Apr 18, 1998

Narastanje ludila

(povodom četvrt veka od albuma Dark Side of the Moon)

Uvek sam bio lud, znam da sam lud,
kao i većina nas...
Vrlo je teško objasniti zašto si lud,
čak i kad nisi lud...

Išao sam u treći razred srednje škole kada sam sa konsignacije Technicsa u Skoplju dovukao svoj prvi gramofon, pojačalo i zvučnike. Malo provincijsko mesto u kome sam odrastao imalo je samo jednu prodavnicu u kojoj su se mogle nabaviti gramofonske ploče. Ispred ulaza, iznad koga je blještala neonska reklama sa inventivnim natpisom Robna kuća, stvarali su se redovi dva puta nedeljno, kad god bi iz Beograda doterali najnovija izdanja. Čekalo se za sve i svašta, dok se ne proda i zadnji omot, bez obzira da li je u pitanju sveži hit Gedže Uroševića ili četvti album Led Zeppelina. Ja nisam imao ništa, morao sam od nečeg da počnem, pa sam stajao u redu kao i drugi, najčešće i ne znajući šta ima da se kupi.

Moja prva ploča bila je Visage; kupio sam je zbog kič-omota koji je bio najlepši na polici, a pesmica Fade to Gray mi se tek naknadno svidela. Drugi put sam ugrabio Mötörhead, sa neka tri kretena u kožnim gaćama koja su urlikala kao da ih Turci nabijaju na kolac (Love Me Like a Reptile, na primer). Bilo je to šokantno iskustvo, komšije su počele da kupuju sedative, sestra je prestala da priča sa mnom, roditelji me umalo nisu odveli kod psihijatra. Srećom, imao sam druga koji je bio gluv na jedno uvo, pa sam mu poklonio ploču za rođendan računajući da mu od nje neće biti gore. On je tada ufiksirao da će nagluvost da ode, ako ono zapušeno uvo “produva” nečim adekvatnim i nikakva muzika mu nije bila dovoljno glasna za to. Sećam se blaženstva na njegovom licu kada je sa ploče zagudilo dvesta decibela udarne numere The Ace of Spades: “To! Jače! Otčepi!” Bolesnom uvu to nije pomoglo, ali je malo oštetilo i ono zdravo. Treći put mi je neko preporučio da kupim Žan Mišel Žara, da se malo razelektrišem udišući čist Oxygen. Meni je sve to nekako otmeno zvučalo, naročito mi se svideo koncept “ambijentalne muzike” o kome nisam ništa znao, ali sam slutio da je to prava stvar. Pazarim bez razmišljanja, dođem kući, otpakujem ploču, obrišem prašinu i pustim. Kad ja tamo, a ono međutim – omot jeste Žaretov, ali peva Asim Brkan, toliko sam muzički pismen bio: “Najlepšu haljinu večeras obuci!” Preslušam prvu stvar, preslušam drugu, razmišljam da nije možda neka kompilacija, sve se nešto nadam da će od treće ili četvrte da počne nešto “ambijentalno”, ali – mućak! Pobrkali omote i nalepnice, ukapiram tek kod prve pesme na B strani.

Onda sam prešao na klasiku, za nju se u robnoj kući niko nije otimao. Kupim odjednom četiri ploče. Koncert za klavičembalo i orkestar, opus taj i taj, Bahova je fuga pregolema. Bila je to lepa muzika samo malko teška za slušanje. I vrlo nepraktična za prepričavanje u društvu, jer su sve te simfonije sređene po brojevima kao telefonski imenik, pa sam ih stalno brkao. Ja sam imao dva razreda osnovne muzičke škole, umeo sam da na harmonici sviram kolca (naročito “Moravac”, i sad se sećam kako su prsti išli po dirkama: giličanje, giličanje, s tim, s tim, pa s ovim), pomalo sam razlikovao durove i molove ali to nisam umeo nikom da objasnim. Od klasike sam se strašno udebljao: nema te filharmonije koja svira manje od dvadeset minuta bez prekida, pa sam za svako preslušavanje morao da spremim sendvič ili dva, za slučaj da od silnog uživanja u muzici ogladnim. Kad su i najbolji prijatelji počeli da me napuštaju morao sam da prestanem sa Betovenom.

Već sam počeo da razmišljam kako ću da prodam gramofon, tu glupu spravu, da nekako izvadim štetu. Jednog vrelog letnjeg dana slučajno svratim u robnu kuću, išao sam da pronađem hozentregere umesto kaiša čije sam rupe “prerastao”. Prođem pored štanda sa pločama, na policama su obično držali samo prazne korice, a muziku čuvali ispod tezge. Od siline sunca koje je tuklo kroz izloge pravo u štand, karton se izvitoperio a slike izbledele, prizor koji je Salvador Dali kasnije predstavio onim svojim mlohavim i oklembešenim satovima. Vidim, još samo jedan omot stoji uspravno, valjda zato što je bio podvostručen, na rasklapanje. Sa nekom trouglastom prizmom, kosim zrakom svetla na levoj i duginim spektrom na desnoj strani, ličio mi je na udžbenik iz fizike. Ja sam u školi uvek bio dobar i znao sam da to sa bojama nije neka velika mudrost, da je to još Isak Njutn ko zna kad izučavao i opisao, ali mi je bilo čudno da na omotu ne piše njegovo ime. Zamolim za pomoć prodavca koji se upravo zabavljao kako da iz džezvice kafe rastoči pedeset šoljica za sve zaposlene u kući. “Saće da vidimo!”, kaže konačno.

