Astronauti na silu
Spektakularno lansiranje Sputnjika 1, 4. oktobra 1957. godine, učinilo je međunarodne pozicije SSSR-a jačim nego ikada ranije. Iako se tadašnji prvi čovek sovjetske imperije Nikita Hruščov nije preterano razumeo u “nebeska pitanja”, dozvolivši sebi da jedan od najepohalnijih događaja XX veka proprati samo rutinskom čestitkom upućenom Sergeju Koroljevu i njegovom inženjerskom timu, uticaj koji je Sputnjik ostavio na kapitalistički svet brzo ga je naterao da se zainteresuje za čitavu stvar. Skoro panično osećanje inferiornosti Zapada pred sovjetskom tehnikom koju su sa neskrivenom gorčinom i razočaranjem elaborirali svi najuticajniji mediji, kao i neočekivano poniženje za Ameriku čijim je nebom sada veselo špartao neuhvatljivi komunistički satelit, učinio je Hruščova nezamislivo srećnim. “Taj Koroljev definitivno nije obična zamlata”, priznao je samom sebi razmišljajući kako da iz ovog velikog čoveka iscedi što je moguće više. “Slušaj, prijatelju”, rekao je Hruščov Koroljevu tokom njihovog narednog susreta u Kremlju, “priznajem da nisam verovao da ćeš uspeti da lansiraš satelit pre Amerikanaca. Ali, uspeo si, svaka čast. A sad lansiraj još nešto u kosmos, šta bilo nema veze, ali da to bude u čast proslave 40-godišnjice Oktobarske revolucije”. Koroljev se smesta vratio u svoju kancelariju. Umesto da se preda lagodnom životu i živi na lovorikama uspeha i slave poput svojih kolega sa Zapada, čiji je svaki uspeh bio propraćen bombastičnim intervjuima i izlivima taštine, Koroljev je morao ponovo da okupi svoje najbolje ljude i saopšti im novi zadatak. Ovoga puta nije bilo vremena za gubljenje, pošto je do godišnjice Revolucije ostalo jedva mesec dana, a Sputnjik 2 nije postojao čak ni na papiru.
TUŽAN KRAJ: I pored svega, bili su to najsrećniji dani u životu Sergeja Koroljeva. I sa današnjim kompjuterima bilo bi teško zamislivo da se bilo šta pošalje u kosmos u tako kratkom roku. Pa ipak, njemu je to pošlo za rukom. Da bi se zadatak obavio što efikasnije, procedura konstruisanja, proizvodnje i montaže maksimalno je pojednostavljena, svi tehnički crteži išli su iz projektnog biroa pravo u ruke radnika za mašinama. Eliminisana je skoro svaka kontrola kvaliteta, a odobrenja za ugradnju delova izdavala su se na osnovu površnog pregleda, zdravog razuma i inženjerskog iskustva.
Lansiranje Sputnjika 2 uspešno je obavljeno 3. novembra 1957. godine sa raketodroma u Bajkonuru pomoću modifikovane interkontinentalne balističke rakete R7 namenjene nošenju atomskih bojevih glava (reč je o dvostepenom raketnom nosaču sa četiri bustera na prvom stepenu i gorivom sačinjenim od kerozina i tečnog kiseonika; ista raketa korišćena je i za lanisranje Sputnjika 1). Koristan sadržaj smešten u kapsulu na vrhu rakete bio je težak 508 kilograma što je šest puta više od težine Sputnjika 1. Međutim, ono što je poduhvat učinilo sasvim posebnim jeste prisustvo živog putnika na kosmičkom brodu. U hermetizovanoj kabini, opremljenoj neophodnim uređajima za održavanje životnih uslova (bar za neko vreme), nalazila se keruša Lajka rase “avlijaner”, pokupljena pravo sa moskovskih ulica. Ovo simpatično pseto klempavih ušiju, teško jedva pet kilograma, bez poznatih roditelja ili staratelja, bez pedigrea i bez ikakvih astronautskih ambicija, čiji je beznačajni pasji život prolazio u potrazi za hranom, mimo sopstvene volje strpano je u limenu kantu i katapultirano u mrak, kako bi postalo prvo živo biće koje je obletelo Zemljinu kuglu.
