Šatl čeka penziju

Kad god gledam lansiranje šatla, zastane mi dah. Ne od ushićenja, već od nelagodnosti. Ta mašina može da otkaže na hiljadu načina koje mi ne možemo ni da zamislimo.

Skot Habard, bivši direktor NASA


STS-118, avgust 2007, još jedan let šatla, još jedna avantura – i još jedna petljavina. Prilikom rutinskog vizuelnog pregleda šatla Endevor, neposredno pre njegovog pristajanja na Međunarodnu svemirsku stanicu, otkriveno je oštećenje u izolacionom sloju veličine vizitkarte. Ponovo su u drugi plan potisnuti planirani zadaci, upaljena su rotaciona svetla, iz fioka su izvučena uputstva za krizne situacije a jedino o čemu se razmišlja je bezbedan povratak kući. Taj povratak otežava i uragan Din, koji se opasno primiče američkoj obali usled čega je NASA bila prinuđena da operaciju započne jedan dan ranije.Nakon temeljnih analiza i simulacija na zemlji, ispostavilo se da mali krater u dve keramičke pločice nije opasan kao što se u prvi mah činilo tako da je opravka na orbiti ocenjena kao nepotrebna. S obzirom na to da je svaki izlazak u svemir rizičan (a naročito zavlačenje astronauta pod teško dostupni trup šatla), NASA je odlučila da prizemlji orbiter u "zatečenom stanju". Oštećenje će se prilikom sletanja sigurno prošiti, reparacija će odneti koji milion dolara ekstra, ali ljudski životi svakako vrede više. Problem koji je pohodio šatl u poslednjih deset godina vaskrsao je po ko zna koji put a uzrok je, koliko banalan, toliko i težak za eliminisanje.

Naime, glavni rezervoar šatla – veliki valjak narandžaste boje ispod orbitalnog dela – ima u sebi dva tanka za kriogeno (ekstremno hladno) gorivo: u jednom se nalazi tečni kiseonik na –180°C a u drugom tečni vodonik na –250°C. Rezervoar se prazni sve do izlaska šatla u orbitu da bi zatim bio odbačen i uništen u gušćim slojevima atsmofere. Kako bi se smanjila brzina kojom se gorivo zagreva, glavni rezervoar ima složen sistem izolacije, sa penastim materijalom u završnom sloju. Izolacija je neophodna i kako bi se sprečilo obilno stvaranje leda iz atmosferske vlage i eliminisalo stvaranja sloja tečnog vazduha na superhladnim delovima oplate.

OPASNA PENA: Pomenuta izolaciona pena predstavlja Ahilovu petu šatla još od 1995. godine kada je promenjen njen hemijski sastav kako bi se eliminisao freon, supstanca koja "buši" ozonski omotač. Nova formula bila je termički jednako efikasna, ali su joj mehanička svojstva bila lošija: na niskim temperaturama pena je, očigledno, suviše krta što u kombinaciji sa vibracijama i aerodinamičkim opterećenjem dovodi do njenog loma i otpadanja.

Interesantno je da ova pojava dugo nije nikog zabrinjavala jer se smatralo da komadi izolacije koji kao konfete spadaju s rezervoara ne mogu da naprave nikakvu štetu čak ni pri supersoničnim brzinama. Nešto što je potencijalno alarmantno proglašeno je za redovno stanje, takoreći bez ikakvog istraživanja. A onda je došao 1. februar 2003. godine i šatl "Kolumbija" raspao se prilikom povratka na zemlju, odnevši sa sobom sedam života. Istraga se brzo usredsredila na udarac velikog komada izolacije u prednju ivicu krila: trenutak udara snimljen je još tokom poletanja i analiziran dok su astronauti bili na orbiti, ali je tada zaključeno da je rizik od nesreće mali i da se malo toga može uraditi čak i da je rizik veći. Tek kada je eksperimentalno dokazano da udar sličnog komada pene može da napravi rupu od pola metra u keramičkoj izolaciji, postalo je jasno kako su vreli gasovi nastali tokom aerodinamičkog kočenja progutali šatl i sve u njemu.

