Artemis II: povratak ljudi na Mesec posle više od pola veka

"Artemis II na lansirnoj rampi"

Prvi put od programa Apolo, koji je pokrenuo Džon F. Kenedi, NASA se ponovo sprema da se uputi na Mesec. Lansiranje misije Artemis II zakazano je za početak februara, ali je zbog tehničkih problema tokom završne probe pomereno za mart. U nju su uloženi ogromni resursi, nosi veliku istorijsku simboliku, ali je opterećena i brojnim sumnjama i pitanjima, među kojima je i da li je ona uopšte potrebna?

Nijedan američki predsednik, od Niksona naovamo, nije ostavio neki značajniji trag u kosmosu. Ili nije bilo vizije ili nije bilo para, a najčešće ni jedno ni drugo. Džordž Buš je 2004. godine obećavao prodor čovečanstva u dubine Sunčevog sistema, Barak Obama spuštanje astronauta na asteroid i posetu Marsu do 2025. godine, Džon Bajden se zadovoljio pokazivanjem šarenih fotografija koje je napravio teleskop Džejms Veb, Tramp je pomenuo Mesec, ali je zapravo mislio na Grenland. Poslednji vizionar bio je Kenedi, koji je bio dovoljno smeo da 1962. godine na Univerzitetu Rajs u Teksasu kaže: „Odlučili smo da odemo na Mesec pre kraja ove decenije, ne zato što je to lako, već zato što je teško.” Da li bi ova odluka bila doneta da Amerika u kosmosu nije kaskala za SSSR-om, možemo samo da nagađamo. Ali ostaje činjenica da njegovi naslednici više nikad nisu uspeli da okupe čitavu naciju oko nekog teško dostižnog cilja.

Kenedi je ubijen u Dalasu godinu dana kasnije, ali je obećanje ipak ispunjeno. Tokom trajanja projekta Apolo, 12 astronauta hodalo je Mesečevom površinom, a više od 20 je napustilo Zemljinu orbitu i boravilo u „dubokom” kosmosu. Nijedno lansiranje nije bilo neuspešno. Jedina nesreća zabeležena je u ranoj fazi, tokom obuke u simulatoru na zemlji, kada su u požaru stradali Grisom, Vajt i Čafi. Od 1972. godine, kada je program Apolo i zvanično ugašen, čovečanstvo je beznadežno zarobljeno u niskoj Zemljinoj orbiti. Bilo je nakon toga još mnogo spektakularnih kosmičkih poduhvata i fascinantnih otkrića koja su iz temelja izmenila naše shvatanje kosmosa, prostora i vremena – ali astronauti više nisu bili deo te velike priče.

Kompletan promašaj: "Space Shuttle"

Ispostaviće se da je Spejs-šatl koji je nasledio Apolo bio tek jedan kolosalan, tragičan korak unazad. Poginulo je četrnaest astronauta, od pet letelica, dve su uništene, obavljeno je stotinak lansiranja čija je pojedinačna cena redovno bila iznad pola milijarde (tadašnjih) dolara. Kada je šatl 2011. morao da bude penzionisan, zbog neekonomičnosti i brojnih tehničkih nedostataka, Amerika je ostala ponižena, nesposobna da bez Putinovog klimanja glavom i ruskih Sojuz-oldtajmera transportuje svoje ljude makar do Međunarodne svemirske stanice.

Suočena sa konstantnim nazadovanjem, NASA je početkom ovog veka povukla jedan riskantan, ali ispostaviće se, odličan potez: umesto da sve ponovo razvije potpuno samostalno, od nule, NASA je rešila da podstakne privatnu inicijativu i konkurenciju. Iako je zakon o komercijalizaciji lansiranja letelica u kosmos donet još 1984. godine sa željom da se u razvoj raketnih nosača uključe vodeće američke kompanije i bogati investitori, NASA je prve ugovore na slobodnom tržištu sklopila tek devedesetih godina. Inicijativa je tapkala u mestu, pre svega zbog stroge državne kontrole koja, jednostavno, nije bila kompatibilna s privatnim interesima. Tek kada je NASA promenila svoj stil rada i počela da se ponaša kao mušterija, a ne kao veliki brat koji svaki detalj drži pod kontrolom, stvari su počele da se popravljaju velikom brzinom. Stara politika koja je bila na snazi još od vremena Hladnog rata (mi zamislimo, vi napravite), zamenjena je novom doktrinom: Vi napravite šta god hoćete, a mi ćemo to da kupimo ako radi kako treba i nije preskupo. Lansiranje satelita i astronauta danas je veliki biznis kojim dominiraju privatne kompanije na čijem se čelu nesporno nalazi Spejs Iks (SpaceX) Ilona Maska. Njegov Zmaj (Dragon) iz 2020. godine ostaće upamćen kao prvi privatni kosmički brod koji je astronaute bezbedno transportovao u kosmos i nazad i tako stavio tačku na „kosmički post” koji je trajao punih devet godina. Spejs Iks danas lansira na stotine satelita godišnje, a najveći deo opreme se reciklira i ponovo koristi na narednom letu. Ali NASA je dovoljno obazriva da ne dozvoli Masku da proglasi kraj tržišne utakmice: za svoje mesto pod suncem bore se i brojne druge kompanije kao što su Blue Origin Džefa Bezosa, Axiom, Planet Labs, Sierra Space, Astrobotic, zatim tradicionalni partneri kao što su Boeing i Lockheed Martin (udruženi u United Launch Alliance), Nortrop-Grumman, Airbus…

