U oku bika

Ko bi se toga još sećao? Čitavih 25 godina nakon lansiranja, Pionir 10 i dalje šalje signale kojima poručuje da njegova misija još nije okončana. Ova mala kosmička sonda ušla je u istoriju kao prva kojoj je pošlo za rukom da napusti Sunčev sistem ostavljajući za sobom i poslednju poznatu planetu i tako krene putem kojim još niko nije išao (sa izuzetkom kapetana Kirka i njegovog Enterprajza, naravno).

BLISKI SUSRET: Pionir 10, prečnika oko tri metra i težak 258 kg, ustremio se ka zvezdama tokom jedne olujne noći 2. marta 1972. godine, sa kosmodroma u Kejp Kenediju, vođen sigurnom rukom tzv. Luisovog inženjerskog tima koji je tih godina obavio nebrojena uspešna lansiranja “svega i svačega”. Kao raketni nosač upotrebljena je, prvi put, trostepena raketa Atlas Kentaur sa oko 200 tona kombinovanog potiska u prvom i 7 tona potiska u poslednjem stepenu. Ova moćna mašina ispalila je sondu u kosmos rekordnom brzinom od čitavih 52.000 km/h. Zahvaljujući ovakvom superiornom startu, Pionir je nakon svega 11 sati “fijuknuo” pored Meseca, a za samo 12 nedelja presekao Marsovu orbitu naciljavši Jupiter kao sledeću metu. Između ove džinovske planete i Marsa prostire se pojas asteroida širok oko 80 miliona kilometara, sačinjen od manjih ili većih stena uglavnom nepravilnog oblika. Neke od njih jedva da su veće od klikera, ali ima i onih koje se po veličini mogu uporediti sa Aljaskom. Zbog velike brzine sonde, sudar sa svakom česticom većom od milimetra mogao je da ima fatalne posledice. Nikakvih iskustava u tom pogledu nije bilo, nijedna kosmička letelica nije tuda ranije prošla. Mnogi astronomi pesimistički su smatrali da Pionir 10 ima male šanse da se kroz ovu “kamenu mećavu” provuče neoštećen, ali je karambol izbegnut i sonda se, kao prva u istoriji, našla pred kapijom Jupitera 3. decembra 1973. Privučena gravitacionim poljem planete i dodatno ubrzana tzv. efektom praćke, sonda je dostigla fantastičnih 130.000km/h i proletela tik iznad gornjih slojeva oblaka. Toga dana svih deset instrumenata na sondi funkcionisalo je skoro savršeno: pribavljene su prve fotografije Jupitera izbliza, locirano je magnetno polje i utvrđeno da se planeta sastoji uglavnom od tečnosti. I pre se znalo da Jupiter ima snažne radijacione pojaseve, ali niko nije mogao da oceni njihovu stvarnu jačinu. Intenzivno zračenje privremeno je zbunilo glavni kompjuter pa su neke od najvrednijih fotografija napravljenih iz najveće blizine izgubljene.

Randevu sa Jupiterom okončan je u novogodišnjoj noći 1973. godine, kada je sa daljine od 16 miliona kilometara emitovana poslednja razgovetna slika. Počeo je dug i samotan put Pionira 10 kroz prazan prostor u nepoznato. Usput su ispitivani efekti sunčevog zračenja u dubokom kosmosu, kao i količina i energetski spektar čestica koje u Sunčev sistem dopiru iz susednih delova Mlečnog puta. Za sve to vreme Pionir 10 je gutao milione kilometara pred sobom i išao, poput onog ružičastog Durasel-zeke, sve dalje, i dalje, i dalje... sve dok juna 1983. nije presekao orbitu Neptuna, a zatim, aprila 1990, i orbitu Plutona, i tako postao prvi proizvod ljudskih ruku koji je napustio Sunčev sistem. Teško je i pojmiti rastojanje na kome se Pionir trenutno nalazi od Zemlje. Astronomi bi rekli da se sonda trenutno probija kroz Kuiperov pojas, nekih deset milijardi kilometara daleko od nas. Čak i radio-signalu (čija je brzina apsolutni limit u kosmosu) treba oko deset sati da iz te bestragije dopre ovamo. Za ovu letelicu, Sunce je samo jedna od mnogih svetlih tačkica na ledenom, mračnom nebu.

PORUKA: Iduća stanica Pionira 10 je, najverovatnije, Aldebaran, crvena zvezda u oku Bika, sjajnog sazvežđa udaljenog 68 svetlosnih godina od Zemlje (1 svetlosna godina = 9. 500 milijardi kilometara). Ne bi li se hipotetičnim žiteljima tog dalekog sveta dostavila kakva-takva informacija o nama, na karoseriju sonde prikačena je zlatna pločica formata 15x22cm, na kojoj su naslikani po jedan muški i ženski primerak ljudskog roda. U znak dobre volje, goli muškarac ima podignutu desnu ruku, a gola žena nema ništa, tj. samo pleni svojim putenim oblinama. Idealne proporcije utvrđene su statistički, primenom kompjutera. Na pločici su skicirane konture letelice i prikazan naš Sunčev sistem, a tu je i molekul vodonika, najprostiji u prirodi. Ostale crtice i štraftice namenjene su intelektualno obdarenijim vanzemaljcima, a ni zemljani se sa tim ne bi lako snašli. Čitava ideja potekla je od velikog kosmičkog entuzijaste Karla Sagana, a crtež je napravila njegova supruga Linda Salcman.