Kapsula je bila opremljena instrumentima pomoću kojih su se podaci o Lajkinim životnim funkcijama emitovali u sovjetsku kontrolu leta tokom narednih sedam dana. Kako su tamošnji biofizičari kasnije saopštili, Lajka je uzimala hranu, lajala na Mesec i zvezde i verovatno se smrtno dosađivala lišena uzbudljivosti širokih moskovskih bulevara. Ova priča, kao i mnoge druge, ima tužan kraj Lajka je imala kartu u jednom smeru i njen povratak na Zemlju kao tehnički nemoguć nije bio ni planiran. Protiv ovakve svireposti protestovala su mnoga svetska udruženja za zaštitu životinja, ali u to doba ni ljudski životi nisu bili mnogo vredniji pa je sve ostalo na praznoj priči i verbalnim osudama. Jedno kuče manje-više, koga je briga za to kad su viši razlozi u pitanju.
Ipak, tužna sudbina nesrećnog psa čiji je život svakim satom visio o sve tanjoj niti potresla je tih dana mnoga srca širom sveta. Ne bi li Lajka dostojanstveno okončala svoj život, za poslednji “obrok” joj je pripremljena otrovna tableta koja je trebalo da joj prekrati patnje laganog gušenja. Legenda kaže da je Lajka progutala pilulu i dostojanstveno zaspala “žrtvujući svoj život u slavu Oktobarske revolucije”. Tako je bar njenu tužnu i samotnu smrt prokomentarisala oficijelna sovjetska propaganda. Međutim, u stvarnosti, poslednji Lajkini sati bili su mnogo suroviji: poslednji, ispražnjeni stepen raketnog nosača nije uspeo da se na orbiti odvoji od kapsule, što je dovelo do kvara na uređajima za termoregulaciju i nekontrolisanog pregrejavanja kabine od koga je Lajka i uginula, verovatno ne poživevši dovoljno dugo da proguta svoj poslednji obrok. Da je mogla da izgovori svoje famous last words, Lajka bi verovatno poručila: “Uključite mi erkondišn!”. Ono što je ostalo od Lajke sagorelo je prilikom ulaska Sputnjika 2 u gušće slojeve atmosfere, 14. aprila 1958. Tek četiri decenije kasnije Lajka će dobiti spomenik u Moskvi i to je kraj tužne priče.
IMA NEČEG: U naučnom pogledu ova misija nije donela bogzna šta, iako su biofizički podaci prikupljeni zahvaljujući Lajki bili potpuno novo iskustvo. Igrom slučaja propušteno je jedno značajno naučno otkriće, dokaz postojanja radijacionih pojaseva oko Zemljine kugle koji će kasnije pripasti Amerikancima, tj. Džejmsu van Alenu sa univerziteta Ajova. U Sputnjiku su se nalazila dva potpuno ispravna Gajgerova brojača pomoću kojih je tokom čitavih sedam dana meren nivo spoljašnje radioaktivnosti. Sakupljena masa podataka nedvosmisleno je potvrđivala da tamo napolju ima “nečeg”, ali su sovjetski naučnici jednostavno propustili priliku da izvedu završnu računicu i objasne svoje otkriće.
Svejedno, bio je to još jedan veliki uspeh za Sovjetski Savez, uspeh koji je Hruščov u svom govoru od 6. novembra povodom četrdesetogodišnjice revolucije sa uživanjem eksploatisao. Aludirajući na traljave i do tada neuspešne američke pokušaje da se popnu u orbitu svojim projektom “Vangard” (Vanguard = predvodnik), Hruščov likuje: “Izgleda da ime ‘predvodnik’ odražava američko ubeđenje da će njihov satelit biti prvi. Ali, pokazalo se da je sovjetski satelit ispred svih, da mi predvodimo. Obilazeći oko Zemlje sovjetski sateliti objavljuju kakav je visok nivo razvoja nauke, tehnologije i čitave ekonomije u Sovjetskom Savezu čiji ljudi grade novo doba pod zastavom marksizma-lenjinizma...”
