„Pa jesu l' mene zatvarali, samo zato što sam vikao: ‘Živeo Staljin i svetska revolucija!?’ Jeste li me zato zatvarali? Pa šta je trebalo da vičem? ‘Živeo kapitalizam!?’ Slušaj ti, Staljin vas je ubijao. Ali vas nije ubijao dovoljno. Ja sam njegovu sliku držao kao ikonu pet godina. I držaću je ponovo. Nećete vi da pobedite doklegod sam ja živ! Ja, moj brat, hiljadu nas...“
(Ilija Čvorović, „Balkanski špijun“)
Ako vam se čini da ljutnja i bes dominiraju internetom u poslednjih nekoliko godina – u pravu ste. Reč 2025. godine u izboru „Oxford University Pressa“ je „Rage bait“ – engleska složenica za „internet post“ namerno sročen tako da kod čitalaca izazove „kratak spoj“ u mozgu i isprovocira ekstremnu reakciju.
„Rage bait“ nije isto što i „Click bait“ – ovo potonje smišljeno je da zagolica vašu maštu i natera vas da otvorite jednu stranicu više. Osim što je doprineo totalnoj kretenizaciji preovlađujuće novinske forme koja obično počinje naslovom koji ama baš ništa ne znači („Mirno je lizao sladoled a onda mu se desilo nešto neverovatno“; čitaj: „Ispala mu kugla na beton“), nema dokaza da je „Click bait“ nekog ozbiljno ugrozio.
„Rage bait“, koji favorizuje konflikt i polarizaciju je sasvim druga priča. Nekada marginalna taktika za privlačenje pažnje danas je prerasla u legitimni obrazac ponašanja na internetu.
Armija „internet ratnika“
Ima među tim „beskompromisnim borcima“ i onih koje je „stvarni“ život marginalizovao i smestio u neki zapećak u kome vreme protiče ali se ništa ne dešava, a koji su u internetu konačno pronašli način da svoju godinama nakupljanu gorčinu artikulišu u osvetnički poklič protiv onih koji su ih neprekidno ponižavali i ostavili na prvoj prečki socijalnih merdevina (poput gore citiranog Ilije Čvorovića, doduše u vreme pre interneta).
Taj krivac je, najčešće, pogrešno identifikovan: nikad to nije sopstveni manjak obrazovanja, lenjost, površnost, klađenje na pogrešnog konja ili bilo šta individualno. Uvek su to neke nevidljive sile, svetske spletke, zavere, sistem koji je nemilosrdan zato što iza njega stoji neki bogatun, član „svetske vlade“, neki Jevrej, LGBT portparol, Kajzer Soze, neko ko je dovoljno moćan da vuče konce iz mraka a da nikad u tome ne bude uhvaćen... Ovi internet ratnici veruju da raspolažu svim činjenicama, da razumeju čitavu stvar, da je sve tako očigledno da samo slepac ne vidi suštinu, iako ih je takav stav u stvarnom svetu često ostavljao bez prijatelja, bez pravog posla i bez perspektive.
Potrošnja emocija
Ponekad ćemo za ove ljude, i pored agresivnog rečnika koji koriste, imati manju ili veću dozu razumevanja. Kad neko ko je izbegao iz Sirije i sada živi u nekom od boga zaboravljenom izbegličkom kampu napiše „tvit“ u kome preti Asadu i priželjkuje mu brzu i nasilnu smrt, to se čak i može razumeti. Ne možete od čoveka koji sa porodicom spava pod šatorom i hrani decu brašnom iz plastične kese očekivati staložen ton ili duboku političku analizu. Kada devojka u Iranu skine hidžab i upali cigaretu na plamenu slike ajatolaha Hamneija, to je potez sračunat da izazove gnev kod zatucanih lojalista i buru pozitivnih emocija kod protivnika režima. Sve je to očekivano, jer kad padaju glave, umerenost često prestaje da bude vrlina.
