Google Sky: A gde je tu komšinica?

Gugl je i pre znao sve, a od sada zna još više. Nakon što je sistematizovao celokupno "ovozemaljsko" znanje, a zatim objavio detaljne mape površine Marsa (http://mars.google.com) i Meseca (http://moon.google.com), Gugl je rešio da proguta i "ostatak" kosmosa

Dobro poznat i veoma popularan servis Google Earth, o kome je "Vreme" već pisalo u novogodišnjem broju, sada ima i svoj logičan nastavak. Pored od ranije postojeće mogućnosti da okom satelita zavirite u svaki kutak naše planete, sada imate priliku da "otkrijete" i čitav kosmos na način koji je lak, zabavan i vizuelno atraktivan. Ova ekstenzija dobila je ime Google Sky a da biste je koristili potrebno je da preuzmete najnoviju verziju programa Google Earth sa adrese: http://earth.google.com. Program se instalira na vaš kućni ili, još bolje, kancelarijski kompjuter, a da bi funkcionisao potrebna mu je stalna internet veza (zaboravite na dial-up, potreban je broadband, kabl ili ADSL).

Šetnja kosmosom je krajnje jednostavna: mišem dovlačite na ekran deo neba koji želite da pogledate, a točkićem ga "zumirate" izvlačeći iz njega sve sitnije i sve udaljenije detalje... Tu su planete našeg sunčevog sistema, nebrojena sazvežđa, markantne zvezde ali i egzotičniji objekti kao što su nebule, galaksije, klasteri, supernove, neutronske zvezde, crne rupe, kvazari...

Jedan klik, jedan zub na točkiću miša i već ste prevalili milione svetlosnih godina. Iako će vam, naročito u početku, program izgledati kao kosmički brod koji vas s lakoćom nosi gde vam se prohte, mnogo je prikladnije ovaj servis uporediti s virtuelnim planetarijumom ili veoma moćnim teleskopom koji možete da okrećete i fokusirate takoreći bez ikakvih ograničenja.

Ispod haube, Google Sky je izuzetno složen mehanizam. Trodimenzionalna slika kosmosa koja, kako dublje ponirete u nju, neprekidno otkriva nove, sve sitnije i udaljenije objekte, sačinjena je filigranskom kompozicijom miliona postojećih fotografija, kao zajednički poduhvat Gugla i nekoliko velikih svetskih opservatorija i naučnih institucija. Tako je nastao nebeski mozaik zapanjujuće veličine sa preko 200 miliona galaktičkih i oko 100 miliona identifikovanih zvezdanih sistema. Naravno, da bi ovako bogata slika dobila svoje puno značenje potrudio se sam Gugl koji je sve značajnije objekte na nebu ilustrovao bogatim tekstovima prikupljenim iz relevantnih stručnih izvora.

Međutim, i pored iskazanog zanatskog umeća i vrhunske tehnologije u pozadini, teško da će Google Sky ikada dostići široku popularnost svog "zemaljskog" ekvivalenta. Jer Google Earth na svojim satelitskim snimcima prikazuje ono što svako razume: kuće, gradove, puteve, planine, reke... Ima tu i malo voajerizma, potrebe da se zaviri u tuđu državu, ulicu ili dvorište, da se premeri komšijski plac, bazen ili vozni park. S druge strane, koliko ljudi zanima tačna lokacija Sirijusa, kretanje Jupitera po nebeskom svodu ili fenomen kosmičkog pozadinskog zračenja?

Iako laička publika najčešće smatra da je Gugl sinonim za kvalitet i da se o Guglovim servisima može pisati samo u superlativima, dosadašnje iskustvo pokazuje da Gugl može da promaši metu baš kao i svi ostali. Gugl je nesporni lider na polju obrade i pretraživanja ogromnih količina podataka, što mu kroz uzvezane prihode od marketinga donosi milijarde dolara. Gugl jeste vlasnik nekih od najpopularnijih lokacija na internetu (YouTube, na primer), ali još uvek pokušava da dostigne konkurenciju u nekim drugim popularnim internet-servisima.

