Karambol u orbiti

Još od 1961. godine, kada je Gagarin, nošen svojim Vostokom 1, uspeo da provede devedeset minuta u kosmosu i napravi istorijski krug oko Zemljine kugle, čovečanstvo je prosto opsednuto željom da u svemiru ostane što duže. Deset godina posle prvog leta čoveka u kosmos, Rusi šalju u orbitu Salyut 1, devet tona tešku orbitalnu stanicu, čije je lansiranje bilo klasični “podbačaj”. Letelica nije mogla da dostigne potrebnu visinu, tako da je nakon šest meseci ušla u gušće slojeve atmosfere i izgorela. Onda je usledila još jedna havarija, jer se Salyut 2 raspao tokom lansiranja. “Kad mogu Rusi, možemo i mi”, verovali su Amerikanci, koji su se 1972. godine po šesti put spustili na Mesec i tako euforično okončali ciklus Apollo. Iz ovog programa preostale su im rakete-nosači (Saturn V), komandni i servisni moduli, kao i velika količina pouzdane opreme koju su iskoristili da bi 1973. godine lansirali čuveni Skylab, ambiciozno zamišljenu orbitalnu stanicu koja se od samog početka suočila sa problemima. Na Skylabu su boravile samo tri posade, u ukupnom trajanju od 171 dan, pri čemu su prve dve uglavnom popravljale masivna oštećenja nastala tokom poletanja. Napuštena stanica je zatim više od pet godina beskorisno plutala kosmosom i lagano gubila visinu, da bi jula 1979. nekontrolisano uletela u atmosferu. Od ovog događaja dokoni novinari napravili su spektakl pod geslom “Skylab pada pravo u vaše dvorište”, rudarski šlemovi kojim ste se “provereno” mogli zaštititi od krhotina raspadnute letelice prodavali su se kao alva. Ostaci Skylaba, na sreću, uglavnom su bućnuli u Indijski okean, a nekoliko parčića pronađeno je u slabo naseljenim područjima jugozapadne Australije.

U međuvremenu, Rusi su strašno napredovali i u periodu od 1974. do 1982. lansirali svoje prve uspešne orbitalne stanice. Salyut 3 i Salyut 5 bili su konstruisani za potrebe vojske, tako da se o njima zna relativno malo. Prva prava orbitalna stanica namenjena civilnoj upotrebi bila je Salyut 4, ali su se Rusi pročuli tek po Salyutu 6, koji je postavljen u orbitu 1977. Na njemu su kosmonauti proveli skoro dve pune godine (676 dana), prosto se utrkujući u dužini neprekidnog boravka u kosmosu. Tri meseca pre nego što će 1982. ispražnjeni Salyut 6 sagoreti u atmosferi, lansirana je i poslednja orbitalna stanica iz ove serije – Salyut 7, na kojoj je 1984. jedna ekipa astronauta boravila rekordnih 237 dana.

DEO ISTORIJE: Sve ove orbitalne stanice odavno su deo istorije. Izuzev poslednje, pod nazivom Mir, čije je jezgro (core) lansirano 20. februara 1986. Mir ima šest vrata za spajanje sa drugim kosmičkim letelicama i dodatnim modulima kojima se trajno povećava korisna zapremina stanice, poboljšane kabine za rad i odmor, moćne solarne panele za napajanje energijom i znatno usavršene istraživačke instrumente i prateću opremu. Jezgro Mira, teško oko 21 tonu, dugačko oko 13 i široko 4 metra, podeljeno je na radni i životni prostor. U stambenoj sekciji svaki član posade ima svoju sopstvenu kabinu sa stolicom i vrećom za spavanje, a tu su i “kupatilce” sa pravim tušem i skromna kuhinjica. Radna zona predstavlja mesto odakle se osmatra i kontroliše čitav kompleks. Sve prostorije predviđene za boravak ljudi maksimalno su “humanizovane”: podovi su ravni i zastrti tepihom, zidovi zrače pastelnim bojama, a tavanice su difuzno osvetljene. Marta 1987. godine Rusi su stanici pripojili prvi modul, astrofizičku opservatoriju Kvant 1, tešku 20 tona, tek malo manju od jezgra, čime je “useljivi” prostor kompleksa skoro udvostručen. Sledeći modul Kvant 2, lansiran februara 1990, opremljen je instrumentima za biotehnološka istraživanja kao i vazdušnom bravom za izlazak u “šetnju” (kosmosom, naravno). Mesec dana kasnije prikačen je i Kvant 3, tehnološki modul poznat pod nazivom Kristall, namenjen proizvodnji i testiranju poluprovodničkih materijala koje je nemoguće napraviti na Zemlji. Od ostale opreme tu je i mala botanička bašta namenjena ispitivanju biljaka, kao i vrata za spajanje Mira sa ruskim šatlom Buran (danas ova vrata koristi američki Space Shuttle, pošto se projekat Buran u međuvremenu zaglavio). Modul Spektr, opremljen uređajima za izučavanje atmosfere i površine Zemlje, stigao je 1995. Kada se na stanici nalaze američki astronauti, Spektr je njihova ekskluzivna rezidencija. Poslednji je, 1996. godine, prikačen modul Priroda, natovaren aktivnim i pasivnim radio-instrumentima i senzorima, različitim tipovima spektormera za merenje debljine ozonskog omotača i koncentracije aerosola. Današnji kompleks orbitalne stanice Mir više je nego impozantan – to je pravi mali soliter na oko 400 km visine iznad Zemlje koji se povremeno proširuje brodovima za transport robe i astronauta (ruski Soyuz i bespilotni teretnjak Progress, kao i američki Space Shuttle).

