Dec 6, 2001

Bombardovanje u najboljoj nameri

Osećaš li taj miris? Napalm, sinko! Volim kad ujutru zamiriše napalm, ništa na svetu ne miriše tako... Znaš, jednom smo neko brdo bombardovali dvanaest sati. Kad je sve bilo gotovo, otišao sam gore. Ništa nismo našli, nikog od njih, nijedno telo. Taj miris, miris benzina, celo brdo... Mirisalo je na pobedu.

Pukovnik Kilgor, "Apokalipsa sad"

B-52 Stratofortress nastao je na osnovu dizajna koji je američkoj vojsci predložen početkom 1946. godine pod oznakom XB-52, sa šest elisnih motora i pravim krilom. Godinu dana kasnije prva informacija o tome da armija i Boing rade na dva eksperimentalna modela pojavljuje se u javnosti. U oktobru 1948. godine, glavni dizajner Boinga Ed Vels dobio je instrukcije da iz nacrta ukloni elise i napravi rešenje s mlaznim motorima. Naredni vikend Vels je proveo sa svojom ekipom u sobi jednog hotela u Dejtonu smišljajući superiorno oružje za predstojeće hladnoratovsko doba. Tadašnja američka vojna doktrina imala je tri uporišne tačke: odvraćanje od rata, rešavanje konflikata na način koji odgovara SAD i visok nivo strateške pripravnosti uz razumne troškove.

Kao rezultat nastao je projekat današnjeg B-52 sa osam mlaznih motora i visoko obešenim, pomalo "umornim" krilima koja skoro dotiču zemlju. Model napravljen od balze i prateći elaborat na 33 stranice dopao se generalima tako da je odobrena proizvodnja 13 komada.

Prvi bombarder B-52 našao se na pisti 29. novembra 1951. godine, tačno pre pola veka. Nikada nije poleteo jer je stradao tokom ispitivanja. Premijerni let obavljen je tek 15. aprila 1952, a prvi primerak sa tekuće trake, model A, pojavio se dve godine kasnije. Od 1955. godine armija koristi B-52 u strateške svrhe. Tokom narednih desetak godina B-52 je dobio bolje i jače motore, raznovrsnije i teže naoružanje, povećan mu je dolet i prepravljen je tako da može da leti na malim visinama (svega 60 metara) neopaženo prodirući duboko u neprijateljsku teritoriju. Tokom pedesetih B-52 je potukao brojne rekorde u raznim letačkim kategorijama. U današnje vreme B-52 je značajno modernizovan: može da nosi i do 20 krstarećih raketa, leti u svim vremenskim uslovima, opremljen je većim rezervoarima, savremenim radarima i ofanzivnom avionikom. Piloti su dobili GPS navigaciju, autopilote, IC-vizire i kamere za noćne akcije a razmišlja se i o novim motorima. B-52 je toliko puta menjan iz osnova da zli jezici kažu kako je to jedini avion koji je Boing bar tri puta iznova prodao svom klijentu, američkim vazdušnim snagama.

SMRTONOSNA DUGOVEČNOST: U pogonima u Sijetlu i Vičiti do kraja 1962. godine proizvedena su ukupno 744 ovakva bombardera od kojih je poslednjih stotinak iz serije H još u operativnoj upotrebi. Smatra se da je B-52 jedan od četiri najbolja aviona koja je Boing ikad napravio (uz bombarder iz Drugog svetskog rata B-29 i dva putnička aviona, 737 i 747).