Otvori on to ispred mene, sve neka sitna slovca na crnoj pozadini, nema slika, samo se one dugine boje vuku preko sredine, jedna nijansa malo iskače kao na EKG-u. Na zadnjoj korici nacrtana ona ista slika za prizmom kao i na prednjoj, samo okrenuta naopačke pa se boje sad slažu u beli snop. “Ko za sahranu”, komentariše prodavac. Ja ipak rešim da to kupim, bedak me neki terao danima, imao sam emocionalnih i ljubavnih problema u to vreme preko svake mere. Ako treba da se ubijem, nek to bude uz adekvatnu muziku. Vadi prodavac ploču iz fioke ispod stola, a u onom krugu na sredini gde obično piše samo sokoj stereo i spisak pesama koji sam ja obično čitao tek kad se ploča zavrti, stoji opet ona prizma i pored nje meni nepoznata reč Quadrophonic. “Majke mi, ovi su opsednuti”, kaže prodavac.

Tek kod kuće vidim da je u pitanju muzičar po imenu Pink Floyd i da se album zove The Dark Side of the Moon. To sa naslovom sam odmah provalio kao najveću grešku i silno se razočarao. Nebesko telo na koje se kompozitor poziva ima jednu stalno vidljivu i jednu stalno nevidljivu stranu, dok se svetla i tamna oblast periodično menjaju, kao i na Zemlji. Nije to isto, bato! Verovatno je Flojd mislio na Invisible Side of the Moon, ali je autor imao keca iz astronomije pa se greška provukla do današnjih dana. Iza imena Pink Flojda krila su se četri čoveka: Rodžer Voters (bas), Dejvid Gilmur (gitara), Rik Rajt (klavijature) i Nik Mejsn (bubnjevi), a ime benda sklepano je od imena za ovu priču potpuno nebitnih džez-muzičara: Pinka Andersona i Flojda Kaunsila. Nekad davno, sa ovom četvoricom je muzicirao i izvesni Sid Beret, koji je klopao LSD kao slon kikiriki, pa su ga oterali iako se on povremeno vraćao, naročito kad su na dnevnom redu bile pesme o ludacima.

Ne mogu da kažem da mi se ovaj antologijski album prodat u 25 miliona primeraka, koji je četrnaest godina zaredom ostao na Bilbordovoj listi najprodavanijih ploča, svideo na prvo slušanje. Posle Motorheda, Asima Brkana i Šostakoviča – sve je bilo prihvatljivo, ali suviše strano. Osim toga, bio sam čvrsto rešio da mi ova ploča bude zadnja šansa da nađem svoj muzički ukus, inače prelazim u narodnjake. Bio sam spreman i na gore stvari, recimo da počnem da odlazim u gradsku diskoteku. U početku nisam razumevao o čemu se tu radi: hiljade satova koji zazvone u isti mah, vrištanje ispresecano uvrnutim monolozima očigledno bolesnih tipova, odjeci koraka i brujanje aviona u niskom letu, introvertni tekstovi i muzika koja se lepi za pluća. Ipak, gramofon nisam prodao.

Tek mnogo godina kasnije uspeće mi da sagledam svu veličinu i surovu moć ovog savršenog dela koje u muzici dvadesetog veka stoji nadmoćno kao Klarkov monolit usred svemira. Moja spoznaja ove proste činjenice bila je postepena. Za početak, bio je to prvi (i poslednji) album koji nisam slušao na preskakanje i gde sam sve numere jednako voleo. Ova harmonična celina se matematički može opisati jedino kao sfera u kojoj su sve tačke jednako značajne, uravnotežene i savršeno simetrične. Kad god bih ovaj komad vinila stavljao pod gramofonsku ručku osećao sam kako se vazduhom razliva fina psihodelična supstanca prožeta fascinantnom i košmarnom pričom o mraku, o malim, nesrećnim ljudima, o pohlepi i moralnoj iskvarenosti onoga što se danas oholo naziva civilizacijom. U toj čorbi koju je majstorski zakuvao producent Alan Parsons, čovek začas pronađe svoje parče mesa. Čitav album zapljusnut je jedva razumljivim monolo zima, izjavama i mislima anonimnih ljudi, iščupanim rečenicama koje jedva dočaravaju temu o kojoj se govori. Tekst je sakupljen u višečasovnim intervjuima obavljenim sa slučajnim prolaznicima, koji su obrazlagali svoje poglede na neuračunljivost, nasilje i smrt. Pokušavali su to da objasne i Kant, Hegel, Frojd, teze o Fojerbahu i nikom to nije pošlo za rukom kao Flojdovcima, koji su sagledali svu duhovnu pustoš Mesečeve tamne strane natopljene samoćom, otuđenošću i očiglednim besmislom.