Od tada su procedure izmenjene i šatl leti tako da uvek može da pristane na Međunarodnu svemirsku stanicu gde bi se obavio servis ili sačekalo neko drugo vozilo za povratak. Međutim, onaj najvažniji problem nije rešen: iako je glavni rezervoar nekoliko puta redizajniran, "fasada" sa njega i dalje se uporno ljušti. Nakon "Kolumbije" šatl je leteo šest puta a problem se ponovio triput, najdrastičnije upravo tokom poslednje misije.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Izgleda da je ova kap prevršila čašu i da američka javnost jedva čeka da odbroji još 12 preostalih letova šatla pre nego što on 2010. ode u penziju, kao što je to američki predsednik odavno obećao. S obzirom da NASA planira da se vrati starom dobrom Saturn-Apolo dizajnu, modelu koji je Ameriku odveo na Mesec, reklo bi se da će epizoda sa šatlom biti upamćena kao jedna od najvećih zabluda u istoriji osvajanja kosmosa koja je progutala četrnaest života i stotine milijardi dolara tokom tri decenije skromnih ili nikakvih rezultata.

Lako je pronaći dokaze da je šatl izneverio sva očekivanja. Pođimo od toga da su, umesto obećanih desetak miliona, troškovi šatla po jednom letu bar pedeset puta veći. Ako se uzme u obzir da lansiranje tereta šatlom umesto obećanih 200 košta oko 40.000 dolara po kilogramu, ispada da su današnji klasični raketni nosači mnogo pouzadniji i ekonomičniji. Preopterećen tehničkim, logističkim i finansijskim problemima, šatl leti 5-6 puta godišnje, iako je obećano deset puta više (u godinama nakon katastrofe "Kolumbije" i Čelindžera letova nije ni bilo). Lansiranja se često odlažu u nedogled a javnost je skoro potpuno izgubila interes za letove, o nekoj euforiji i entuzijazmu iz šezdesetih godina da i ne pričamo. Uz to, šatl je završio u tehnološkom "slepom crevu", bez jednostavnog načina da se on u kratkom vremenu učini sigurnijim i isplativijim.

VELIKO ZEZANJE: Niko ne spori da je šatl krajem sedamdesetih bio tehničko remek-delo. Kako kaže Aleks Roland, istoričar i "biograf" NASA koji je još 1985. godine (dve godine pre katastrofe Čelindžera) predlagao da se ovaj program suspenduje, "šatl je toliko sofisticiran i složen da je odavno postao neekonomičan i nepozudan". Ali ono što Rolanda naročito boli jeste besmisleno-banalni sadržaj većine šatlovih misija: "Istraživanje kosmosa je rizičan posao i taj rizik se može tolerisati ako se astronauti bave poslovima od vitalnog značaja. Međutim, astronauti "Kolumbije" poginuli su ni za šta. Izraelski astronaut, pukovnik Ilan Ramon, bio je tamo da bi se igrao kamerom i snimio pustinje Bliskog istoka. To je izmišljen posao jer odavno imamo satelite koji taj posao rade mnogo kvalitetnije. Dvadeset godina šaljemo ljude tamo gore i onda oni kruže oko Zemlje izvodeći neke blesave eksperimente. Nekada su astronauti bili pioniri, pomerali su granice prostora a sa njima i granice našeg znanja. Danas astronauti lete u kosmos zato što NASA veruje da ljudi na zemlji vole da gledaju ljude u kosmosu."

Uz sve navedene tehničke i finansijske poteškoće, NASA ima probleme i sa svojim kadrom i to ne samo sa vrhunskim inženjerima i mehaničarima, koji sve češće napuštaju agenciju u potrazi za bolje plaćenim i manje stresnim poslom, već i sa najelitnijim, najskupljim i najisturenijim delom personala – astronautima. Imidž američkog astronauta pažljivo je građen decenijama, pre svega kroz rigorozan sistem selekcije koji su mogli da prođu samo najbolji, uz neprekidno insistiranje na savršenoj biografiji, izraženom patriotizmu, visokom moralu i maksimalnoj posvećenosti poslu od najvišeg državnog interesa. Početkom sedamdesetih godina, u vreme okončanja programa "Apolo", Nil Armstrong, Alan Šepard, Pit Konrad, Džon Glen i mnogi drugi astronauti stare garde uveliko su bili nacionalne ikone, a njihov sjaj nije izbledeo ni do današnjih dana. Skoro pola veka najveći moralni kapital Agencije bilo je "čisto lice" njenih letača.

GOLF I DUPLERICE NA MESECU: Ipak, i astronauti su ljudi od krvi i mesa, čak i oni najbolji bili su pomalo luckasti: Alan Šepard je odneo na Mesec metalni vrh štapa za golf, tamo ga zavezao za dršku lopatice za sakupljanje uzoraka i tako improvizovanom opremom dvaput raspalio po loptici. Zahvaljujući "spretnosti" rezervne posade Apola 12 koja je uspela da u beležnicu Pita Konrada ugura minijaturne reprodukcije "Plejbojevih" duplerica, pornografija je stigla i na Mesec.

