U silaznoj putanji

“Sa bolom u duši napuštamo deo Rusije koji smo izgradili na nebu a da ne vidimo šta bismo sledeće mogli da napravimo”, poručio je u televizijskom obraćanju sa visine od oko 400 kilometara Viktor Afanasjev, zapovednik poslednje, 27. posade orbitalne stanice Mir. Nekoliko minuta kasnije, Afanasjev je u društvu kolega, Sergeja Avdejeva i Francuza Žan-Pola, prešao u kapsulu Sojuza koja će ih vratiti kući, a zatim je, setno mašući rukom kao da poručuje “zbogom”, zapečatio vrata ispražnjene stanice. Tročlana ekipa okončala je svoju misiju mekim spuštanjem u pustu kazahstansku stepu, 28. avgusta 1999.

ADIO: Odmah nakon prizemljenja, kontrola leta isključila je najveći deo opreme na Miru. Uspavan je i centralni kompjuter zadužen da solarne panele koji generišu električnu energiju drži stalno okrenutim prema suncu. Pošto je upravljanje stanicom povereno autopilotu, ugašena je i klimatizacija. Broj dnevnih kontrola ispravnosti smanjen je sa šesnaest na samo dve. Tokom narednih šest meseci hibernirani Mir će izgubiti nekih 40 kilometara visine. U februaru ili martu naredne godine, tamo će se, jašući na još jednom Sojuzu, vratiti “terminatori”, momci čiji će jedini zadatak biti da sa letelice pokupe najvredniju opremu i rezultate naučnih eksperimenata, a zatim da kontrolisano unište ostatak stanice. Potisak potreban za dalje smanjenje visine obezbediće automatizovani teretni brod Progres. Kada se čitav kompleks spusti na oko dvesta kilometara, a posada napusti stanicu, teretnjak će snažnim trzajem dodatno ukočiti Mir i tako ga gurnuti u gušće slojeve atmosfere. Čitava grdosija verovatno će sagoreti u komadu, uz minimalne šanse da neko veće parče pljusne u vode Tihog okeana.

Treba li toliko tugovati nad ostacima jedne orbitalne stanice koja je višestruko nadmašila svoj deklarisani radni vek? Početak je bio skroman, bez mnogo pompe. Prvi modul stanice čije ime u sebi nosi i trunčicu aktuelne hladnoratovske ironije lansiran je iz Bajkonura (tada u SSSR-u, danas u Kazahstanu) 19. februara 1986. a da niko od odgovornih nije bio siguran da će stanica preživeti prvih nekoliko godina. Poletanje je obavljeno samo tri nedelje nakon što je eksplodirao američki šatl Čelindžer usmrtivši sedmoro astronauta, među njima i jednu učiteljicu na očigled svojih đaka. Prva ruska posada odnela je slike poginulih na Mir, želeći da se ovi hrabri ljudi, makar posthumno i simbolično, ipak dočepaju kosmosa. U to vreme, američka štampa tvrdi da Sovjeti, sa svojom grandioznom stanicom u orbiti, ponovo imaju prednost od deset godina u kosmičkoj trci. I zaista, Mir se bar u prvih nekoliko godina mogao porediti jedino sa samim sobom. Obavljeni su nebrojeni eksperimenti, a ljudske mogućnosti testirane su do krajnjih granica. Valerij Poljakov boravio je na Miru neverovatnih 439 dana, dok je Jelena Kondakova sa 169 dana postavila novi rekord za žene.

