Zvuk tišine

Od trenutka svog postanka, pre oko 3,7 milijardi godina, pa sve do danas, život na Zemlji neprekidno evoluira postajući sve raznovrsniji, složeniji i rasprostranjeniji. Ali to ne znači da je ovaj proces tekao glatko, naprotiv. Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u zemljinoj kori, naučnici danas znaju da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s munjevitim gubtkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti. Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane su udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katas

Prvi pokšaj lansiranja “Artemisa 1” završio se naslavno: direktor leta otkazao je čitavu operaciju kada je na štoperici ostalo svega 40 minuta. Neposredno pred let ništa nije išlo kako treba: prvo su nastali problemi sa točenjem super-hladnog vodonika u glavni rezervoar. Zatim je na konstrukciji rakete primećena pukotina za koju se srećom ispostavilo da je parče leda nastalo tokom pretakanja goriva. I kada je izgledalo da je najteži deo priprema okončan, pojavio se problem sa jednim od motora koji inženjeri nikako nisu mogli da rashlade do potrebne temperature. Lansiranje je na kraju odloženo a prvi naredni termin je 2. septembar. Kako sada stvari stoje, biće to trka s vremenom: stručnjaci tek treba da pronađu “đuntu” koja je otkazala i pokušaju da “nabudže” onu sa “sitnim nutom”. Pod uslovom da “pasuje”. Ime “Artemis” nije izabrano slučajno - u grčkoj mitologiji Artemis (Artemida) je boginja prirode, rađanja, lova, divljine, streličarstva i Meseca, sestra bliznakinja Apola (Apolona),

Međunarodna svemirks stanica (ISS) U trenutku kada je Jurij Borisov, nedavno postavljeni direktor Ruske svemirske agencije “Roskomos”, nakon sastanka sa predsednikom Putinom, neformalno saopštio rusku odluku o napuštanju Međunarodne svemirske stanice (ISS) do 2024. godine, izgledalo je da je rusko-američkoj saradnji u kosmosu posle više od dve decenije došao kraj. Bilo je to istinsko iznenanđenje jer su samo dve nedelje ranije Rusija i Amerika potpisale sporazum o razmeni astronauta kako bi američki astronauti mogli da lete na ruskim brodovima i obratno. Uz to, Amerika je dala čvrste garancije da će ISS ostati u upotrebi sve do 2030. godine a verovatno i duže.   Kasnije su Rusi malo revidirali svoj stav (“još uvek nemamo ništa napismeno”), verovatno shvatajući da se u tako kratkom roku nikakva ruska alternativna orbitalna stanica ne može postaviti u orbitu. Kako sada stvari stoje, rok je produžen i vrlo je moguće da se Rusi ostati tu gde jesu bar još 5-6 godina. Do tada bi, kako kaž

Duboki kosmos, galaktički klaster SMACS 0723 “Džejms Veb”, kosmički teleskop koji treba da nasledi vremešni “Habl”, poleteo je u kosmos 25. decembra prošle godine. Nakon višemesečnog puta dostigao je svoju finalnu lokaciju, specijalnu tačku na liniji Zemlja-Sunce, dva miliona kilometara daleko od nas (Mesec nam je oko šest puta bliži). U toj tački teleskop može da ostane neograničeno dugo uz minimalni utrošak goriva. Ovaj zajednički projekat NASA, Evropske (ESA) i Kanadske svemirske agencije (CSA) star je više od četvrt veka, mnogo puta je stavljan na led, više puta zamalo ugašen, višestruko je premašio predviđen budžet, probio je sve predviđene rokove i više puta bio navođen kao primer očajnog menadžmenta. Toliko truda i para je “prosuto” oko njega da su novinari često označavali “Džejms Veb” kao “teleskop koji je pojeo astronomiju”. Jer, teleskop je koštao preko 10 milijardi dolara - ali je ipak preživeo. Planetarna nebula Southern Ring Danas postoji naučni konsenzus da je kosmos stv

U danu kada je praktično polovina Srbije bila paralisana dojavama o podmetnunim eksplozivnim napravama u školama, ispod mostova, u trgovinskim centrima ili komunalnim ustanovama, skoro svaki građanin ove zemlje ponavljao je jedno te isto pitanje: šta rade naša policija i državna bezbednost i zašto naša vlast već mesecima ne može da izađe na kraj sa svakodnevnim “bombaškim” šikaniranjem koje nam jede vreme i novac, a pre svega živce. Odgovor je prost: narodna milicija radi ono što može, a to što može u datim okolnostima je vrlo malo. Prijave o podmetnutim bombama po pravilu stižu elektronskom poštom iz inostranstva. Svako ko se iole razume u način na koji putuje elektronska pošta (jedan od najstarijih internet protokola) moći će uz malo truda da dešifruje odakle je elektronska poruka upućena, na kojim serverima je zastala i kako je na kraju završila na stotinama domaćih adresa. Toliko ume da uradi i naša vlast pa se danas pominje da je glavni server negde u Švajcarskoj a žuta štampa je

Električni automobil sa početka XX veka U poslednjih dvadesetak godina električni automobili prešli su dug put od egzotičnih eksponata na sajmovima automobila do legitimnih učesnika u saobraćaju čiji se broj više ne može ignorisati (danas ih je u upotrebi preko 16 miliona). Sam koncept vozila na baterijski pogon nije nov: prvi električni automobili pojavili su se još krajem XIX i početkom XX veka. Zabeleženo je da su 1897. godine London i Njujork imali taksi vozila koje su pokretale baterije, u vreme kada su ulicama i dalje dominirale kočije na “konjski pogon”. Štaviše, električna vozila u to vreme imala su brzinu, udobnost i jednostavnost upravljanja koje automobili s “unutrašnjim sagorevanjem” (na benzin ili naftu) nisu mogli da ponude. Prve brzinske rekorde postavili su upravo rani električni automobili. Početkom XX veka, u pionirsko doba automobilizma, na ulicama je bilo preko 30.000 električnih automobila.  A onda su, u relativno kratkom vremenskom periodu, električni autmobili ne