Verovatno najviše kritika pokupio je GoogleTalk (program za brzu tekstualnu i govornu komunikaciju putem interneta) koji je u trenutku pojavljivanja u odnosu na konkurenciju izgledao kao kamena sekira u prodavnici motornih testera. Ni Gmail, Guglov besplatni e-mail servis nije imao lak početak, što zbog komplikovanog, poluzatvorenog procesa registracije, što zbog inoviranog koncepta korišćenja koji je možda genijalan i lep ali istovremeno zahteva strpljenje i privikavanje. Guglova liderska pozicija na polju pretrage slika takođe je diskutabilna (mnogi tvrde da LiveSearch daje bolje rezultate), a veliko je pitanje i hoće li Guglova Picasa pobediti Flickr, popularni Jahuov servis koji svakom foto-amateru nudi zarazno jednostavan ali efikasan alat za javnu prezentaciju i organizaciju digitalnih sličica.

Google Sky je, reklo bi se, negde na pola puta između banalnosti i remek-dela, ako takva tačka u gradaciji uspeha uopšte postoji. Oni koji su se nadali da će im Google Sky omogućiti da slobodno skakuću od zvezde do zvezde ili pogledaju kako izgleda Mlečni put iz neke kosmičke zabiti na kraju Andromede, ostaće prikraćeni. Google Sky je, ipak, "samo" izuzetno dobar teleskop uz koji dobijate i brdo "prateće dokumentacije", a ne svemirsko vozilo pozajmljeno iz video-igrica. Uz to, Google Sky je akademski hladan, precizan i nema tu dozu prisnosti i šarma koje možete naći u drugim servisima poteklim iz iste kuće.

Za astronome i sve one koji kosmos posmatraju s dozom smrtne ozbiljnosti, Google Sky je igračka koja, bar u stručnom smislu, ne nudi ništa novo. Profesionalci odavno imaju na raspolagajnu raznovrstan profesionalni softver za nebesku navigaciju koji ima manje šminke ali i više konkretnih podataka potrebnih za učeno osmatranje nebeskih tela. Čak i oni koji imaju manje prohteve biće pomalo razočarani time što program ne ume da nacrta izgled zvezdanog neba za određeni trenutak vremena i izabranu tačku zemljine kugle. Da stvar bude gora, prva verzija ovog virtuelnog planetarijuma obiluje greškama, netačno identifikovanim objektima ili loše referenciranim tekstovima što celom projektu daje ton neozbiljnosti i nedovršenosti. Srećom, profesionalnih astronoma nema previše tako da se njihove kritike gube u moru pozitivnih recenzija iza kojih uglavnom stoje prosvećeni laici. Možda će se softveru najviše obradovati mnogobrojna armija astronoma-amatera, onih koji su svoju opremu nabavili u supermarketu a kao opservatoriju koriste dvorište ili obližnju livadu. Oni će uz Google Sky lakše doći do inspiracije za neko naredno osmatranje a možda i do objašnjenja za ono što su upravo videli. Naravno, tu su i deca, školska i studentska populacija kojoj Guglov pristup najviše odgovara: jedna glomazna, ozbiljna i kompleksna materija prikazana je na način koji stimuliše radoznalost i olakšava učenje.

Za nas smrtnike koji blenemo u zvezde kao tele u šarena vrata, koji smatramo da su Severnjača i zvezda Danica dve najsjajnije zvezde na nebu i koji ni uz najbolju volju ne razlikujemo asteroid i kometu a kamoli planetarnu nebulu i galaktički klaster, Google Sky je blistava riznica znanja koja tek treba da bude otkrivena u pauzi između dva odlaska u kladionicu.

Na kraju, reklo bi se da Google Sky ima potencijal ali da još uvek ne može da računa na globalnu popularnost. Za uspeh na ovim našim prostorima biće mu dovoljne dve male korekcije. Pre svega, u programu treba naći mesto za horoskop sa svim njegovim kućama, kolibama, šupama i pomoćnim prostorijama jer astronomija bez astrologije ovde i onako ne vredi ništa. Zatim, treba nekako nadoknaditi manjak atraktivnih destinacija na nebeskoj mapi. Istina je da smo svi mi kupili prvi durbin ne bismo li videli famozne Saturnove prstenove i Jupiterovu crvenu mrlju ali smo veštinu uočavanja, izoštravanja i preciznog praćenja usavršili na komšinici preko puta.