NERED I KRŠ: Prvi znaci zamora materijala pojavili su se uporedo sa raspadom SSSR-a i propadanjem ruske ekonomije: izolacija je u krpama otpadala sa kablova, kratki spojevi postali su svakodnevni, a kompjuter je “posenilio”. Para za popravke bilo je sve manje, a glasova koji su tvrdili kako je bolje nahraniti stotinu siromašnih nego dva-tri dokona astronauta bilo je sve više. Nakon trinaest i po godina eksploatacije, 77.000 orbita i više od stotinu posetilaca, Mir se pretvorio u olupinu veličine fudbalskog igrališta, sačinjenu od 130 tona korodiranog aluminijuma, zamršenih creva i prevaziđene tehnologije. Prvi Amerikanci koji su posetili Mir kažu da su, umesto prostranih, sređenih i sterilnih odaja, nalik na one iz Kjubrikove Odiseje, zatekli neopisiv nered i krš. U februaru 1997. na stanici je izbio požar da bi u junu iste godine spektakularni karambol sa Progresom izazvao teška oštećenja koja su sanirana mesecima. Obe kapitalne havarije stanica je nekako preživela, kao što je stoički podnela povremene hirove ćudljivog brodskog kompjutera i još 1600 manjih i većih kvarova. Reklo bi se da je konstrukcija Mira u sebi sačuvala ponešto od karaktera epske ruske duše, a naročito sposobnost da se pati i u patnji istrajava. Mnogi će zato reći da je izdržljivost, zapravo, najveći ako ne i jedini kvalitet Mira.Vremenom je Mir postao simbol ruske neupotrebljive tehnike i škart-proizvodnje, naročito na zapadu. Ni naučni dometi Mira nisu bili bogzna kakvi. Od bezbrojnih eksperimenata izvedenih u bestežinskom stanju običan svet nije video mnogo vajde. Rusi jednostavno još nisu naučili kako da komercijalizuju rezultate kosmičkih istraživanja na američki način.

Hronična besparica, nedostatak vizije i velikih poduhvata konačno su učinili svoje. Posrnula ruska privreda više nije mogla da izdavaja 250 miliona dolara godišnje kako bi najveća svetska orbitalna stanica ostala u životu. Iako ovaj iznos ne dostiže ni polovinu troškova leta jednog američkog šatla, u ruskom budžetu nema para ni za mnogo urgentnije državne potrebe. Da nije bilo astronauta iz bogatih zapadnih zemljama koji su svoj boravak na Miru debelo plaćali, kraj bi se desio mnogo ranije. Od 103 astronauta koji su boravili na stanici, samo je 41 Rus. Uz Francuze i Nemce, tu su još i sedam Amerikanaca, jedan engleski poslastičar i japanski novinar čija je redakcija platila 12 miliona dolara na ime “putnih troškova” do stanice i nazad.

A ŠTA SADA: Kada je NASA promovisala projekat nove međunarodne orbitalne stanice u čijoj izgradnji treba da učestvuje 16 najrazvijenijih država, svi su polako počeli da dižu ruke od Mira, pa i ruska vlada. Sudbina “ukletog” broda sada se nalazi u rukama entuzijasta, uglavnom bivših astronauta i zagriženih komunista koji ne mogu da se pomire sa propadanjem jednog od poslednjih simbola moći i veličine pokojnog SSSR-a. Vitalij Sevastijanov, nekad astronaut a danas komunistički deputat, kaže da Mir mora da bude sačuvan: “Gore se nalazi 12 tona naučne opreme koja se ne može tek tako odbaciti. Reč je o svemirskoj stanici sagrađenoj u doba SSSR-a koja nastavlja da radi i posle propasti države. Red je da spasemo poslednji simbol onoga što smo nekad mogli da napravimo.” Zato je Sevastijanov okupio jednu grupu entuzijasta i osnovao dobrotvorni fond čiji je zadatak da hitno prikupi bar 20 miliona dolara pomoću kojih bi se “penzionisanje” Mira odložilo za izvesno vreme. Dobrodošli su svi oni koji žele da iz džepova istresu koji dolar ili rublju, čak i bivši “klasni neprijatelji” svih boja. Tračak nade ukazao se pojavom jednog britanskog preduzetnika koji se, navodno, obogatio na deponijama smeća i reciklaži gradskog otpada. “Gospodin Đubretar”, kako ga je od milošte prozvala ruska štampa, ponudio je da plati 100 miliona dolara u zamenu za nedelju dana boravka na Miru. Ponuda je oberučke prihvaćena i Britanac se ubrzo obreo u Zvezdanom gradu, predano trenirajući za astronauta. Nažalost, ispostavilo se da je “Gospodin Đubretar” prevarant ekstraklase, sa podebelim policijskim dosijeom u Pitsburgu i Ohaju. Na kraju je uspeo da utekne iz astro-grada, uz potvrdu da je nesposoban za astronauta, ostavljajući za sobom gomilu neplaćenih računa.