Međutim, takva burna vremena dođu i prođu, ali bes na internetu opstajava, često i u bizarnoj formi. Verovali ili ne, na „Reditt“-u imate čitavu diskusionu grupu za ljude koji ne mogu da smisle Ilona Maska, čiji je isključivi cilj da brutalno napadaju i vređaju čoveka za bukvalno svaku stvar koju kaže ili uradi. Ponekad su to najobičnije sitnice, nebitne mrvice iz Maskovog privatnog života, ali i to je dovoljno onima koji su bolesno opsednuti samom činjenicom da Mask postoji. Post koji je nedavno pokupio najviše uvredljivih komentara sadrži samo jednu kratku rečenicu u kojoj Mask kaže da nije ljubitelj šaha jer više voli „kompleksnije igre“. Zaključak gomile je jasan: ako je nekome šah nedovoljno složen, taj mora da je potpuni idiot i prepotentni egocentrik. Nikom nije palo na pamet da proveri da li čovek možda više voli „Go“, igru koja je složenija od šaha.
Nisu samo pojedinci skloni korišćenju „Rage bait“ trikova, sve više ga primenjuju i kompanije. Sidni Svini je za „American Eagle“ džins snimila jedan prilično kretenski reklamni spot u kome objašnjava kako se brend farmerki u njenoj porodici prenosi sa kolena na koleno, jer džins mora da odgovara genima, da ide uz boju očiju. I zato njen džins mora da bude plav, kao „American Eagle“, nije bitno što neke druge kompanije prave mnogo udobnije farmerke. Spot je, zbog stupidnog uplitanja genetike u jedne obične pantalone, dobio na hiljade negativnih komentara ali je pogodio metu: prodaja je krenula iznad svakog očekivanja.
Ima još takvih primera: recimo, reklamna kampanja kompanije „Asus“ koja je na jednoj promotivnoj fotografiji eleganciju svog novog laptopa uporedila sa lepotom zadnjice svoje promoterke. Poruka je bila sasvim jasna: muškarci prave komplikovane stvari, lepe žene ih promovišu, a one ružne ćemo poslati u Iran. Lavina brutalnih komentara koja je usledila naterala je „Asus“ i brojne druge kompanije koje su nesvesno usvojile seksistički obrazac ponašanja da se zamisle i iz osnova izmene svoj stav, uz (ne)iskreno izvinjenje ili bez njega. „Asusov“ laptop se, i pored svega, prodavao odlično.
Ponekad se „Rage bait“ desi i bez loše namere. Posle poraza Portugalije na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2022. godine, jedna vesela i beskrajno simpatična marokanska devojčica izjavila je da „jadni Ronaldo sad plače u svom automobilu“. Iako se u Jutjub klipu pojavljuju i druga lica sa sličnim izjavama, tornado podrugljivih poruka sručio se isključivo na nesrećno dete. Masovna histerija i progon jednog nemoćnog bića bila je u totalnoj disproporciji sa imaginarnim „grehom“ koji je mala Marokanka počinila.
Mrak anonimnosti
Art Markman, profesor psihologije sa Univerziteta u Teksasu, kaže da su komentari na internetu sve agresivniji i da pritom ne rešavaju ništa:
„Čak i kad se prašina slegne, imaćete utisak da tu niko nikog ne čuje. Jake emocije potrošene bez satisfakcije ne samo da su beskorisne – one direktno škode vašem mentalnom zdravlju.“
 |
| Frensis Bejkon: Bes |
Zašto nam se ovo dešava? Profesor Markman kaže da su na delu tri faktora:
„Prvo, internet nudi anonimnost – mnogo je lakše biti nevaspitan ako je vaš identitet sakriven. Drugo, otrovni komentar najčešće je upućen nekoj dalekoj, nepoznatoj osobi. Ljudi se u takvoj situaciji mnogo lakše sukobljavaju nego kad naspram sebe imaju poznanika sa posla ili iz škole. I, na kraju, ako hoćete da budete bezobzirni, mnogo je lakše to učiniti u pisanoj a ne u govornoj formi. Nekada smo jedni drugima ostavljali ceduljice sa blago uvredljivim porukama (‘Komšija, lopata za čišćenje snega je u podrumu, ne ujeda’), internet ih je sada u potpunosti zamenio nečim mnogo ekstremnijim.“
Uz to, na internetu nam niko ne brani da držimo beskrajne monologe i pišemo dugačke traktate koji će nas samo zabetonirati u stavu koji zastupamo. Monolog funkcioniše u pozorištu, na filmu, na internetu, ali ne i u živom dijalogu. Jer, kada slušamo argumente drugih ljudi često smo prinuđeni da korigujemo svoje mišljenje, da zastanemo, da razmislimo, spustimo glas ili priznamo nekom drugom da je u pravu.
