Ćutljivi heroj iz iz Mora tišine

"Mnogi su bili heroji u svoje vreme. 

Jedino je Nil Armstrong ostao heroj za sva vremena" 

(Barak Obama, američki predsednik)

Svet je rastužila vest da je u 82. godini života, usled iznenadnih komplikacija nastalih posle operacije na srcu, preminuo Nil Armstrong, jedan od najvećih junaka XX veka. U kratkom saopštenju nakon Armstrongove smrti, porodica ga je označila kao "nevoljnog heroja koji je sve vreme samo radio svoj posao" koga treba pamtiti pre svega po njegovoj predanosti i skromnosti: "Kada idući put prošetate kroz vedru noć i vidite Mesec, pomislite na Nila i namignite mu. To je dovoljno."

"Sve dok postoje istorijske knjige Nil Armstrong će biti u njima", rekao je Čarls Bolden, direktor NASA, "sećaćemo ga se kao čoveka koji je u ime čovečanstva učinio prvi korak ka novim svetovima". Nešto slično rekao je i Džon Glen, prvi Amerikanac koji je obleteo zemljinu kuglu: "Uradio je ogromnu stvar za svoju zemlju i bio ponosan na to a ipak je ostao onaj isti skromni čovek kao i pre".

Prvi čovek na Mesecu, junak iz Mora tišine, uplovio je u jedno drugo, jednako tiho more iz kojeg se niko ne vraća. Armstrong je četvrti preminuli astronaut od ukupno dvanaest koliko ih je do sada boravilo na Mesecu. Živi ili mrtvi, danas su svi jednako zaboravljeni. Izuzetak je jedino Nil Armstrong, komandir Apola 11 i prvi čovek koji je nogom kročio na jedan drugi svet, 21. jula 1969. godine.

Armstrong je rođen u Vapakoneti, malom mestu u Ohaju, 1930. godine. Prvi put je leteo zajedno sa ocem u avionu Ford Trimotor (poznatom kao "limena guska") sa samo šest godina. Utisci su očigledno bili impresivni jer je Nil dobio pilotsku licencu sa samo 15 godina (pre nego što je dobio vozačku dozvolu). Posle srednje škole dobio je mornaričku stipendiju za Univerzitet Perdju koja je podrazumevala dve godine studiranja uz kasnije usavršavanje u vojsci.

Kada je Čak Jeger 1947. godine leteći na eksperimentalnom Bel X-1 avionu probio zvučni zid, Armstrong je bio razočaran: "Osećao sam se promašeno, kao da sam zakasnio čitavu jednu generaciju. Istorija je protutnjala pored mene". Školovanje je morao da prekine zbog Korejskog rata u kojem je obavio 78 borbenih letova. Po završetku rata, posvetio se završetku studija, završio je dva fakulteta, oženio se i preselio u Kaliforniju, u elitnu vazduhoplovnu bazu Edvards, gde je dobio posao u Nacionalnom savetodavnom komitetu za aeronautiku (preteča NASA) kao test-pilot. Prvi avion na kojem je leteo bio je Bel X-1B, naslednik legendarnog Jegerovog aviona, da bi zatim prešao na zahtevni, super-moderni X-15 i druge jednako opasne letelice.

Nil Armstrong kao test pilot

Od samog početka isticao se svojom inteligencijom, stručnošću, inženjerskim i letačkim talentom. Milt Tompson, jedan od njegovih tadašnjih kolega, kaže: "Imao je fotografsko pamćenje i sposobnost da upija stvari oko sebe kao sunđer. Ništa nije morao da pročita dva puta". Sedam puta je leteo brže od 6.500km/h i u par navrata dospeo na sam rub kosmosa. Kada je NASA objavila konkurs za letačko osoblje, Nil se odmah prijavio iako je već bio viđen za pilota na avionu X-20 kojim je vojska planirala da pometi granice mogućeg. "Nisam očekivao da letim na Mesec, nisam o tome ni razmišljao", pričao je Armstrong, "prijavio sam se za astronauta samo zato što sam želeo nešto novo".

Sa porodicom se preselio u Hjuston da bi se uključio u projekat "Džemini" koji je nasledio uspešne letove kapsule "Merkjuri". "Džemini" je bio orbitalni dvosed čiji je zadatak bio da obuči astronaute i usavršu tehnologiju potrebnu za naredni korak, osvajanje Meseca. Armstrong je na "Džeminiju 8" leteo 1966. godine i tako postao prvi američki civil u kosmosu. Iako je let umalo okončan katastrofom usled kvara motora koji je opasno destabilizovao brod, tokom leta je prvi put  obavljeno uspešno spajanje brodova na orbiti, esencijalni manevar potreban za let na Mesec.

Godinu dana kasnije, u rutinskoj vežbi na zemlji, izgorela je tročlana posada Apola 1, izgledalo je da je Mesec dalji nego ikad. Ipak, NASA se brzo oporavila i za božić 1968. godine Apolo 8 obavio je prvi kružni let oko Meseca. Bio je to istorijski podvig jer se čovek po prvi put otrgao iz zagrljaja rodne planete. Nakon što je Apolo 9 obavio testiranje svih sistema na orbiti, usledila je generalna proba: Apolo 10 obavio je kompletan let do Meseca i nazad, lunarni modul našao se na svega par kilometara od lunarne površine, izostao je jedino finalni čin. Vrlo brzo doneta je odluka da se više ne okleva: Apolo 11 na čelu sa Nilom Armstrongom spusito se na Mesec 20. jula 1969. godine.