PRVA POSADA: Godinama je Mir funkcionisao skoro savršeno, bez većih problema. Prva posada (astronauti Kizim i Solovyev) kao od šale je provela 53 dana u kosmosu podešavajući opremu i dovodeći stanicu u red. Onda su posade počele da se redovno smenjuju, ostajući u orbiti sve duže, da bi 1987. godine Romanenko postavio novi rekord u dužini boravka čoveka u kosmosu (326 dana). Usledio je period relativno smanjenog interesovanja laičke publike za funkcionisanje Mira, naučnici su mogli da se na miru posvete svojim istraživanjima, kosmonauti su dokono udarali recke po zidovima stanice odbrojavajući dane do povratka kući. U međuvremenu je pao Berlinski zid i propao SSSR, ali je Mir, bar onaj u kosmosu, ostao čitav. Nakon pada gvozdene zavese, za projekat orbitalnih stanica počeli su da se interesuju i Amerikanci kojima je brzo postalo jasno da će im trebati decenije da stignu Ruse u tehnici pravljenja i ispitivanju orbitalnih kolonija. “Ima li neko prazno mesto gore kod vas?”, pitao je neki direktor NASE. Nadležni baćuška nije smogao snage da kaže odlučno njet novom svetskom poretku i... tako sada na Miru Rusi redovno dosađuju Amerikancima, Amerikanci povremeno dosađuju Rusima, a Amerikanci i Rusi svima ostalima, kao što je i red... Sve bi teklo u duhu “bratstva i jedinstva” da se jedna malerozna ekspedicija nije “pobrinula” da dospe na prve novinske stupce.

U to vreme na Miru se nalazila posada broj 23 koju su sačinjavali Vasili Tsibliev (komandir) i Aleksandr Lazutkin (inženjer leta). Tsibliev (43) je vrhunski istreniran astronaut, sa više od 1600 časova leta na vojnim avionima i 200 dana prethodnog boravka u kosmosu (bio je vođa rusko-francuske posade tokom 1993. godine). Lazutkin (39) je novajlija, njemu je ovo tek prvi let, iako se za kosmonauta sprema još od 1992. godine. Rusi su na Mir doleteli još u februaru da bi im se u maju priključio Amerikanac Mike Foale (40), provereni astronaut sa više od 640 časova boravka u svemiru. Foale je bio član prve posade Space Shuttlea koja se spojila sa Mirom.

SUDAR: Taman je počeo da sviće 25. jun kada su astronauti izvestili kontrolu leta da je teretnjak Progress M-34 pun smeća izbačenog sa stanice, za vreme rutinskog testa ručne kontrole pristajanja letelice na Mir, udario u solarni panel u neposrednoj blizini modula Spektr. Tsibliev, koji se u trenutku nesreće nalazio za komandama, kaže da je Progress doleteo prebrzo i da ga je bilo nemoguće zaustaviti. Pritisak u stanici počeo je brzo da pada – bilo je očigledno da je Spektr probušen pa se pristupilo njegovoj hermetizaciji i izolaciji od ostalog dela letelice. Pola časa kasnije pritisak na Miru konačno se stabilizovao na 675 milimetara živinog stuba, dovoljno da astronautima počne da zuji u ušima, a zatim počeo lagano da raste do uobičajenih 750. Instrumenti su pokazivali da je ovakva akcija bila neophodna pošto je pritisak u Spektru ubrzo pao na nulu. Najnesrećniji je, svakako, bio Foale koji se osećao kao da mu je kamion uleteo pravo u spavaću sobu – ostao je bez skoro svih ličnih stvari, kompletnu naučnu opremu NASE koja je ostala zarobljena u Spektru i da ne pominjemo. Evo šta sirotan traži da mu otadžbina hitno pošalje: sanduče za prvu pomoć, patike za treninig, ekspandere, Phillips mašinicu za brijanje, četkicu i tri paste za zube, laptop kompjuter, štampač i još neke drangulije.