Dodajte na to i „ovu situaciju“, kada većina medija promoviše prostakluk, ekstremizam, primitivno izražavanje i strasnu mržnju prema svakom izdvojenom mišljenju. U takvoj atmosferi mlade (a bogami i starije) generacije prihvataju isti agresivni stil komunikacije kao društveno prihvatljiv, štaviše poželjan standard, i primenjuju ga svuda, ponajviše na internetu.
Amanda Kesidi, novinarka irskog portala „Imidž“, ističe da je agresivan nastup karakteristika svih društvenih mreža:
„Neko ko voli da mrzi uvek će to radije činiti online nego offline. Sve što se zbiva na društvenim mrežama može da stane u samo jednu reč – JOŠ! Još veće usne, još lepši stan, još bolja kola, još glasnije mišljenje, još veće potcenjivanje drugih, još slađa deca, još veća radost, još veći bes. Jedna ogromna, besmislena hiperbola. Želimo da budemo primećeni, verujemo da smo bitni, ljudi moraju da nas vide, da nas čuju. A ako ne čuju, tim gore po njih, sve će im biti ponovljeno još jednom, na još agresivniji način. Svi smo zaboravili da je lepo biti važan ali da je još važnije biti pristojan.“
Kontrola algoritama
Pojam „Rage bait“ verovatno vuče poreklo od jedne druge poznate engleske kovanice – „Road rage“, situacija koja obično počinje tako što dva vozača na semaforu otvore prozor i jedan drugom istresu lavinu uvreda, da bi zatim krenulo besomučno utrkivanje mimo bilo kakvih saobraćajnih propisa sve do narednog stajališta gde će jedan vozač pištoljem presuditi drugom, ako pre toga ne završi u nekom jendeku ili provaliji. Fenomen je nastao tokom osamdesetih godina, valjda u vreme kada se koncentracija ljudi na putevima povećala do te mere da je konflikt postao neminovan (kako „road rage“ funkcioniše u stvarnosti verovatno je najbolje opisano u izvrsnom argentinskom filmu Divlje priče (Relatos salvajes).
Ni agresivnost na internetu nije od juče – stara je koliko i internet sam. Ali bar u početku, postojala je neka namera da se taj bes koliko-toliko kanališe. U vreme kada se internet svodio na imejl i šaku korisnih prezentacija postojale su tzv. „news“ grupe, nalik na današnje internet forume ili „Reddit“, samo što se cela komunikacija odvijala porukama koje su, zapravo, bile imejlovi.
Grupe u kojima se diskutovalo „bez rukavica“, u kojima nisu bile bitne reči već samo strast imale su sufiks „advocacy“. Da li je bolji Mek ili Pi-Si? Socijalizam ili kapitalizam? Zvezda ili Partizan? Sve to su bile grupe u koje „normalan“ svet nije zalazio. I tada, pa i kasnije, kada su se pojavili pravi internet forumi, bilo je moderatora koji su mogli da dele žute, pa i crvene kartone, da određuju koliko će „utakmica“ (meseci) neko morati da pauzira pre nego što još nekog nazove „barabom“ ili „fašistom“.
Sve je otišlo k vragu kada su se društvene mreže kao kancer proširile internetom. Obim poruka postao je toliki da tu nikakva prava moderacija više nije bila moguća. Velike mreže morale su da se oslone na pomoć korisnika od kojih se očekivalo da prijave agresivan, neprihvatljiv sadržaj. Ispostavilo se da je takav pristup kontraproduktivan: korisnici su prijavljivali naloge onih sa kojima se nisu slagali, makar iza njih stajali ljudi sa umerenim i kulturno obrazloženim stavovima, dok su pravi nasilnici bili nedodirljivi, zaštićeni i slavljeni od strane svojih istomišljenika.