Tajna dugovečnosti B-52 leži u raznovrsnosti naoružanja koje može da ponese i upotrebi u svim vremenskim uslovima širom planete. Zahvaljujući mogućnosti dolivanja goriva u letu, dolet bombardera ograničen je jedino materijalom od koga je napravljena posada. U početku, buff je bio korišćen kao interkontinentalni strateški bombarder opremljen raketama sa atomskim i hidrogenskim bojevim glavama. Bilo je to vreme hladnog rata, B-52 je bio jedna od njegovih "maskota" iako nije ispalio nijedan nuklearni projektil. Kako se menjala strateška situacija na planeti, tako su se za B-52 pronalazile nove namene: bombardovanje klasičnim, hemijskim i zapaljivim bombama, obaveštajne i patrolne misije, polaganje mina, transport naoružanja, borba protiv brodova, elektronsko ometanje ili puka demonstracija sile. Praktično da nema naoružanja koje B-52 ne može da ponese. Iako ubedljivo najstariji u američkoj vazdušnoj floti, dva puta stariji od proseka, B-52 je u ovom pogledu mnogo fleksibilniji od svojih mnogo ambicioznije zamišljenih naslednika (B-1 i B-2). Nije zato za čudo da B-52 ima osiguranu budućnost u američkim vazdušnim snagama bar do 2040. godine.

Razmere razaranja koje je B-52 proizvodio gde god bi se pojavio u akciji mogu se uporediti jedino sa učinkom atomskih bombi bačenih na Japan. B-52 je prvi put upotrebljen u Vijetnamu 17. juna 1965. godine. Tokom prvih sedam godina svog ratnog angažmana, do 1971. godine, buffovi su izveli oko 84.000 borbenih misija i prosuli oko 2.200.000 tona raznoraznih bombi (klasičnih, hemijskih, bioloških ili zapaljivih), da bi na vrhuncu rata (1968, 1969) izvodili i po 20.000 naleta godišnje. Poređenja radi, ukupna snaga dve atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki nije prelazila 35.000 tona TNT-a.

Svoju zastrašujuću snagu B-52 je naročito iskazivao tokom brojnih kampanji kada je vojska angažovala praktično sve što može da leti i pravi štetu. Prva takva kampanja Rolling Thunder trajala je pune tri godine (1965 – '68) i završena je sa oko 630.000 tona bombi bačenih na Severni Vijetnam. Usledile su jednako masivne operacije Arc Light i Linebacker I. Na meti su se, u početku, nalazili mostovi, magacini i rute za snabdevanje kojima su snage Severa transportovale velike količine municije i naoružanja, a kasnije i sve što se kreće. Iako američki veterani danas tvrde kako su buffovi "nemilosrdno lomili kičmu neprijatelju", strateški efekti bili su manji od očekivanih jer su žilavi Vijetnamci neumorno popravljali porušeno, ne obazirući se preterano na vlastite gubitke.

Kako je to izgledalo sa zemlje? "Bio je to apsolutni pakao", kaže Vijetnamac Nu Tang koji se tada borio protiv Amerikanaca i posle o tome napisao knjigu. "Kada sam prvi put osetio detonacije, mislio sam da sam se našao usred apokalipse. Delovi tela leteli su kroz vazduh kao konfete. Gledao sam kako ljudi oko mene gube razum, potpuno izbezumljeni od straha. Neki su doživeli nervni slom od koga se nikad nisu oporavili ili su, jednostavno, dezertirali, bežali u Kambodžu ili prešli na drugu stranu." Iza buffova ostajala je sablasna pustoš nalik na Mesečeve pejzaže, od velikih džungli ne bi ostao nijedan list, tu i tamo štrčala je tek po koja nagorela čačkalica, patrljak koji je podsećao na pređašnje stablo. Do savršenstva je razrađen sistem bombardovanja po "boksovima": da bi se "sterilisala" četvrtasta meta od oko tri kvadratna kilometra, recept je propisivao 6 buffova, svaki sa po 100 bombi od 250 kilograma.

KAMBODŽA, VIJETNAM, IRAK...: Bombardovanja Kambodže počela su marta 1969. sa ciljem da se unište tamošnje komunističke baze i linije za snabdevanje. Odluku o tome krišom su doneli Nikson i Kisindžer, tokom jednog doručka u Pentagonu. Operacija je, logično, nazvana Breakfast. Tokom narednih 14 meseci, Kambodžanci su 3630 puta bombardovani tepih-tehnikom, uglavnom u strogoj tajnosti, sve dok nije iskompletiran čitav operativni "jelovnik": Lunch, Snack, Dinner, Dessert, Supper... Strateški cilj nije postignut, ali je izginulo oko pola miliona Kambodžanaca, zemlja je potonula u anarhiju a princ Norodom Sihanuk je svrgnut s vlasti.

