Piraterija: 1 evro ili 220.000 dolara

Muzička (i ne samo muzička) piraterija je sveprisutan fenomen, pre svega zahvaljujući internetu. Uz dobru konekciju i neki od specijalizovanih programa (BitTorrent, DC++, eMule), prosečno trapav korisnik kompjutera za jedan dan može da sakupi (čitaj: ukrade, klepi, iskopira, mazne, pozajmi) više muzike nego što može da presluša za čitav mesec. Kad preterate, pa još ako imate sreću da živite u Americi, imate velike šanse da se za vas zanteresuje RIAA (Recording Industry Association of America). RIAA ne govori mnogo o načinu na koji skuplja dokaze protiv onih koji se bave piraterijom, ali ističe da koristi standardne internet tehnike i alate koji su javno dostupni. Nema razloga da se u to sumnja: iako vešt korisnik interneta može prilično da namuči one koji bi hteli da mu uđu u trag ili utvrde njegov identitet, potpuno anonimno korišćenje interneta praktično je nemoguće. Za primerno kažnjavanje poslužiće svako ko je uhvaćen na delu, nebitno da li se piraterijom bavi komercijalno ili "za svoju dušu", iz čistog hobija.

Upravo to se desilo izvesnoj Džejmi Tomas iz Minesote čiji je slučaj nedavno dobio sudski epilog. Iako je Tomasova bila inicijalno optužena da je korišćenjem svog internet linka i popularnog programa Kazaa nelegalno pribavila a zatim distribuirala više od 1700 pesama, tužilac se na kraju skoncentrisao samo na 24 izabrane. Na kraju je izrečena ukupna novčana kazna od 222.000 dolara, po 9250 dolara za svaku. Da stvar bude gora, na taj iznos biće dodati sudski i advokatski troškovi obe strane u sporu tako da ukupna svota lako može da dostigne pola miliona dolara. Kazna bi bila još gora da RIAA nije pokazala svoje "milosrdno lice" odustajući od maksimalno moguće kazne od 30.000 dolara za svaki nelegalno posedovani muzički fajl.

DOŽIVOTNO ILI NIŠTA: S obzirom na to da Tomasova godišnje zarađuje oko 35.000 dolara, biće joj potrebno bar deset do petnaest godina da isplati pun iznos kazne, pod uslovom da za sebe ne zadrži ni cent. To je, naravno, samo teorija s obzirom na to da je Tomasova istovremeno i samohrana majka dva maloletna deteta i da zakon ne dozvoljava da joj se na ime otplate duga uzima više od četvrtine mesečnih primanja.

Presuda, međutim, još nije pravosnažna tako da mnogi očekuju da će u žalbenom postupku kazna biti višestruko ublažena ili čak ukinuta. Delimično i zato što RIAA ne želi da u javnosti stekne imidž pohlepnog, bezdušnog giganta koji uživa da puni svoje već pune džepove tako što pljačka siromašne majke. Uz to, veliki deo javnosti smatra da je visina kazne u teškoj disproporciji sa učinjenim nedelom: pomenutih dvadesetak pesama može da stane na jedan ili dva diska, a da ih je Tomasova ukrala sa police u običnoj prodavnici teško da bi dobila više od čvrge uz obavezu da okreči nekoliko bandera u svom kraju.

RIAA je u poslednje četiri godine tužila oko 23.000 osoba za nelegalnu razmenu muzike putem interneta i ima veliki tim dobro plaćenih, veoma iskusnih advokata specijalizovanih za zaštitu autorskih prava. Četiri najveće muzičke kompanije (EMI, Sony, Warner i Universal) upravo finaliziraju još 20.000 sličnih predmeta. Suočeni s takvim grdosijama i skupim sudskim procesima, neki od okrivljenih se, jednostavno, zavuku u mišju rupu i uporno cepaju sudske pozive dok se drugi opredeljuju za brzo vansudsko poravnanje. Statistika kaže da su bolje prolazili ovi poslednji: prosečna kazna od 4900 dolara po pesmi u slučaju nagodbe znatno je manja od 6100 dolara po pesmi koliko obično plaćaju "ignoranti".

Kazna, međutim, izgleda još apsurdnije ako se pogleda spisak inkriminisanih pesama zbog kojih je Tomasova osuđena na težak život do smrti: tu su pesmice Kristine Agilere, čiji su izgled, oblačenje i svlačenje upamtili svi a najveće hitove tek poneko ("u našega Rajka blu speniš ajz aj taj tafrlje..."), zatim par songova umetnice čije je puno ime Eithne Patricia Ní Bhraonáin (a nepotpuno Enya), hiperproduktivni kreator ambijentalne muzike inspirisane irskim motivima (mešavina nerazgovetnog šaputanja i lakih nota često korišćena za kamerne žurke, avione tokom poletanja, bolje klozete i supermarkete), a tu je i Brajan Adams, simbolično predstavljen sa par hitova u poodmaklom stadijumu zaborava ("need you, kiss you, miss you"). Većine bendova sa spiska ne sećaju se više ni oni koji su u njima svirali, da ne pominjemo muzičare koji su trajali kraće od jedne dobre reklame za pivo. Ukrakto, sporne pesme niko nije smatrao za umetnost čak ni kada su bile ekstremno popularne, a kamoli danas kada ih jedva ko sluša.

KUMOVI IZ SENKE: Ovakva demonstracija brutalnosti pravne države teško da liči na izricanje civilizovane, primerene kazne koja na prestupnika treba da deluje vaspitno, a na sve ostale i poučno. Zaštita autorskih prava je jedno a upropašćavanje života jednoj skromnoj porodici koja ni na koji način ne može da se brani – nešto sasvim drugo. Zato konačan ishod procesa neodoljivo liči na vešanje konjokradica u doba Divljeg zapada: ko je ukrao ima da visi, a da li je u pitanju ždrebe, galoper ili sipljivo kljuse utvrdiće se naknadno. Hang them high!

Retko ko, međutim, pokušava da utvrdi koliko su velike muzičke i filmske kuće i same kumovale današnjoj situaciji. Kada je internet počeo munjevito da se širi, industrija zabave videla je u njemu skoro savršen kanal za plasman svoje robe. Internet je brz, pouzdan, jeftin, stalno dostupan medij, jednostavan za koršćenje i idealan za plasman robe koja se može zapakovati u elektronsku formu. U želji da se što pre domognu velikog novca, kompanije nisu mnogo razmišljale o tome kako da efikasno zaštite autorska prava ili bar otežaju nelegalnu redistribuciju sadržaja. Sada je za to, ipak, kasno – duh je pušten iz boce, i teško se u nju može vratiti čak i uz pretnju još težim kaznama. Po nekim procenama, do sada je više od sedam miliona Amerikanaca bar jednom učestvovalo u muzičkoj pirateriji. Kada se na to doda neuporedivo veća i mnogo bezbrižnija armija korisnika interneta do kojih američki zakoni ne dobacuju, onih par desetina hiljada sudskih procesa izgledaju kao patetičan pokušaj da se prstom zapuši provaljena brana.

Kao što drakonske mere nisu istrebile konjokradice (bilo ih je sve dok konj nije izašao iz mode kao prevozno sredstvo), tako neće istrebiti ni pirateriju. Razlog za to manje leži u zakonima, mnogo više u ljudskom mentalitetu. Da biste preko interneta (nelegalno) došli do pesme koja (legalno) košta jedan evro, potreban je manji trud nego da se sagnete i sa pločnika podignete taj isti evro. Ko to ne bi uradio, makar znao da pronađene pare pripadaju nekom drugom?

U želji da dođe do konkretnih brojki, autor ovog teksta posetio je najveći srpski hab i tamo u ponedeljak uveče zatekao sledeću situaciju: u razmeni igrica, muzike i filmova učestvovalo je 2450 osoba, ukupna količina materijala u opticaju iznosila je 150 terabajta ili prosečno 60 gigabajta po osobi. Ima i onih koji u tzv. "šeru" (materijalu za razmenu) imaju i čitav terabajt. Ima i Kristine Agilere, Brajana Adamsa, svega i svačega. Ima i ponešto legalno, samo to nije lako naći. Ukratko, mnogo smo grešni, neuporedivo grešniji od Tomasove. Može se samo nagađati kakve bi kazne tražila RIAA bude li ikad u prilici da se bori za pravdu na ovim prostorima. Sudeći po kazni koju je upravo izrečena Džejmi Tomas reklo bi se da nam još jedno NATO bombardovanje ne gine.