Iako su rezerve hrane, vode i vazduha kao i Soyuz kojim se posada može po potrebi hitno evakuisati sa Mira ostali netaknuti, posledice sudara ipak su bile ozbiljne. Zbog oštećenja solarnih panela i Spektra koji predstavljaju glavne generatore za čitav sistem, na Miru su uvedene restrikcije električne energije: isključeni su moduli Kvant 2 i Kristall, podsistem za reciklažu urina i ugljen-dioksida, a umesto njih aktivirani su pasivni sistemi koji ne rade na struju. Da bi se nadomestio nedostatak elektrike koji povremeno dostiže i čitavih 50 odsto potreba, počele su hitne pripreme za najnužnije popravke. U tu svrhu je sa Zemlje 5. jula lansiran Progress M-35 koji je na Mir dovezao potrebnu opremu i rezervne delove, među njima i specijalni “tanjir” sa pletenicom od 22 kabla koji treba da premosti upropašćeni Spektr i poveže tri neoštećena solarna panela sa akumulatorima u jezgru. Taman kada su se pripreme ruskih astronauta za izlazak u prazan prostor, predviđen za 14. jul, privodile uspešnom kraju, tokom rutinske medicinske kontrole (13. jula) detektovana je jaka aritmija kod Tsiblieva koja je naterala kontrolu leta da odloži čitavu operaciju na neodređeno vreme. Iskusni Rus nije mogao da izdrži iscrpljenost, permanentni stres i nesanicu protiv koje se borio pilulama, srce ga je “otkucalo” tako da je iščekivana intervencija morala da bude odložena. NASA je u to vreme razmatrala mogućnost da Foale, koji već ima jedno iskustvo sa lebdenjem u vakuumu, zameni rashodovanog Tsiblieva tokom popravke, a onda je usledio novi peh.

”KVRC”: U kasno popodne, 17. jula, kabl u modulu Kristall kojim se brodskom kompjuteru dostavljaju podaci sa senzora za brzinu i orijentaciju Mira, slučajno je izvučen iz štekera. Ko je gledao “Odiseju u svemiru” sigurno se seća kako je David Boumen isključio Halla 9000, kompjuter koji se “malo” pokvario i pobio posadu: dok Dave odšrafljuje memorijske blokove, Hall prvo traži objašnjenje (”Just what do you think you are doing, Dave?”), da bi zatim počeo da moli za milost (”My mind is going... I can feel it... I'm afraid, Dave”). Takve poezije na Miru nije bilo – kompjuter je samo “kvrcnuo” i pao u nesvest, nestalo je osvetljenja, a stanica je počela da se nekontrolisano “tumba” zajedno sa svojim stanarima. Solarne ćelije više nisu zauzimale propisani položaj u odnosu na Sunce, tako da su se akumulatori očas ispraznili. Napori da se letelica umiri, solarni paneli dovedu u optimalan položaj, a kompjuter “podigne” trajali su sve do ranih jutarnjih časova, dok su se prazne baterije punile još naredna dva dana. Kontrola leta odbila je da imenuje krivca, smatrajući da se greške dešavaju svuda, pa i u kosmosu.

Time je, makar privremeno, stavljena tačka na misiju posade Mir 23. Tsibliev i Lazutkin idu kući polovinom avgusta, dve nedelje pre roka. Opsežnu operaciju popravke oštećenog Mira izvešće naredna posada (Solovyov i Vinogradov), koja se u Zvezdanom gradu već priprema za delikatnu misiju. Iz ekipe je privremeno ispao Francuz Leopold Eyharts, čije prisustvo na Miru trenutno nije neophodno. Autor ovog teksta ipak se čudi da umesto njega nije pozvan neki Srbin (o našim pripremama za sletanje na Mars, “Vreme” je već pisalo), s obzirom na to da niko nije utreniran da bolje od nas vozi olupinu ili živi pod svakodnevnim restrikcijama električne energije.

A Mike? Vredni Mike Foale, koji se poslednjih nedelja svojski trudio da pomogne indisponiranim kolegama i pokupio opšte simpatije brinući o ličnoj higijeni čak i u najtežim trenucima, ostaće na stanici sve do polovine ili kraja septembra, kada bi trebalo da ga zameni još jedna Amerikanka u kosmosu Wendy Lawrence. Ako žena nije u stanju da sredi krš koji su za sobom ostavila tri muškarca – ko jeste?