Krajem 1972. godine, u nastojanju da obezbedi bolju pregovaračku poziciju pred završetak rata, Ričard Nikson je predao celokupnu operativnu komandu generalu Ričardu Mureru, komandantu združenih vojnih snaga, naređujući da se rat dobije po svaku cenu. Tako je 18. decembra 1972. započela operacija Linebacker II. Tokom 11 dana buffovi i ostali bombarderi izveli su oko 3000 letova i bacili 40.000 tona eksploziva na strateške ciljeve iznad 20. paralele. Vijetnamske snage uspele su da obore 15 bombardera i zarobe 31 člana posade. Ova kampanja označila je i kraj američkog angažovanja u Vijetnamu. Nedugo pošto je B-52 bacio svoju poslednju bombu, Henri Kisindžer je 27. januara 1973. godine potpisao Pariski mirovni sporazum.

Tokom operacije Pustinjska oluja u Kuvajtu i Iraku B-52 je doživeo svoju "renesansu". Ponovo je primenjena vijetnamska tehnika tepih bombardovanja iako član 51 Ženevskih protokola zabranjuje slepo zasipanje teritorija bombama. Buffovi su izbacili oko 40 odsto ukupnog eksplozivnog materijala, od toga preko 60.000 klaster bombi. Bombardovanje je nazvano hirurškim, ali statistike govore suprotno: izbačeno je samo 7000 tona navođenih bombi i oko 82.000 tona onih "glupih", uglavnom na ćoravo i sa velikih visina, u "komadima" od 250 i 400 kilograma. Američki generali tvrde da drugog izbora nije ni bilo, pošto su ciljevi raštrkani i nemaju dovoljnu "gustinu". Naročito je stradao irački grad Basra koji su Amerikanci proglasili "zonom slobodnog gađanja", "legitimnim vojnim ciljem" i "gradom-kasarnom", iako je u njemu do pred rat živelo 800.000 civila. Razaranje grada imalo je biblijske proporcije. Los Angeles Times od 5. februara 1991. piše kako se Basra pretvorila u "paklenu mešavinu dima i vatre", da "u plamenu nestaju čitavi blokovi zgrada", da se od prašine "sunce ne vidi po nedelju dana", da su "ulice prepune leševa koje niko nema da pokupi" i da su "rupe od bombi velike kao fudbalska igrališta". Ovakvi krateri verovatno su nastajali od laserski navođenih bombi GBU-27 i GBU-28, teških 1000 i 2500 kilograma. Kada ni to nije bilo dovoljno, korišćene su bombe napunjene visoko zapaljivim etilen-oksidom (ove bombe u zoni rasprskavanja formiraju fini aerosol čija detonacija uništava praktično sve u krugu od oko 50 metara, apsorbujući sav raspoloživi kiseonik iz vazduha) ili bombe teške 7500 kilograma namenjene za uništavanje minskih polja čije "kolateralno dejstvo" kod čoveka izaziva prskanje bubnih opni i unutrašnjih organa. Oni koji su optuženi (do danas bez konkretnih dokaza) za posedovanje apstraktnog oružja za masovno uništenje postali su žrtva takvog istog oružja, samo vrlo realnog.

... SRBIJA, NAJZAD: Linija fronta bila je takođe "saturisana" ogromnom količinom bombi koje su buffovi sejali za sobom. Irački vojnici u pesku, odsečeni od centralne komande, dezorijentisani i prepušteni sami sebi bili su laka meta bez odbrane, i sasvim je moguće da su bombarderi, u ubilačkom transu, usmrtili više od 100.000 vojnika. Njihov tačan broj možda naslućuju jedino vozači buldožera koji su leševima napunili 49 masovnih grobnica. Irak je opominjući primer da B-52 ubija i godinama pošto eliminiše svoj primarni cilj (u skladu s geslom "bomba odmah – smrt malo posle"). Oni koji su nekako preživeli rat i zatekli se u razorenom Iraku, zemlji bez fabrika i sredstava za život, stradali su na kraju od bolesti ili gladi.