Bilo je nestašluka ali i ozbiljnijih incidenata, ponajviše zbog rasprostranjene prakse da se u kosmos švercuju raznorazne džidža-bidže, bilo iz kaprica, bilo radi kasnije prodaje ekstravagantnim kolekcionarima. Najčuveniji kalambur napravili su 1971. godine Dejv Skot i Džejms Irvin, astronauti (inače veoma uspešne) misije Apolo 15. Oni su na Mesec poneli par stotina tzv. "koverata prvog dana" (first day covers) i tamo potpisali set prigodnih poštanskih maraka za ljubav (i pare) jednog nemačkog filateliste. Motiv je bio prost: astronautska plata bila je mala, dečije školarine visoke, a slavu u ono vreme nije bilo lako unovčiti. Kasnija istraga pokazala je da je među astronautima ovakva praksa pre bila standard nego izuzetak, ali su se kola slomila tek na nekolicini.

No ovo su bili tek "nestašluci" u poređenju s nedavnim skandalima. Prvo je, početkom ove godine, lepuškasta Liz Novak, (aktivni astronaut s jednim letom u kosmos) rešila da učvrsti svoju klimavu ljubavnu vezu s Vilijemom Ofelajnom (takođe astronautom) tako što će direktnoj suparnici, izvesnoj Kolin Šipmen iz američke mornarice, "objasniti neke stvari". Pokušaj eliminacije trećeg ćoška ovog ljubavnog trougla završio se sveopštom javnom blamažom, na veliku radost žute štampe. Liz je uhapšena nakon što je sasula omamljujući sprej u lice Šipmenovoj a zatim pokušala da je izvuče iz kola. Iako je Novakova kasnije tvrdila da je sve bilo u granicama uobičajene ženske vriske i čupanja za kosu, sud će joj teško poverovati: u trenutku konflikta nosila je periku, u kolima je imala vazdušni pištolj, sečivo od dvadeset centimetara, čekić od kilograma, plastične vreće i mnogo gotovine. NASA je reagovala tako što je Novakovu deportovala u mornaricu odakle je i došla a bolje nije prošao ni Ofelajn, valjda zato što nije uputno da jedan komandir šatla bude toliki srcolomac. Šipmenova je tamo gde je i bila a suđenje počinje u septembru.

MALIGANI U KOSMOSU: I taman se prašina slegla, a na videlo su izašli delovi izveštaja komisije čiji je zadatak bio da ispita zdravlje astronauta iz različitih uglova. Prema nalazima komisije, mnogi astronauti ne samo da se ne uzdržavaju od većine malih poroka primerenih običnim smrtnicima, već svojim hedonizmom direktno ugrožavaju i sebe i druge. Bar dva (zasad neimenovana) astronauta drastično su prekršila pravilo "from bottle to throttle" koje podrazumeva poludnevno uzdržavanje od alkohola pre ulaska u šatl. No, i pored upozorenja lekara i drugih astronauta da se "kolega oseća" i da ne bi bilo pametno da danas seda za volan, NASA nije odložila nijedno lansiranje, verovatno u strahu od reakcije javnosti.

Ni ostali zaposleni nisu cvećke. Pošto je obelodanjen izveštaj o maliganima u orbiti, jedan od direktora NASA izjavio je da ga je još više rastužila vest da je jedna vremešna službenica sa tridesetogodišnjim stažom uhvaćena u krađi 150.000 dolara agencijskih para. Onda je objavljena zamalo-pa-senzacionalna vest da je kod jednog od kooperanata NASA neko od zaposlenih pokušao da sabotira kompjuter namenjen svemirskoj stanici tako što mu je "presekao žice". Iako samo terorista-amater kapaciteta Homera Simpsona može da veruje da se svemirska stanica može oboriti potezom bonseka, javnost je ovo glatko progutala kao još jedan dokaz ranjivosti i loše organizacije nacionalne svemirske kuće.

Mnogi danas tvrde da je ovakva degradacija ugleda NASA, bar kada su u pitanju letovi ljudi u kosmos, očekivana i logična. Kad nema novih poduhvata, kad nema vizije koja bi ljude nadahnula, kad je najveće letačko dostignuće to što se posada vraća živa i zdrava, kad ni javnost ne vidi nikakvu razliku između dva uzastopna leta, jasno je da i motivacija zaposlenih opada. Monotoniju beskonačnog ponavljanja rutinskih poslova astronauti dopunjuju slatkim ovozemaljskim zadovoljstvima – dobrom kapljicom i flertovanjem. Astronauti su tako sišli na zemlju (reklo bi se u Guču) a mi smo shvatili da bar u nečemu ličimo na njih.

(Vreme #868)

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (I)

Elektronsko-ekonomski aušvic