Amerikanci su bili prosto van sebe od besa, bilo je krajnje vreme da se nešto učini. Tačno mesec dana nakon lansiranja Sputnjika 2, pred očima čitavog sveta okupljenog pred TV-kamerama trebalo je da se obavi lansiranje prvog američkog satelita. Na rampi za lansiranje nalazila se trostepena raketa sa oznakom TV-3 (skraćenica za “test-vozilo br. 3” ), prvobitno namenjena samo za eksperimentisanje, nikako i za ambiciozan poduhvat iznošenja tereta u orbitu. Međutim, ogorčena javnost je tražila da se prekine sa jalovim odugovlačenjem, da se konačno nešto pošalje u kosmos i tako vrati poljuljano poverenje nacije u sopstvene snage. Ni koristan sadržaj nije bio naročit, tek jedna radiozujalica od kilo i po, što je bilo više nego smešno u poređenju sa golemim Sputnjikom od pola tone sa sve Lajkom i složenim sistemima za održavanje života. Ipak, sve je to bilo manje bitno u poređenju sa nastojanjem da se dostignu visina i brzina orbitalnog leta. Požurivani i nedovoljno pripremljeni poduhvat završio je kao velika petarda, tj. kao kompletna katastrofa. Raketa se podigla nekoliko stopa iznad zemlje a onda se iskrenula, praćaknula, zapalila i na kraju spektakularno eksplodirala. Ostali su samo “dugmići”, što bi rekli Topalovići, tj. ostao je u životu samo majušni satelit koji je, odbačen silinom eksplozije, nekim čudom neoštećen ležao u obližnjoj livadi i dalje veselo emitujući svoje “bibip”. Kakva poslastica za sovjetsku propagandu! “Pravda” tako donosi reprint naslovne strane londonskog “Dejli Heralda” gde se ispod ogromnog naslova “Oh, kakav ćorak!” vide dve fotografije američke rakete. Prva, ispred koje piše “reklama” napravljena je neposredno pred start, a druga, ispod koje piše “stvarnost” samo koji sekund nakon katastrofe.
I kada je izgledalo da je sve propalo, Amerikanci su ipak pronašli spasonosno rešenje: poduhvat koji je trebalo da ih uvede u kosmičku eru konačno je poveren pravim ljudima nemačkim inženjerima pokupljenim iz Hitlerovih laboratorija nakon sloma Trećeg rajha. Ajzenhauer je bio svestan da su njegovi Nemci na čelu sa Vernerom fon Braunom i Ernstom Štulingerom bili bolji od Hruščovljevih. Sledeća, 1958. godina, predstavljala je prekretnicu u odmeravanju snaga dve supersile. A to je već nova priča.
Revolucija jede svoje pse
I Rusi i Amerikanci imaju dugu tradiciju slanja flore i faune u kosmos, sve u čast “crvenog oktobra” ili “američkog načina života”. Tamo gde čovek nije smeo ili (još) nije hteo rado su podmetani psi, majmuni, zamorci, prasići, žabe, gušteri, ribe, pčele, čak i mušice-sirćetuše, o cveću i drveću da i ne govorimo. Neke životinje usmrćene su planski, neke nisu uspele da se vrate, neke su postale heroji čiji su likovi štampani na poštanskim markama. Sovjeti su u orbitu najradije slali pse:
- Bars i Lisička (eksperimentalni Vostok, jul 1960). Raketa je eksplodirala tokom lansiranja usmrtivši svoje putnike.
- Strelka i Belka (Sputnjik 5, avgust 1960). Zajedno sa njima letelo je još četrdeset miševa, dva bezimena zečića i nešto rastinja. Posle jednog dana leta misija je završena hepiendom, mekim sletanjem na Zemlju.
- Pčolka i Muška (Sputnjik 6, decembar 1960). Jednodnevni boravak u kosmosu protekao je bez problema. Nažalost, kapsula je pri povratku ušla u atmosferu pod suviše strmim uglom i izgorela sa sve posadom. l Damka i Krasavka (Sputnjik, decembar 1960). Prilikom lansiranja otkazao je jedan od bustera tako da je izostao planiran ulazak u orbitu. Nakon kratkog suborbitalnog leta psi su nekim čudom ipak spaseni.
- Černuška (Sputnjik 9, mart 1961). Društvo su joj pravili morsko prase, punjeni lutak i raznovrsni zeleniš. Posle jednog orbitalnog kruga usledio je bezbedan povratak na Zemlju. l Zvezdočka (Sputnjik 10, mart 1961). Bila je ovo uspešna generalna proba pred epohalni Gagarinov let.