Već 2010. godine bilo je jasno da povratka na staro nema, što je samo konstatovala Obamina administracija preporukom da NASA što veći broj komponenti i servisa nabavlja na slobodnom tržištu kako bi imala više vremena da se posveti onome što najbolje radi: da pomera granice čovečanstva i ljudskog znanja, istražujući duboka kosmička prostranstva.

Ali stare navike umiru teško. Iracionalni strah da će NASA u jednom trenutku biti prepuštena na milost i nemilost hirovima sve moćnijih kosmičkih korporacija, rezultirao je projektom Artemis gde NASA, i pored pozitivnih iskustava sa privatnim kompanijama, opet pokušava da napravi „nešto svoje”, „nešto originalno”, „nešto da se nađe”, „za svaki slučaj”… NASA se hvali da je na ovom projektu okupila firme iz svih 50 američkih saveznih država, ali to partnerstvo počiva na starim, ne na novim principima.

Verner fon Braun ispred mlaznika "Satuna V"

Ime Artemis nije izabrano slučajno – u grčkoj mitologiji Artemis (Artemida) je boginja prirode, rađanja, lova, divljine, streličarstva i Meseca, sestra bliznakinja Apola (Apolona), boga muzike, umetnosti, sunčeve svetlosti i znanja. Projekat Artemis treba Ameriku ponovo da vrati na Mesec, a onda postavi na brzi kolosek za Mars. Artemis je zamišljen kao kombinacija najboljih osobina legendarnog Saturna V, raketnog nosača koji je konstruisao genijalni Verner fon Braun za program Apolo i Spejs šatla čije je vrline mnogo teže uočiti.

Kompozicija Artemisa, u suštini, ima dva osnovna dela: primarni raketni nosač (takozvani Space Launch System ili SLS) i brod Orion, namenjen za četvoročlanu ljudsku posadu. Između ove dve glavne komponente nalaze se još i međustepen sa kriogenim gorivom (ICPS), nešto kao drugi stepen klasične rakete. Integralni deo Oriona je i servisni modul koji je konstruisala Evropska svemirska agencija (ESA) sa zadatkom da podrži sve ključne funkcije kapsule sa astronautima i obezbedi dodatni izvor energije (četiri solarna panela servisnog modula toliko su efikasna da mogu da obezbede dovoljno kilovata za dva velika domaćinstva).

Sve do lansiranja Maskovog Staršipa bila je to najveća raketa koja je ikad poletela: SLS ima visinu od oko 60 metara, a sa Orionom i tornjem za spasavanje na njemu, dostiže i svih 100, što je visina koju nema ni Kip slobode u Njujorku. Međutim, visina nije preterano bitna; mnogo je važniji maksimalni potisak koji raketni nosač može da obezbedi. U slučaju SLS-a to je oko 4.000 tona, što je za 15% više u odnosu na Saturn V (ukupna masa čitave kompozicije iznosi oko 2.600 tona). U nisku Zemljinu orbitu SLS može da izbaci teret od oko 100 tona, što je na donjoj granici onoga što može da lansira Maskov Staršip.

Kako bi smanjila troškove konstrukcije, NASA se opredelila za delove koje već ima na lageru, pre svega za one koji su preostali sa rashodovanih šatlova. Neki delovi koji su ugrađeni u SLS do sada su učestvovali u preko 50 svemirskih misija. To što su komponente poznate i već proverene u praksi ubrzalo je njihovu ponovnu sertifikaciju za let.

SLS ima dva bustera na čvrsto gorivo koji su skoro identični onima koji su korišćeni za letove šatla. Razlike su minimalne: umesto četiri segmenta, sada ih ima pet. Za razliku od šatla, čiji su busteri bili opremljeni padobranima za meko prizemljenje kako bi se mogli ponovo iskoristiti, sve komponente Artemisa namenjene su za jednokratnu upotrebu. Busteri na čvrsto gorivo rade relativno kratko (svega dva minuta), ali zato obezbeđuju lavovski deo potiska u početnoj fazi, kada je letelica najteža. Oni, međutim, imaju i jednu veliku manu: kada ih jednom „potpalite”, ne postoji mogućnost da ih više isključite. Busteri gore sve dok ne potroše celokupno gorivo kojim raspolažu i ako nešto krene naopako, mogućnosti za korekciju su minimalne.