Publicitet

Uočljiva je razlika u publicitetu koji nesrećnim događajima daju ruska i američka strana. Amerikanci su relativno skoro imali katastrofu koja je odnela sedam ljudskih života (eksplozija Challengera, 1986). Sve njihove misije sada se planiraju mnogo brižljivije, do poslednjeg detalja, a na najmanju mogućnost ugrožavanja bezbednosti astronauta pokreće se složeni mehanizam procene rizika i eventualnog spasavnja. NASA je, osim toga, uvek bila civilna agencija koja živi od publiciteta i para poreskih obveznika koji žele da znaju kako se taj novac troši. Rusi imaju tu nesreću da ni dan-danas ne znaju tačno gde prestaje vojna a počinje civilna nadležnost, mnogi detalji večno ostaju skriveni od očiju javnosti. Iako sećanje na poslednju rusku kosmičku tragediju polako bledi (dekompresija kabine prilikom sletanja usmrtila je tri astronauta Soyuza 11, 1971), brojni incidenti na Miru kao i propast letelice Mars '96 govore da je ceo ruski kosmički program u dubokoj krizi – krizi poverenja u sopstvene kvalitete. Stoički primajući svoje neuspehe, Rusi i dalje tvrde da kako su oni u kosmosu 11 godina u kontinuitetu. Ovo iskustvo im, verovatno, omogućava da neočekivane situacije rešavaju kombinacijom improvizacije i dobrog treninga. Za razliku od američke sitničavo isplanirane i bombastično propraćene Space Shuttle koreografije, ruski letovi i dalje se oslanjaju na mišiće i zdrav razum. Iako su Rusi od svojih astronauta napravili žive legende, na dan kada je Mir ostao bez struje, nijedan TV urednik nije našao za shodno da ovo objavi kao udarnu vest, a kamoli da prekine program (”Pa šta ako je neko malo oštetio stanicu? Jel' neko umro? Nije!”). NASA, ipak, brine. U junu 1998. godine treba da počne izgradnja međunarodne orbitalne stanice, najveće do sada, u kojoj će učestvovati 16 zemalja, a prvi potez treba da povuku baš Rusi. Vladimir Solovyov, šef ruske kontrole leta, tvrdi da se sve odvija po planu: “Tačno je da smo imali teškoće. Ali to ne znači da smo izgubili svoj prestiž. Naša sposobnost da se suočimo sa teškoćama i uspešno ih prevaziđemo čini taj prestiž još većim”.

(Vreme #353)

Parkiranje na Marsu

Interesovanje za Mars staro je koliko i samo čovečanstvo. Posle Meseca i Venere, treperavi Mars je najsjajnije telo na noćnom nebu i prirodna meta nebrojenih posmatrača, od Vavilonaca i starih Grka, naoružanih jedino oštrim očima, do današnjih astronoma opremljenih vrhunskom teleskopskom artiljerijom najrazličitijeg kalibra. Ipak, prosečan Zemljanin nije mnogo odmakao od predstave ili, bolje rečeno, od mita o Marsu koji su u drugoj polovini prošlog veka izgradila dva maštovita astronoma. Posmatrajući kroz svoj teleskop tamne pruge isprepletane preko crvenkaste Marsove površine, Italijan Giovanni Schiaparelli je 1887. objavio postojanje planetarnog sistema povezanih kanala. Ovo otkriće je Amerikanac Percival Lowell upotrebio kao ključni dokaz inteligentnog života na Marsu, tumačeći kanale kao trag veštačkog sistema za navodnjavanje inače suve i puste planete. Dakle, Marsovci su tu, na stotinak miliona kilometara od nas!

Trebalo je mnogo vremena da se ova zabluda razbije. Kasnija pomna osmatranja pokazala su da mrke linije nisu nikakve zelene oaze već nanosi neplodnog peska i prašine formirani sezonskim vetrovima. Mars je, sada se već detaljno zna, prilično sablasno mesto za život i podseća na naše visoke, hladne i suve pustinje. Dan na ovoj sićušnoj planeti traje koliko i na Zemlji, dok je jedna marsovska godina skoro dva puta duža od naše. Pejzaž je monoton, uglavnom ravan, prošaran stenjem boje rđe. Retka atmosfera se najvećim delom sastoji od ugljen-dioksida, a pritisak je oko 100 puta manji od pritiska na površini Zemlje. Tanak atmosferski omotač, bez ozonskog sloja, ostavlja površinu planete bez zaštite, potpuno izloženu ubitačnom kosmičkom zračenju. Prosečna dnevna temperatura nije veća od -30°C, a tokom dana varira za više od 100°C. Vodenih tokova nema, a vodena para može se detektovati samo u tragovima. Povremeno, površinom duvaju vetrovi dovoljno jaki da podignu veliku masu sitnih čestica, formirajući oblake koji sakrivaju površinu planete po nekoliko dana, čak i meseci.

Metafora o Marsovcima, međutim, ostala je do dana današnjeg. Da je dočekao najnovija naučna dostignuća, Lowell bi imao barem delimičnu satisfakciju. Nečeg je tamo, ipak, bilo. Indicije da je Mars nekad imao deblju i topliju atmosferu, pogodnu za život, prilično su ozbiljne. Misija Vikinga utvrdila je postojanje dubokih kanjona koji su nekad davno bili rečna korita. Jedan takav kanjon (Valles Marineris), dugačak oko 4000 kilometara i dubok skoro deset, predstavlja najveći poznat objekat takve vrste u čitavom solarnom sistemu. Istražujući jedan komad Marsa, meteorit težak oko 2 kilograma i star preko 4 milijarde godina, koji je zahvaljujući žestokom udaru komete doleteo na Zemlju i kao meteorit završio u ledu Antarktika pre oko 13.000 godina, naučnici su naišli na jasne tragove organskih jedinjenja svojstvenih živim formama, minijaturne karbonske fosile veličine bakterija i brojna hemijska jedinjenja nalik onima koja proizvode primitivni zemaljski mikroorganizmi. Zahvaljujući ovom senzacionalnom otkriću, moglo bi se reći da nismo sami u kosmosu, ali je teško verovati da ćemo u skoroj budućnosti naići na nešto složenije od bubašvabe.