Nažalost, B-52 nije mimoišao ni nas. Prvo je upotrebljen kao "sredstvo za ubeđivanje", tokom pokušaja Ričarda Holbruka da Miloševića u poslednji čas privoli na sporazum iz Rambujea. Dok je početak bombardovanja visio u vazduhu a razgovori još bili u toku, eskadrile B-52 su vrlo upadljivo dislocirane iz svojih američkih baza i prebačene na britanske aerodrome, sa naređenjem da budu spremne za akciju u roku od par časova. Kada je 24. marta 1999. godine postalo jasno da su pregovori propali i da je rat počeo, prvi avioni koji su konkretno upotrebljeni bili su upravo buffovi. Poleteli su sa aerodroma u Ferfordu i na nas ispalili krstareće rakete a da nismo videli ni mi njih ni oni nas. Kasnije su korišćeni najčešće na Kosovu, "igrao" je uglavnom "irački repertoar", što znači da su nas gađali čime su stigli i kako su stigli.

Leteća "kaznena ekspedicija" bombardera B-52 trenutno uteruje pravdu u Avganistanu. Operacija teče glatko, jedini problem je nedostatak zvučnih, spektakularnih meta. O daljim planovima buffova zasad se ništa pouzdano ne zna, ali se sa imenima novih "domaćina" uveliko špekuliše.

Naravno, ko "radi" taj i greši, piloti B-52 nisu nikakav izuzetak. Stejsi Hausholder, jedan od bilota B-52, kaže: "Ako s neba na vas iznenada počnu da pljušte vatra i sumpor, možete se opkladiti da B-52 stoji iza toga." Ispod eufemizma "kolateralna šteta" kriju se desetine hiljada nedužnih ljudi čiji je jedini greh to što su se našli ispod buffa u pogrešno vreme. Brojne mirovne organizacije stavljaju B-52 na vrh liste oružja namenjenog slepom uništavanju. Istorija njegove upotrebe, smatraju mnogi, predstavlja neprekinuti lanac masovnih ratnih zločina. Bombardovanje delte Mekonga tokom vijetnamskog rata, jedne od najnaseljenijih svetskih regija, nesumnjivo spada u zločin takve vrste.

Pilote bombardera tradicionalno prati glas da o svojim žrtvama razmišljaju koliko i porno zvezde o moralu nakon pedeset snimljenih filmova. Nije zabeleženo da se neko od njih iskreno pokajao zbog onoga što je uradio – uvek postoji odgovorno lice koje će naći opravdanje bez obzira na količinu prolivene krvi. Sećate li se Džejmija Šeja kome je pripala neugodna dužnost da objasni grešku pilota koji je masakrirao izbegličku kolonu kod Uroševca? "Pilot je izbacio bombu u najboljoj nameri, kao što se to i očekuje od treniranog vojnika jedne demokratske zemlje."

"Bacanje bombi u najboljoj nameri", eto čime će se B-52 baviti i u narednih nekoliko decenija.

Druga strana slave

Na stotine buffova uništeno je u nesrećama, uglavnom u blizini matičnih aerodroma, tokom poletanja i sletanja. Najveći broj katastrofa zbio se u dve kalifornijske baze Castle i Beale. U nekim slučajevima piloti su sačuvali živu glavu samo zahvaljujući katapultirajućim sedištima. U većem broju slučajeva, međutim, piloti su bili otpisani zajedno sa avionom. Dešavalo se i da do udesa dođe iznad okeana, sasvim neočekivano, ili da avion naprasno nestane sa radara. Nekoliko "tvrđava" je i bukvalno "isparilo", ostaci letelica nikad nisu nađeni. Dva udesa su, međutim, mnogima ostala u sećanju...