Danas se često navodi kako je NASA izabrala NilaArmstronga za prvog čoveka na Mesecu zato što je bio jedan od rekih civila u Apolo programu. U vreme kada je dominantna većina astronauta regrutovana iz redova elitnih vojnih pilota, američko osvajanje Meseca mnogima je izgledalo kao još jedan prepotentni militaristički poduhvat svetske velesile koja se u to vreme već uveliko zaglibila u blatu vijetnamskog rata. Izbor Armstronga kao čoveka koji je prethodno okončao svoju vojnu karijeru trebalo je da umiri svetsko javno mnjenje i naglasi civilnu i humanu dimenziju čitavog poduhvata.

POSADA APOLA 11: Armstrong, Kolins, Oldrin

Ali sve to nema mnogo veze sa istinom. U vreme kada je maltene svaki let bio istorijski, NASA je teško izlazila na kraj sa hirovima svojih poprilično razmaženih astronautskih zvezda i njihovom željom da izvrdaju rutinske trenažne letove ne bi li zauzeli sedište na nekoj atraktivnijoj misiji. Kako bi proces selekcije bio transparentniji i za javnost i za letačko osoblje, NASA je morala da definiše striktne procedure kojih se pridržavala tokom čitavog Apolo projekta. Svi astronauti svrstani su u tročlane posade, a za svaki let birane su dve, glavna i rezervna. Ona rezervna prolazila je kroz isti "dril" kao i glavna a njena jedina svrha bila je da obezbedi rezervnog čoveka u slučaju da neko od članova glavne posade ispadne iz pogona (tako je, na primer, zbog sumnjivih antitela u krvi Ken Matingli eliminisan iz posade dva dana pre poletanja Apola 13  i tako bio "pošteđen" svetske drame koja je potom usledila). Rezervna posada bi nakon okončanja misije pauzirala dva naredna leta, da bi onda bila promovisana u glavnu.

Predah nakon treninga

Baš zato, Armstrongov civilni pedigre nije imao nikakvu ulogu u njegovom izboru za prvog čoveka na Mesecu. Iako je redosled posada bio koliko-toliko predvidiv, NASA nikako nije mogla da zna koliko će pripremnih letova biti potrebno pre nego što se odluči za poslednji, najvažniji korak.  Armstrong je, jednostavno, imao sreće: na letu Apola 8 bio je komandir rezervne posade, zatim je propustio letove Apola 9 i 10 i tako postao komandir na Apolu 11, sve po unapred definisanoj proceduri.

Sa druge strane, ima puno istine u priči da se Baz Oldrin (pilot mesečevog modula kojim su se on i Armstrong spustili na Mesec), do poslednjeg trenutka nadao da će baš on (a ne Armstrong) prvi proći kroz vrata "Orla" i kročiti na Mesečevu površinu. Oldrin je uložio silan trud da pretpostavljenima objasni kako je takav redosled izlaženja "logičniji" i u skladu sa praksom sa "Džeminija" gde je komandir ostajao u brodu na orbiti dok je njegov saputnik izlazio u kosmos. Oldrin nije odustao čak ni kad je proba takvog izlaska na zemlji završila lomom inventara u kabini. Uspeo je da privoli Armstronga na razgovor u četiri oka ali ga je Nil glatko odbio i tako stavio tačku na svaku dalju diskusiju: "Baz, ja te razumem ali nisam spreman da se odreknem prilike koja mi se ukazala".

Legendarna posada mnogo godina kasnije

Neki događaji iz epohalne misije ostaće nejasni i posle Armstrongove smrti jer ih je praktično nemoguće rekonstruisati do kraja. Bilo je predviđeno da sam čin sletanja na Mesec obavi brodski kompjuter (u to vreme stotinu puta slabiji od svakog današnjeg pametnog telefona), ali je, iz razloga koji nisu do kraja razjašnjeni, Armstrong samoinicijativno odlučio da sprovede poluautomatsku proceduru, sa komandama u rukama, oslanjajući se na pogled kroz prozor i Oldrina koji je recitovao podatke o brzini, visini i preostalom gorivu. Armstrong kaže da ih je kompjuter vodio pravo u krater veličine fudbalskog igrališta prepun velikih, oštrih stena i da je u zadnji čas doneo odluku da promeni putanju ne bi li spasao "Orao" čija tanka oplata nije mogla da izdrži ni ubod šrafcigera. Traženje pogodnijeg mesta za sletanje umalo se izrodilo u katastrofu jer se Armstrong dugo kolebao tražeći manje opasnu lokaciju. Da konfuzija bude potpuna, niti je Armstrong obavestio Oldrina i kontrolu leta o odluci koju je doneo, niti je Oldrin mogao da vidi teren i opasnosti koje je Armstrong pokušao da izbegne. Na Zemlji, svi su na osnovu telemetrijskih podataka videli da je brod drastično odstupio od zacrtane putanje i da sletanje traje duže nego bilo koja trenažna simulacija, ali je ipak doneta odluka da se Armstrong ne ometa. Čarli Djuk, čovek zadužen za komunikaciju sa astronautima, u jednom trenutku je nemoćno rekao svojim kolegama: "Sad možemo samo da ćutimo i čekamo".

