Feb 5, 2000

Kondorov let

Najčuveniji haker svih vremena Kevin Dejvid Mitnik, momak koji je provalio u stotinak vrhunski obezbeđenih kompjuterskih sistema i učinio štetu koja se procenjuje na oko 80 miliona dolara, pušten je na uslovnu slobodu nakon petogodišnjeg pritvora, u petak 21. januara. Uslovi njegovog oslobađanja vrlo su surovi. Izgleda da u naredne tri godine Mitnik neće smeti da koristi ništa složenije od pegle na ugalj. Najstrože mu je zabranjena upotreba kompjutera, modema, celularnih telefona i sličnih elektronskih igračaka pomoću kojih je svojevremeno harao internetom. Mitnik je tako ostao bez ikakve mogućnosti da nađe legalan posao dostojan jednog kompjuterskog genija. Nedostupan mu je čak i najtrivijalniji angažman u McDonaldsu pošto su i tamošnje registar-kase kompjuterizovane i umrežene.

Kevin Mitnik ima bogatu hakersko-kriminalnu anamnezu. Rođen je u neupadljivoj radničkoj porodici, a roditelji su mu se razveli kada je imao samo tri godine. Iako debeo i sramežljiv, Mitnik je demonstrirao svoju genijalnost “rasturajući sistem” još kao adolescent. Sa trinaest godina umeo je da jednu te istu autobusku kartu poništava bezbroj puta i tako se vozi za džabe. Sa “ozbiljnim poslovima” počeo je 1981. u Kaliforniji, kada je iz kompjutera firme Pacifik Bell ukrao silnu dokumentaciju i zaradio godinu dana policijskog nadzora. Šest godina kasnije izvršio je nekoliko kompjuterskih prevara. Na suđenju je proglašen krivim, ali se kazna svela na blago upozorenje: “Nemoj to više da nam radiš!” Mitnikove “nestašluke” na Mreži vlasti su tolerisale sve do 1989. godine. A onda je, koristeći nelegalnu elektronsku opremu, upao u kompjuter čuvenog Digitala i pokupio softver vredan milion dolara. Za kaznu je proveo godinu dana u zatvoru za ovisnike poluotvorenog tipa, družeći se sa ljudima koji pate od kompulzivnih psiholoških poremećaja. Sličan poduhvat ponovio je i 1992. godine, ali je ovoga puta žrtva bilo Ministarstvo motornih vozila. Optužnica za ovo delo još uvek se sastavlja. Nakon toga, izdržao je dve zatvorske kazne, od osam i četrnaest meseci, prvi put zbog ponovljenog posedovanja “nedozvoljenih uređaja” a drugi put zbog kršenja uslovnog otpusta.

RUGANJE SISTEMU: Za neke od svojih podviga Mitnik nikad nije kažnjen, uglavnom zbog nedostatka dokaza ili zbog rupa u neprilagođenom zakonodavstvu. Tako je 1982. godine provalio u NORAD, američku komandu za stratešku odbranu (ovaj događaj kasnije je inspirisao film War Games). Tokom osamdesetih demolirao je njujorški telefonski sistem i privremeno preuzeo kontrolu nad tri gradske centrale. Onda se okrenuo Kaliforniji, gde je nakratko potpuno paralisao međugradski telefonski saobraćaj. Pokušavao je i da se smiri, da nađe normalan posao i živi od dobre plate kao kompjuterski maher. Strast je ipak bila jača, pa je 1991. ponovo navalio na kompjutere starih mušterija iz Pacific Bella špijunirajući elektronsku poštu zaposlenih. Godinu dana kasnije, FBI konačno izdaje nalog za njegovo hapšenje, a Mitnik beži od kuće i prelazi u hajduke. Tako je postao prvi i (za sada) jedini haker čiji je lik osvanuo na poternicama Wanted by US Marshals.

U doba ilegale na internetu su ga znali pod pseudonimom Kondor, pozajmljenom od Roberta Redforda iz filma Tri Kondorova dana. Mitnikovi podvizi postaju sve češći, smeliji i komplikovaniji, a nakon njegovih sajber-orgija ojađeni su i giganti kao što su Motorola, Nokia, Fujitsu, Novell, NEC, Sun Microsystems, Colorado SuperNet, Univerzitet južne Kalifornije... Bio je nezaustavljiv, sve dok nije napravio ključnu grešku: upao je u kućni računar i pokrao podatke izvesnom Cutomi Šimomuri, vrhunskom ekspertu jedne superkompjuterske laboratorije u San Dijegu. Šimomura je bio toliko besan što se neko usudio da nasrne baš na njega, pa je FBI-u ponudio svoje usluge u hvatanju Mitnika. Nakon opštenacionalne potere, uz obilno korišćenje “poštenih” hakera, interneta, laptop-kompjutera, detektora poziva i lokatora mobilnih telefona, Mitnik je uhapšen u Severnoj Karolini, nakon dve i po godine vulgarnog izrugivanja sistemu. Šimomura nije bio gadljiv na slavu: nakon poduhvata napisao je knjigu Takedown, po kojoj se sada dovršava film.