Tokom pretakanja goriva u letu jedan B-52 opremljen sa četiri atomske bombe sudario se 17. januara 1966. (prema drugim izvorima – 19. januara) sa avionom-tankerom KC-135A i srušio u blizini španskog mesta Palomares. U naselju je izbila panika jer se pronela vest da je čitava okolina kontaminirana radioaktivnim materijalom. Kako bi smirio stanovništvo, Franko je na mesto nesreće poslao sekretara vlade i naredio mu da se demonstrativno okupa u lokalnom bazenu. Ne zna se da li je sekretar ovo preživeo ili ne. Mesto je na kraju ipak evakuisano a čitavo područje ubrzo je kupila američka vlada i ogradila ga jakom ogradom. Površinski sloj zemljišta je skinut i otpremljen u SAD na dekontaminaciju.

Drugi značajan incident desio se 21. januara (22. ili 24. po drugim izvorima) 1968. godine, oko deset kilometara od Tule na Grenlandu, kada je kokpit aviona zahvatio požar. Pilot je uspeo da se spusti na led, ali je letelica nakon jednog kilometra sankanja eksplodirala. U njoj su se nalazile četiri hidrogenske bombe, ukupne snage od oko milion tona TNT-a. Plutonijum iz detonatora teško je kontaminirao mesto koje su Eskimi decenijama koristili za ribolov. Upravo zahvaljujući prisebnosti jednog od domorodaca koji je pecao u blizini i pozvao pomoć, posada je spasena. Delovi bombi nađeni su vrlo brzo, ali sama nuklearna punjenja nisu – nestala su u dubokom moru ispod debelog sloja leda.

Premijera i repriza

U februaru 1991. godine, baš na vrhuncu operacije Pustinjska oluja, dvanaest teško natovarenih buffova poletelo je ka mestu Tadži, pedesetak kilometara severno od Bagdada. Na meti su se našla postrojenja u kojima su Iračani, prema američkim obaveštajnim podacima, proizvodili delove za dalekometne projektile i rakete. Za nekoliko sati tepih bombardovanja sa velike visine, u stilu velikih savezničkih akcija iznad nemačkih gradova s kraja Drugog svetskog rata, prosuto je oko 140 tona konvencionalnog eksplozivnog materijala, sve dok cilj nije zbrisan s lica zemlje. Bila je to "majka svih bombardovanja" kao poklon za Sadama Huseina koji je tek iščekivao "majku svih bitaka".

Rat se završio i postrojenje kraj Bagdada je ponovo podignuto i pušteno u rad. Nakon sedam godina izbila je nova iračko-američka kriza i avioni su ponovo poleteli, ovoga puta u sklopu operacije Pustinjska lisica. Cilj je bio isti, piloti su bili isti, buffovi takođe (doduše u nešto manjem broju), ali je naoružanje bilo savremenije. Stara epizoda je reprizirana s malim izmenama i identičnim rezultatom. Ovoga puta krstareće rakete obavile su posao sa sigurne distance.

Lična karta B-52

Osnovna namena: teški bombarder
Proizvođač: Boeing Military Airplane Co.
Pogon: osam Pratt & Whitney TF33-P-3/103 turbofan motora
Potisak: 60.000 daN
Dužina: 48,5 metara
Visina: 12,5 metara
Raspon krila: 56,4 metra
Maksimalna brzina: 1050 km/h (0,86 maha)
Plafon leta: 15.150 metara
Težina praznog aviona: 83 tone
Maksimalna težina: 220 tona
Dolet: 14.200 kilometara (bez dolivanja goriva)
Naoružanje
: oko 32 tone svih vrsta bombi, mina i projektila
Posada: komandir, pilot, radarista, navigator i elektroničar
Cena: 74 miliona dolara
Inventar: 85 u aktivnoj službi, 9 u rezervi

(Vreme #570)

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fob...