ŠETAČ: ...I tako smo došli do Pathfindera, supermoderne međuplanetarne sonde čiji je trogodišnji razvoj koštao tek 150 miliona dolara, a to je relativno mala svota u odnosu na dosadašnja istraživanja ove vrste. Jedan od profanih ciljeva američke nacionalne agencije za aeronautiku i kosmos NASA, bio je da se američkim poreskim obveznicima pokaže kako spektakularni kosmički poduhvati ne moraju biti skupi. Iako će se ukupna cena čitave misije ipak popeti na 280 miliona dolara, Pathfinder je i dalje 15 puta jeftiniji od hvaljenog Vikinga 1. Postoji, međutim, još nešto što će NASA prvi put upotrebiti u istraživanjima Sunčevog sistema. To je rover (engl. šetač), inteligentno, autonomno vozilo, sposobno da se samo stara o sebi dok istražuje najbližu okolinu mesta spuštanja. NASA planira da novom opremom detaljno ispita geološka, morfološka, magnetska i mehanička svojstva tla i stena, da zabeleži najfinije meteorološke promene i eventualno izmeri efekat erozije na nekoliko stotina kvadratnih metara okolne površine Marsa.

Završne pripreme letelice za lansiranje počele su još u aprilu 1996. godine, nizom drakonskih testova kojima je proverena pouzdanost celokupne konstrukcije. Posle intenzivnog “maltretiranja” i rigorozne kontrole kritičnih elemenata, kompjuterskog softvera i mernih instrumenata, Pathfinder je prebačen na kosmodrom u Cape Canaveralu, smešten na vrh rakete-nosača Delta II i konačno poleteo put Marsa 4. decembra 1996. Let je, u skladu sa predviđanjima, trajao tačno sedam meseci, i pored nekoliko korekcija putanje. Bliski susret letelice sa Marsom dogodio se prvih dana jula, a zatim je započela delikatna operacija spuštanja lendera na površinu planete. Proces prizemljenja je potpuno automatizovan i stavljen pod kontrolu računara na samoj letelici. U pitanju je IBM RAD 6000, komercijalni kontrolni kompjuter ojačane konstrukcije, snage boljeg Power PC-a, sa 128Mb memorije. Kompjuter je isprogramiran tako da u preciznom vremenskom redosledu aktivira složene podsisteme koji treba letelicu da uspore i neoštećenu spuste na tlo.

Procedura prizemljenja započeta je 90 minuta pre nego što je lender dodirnuo površinu Marsa. Prvo je ispušten sav rashladni fluid koji je sprečavao pregrevanje letelice tokom leta, a zatim je, na pola sata pre spuštanja i na rastojanju od oko 8500km, odbačen cruiser, servisni deo letelice koji je ulaskom u Marsovu orbitu izvršio svoj zadatak. Kosmički brod je ušao u atmosferu na visini od oko 125km, brzinom od oko 29.000km/h, pod tačno određenim uglom. Poniranje pred velikim uglom ne bi dalo dovoljno vremena da letelica prođe sve planirane faze spuštanja; dok bi zbog premalog ugla brod mogao da se “odbije” od gornje slojeve atmosfere i da bude izgubljen. Marsova atmosfera, iako tanka i retka, bila je dovoljna da smanji brzinu broda na oko 1400km/h. Od pregrevanja tokom ovog aerodinamičkog kočenja lender je zaštićen specijalnom školjkom i termičkim štitom razvijenim za misiju Viking, koji pri maksimalnom usporenju apsorbuje više od 100 megavata toplotne energije. Svaki delić letelice u ovoj fazi trpi strahovito opterećenje, oko 20 puta veće nego na Zemlji. Jednostruki padobran prečnika 7m izbačen je na visini od oko 6km iznad tla, tri minuta nakon ulaska u atmosferu, i dodatno je usporio letelicu do nekih 230km/h. Aktiviranjem pirotehnike, dvadesetak sekundi kasnije, odbačen je i prednji termički štit pošto je brzina letelice postala dovoljno mala. Međutim, najkomplikovaniji deo spuštanja tek je trebalo da se odigra!