U trenutku srećnog prizemljenja u rezervoarima je bilo goriva za još samo dvadeset sekundi leta, možda i manje. NASA, naravno, nikad nije zvanično komentarisala Armstrongove odluke i postupke, ali je odmah nakon Apola 11 preduzela sve mere da se slična epizoda ne ponovi. Naredna sletanja bila su hirurški precizna.

TRENUTAK ZA VEČNOST: Armstrong na Mesecu

Verovali ili ne, originalni TV snimak prvog Armstrongovog koraka na Mesecu zauvek je izgubljen. Neki revnosni službenik NASA zadužen za reciklažu isluženih video-traka, izbrisao je jedan od najvrednijih dokumenata civilizacije. Istorijski trenutak rekonstruisan je na osnovu brojnih kopija i iskaza samih astronauta. Dok mu je Oldrin pridržavao vrata, Armstrong je ispuzao na malu platoformu sa rukohovatima a onda krenuo da se spušta niz merdevine. Sa čuđenjem je primetio da se zadnja prečka merdevina nalazi na čitav metar od tla. Noge "Orla", projektovane kao veliki amortizeri, nisu se prilikom spuštanja sabile koliko je bilo predviđeno, verovatno zato što je samo prizemljenje obavljeno suviše "nežno". Danas se često mogu pronaći snici u kojima Armstorng kaže "One small step for (a) man, one giant leap for mankind" baš u trenutku kada sa poslednje prečage merdevina skoči na Mesečevo tle. U stvarnosti, Armstrong je sa merdevina prvo kročio na kružni "pleh" koji se nalazi ispod noge lunarnog modula. Zatim je brzo proverio da li može da se vrati nazad na merdevine u slučaju opasnosti. Kad mu je to pošlo za rukom, po drugi put je skočio na postolje a čuvenu rečenicu izgovorio je tek par trenutaka kasnije kada je sa metala oprezno zakoračio u Mesečevu prašinu.

"Orao" na putu ka Mesecu

Čuveni komentator Volter Kronkajt koji je vodio direktni prenos u velikoj meri je kumovao konfuziji u vezi tačnog trenutka kada je Armstrong izgovorio najcitiraniju rečenicu na svetu. On je godinama prepričavao pogrešnu verziju, iako u ključnom trenutku nije gledao u ekran ("What did he say", pitao je svog stručnog komentatora, astronauta Voltera Širu). Takođe, na zvučnim snimcima legendarne rečenice ne čuje se neodređeni član "a" što prilično kvari duh Armstrongove istorijske izjave (Armstrong je prvo tvrdio da je član izgubljen usled smetnji na vezama da bi se kasnije samo zagonetno smeškao).

Astronauti su na Mesecu proveli nešto manje od jednog dana, od toga dva i po sata u šetnji prašnjavom Mesečevom pustinjom. Dok su se spremali da aktiviraju raketni motor koji će ih vratiti na matični brod "Kolumbija" u Mesečevoj orbiti, američki predsednik Ričard Nikson spremao je dve verzije govora: jedan, za slučaj da se astronauti uspešno vrate na Zemlju, i drugi, ukoliko ostanu zarobljeni na Mesecu. "Ovi hrabri ljudi znaju da ne postoji način da ih izbavimo. Ali, oni takođe znaju da se u njihovoj žrtvi krije nada u budućnost celog čovečanstva", napisao je Nikson da mu se nađe pri ruci. Povratak je, ipak, prošao glatko iako ne bez doze adrenalina. Astronauti su, onako nezgrapni u odelima pod pritiskom, slučajno polomili jedan od ključnih prekidača. Oldrin ga je ipak nekako aktivirao gurajući patrljak prekidača vrhom hemijske olovke.

Svako se sa slavom nosi kako zna i ume. Nakon povratka sa Meseca astronaute je zatekao izmenjen svet u kojem Oldrin više nije uspevao da nađe svrhu i smisao. Doživeo je nervni slom i odao se alkoholu od kojeg se jedva izbavio. Armstronga slava nikad nije zavela, nikad nije postao njen rob. Iako je posle istorijskog leta obišao mnoge svetske metropole i prisustvovao silnim paradama i svečanostima (od druga Tita dobio je orden jugoslovenske zvezde sa lentom), bilo je očigledno da ga sav taj vašar zamara, pa čak i plaši. Postoje spekulacije da se Armstrong bojao da ga ne zadesi nesrećna sudbina Čarlsa Lindberga, prvog pilota koji je preleteo Atlantik. Nakon što je postao slavan, Lindberg je ostao aktivan i u fokusu javnosti ali se sve okrenulo naopačke kad je Lindbergov sin kidnapovan i ubijen. Konstantna medijska histerija koja je pratila ceo slučaj ("najveću priču još od vremena Hristovog vaskrsenja"), prinudila je Lindbergove da krišom odu u Evropu, u dobrovoljno izgnanstvo, ne bi li povratili izgubljeni mir.

SLAVA: Posada u karantinu nakon povratka na Zemlju

U svetu u kojem je normalno da se od slave poludi Armstronga su smatrali ludim zato što je ostao normalan. Dok je svet uporno tražio da vidi njegovu slavu, taštinu ili ekscentričnost, Armstrong mu je poklanjao svoju iskrenost i običnost. Za sebe je želeo samo ono što je već imao, insistirao je na poštovanju njegove privatnosti, ostao je čvrsto na zemlji, skroman, ćutljiv i povučen. Želeo je da ponovo leti u kosmos, baš kao i Gagarin i Džon Glen pre njega, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava sudbinama svojih heroja. Dobio je poziciju u vašingtonskoj administraciji ali je tu izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji da predaje tehniku studentima pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja gde su se često povlačili u višemesečnu izolaciju.

