Elektronsko-ekonomski aušvic

Očajni ljudi čine očajničke pokušaje. Ova stara izreka najbolje opisuje nameru izraelske vlade da duž zelene linije, to jest, granice sa Zapadnom obalom, pretežno naseljenom Palestincima, instalira "specijalni sistem za pojačani nadzor i kontrolu". U stvarnosti, radi se o izgradnji sofisticirane barijere koja bi jednom za svagda odvojila Izraelce od Palestinaca i onemogućila ove druge u nastojanju da se ilegalno infiltriraju u jevrejsku državu.

Projekat "virtuelne ograde" obuhvatiće instalaciju specijalnih senzora duž granice koji će izraelskim snagama za brze intervencije automatski dojavljivati svaki pokušaj nedozvoljenog ulaska u Izrael. U pitanju je poslednja reč tehnike: senzori se neće oslanjati na fizičke barijere, a po potrebi moći će da se transliraju u dubinu sopstvene ili protivničke teritorije. Novi sistem graničnog obezbeđenja pod radnim nazivom Merhav Tefer biće automatski aktiviran ukoliko izraelska vlada donese odluku da se naprečac povuče sa Zapadne obale (nešto slično već se desilo u maju 2000. godine prilikom izraelskog povlačenja iz Libana).

KARAKTERISTIKE: U završnoj fazi novi elektronski zaštitni pojas biće širok oko pet i dug oko 350 kilometara, a vlada će uložiti još dve milijarde šekela (450.000.000 dolara) u podizanje fizičkih prepreka u oblastima gde se jevrejska i arapska naselja prepliću, ili nalaze u neposrednoj blizini (Jerusalim i Tulkarm). Investicija će prvo biti realizovana u zonama gde palestinski bombaši samoubice ulaze u Izrael (pojas Gaze, znatno manji po veličini, već je ograđen), ali i tamo gde se Jevreji i Palestinci prepiru oko sitnica.

"Hoću da mi vrate moju kosačicu za travu i makaze za živicu", kaže vremešni Palestinac koji je pre 25 godina pozajmio svoj alat jevrejskim komšijama i nikad ga nije dobio natrag. "Kosačica ostaje kod nas dok se ne potpiše novi mirovni sporazum. Osim toga, Palesticni su bučni, imaju idiotsku muziku koja podseća na dobovanje noktiju po stolu, njihovi psi nakljukani su laksativima i kake po našim dvorištima", uzvraćaju jevrejski susedi.

Projekat razdvajanja naišao je na oštre kritike kako Izraelaca tako i Palestinaca, naravno, iz sasvim suprotnih razloga. Mnogi Izraelci tvrde da ograda neće sprečiti bombaše samoubice, ali da će pomoći vojsci i policiji da čvršće kontrolišu čitavu državu. Zabrinuti su i jevrejski naseljenici koji su izgradili brojna naselja na Zapadnoj obali odtkada je 1967. godine Izrael okupirao ovaj deo teritorije, strahujući da će se privremeni betonski i elektronski zidovi vremenom pretvoriti u trajne, ostavljajući ih i s pogrešne strane granice. Portparol doseljenika Ezra Rozenfeld tvrdi: "Bude li se Izrael vratio na granice od pre 1967. godine, jedan međunarodni aerodrom naći će se na samo deset kilometara od palestinskih terorističkih uporišta." A na samu pomisao da će barijera proći kroz (za obe strane sveti grad) Jerusalim i tako udariti temelj kasnijoj trajnoj podeli grada, ramenima sležu i Izraelci i Palestinci. Iako je uvreženo shvatanje da je istočni Jerusalim arapski, u njemu živi i dosta Jevreja, tako da je nemoguće provući bilo kakvu demarkacionu liniju kroz grad a da mnogo ljudi obeju vera ne ostane na "pogrešnoj strani". Osim toga, Jevreji se zaklinju da je "nepodeljeni Jerusalim večni glavni grad Izraela".