Kapsula za posadu "Orion"

Busteri su povezani sa centralnim cilindrom prvog stepena koji u sebi ima dva rezervoara: jedan sa gorivom (tečni vodonik), drugi sa oksidatorom (tečni kiseonik), ukupno 2,75 miliona litara super-hladne tečnosti. Cilindar je presvučen istom narandžastom penom koja je predstavljala zaštitni znak šatla – ta pena sprečava stvaranje naslaga leda i održava nisku temperaturu goriva. Centralni cilindar ima i isti prečnik, samo je dvostruko duži. Na dnu cilindra nalaze se četiri motora tipa RJ-25 i svi su skinuti sa starih šatlova. Ovi motori obezbeđuju oko četvrtinu potrebnog potiska, ali zato rade čitavih osam minuta, četiri puta duže od bustera. Kada se tankovi isprazne, prvi stepen biva odbačen, a dalje ubrzanje obezbeđuje međustepen koji ima samo jedan motor tipa RL-10 (na kasnijim misijama biće ih četiri).

Pripreme za prvi let Artemisa počele su još u februaru 2022. godine, ali se sa ozbiljnim probama započelo tek u avgustu. Autor ovog teksta napisao je u septembru iste godine tekst za jedan domaći nedeljnik u kome se najavljuje skoro lansiranje. Ali od toga nije bilo ništa: senzori su davali pogrešna očitavanja, jedan od motora nije mogao da dostigne propisanu temperaturu pre paljenja, pojavila se naprslina na letelici za koju se kasnije ispostavilo da je komad leda, komunikacija između kontrolnog centra i osoblja na zemlji nedopustivo je kasnila, letelica je morala na vanredni tehnički pregled nakon tropske oluje koja je protutnjala kosmodromom… kompletan spisak nevolja mnogo je duži. Ipak, najviše problema izazvalo je punjenje rezervoara kriogenim gorivom: jedan pokušaj lansiranja morao je da bude obustavljen usled curenja vodonika. Let je konačno započet 16. novembra 2022. godine i trajao je 25 dana. Bila je to misija bez posade, gde su astronaute glumile lutke načičkane senzorima koji su merili nivo kosmičke radijacije, dinamičko opterećenje i uslove u kabini. Nakon što je ansambl dospeo u Zemljinu orbitu, ponovo je aktiviran motor na međustepenu i Orion se, zajedno sa servisnim modulom, našao na trans-lunarnoj putanji. Nakon nekoliko krugova oko Meseca, motor na servisnom modulu usmerio je Orion ka Zemlji. Misija je, u tehničkom pogledu, bila uspešna. Propulzija, navigacija, telekomunikacija, sve je to funkcionisalo besprekorno. Oboren je rekord kada je u pitanju rastojanje od Zemlje za letelice namenjene ljudskoj posadi. Iako je letelica prilikom povratka u Zemljinu atmosferu imala rekordnu brzinu od oko 11 kilometara u sekundi, aerodinamično kočenje bilo je uspešno i letelica se pomoću sistema padobrana meko spustila na površinu Tihog okeana.

Oštećenja an aerodinamičkom štitu nakon leta "Artemis I"

Naknadne analize pokazale su da je propusta ipak bilo, i to ozbiljnih. Na dnu kapsule sa astronautima nalazi se tzv. aerodinamični štit koji čuva letelicu od visokih temperatura (preko 2.700 oC) prilikom povratka u gušće slojeve atmosfere. Taj štit napravljen je od debelog sloja ablativnog materijala koji se pri jako visokim temperaturama lagano i ravnomerno topi, odnoseći sa sobom najveći deo toplote. Drugim rečima, štit može da se „izliže”, ali ne sme da pretrpi strukturna oštećenja. Međutim, inspekcija štita nakon prizemljenja Oriona pokazala je da je štit posut brojnim kraterima različite veličine, kao i da se materijal drobio i raspadao, a ne topio. Nijedna pukotina nije bila dovoljno duboka da dostigne oklop modula za posadu, pa samim tim ni posada ne bi stradala da se nalazila na letu, ali takvi problemi su uvek alarmantni jer ponekad jedan milimetar može da predstavlja razliku između uspeha i potpune katastrofe.

U početku nikom nije bilo jasno šta je izazvalo ovakve rupture na aerodinamičnom štitu: materijal od koga je štit napravljen, AVCOAT (Avcoat), je kvalitetan i pouzdan, koristi se još od programa Apolo bez ijednog značajnijeg problema. NASA je na kraju utvrdila da je do problema došlo usled promene u načinu nanošenja materijala: ranija procedura podrazumevala je da materijal treba da ima heksagonalnu strukturu pčelinjeg saća koja se pokazala termički najizdržljivijom. Međutim, proces formiranja ovako delikatne strukture veoma je skup i dugotrajan. Umesto toga, NASA je odlučila da uprosti proces i aerodinamični štit Oriona sklopi od gusto napakovanih cigala materijala Avcoat, tako da završeni štit na kraju podseća na skadarlijsku kaldrmu. Ispostavilo se da ta odluka nije bila naročito mudra – promena načina nanošenja uticala je i na performanse.