Iako se klonio reflektora i odbijao da unovči svoju popularnost, Armstrong nikad nije bio pustinjak i ekscentrik, naprotiv: bio je aktivan u biznisu i državnim komitetima, sa zadovoljstvom je primao počasne doktorate, najviša predsednička i kongresna odlikovanja, nastupao je relativno često, redovno se pojavljivao na pilotskim skupovima, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa,  uvek diskretno, odmereno i sa gospodskim stilom koji je bio njegov zaštitni znak. Pod stare dane javno je kritikovao kosmičku politiku Baraka Obame ali ga je i podržao kada je trebalo ohrabriti privatne kompanije da svoj biznis prošire i u kosmos. Bio je ekstremno škrt na rečima, nije davao autograme, nije imao cenovnik za javne nastupe, uporno je izbegavao intervjue jer sebe nikad nije smatrao važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Prema rečima njegove supruge mučio ga je osećaj da je pokupio sva priznanja za nešto što je predstavljalo kolektivni trud stotina hiljada ljudi. Snimio je nekoliko reklama za "Krajsler" i brzo se pokajao. Kada su ga jednom zapitali kako se osećao na Mesecu, rekao je: "Kao vrlo, vrlo mali čovek".

Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju kosmičkih istraživanja i nauke uopšte. Pa ipak, ako izuzmemo notorne budale koje i dalje veruju da je sletanje na Mesec snimljeno u Nevadi, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi mi, astronauti, bili košarkaška ekipa, svi bismo igrali za neki dobar koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA". Treći astronaut iz posade Apola 11, Majkl Kolins, bio je još kraći. "Jednostavno, bio je najbolji i užasno će mi nedostajati".

Američka zastava koju su iza sebe ostavili Armstrong i Oldrin više ne stoji pobodena u Mesečevo tle. Oborili su je izduvni gasovi raketnog motora koji je astronaute poneo na put kući. Možda u tome ima i neke simbolike: Armstrongov podvig odavno je nadrastao nacionalne okvire i izašao iz senke zastave jedne države. Njegovo dostignuće i život ispunjen skromnošću i predanošću već decenijama inspirišu čitavo čovečanstvo bez obzira na rasu, geografiju i politiku. Nil Armstrong bio je prvi i najbolji ambasador kojeg je ljudski rod isturio prema zvezdama, drugim svetovima i, možebiti, drugim civilizacijama. To mesto sada je ostalo upražnjeno bez nade da će u dogledno vreme biti dostojno popunjeno.

Vreme #1130

Radoznalost na Marsu

NJEGOVO VELIČANSTVO ROVER ČETVRTI: "Kjuriositi" viđen očima umetnika

U danima kada su junaci Olimpijskih igara u Londonu ispunili sav medijski prostor, jedan kosmički robot postao je, makar na kratko, poznatiji i popularniji od kralja sprinta Useina Bolta. Svi sportski elementi bili su tu: drama, iščekivanje, neizvesne prognoze, težak protivnik... U kontroli leta otvorena je i kutija kikirikija, ne zbog paralele sa sportom već iz čistog sujeverja – od kada je neko prvi put doneo grickalice u komandnu sobu, sve ide kao po loju. Izostalo je samo pivo... barem do trenutka slavlja.

UJEDINJENI U SLAVLJU: Direktori...

A slavlje je počelo u ponedeljak, 6. avgusta oko pola osam ujutru po srednje-srpskom vremenu kada je sonda "Kjuriositi" ("Radoznalost", poetska zamena za puno ime "Mars Science Laboratory" ili MSL), uspešno okončala svoj višemesečni let kroz kosmos i meko se spustila na površinu crvene planete. "Sve što se zaputi ka Marsu ili se slupa, ili izgori ili jednostavno – nestane", kaže jedna stara izreka koje se sa gorčinom prisećaju i Amerikanci i Rusi. Marsovci i dalje vode, ali su u ovom meču koji će trajati i nakon Olimpijade Zemljani postigli još jedan gol.

Američki predsednik Obama oglasio se ubrzo nakon potvrde o uspešnom prizemljenju i u kratkom saopštenju istakao da će se Amerika još dugo ponositi ovim tehnološkim poduhvatom: "Zahvaljujući našoj inventivnosti i upornosti pokazali smo da smo sposobni da rešavamo i naizgled nerešive probleme. Večerašnji uspeh nas podseća da naš prestiž, ne samo u kosmosu već i ovde na Zemlji, da naša ekonomija na kojoj nam zavidi čitav svet zavisi pre svega od kontinuiranog, mudrog investiranja u tehnologiju i fundamentalna naučna istraživanja". Još rečitiji bio je direktor NASA Čarls Bolden: "Točkovi 'Kjuriositija' danas su na Marsu počeli da trasiraju stazu po kojoj će sutra hodati astronauti". Ipak, na pitanje šta će doneti naredni letovi na Mars, šef NASA kaže: "Da budem iskren, nemam pojma". Pomalo je apsurdno da NASA u trenutku jednog od svojih najvećih trijumfa nema dovoljno sredstava i jasan plan za dalje istraživanje crvene planete.