Posao koji ljudi nisu umeli da obave na kraju je poveren algoritmima. Mi više ne koristimo internet koji kontrolišu ljudi. Vlast su preuzele mašine i programi koji su često toliko složeni da njihov učinak ne mogu da predvide ni njihovi kreatori. Na sve to se nadovezala veštačka inteligencija, pametni softverski „agenti“ koji obično imaju nekoliko desetina milijardi konfigurabilnih parametara. Niko više ne zna zašto je mašina donela odluku da neki post istakne, a neki ignoriše jer je sistem, jednostavno, postao toliko komplikovan da je postao netransparentan.
Kako to funkcioniše u praksi? Neko ko je dovoljno uticajan (čitaj: ima buljuk pratilaca iza sebe) postuje „Rage bait“ tekst u kome se detaljno opisuje kako su (inače miroljubivi i dobrodušni) stanovnici Farskih Ostrva ponovo upriličili „Grindadráp“, tradicionalni godišnji pokolj kitova i delfina. Tekst, ilustrovan slikom mora crvenog od krvi, tako je sročen da nikog ne ostavlja ravnodušnim – neki će ovo prihvatiti kao deo tradicije i lokalnog folklora, dok će mnogo veća masa ljudi reagovati ekstremnim komentarima punim prezira, psovki, kletvi...
Post za kratko vreme može da prikupi na stotine komenata iz čega će algoritam izvući pouku: ljudi vole ovakvu vrstu tekstova, vole priče koje sadrže nasilje i krv, to ih zadržava na mreži, motiviše da budu aktivniji... Ne zaboravite da zadatak algoritma nije da rastavlja internet tuče između onih koji vole boraniju ili je ne podnose. Osnovni zadatak tih (kvazi)inteligentnih agenata je da promovišu gledanost poruka i da provociraju aktivno učešće u diskusijama. Jer veći saobraćaj donosi i više oglasa, više oglašivača i veće prihode. Sve ostalo je sekundarno.
 |
| Rubensova "Meduza" |
Ako je već tako, zašto ljudima ne servirati još veću količinu polarizujućeg sadržaja? Iako vi možda više volite da gledate surfovanje na talasima ili modne revije, algoritam će vam sve češće servirati postove koji u vama bude gnev, koji obiluju nasiljem ili ostrašćenim porukama, koji vas, i pored vaše mirne prirode, primoravaju da nešto preduzmete (da napišete jednako ostrašćen komentar).
Popularni sadržaji
Uticajni lik iz prethodnog pasusa stekao je svoju armiju sledbenika upravo činjenicom da uspeva da „izazove tuču“ nakon svakog svog posta. On zna da koristi alate bazirane na veštačkoj inteligenciji i zato nikad nije bez ideja, veći mu je problem kako da izabere najgori od deset mogućih postova nego da ih napravi. Motiv je, najčešće, finansijski jer sve velike platforme nagrađuju one koji smišljaju popularan sadržaj.
 |
| "On", skulptura Mauricija Katelana |
Na duge staze, ovakve osobe najčešće izgube trku sa „samim sobom“: ili ih društvene mreže eliminišu kad prekardaše svaku meru, ili prave pogrešne procene u izboru postova pa ostanu bez prihoda, ili ih napuste „verni pratioci“ jer se u gradu pojavio novi Dok Holidej, neki novi „revolveraš“, neko ko postuje više, brže, agresivnije i nikad ne razmišlja dvaput.
Mark Zakerberg, osnivač „Fejsbuka“, često je uvodio novine koje su korisnici dočekivali na nož, poput uvođenja „newsfeed“-a, žurnala koji sumira aktivnosti, postove, fotografije vaših poznanika i virtuelnih prijatelja. Retko koja novotarija je zbog toga povučena. Kako sam Zakerberg kaže: „Vi možete da nastavite da se žalite, ali kad god sam uradio nešto slično, istraživanja su pokazivala da nam broj korisnika i dužina njihovog boravka na Fejsbuku rastu.“
Retki su slučajevi kada hirovite svađe iznedre nešto korisno. Pre desetak godina, u jednom članku iz „Njujork Tajmsa“ izneta je pomalo nezgrapno i nevešto formulisana tvrdnja da su muškarci izmislili internet. Na Tviteru je nastao kratkotrajan ali žestok rat žena protiv muškaraca, iz kojeg smo, na kraju, ipak nešto korisno i naučili: ispostavilo se da je prvi komunikacioni protokol namenjen razmeni informacija između udaljenih računara smislila jedna žena, Radija Perlman, danas priznata kao „majka interneta“.