Detalj sa leta "Artemisa I"

Šta je u tom pogledu učinjeno pre drugog leta Artemisa? Verovali ili ne – ništa! Kada je Artemis I poleteo, kapsula za astronaute namenjena Artemisu II već je bila kompletirana, sa sve aerodinamičkim štitom koji se ne može tek tako skinuti i zameniti nekom drugačijom formom (takav proces trajao bi mesecima). Sve što je urađeno jeste mala korekcija u trajektoriji koju će kapsula Oriona imati tokom spuštanja na Zemlju kako bi se smanjilo termodinamičko opterećenje. Za mnoge je to – premalo. Neki bivši astronauti, među njima i članovi „anketnog odbora” koji su istraživali šta je to pošlo naopako sa aerodinamičkim štitom, smatraju da NASA nema pravo da pošalje astronaute u kosmos znajući da deo konstrukcije Artemisa ne funkcioniše na predviđeni način. Oni smatraju da Artemis II treba da leti prazan ili, ako nema druge solucije, da ostane na Zemlji jer nema nikakve garancije da će promena putanje povratka eliminisati problem sa habanjem štita.

Ove primedbe su, međutim, ignorisane – možemo samo da se nadamo da su inženjeri tačno utvrdili potrebnu korekciju putanje i da životi članova posade ni u jednom trenutku neće biti ugroženi. Došlo je vreme za naredni, mnogo smeliji korak – Artemis ponovo ide na Mesec, ovoga puta sa četvoročlanom ljudskom posadom koju čine dva Amerikanca i jedna Amerikanka (Rid Vajsman, Viktor Glover, Kristina Koh) i jedan Kanađanin (Džeremi Hansen). Posada poseduje ogromno iskustvo: Kristina Koh je, recimo, na Međunarodnoj svemirskoj stanici provela više od 300 dana i po tome je rekorderka u ženskoj kategoriji, dok je muški deo posade sačinjen od iskusnih astronauta i pilota, a neki od njih imaju i borbeno iskustvo. Posada se nalazi u permanentnom treningu više od dve godine jer je i ulog veliki: posle više od pedeset godina, astronauti će se ponovo naći izvan relativne sigurnosti Zemljinog gravitacionog polja.

Kapsula "Orion" napušta Zemljinu orbitu

Nakon početne faze i odbacivanja prvog stepena, letelica će se naći u ekstremno eliptičnoj orbiti oko Zemlje (maksimalno rastojanje iznosiće oko 75.000 kilometara, dok će minimalno biti jedva 200). Nakon što i međustepen potroši svoje gorivo, Orion i servisni modul će se odvojiti od njega kako bi započeli seriju probnih manevara sa ciljem da utvrde kvalitet potisnika koji služe za precizno orijentisanje letelice u prostoru. Ta funkcionalnost na drugom letu Artemisa nije mnogo bitna, ali na idućem, koji treba da obuhvati i spuštanje na Mesečevu površinu, ona će biti od fundamentalne važnosti. Ako eksperiment prođe kako treba, uslediće paljenje motora na servisnom modulu koji će Orion postaviti na takozvanu „putanju besplatnog povratka”.

Ova putanja garantuje povratak na Zemlju, čak i ako u međuvremenu dođe do potpunog otkaza pogona na letelici. Letelica će jednostavno obleteti Mesec tako da je Mesečevo gravitaciono polje usmeri nazad ka Zemlji. Kada čitav let posmatrate sa strane, izgleda kao da brod pravi džinovsku „osmicu” sa Mesecom i Zemljom u centru gornjeg i donjeg kruga. Ova putanja je relativno spora, ali ne zahteva aktivno kočenje prilikom ulaska u zonu Mesečevog uticaja, niti zahteva dodatni pogon da bi se ta zona kasnije napustila. Drugim rečima, ovakva putanja se praktikuje kada postoji makar mala doza verovatnoće da će tokom leta nešto krenuti po zlu. Ilustracije radi, kada je eksplodirao rezervoar sa kiseonikom tokom leta Apola 13 (Hjustone, imamo problem), jedna od prvih akcija posade bila je da onesposobljeni brod prebace na putanju besplatnog povratka, koristeći motore sa lunarnog modula (glavni motor na servisnom modulu nije smeo da se koristi zbog opasnosti od nove eksplozije).