(Vreme #875)

Sputnjik: Pobednik jedne stare trke

Kada je 1952. godine Međunarodni naučni savet (ICSU) proglasio drugu polovinu 1957. i čitavu 1958. za Međunarodnu geofizičku godinu, malo ko je pretpostavljao da se time postavljaju kulise za jedan od najznačajnijih događaja dvadesetog veka. Dve godine kasnije, ICSU je objavio rezoluciju kojom je pozvao sve zainteresovane države da prvi veštački satelit lansiraju upravo u navedenom periodu kako bi se površina Zemlje precizno premerila iz kosmosa. Amerikanci su vrlo brzo stavili svoj žeton na sto: u julu 1955. godine Bela kuća najavljuje da će aktivno učestvovati u obeležavanju geofizičke godine i poziva vojsku i brojne nacionalne agencije da predlože svoje ideje. Već u septembru odlučeno je da se prioritet da projektu Mornaričke istraživačke laboratorije pod nazivom Vangard koji je predviđao da se u orbitu postavi satelit težak nekoliko kilograma.

Tačne namere druge supersile bile su nepoznate, ali niko nije sumnjao da i SSSR (Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika) ima šta da stavi na sto. Ipak, malo ko je verovao da su Sovjeti ozbiljan rival. Njihove tehničke sposobnosti na Zapadu bile su konstantno omalovažavane, a često izložene i otvorenoj poruzi. Tako je, na primer, vest da će SSSR uskoro imati atomsku bombu dovoljno malu da stane u kofer bila prokomentarisana u stilu: "Verujemo da oni umeju da naprave bombu, ali zato ne umeju da proizvedu pristojan kofer." U tim pričama svakako je postojalo i zrnce istine.

Zapad, međutim, nije znao da je iza sovjetskog projekta lansiranja prvog satelita stao Sergej Koroljev, verovatno najveći konstruktor raketa kog je SSSR ikad imao. Koroljev je pre Drugog svetskog rata bio aktivan član amaterskih klubova koji su se bavili zmajevima, avionima i raketama. Znanje koje je stekao u tom periodu verovatno mu je pomoglo da preživi Staljinovu čistku iz 1938. i da nakon šest godina provedenih u gulagu dobije posao na konstruisanju vojnih projektila i letelica. Tokom 1954. Koroljev i njegov biro OKB-1 dobijaju zadatak da konstruišu R-7, prvu sovjetsku interkontinentalnu balističku raketu sa nuklearnom bojevom glavom. Motiv za razvoj ovakve rakete bio je jednostavan: u to vreme Sovjeti su uveliko imali atomsko oružje, ali nisu mogli da ga "isporuče" Amerikancima jer su svi njihovi bombarderi i projektili imali suviše mali domet.

CRVENO NEBO: U maju iste godine Koroljev se obraća Ministarstvu vojne industrije i naglašava da je lansiranje satelita "neizbežan naredni korak u razvoju raketne tehnike nakon čega će međuplanetarna putovanja postati moguća". Koroljev smelo ističe da se R-7 može iskoristiti u te svrhe i podvlači da Amerikanci uveliko rade na ovom cilju. Godinu dana kasnije, Prezidijum Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR načelno odobrava ovu ideju a Akademija nauka SSSR formira specijalizovano telo koje će se baviti letovima u kosmos na čelu sa Leonidom Sedovim. Sedov će kasnije prvi javno obelodaniti da SSSR ima nameru da izbaci satelit u orbitu. Taj satelit biće zaveden u sovjetskim protokolima kao Objekat-D.

Koroljev je vešto balansirao između svoje ambicije da lansira satelit u najkraćem roku i želje državnog rukovodstva da R-7 što pre uđe u operativni vojni arsenal. Zeleno svetlo za konkretan rad na izradi satelita predstavnici Akademije dali su tek u januaru 1956. godine a nešto kasnije OKB-1 je posetio i Nikita Hruščov kako bi se uverio da izrada satelita neće ugroziti vojne planove.

No, čak i uz podršku s najvišeg mesta, posao je odmicao sporo i nesigurno. Isporuke su kasnile, kvalitet delova i materijala često je bio očajan a svaki zahtev za dodatnim sredstvima morao je da prođe kroz bezbroj birokratskih instanci. Da stvar bude gora, raketa R-7 davala je manji potisak od željenog. Iako je Koroljev nemilice forsirao svoje inženjere u želji da utvrdi uzrok ovakvog ponašanja, na kraju je morao da digne ruke i smanji težinu korisnog tereta kako bi povećao šanse da on dospe u orbitu.

Uz to, izrada satelita Objekat-D, prepunog naučnih instrumenata i druge opreme, beznadežno je kasnila, tako da je Koroljev bio prinuđen da konstruiše kakvu-takvu zamenu za samo dva meseca. Shodno tome, orbiter je "zbrdazdolisan" i napravljen, kako bi se uštedelo vreme, bez ikakvih tehničkih crteža. Odlučeno je da satelit bude sferičan, ne iz funkcionalnih razloga, već zato što je sfera "savršeno geometrijsko telo". Spoljašnja ljuska, sklopljena od dve jednake polulopte, bila je napravljena od aluminijumskog lima debelog dva milimetra i uglancana do perfekcije kako bi reflektovala što veći deo sunčevog zračenja i tako zaštitila dva radio-predajnika snage jedan vat od pregrevanja. Ovi predajnici emitovali su signal na dve različite frekvencije, pogodne za radio-amatersku detekciju, u intervalima od po tri sekunde. Hlađenje je obavljao običan ventilator koji je kovitlao sabijeni azot kojim je sfera bila napunjena. Za pogon ventilatora i predajnika bile su zadužene tri srebro-cink baterije. Uz četiri dugačke eksterne antene to je, otprilike, bilo sve. PS-1 (Prosteiši Sputnjik, "vrlo prost satelit") bio je spakovan za put.

Ovaj satelit imao je i repliku koja se koristila uglavnom za testiranje. Koroljev je neprekidno insistirao da i kopija bude doterana do perfekcije, a kada ga je jedan saradnik pitao zašto se ulaže toliki trud u šminkanje satelita koji verovatno nikad neće poleteti, Koroljev je odgovorio u svom stilu: "Zato što će ova kopija jednoga dana biti eksponat u muzeju!"

Prvo uspešno lansiranje rakete R-7 obavljeno je 21. avgusta 1957. iz kosmodroma u Bajkonuru, a gađan je cilj na Kamčatki. Kada je 7. septembra i drugi opitni let protekao bez problema, Koroljev je znao da konačno ima sve što mu je potrebno.

Prvi satelit, u SSSR prozvan "iskusstvennyi sputnik zemli", a na Zapadu kratki Sputnjik, poleteo je 4. oktobra 1957. u 22.26 po moskovskom vremenu, dva dana ranije nego što je planirano, jer se Koroljev neosnovano bojao da mu Amerikanci dišu za vrat i da je njihovo lanisranje satelita pitanje trenutka. Kada je tri sata kasnije državni radio objavio da Zemlja ima još jedan satelit i da je taj satelit napravljen u SSSR, Sputnjik je već dvaput preleteo SAD. Satelit prečnika 60 centimetara i težine 85 kilograma obilazio je Zemlju na svakih stotinak minuta. Vest Radio Moskve o uspešnom lansiranju potvrđena je i od strane radio-amatera koji su potvrdili periodični prijem karakterističnog Sputnjikovog signala. Kako se vest širila svetom, milioni ljudi izašli su u dvorišta i parkove u nadi da će na nebu videti vesnika tek započete kosmičke ere. Sputnjik se, naime, uz malo muke mogao videti i golim okom jer je na nebu sijao kao zvezda šeste magnitude; mnogo lakše je bilo pratiti trup rakete koji je takođe završio u orbiti – bio je nekoliko puta sjajniji. Jedva primetna tačkica koja se brzo pomerala po nebeskom svodu u mašti posmatrača dobijala je obrise nezaustavljive kočije kojom upravlja crveni bog lično.

ČESTITKE I PONIŽENJE: Prvu priliku da čestitaju svojim rivalima Amerikanci su, igrom slučaja, imali još iste večeri, na prijemu upriličenom za ugledne svetske naučnike u ambasadi SSSR u Vašingtonu. Učinio je to Lojd Berkner, ugledni američki geofizičar i osvedočeni džentlmen: "’Njujork tajms’ me je upravo informisao da ruski satelit kruži oko Zemljine kugle na visini od 900 kilometara. Želim da čestitam našim sovjetskim kolegama na ovom dostignuću." Iako je sve izgledalo iskreno i prijateljski, Berknerovo lice boje zastave SSSR govorilo je koliko se ugodno osećao. Američki Vangard, projekat bez rezultata koji je probio sve vremenske i finansijske okvire, odjednom je postao deplasiran.