PRIZEMLJENJE: Lender letelica, čiji spoljni omotač podseća na tri zatvorene cvetne latice, počinje da se odvaja od zadnjeg oklopa broda koji na sebi nosi otvoren padobran, ravnomerno klizeći naniže duž metalnog kaiša, sve dok rastojanje između lendera i zadnjeg štita nije dostiglo 20 metara. Ovo rastojanje bilo je sasvim dovoljno da se lender zaštiti od izduvnih gasova iz tri raketna motora na čvrsto gorivo ugrađenih u oklop i oslobodi dovoljan prostor za naduvavanje vazdušnih jastuka koji treba da obave meko prizemljenje. Kada se lender zaustavio na kraju kaiša, aktiviran je Honeywellov radar za precizno merenje visine pomoću koga je, 32 sekunde pre sletanja, sa visine od 1500m detektovana površina Marsa, a zatim koordinisana završna sekvenca spuštanja. Na visini od oko 300 metara i svega osam sekundi pre spuštanja aktivirana su dva pirotehnička upaljača: prvi je presekao kablove koji su osiguravali vazdušne jastuke, a drugi je, četvrt sekunde kasnije, aktivirao gasne generatore koji su za samo tri desetinke sekunde naduvali sva tri vazdušna jastuka do punog prečnika od 5,2m čime je čaura lendera bila potpuno zatvorena i zaštićena. Četiri sekunde kasnije, sa lendera su kroz spojni kaiš kompjuterski aktivirani releji kočećih raketnih motora u zadnjem oklopu broda. Svaki od tri motora u stanju je da pruži konstantan potisak od jedne tone tokom dve sekunde. Kratkotrajno aktiviranje ovih motora, na nekih stotinak metara iznad tla, bilo je dovoljno da u potpunosti zaustavi poniranje lendera na oko 15m visine. Kaiš između lendera i zadnjeg oklopa broda je zatim presečen, a lender, zaštićen naduvanim jastucima, slobodnim padom se spustio na površinu Marsa u reon poznat kao Ares Vallis. Zbog nagiba koji je spojni kaiš imao u trenutku kidanja, pad lendera verovatno nije bio vertikalan. Prvi proračuni pokazuju da je lender udario o tle brzinom od skoro 90km/h pod uglom od 30 stepeni u odnosu na horizontalu i da je nekoliko puta odskočio od tla pre nego što se potpuno zaustavio. Visina odskoka morala je biti veća od 10 metara, a rastojanje između uzastopnih tačaka udara dostizalo je 100 metara.

Umotan u još uvek naduvane, iako mestimično izbušene jastuke, Pathfinder se tako, konačno, skrasio na Marsu, u rano jutro 4. jula, upravo na dan najvećeg američkog nacionalnog praznika, taman za emisiju Good Morning America (slučajnost?). Kako bi čaura lendera mogla da se otvori, pirotehnikom su razorene bravice koje su spajale latice čaure po ivicama, a zatim je počelo jednočasovno izduvavanje i pakovanje zaštitnih jastuka. Izgleda da je tu bilo manjih problema, jer se neki od izduvnih ventila jastuka “zapušio” što, na sreću, nije ugrozilo funkcionisanje ostalih sistema. Konačno, kucnuo je i čas da se otvore tri latice lendera. Pošto je bilo sasvim moguće da se lender ne dočeka “na noge”, tj. da čaura lendera ostane da leži na svom boku umesto na osnovi, u svaku laticu ugrađen je pogonski motor velikog obrtnog momenta. Prvo je otvorena latica kojom se lender oslanjao na tlo, čime je lender doveden u uspravan položaj. Zatim su otvorene preostale dve. Operacija ispumpavanja jastuka i otvaranja latica trajala je preko tri sata. Proces sletanja odvijao se potpuno automatski. Osoblje na Zemlji bilo je lišeno čak i radio veze, jer je predajnik bio isključen kako bi se zaštitio od pregrevanja tokom aerodinamičkog kočenja. Veza je, po planu, automatski uspostavljena oko 3,5 sata nakon sletanja.

HARDVER: U međuvremenu, lender je dobio ime Carl Sagan Memorial Station, u čast čoveka koji je godinama radio kao savetnik NASA, čiji su životni entuzijazam i ljubav prema kosmosu “inficirali” milione amatera. Nepokretni deo stanice, oblika otvorenog cveta, opremljen je složenim instrumentima i visoko kvalitetnom kamerom koja može da napravi nov kadar okoline svake dve sekunde. Ipak, najviše se očekuje od rovera, supermoderne naprave koja treba da se malo “promuva” površinom Marsa, makar ništa drugo ne uradila. Vozilo je kršteno imenom Sojourner, prema afroameričkoj reformatorki Sojourner Truth, koja je živela u doba Američkog građanskog rata i prepešačila zemlju uzduž i popreko propovedajući jednakost među ljudima. Ono Truth je otpalo jer reč Sojourner i onako označava putnika. Dan posle sletanja, Sojourner je otkloparao niz specijalno napravljenu rampu lendera i dotakao površinu Marsa. Mašala, ili kako bi Amerikanci rekli: Touchdown!

