivena nebeska tela, neka od njih možda i veća od Zemlje. I zato bi, da je danas živ,  Persival Lovel verovatno bio zadovoljan: “Planeta X” iz njegovih snova možda još uvek nije otkrivena ali je još jednom postala aktuelna.     

Kako čitati “Vreme” na Plutonu?

Pluton, umetnička vizija

Ako rešite da se preselite na Pluton, budite spremni za iskušenja koja vas tamo očekuju. Pre svega, zaboravite na balaboćkanje preko Skajpa ili Fejsbuka - da bi vaša poruka prevalila put od Plutona do Zemlje potrebno je da prođe oko četiri i po sata. Zaboravite i na sve ostale vidove multimedijalne komunikacije na koje ste navikli. Brzina prenosa podataka je, otprilike, na nivou od jednog kilobita u sekundi što znači da ćete na slanje jednog osrednjeg “selfija” na Zemlju potrošiti više od 6 sati a na preuzimanje filma u HD kvalitetu najmanje godinu dana. Brže od toga putuju jedino vesti o kosmičkim uspesima srpske vlade, tu zakoni fizike jednostavno ne važe.  

Spremite se i na ekstremno niske temperature. Iako Pluton ima godišnja doba, sezonske temperature ne odustupaju mnogo od prosečne koja iznosi -230C. Na tako niskim temepraturama vodeni led je čvrst kao granit i od njega bez problema možete da sazidate impozantne građevine, na primer kečap-kulu “Beograda na vodi”. S obzirom da je osa rotacije Plutona nagnuta pod uglom od 120 stepeni u odnosu na ravan kretanja oko Sunca, dužina dana i noći drastično se menja tokom jedne Plutonove godine koja traje 248 zemaljskih. U tom pogledu Pluton podseća na Uran: na pojedinim delovima planete dan može da traje nekoliko decenija.

Pluton u Sunčevom sistemu

Na Plutonovom nebu Sunce izgleda kao tačka, nalik na običnu ali veoma sjajnu zvezdu. S obzirom da je rastojanje Plutona od Sunca 30 do 40 puta veće nego što je naše, ovaj sićušni svet prima svega hiljaditi deo svetlosti (samim tim i energije) koja dopire do nas. Reklo bi se da biste zbog toga na Plutonu i po danu morali da koristite fenjer za hodanje ili čitanje, ali nije tako. Vaše oko ima tzv. logaritamsku percepciju i ako smanjite količinu svetla koja dopire do njega deset puta, videćete tek dva puta slabije. Tokom najsunčanijeg dana na Plutonu imali utisak da se nalazite usred veoma tmurnog, oblačnog dana na Zemlji što znači da biste “Vreme” na Plutonu mogli da čitate i bez baterijske lampe.

Skafander je neophodan ne samo zato što na Plutonu ne postoji ništa što bi nas zagrejalo već i zato što tamo nema šta da se diše. Tanka atmosfera Plutona nastaje tokom leta sublimacijom površinskog leda, direktnom konverzijom smrznutog azota, metana i ugljen-monoksida iz čvrstog u gasovito stanje, i oko 300.000 puta je ređa od vazduha na Zemlji. Neki proračuni govore da vetrovi na Plutonu dostižu brzinu od par stotina kilometara na čas ali vas ni tako razređeni vetar ne bi onemogućilo da čitate kolumnu Teofila Pančića, čak i na brisanom prostoru. Problemi, međutim, nastaju sa nastupanjem zime, treba da budete oprezni da vam se nebo bukvalno ne sruči na glavu. Sasvim mali pad temperature dovoljan je da veliki deo tanušne atmosfere ponovo očvrsne i vrati se u led u vidu deblih naslaga. Uz to, svake godine Plutonova atmosfera lagano iščezava – pod dejstvom visoko-energetskih čestica Sunčevog vetra sa Plutona se u kosmički prostor svakoga dana odlije po nekoliko desetina tona gasa.

Reljef Plutona mnogo je živopisniji nego što smo do sada mislili. Uživaćete u prostranim, misteriozno izbrazdanim ravnicama i egzotičnim, visokim planinama čiji su najniži slojevi sačinjeni od vodenog leda iznad kojih se ređaju znatno trošniji slojevi smrznutog azota, metana i ugljen-monoksida. Ali, u kosmičkim razmerama, taj svet nije preterano veliki – ako hoćete da celu planetu zapakujete kao Mocart-kuglu bio bi vam potreban celofan ne veći od Rusije. S obzirom da je gravitacija na Plutonu petnaest puta slabija nego na Zemlji pobednički skok u dalj na Plutonovim Olimpijskim igrama bio bi duži od 100 metara. Čak i vaše sasvim prosečne fizičke predispozicije bile bi dovoljne da preskočite višespratnicu.