Put do Meseca trajaće oko četiri dana i za to vreme biće obavljen čitav niz eksperimenata. Jedan od najvažnijih biće uvežbavanje sigurnosnih procedura koje treba primeniti u slučaju masivne erupcije na Suncu koja astronaute u kratkom roku može da izloži visokim dozama zračenja. Astronauti će redovno davati uzorke krvi kako bi se bolje izučio uticaj bestežinskog stanja na imunološki sistem. Biće testirani i svi sistemi za održavanje života: da bi se astronauti osećali udobno, potrebna im je kontrola temperature i vlage vazduha, hrana, voda, toalet. Na letu će se naći i neke nove sprave za održavanje fizičke kondicije koje će morati da budu testirane. Nagrada za uložen trud dolazi negde na polovini misije, kada se letelica bude našla na skrivenoj strani Meseca, onoj koju mi, smrtnici, možemo da vidimo na fotografijama. Astronauti će imati priliku da bolje osmotre ne samo njegov centralni pojas, već i Mesečeve polove. Minimalno rastojanje Oriona od površine Meseca iznosiće oko 7.000 kilometara, a maksimalno se teško može predvideti dok ne budu poznati svi parametri trajektorije. Lako se može desiti da posada Artemisa ode dalje od svih prethodnih. Maksimalno rastojanje letelice sa ljudskom posadom od Zemlje iznosi 400.171 kilometar, a dostigli su ga astronauti tokom misije Apolo 13.

Jedan krug oko Meseca i to je sve – putanja besplatnog povratka jednostavno ne nudi više od toga. Moguće je da će u povratku neke manje korekcije putanje biti neophodne kako bi se dostiglo planirano mesto i vreme povratka, ali čak i bez tih korekcija, praktično je nemoguće da letelica promaši Zemlju. Nakon deset dana, misija će biti okončana na nekom brodu američke mornarice.

Spektakl? Videćemo! Jer predstojeća misija Artemisa neodoljivo podseća na let Apola 8 iz decembra 1968. godine. Taj let trebalo je da predstavlja generalnu probu spuštanja na Mesec, ali je izrada mesečevog landera kasnila, tako da je taj plan pao u vodu. Kako bi se održala pozitivna tenzija u javnosti, a istovremeno i napravio značajan korak napred, neko je predložio da se let ipak obavi, da tročlana posada napravi krug oko Meseca i zatim se vrati na Zemlju.

Posada "Artemisa II"

Nijedan astronaut pre toga nikad nije napustio Zemljinu orbitu, a kamoli pravio krugove oko Meseca. Nije bilo prethodne probe sa kosmičkim brodom punim lutaka, nije bilo nikakvog prethodnog iskustva. Postojali su samo hrabrost i čvrsta volja. Čast da učestvuju u ovom istorijskom poduhvatu pripala je Frenku Bormanu, Vilijemu Andersu i Džejmsu Lovelu. I tada je korišćena putanja besplatnog povratka, ali je brod funkcionisao tako dobro da je doneta odluka da se u blizini Meseca letelica uspori kako bi ušla u Mesečevu orbitu.

Tačno na Božić letelica je kompletirala deseti krug oko Meseca na visini od oko 200 kilometara. Posada je pritom napravila veliki broj fotografija Mesečeve površine kako bi stručnjaci kasnije mogli na osnovu njih da izaberu najpogodnija mesta za buduća spuštanja. Nikom nije padalo na pamet da snima Zemlju, ona je već toliko puta bila uslikana iz Zemljine orbite. A onda je, tokom jedne pauze, Anders slučajno bacio pogled kroz prozor i video kako plava lopta naše planete izranja iza Mesečevog horizonta. Anders je zgrabio svoj Hasselblad i napravio verovatno najuticajniju „ekološku” fotografiju svih vremena. Naša planeta, koja nam izgleda tako suvereno i moćno u odnosu na Mesec, sada je odjednom delovala krhko, ranjivo, skoro prozračno… Ta prva fotografija bila je napravljena na crno-belom filmu koji je bio mnogo prikladniji za fotografisanje Mesečeve površine. 

Apolo 8, komandni modul u blizini Meseca (umetnička vizija)

Srećom, Anders je u trenutku shvatio kakav se dragoceni prizor odvija ispred njegovih očiju – imao je taman toliko vremena da u kameru ubaci kolor film i napravi još jednu fotografiju. U arhivi NASA-e, fotografija je zavedena pod brojem 2.383, ali je danas mnogo poznatija pod imenom „Izlazak Zemlje”. Postoji samo još jedna fotografija Zemlje koja se po lepoti može uporediti sa Andersovom – The Pale Blue Dot, fotografija Zemlje koju je napravio Vojadžer 1 (Voyager 1) sa rastojanja od šest milijardi kilometara, i to zahvaljujući upornosti velikog Karla Sagana koji je ubedio kontrolu leta da kamere na letelici poslednji put okrenu ka Zemlji.

Izlazak Zemlje, najčuvenija fotografija iz misije "Apolo 8"

Let Apola 8, međutim, nije prošao bez kontroverzi… Poneti svečanim božićnim raspoloženjem, astronauti su u direktnom prenosu naizmence čitali uvodna poglavlja biblijskog Starog zaveta. Nakon što je let završen, Američko udruženje ateista podnelo je tužbu, smatrajući da niko nema prava da drži religijske propovedi dok se nalazi na zadatku koji finansiraju svi poreski obveznici. Na kraju, od sudskog procesa nije bilo ništa jer su nadležni sudovi odbili da postupe po tužbi, služeći se svakovrsnim izgovorima. Slučaj je na kraju stigao do Vrhovnog suda koji je jednostavno odbio da ga razmotri i time je priča bila završena. Svejedno, poduhvat koji je izveo Apolo 8 uspeo je da okupira pažnju čitavog sveta: direktan prenos išao je u 68 zemalja, a pratila ga je čitava milijarda ljudi.