...i radnička klasa

Sve je to u trenutku velikog nacionalnog trijumfa gurnuto u drugi plan. Odjednom je oživela i vizija predsenika Obame koji i dalje veruje da će američki astronauti posetiti Mars sredinom tridesetih godina ovog veka. Čak se i činjenica da su im CERN i Evropa "ukrali" Higsov bozon takoreći ispred nosa nekako lakše podnosi.

"Kjuriositi" predstavlja najveću i najkomplikovaniju mobilnu hemijsko-geološku laboratoriju koja se ikad našla u Sunčevom sistemu. Suštinski, "Kjuriositi" nastavlja stazom koji su trasirala njegova tri uspešna prethodnika, roveri "Patfajnder" (1997), "Spirit" i "Oportjuniti" (2004). Poslednji od njih i dalje je aktivan na Marsovoj površini iako je njegov projektovan životni vek bio svega tri meseca. Autor ovog teksta je, igrom slučaja, svoju novinarsku karijeru u "Vremenu" započeo upravo tekstom o prvom roveru koji se spustio na površinu Marsa pre 15 godina. U to vreme bio je to veliki i smeo poduhvat ali ni izbliza tako složen i skup kao ovaj poslednji. Jer, razlike se primećuju na prvi pogled: u odnosu na svoje čuvene "pretke", "Kjuriositi" je pravi kolos veličine automobila. Težak je skoro čitavu tonu, ima tri metra u prečniku, a sa rasklopljenim osmatračkim "jarbolom" na vrhu ima pregled terena jednog dvometraša. Ogroman korak napred u odnosu na "Patfajnder" koji je po konstrukciji i dimenzijama više podsećao na skejtbord nego na naučnu opservatoriju.

DAJ JEDAN KRUG: Rover na montažnom stolu

U projekat je do sada uloženo 2.5 milijarde dolara a biće potrebna i dodatna sredstva za finansiranje svakodnevnih operacija tokom naredne dve godine koliko minimalno "Kjuriositi" treba da traje. Nije mnogo, rekli bi stručnjaci za srpski budžetski deficit, ovdašnji ministri operišu s mnogo većim brojkama. Pa opet, za američkog poreskog obveznika koji ima nezgodnu narav i naopaku naviku da se interesuje za svaki dolar koji mu država otme, ovo je priličan novac. Za te pare rover je napunjen skupocenom naučnom opremom pomoću koje može da analizira uzorke tla, stena i atmosfere, bilo sa odstojanja pomoću lasera i detektora, bilo u internim hemijskim laboratorijama. Na vozilu se nalazi i 17 kamera različite namene: od mikroskopa i spektrometara, preko kamera koje služe za izbegavanje prepreka do stereoskopskih kamera visoke rezolucije za panoramsko snimanje terena (Samo dva megapiksela? Da! Nisu bitni megapikseli nego ukupan kvalitet snimka).

SPAKOVAN ZA PUT: Sa štitom i na njemu

Dok su prethodni roveri koristili solarne panele kao izvor energije potrebne za kretanje, punjenje baterija, rad opreme i grejanje unutrašnjosti (i samim tim imali probleme tokom noći, zime ili peščanih oluja), "Kjuriositi" koristi radio-izotopski generator u kome se električna energija (nekih 100W) stvara iz toplote nastale radioaktivnim raspadom plutonijuma. Ovakvi generatori su skupi ali po pravilu veoma pouzdani (jedan takav već 35 godina obezbeđuje energiju za još uvek aktivni "Vojadžer 1"). Rover ima i dva redundantna kompjutera čije su nominalne specifikacije slabije od većine pametnih telefona (procesor na 200MHz sa 2GB memorije) jer je akcenat stavljen na malu potrošnju energije i robusnost a ne na sirovu snagu.

Treba imati u vidu da je Mars krajnje nezahvalan cilj, samo 40% misija do sada okončano je kakvim-takvim uspehom. Još su živa sećanja na fijasko s kraja prošle godine kada ambiciozna ruska kompozicija sa ciljem istraživanja Marsa i njegovih satelita nije uspela da napusti Zemljinu orbitu. Dvesta miliona dolara na kraju je sagorelo u vazduhu, očas posla. Zato "Kjuriositi" zaslužuje sve do sada izrečene superlative, ne samo zato što je projekat preživeo svoju najopasniju fazu, već zato što je izveden na vreme i u okviru budžeta. Možda i zato što su se ovoga puta inženjeri mnogo više oslanjali na bezborjne kompjuterske simulacije i pomoć specijalizovanog softvera nego na izradu mehaničkog prototipa i njegovo detaljno testiranje. Sve faze projektovanja letelice odvijale su se paralelno, sa centralnom, uvek ažurnom bazom podataka koja je inženjerima bila dostupna u svakom trenutku. Tim Nikols, jedan od direktora "Simensa", firme koja je isporučila softver u kojem je "Kjuriositi" dizajniran, odaje priznanje svima koji su radili na projektu: "Osam godina su radili na ovom zadatku i na kraju su se spustili na Mars tačno u minut". U IT-svetu gde projekti rutinski kasne a nekih 30-40% nikad se i ne završi ovo je uspeh vredan poštovanja.

A SAD ADIO:
Lansiranje 26. novembra 2011.

Razumljiva je radost koju su u trenutku uspeha osećali inženjeri koji su učestvovali u razradi čitavog koncepta. Migel San Martin, jedan od njih, kaže: "Godinama smo se spremali za najgore, nije lako zaboraviti na taj strah. Ali to je ono što mi inženjeri radimo: činimo da nemoguće postane moguće". Naravno, prava avantura tek počinje. Kako kaže direktor misije Majk Votkins: "Došli smo ovde ne da bismo sleteli i time se hvalili već da bismo vozili po Marsu i bavili se naukom, kompleksnom, uzbudljivom i lepom".