Galerija slavnih

Kao jedinstven slučaj u analima američkog pravosuđa, Mitnik se u pritvoru bez kaucije, suđenja i presude nalazio od 1995. godine, često u društvu ovejanih kriminalaca i manijaka. Advokati su pokušavali da od suda izmole odobrenje i obezbede Mitniku kompjuter sa dokumentacijom vezanom za proces (1400 stranica optužbi, deset gigabajta elektronskih dokaza), ali je sudija dobijao napade histerije kad god bi u istoj rečenici čuo reči “Mitnik” i “kompjuter”. U tom periodu armija Mitnikovih obožavalaca počinila je silne nepodopštine na internetu preteći “smakom sveta” i “holokaustom” ukoliko njihov idol odmah ne bude pušten na slobodu. Pomenimo (nepotvrđeno) podmetanje “logičke bombe” u računare popularnog Yahooa, kao i upad na server Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija. A onda se početkom 1999. Mitnik nagodio sa sudijama i sklopio pogodbu koja mu je obezbedila izlazak na uslovnu slobodu kroz godinu dana.

KOMPJUTERSKI MOCART: Javnost je i dalje podeljena. Oni koji su Mitnika hvatali, sudili mu ili trpeli štetu zbog njegovih “nestašluka” tvrde da on nije nikakava cvećka: “Mitnik je opasnost za društvo, kriminalac bez ikakve samokontrole koji je na tuđe kompjutere nasrtao kao divljak. Bežao je od zakona, lažno se predstavljao i, na kraju, dobio šta je i tražio.” Po drugima, “vlast je paranoidna”. Mnoge ubice i despoti patili su manje od Mitnika. On se od svog “rekreativnog hakeraja” nije obogatio, niti je postao lopov ili terorista. Banke ga nisu zanimale. Smatraju ga običnim radoznalim momkom koji voli tehnologiju a ne uništava je. Za sada je Mitnik čvrsto rešen da se resocijalizuje i dovrši svoje akademsko obrazovanje. Pošto se kompjuteri danas ne koriste još jedino u vrtićima, ostaje da se vidi za kakvu će se školu opredeliti.

Ukoliko se, pak, ovaj kompjuterski “Mocart” lati starog “klavira”, danas će mu biti mnogo teže da ponovi svoje nezaboravne podvige jer su i momci zaduženi za sigurnost kompjuterskih sistema postali jako oštroumni. Farmeri i glodari danas prave veću štetu računarskim mrežama nego hakeri. Jedan seljak iz Nju Džersija je 1995. svojim bagerom precvikao optički kabl i tako ostavio bez telefona 60% Njujorka, bostonski i vašingtonski aerodrom. Računari kompanija iz Silikonske doline izdržavaju godišnje na desetine hiljada hakerskih napada, ali ih je 1996. sve zajedno sa Interneta izbacio pacov koji je pregrizao magistralnu žicu. Iako se tu i tamo pojavi neka hakerska grupa koja tvrdi da “za pola sata ima da blokira pristup internetu u celoj Americi”, mnogo više istine ima u rezigniranim rečima jednog zagriženog Mitnikovog sledbenika: “Dao bih litar krvi, samo da mogu da živim u ranim osamdesetim godinama sa znanjem koje danas imam”.

Džon Drejper, ili Kapetan Kranč: Živa legenda iz ranih sedamdesetih koje će se (ne)rado sećati mnoge telefonske kompanije. Aktivan još od rane mladosti, posvetio se izučavanju telefonskih govornica pokušavajući da natera aparat da mu vrati ubačene novčiće (nakon obavljenog razgovora, naravno). Svetsku slavu stekao je koristeći običnu pištaljku od plastike, jednu od onih koje Kelogs stavlja kao dečiji poklon u kutije kukuruznih pahuljica. Kapetan Kranč je utvrdio da ako u pištaljku dune u pravom trenutku, zvuk od 2600 herca omogućava besplatno telefoniranje, čak i na drugi kontinent. Izgleda da je Drejper u pištaljku duvao češće nego Armstrong u svoju trubu, zbog čega je na kraju i uhapšen.

Kevin Paulsen ili Dark Dante: Proslavio se 1990. godine učešćem u jednom nadmetanju na lokalnoj radio-stanici. Kako bi bio siguran da će upravo on osvojiti nagradu rezervisanu za 102. slušaoca koji se javi u program, upao je u sistem telefonske kompanije i preuzeo kontrolu nad svim telefonskim linijama radio-stanice. Kada je 101. slušalac prekinuo vezu, Paulsen je blokirao naredne pozive... za sve, osim za sebe. Tako je osvojio zasluženu nagradu za koju se vredelo pomučiti (porše!). Telefonske kompanije bila su njegova opsesija: osim što je neprestano zaskakivao njihov kompjuterski sistem, voleo je, sporta radi, da upada i u njihove kamionete koristeći klasičan provalnički alat. Međutim, osuđen je za mnogo krupniju stvar – pokušaj krađe spiska tajnih operacija iz kompjutera FBI-a i krađu vojnih dokumenata.