U trenutku lansiranja Pionira 10, energiju potrebnu za funkcionisanje sonde davala su četiri radioizotopska termoelektrična generatora, od po 155W svaki. U vreme prolasaka pored Jupitera, ukupna generisana snaga pala je na samo 140W, da bi se ovih dana opasno približila granici od 100W ispod koje je svaka komunikacija sa sondom nemoguća. Iako će generatori delimično funkcionisati bar još nekoliko stotina godina, misija Pionira 10 oficijelno je okončana 19. marta 1997. godine. To ne znači da se NASA unapred odrekla svojeg “čeda” koje još uvek pokazuje znake vitalnosti. Transmisije sa Pionira 10 biće i dalje korišćene za trening osoblja zaduženog za praćenje objekata u dubokom svemiru. Nažalost, signal sa udaljene sonde je sve slabiji i slabiji tako da će svaki kontakt, čak i pomoću najosetljivijih prijemnika, postati nemoguć najkasnije za godinu dana. Ovakva završnica rastužuje one koji su učestvovali u konstruisanju i pripremi Pionira 10 za let. Tako, na primer, Jan Anderson iz JPL laboratorija, u vreme lansiranja tek jedan od angažovanih inženjera, kaže da se oseća kao da gubi nekog dragog starog prijatelja: “Meni je Pionir 10 napravio karijeru... Biće mi teško da se pomirim s tim da je konačno iščezao iz mog života”. Sa svojim mezimcem Anderson se poslednji put “čuo” 30. novembra ove godine koristeći antenu prečnika 70 metara. “Rekao bih da je Pionir 10 još uvek prilično zdrav”, optimistički kaže on, “ali je generator toliko slab da više ne može da prenese podatke sa instrumenata”.

VEČNOST: Bilo je slavnih prethodnika i još slavnijih naslednika u lancu od osam uspešnih letelica. Sonde Pionir 6-9, lansirane sredinom šezdesetih, i dalje se povremeno oglašavaju radio-signalima i reaguju na komande sa Zemlje, decenijama nakon što su okončale svoju osnovnu misiju. Poslednja letelica iz ove serije (Pionir 11), lansirana 5. aprila 1973, obišla je Jupiter, snimila famoznu crvenu mrlju i premerila satelit Kalisto, a onda izvela prvi uspešan susret sa Saturnom, septembra 1979. Generator se ugasio, a letelica otkazala tek krajem 1995, nakon više od šest milijardi pređenih kilometara. Ipak, ništa nije moglo da se primakne slavi Pionira 10. Od vremena njegovog lansiranja svašta se dešavalo: Gorbačov je dokusurio SSSR, u Beloj kući je sedelo šest američkih predsednika, Zvezda je osvojila Kup šampiona, raspala se SFRJ, Arkan je diplomirao na trenerskoj školi, a onaj simpatični Durasel-zeka je crko (prilikom snimanja zadnjeg reklamnog spota okrenuli su mu bateriju naopačke). Samo Pionir 10 i dalje radi jedno te isto, prevaljujući pola miliona kilometara dnevno i emitujući jedinu poruku za koju još ima snage: “Ja sam O.K!” Kakvu će sudbinu doživeti zlatna pločica koju sonda nosi vanzemaljcima teško da ćemo ikad saznati. Karl Sagan je nedavno preminuo, a sve mi se čini da ni mi ostali nećemo dočekati prve vesti sa Aldebarana. Tajna uspeha je u strpljenju i istrajnom čekanju Pionir 10 će tamo stići kroz dva miliona godina. Spram večnosti, to je tek treptaj oka.

Korak u nepoznato

U vreme kada je zamišljena serija kosmičkih letelica “Pionir” (početak 1958. godine) kosmička era je tek započela. Sovjeti su lansirali dva Sputnjika, Amerikanci su u orbitu oko Zemlje poslali Eksplorer i to je sve. Šta se krije u dubokom kosmičkom prostoru do koga prvi veštački Zemljini sateliti nisu mogli da dosegnu moglo se samo naslutiti. Prvih nekoliko “Pionira” trebalo je da naprave iskorak u pravcu Meseca, ali je uspeh bio polovičan. Pionir 1 lansiran oktobra 1958. prešao je oko 120.000 kilometara, a onda se sunovratio na Zemlju. Bolje sreće nije bio ni Pionir 2, novembra 1958, koji je uspeo da prevali svega 1500km. Solidnih 100.000 kilometara preleteo je tek Pionir 3 (decembar 1958). Posle početnih neuspeha konačno je usledio pun pogodak: Pionir 4 (mart 1959) dostigao je tzv. drugu kosmičku brzinu potrebnu za beg iz Zemljinog gravitacionog polja i za “samo” 60.000 kilometara promašio Mesec, ušavši u orbitu oko Sunca. Ovaj početni eksperimentalni ciklus okončan je uspehom Pionira 5 (marta 1960) koji je rutinski ponovio poduhvat svog prethodnika. Naredne letelice bile su mnogo ambicioznije i pred njima su se našli ozbiljni naučni zadaci: istraživanje Zemljine orbite, međuplanetarnog prostora, Sunčevog vetra i drugih kosmičkih fenomena. Naredne četiri letelice, Pionir 6 (decembar 1965), 7 (avgust 1966), 8 (decembar 1967) i 9 (novembar 1968), bez ikakvih su problema napustile Zemlju i ušle u orbitu oko Sunca. Ništa što je NASA kasnije proizvela nije se po izdržljivosti i pouzdanosti moglo meriti sa ove četiri sjajne mašine. Njihov radni vek, inicijalno procenjen na šest meseci, višestruko je premašen.

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Virtuelni novčić od hiljadu dolara

Elektronsko-ekonomski aušvic