Do tada će ipak proći neko vreme koje će biti iskorišćeno za dijagnostiku svih sistema na roveru, "raspakivanje" opreme i instrumenata, proučavanje najbližeg okoliša i izbor optimalnih ciljeva i putanje kretanja. Prve fotografije snimljene kamerama niske rezolucije odslikavaju nešto drugačiji marsovski pejzaž od onog na koji smo do sada navikli. Umesto beskrajne stenovite pustinje nalik na đavolovo igralište za golf, sada vidimo idiličnu ravnicu posutu sitnim kamenčićima, sunce na zalasku, planinu na horizontu i njenu izduženu senku. Više zemaljski i romantično nego vanzemaljski i hladno. A možda je sve to unapred bilo osmišljeno u glavi nekog PR-stručnjaka, ko zna.

Nego, gde su tu Marsovci? I kad će da počne ta odavno najavljena luda vožnja po Marsovoj preriji dok šoder pršti na sve strane a siroti mali zeleni se u panici zavlače pod kamenje? Običan čovek najlakše mašta o onome što nimalo ne razume. U nerealnim očekivanjima prednjači štampa za koju, po običaju, nijedno tehničko dostignuće nije dovoljno veliko i značajno da bi bilo pošteđeno svakovrsnog preterivanja. Veliki broj medija piše o tome kako će, koliko od sutra, "Kjuriositi" početi da tutnji crvenom pustinjom u potrazi za živim bićima ili njihovim ostacima. Međutim, naučnici nisu želeli da protraće jednu retku i skupu misiju pokušavajući da pronađu nešto što ili ne postoji ili je teško uhvatljivo. Umesto toga, "Kjuriositi" ima zadatak da proveri da li je Mars ikada u svojoj prošlosti bio gostoljubivo mesto pogodno za nastanak i evoluciju živih bića, makar i onih najprimitivnijih. Jedan od suštinskih zadataka "Kjuriositija" je da traga za hemijskim "potpisima" koje iz iskustva vezujemo ili za živi svet ili za sredinu u kojoj on može da nastane i opstane.

BUŠI, KOPAJ, SNIMAJ: "Kjuriositi" u akciji

Dosadašnje indicije su protivrečene. Prethodne misije nedvosmisleno su pokazale da je u ranoj fazi planetarne evolucije Mars bio poplavljen tekućom vodom bez koje je teško zamisliti živi svet (posebno je pitanje kuda je sva ta voda nestala). Sa druge strane, u Marsovom tlu otkrivene su i perhlorati, jaki oksidanti koji su direktan protivnik nastanku svakog života.

A tog života nema ni bez organske hemije, bez jedinjenja zasnovanih na ugljeniku i okruženja u kojem organska materija može da se održi i bude hemijski aktivna. Samo po sebi, prisustvo organske materije ne znači mnogo: detektovana je mnogo puta u kosmosu, u meteoritima (neki od njih doputovali su na Zemlju upravo sa Marsa), na kometama, čak su i na dalekom Titanu otkrivena jezera puna tečnih ugljovodnika. Pa opet, to ne znači da na Titanu ima života (tamo je, jednostavno, suviše hladno). Da bismo govorili makar o mogućnosti nastanka života potrebno je da se njegove osnovne gradivne kockice nađu u koliko-toliko gostoljubivom okruženju.

CRNO NA BELO:
Prva slika sa Marsa

Tek ako "Kjuriositi" pronađe dokaze o postojanju jednog takvog ekosistema u bližoj ili daljoj Marsovoj prošlosti (koju tek treba rekonstruisati što je drugi strateški cilj misije), naučnici će moći da postave sledeće logično pitanje: da li je nekad postojao život na Marsu? I da li on još uvek opstajava u nekom toplom, skrovitom džepu ispod površine u kome su ostale sačuvane rezerve vode? Za tako nešto potrebna je nova sonda jer "Kjuriositi" nema instrumente pomoću kojih bi mogao da detektuje život, izuzev ako se ne saplete na busen trave ili ne naleti na Olimpijadu malih zelenih, što je malo verovatno. Iako je današnji Mars krajnje negostoljubiva sredina, hladna i jalova kamena pustinja nalik na frižider ili sterilizator, naša planeta nas uči da život niče i opstajava čak i na krajnje bizarnim mestima, u polarnim krajevima ili na okeanskom dnu uz skromne količine svetlosti, toplote ili kiseonika.

KAD MARSOVCI UTIHNU: Zalazak sunca
u krateru "Gejl"

Sasvim je moguće da na kraju cela ova potera za životom van našeg dvorišta bude uspešna i da nas praćenje tanušne linije života na Marsu dovede do zaključka da je život mnogo univerzalniji nego što nam sada izgleda. Jer, ako se život paralelno i nezavisno začeo na dve tako različite planete kao što su Zemlja i Mars, šta je tek sa milijardama drugih planeta u našoj galaksiji koje nude slične ako ne i bolje životne uslove? Možebiti da život prožima kosmos jednako kao što ga ispunjavaju svetlost i toplota zvezda i da je naša predstava o Zemlji kao usamljenoj oazi života potpuno pogrešna.