Spolja gledano, Sojourner izgleda prilično naivno i podseća na skejtbord ili kakav sličan tandrčak: dugačak je 65cm, širok 48cm, visok 30cm i težak 10kg, sa šest točkova od po 13cm u prečniku. U suštini, to je čudo neviđeno i košta 25 miliona dolara. Svaki od točkova ima nezavisan pogon, tako da se Sojourner sa lakoćom iskopava čak i iz mekog peska. Vozilo može da pređe preko svake prepreke čije su dimenzije uporedive sa veličinom točka i da se nagne u stranu i do 60 stepeni a da se ne prevrne. Prednji i zadnji točkovi imaju nezavisno upravljanje, pa se vozilo po potrebi može okrenuti u mestu. Brzina kretanja iznosi centimetar u sekundi. Energiju potrebnu za funkcionisanje Sojournera obezbeđuje tandem solarnih ćelija površine 0,2 kvadratna metra i akumulatora, do maksimalne snage od 30W, iako je za normalan pogon dovoljno samo 10W. Komponente rovera koje nisu u stanju da podnesu najniže dnevne temperature na Marsu (-110°C) nalaze se u izolovanom i permanentno zagrevanom elektronskom sandučetu. Sojourner na sebi nosi tri kamere, dve spreda, koje formiraju stereoskopsku sliku terena, i jednu “običnu”, sa zadnje strane.

U srcu vozila kuca kompjuter (Intelov osmobitni čip 80C85, 176kb ROM, 576kb RAM) sa 70 senzorskih kanala za komunikaciju sa spoljašnjim svetom i opsluživanje kamera, modema, motora i eksperimentalne elektronike. Kretanje se kontroliše uključivanjem i isključivanjem pogonskih motora. Kada su motori isključeni, kompjuter proračunava optimalne trajektorije koristeći video sistem sastavljen od lasera i kamere, kojim se detektuju prepreke na putu. Vozilo se kreće potpuno autonomno, permanentno vodeći računa o dostizanju predviđene lokacije. Roverom se upravlja preko modema na lenderu i samom vozilu, a svi značajni podaci emituju se na Zemlju. Komande koje rover izvršava generišu se u zemaljskoj kontroli misije, na moćnoj Silicon Graphics radnoj stanici. Kad god vozilo stigne u predviđenu kontrolnu tačku, obično pre nego što na Marsu padne noć, kamere na lenderu i roveru kreiraju trodimenzionalnu sliku terena, na osnovu koje će operator utvrditi naredne kontrolne tačke i neophodne korekcije putanje usled grešaka u navigaciji. Sve generisane komande šalju se na Mars, u lender, koji će ih sačuvati sve dok ih rover ne zatraži početkom narednog dana.

TVIN PIKS I JOGI: Sojourner će prvenstveno biti posvećen samom sebi, manje ostalim naučnim zadacima. U predviđenih sedam dana, koliko iznosi procenjeni životni vek rovera, ispitivaće se kvalitet kontakta točkova sa podlogom, proučavaće se sposobnost autonomnog kretanja, testiraće se rad kompjutera pri izbegavanju velikih prepreka na putu i proračun rizika pri kretanju, izmeriće se količina generisane energije i toplote, a kamerom sa rovera snimiće se i stepen oštećenja na lenderu. Kako saznajemo, rover je upravo pristigao na prvu izabranu lokaciju i na markiranu stenu postavio alfa-protonski spektrometar pomoću koga će biti utvrđen hemijski sastav zemljišta. No, velike termičke oscilacije učiniće svoje u najkraćem vremenu: Sojourner će, jednostavno, prestati da se kreće kada otkaže fina elektronika na njemu. Lender će nastaviti da samuje još godinu dana, šalje slike okoline i atmosferske podatke, a onda će se i njegovo elektronsko oko ugasiti...

Šta se očekuje od ove misije? Autora ovog teksta najviše interesuje da li bi Sojourner uspeo da preživi džombe na srpskim saobraćajnicama, ali ovakva istraživanja nisu predviđena. Šalu na stranu, ukoliko se dobro pokaže, neki veći, jači i bolje opremljeni Sojourner mogao bi da postane standardan deo opreme svih budućih međuplanetarnih letelica. Spektakularnih vesti, poput onih o otkriću života na Marsu, verovatno neće biti, izuzev ako iza nekog “ćoška” Sojourner ne otkrije McDonald's restoran, ili mu kakav “mali zeleni” ne naplati kaznu za pogrešno parkiranje ili presporu vožnju. Panorama snimljena kamerom sa lendera izgleda beznadežno dosadno, i da nisu primećena dva brežuljka koja su dobila ime Twin Peaks i jedan debeljuškasti kamen po imenu Jogi, imao bi se utisak da je Pathfinder pao in the middle of nowhere. Međutim, broj onih kojima je dovoljna sama pomisao da je čovek sposoban da inteligentnim “projektilom” veličine nekoliko metara pogodi metu daleku ko-zna-koliko miliona kilometara zadivljujuće je veliki. Pogotovu, ako je taj čovek – Amerikanac.