Niko nije imao problem da shvati istorijski značaj Sputnjika, osim birokratskog aparata koji je upravljao tadašnjim SSSR. Čak ni Koroljevu u prvi mah nije bilo jasno zašto se na Zapadu digla tolika prašina oko jednog, u osnovi eksperimentalnog leta ograničenih dometa. Nikita Hruščov, tadašnji predsednik SSSR, prespavao je čitav događaj, smatrajući događaj još jednim "prangijanjem" Koroljeva o državnom trošku. Dan nakon lansiranja, "Pravda" objavljuje samo kratku agencijsku vest, a do istinskog likovanja u sovjetskim medijima doći će tek pošto je "Njujork tajms" nazvao Sputnjik "najvećim naučno-propagandnim dostignućem u čitavoj istoriji". Lindon Džonson, u to vreme senator, predvideo je da će "jednoga dana komunisti iz svojih satelita bacati atomske bombe na Ameriku kao što deca bacaju kamenčiće na automobile koji prolaze ispod nadvožnjaka".

Lansiranje Sputnjika promenilo je sve: Amerikanci su doživeli poniženje koje se moglo meriti jedino sa onim iz Perl Harbura s početka Drugog svetskog rata. Ponovo su uhvaćeni na spavanju, spuštenih pantalona i bez garda, a kada su se konačno probudili, videli su da je nebo odjednom postalo crveno. Sputnjikovo regularno "bi-bip" sa orbite na većinu Amerikanaca delovalo je kao zveckanje srpa i čekića, nepodnošljivo škripanje nebesa upregnutih u omraženu komunističku mašineriju. I kada se javnost koliko-toliko oporavila od prvog šoka, usledio je još jedan težak udarac: 3. novembra 1957. SSSR lansira u kosmos Sputnjik 2, veliki satelit od pola tone sa psom Lajkom kao živim putnikom.

Međutim, kao i u slučaju Perl Harbura, Amerika nije poklekla niti je izgubila želju da uzvrati punom merom. Jer, Amerikanci možda mogu da priznaju da ne igraju najbolju košarku na svetu, mogu čak i rat da izgube kao što im se to desilo u Vijetnamu, ali nikad neće pristati da status tehnički superiorne nacije prepuste nekom drugom. Brzo su povučeni pravi potezi i rezultati nisu izostali. Postavljeni su temelji NASA, nacionalne kosmičke kuće, unapređeni su školski obrazovni programi kako bi se stvorila nova generacija pametnijih inženjera, matematika je preko noći postala "in", niko više nije ismevao štrebere, Kongres je odrešio kesu i uložio veliki novac u istraživačke programe, izmišljena je cela jedna nauka koja se danas zove "projektni menadžment". Ukratko, angažovano je ono najbolje što je Amerika u tom trenutku imala. Pomalo ironično, ispostavilo se da je ono "najbolje" bilo oličeno u jednom Nemcu, čoveku koji je nakon Drugog svetskog rata dopremljen u Ameriku kao ratni plen.

Verner fon Braun bio je mozak nemačkog projekta V-2 (fau-dva), idejni tvorac i glavni konstruktor balističkog projektila na raketni pogon sa bojevom glavom od jedne tone, Hitlerovog "oružja konačne osvete", koje je trebalo da ishod rata okrene u korist nacista. U tehničkom smislu, V-2 je bio decenijama ispred svoga vremena. Iako od ove raketne bombe nije bilo odbrane jer je udarala ni od kuda i bez ikakve najave, ona ipak nije mogla da spreči nemački slom jer je serijska proizvodnja krenula suviše kasno i u nedovoljnim količinama. Sa etičke strane, V-2 je predstavljao klasično sredstvo masovnog terora s obzirom na to da je oružje bilo neprecizno tako da se moglo upotrebiti samo za gađanje velikih urbanih zona. Verner fon Braun je u više navrata priznao da su se on i njegovi inženjeri iskreno radovali kad god bi čuli da je V-2 pogodio svoju metu, iako su žrtve redovno bili civili.

KAPUT I PREVRTANJE: Pri kraju rata, kada je postalo jasno da je Nemačka "kaput", Fon Braun je učinio sve da, zajedno sa svojim najbližim saradnicima, padne u ruke zapadnih saveznika i spase obimnu, neprocenjivo vrednu dokumentaciju. Amerikanci su bili krajnje impresionirani onim što su videli i nije im trebalo mnogo vremena da pristupe "transferu znanja". Tokom operacije Spajalica (Paperclip), na desetine zarobljenih nemačkih naučnika i vrhunskih inženjera odvedeno je u Ameriku gde im je data šansa da ponovo rade, ali ovoga puta za "pravu stranu".

Radeći za američku vojsku Verner fon Braun brzo je potvrdio svoj talenat. Nastavio je tamo gde je projekat V-2 stao i već 1952. godine dizajnirao raketu Redstoun sposobnu da nosi nuklearne bojeve glave. Fon Braun je bio duboko ubeđen da, uz male modifikacije, Redstoun može da se iskoristi za lansiranje satelita u orbitu. Međutim, rad na tome zabranio je lično predsednik Ajzenhauer, koji je smatrao prikladnijim da se lansiranje prvog američkog satelita obavi raketom civilne, a ne vojne proizvodnje.

Na suparničkoj strani, Koroljev je uradio to isto. Njegov R-7 je za "duhovnog pretka" takođe imao V-2 do čijih je detalja SSSR došao na sličan način kao i SAD, sakupljanjem dokumentacije, postrojenja i inženjera širom razorene Nemačke. Za razliku od Amerikanaca, Koroljev je "svoje" Nemce relativno brzo vratio nazad u domovinu i nije se preterano oslanjao na njihovu pomoć. No i pored toga, o trci u kosmosu iz pedesetih i šezdesetih godina i dalje se često govori kao o nadmetanju "sovjetskih" i "američkih" Nemaca.

Ajzenhauerov favorit Vangard bio je spreman za prvi let u decembru 1957. godine. Šanse da raketa dostigne orbitu bile su male, ali su direktori projekta smatrali da, uz božju pomoć, rezultat može da bude i neočekivano dobar. Kako se ne bi desilo da raketa dostigne orbitu a da na noj nema šta da ostavi, na brzinu je napravljen mali satelit veličine pomorandže, stavljen na vrh rakete, pa šta bude. Bog je, međutim, toga dana imao neka preča posla tako da se nesrećni Vangard odlepio od zemlje svega jedan metar a zatim spektakularno eksplodirao pred očima armije novinara. Ajzenhauer je konačno prestao da razmišlja o tome šta je prikladno, a šta ne: pozvao je Vernera fon Brauna i dao mu odrešene ruke da u kosmos lansira bilo šta, kako zna i ume.

Fon Braun nije gubio vreme. Pre svega, on je vrlo dobro shvatao šta je potrebno da bi se primakao zvezdama. Malo ljudi zna da je njemu to već uspelo raketom V-2 koja je još 1944. godine dostigla visinu od oko 170 kilometara, sedamdeset preko granice gde počinje kosmos. Međutim, to i dalje nije bio orbitalan let, za tako nešto trebao mu je snažniji pogon, a on mu je sada bio pri ruci. Upotrebio je raketu Jupiter-C, modifikovani Redstoun, i 31. januara 1958. lansirao Eksplorer, prvi američki satelit. U poređenju sa Sputnjikom, Eksplorer je izgledao mnogo skromnije: imao je masu od svega 14 kilograma od čega je osam otpadalo na naučnu opremu. Gajgerov brojač koji je Eksplorer nosio, a projektovao naučnik Van Alen, otkrio je radijacione pojaseve koji danas nose njegovo ime. Ovi rezervoari naelektrisanih čestica zarobljenih dejstvom Zemljinog magnetnog polja bili su i najznačajnije otkriće učinjeno tokom čitave međunarodne geofizičke godine.

PITANJE BIOGRAFIJA: Istine radi, ne treba zaboraviti da je među svim tim pametnim Nemcima koji su dali početni impuls američkom osvajanju kosmosa bilo mnogo mračnih biografija, sumnjivih ličnosti, pa i ratnih zločinaca. Amerikanci su, sem u flagrantnim slučajevima, uglavnom ignorisali grehove iz prošlosti računajući da istorijska pravda može da sačeka ishod borbe za prevlast u kosmosu. Fon Braunu se nije zameralo što je pio šampanjac kad god bi V-2 pogodio London, jer bio je rat i takva euforija bila je sveprisutna. Nije mu, međutim, zaboravljeno da je svoje rakete sklapao u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima, pod fizičkom i psihičkom torturom, bez dnevnog svetla, hrane i vazduha živeli, radili i umirali bezbrojni radnici prisilno dovedeni iz svih krajeva poroboljene Evrope. Sve to bilo je gurnuto u fioke da bi postalo aktuelno tek kada je bilo očigledno da je trka sa "crvenima" dobijena. Odjednom, svi ti pametni Nemci više nisu bili mnogo bitni, a iz fioka su počeli da iskaču duhovi prošlosti. Neki od tih Nemaca umreće rezignirani, neki osramoćeni, a neki će se vratiti u svoju domovinu kako bi izbegli sudski proces.