Hoće li predstojeća misija Artemisa II imati isti publicitet? Lansiranje je trebalo da bude obavljeno u prvoj dekadi februara ove godine, ali ovo novo izdanje Artemisa izgleda da pati od svih dečijih bolesti svoje prethodne inkarnacije. Déjà vu… Ovaj tekst, kao i onaj o Artemisu I, počeo je da nastaje u trenutku kada se činilo da nas samo dani dele od lansiranja. A onda je usledila generalna proba (tzv. wet dress rehearsal) i sve je (opet) pošlo naopako. Curenje vodonika prilikom punjenja rezervoara? Check! Pogrešna očitavanja sa senzora? Check! Komunikacioni problemi? Check! Problem sa zatvaranjem vrata na Orionu i ventilom koji reguliše pritisak u kabini? E, ovo je nešto novo. Baš kao i problemi sa kamerama koje su se „smrzle” usled neuobičajeno hladnog vremena.

"Artemis" na transportnom traktoru

Otklanjanje problema će potrajati, ništa se tu ne može uraditi preko noći. Kako sada stvari stoje, Artemis II neće poleteti pre 6. marta, a povoljan period za lansiranje trajaće, sa prekidima, sve do aprila. Ali, i tom čekanju će doći kraj. Niko ne može da otkaže misiju u koju je uloženo tako puno novca i truda. Lansiranje će sigurno privući milionsku pažnju, biće tu i novinskih tekstova i specijalnih emisija na tu temu, ali to neće biti ni nalik na euforiju iz 1968. godine. Jer, svet se izmenio: nema više Hladnog rata koji je tada proizvodio adrenalin i održavao takmičarsku atmosferu između dve kosmičke velesile. Današnja Amerika ne strahuje preterano od Rusije koja ima neka preča ovozemaljska posla, više se plaši Kine koja svoje kosmičke planove drži u tajnosti i, po svoj prilici, namerava da svoje „tajkonaute” spusti na Mesec do 2030. godine. Amerikanci ne bi voleli da ih Kina pretekne, ali ova nova trka nema ni trunke drame koju je imala ona iz šezdesetih godina. Ništa se sada neće desiti po prvi put, a javnost, naročito američka, ne voli reprize. Sletanje Armstronga na Mesec pratilo je, u direktnom prenosu, čitavo čovečanstvo. Naredne Apolo ekspedicije to nisu uspele da ponove, direktnih prenosa bilo je mnogo manje jer se smanjio i interes publike da bi, pred kraj projekta Apolo, taj interes sasvim iščileo.

Zato je Artemis II misija od koje NASA ne može mnogo da profitira – za današnju publiku nema dovoljno vatrometa, a rizik je veliki. NASA može samo da se nada da će sledeća misija, Artemis III, imati mnogo veći odjek jer ta misija treba da vrati Amerikance na Mesec. Biće to kolosalno složen poduhvat izveden u dva koraka. Prvo će biti lansiran Staršip (Starship) HLS (Human Landing System), letelica predviđena za spuštanje astronauta na Mesec koja će biti postavljena u Mesečevu orbitu. Ona će tu sačekati novi let Artemisa i Orion sa ljudskom posadom. Nakon spajanja na orbiti, dvojica od četiri astronauta će preći u Staršip i meko se spustiti na Mesec. Za razliku od Apola 11, gde su komandni i mesečev modul bili spakovani na jedan raketni nosač, zajedno putujući ka Mesecu i nazad do Zemlje, Artemis III to jednostavno ne može da izvede jer je Staršip preveliki.

Mesečev modul korišćen u programu Apolo imao je koristan prostor veličine malo većeg ormana za metle, sa zidovima od metalne folije koji su bili tako tanki da ste mogli da ih iseckate na komadiće običnim perorezom. Staršip je neuporedivo veći, pokreću ga šest Raptor motora. Sa prečnikom od 9 metara i visinom od 50, njegova radna zapremina veća je od one koju ima Međunarodna svemirska stanica, što omogućava komforan boravak na Mesecu tokom najmanje deset dana. Ova verzija Staršipa veoma je nalik onoj koju Mask uveliko testira, s tom razlikom što Mesečeva verzija nema aerodinamičnu zaštitu jer Mesec nema atmosferu. Za razvoj Staršipa NASA je kompaniji Spejs Iks uplatila oko tri milijarde dolara.