Kao i sve dobre ploče, i ova govori najviše o usamljenosti i promašenosti naših trivijalnih života. Kao rezultat svega toga nastaje sveprožimajuće ludilo za koje je teško utvrditi koliko je lično, a koliko ga prozivode nama slični nesrećnici. Pronaći će se u ovoj samotnoj priči svi oni koji su se, ustajući po hiljaditi put na isti način i odlazeći na isti dosadni posao istim dosadnim autobusom, bar jednom zapitali čemu sve to vodi. Sun is the same / In the relative way / But you're older..., kaže se u pesmi Time, što bi se dalo prevesti kao “obrni-okreni, sve mu to dođe na isto”, samo što je stih na engleskom mnogo poetičniji, skoro mističan. A nastavlja se sa ...Shorter of breath / And one day closer to death ili: “Umrećeš kad-tad”. U pesmi Breathe in the Air razrađuje se isti motiv samoubilačke autodestrukcije, nagona da se život ispunjava besmislenim sadržajem ne primećujući da se tako trči u iskopan grob (You race toward an early grave). Kada su počele mobilizacije za ratove, u kojima Srbija nije učestvovala, lepo sam mogao da vidim generale iz teme Us And Them kako iz pozadine komanduju poslednje “juriš!” i kako padaju prvi redovi nevoljnih vojnika samo da bi se linije na karti besmisleno pomerale sa jedne na drugu stranu: Forward, he cried from the rear / And the front rank died / General sat and the lines on the map / Moved from side to side... Bila je to melodija vaskrsnuta iz filma Zabriskie Point, studije američkog materijalizma iz perspektive jednog stranca. Ja sam i pre “Tamne mesečeve strane” naslućivao da na ovom zlehudom svetu postoje oni na jednoj, i mi na drugoj, i da sam ja definitivno na onoj pogrešnoj kojoj nije suđeno da svoj život ispuniti nečim naročito korisnim. Međutim, ovo je bio prvi put da mi to neko tako flagrantno i bez uvijanja baci u lice, da se nosim sa tom kletvom kako znam i umem. Tako sam postao fatalni pesimista.

Kompozicija albuma je mestimično omekšavana, mestimično izoštravana i pročišćavana. Gospel pevačica Klara Tori je u numeri The Great Gig in the Sky otpevala jedan sumanuti solo bez teksta, protkan orgazmičkim kricima, potmulim uzdisajima i nostalgičnim zavijanjem u talasima od koga se diže kosa na glavi. U pesmi Money, neretuširanoj slici prostačke žudnje za novcem, angažovan je saksofonista Dik Peri čiji bistar zvuk dodatno ističe poeziju sastavljenu od nekoliko kratkih, hiperbolizovanih rečenica. Bio je to prvi hit Pink Flojda koji se probio na američkih Top 40. Ipak, ja sam najviše uživao slušajući pretposlednju stvar, Brain Damage, gorku šizofrenu komediju ispletenu oko šuplje tintare jednog ludaka. Bolji poznavaoci Pink Flojda od mene (a takvih nije mnogo) tvrde da je pesmica posvećena Sidu Beretu, onom momku sa početka zajedničke svirke koji se raspao od tableta, i da stihovi “If the band you're in starts playing different tunes / I'll see you on the dark side of the moon” aludiraju na slomljena osećanja izgubljenog i izolovanog Bereta. Pokušavao sam da saznam šta se posle dešavalo sa tim talentovanim dečkom. Kažu da se pojavio usred miksovanja udarne numere Shine On You Crazy Diamond za naredni album Wish You Were Here, koja je, da ironija bude veća, napisana njemu u čast. Bio je, kažu, prilično razborit i svestan, spreman da “odradi svoj deo”.

Pre desetak godina gledao sam jedan niskobudžetni Karpenterov SF-film, zvao se They Live. Priča se vrti oko naočara pomoću kojih običan čovek može da razlikuje infiltrirane vanzemaljce od pripadnika sopstvene rase. E, taj par tamnih naočara ja sam dobio zajedno sa pločom The Dark Side of the Moon i od tada ih više ne skidam. Džabe je pričati da mi se svet od tada promenio. Nije, ostao je isto onako ružan, sebičan i pohlepan kakav je i bio, opisan i uredno složen u brazdama vinila starog četvrt veka. Sve rečeno i dalje važi, a poslednja misao istrgnuta sa ploče koja se simbolično gasi otkucajima ljudskog srca postaje sve aktuelnija: “Ne postoji tamna strana Meseca. Ustvari, on je sav mračan!” Bubnjar Nik Mejsn kaže da ludilo na ovoj planeti i dalje narasta. Ako u međuvremenu niste postali poštovalac umetničkog rada Asima Brkana ili, još gore, braće Galager i Oasis, preporučujem još jedno preslušavanje u samoći.

(Vreme #391)

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fob...