O Fon Braunu istorija još nije dala konačan sud. Ali, kakav god on bio, ostaje činjenica da je njegov inženjerski genij omogućio Amerikancima da brzo stanu na noge posle početnog udarca i da, na kraju, nokautiraju svog rivala. Genijalnost Fon Brauna mogla se meriti samo sa genijalnošću Koroljeva, a njihov inženjerski rivalitet se tokom pedesetih i šezdesetih godina direktno preslikavao u odnos kosmičkih snaga SSSR i SAD. Istorija takođe treba da objasni i kako je Koroljev, čovek za koga su tvrdili da je neumereni pesimista, još veći cinik i depresivac uspeo da sve do svoje smrti bude glavna pokretačka snaga sovjetskog kosmičkog programa.

Koroljev je umro 1966. godine, a sa njim i svaka nada da će SSSR moći da drži korak sa SAD. Iako mu je omiljena rečenica bila "svi ćemo mi nestati bez traga", vreme nije progutalo ni njega, ni njegovo delo. U skladu sa državnom politikom da se identitet vrhunskih stručnjaka krije – verovatno u želji da se spreči njihov kontakt sa stranim obaveštajnim službama – sovjetska javnost je tek nakon smrti Koroljeva konačno bila u prilici da sazna njegov identitet i oda mu zasluženo priznanje. Ispostaviće se da njegovi naslednici nisu imali ni organizatorske sposobnosti ni dovoljno inženjerskog talenta. Da je Koroljev poživeo malo duže i imao makar delić sredstava kojima je raspolagao Fon Braun, ko zna čijih bi zastavica na Mesecu danas bilo više. Amerikanci su seli u raketu Saturn-V, koju im je takođe konstruisao Fon Braun, i osvojili Mesec 1969. godine čime je trka u kosmosu simbolično okončana. Ko još može da tvrdi da u trci supersila niko ne može da pobedi?

Fon Braun je napustio nacionalnu svemirsku kuću 1972. neizmerno razočaran obustavljanjem programa Apolo i novom politikom (ne)osvajanja kosmosa koju je forsirala Niksonova administracija. Umro je 1977. godine i nije dočekao da vidi prvi let šatla koji je smelo krenuo zvezdanim stazama, a završio na zemaljskom slepom koloseku kao tragičan i skup promašaj od koga će se Amerika još dugo oporavljati.

U suštini, ruski koncept leta u kosmos i danas je manje-više onakav kakav je bio u trenutku smrti Koroljeva. Amerikanci su šatl bacili "na đubrište istorije" i okrenuli se starom dobrom Saturn-Apolo dizajnu, vrativši se tako zaveštanju Fon Brauna. Reklo bi se da, mnogo godina nakon smrti, i Koroljev i Fon Braun još čekaju na dostojne naslednike.

Jubilej

Prva pedesetogodišnjica kosmičke ere biće obeležena tokom neformalno proglašenog "Međunarodnog dana Sputnjika", 4. oktobra 2007. Učešće u evociranju uspomena na prvi korak čovečanstva ka kosmosu uzeće naučnici, umetnici, novinari, inženjeri kao i armija zaljubljenika u kosmička istraživanja iz brojnih svetskih metropola (Ljubljana, Helsinski, Madrid, Budimpešta, Kopenhagen, Dortmund, Toronto, Njujork, Santa Monika, Liverpul, Frankfurt...). Program je raznovrstan i kreće se u rasponu od svečanih akademija, izložbi, koncerata, prigodnih radio i TV emisija, preko projekcija SF filmova do amaterskog ćaskanja o Sputnjiku uz neizbežnu votku – koju Koroljev, inače, nije preterano voleo.

(Vreme #874)

Google Sky: A gde je tu komšinica?

Gugl je i pre znao sve, a od sada zna još više. Nakon što je sistematizovao celokupno "ovozemaljsko" znanje, a zatim objavio detaljne mape površine Marsa (http://mars.google.com) i Meseca (http://moon.google.com), Gugl je rešio da proguta i "ostatak" kosmosa

Dobro poznat i veoma popularan servis Google Earth, o kome je "Vreme" već pisalo u novogodišnjem broju, sada ima i svoj logičan nastavak. Pored od ranije postojeće mogućnosti da okom satelita zavirite u svaki kutak naše planete, sada imate priliku da "otkrijete" i čitav kosmos na način koji je lak, zabavan i vizuelno atraktivan. Ova ekstenzija dobila je ime Google Sky a da biste je koristili potrebno je da preuzmete najnoviju verziju programa Google Earth sa adrese: http://earth.google.com. Program se instalira na vaš kućni ili, još bolje, kancelarijski kompjuter, a da bi funkcionisao potrebna mu je stalna internet veza (zaboravite na dial-up, potreban je broadband, kabl ili ADSL).

Šetnja kosmosom je krajnje jednostavna: mišem dovlačite na ekran deo neba koji želite da pogledate, a točkićem ga "zumirate" izvlačeći iz njega sve sitnije i sve udaljenije detalje... Tu su planete našeg sunčevog sistema, nebrojena sazvežđa, markantne zvezde ali i egzotičniji objekti kao što su nebule, galaksije, klasteri, supernove, neutronske zvezde, crne rupe, kvazari...

Jedan klik, jedan zub na točkiću miša i već ste prevalili milione svetlosnih godina. Iako će vam, naročito u početku, program izgledati kao kosmički brod koji vas s lakoćom nosi gde vam se prohte, mnogo je prikladnije ovaj servis uporediti s virtuelnim planetarijumom ili veoma moćnim teleskopom koji možete da okrećete i fokusirate takoreći bez ikakvih ograničenja.

Ispod haube, Google Sky je izuzetno složen mehanizam. Trodimenzionalna slika kosmosa koja, kako dublje ponirete u nju, neprekidno otkriva nove, sve sitnije i udaljenije objekte, sačinjena je filigranskom kompozicijom miliona postojećih fotografija, kao zajednički poduhvat Gugla i nekoliko velikih svetskih opservatorija i naučnih institucija. Tako je nastao nebeski mozaik zapanjujuće veličine sa preko 200 miliona galaktičkih i oko 100 miliona identifikovanih zvezdanih sistema. Naravno, da bi ovako bogata slika dobila svoje puno značenje potrudio se sam Gugl koji je sve značajnije objekte na nebu ilustrovao bogatim tekstovima prikupljenim iz relevantnih stručnih izvora.

Međutim, i pored iskazanog zanatskog umeća i vrhunske tehnologije u pozadini, teško da će Google Sky ikada dostići široku popularnost svog "zemaljskog" ekvivalenta. Jer Google Earth na svojim satelitskim snimcima prikazuje ono što svako razume: kuće, gradove, puteve, planine, reke... Ima tu i malo voajerizma, potrebe da se zaviri u tuđu državu, ulicu ili dvorište, da se premeri komšijski plac, bazen ili vozni park. S druge strane, koliko ljudi zanima tačna lokacija Sirijusa, kretanje Jupitera po nebeskom svodu ili fenomen kosmičkog pozadinskog zračenja?

Iako laička publika najčešće smatra da je Gugl sinonim za kvalitet i da se o Guglovim servisima može pisati samo u superlativima, dosadašnje iskustvo pokazuje da Gugl može da promaši metu baš kao i svi ostali. Gugl je nesporni lider na polju obrade i pretraživanja ogromnih količina podataka, što mu kroz uzvezane prihode od marketinga donosi milijarde dolara. Gugl jeste vlasnik nekih od najpopularnijih lokacija na internetu (YouTube, na primer), ali još uvek pokušava da dostigne konkurenciju u nekim drugim popularnim internet-servisima.

Verovatno najviše kritika pokupio je GoogleTalk (program za brzu tekstualnu i govornu komunikaciju putem interneta) koji je u trenutku pojavljivanja u odnosu na konkurenciju izgledao kao kamena sekira u prodavnici motornih testera. Ni Gmail, Guglov besplatni e-mail servis nije imao lak početak, što zbog komplikovanog, poluzatvorenog procesa registracije, što zbog inoviranog koncepta korišćenja koji je možda genijalan i lep ali istovremeno zahteva strpljenje i privikavanje. Guglova liderska pozicija na polju pretrage slika takođe je diskutabilna (mnogi tvrde da LiveSearch daje bolje rezultate), a veliko je pitanje i hoće li Guglova Picasa pobediti Flickr, popularni Jahuov servis koji svakom foto-amateru nudi zarazno jednostavan ali efikasan alat za javnu prezentaciju i organizaciju digitalnih sličica.