Mnogi, međutim, smatraju da se NASA opredelila za potpuno pogrešan koncept. Staršip je, jednostavno, preveliki, a njegov Super Heavy buster može da ga pogura samo do Zemljine orbite. Tu će Staršip morati ponovo da bude napunjen gorivom korišćenjem tankera relativno malog kapaciteta. Po nekim računicama, da bi se Staršip napunio gorivom za put do Meseca i nazad, biće potrebno da se lansira najmanje 10, a možda i svih 40 tankera, i to u vrlo kratkom roku jer se kriogeno gorivo vrlo brzo zagreva i isparava, a samim tim i gubi. Brojni stručnjaci veruju da će razvoj lunarnog Staršipa potrajati i da će baš zbog toga kineska zastava na Mesecu biti pobodena pre američke.

"Artemis" u montažnom hangaru

Umesto ekvatorijalnog Mesečevog pojasa koji je bio „meta” u Apolo misijama, astronauti Artemisa spustiće se u blizini južnog pola. Danas znamo da u okolini Mesečevih polova postoje krateri čije je dno stalno u sunčevoj senci i da se tu mogu pronaći značajne količine zamrznute vode. Voda ne predstavlja samo osnovnu ljudsku potrebu; disocijacijom vode dobijaju se vodonik i kiseonik, osnovni elementi raketnog pogonskog goriva. Kiseonik je naročito kritičan resurs tokom kosmičkih letova – astronauti u svakom trenutku moraju da imaju značajnu rezervu ovog gasa. Takođe, ovo je prilika da NASA ispravi i jednu veliku istorijsku nepravdu: svi astronauti koji su do sada bili na Mesecu bili su belci i muškarci, za žene i pripadnike drugih rasa tu nije bilo mesta.

Četvrta misija trebalo bi da bude obavljena korišćenjem značajno usavršene letelice, sa jačim prvim stepenom i dodatnim motorima u drugom, sa verovatnim ciljem uspostavljanja stalne orbitalne stanice, tzv. kosmičke kapije u Mesečevoj orbiti ili na njegovoj površini. Sa povećanjem snage raketnih motora, povećaće se i teret koji Orion može da ponese na Mesec, sa 26 na 45 tona. Orbitalna stanica u okolini Meseca mogla bi da posluži kao polazna tačka za neke naredne misije i još ambicioznije ciljeve. Nakon toga, NASA namerava da ka Mesecu šalje nove posade u regularnim vremenskim intervalima, čiji bi primarni zadatak bio da u permanentno osenčenim Marsovim kraterima pronalaze rezerve vode koje bi neke buduće generacije astronauta mogle da iskoriste za proizvodnju raketnog goriva i kiseonika.

Neka buduća misija: "Artemis" na Mesecu.

Problem je samo što ceo program već uveliko kasni. NASA je već saopštila da Artemis III neće poleteti pre 2028. godine, velikim delom i zato što razvoj lunarnog landera, koji je poveren kompaniji Spejs Iks, uveliko kasni. Drugi razlog kašnjenja je i spor razvoj lunarnih skafandera: ispostavilo se da modna kuća Prada, kojoj je poveren deo ovog posla, ume da obuče manekene, ali ne i astronaute. Realno, i poslednji datum je prilično nerealan – ako Artemis II zadesi makar i mali peh, dalje odlaganje meriće se godinama. Osim toga, teško je poverovati da će NASA tek tako poslati astronaute na Mesec, a da prethodno ne proveri kako će se Orion i Staršip ponašati u zajedničkom letu. Treba proveriti kvalitet komunikacije, uvežbati osnovne manevre i mehanizam međusobnog spajanja, testirati scenarije u slučaju havarije… Ilustracije radi, nakon opisanog leta Apola 8, Amerikanci su izveli dve eksperimentalne misije – Apolo 9 i Apolo 10. Prva je proverila apsolutno sve delove sistema i izvela sve potrebne manevre u niskoj Zemljinoj orbiti. Druga provera obuhvatila je kompletan let do Meseca, dvojica astronauta ušla su u Mesečev modul, odvojili su se od komandnog modula i zaputili su se ka Mesečevoj površini. Kada je visina pala na samo 15 kilometara, spuštanje je prekinuto po unapred utvrđenom scenariju. S obzirom na to da su obe misije prošle bez ikakvih problema, ubrzo je doneta odluka da Apolo 11, sa Armstrongom, Oldrinom i Kolinsom, izvede ceo poduhvat do kraja. Ostatak je istorija.

Artemis još uvek ima neke šanse da bude tehnički uspešan, ali sa finansijske strane teško da može da dobije prelaznu ocenu.

Program Artemis potekao je iz programa Constellation koji je formulisao predsednik Džordž Buš 2005. godine sa ciljem da vrati Ameriku u duboki kosmos i eventualno je odvede na Mars. Realizacija projekta dobrano je odmakla pre nego što su troškovi krenuli da se gomilaju sumanutom brzinom. Projekat je jednostavno bio preambiciozan i kada su 2010. godine stvarni troškovi dostigli kolosalnih 500 milijardi dolara, predsednik Obama bio je prinuđen da „povuče ručnu”, restartuje ceo projekat i napore preusmeri na lakše dostižan cilj – Mesec. Raketni nosači koji su do tada bili razvijeni, Ares I i Ares V, jednostavno su odbačeni i zaboravljeni, „pretekao” je jedino brod za posadu Orion koji je imao i jednu „probnu vožnju” tokom 2014. godine.