ZELENO SVETLO: Možda se baš zbog toga izraelski premijer Šaron (kao i većina desno orijentisanih političara) dugo opirao ovoj ideji: pre svega, ona od Izraela zahteva da povuče jasnu granicu prema susedima, a to je nešto što nijedan izraelski političar do sada nije želeo da učini. Osim toga, izgradnja ograde skopčana je s ogromnim troškovima (oko milion dolara po kilometru). Zeleno svetlo dato je tek kada je obelodanjeno da je najveći broj bombaša samoubica ušao u Izrael upravo preko zelene linije.

I dok mnogi Izraelci ipak vide razliku između Zapadne obale i otadžbine, nova granica je za Palestince samo još jedna prepreka više u zemlji koja je ionako ispresecana nebrojenim kontrolnim punktovima. "U ovoj oblasti postoji 11 palestinskih sela koja će Izrael konfiskovati i asimilirati za potrebe svog rasističkog projekta", kaže Halil Tofak, palestinski kartograf. "Palestincima neće biti dozvoljeno da obrađuju svoju zemlju jer će ona biti anektirana." Osim toga, postoji bojazan da će u bliskoj budućnosti Izrael zalupiti vrata mirovnim pregovorima ostavljajući Palestince zatočenim u "ekonomskom Aušvicu", dodatno pogoršavajući ionako tešku ekonomsku situaciju.

Svejedno, Izraelci su već položili prve betonske ploče i elektronske vodove duž zelene linije, na sto kilometara dugom potezu od Salema ka Tel Avivu. Izraelskim dunđerima nije lako – prinuđeni su da nose puške, pancire i vojničke šlemove, s obzirom na to da se prva palestinska naselja nalaze na puškomet od "gradilišta". S najvećim entuzijazmom na posao gledaju izraelski obaveštajci i bezbednjaci. Tako general Jicak, komandant granične policije duž zelene linije, tvrdi da će nova ograda stoprocentno zaustaviti teroriste: "Ograda koju smo kompletriali 1994. godine duž pojasa Gaze već je dokazala svoju vrednost – nijedan bombaš samoubica nije došao s te strane. Iako u početku nećemo imati kompletnu ogradu duž čitave Zapadne obale, nju neće biti lako zaobići pošto naši vojnici prate sve pokrete iza zelene linije".

Tehnički gledano, ograda je zamišljena kao kombinacija mehaničkih prepreka i savremene elektronike. U svom većem delu, biće napravljena od bodljikave žice. Tamo gde se ograda nađe u dometu kalašnjikova i snajpera iz obližnjih palestinskih naselja, biće podignuti betonski zidovi. Na najkritičnijim mestima biće podignuta tri metra u visinu, elektrificirana i načičkana kamerama i senzorima osetljivim na pokret. Tamo gde bude potrebe, položaj granice će se tumačiti "fleksibilno". Pošto, recimo, izraelski general Šaul Mofaz ima kuću u naselju Kohav Jair, na samoj zelenoj liniji, granica će biti pomerena 500 metara u dubinu susednog palestinskog sela Falamah kako betonski zid ne bi bio podignut tačno ispred generalove kuće.

I dok umereni Palestinci na čelu s Arafatom gledaju na ovaj projekat kao na kršenje Sporazuma iz Osla koji garantuje slobodan protok ljudi i robe, radikalne organizacije poput Hamasa i Islamskog džihada trljaju ruke. Jedan od Hamasovih zvaničnika kaže da je ovo velika pobeda za Palestince: "Ko još priča o koegzistenciji? Niko! Izraelci su rešili da pobegnu iza svoje ograde. Ona neće sprečiti naše bombaše, ali će zato izbrisati poslednje tragove dobre volje između Palestinaca i Izraelaca".