Šta nas čeka u budućnosti? U svemiru je prilična gužva, novi randevu sa Marsom zakazan je već za septembar kada je predviđeno da u orbitu oko Marsa uđe Mars Global Surveyor, koji je trenutno oko 17 miliona kilometara daleko od cilja. NASA u džepu ima još desetak kompleksnih misija, što samostalno što u saradnji sa Rusima, koje na kraju treba da razreše dilemu oko života na Marsu. Mi ovdašnji ćemo ipak morati da sačekamo 2007. godinu kada je, prema navodima jednog našeg “dobro obaveštenog” lista, predskazano i spektakularno spuštanje Srba na Mars. Prema tom poduhvatu, Armstrongovo osvajanje Meseca izgledaće kao plivanje preko plitkog potoka. Umesto onog patetičnog i tipično američkog: “Došli smo u miru, u ime celog čovečanstva”, kladio bih se da će naša prva poruka sa Marsa da glasi: “Devize, devize...”. Ali, nema veze. Da se pritrpimo još deset godina, Bože zdravlja, pa da ovaj istorijski uspeh proslavimo ispred gradske ili savezne skupštine (tačna lokacija biće naknadno objavljena).

Rusi...

Istraživanja Marsa se nastavljaju. Ona ozbiljna, izvršena pomoću međuplanetarnih letelica počela su pre skoro 35 godina. Početni potez povukli su Rusi (Sovjeti, ako tako više volite), ali je njihov Mars 1 lansiran 1962. bio ćorak i otkazao posle 70 miliona pređenih kilometara. Slično se dve godine kasnije proveo i Zond 2, koji se primakao planeti ali nije uspeo da pošalje bilo kakav koristan podatak. Uspeh konačno beleže sonde Mars 2 i Mars 3, lansirane 1971. godine, koje su se nakon višemesečnog leta planski srušile na površinu Marsa emitujući nešto malo podataka sve dok oprema nije otkazala. Sve ostalo u ruskom istraživanju Marsa bilo je čista katastrofa. Četiri nove letelice lansirane su tokom 1973. godine: Mars 4 je promašio cilj, Mars 5 je uspeo da uđe u orbitu ali je otkazao posle nekoliko dana, dok su sonde Mars 6 i 7 na Zemlju poslale zanemarljivu količinu podataka i tako neslavno okončale čitav projekat. Rusima je trebalo mnogo godina da se oporave od ovih neuspeha, tako da su se u sličan poduhvat upustili tek 1988. godine, kada je propalo spuštanje sondi Phobos 1 i 2 na površinu jednog od dva minijaturna Marsova satelita. Prva je izgubljena ljudskom greškom, a druga je jednostavno prestala da se odaziva na radio-poruke sa Zemlje taman kada je trebalo da dotakne Fobos. Poslednji ruski poduhvat samo je još jedna katastrofa u nizu: Mars '96, lansiran prošle godine, bućnuo je u more odmah nakon poletanja pošto je raketni nosač Proton otkazao i skrenuo sa kursa.

...protiv Amerikanaca

Za razliku od svojih ruskih kolega, koji su, bar kada su Mars i Venera u pitanju, imali ambicioznu nameru da obavezno “opipaju” površinu planete, Amerikanci su se, u početku, zadovoljavali skromnijim i lakše dostižnim naučnim ciljevima. Počelo je, kako je i red, neuspehom: Mariner 3, lansiran 1964, imao je fatalan problem sa padobranom. Međutim, proslavio se Mariner 4 koji je 1965. protutnjao pored Marsa i poslao 21 fotografiju. Četiri godine kasnije slede još veći uspesi: Marineri 6 i 7 napravili su više od 200 sjajnih fotografija. Dovoljno da se oprosti neuspeh Marinera 8 koji se raspao još na lansirnoj rampi. Mariner 9 lansiran je u maju 1971, bez problema je ušao u Marsovu orbitu i za godinu dana funkcionisanja emitovao 7329 kvalitetnih fotografija, sasvim dovoljno da se mapira čitava površina planete. U avgustu 1975. godine započela je do tada najkomplikovanija i medijski najbolje propraćena misija istraživanja neke od planeta Sunčevog sistema – ka Marsu je poleteo Viking 1. Posle jedanaest meseci rutinskog leta kroz prazan kosmički prostor, letelica se podelila na dva dela: orbiter, koji je nastavio da obilazi planetu, i lender, koji se meko spustio na Marsovu površinu. Ovaj deo letelice bio je prava mala laboratorija, opremljena sa dve kolor kamere, mehaničkom rukom za uzimanje uzoraka tla, aparatima za detektovanje života, seizmološkim i atmosferskim instrumentima. Iako spektakularno najavljeni i brižljivo osmišljeni, biohemijski eksperimenti imali su negativan ishod, s obzirom na to da nisu detektovani produkti metabolizma svojstveni živim organizmima. Ipak, tokom nekoliko godina savršenog funkcionisanja Vikinga 1 i njegovog blizanca Vikinga 2 sakupljeno je mnogo korisnih i do tada nepoznatih podataka, snimljeno je preko 50.000 fotografija, a to je bio dovoljan razlog da se laka srca odvoje pare za nova istraživanja. Amerikanci su, doduše, doživeli jedan težak neuspeh 1993. pošto se Mars Observer “ućutao” neposredno pred susret sa Marsom, ali – ko to još pamti?

(Vreme #351)