- Verterok i Ugoljok (Voshod 3, februar 1966). Ova dva psa ostala su u orbiti 23 dana, što je bio tadašnji rekord u dužini boravka u kosmosu. Ljudska posada nadmašiće ovaj rezultat tek osam godina kasnije (Skajlab 2, jun 1974). Posle više od tri nedelje leta misija je okončana uspešnim prizemljenjem. Na drugoj strani Amerikanci su u kosmos uglavnom slali majmune:
- Albert I i Albert II bili su pioniri majmunske astronautike. Krajem četrdesetih strpali su ih u zaplenjene nemačke projektile fau-2, a onda lansirali i usmrtili.
- Anonimni majmun i anonimni miš stradali su 1951. jer im se na popriličnoj visini nije otvorio padobran.
- Još jedan anonimni majmun sa jedanaest miševa dotakao je rub kosmosa septembra 1951. vrativši se živ i zdrav na zemlju.
- Majmun Gordo (Jupiter AM-13, decembar 1958) utopio se pošto je nakon sletanja zakazao uređaj za naduvavanje dušeka pomoću kojih se kapsula održava na površini vode.
- Majmuni Ejbl i Bejker (Jupiter AM18, maj 1959) popeli su se na nekih 500 km visine i proveli devet minuta u bestežinskom stanju. Amerikanci su ovom prilikom izveli prvo uspešno vraćanje živih bića iz kosmosa na zemlju.
- Rezus majmun Sem (Merkjuri "mali Džo" 2. decembar 1959) izveo je spektakularni suborbitalni let u specijalnom "anti-ge" odelcetu krojenom po meri. Dostigao je visinu od oko 100 kilometara, a onda je sleteo u Atlantik. Pošto su ga izvukli iz vode, odneli su ga u vazdušnu bazu Lengli kako bi se pridružio izabranici svoga srca mis Sem. Semov veterinar koji je prisustvovao srećnom okupljanju familije kaže da se susret odlikovao skoro ljudskom toplinom. Interesantno je da je mis Sem izvela sličan poduhvat (Merkjuri "mali Džo", 4. januar 1960). Porodični talenat, očigledno.
- Šimpanza Hem (Merkjuri, 2. januar 1961), još jedan suborbitalni let kao poslednja priprema za suborbitalni let Alana Šeparda. l Šimpanza Enos (Merkjuri, 5. novembar 1961) izveo je prvi orbitalni let, dva kruga oko Zemlje sa hepiendom. Bila je ovo poslednja provera Merkjurija pred let Džona Glena koji će postati prvi Amerikanac u orbiti. Od svih životinja majmun Enos je bio najozbiljniji astronaut. Poreklom iz Majamija, imao je preko 1250 sati treninga u američkoj vazdušnoj bazi Holoman i čitav semestar “školovanja” na univerzitetu Kentaki. Za razliku od ostalih majmuna koji su se na orbiti uglavnom majmunisali do mile volje, Enos je imao odgovoran zadatak da svakih petnaest minuta pritisne po jedno različito dugme. Iako je zbog nedovoljne visine leta napravio jedan krug oko Zemlje manje nego što je bilo predviđeno, povratak je prošao bez problema i Enos je bućnuo u more blizu Bahama. Kada se konačno našao na palubi spasilačkog broda, skakao je po njemu lud od sreće što je još živ, zahvalno se rukujući sa svojim spasiocima.
- anonimni majmun lansiran je u Biosatelitu 3, tri nedelje pred Armstrongovo spuštanje na mesec, 1969. Trebalo je da njegov boravak u kosmosu potraje barem četiri nedelje, ali je nesrećni astronaut totalno dehidrirao posle samo devet dana. Zbog toga je prevremeno vraćen na zemlju, ali je ubrzo uginuo.
- Jedan japanski novinar je 1990. godine odneo nekoliko zelenih žaba na stanicu Mir. Životinjama koje su poslednjih godina rutinski letele u kosmos američkim šatlom ne zna se ni ime ni broj. Ipak, nijedan od ovih nevoljnih “astronauta” više nije mogao da dostigne slavu Lajke. Možda joj se tek približila Strelka koja se po povratku iz kosmosa vratila “normalnom životu” i “porodici” donevši na svet šest zdravih štenaca. Sa pedigreom čuvene majke bili su predviđeni da daleko doguraju. Jedno od njih, dospelo je čak u Belu kuću, sa sve mašnicom oko vrata, kao poklon za tadašnjeg predsednika SAD Džona F. Kenedija.