"Kjuriositi" je, u tom pogledu, pravi simbol nauke koja ne nudi brze odgovore na teška pitanja već traži metodičnost, upornost i istrajnost. Iako dnevno može da prevali svega nekoliko kilometara (stotinak metara na sat), tu sporost "Kjuriositi" će nadoknaditi svojom dugovečnošću. Zahvaljujući svojim plutonijumskim generatorima, očekuje se da će potrajati barem jednu deceniju i da će u dobrom zdravlju i raspoloženju dočekati svoje naslednike na crvenoj planeti.

Šta sve (ne) znate o Marsu

U starom Rimu, Mars je bio bog rata i države. Mesec mart dobio je ime po Marsu.

Mars je jedna od pet planeta poznatih drevnim narodima. Vidljiva je golim okom i po sjaju na noćnom nebu zaostaje samo za Mesecom, Jupiterom i Venerom.

U geocentričnom sistemu, Mars je peto po redu nebesko telo koje kruži oko Zemlje (ispred Marsa su Mesec, Merkur, Venera i Sunce). U stvarnosti, Mars je četvrti "kamen" od Sunca i poslednja planeta sa čvrstom površinom (iza Marsa nalaze se asterodini pojas i četiri gasovita džina).

Mars je dva puta manji od Zemlje ali ima istu "suvu" površinu (Mars nema okeane). Masa Marsa deset puta je manja od Zemljine dok je gravitacija tri puta slabija.

Signal sa "Kjuriositija" putuje oko 14 minuta pre nego što stigne do nas. Za to vreme "Kjuriositi" može da pređe oko tri metra.

Jedan dan na Marsu ("sol") traje nešto duže nego na Zemlji. Nagib Marsove ose rotacije sličan je nagibu Zemljine ose što u sprezi sa kretanjem planete oko Sunca izaziva godišnja doba slična onima na Zemlji. Zbog veće udaljenosti od Sunca Marsova godina je, međutim, dva puta duža.

Mars prima značajno manje Sunčeve svetlosti od Zemlje pa su i temperature mnogo niže. Maksimalna temperatura u podne na ekvatoru tokom Marsovog leta iznosi oko 20C. Prosečne vrednosti značajno su niže i kreću se oko -60C dok su one minimalne oko -90C (-150C na polovima).

Mars ima tanku atmosferu stotinak puta ređu od Zemljine koja je skoro u potpunosti sastavljena od ugljen-dioksida. Gde ima atmosfere, ima i vetrova: brzina vetra na Marsu povremeno dostiže i svih 100km/h ali je njegova "rušilačka" moć mala zbog male gustine. Prašina koju digne jedna Marsova oluja ostaje u atmosferi i po nekoliko nedelja.

Atmosfera je toliko "tanka" da voda ne može da opstane u tečnom obliku već samo u obliku pare ili leda.

Tokom zime i leta Mars dobija polarne kape slične Arktiku i Antarktiku na Zemlji. Ove kape uglavnom se sastoje od vodenog leda sa tankim slojem smrznutog ugljen-dioksida preko njega (polarne kape mogu da sadrže i do 20% Marsove atmosfere).

Crvena boja Marsa potiče od rđe, jedne vrste oksida gvožđa široko rasprostranjenog u tlu.

Mars je krajnje negostoljubiv: čak i da ne mora da diše čovek bi brzo skončao na Marsu jer bi mu usled niskog pritiska krv "proključala". Na Marsu nema kiseonika, niti postoji ozonski omotač tako da je površina Marsa neprekidno bombardovana smrtonosnim Sunčevim zračenjem. U pogledu životnih uslova Mars najviše liči na Antarktik iako su uslovi na Antarktiku neuporedivo bolji.

Fobos, veći od dva minijaturna Marsova satelita, najbliži je svojoj matičnoj planeti od svih satelita u Sunčevom sistemu. Za oko 50 miliona godina srušiće se na Mars ili će se raspasti i formirati mali prsten oko planete.

Na Marsu se nalazi najveća planina u Sunčevom sistemu (Olimpus Mons, tri puta je viši od Maunt Everesta) i jedan od najvećih kanjona (Vales Marineris, dugačak 4.000km i dubok 6km).

Geografija Marsa kao da je nastala spajanjem dve potpuno različite planete. Severna hemisfera uglavnom je ravničarska, sa manjim klimatskim promenama tokom godine dok je južna hemisfera planinska i krševita, sa izraženim godišnjim dobima.

Dugo konačište

DOĐOH, VIDEH, OSTADOH: Krater "Gejl", konačno odrediše

Proces selekcije konačnog odredišta "Kjuriositija" na Marsu bio je detaljan i dugotrajan a kao polazna tačka poslužili su snimci sa orbite. Pošto "Kjuriositi" prilikom sletanja može da pogodi metu ne veću od 20 kilometara (pet puta je precizniji od svojih prethodnika, "Spirita" i "Oportjunitija"), u obzir su došle i mnoge lokacije koje bi inače bile odbačene kao suviše male ili rizične. Nakon petogodišnjeg procesa selekcije u kojem je 150 naučnika razmatralo preko 60 potencijalnih lokacija, na kraju je izabran džinovski krater "Gejl" prečnika 150km u čijem se centru nalazi planina ("Maunt Šarp") visoka 5 kilometara, sa blagim padinama uz koje "Kjuriositi" može po potrebi i da se penje.