ISTORIJA: Izuzev što je zasnovana na najsavremenijim naučno-tehnološkim dostignućima, izraelska unilateralna separacija od Palestinaca nije preterano originalna. Prvi materijalni tragovi ograđenih ljudskih zajednica potiču upravo s Bliskog istoka i stari su skoro deset milenijuma. Stari zavet pominje drevni grad Jerihon, iznad koga se dizala visoka stražarska kula, ograđena masivnim zidom i dubokim šancem. Vremenom su fortifikacije postajale jače i složenije, a graditeljski poduhvati sve monumentalniji. Gradnja Velikog kineskog zida počela je u sedmom veku p. n. e. da bi pet vekova kasnije zid dostigao dužinu od preko 5000 kilometara. Ova drevna brana civilizovane Kine od divljih severnih plemena restaurirana je u XIV veku, u vreme dinastije Ming, a radovi na dodatnih 1000 kilometara potrajali su duže od 200 godina. Rimski vladari, pre svih Trajan i Hadrijan, podigli su u I i II veku čitav sistem zidova i utvrđenih linija po obodu imperije koja se protezala sve do Hadrijanovog zida u Britaniji.

Prohujali su vekovi, drvo i kamen ustupili su mesto čeliku i betonu, ali je princip ostao isti. U nastojanju da drže Nemce na odstojanju, Francuzi su duž svoje istočne granice sazidali liniju Mažino, tehničko čudo dugo preko 900 kilometara koje se pružalo od Švajcarske do Ardena u Belgiji. Linija Mažino sastojala se od nebrojnih utvrđenih tačaka, bunkera i kupola s fiksnim ili pokretnim krovom. Ova uporišta, najčešće načinjena od betona ili uklesana u prirodni kamen, okružena bodljikavom žicom, minskim poljima i protivoklopnim zamkama, bila su povezana lavirintom tunela i internom železnicom. Svaka utvrđena tačka imala je jaka čelična vrata, podzemni izvor energije, filtere za vazduh, prostorije za odmor i spavanje. Maršal Peten imao je veliko poverenje u "filozofiju" linije Mažino tvrdeći da je "rizik minimalan, a komfor maksimalan". U maju 1940. nemački Blitzkrieg protutnjao je Belgijom i Holandijom tako da su se Nemci našli "iza leđa" linije Mažino a da je nigde nisu frontalno napali: najveći delovi ove monumentalne instalacije osvojeni su praktično bez ispaljenog metka. Nakon rata Peten je pogubljen, a francuski farmeri su od države otkupili velike delove linije Mažino kako bi u njenim mračnim podrumima i vlažnim lagumima gajili pečurke.

Nemci su krajem Drugog svetskog rata mnogo uložili u izgradnju linije Zigfrid koja je trebalo da zaštiti industrijsko srce Nemačke od invazije saveznika iz pravca Luksemburga, Holandije i Francuske. Strateški gledano, Zigfrid je bio bolje osmišljen od linije Mažino: zaobilaženje je bilo praktično nemoguće, a umesto jednog prstena odbrane postojala su dva, kombinovana s prirodnim preprekama kao što je reka Rajna. Saveznici su uspeli da naprave prvu brešu u oktobru 1944, ali su bukvalno ostali bez goriva tako da je Zigfrid opstao sve do marta 1945. Za razliku od linije Mažino, Zigfrid je pao tek pošto su obe strane prosule more krvi.