 |
| Radija Perlman i Ada Lavlejs |
I da stvar po muškarce bude još „gora“, saznali smo (ako to već ranije nismo znali) da se prvi put o upotrebi programabilnih mašina razmišljalo još u prvoj polovini 19. veka, kada je Ada Lavlejs, ćerka čuvenog pesnika lorda Bajrona, definisala neke od principa funkcionisanja takvih mašina, verujući da će one naći primenu u matematici, finansijama, muzici i slikarstvu. Njen postupak za izračunavanje tzv. Bernulijevih brojeva, iako formulisan govornim jezikom, danas se smatra prvim kompjuterskim programom (mnogo decenija kasnije, jedan rani programski jezik poneće njeno ime: „Ada“).
Pobeći negde
Ali, ne treba se zanositi – kada rasprava postane žestoka, u većini slučajava ishod je trivijalan: niko nikog ne može da ubedi u bilo šta, a mržnja između suprotstavljenih strana veća je nego što je ikad bila. Uz to, živimo u doba kensel kulture, što je samo drugi naziv za ono što je u vreme „Divljeg zapada“ bio linč. Jedna nepažljiva reč, jedan minorni greh iz prošlosti, jedan nespretan gest i neko će postaviti „Rage bait“ post na nekoj društvenoj mreži koji može da vam uništi karijeru, uspešnu firmu, srećnu porodicu ili čitav život na osnovu presude koju je donela rulja u komentarima.
Kevin Spejsi je možda oslobođen svih optužbi, ali mu više niko neće ponuditi da snimi pristojan film. Uz to, ovo je vreme „političke korektnosti“, nema više Muje i Hase, Ciga više ne ide kod doktora, plavuše su se opametile...
Kako se odupreti „Rage bait“ izazovu? Isto onako kao što ćete se suprotstaviti bilo kom drugom poroku (cigarete, alkohol, kockanje, švaleracija...). Ignorišite postove u kojima se stvari namerno mistifikuju („Putin konačno prelomio...“), ili sasvim banalizuju („Ovaj lek leči išijas za tri dana“), koji imaju idiotske naslove („Propali teniser Đoković...“), u kojima se poriču nesporna civilizacijska dostignuća (vakcine, let na Mesec), postove koji su sastavljeni od reči istrgnutih iz konteksta ili imaju naivni uvod („Nikad mi neće biti jasno zašto...“).
U lokalnoj prodavnici možete da kupite sve potrebne namirnice, ali prodavnica nije kriva ako zbog prevelike količine čokolade dobijete dijabetes. Jedini trening koji je algoritam ikad imao je da zadrži našu pažnju, ne birajući sredstva. A emocije su moćan stimulans: ništa tako ne motiviše na akciju kao bes.
Dve važne ljudske vrline, veština slušanja i spremnost na izvinjenje, možda još uvek postoje u stvarnom svetu. Na internetu toga više nema. Situacija liči na onu u kojoj nevešti majstori lakiraju parket u velikom stanu. Svako na kraju završi zafarban u svom ćošku i za to proklinje sve ostale. Problem je samo što ćoškova u stanu nema puno, a na internetu – ćoše se napravi očas posla, čak i tamo gde ga niko pre nije ni očekivao.
Kažu da bes može da opstaje samo dok u njegovoj distribuciji ljudi svesno učestvuju. Plamen koji niko ne zaliva benzinom ugasiće se sam. Možda je ovaj recept naivan, jer ljudi definitivno imaju i tamnu stranu koja, ponekad i nesvesno, progovara iz njih, ponekad i na komičan način – dovoljno je samo da stvorite odgovarajuću atmosferu.
To je najbolje potvrdio nemački komičar Joni Bukhart nastupajući pred velikim auditorijumom, nekom finom gospodom, tokom karnevala u Kelnu 1973. godine. Njegov nastup bio je relativno banalan – tražio je od publike da se aktivno uključi tako što će dopunjavati popularne nemačke brzalice koje je Bukhart ispaljivao sve brže i strasnije... Kada je Bukhart, na kraju, rekao „Sieg!“, publika je složno odgovorila gromoglasnim „Heil!“.
„Ah, koliko starih drugova imamo ovde...“, rekao je Bukhart, „neverovatno...“.