Na strance, dakle, više niko ne računa. Ako se zna da svaki treći Rus živi ispod granice siromaštva, očigledno je da su perspektive mračne. Sevastijanov, međutim, ipak veruje u čudo. Ako para ne bude bilo, pokušaće se sa privatizacijom i prodajom deonica državne kompanije Energija, formalnog vlasnika Mira. Ako ni to ne uspe, ostaje nada da će na decembarskim parlamentarnim izborima pobediti “patriotske snage” koje će umeti da cene istorijske vrednosti i neprolazne veličine.

NOVA ROLA: U međuvremenu, Rusima preostaje da se posvete ulozi koja im je dodeljena u izgradnji nove, međunarodne svemirske stanice. Kako kaže Danijel Goldin, administrator NASA-e, reč je o “najvećem graditeljskom poduhvatu još od vremena egipatskih piramida”, vrednom preko 120 milijardi dolara. Kada 2002. godine nakon 40 lansiranja iz Azije i Amerike izgradnja bude završena, stanica će biti dugačka preko 180 metara i teška preko 470 tona, sa životnim i radnim prostorom za sedam osoba.

Bude li dovoljno mudrosti i preduzetničkog duha, Rusi bi mogli da solidno naplate svoje profesionalne usluge: tu su pouzdani raketni nosači, efikasni Sojuzi i Progresi, prekaljeni astronauti sa silnim godinama provedenim u kosmosu, iskusni timovi inženjera i kontrolora leta. Prvi modul Zarja lansiran u novembru prošle godine, napravljen je zahvaljujući američkoj uplati od 250 miliona dolara, dok je lansiranje sledećeg (Zvezda), posle bezbrojnih odlaganja, zakazano za novembar. U ovom trenutku ugovorena je prodaja ruske kosmičke tehnike za još 150 miliona dolara. Domaća javnost i pored toga ne pokazuje mnogo entuzijazma za ovaj poduhvat. Američki potpredsednik Al Gor svojevremeno je uložio veliki napor da tadašnjeg ruskog premijera Viktora Černomirdina ubedi da se okane vremešnog Mira i posveti međunarodnoj stanici. Uprkos tome, list “Sevodnja” priznaje da nova, četiri puta veća stanica nikad neće moći da raspali narodnu maštu onako kako je to činio Mir: “Bude li Mir oboren, mi ćemo izgubiti svoju nezavisnost u kosmosu. Umesto autentično ruskog kosmičkog programa, dobićemo međunarodnu stanicu na kojoj Amerikanci sviraju prvu violinu. A to znači da ćemo postati obični gosti u jednom ogromnom soliteru koji ćemo morati da delimo sa susedima, sviđalo se to nama ili ne.”

Jedna astronautska priča

U avgustu 1991, samo dvanaest dana pre nego što je Sergej Krikaljev trebalo da se vrati kući posle četvoromesečnog boravka na Miru, sovjetski čvrstorukaši izveli su neuspešan državni udar. Sred čitavog meteža koji je vladao u državi, Krikaljev je morao da provede u orbiti dodatnih šest meseci. Kada se u martu 1992. konačno spustio u Kazahstan, SSSR više nije postojao. Njegov rodni Lenjingrad sada se zove Sankt Peterburg. Nekada značajnu astronautsku platu u međuvremenu je pojela inflacija, tako da je Krikaljev, boraveći u kosmosu, postao puki siromah. U Zvezdanom gradu zatekao je očajne kolege. “Bolje da se nisi ni vraćao”, govorili su mu, “na Miru je mnogo bolje nego ovde.” Mnogi su ostali bez posla, a srećnici koji su sačuvali nameštenja zarađivali su manje od 200 dolara mesečno. I pored svega, Krikaljev nije dozvolio da ga ponesu emocije. “Mir mi mnogo znači”, kaže on, “ali sada je vreme da mu se kaže 'zbogom'. Počinje nova era.”

U decembru 1998. Krikaljev je, kao član prve američko-ruske posade, šatlom Endevor stigao na međunarodnu orbitalnu stanicu. Povratak na Zemlju, zakazan je za januar 2000. Naravno, pod uslovom da u međuvremenu opet nešto ne iskrsne.

(Vreme #453)

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (I)

Elektronsko-ekonomski aušvic