Treba pomenuti da je Hitler celog života sanjao da podigne "atlantski zid" od severne Norveške do Pirineja iza kojeg bi ostali Englezi i Amerikanci. Ova fantazija materijalizovana je samo u jednom svom delu, od Kalea do Šerbura u severnoj Francuskoj, prevashodno zahvaljujuću angažovanju maršala Ervina Romela. "Rat će biti dobijen ili izgubljen na ovim plažama", govorio je Romel, "imaćemo samo jednu šansu da zaustavimo neprijatelja, i to dok je u vodi i bori se da izađe na kopno." Ovaj odbrambeni pojas Nemci su izgrađivali zapanjujućom brzinom i upornošću, angažujući više od pola miliona radnika. Bunkeri su zidani uglavnom od betona, dok se čelik, kao deficitaran materijal, obezbeđivao "kanibalizovanjem" linije Mažino. U svom izgrađenom obliku, obalski front imao je preko 9000 bunkera, od kojih su neki imali zidove deblje od tri i po metara. Romel je lično dizajnirao zapreke na plažama i dublje u unutrašnjosti često crpeći inspiraciju iz srednjovekovnih udžbenika ratovanja. Tako su nikle piramide od betona, ježevi sačinjeni od tri železničke šine spojene pod pravim uglovima, betonski i čelični šiljci okrenuti ka moru na čijim se vrhovima nalazio eksploziv, višestruke prepone od bodljikave žice... Razbacano je na hiljade nagaznih mina, planski su poplavljena polja koja su s plaža vodila u unutrašnjost, a hoteli s pogledom na more pretvoreni su u mitraljeska i artiljerijska gnezda. Ipak, sve to nije bilo dovoljno – svanuo je 6. jun 1944. godine i saveznici su se uspešno iskrcali u Normandiji. "Najduži dan" odneo je brojne živote na obe strane, ali konačan ishod rata više nije dolazio u pitanje.

NOVE PODELE: Posleratna Evropa donela je nova savezništa i nove podele. Istok i Zapad međusobno su se odelili preprekama i zidovima koji su bili jednako opipljivi kao i Zigfrid ili linija Mažino. "Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, spuštena je gvozdena zavesa nad Evropom", govorio je ser Vinston Čerčil 1946. godine. Za razliku od zidova koji su u prošlosti podizani u odbrambene svrhe, gvozdena zavesa uglavnom je služila Istoku da spreči sopstvene građane u pokušaju da pobegnu na Zapad, naročito u podeljenom Berlinu, gde je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka odliv građana Nemačke Demokratske Republike poprimio masovne razmere (2000 ljudi nedeljno). Po prvi put u istoriji javila se realna opasnost da jedna država bude samoukinuta usled "manjka zainteresovanih", to jest, nedostatka podanika.

Granica između Istočnog i Zapadnog Berlina zatvorena je 13. avgusta 1961. godine. Operacija je osmišljena i izvedena u najvećoj konspiraciji, pod formalnim vođstvom Eriha Honekera, takoreći bez pisanih dokumenata. Ono što je u startu izgledalo kao malo jača seoska taraba vremenom se pretvorilo u zamršeni sistem zidova, prepreka, vatrenih tačaka i neprelaznih osmatračnica. Džon Kenedi je 1963. godine obišao zid, ali je njegovo čuveno Ich bin auch ein Berliner ostalo bez opipljivog efekta (izuzev moralnog). Skoro četvrt veka kasnije, 1987. godine, Berlin će posetiti još jedan američki predsednik: ovoga puta Ronald Regan uspeva da od Mihaila Gorbačova iznudi konkretne korake u pravcu rušenja zida. Od maja do septembra 1989. godine, na hiljade Istočnih Nemaca prebeglo je na Zapad koristeći liberalizaciju režima na mađarsko-austrijskoj granici. Početkom novembra izbijaju masovne demonstracije u Istočnom Berlinu, preko milion ljudi okupljeno je na Aleksanderplacu. Lišena podrške velikog brata s Istoka, istočnonemačka vlada doživela je kolaps, a 9. novembra 1989. ogromna masa ljudi i fizički je uništila najveći simbol hladnog rata, koji danas postoji samo u tragovima.