(Vreme #869)

Šatl čeka penziju

Kad god gledam lansiranje šatla, zastane mi dah. Ne od ushićenja, već od nelagodnosti. Ta mašina može da otkaže na hiljadu načina koje mi ne možemo ni da zamislimo.

Skot Habard, bivši direktor NASA

STS-118, avgust 2007, još jedan let šatla, još jedna avantura – i još jedna petljavina. Prilikom rutinskog vizuelnog pregleda šatla Endevor, neposredno pre njegovog pristajanja na Međunarodnu svemirsku stanicu, otkriveno je oštećenje u izolacionom sloju veličine vizitkarte. Ponovo su u drugi plan potisnuti planirani zadaci, upaljena su rotaciona svetla, iz fioka su izvučena uputstva za krizne situacije a jedino o čemu se razmišlja je bezbedan povratak kući. Taj povratak otežava i uragan Din, koji se opasno primiče američkoj obali usled čega je NASA bila prinuđena da operaciju započne jedan dan ranije.Nakon temeljnih analiza i simulacija na zemlji, ispostavilo se da mali krater u dve keramičke pločice nije opasan kao što se u prvi mah činilo tako da je opravka na orbiti ocenjena kao nepotrebna. S obzirom na to da je svaki izlazak u svemir rizičan (a naročito zavlačenje astronauta pod teško dostupni trup šatla), NASA je odlučila da prizemlji orbiter u "zatečenom stanju". Oštećenje će se prilikom sletanja sigurno prošiti, reparacija će odneti koji milion dolara ekstra, ali ljudski životi svakako vrede više. Problem koji je pohodio šatl u poslednjih deset godina vaskrsao je po ko zna koji put a uzrok je, koliko banalan, toliko i težak za eliminisanje.

Naime, glavni rezervoar šatla – veliki valjak narandžaste boje ispod orbitalnog dela – ima u sebi dva tanka za kriogeno (ekstremno hladno) gorivo: u jednom se nalazi tečni kiseonik na –180°C a u drugom tečni vodonik na –250°C. Rezervoar se prazni sve do izlaska šatla u orbitu da bi zatim bio odbačen i uništen u gušćim slojevima atsmofere. Kako bi se smanjila brzina kojom se gorivo zagreva, glavni rezervoar ima složen sistem izolacije, sa penastim materijalom u završnom sloju. Izolacija je neophodna i kako bi se sprečilo obilno stvaranje leda iz atmosferske vlage i eliminisalo stvaranja sloja tečnog vazduha na superhladnim delovima oplate.

OPASNA PENA: Pomenuta izolaciona pena predstavlja Ahilovu petu šatla još od 1995. godine kada je promenjen njen hemijski sastav kako bi se eliminisao freon, supstanca koja "buši" ozonski omotač. Nova formula bila je termički jednako efikasna, ali su joj mehanička svojstva bila lošija: na niskim temperaturama pena je, očigledno, suviše krta što u kombinaciji sa vibracijama i aerodinamičkim opterećenjem dovodi do njenog loma i otpadanja.

Interesantno je da ova pojava dugo nije nikog zabrinjavala jer se smatralo da komadi izolacije koji kao konfete spadaju s rezervoara ne mogu da naprave nikakvu štetu čak ni pri supersoničnim brzinama. Nešto što je potencijalno alarmantno proglašeno je za redovno stanje, takoreći bez ikakvog istraživanja. A onda je došao 1. februar 2003. godine i šatl "Kolumbija" raspao se prilikom povratka na zemlju, odnevši sa sobom sedam života. Istraga se brzo usredsredila na udarac velikog komada izolacije u prednju ivicu krila: trenutak udara snimljen je još tokom poletanja i analiziran dok su astronauti bili na orbiti, ali je tada zaključeno da je rizik od nesreće mali i da se malo toga može uraditi čak i da je rizik veći. Tek kada je eksperimentalno dokazano da udar sličnog komada pene može da napravi rupu od pola metra u keramičkoj izolaciji, postalo je jasno kako su vreli gasovi nastali tokom aerodinamičkog kočenja progutali šatl i sve u njemu.