Artemis je prvi put zvanično najavljen 2017. godine, iako je rad na SLS-u i Orionu počeo još 2011. godine, odmah posle odluke Obame da penzioniše Constellation. Ispostaviće se da ni Artemis nije bio mnogo jeftiniji, ali se nekako provukao pored političara koji pare poreskih obveznika više vole da troše na nešto što će im doneti brže političke poene. Samo do 2018. godine NASA je utrošila oko 12 milijardi dolara, a do kraja 2021. godine i svih 20.

Nervoza je počela da raste kada je NASA počela da pomera datum prvog lansiranja. Inicijalno predviđeno za novembar 2017. godine, lansiranje je pomereno na jul 2018, pa onda na decembar 2019, sredinu 2021… U poslednjih nekoliko godina troškovi projekta otišli su u nebesa. Krajem prošle godine, ukupni troškovi razvoja Artemisa premašili su 90 milijardi dolara, što je veliki novac, čak i za Ameriku. Inicijalno je procenjeno da će za jedan let Artemisa biti potrebne dve milijarde ali, kako sada stvari stoje, teško da će i četiri biti dovoljne. Takav finansijski pritisak NASA ne može da izdrži, čak ni na kraće staze (jedno lansiranje raketom Falcon Heavy koja može da nosi 70% tereta Artemisa košta svega 150 miliona dolara). Ništa se nije promenilo ni u Trampovo vreme: štaviše, utisak je da Tramp nema ideju šta da radi sa projektom Artemis, što se odrazilo i u protivrečnim odlukama koje je donosio: njegova administracija je u maju 2025. izbacila Artemis iz nacrta budžeta za narednu godinu, ali je odluka poništena svega dva meseca kasnije. Svejedno, šanse projekta Artemis da preživi Trampa ili njegovog naslednika, realno su veoma male, naročito ako se uzme u obzir da Amerika odavno nema jasno utemeljenu kosmičku strategiju jer svaki predsednik voli da tu strategiju napiše ispočetka. Ako se ne desi neko čudo, sva je prilika da će projekat Artemis kao ekonomski neisplativ biti ugašen posle trećeg ili četvrtog leta.

Odgovarajući na kritike javnosti koja optužuje nacionalnu svemirsku agenciju za rasipništvo, loš menadžment i nepouzdane partnere, čelnici NASA-e podsećaju da na projektu Artemis sarađuje čitava armija naučnika i da je na konstrukciji uposleno preko 3.800 firmi iz svih delova Amerike. Artemis, po njihovom mišljenju, predstavlja kapitalnu nacionalnu investiciju. Tamo gde drugi vide samo gomilu metala, NASA vidi armiju najboljih stručnjaka koji zajednički rade u korist američke budućnosti. Osim toga, NASA se nada da će Artemis krenuti stopama Džejmsa Veba. I Džejms Veb je nemilice probijao rokove i na kraju je koštao mnogo više nego što je to bilo očekivano, ali ga je javnost prigrlila kao novu ikonu čim su se pojavile prve spektakularne fotografije. NASA veruje da će uspeh prve dve Artemis misije konačno raskraviti američka srca. Ali u svemu tome ima dosta naivnosti. Jer, odlazak na Mesec i povratak sa njega smo već gledali. Izazov bi bio otići i ostati, napraviti stalnu lunarnu postaju na Mesečevoj površini ili u Mesečevoj orbiti. Nakon toga, reklo bi se da je jedina realna odrednica Mars.

Ima li Artemis neku perspektivu u tom pogledu? Teško, jer sa druge strane postoji kompanija Spejs Iks, koja ne troši pare američkih poreskih obveznika, a poseduje letelicu i raketni nosač koji imaju veći potencijal od Artemisa. Maskov Staršip je, uz to, i neuporedivo jeftiniji jer se najveći deo hardvera može iskoristiti za najmanje deset lansiranja. Nosivost, ukupni potisak, količina tereta izbačenog u nisku Zemljinu orbitu i van nje… sve je to na strani Staršipa sa ubedljivom marginom. Ako Staršip razvije i planirani sistem za dopunjavanje gorivom u kosmosu, ta margina postaće još veća. U tom slučaju, svako dalje ulaganje u Artemis postaće besmisleno.

I tako smo stigli do Marsa, koji je počeo da se pominje kao naredna destinacija, čim su letovi na Mesec postali rutinski. U Mars je verovao i Verner fon Braun, ali su se NASA i on razišli nedugo nakon kraja Apolo programa. Fon Braun je tada verovao da se Mars može osvojiti u narednih 30 godina. Mnogo godina je prošlo od tada, ali je brojka ostala neizmenjena. Zašto je let na Mars uvek 30 godina daleko i zašto će tako i ostati?

Agelast.IO