Od posebnog interesa su bogati sedimentni nanosi koji se nalaze u podnožju planine. Slični geološki slojevi postoje i na Zemlji ali su oni na Marsu znatno bolje očuvani jer je Mars geološki mnogo "pitomiji" svet od naše planete: u odsustvu tečnih okeana, Marsova kora predstavlja jednu celinu i ne postoje tektonske ploče čije bi kretanje uticalo na količinu i raspored sedimenata. Svaki sloj predstavlja jedno geološko razdoblje, dragoceni zapis o uslovima koji su vladali tokom jedne epohe istorije Marsa, pri čemu su viši slojevi mlađi od slojeva ispod njih. U pitanu je prvoklasna geološka lokacija: veličinom i brojem slojeva ("strata"), "Maunt šarp" nudi neuporedivo više informacija nego, na primer, Veliki Kanjon reke Kolorado. Takođe, snimci sa orbite sugerišu da je tekuća voda koja je nekada tekla površinom Marsa obilato plavila unutrašnjost kratera i u njemu ostavila aluvijalne naslage koje "Kjuriositi" tek treba podrobno da istraži.

Sedam minuta pakla

PROSTIJE NE MOŽE: Kako je "Kjuriositi" stigao na Mars

Ovako su Amerikanci, s malom dozom preterivanja zarad pojačane medijske pažnje, nazvali poslednju fazu leta "Kjuriositija" i njegovo spuštanje na Mars. Nije bilo prethodnih pokušaja niti generalne probe, kreiran je jedan potpuno novi koncept prizemljenja koji je morao da uspe iz prve. Ideja se rodila krajem prošlog veka, nakon dva uzastopna američka neuspeha, u vreme kada niko nije imao rešenje kako da jednu super-masivnu sondu meko spusti na Mars. Uz to, čitav proces mora da se odvija automatski: rastojanje između Zemlje i Marsa jednostavno je preveliko da bi se spuštanjem moglo upravljati u realnom vremenu komandama sa Zemlje.

KAD NEMOGUĆE POSTANE MOGUĆE: Nebeski kran

Tri prethodna rovera NASA je uspešno spustila na Mars korišćenjem naduvanih jastuka koji su, kao džinovska malina, sa svih strana štitili sondu od oštećenja. Kada bi se ceo ansambl posle nekoliko odskoka smirio na površini Marsa, jastuci bi se izduvali a rover postao slobodan. Međutim, u slučaju "Kjuriositija" ovakav metod bio je neizvodljiv zbog njegove neuporedivo veće težine (nijedan vazdušni jastuk ne bi izdržao rover težak čitavu tonu). Zato je napravljeno novo tehnološko rešenje koje je u svakom pogledu bio revolucionarno...

Sedam minuta pakla počinju ulaskom sonde u Marsovu atmosferu, na visini od oko 130km. Iako je atmosfera Marsa veoma retka, usled velikih brzina (6km/sec) dolazi do jakog aerodinamičkog zagrevanja (preko 2.000C) i oslobađanja toplote koju u najvećoj meri apsorbuje termički štit. Kada je brzina letelice značajno smanjena, na visi od 11km otvara se gigantski supersonični padobran prečnika 16m (najveći konstruisani do sada) koji dodatno smanjuje brzinu leta. Pola minuta kasnije odbacuje se donji termički štit, aktivira se radar koji meri rastojanje letelice od tla i set video kamera koje kontinuirano snimaju teren ispod sebe. Na visini od 1.500 metara odbacuje se i padobran i aktivira tzv. "nebeski kran", leteća platforma sa sopstvenim raketnim pogonom ispod koje se spakovan nalazi "Kjuriositi".

Nebeski kran je pravo malo čudo tehnike, do sada neviđeno u kosmičkim istraživanjima. Zahvaljujući ovoj lebdećoj dizalici, spuštanje na Mars preraslo je u pravi holivudski spektakl. Kran ima zadatak da pomoću svojih osam retro-raketa, svede brzinu kompozicije praktično na nulu a onda, sa dvadesetak metara visine, pomoću konopaca spusti "Kjuriositi" na tle. Paralelno s tim, "Kjuriositi" rasklapa svoje točkove koji će mu u trenutku prizemljenja poslužiti kao stajni trap. Kada je dodir sa površinom potvrđen, pirotehnika prekida sajle i kran napušta sondu da bi se, konačno, slupao o površinu Marsa na sigurnom rastojanju. I sve to bez ijedne komande i intervencije sa strane.

"Kjuriositi" se spustio na površinu Marsa tačno onako kako je bilo i planirano, praktično bez incidenta. Prvi novinski komentari mogli su se svesti samo na jednu reč: neverovatno. Satnica je bila tako precizno isplanirana da je MRO (satelit u orbiti iznad Marsa) uspeo da snimi i sam trenutak kada se sonda s raširenim padobranom nalazila nadomak površine Marsa. Dan kasnije NASA je publikovala još spektakularniji dvominutni film niske rezolucije snimljen okom "Kjuriositija" na kojem su zabeleženi poslednji trenuci leta (naknadno će biti objavljen i snimak u najboljem kvalitetu). Nakon 570 miliona kilometara i deset meseci leta kroz kosmos, "Kjuriositi" se spustio kad treba i gde treba, u krater Gejl nadomak Maunt Šarpa, odstupivši od zacrtane tačke prizemljenja za manje od dva kilometra.

Neverovatno, zar ne?

ZA USPOMENU I DUGO SEĆANJE: Spuštanje "Kjuriositija" snimljeno sa Marsove orbite

Vreme #1127