Berlinski zid formalno je predstavljao granicu između Istočne i Zapadne Nemačke, a u stvarnosti opipljivu granicu između dva poimanja života. Bio je dug 155 kilometara, od toga je 110 km otpadalo na državnu, a 45 km na gradsku granicu. Više od 35 km zida prolazilo je kroz urbane, gusto naseljene gradske teritorije. Zid je predstavljao i ozbiljnu fizičku prepreku, a ne samo literarni simbol u glavama podanika dvaju nepomirljivih sistema: više od dve trećine zida otpada na betonske ploče visoke preko tri metra, svaki drugi metar bio je ojačan bodljikavom žicom, zapreke za motorna vozila bile su postavljene na preko 100 km dužine, a kontaktna ograda (električna, osetljiva na dodir) u dužini od 120 km. Duž zida bile su postavljene 302 osmatračnice, 20 dobro naoružanih bunkera, kao i koridor s psima. I pored toga, zid je bio delimično porozan tako da je oko 5000 dovitljivih osoba uspelo da s Istoka prebegne na Zapad. Nisu svi bili te sreće: 3200 ih je tom prilikom uhapšeno, oko 200 ubijeno, a najmanje još toliko ranjeno.

JEDNA ODOLEVA: Jedna prepreka ipak odoleva vremenu: demilitarizovana zona (DMZ) između dve Koreje, postavljena duž 38. paralele, već gotovo pola veka predstavlja najbolje čuvanu veštačku granicu na svetu. DMZ je toliko temeljno očišćena od ljudskog prisustva da su se u njoj spontano obnovile mnoge životinjske vrste koje su bile na ivici istrebljenja, među njima i čuveni korejski tigar. S obe strane zone dugačke 250 i široke četiri kilometra načičkano je gotovo 2.000.000 vojnika spremnih da počnu treći svetski rat na najmanji povod: 1.000.000 na severu, 600.000 na jugu, plus 37.000 američkih vojnika. A da tenzija bude uvek na vrhuncu, staraju se majstori razglasa sa severa, koji s gigantskih zvučnika emituju "prigodne" marševe i političke govore, kad god na severu ima struje.

Na istom potezu Južnokorejci su napravili najveće minsko polje na svetu. Severnokorejci su poboli najveću dršku za zastavu, visoku preko 160 metara. Sama zastava dugačka je 30 metara i teška oko 300 kilograma. Ovde su podignute jedine dve vodene brane na svetu za ratne potrebe: južnokorejska brana je "defanzivna" jer je napravljena tako da zadrži poplavu koju bi Severnokorejci mogli da izazovu planskim rušenjem svoje "ofanzivne" brane. Rat između dve Koreje zapravo još uvek traje pošto zvanični mirovni sporazum nikada nije potpisan. Bude li jedan Severnokorejac prekoračio demilitarizovanu zonu, Amerika je, prema jednoj rezoluciji UN, automatski u ratu. Čak ni povremeni susreti delegacija dveju Koreja u Panmundžomu, jedinom mestu gde je moguće preći kroz DMZ, nisu bez provokacija: dugogodišnji sukob oko veličine zastavica na pregovaračkom stolu rešen je tako što su se Severnokorejci opredelili za dužu, a Južnokorejci za širu zastavu.

Ako se držimo istorijskih činjenica i za trenutak zaboravimo na Koreju kao na izuzetak koji potvrđuje pravilo, ispada da je svaki zid osuđen na propast. Biblija kaže, a ona nikad ne laže, da su neosvojive zidine Jerihona Izrailjci razrušili gromoglasnim duvanjem u trube. Varvari su na kraju opljačkali i zapalili Rim ne hajući previše za Hadrijanove i Trajanove fortifikacije. Čak je i Berlinski zid, mereno istorijskom skalom, potrajao tek jedan tren. Teško je zato verovati da će Izrael uspeti da viskom, špaktlom i mistrijom jednom za svagda reši svoje nesuglasice s Palestincima. Najjačim su se pokazale one građevine koje su bile sazdane u glavama ljudi, a i one su trajale samo dok se neki Đordano Bruno nije dosetio da iz njih izvuče prvu ciglu.

(Vreme #599)

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (I)