Google Sky je, reklo bi se, negde na pola puta između banalnosti i remek-dela, ako takva tačka u gradaciji uspeha uopšte postoji. Oni koji su se nadali da će im Google Sky omogućiti da slobodno skakuću od zvezde do zvezde ili pogledaju kako izgleda Mlečni put iz neke kosmičke zabiti na kraju Andromede, ostaće prikraćeni. Google Sky je, ipak, "samo" izuzetno dobar teleskop uz koji dobijate i brdo "prateće dokumentacije", a ne svemirsko vozilo pozajmljeno iz video-igrica. Uz to, Google Sky je akademski hladan, precizan i nema tu dozu prisnosti i šarma koje možete naći u drugim servisima poteklim iz iste kuće.

Za astronome i sve one koji kosmos posmatraju s dozom smrtne ozbiljnosti, Google Sky je igračka koja, bar u stručnom smislu, ne nudi ništa novo. Profesionalci odavno imaju na raspolagajnu raznovrstan profesionalni softver za nebesku navigaciju koji ima manje šminke ali i više konkretnih podataka potrebnih za učeno osmatranje nebeskih tela. Čak i oni koji imaju manje prohteve biće pomalo razočarani time što program ne ume da nacrta izgled zvezdanog neba za određeni trenutak vremena i izabranu tačku zemljine kugle. Da stvar bude gora, prva verzija ovog virtuelnog planetarijuma obiluje greškama, netačno identifikovanim objektima ili loše referenciranim tekstovima što celom projektu daje ton neozbiljnosti i nedovršenosti. Srećom, profesionalnih astronoma nema previše tako da se njihove kritike gube u moru pozitivnih recenzija iza kojih uglavnom stoje prosvećeni laici. Možda će se softveru najviše obradovati mnogobrojna armija astronoma-amatera, onih koji su svoju opremu nabavili u supermarketu a kao opservatoriju koriste dvorište ili obližnju livadu. Oni će uz Google Sky lakše doći do inspiracije za neko naredno osmatranje a možda i do objašnjenja za ono što su upravo videli. Naravno, tu su i deca, školska i studentska populacija kojoj Guglov pristup najviše odgovara: jedna glomazna, ozbiljna i kompleksna materija prikazana je na način koji stimuliše radoznalost i olakšava učenje.

Za nas smrtnike koji blenemo u zvezde kao tele u šarena vrata, koji smatramo da su Severnjača i zvezda Danica dve najsjajnije zvezde na nebu i koji ni uz najbolju volju ne razlikujemo asteroid i kometu a kamoli planetarnu nebulu i galaktički klaster, Google Sky je blistava riznica znanja koja tek treba da bude otkrivena u pauzi između dva odlaska u kladionicu.

Na kraju, reklo bi se da Google Sky ima potencijal ali da još uvek ne može da računa na globalnu popularnost. Za uspeh na ovim našim prostorima biće mu dovoljne dve male korekcije. Pre svega, u programu treba naći mesto za horoskop sa svim njegovim kućama, kolibama, šupama i pomoćnim prostorijama jer astronomija bez astrologije ovde i onako ne vredi ništa. Zatim, treba nekako nadoknaditi manjak atraktivnih destinacija na nebeskoj mapi. Istina je da smo svi mi kupili prvi durbin ne bismo li videli famozne Saturnove prstenove i Jupiterovu crvenu mrlju ali smo veštinu uočavanja, izoštravanja i preciznog praćenja usavršili na komšinici preko puta.

(Vreme #869)

Šatl čeka penziju

Kad god gledam lansiranje šatla, zastane mi dah. Ne od ushićenja, već od nelagodnosti. Ta mašina može da otkaže na hiljadu načina koje mi ne možemo ni da zamislimo.

Skot Habard, bivši direktor NASA

STS-118, avgust 2007, još jedan let šatla, još jedna avantura – i još jedna petljavina. Prilikom rutinskog vizuelnog pregleda šatla Endevor, neposredno pre njegovog pristajanja na Međunarodnu svemirsku stanicu, otkriveno je oštećenje u izolacionom sloju veličine vizitkarte. Ponovo su u drugi plan potisnuti planirani zadaci, upaljena su rotaciona svetla, iz fioka su izvučena uputstva za krizne situacije a jedino o čemu se razmišlja je bezbedan povratak kući. Taj povratak otežava i uragan Din, koji se opasno primiče američkoj obali usled čega je NASA bila prinuđena da operaciju započne jedan dan ranije.Nakon temeljnih analiza i simulacija na zemlji, ispostavilo se da mali krater u dve keramičke pločice nije opasan kao što se u prvi mah činilo tako da je opravka na orbiti ocenjena kao nepotrebna. S obzirom na to da je svaki izlazak u svemir rizičan (a naročito zavlačenje astronauta pod teško dostupni trup šatla), NASA je odlučila da prizemlji orbiter u "zatečenom stanju". Oštećenje će se prilikom sletanja sigurno prošiti, reparacija će odneti koji milion dolara ekstra, ali ljudski životi svakako vrede više. Problem koji je pohodio šatl u poslednjih deset godina vaskrsao je po ko zna koji put a uzrok je, koliko banalan, toliko i težak za eliminisanje.

Naime, glavni rezervoar šatla – veliki valjak narandžaste boje ispod orbitalnog dela – ima u sebi dva tanka za kriogeno (ekstremno hladno) gorivo: u jednom se nalazi tečni kiseonik na –180°C a u drugom tečni vodonik na –250°C. Rezervoar se prazni sve do izlaska šatla u orbitu da bi zatim bio odbačen i uništen u gušćim slojevima atsmofere. Kako bi se smanjila brzina kojom se gorivo zagreva, glavni rezervoar ima složen sistem izolacije, sa penastim materijalom u završnom sloju. Izolacija je neophodna i kako bi se sprečilo obilno stvaranje leda iz atmosferske vlage i eliminisalo stvaranja sloja tečnog vazduha na superhladnim delovima oplate.

OPASNA PENA: Pomenuta izolaciona pena predstavlja Ahilovu petu šatla još od 1995. godine kada je promenjen njen hemijski sastav kako bi se eliminisao freon, supstanca koja "buši" ozonski omotač. Nova formula bila je termički jednako efikasna, ali su joj mehanička svojstva bila lošija: na niskim temperaturama pena je, očigledno, suviše krta što u kombinaciji sa vibracijama i aerodinamičkim opterećenjem dovodi do njenog loma i otpadanja.

Interesantno je da ova pojava dugo nije nikog zabrinjavala jer se smatralo da komadi izolacije koji kao konfete spadaju s rezervoara ne mogu da naprave nikakvu štetu čak ni pri supersoničnim brzinama. Nešto što je potencijalno alarmantno proglašeno je za redovno stanje, takoreći bez ikakvog istraživanja. A onda je došao 1. februar 2003. godine i šatl "Kolumbija" raspao se prilikom povratka na zemlju, odnevši sa sobom sedam života. Istraga se brzo usredsredila na udarac velikog komada izolacije u prednju ivicu krila: trenutak udara snimljen je još tokom poletanja i analiziran dok su astronauti bili na orbiti, ali je tada zaključeno da je rizik od nesreće mali i da se malo toga može uraditi čak i da je rizik veći. Tek kada je eksperimentalno dokazano da udar sličnog komada pene može da napravi rupu od pola metra u keramičkoj izolaciji, postalo je jasno kako su vreli gasovi nastali tokom aerodinamičkog kočenja progutali šatl i sve u njemu.

Od tada su procedure izmenjene i šatl leti tako da uvek može da pristane na Međunarodnu svemirsku stanicu gde bi se obavio servis ili sačekalo neko drugo vozilo za povratak. Međutim, onaj najvažniji problem nije rešen: iako je glavni rezervoar nekoliko puta redizajniran, "fasada" sa njega i dalje se uporno ljušti. Nakon "Kolumbije" šatl je leteo šest puta a problem se ponovio triput, najdrastičnije upravo tokom poslednje misije.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Izgleda da je ova kap prevršila čašu i da američka javnost jedva čeka da odbroji još 12 preostalih letova šatla pre nego što on 2010. ode u penziju, kao što je to američki predsednik odavno obećao. S obzirom da NASA planira da se vrati starom dobrom Saturn-Apolo dizajnu, modelu koji je Ameriku odveo na Mesec, reklo bi se da će epizoda sa šatlom biti upamćena kao jedna od najvećih zabluda u istoriji osvajanja kosmosa koja je progutala četrnaest života i stotine milijardi dolara tokom tri decenije skromnih ili nikakvih rezultata.