Plutonovim nebom dominira Haron, najveći Plutonov satelit. Haron tamo izgleda mnogo impozantnije nego Mesec ovde. Ako na Zemlji ispružite ruku biće vam dovoljan palac da zaklonite Mesec dok će vam na Plutonu za Haron biti potrebna čitava pesnica. Uz to, rotacije i orbite Plutona i Harona savršeno su sinhronizovane. Ne samo da ćete, gledajući sa Plutona, uvek videti jednu te istu stranu Harona (baš kao što sa Zemlje vidimo samo jednu stranu Meseca), već će se Haron stalno nalaziti u istoj tački neba, nepomičan kao ukras na jelci. Apsolutno romantično! Za razliku od Meseca koji izlazi, zalazi i putuje preko nebeskog svoda, Haron gledano sa Plutona “stoji u mestu”, u istoj tački iznad horizonta. Dok je Mesec periodično vidljiv sa svake tačke Zemljine površine, Haron se nikad ne vidi sa više od polovine površine Plutona. Zato vodite računa kuda izlazite s devojkom u šetnju, romantika nije zagarantovana. I da sve bude još bizarnije, potpuno isti osećaj biste imali ako biste posmatrali Pluton sa Harona: videli biste naizgled nepomičnog “velikog brata” koji vam stalno pokazuje jedno te isto lice. Golim okom mogli biste da vidite još dva Plutonova satelita, Niks i Hidru, a za preostala dva, Kerber i Stiks, bio bi vam potreban manji teleskop.

Kako je Pluton dobio ime

Venecija Barni

Vest o otkriću Plutona brzo se proširila svetom. Dokoni ljudi željni slave i publiciteta počeli su da predlažu najegzotičnija imena, vrlo često ignorišu elementarne astronomske standarde. Konstanca, egocentrična udovica Persivala Lovela, predložila je ime Zevs, zatim je pokušala da novoj planeti "pokloni" prezime svoga muža, na kraju je pristala da se odrekne i svog imena u korist nove planete, ali bez mnogo podrške u javnosti. Daleko ozbiljniji bili su oni koji su predlagali imena pozajmljena iz grčko-rimske mitologije, u skladu sa astronomskom tradicijom: Hronos, Minerva, Atina, Atlas, Hera, Herkul, Persej, Persefona, Tantal, Vulkan, Prometej...

Bio je 14. mart 1930. godine kada je penzionisani oksfordski bibliotekar Maden Falkoner, između dva zalogaja engleskog doručka, otvorio 14. stranicu najnovijeg "Tajmsa", pročitao udarnu vest i rekao svojoj unuci Veneciji Barni: "Izgleda da su otkrili novu planetu ali još ne mogu da joj nađu dobro ime."

Venecija, bistra devojčica od nepunih 11 godina, bila je vrlo zainteresovana kako za antičke mitove tako i za astronomiju. Često bi se igrala sa svojim vršnjacima praveći lopte od gline čija bi veličina i rastojanje odgovarali proporcijama planeta Sunčevog sistema. "Neka bude – Pluton", predložila je Venecija.

Deda Madenu nije trebalo mnogo vremena da shvati koliko je ovaj predlog dobar: nova planeta obitavala je na mračnoj i hladnoj periferiji Sunčevog sistema, a u rimskom panteonu Pluton je upravo bog podzemlja, ekvivalent grčkom Hadu. Prva dva slova imena planete odgovarala su inicijalima Persivala Lovela, a opservatorija u kojoj je Tombo radio nosila je upravo njegovo ime. Uz to, ostala mitološka imena već su bila iskorišćena za imena brojnih asteroida. Začudo, ime Pluton niti je bilo upotrebljeno, niti ga je pre Venecije predložio neko drugi.

Stari bibliotekar nije gubio vreme – otrčao je kod Herberta Tarnera, uticajnog engleskog astronoma kojeg je dobro poznavao. Nije ga zatekao kod kuće jer je Tarner u to vreme bio na sednici Kraljevskog astronomskog društva gde se tih dana vodila žučna debata o imenu devete planete. I opet se ime Pluton nije pojavilo na stolu. Kada je Tarner konačno stupio u kontakt s Madenom, lako su se složili da je Pluton skoro savršen izbor. Predlog su odmah telegrafski poslali u Tomboovu opservatoriju, u kojoj su se još premišljali oko imena.

Prvog maja 1930. godine, nakon jednomesečnog većanja i razmatranja, novootkrivena planeta dobila je i zvanično ime – Pluton. Uz poljupce i čestitke, deda Maden je svojoj unuci dao i novčanicu od pet funti, neuobičajeno veliki poklon u to vreme.

Na žalost, Venecija nije doživela da izbliza vidi planetu kojoj je podarila ime. Umrla je 2009. u 90. godini života, u trenutku kada je sonda “Novi horizonti” prevalila trećinu puta do Plutona. Tokom silnih polemika o tome da li Pluton zaslužuje da bude planeta ili ne, Venecija je stajala po strani. Jedino su je iritirala podmetanja da je inspiraciju za ime našla u Plutonu, popularnom kučetu iz Diznijevih filmova nacrtanom baš u vreme Tomboovog najvećeg otkrića. Sa druge strane, nije preterano brinula o tome da li će Pluton sačuvati svoje mesto u planetarnoj porodici: "Znate, kad dođete u ove godine obično razmišljate o sasvim drugim stvarima."

Vreme #1281