Vladimir Levin: Diplomac Tehnološkog univerziteta u Sankt Peterburgu, vođa autentično ruskog hakerskog ganga svetske reputacije. Koristeći kompjuter na poslu, istresao je deset miliona dolara sa računa Citibanka. Uhapsio ga je Interpol na aerodromu Hitrou, 1995. godine.

Fajber Optik (optičko vlakno) ili Mark Abene: Osnivač hakerske grupe Majstori prevare inspirisao je i ohrabrio na stotine mladih Amerikanaca da “izučavaju” tajne funkcionisanja nacionalne telefonije. Vlasti nisu imale mnogo razumevanja za njegov “pedagoški” rad, pa su ga poslale u zatvor na godinu dana. Kazni je verovatno doprineo i globalni raspad nacionalnog telefonskog sistema, baš na dan Martina Lutera. Po isteku kazne postao je pravi sajberpank-heroj: na prigodnoj proslavi u elitnom “Menhetn klubu” dočekale su ga stotine obožavalaca, uglavnom hakera i kompjuterskih zamlata. Odmah potom štampa ga je proglasila za jednog od sto najpametnijih Njujorčana.

Jon Johansen: Norveški tinejdžer koji je demontirao godinama osmišljavan sistem zaštite audio- i video-zapisa na DVD diskovima. Johansenov program (DeCSS), publikovan i na Internetu, omogućava čak i laiku da sa DVD diskova skida digitalne kopije najnovijih filmskih hitova koje su potpuno identične originalu. Ranije je monopol na programe za reprodukciju filmova imala industrija zabave i popularne elektronike, koja je u strahu od piraterije pod vrlo oštrim uslovima izdavala licence probranim softverskim kućama. Johansen je, kako sam kaže, bio iznerviran činjenicom da za njegov Linux još nije napisan program za reprodukciju DVD filmova pa je odlučio da ga sam napravi, prethodno rasturivši složeni sistem šifrovanja video-zapisa. Sudeći po imenima kompanija koje su podnele tužbu protiv njega (Sony, Universal, MGM, Warner Bros), izgleda da se Johansenu u ovom sudaru Davida i Golijata ne piše dobro.

Pomenimo na kraju i jednog dečka koji obećava, sa prostora bivše Jugoslavije. Petnaestogodišnji Zadranin Vice Mišković (poznat kao Intruder) pokušao je 1995. godine da uskoči u računare američke vazduhoplovne baze na Guamu, tek da vidi “može li on to”. Može.

Prvi virus

U novembru 1988. godine jedan student kompjuterskih nauka sa Kornel univerziteta, Robert Moris, piše eksperimentalni program “crv” (worm), koji je u stanju da se samorazmnožava i širi preko interneta koristeći manjkavosti u Unix programima za razmenu elektronske pošte. Kako bi prikrio svoj pravi identitet, Moris je “ubrizgao” crva u mrežu koristeći računare MIT-a. Na svoje zaprepašćenje, Moris je ubrzo utvrdio da ni njegov program nije savršen – umnožavao se i širio brzinom mnogo većom od očekivane. Usled tako nastalog preopterećenja, mnogi računari u susedstvu su se jednostavno zablokirali ili postali “katatonični”. Kada je video šta se dešava, uspaničeni Moris je nazvao prijatelja sa Harvarda pokušavajući da nađe rešenje. Ubrzo su poslali anonimnu poruku savetujući ostale kako da osujete replikaciju i propagaciju crva kroz mrežu. Nažalost, kompjuterske veze su u tom trenutku već bile zagušene Morisovim programom, tako da se poruka do publike probila prekasno.

Nakon dvanaest sati, momci sa Berklija su uspeli, nezavisno od Morisa, da naprave efikasan recept kojim bi se širenje crva moglo zaustaviti. Stanje je počelo da se normalizuje tek kroz nekoliko dana, pošto uputstva zbog zagušenih veza nisu mogla da prodru do hiljada korisnika koji su do tada već ispali iz sistema. Fokus javnosti postepeno se okretao ka onome ko je sve to zakuvao. Ime Roberta Morisa pojavilo se u “Njujork tajmsu” i pre nego što je istraga okončana. Moris je, konačno, optužen za “zloupotrebu i prevaru upotrebom kompjutera” i osuđen na tri godine policijskog nadzora (sa troškovima), 400 sati komunalne službe i 10.000 dolara kazne. Sud je, ipak, bio milostiv: Moris je za samo jednu noć svojim galopirajući “crvom” iz sistema izbacio na hiljade vojnih, univerzitetskih i vladinih kompjutera, pri čemu su troškovi “oporavka” iznosili od 200 do 50.000 dolara po računaru.

(Vreme #474)

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fob...