Lako je pronaći dokaze da je šatl izneverio sva očekivanja. Pođimo od toga da su, umesto obećanih desetak miliona, troškovi šatla po jednom letu bar pedeset puta veći. Ako se uzme u obzir da lansiranje tereta šatlom umesto obećanih 200 košta oko 40.000 dolara po kilogramu, ispada da su današnji klasični raketni nosači mnogo pouzadniji i ekonomičniji. Preopterećen tehničkim, logističkim i finansijskim problemima, šatl leti 5-6 puta godišnje, iako je obećano deset puta više (u godinama nakon katastrofe "Kolumbije" i Čelindžera letova nije ni bilo). Lansiranja se često odlažu u nedogled a javnost je skoro potpuno izgubila interes za letove, o nekoj euforiji i entuzijazmu iz šezdesetih godina da i ne pričamo. Uz to, šatl je završio u tehnološkom "slepom crevu", bez jednostavnog načina da se on u kratkom vremenu učini sigurnijim i isplativijim.

VELIKO ZEZANJE: Niko ne spori da je šatl krajem sedamdesetih bio tehničko remek-delo. Kako kaže Aleks Roland, istoričar i "biograf" NASA koji je još 1985. godine (dve godine pre katastrofe Čelindžera) predlagao da se ovaj program suspenduje, "šatl je toliko sofisticiran i složen da je odavno postao neekonomičan i nepozudan". Ali ono što Rolanda naročito boli jeste besmisleno-banalni sadržaj većine šatlovih misija: "Istraživanje kosmosa je rizičan posao i taj rizik se može tolerisati ako se astronauti bave poslovima od vitalnog značaja. Međutim, astronauti "Kolumbije" poginuli su ni za šta. Izraelski astronaut, pukovnik Ilan Ramon, bio je tamo da bi se igrao kamerom i snimio pustinje Bliskog istoka. To je izmišljen posao jer odavno imamo satelite koji taj posao rade mnogo kvalitetnije. Dvadeset godina šaljemo ljude tamo gore i onda oni kruže oko Zemlje izvodeći neke blesave eksperimente. Nekada su astronauti bili pioniri, pomerali su granice prostora a sa njima i granice našeg znanja. Danas astronauti lete u kosmos zato što NASA veruje da ljudi na zemlji vole da gledaju ljude u kosmosu."

Uz sve navedene tehničke i finansijske poteškoće, NASA ima probleme i sa svojim kadrom i to ne samo sa vrhunskim inženjerima i mehaničarima, koji sve češće napuštaju agenciju u potrazi za bolje plaćenim i manje stresnim poslom, već i sa najelitnijim, najskupljim i najisturenijim delom personala – astronautima. Imidž američkog astronauta pažljivo je građen decenijama, pre svega kroz rigorozan sistem selekcije koji su mogli da prođu samo najbolji, uz neprekidno insistiranje na savršenoj biografiji, izraženom patriotizmu, visokom moralu i maksimalnoj posvećenosti poslu od najvišeg državnog interesa. Početkom sedamdesetih godina, u vreme okončanja programa "Apolo", Nil Armstrong, Alan Šepard, Pit Konrad, Džon Glen i mnogi drugi astronauti stare garde uveliko su bili nacionalne ikone, a njihov sjaj nije izbledeo ni do današnjih dana. Skoro pola veka najveći moralni kapital Agencije bilo je "čisto lice" njenih letača.

GOLF I DUPLERICE NA MESECU: Ipak, i astronauti su ljudi od krvi i mesa, čak i oni najbolji bili su pomalo luckasti: Alan Šepard je odneo na Mesec metalni vrh štapa za golf, tamo ga zavezao za dršku lopatice za sakupljanje uzoraka i tako improvizovanom opremom dvaput raspalio po loptici. Zahvaljujući "spretnosti" rezervne posade Apola 12 koja je uspela da u beležnicu Pita Konrada ugura minijaturne reprodukcije "Plejbojevih" duplerica, pornografija je stigla i na Mesec.

Bilo je nestašluka ali i ozbiljnijih incidenata, ponajviše zbog rasprostranjene prakse da se u kosmos švercuju raznorazne džidža-bidže, bilo iz kaprica, bilo radi kasnije prodaje ekstravagantnim kolekcionarima. Najčuveniji kalambur napravili su 1971. godine Dejv Skot i Džejms Irvin, astronauti (inače veoma uspešne) misije Apolo 15. Oni su na Mesec poneli par stotina tzv. "koverata prvog dana" (first day covers) i tamo potpisali set prigodnih poštanskih maraka za ljubav (i pare) jednog nemačkog filateliste. Motiv je bio prost: astronautska plata bila je mala, dečije školarine visoke, a slavu u ono vreme nije bilo lako unovčiti. Kasnija istraga pokazala je da je među astronautima ovakva praksa pre bila standard nego izuzetak, ali su se kola slomila tek na nekolicini.

No ovo su bili tek "nestašluci" u poređenju s nedavnim skandalima. Prvo je, početkom ove godine, lepuškasta Liz Novak, (aktivni astronaut s jednim letom u kosmos) rešila da učvrsti svoju klimavu ljubavnu vezu s Vilijemom Ofelajnom (takođe astronautom) tako što će direktnoj suparnici, izvesnoj Kolin Šipmen iz američke mornarice, "objasniti neke stvari". Pokušaj eliminacije trećeg ćoška ovog ljubavnog trougla završio se sveopštom javnom blamažom, na veliku radost žute štampe. Liz je uhapšena nakon što je sasula omamljujući sprej u lice Šipmenovoj a zatim pokušala da je izvuče iz kola. Iako je Novakova kasnije tvrdila da je sve bilo u granicama uobičajene ženske vriske i čupanja za kosu, sud će joj teško poverovati: u trenutku konflikta nosila je periku, u kolima je imala vazdušni pištolj, sečivo od dvadeset centimetara, čekić od kilograma, plastične vreće i mnogo gotovine. NASA je reagovala tako što je Novakovu deportovala u mornaricu odakle je i došla a bolje nije prošao ni Ofelajn, valjda zato što nije uputno da jedan komandir šatla bude toliki srcolomac. Šipmenova je tamo gde je i bila a suđenje počinje u septembru.

MALIGANI U KOSMOSU: I taman se prašina slegla, a na videlo su izašli delovi izveštaja komisije čiji je zadatak bio da ispita zdravlje astronauta iz različitih uglova. Prema nalazima komisije, mnogi astronauti ne samo da se ne uzdržavaju od većine malih poroka primerenih običnim smrtnicima, već svojim hedonizmom direktno ugrožavaju i sebe i druge. Bar dva (zasad neimenovana) astronauta drastično su prekršila pravilo "from bottle to throttle" koje podrazumeva poludnevno uzdržavanje od alkohola pre ulaska u šatl. No, i pored upozorenja lekara i drugih astronauta da se "kolega oseća" i da ne bi bilo pametno da danas seda za volan, NASA nije odložila nijedno lansiranje, verovatno u strahu od reakcije javnosti.

Ni ostali zaposleni nisu cvećke. Pošto je obelodanjen izveštaj o maliganima u orbiti, jedan od direktora NASA izjavio je da ga je još više rastužila vest da je jedna vremešna službenica sa tridesetogodišnjim stažom uhvaćena u krađi 150.000 dolara agencijskih para. Onda je objavljena zamalo-pa-senzacionalna vest da je kod jednog od kooperanata NASA neko od zaposlenih pokušao da sabotira kompjuter namenjen svemirskoj stanici tako što mu je "presekao žice". Iako samo terorista-amater kapaciteta Homera Simpsona može da veruje da se svemirska stanica može oboriti potezom bonseka, javnost je ovo glatko progutala kao još jedan dokaz ranjivosti i loše organizacije nacionalne svemirske kuće.

Mnogi danas tvrde da je ovakva degradacija ugleda NASA, bar kada su u pitanju letovi ljudi u kosmos, očekivana i logična. Kad nema novih poduhvata, kad nema vizije koja bi ljude nadahnula, kad je najveće letačko dostignuće to što se posada vraća živa i zdrava, kad ni javnost ne vidi nikakvu razliku između dva uzastopna leta, jasno je da i motivacija zaposlenih opada. Monotoniju beskonačnog ponavljanja rutinskih poslova astronauti dopunjuju slatkim ovozemaljskim zadovoljstvima – dobrom kapljicom i flertovanjem. Astronauti su tako sišli na zemlju (reklo bi se u Guču) a mi smo shvatili da bar u nečemu ličimo na njih.

(Vreme #868)

Brzi internet: Slast zabranjenog voća

Ako zaista imate želju da spoznate čemu internet služi i šta sve danas može da se uradi pomoću istog, nema druge do da odrešite kesu i od svog internet provajdera kupite ADSL, kablovski ili bežični internet pristup koji se tarifira po flat modelu. U prevodu, platite mesečnu (za naše prilike ne malu) globu i onda "besnite" neograničeno. Naravno, pre nego što uplatite jedan takav paket, proverite šta vaš provajder zaista podrazumeva pod flat tarifom. Ima i onih koji će vas kasnije opominjati da neograničeno korišćenje interneta podrazumeva tzv. fair use što znači da nije dozvoljeno (ili da bar nije poželjno) da svoju internet konekciju neprekidno koristite maksimalnim kapacitetom. No takvi provajderi su kod nas retki iako je to u svetu vrlo rasprostranjena praksa.

OK, uzeli ste flat i šta sad? Mogućnosti broadband interneta su, zapravo, neograničene, ali je potrebno malo (m)učenja kako biste iz svoje brze veze izvukli maksimum. Za početak, i nesputano surfanje hiljadama web-stranica biće dovoljno. Vremenom, apetiti će vam porasti. Naučićete da koristite Skype i tako besplatno razgovarate, čak se i gledate, sa prijateljima i rođacima u svetu. Počećete da slušate radio-stanice koje su vam nedostupne na klasičan način, ili zato što su bestraga daleko, ili zato što ih je neka radio-konfuzna agencija trajno zapečatila (kao Radio Jat, na primer), ili zato što vam je kuhinjski tranzistor povukao na prženi luk, ili iz čistog hira, samo zato što ste impresionirani činjenicom da takva mogućnost postoji. Gledanje i slušanje "Velikog brata" kao i sličnih pornografsko-voajerskih sadržaja se, naravno, podrazumeva. Zatim na red dolaze snimci najinteresantnijih trenutaka sa sinoć odigranih utakmica NBA i NFL lige kao i živi prenos 824. lansiranja šatla sa Floride. A kad se čovek zasiti ovih i drugih naučno-popularnih sadržaja uglavnom švedsko-nemačke proizvodnje, kad zagudi zima i noći postanu duže, nema ničeg lepšeg nego upucati svog kolegu sa posla (ili još bolje, šefa) u partiji Countera ili Warcrafta na nekom od zilion raspoloživih game-servera. Ako ste pismeni (makar polovično), obavezni ste da pokrenete i svoj inernet dnevnik, a.k.a blog i pridružite se beskrajnoj armiji pretencioznih danguba koje veruju da im je životna misija da svet redovno snabdevaju svojim čarobnoumnim mudrolijama. I sve to uz neprekidno ćaskanje, "četovanje" po srpski, sa sebi sličnim džabalebarošima koje neprekidno držite na oku, tj. monitoru. Još ako imate malo talenta za hardver, nekoliko kućnih računara (dobar je i krš), ruter i malo žice, ovo internet zadovoljstvo možete istovremeno da podelite i sa svojim vazda dokonim ukućanima. Na kraju, sigurno niste platili lepe novce za flat paket samo da biste čitali vesti ili ronili po Wikipediji? Jeste? Cccc...

TANTE ZA KUKURIKU: Praksa, naime, pokazuje da sve ovo što smo gore naveli ne može da utoli veliku intelektualnu glad čovečanstva, pa ni ovog njegovog srpskog dela čija glad nije ništa manja (naprotiv). Za punjenje prazne glave nema ništa bolje od filmova, muzike i najnovijih kompjuterskih igrica. Tehnologija koja nam ovo omogućava zove se P2P, Peer-to-peer, pir-tu-pir ili, što bi rekao Srbin, "ja tebi, ti meni", "trange-frange" ili "uzimala-davala". Dakle, vraćamo se na "prirodnu razmenu dobara", odnosno trampu. Sa gledišta marksizma-lenjinizma koji smo učili u školi ovo je prilično primitivan koncept, ali on ima i neke naprednije elemente koje bismo očekivali tek u komunizmu. Naime, jedan od osnovnih P2P-postulata je da svaki učesnik u trampi daje (manje-više) koliko može, a uzima (više-manje) koliko mu treba.

Koncept je u suštini veoma prost: Osoba A nema (a volela bi da ima) "fajl X" (čitaj: muzičku numeru, novu igricu, film) koji na svom računaru ima osoba B. Iako osobe A i B koriste internet usluge različitih provajdera i nalaze se na dva različita kontinenta, sve mu je to jedan te isti internet tako da prostorna udaljenost ne igra nikakvu ulogu. Samim tim, moguće je direktno kopiranje sadržaja sa računara osobe B na računar osobe A. Ako fajl X imaju i osobe C i D, internet omogućava da osoba A preuzima fajl X od osoba B, C i D istovremeno i tako potencijalno skrati vreme potrebno za transfer. Na kraju se parčići fajla sakupljeni iz više izvora, sastavljaju kao slagalica u digitalnu kopiju koja je potpuno identična originalu. Pritom, provajder koji se nalazi negde između niti je luk jeo, niti mirisao: on najčešće vidi samo fragmente saobraćaja i može da "skonta" da se osobe A, B, C i D međusobno "džoraju" ali ne potpomaže ovaj proces na neki drugi način. Kopije sadržaja (delimične ili kompletne) nalaze se isključivo na krajnjim tačkama komunikacije dok serveri provajdera služe samo kao tranzitne stanice na kojima ne ostaje nikakav fizički trag kopiranog sadržaja.

Najveći problem P2P koncepta je kako dovesti u inicijalni kontakt osobe A, B, C i D. Svaka od ove četiri osobe treba da kaže šta ima da ponudi i istovremeno sazna šta bi od drugih mogla da ‘pozajmi’, da ne kažemo ‘klepi’. Tu u igru uskaču razni pomoćni internet serveri koji potpomažu uspostavljanje prvog kontakta i koordiniraju pretraživanje i razmenu sadržaja, takozvani trekeri i habovi.

NEBO JE GRANICA: Ovo je teorija a svaka dobra teorija brzo prelazi u još bolju praksu. Danas postoji dvadesetak tehnologija koje na manje ili više uspešan način implementiraju izvornu P2P filozofiju, ali su samo tri-četiri zaista popularne i sveprisutne. Na vrhu su trenutno BitTorrent, DirectConnect, eDonkey i Gnutella (vidi okvir), ali je gužva na vrhu povelika a ukupna P2P slika vrlo dinamična.

Kad ovladate bar jednom od ovih tehnologija, nebo je granica. Računica je vrlo prosta: sa prosečno brzom ADSL, bežičnom ili kablovskom konekcijom, jedan film može se proturiti kroz internet za oko tri sata. Čak i da vam računar radi samo desetak sati dnevno (a zašto samo toliko?) to mu dođe tri filma dnevno, hiljadu godišnje. Inače, tih hiljadu filmova u elektronskoj kolekciji predstavlja apsolutni minimum bez koga vas niko od kolega sa mreže neće smatrati pravim "filmofilom" (toliko o vrednosti vaše pažljivo sakupljene zbirke od 134 filma). Broj onih koji poseduju preko 4000 ili 5000 filmova nije mali, a ima i onih sa više od 10.000. Dvadesetak "elitnih" Beogradskih internet-kolekcionara verovatno ima veće blago od Kinoteke sa 85.000 filmskih jedinica (interesantno je da kad neko kaže da ima 5000 filmova odmah usledi pitanje a-da-li-si-ti-sve-to-odgledao; slično pitanje nikad se ne postavlja osobi koja ima 5000 knjiga, valjda zato što prosečan Srbin zna da se filmovi gledaju dok mu namena knjiga nikad nije bila do kraja jasna). Još su apsurdnije brojke kada je muzika u pitanju, pošto su muzički fajlovi oko 200 puta manji od filmskih pa je njihova razmena mnogo brža i lakša (ako zamislimo filmski fajl kao loptu, MP3 fajl mu dođe kao kliker). Bez 20.000 muzičkih numera u MP3 formatu (ekvivalent 2000 muzičkih CD-ova) sramota je i reći da sakupljate muziku, a tek sa 50.000 može se reći da ste prešli skromnu domaću kvalifikacionu normu za audiofila.

Ima tu jedan catch. Praksa "što oko vidi, to ruka drpi" nije baš legalna, da ne bude da vam niko nije rekao. Zapišite to negde. U prestupu su i onaj ko šalje i onaj ko prima sadržaj koji je zaštićen autorskim pravima, tako je bog stvorio svet. Ne postoji legalan film koji se može narezati na običan CD, nalik onom koji ste juče kupili u Knezu (popularni DivX) jer nijedna normalna (čak i nenormalna) filmska kuća ne stoji iza DivX formata. Legalne filmske kopije snimaju se na regularne DVD diskove koji su em veći, em skuplji, em sadrže najmanje šest puta veću količinu podataka. Iako je DVD inicijalno osmišljen kao medij za legalnu distribucija filmova u visoko kvalitetnom digitalnom formatu, uz to i maksimalno zaštićen od kopiranja, vremenom se izvrgao u svoju suprotnost jer su ga hakeri razgradili ciglu po ciglu. Za zemlju u razvoju kao što je naša (a i za mnoge druge), DVD format je, pre svega, izvor savršenih kopija koje se uz malo znanja i besplatnog softvera mogu svesti na tri do šest puta manju veličinu pri čemu je gubitak na kvalitetu neznatan (naročito kad posao odrade profesionalci kao što su Axxo, Saphire ili Diamond). Tako "ispumpani" filmovi, tzv. DVD-ripovi, putuju internetom glatko kao klinci niz uglancani tobogan. Slatko i zabavno, ali i dalje nelegalno (kao i većina drugih slatkih i zabavnih stvari u životu).

RAŠA POPOV: Opšte je poznato da onaj ko se bavi nelegalnim stvarima ide u zatvor. A ko ide u zatvor taj je, što bi rekao Raša Popov, na nizbrdici! Kolika vam opasnost zaista preti? Mislim, to da se nađete na nizbrdici zbog toga što ste sinoć maznuli Borata. Hajde da se ne lažemo – relativno mala, uz tendenciju da se ta opasnost blago poveća u dogledno vreme.

Pre svega, svaka normalna vlast trudi se da suzbije pirateriju i svede je na neizbežni minimum. To je aksiom koji svuda važi. Međutim, veliko je pitanje koliko je naša vlast normalna a samim tim iskrena i temljna u obavljanju ovog posla. U načelu, ta nastojanja su, pre svega, okrenuta pojedincima koji na distribuciji nelegalnih kopija zarađuju opipljiv novac. Znači, onima koji su bežali sa časova marksizma-lenjinizma i P2P ne shvataju kao čistu trampu. Svako malo gledamo na televiziji kako neki državni valjak prelazi preko gomile pucketavih diskova dok to sa strane nemoćno gleda rasplakani podanik jedne od zemalja izlazećih sunaca. Povremeno bogami stradaju i naše domaće "filmadžije": policija upadne u stan, pokupi kompjutere i diskove, ostavi vlasnika dan-dva u zatvoru, konfiskuje mu onaj drveni kofer u kojem izlaže robu, možda mu nalupa i šamar-dva ("pa zar i Borata, zar ti ništa nije sveto!"), ali ne mnogo više od toga. Na kraju, nesrećnika puste uz krivičnu prijavu a koliko njih se zaista vrati u mardelj da svog Borata i odrobija, nije poznato.

Drugi pravac legalne akcije je pokušaj moćnih svetskih antipiratskih asocijacija kao što su MPAA i RIA da pogase internet servere koji potpomažu razmenu fajlova, naročito kada je BitTorrent protokol u pitanju. Tokom poslednje tri godine likvidirani su mnogi popularni torrent serveri i trekeri (Sup’rnova, LokiTorrent, FinReactor, EliteTorrents), čak se i ekstremno popularni Pirate Bay našao na rubu "nizbrdice".

PIRATSKA NEJAČ: Taj Pirate Bay je, inače, pravi fenomen. Iako je, pod inostranim pritiskom, švedska policija krajem maja prošle godine izvršila prepad na prostorije i zaplenila servere, Pirate Bay je vaskrsao na mreži svega tri dana kasnije i to sa rezervnog položaja u Holandiji. Nakon protesta popriličnog dela javnosti, Pirate Bay se vratio u švedsku domovinu, jači nego što je ikad bio. Njegovi osnivači potrudili su se da čitav ovaj kalambur dovedu do apsurda: umesto da nabiju glavu u pesak ili bar sačekaju da se prašina slegne, osnovali su "Piratsku partiju" i kandidovali je na poslednjim izborima. Osvojili su svega nekoliko procenata glasova i nisu ušli u parlament, ali je kampanja ostala upamćena po dobrom zezanju. Kako stvari stoje, protiv Pirate Baya neće biti podignuta optužnica, ali će Pirate Bay verovatno podići optužnicu protiv švedske Vlade i tražiti popriličnu odštetu zbog "ogromne štete izazvane prekidima u radu". Eto šta se dešava kad u državi ima više demokratije nego što je potrebno.

Treći pravac legalne akcije predstavlja direktan napad belosvetskih moćnika na nejač (ne samo srpsku). Naime, ako niste znali, sve dok ste na internetu iznad glave vam svetli tzv. IP adresa koju u datom trenutku vremena može da ima samo jedna osoba na svetu. Dok nevino razmenjujete to što već razmenjujete sa osobama koje nikad niste ni čuli ni videli, naivno verujući da postoji nešto što se zove ‘anonimno korišćenje interneta’, da li ste ikad pomislili da je neka od tih osoba možda na tajnom zadatku i da radi za "službu"? Ne za relativno bezopasnu službu kakav je naš DB ili BIA ili kako se već od juče zove, nego za mnogo jaču službu kakvu, na primer, imaju Microsoft, Sony, Holivud i slični? Služba će vrlo lako utvrditi kojem provajderu pripada vaša IP adresa, a preko vašeg provajdera, sa ili bez sudskog naloga, relativno lako stići i do vašeg identiteta, čak i u neorganizovanoj zemlji kao što je naša. Ako je svojevremeno dolijao i Kevin Mitnik, jedan od najvećih hakera svih vremena koji je zbog svojih internet nestašluka proveo pet godina na "nizbrdici" (od toga osam meseci u samici), razmislite malo koliko bi vremena trebalo službi da i vas iščačka iz rupe.

Jedino što vas čuva u ovom slučaju jeste veliki broj saučesnika u prestupu. Velike multinacionalne kompanije koje stoje iza industrije softvera i zabave svesne su da ne mogu da tuže milione ljudi za krađu autorskih prava, ali mogu s vremena na vreme da izaberu deset ili dvadeset najsmotanijih nesrećnika koje će sudski goniti, papreno oglobiti i oterati na robiju za primer svim ostalima. To ovde još nije počelo, što ne znači da neće. Ono što jeste novost je pritisak koji se na direktan ili indirektan način vrši na naše internet provajdere da suspenduju one svoje korisnike koji se najviše bave slanjem i primanjem piratizovanog materijala. Koliko je autoru ovog teksta poznato, provajderi ovim zahtevima obično ne izlaze u susret, a zainteresovanu stranu upućuju na redovni sudski postupak. A to je, u kombinaciji sa nedostatkom jasne pravne regulative i hroničnom sporošću i tehničkom nepismenošću naših sudova, ravno momentalnoj aboliciji.

Tako je sada, a šta će biti nakon ovih izbora – videćemo. Mnogo zavisi i od toga koja će opcija da pobedi: nekako ne deluje realno da će stranke koje štite prava Mladića i Karadžića preko noći početi da štite i prava Borata i Betmena.

Komunikacija

Pirate Bay, prava Meka za sve one koji koriste BitTorrent za razmenu fajlova, na svom sajtu ima i vrlo popularnu rubriku Legal threats gde se redovno objavljuju upozorenja, otvorene pretnje i zahtevi pristigli od eminentnih svetskih kompanija (Microsoft, Sony, Dreamworks, Apple, Warner Bros, Sega, Linotype). Uz originalni tekst često se objavljuju i odgovori Pirate Baya od kojih su neki toliko eksplicitni da ih ne bi publikovao ni naš "Skandal". Evo nekih (dovoljno pristojnih) odlomaka:

"Ovom prilikom želimo da vam poručimo fuck you, ali na jedan ironičan i suptilan način."

"Ako niste znali Švedska nije američka savezna država. Švedska je zemlja na severu Evrope i američki zakoni ovde ne važe. Budete li nas još jednom kontaktirali, tužićemo vas zbog uznemiravanja i ponovljenih pretnji."

"Naši advokati smatraju, a i mi se sa tim slažemo, da ste vi obični moroni te vam stoga predlažemo da se međusobno sodomizujete bezbol palicama."

"Molimo vas da sačekate malo sa tužbom. Izgleda da je naš advokat pao u kanal i izgubio svest jer je predugo šetao po jakoj mesečini. Bićemo spremni čim se probudi i oporavi od mamurluka."

"Taj propis na koji se pozivate važi samo u vašoj državi. Naši serveri nalaze se u Švedskoj, zemlji Vikinga, jelenova, aurore borealis i slatkih plavušica. Nažalost, imamo i polarne medvede koji šetaju ulicama i napadaju ljude."

Do današnjeg dana Pirate Bay nije prihvatio ni jednu jedinu pritužbu, niti je na bilo koji vidljiv način korigovao svoje ponašanje.

(Vreme #838)