Od tada su procedure izmenjene i šatl leti tako da uvek može da pristane na Međunarodnu svemirsku stanicu gde bi se obavio servis ili sačekalo neko drugo vozilo za povratak. Međutim, onaj najvažniji problem nije rešen: iako je glavni rezervoar nekoliko puta redizajniran, "fasada" sa njega i dalje se uporno ljušti. Nakon "Kolumbije" šatl je leteo šest puta a problem se ponovio triput, najdrastičnije upravo tokom poslednje misije.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Izgleda da je ova kap prevršila čašu i da američka javnost jedva čeka da odbroji još 12 preostalih letova šatla pre nego što on 2010. ode u penziju, kao što je to američki predsednik odavno obećao. S obzirom da NASA planira da se vrati starom dobrom Saturn-Apolo dizajnu, modelu koji je Ameriku odveo na Mesec, reklo bi se da će epizoda sa šatlom biti upamćena kao jedna od najvećih zabluda u istoriji osvajanja kosmosa koja je progutala četrnaest života i stotine milijardi dolara tokom tri decenije skromnih ili nikakvih rezultata.

Lako je pronaći dokaze da je šatl izneverio sva očekivanja. Pođimo od toga da su, umesto obećanih desetak miliona, troškovi šatla po jednom letu bar pedeset puta veći. Ako se uzme u obzir da lansiranje tereta šatlom umesto obećanih 200 košta oko 40.000 dolara po kilogramu, ispada da su današnji klasični raketni nosači mnogo pouzadniji i ekonomičniji. Preopterećen tehničkim, logističkim i finansijskim problemima, šatl leti 5-6 puta godišnje, iako je obećano deset puta više (u godinama nakon katastrofe "Kolumbije" i Čelindžera letova nije ni bilo). Lansiranja se često odlažu u nedogled a javnost je skoro potpuno izgubila interes za letove, o nekoj euforiji i entuzijazmu iz šezdesetih godina da i ne pričamo. Uz to, šatl je završio u tehnološkom "slepom crevu", bez jednostavnog načina da se on u kratkom vremenu učini sigurnijim i isplativijim.

VELIKO ZEZANJE: Niko ne spori da je šatl krajem sedamdesetih bio tehničko remek-delo. Kako kaže Aleks Roland, istoričar i "biograf" NASA koji je još 1985. godine (dve godine pre katastrofe Čelindžera) predlagao da se ovaj program suspenduje, "šatl je toliko sofisticiran i složen da je odavno postao neekonomičan i nepozudan". Ali ono što Rolanda naročito boli jeste besmisleno-banalni sadržaj većine šatlovih misija: "Istraživanje kosmosa je rizičan posao i taj rizik se može tolerisati ako se astronauti bave poslovima od vitalnog značaja. Međutim, astronauti "Kolumbije" poginuli su ni za šta. Izraelski astronaut, pukovnik Ilan Ramon, bio je tamo da bi se igrao kamerom i snimio pustinje Bliskog istoka. To je izmišljen posao jer odavno imamo satelite koji taj posao rade mnogo kvalitetnije. Dvadeset godina šaljemo ljude tamo gore i onda oni kruže oko Zemlje izvodeći neke blesave eksperimente. Nekada su astronauti bili pioniri, pomerali su granice prostora a sa njima i granice našeg znanja. Danas astronauti lete u kosmos zato što NASA veruje da ljudi na zemlji vole da gledaju ljude u kosmosu."

Uz sve navedene tehničke i finansijske poteškoće, NASA ima probleme i sa svojim kadrom i to ne samo sa vrhunskim inženjerima i mehaničarima, koji sve češće napuštaju agenciju u potrazi za bolje plaćenim i manje stresnim poslom, već i sa najelitnijim, najskupljim i najisturenijim delom personala – astronautima. Imidž američkog astronauta pažljivo je građen decenijama, pre svega kroz rigorozan sistem selekcije koji su mogli da prođu samo najbolji, uz neprekidno insistiranje na savršenoj biografiji, izraženom patriotizmu, visokom moralu i maksimalnoj posvećenosti poslu od najvišeg državnog interesa. Početkom sedamdesetih godina, u vreme okončanja programa "Apolo", Nil Armstrong, Alan Šepard, Pit Konrad, Džon Glen i mnogi drugi astronauti stare garde uveliko su bili nacionalne ikone, a njihov sjaj nije izbledeo ni do današnjih dana. Skoro pola veka najveći moralni kapital Agencije bilo je "čisto lice" njenih letača.

GOLF I DUPLERICE NA MESECU: Ipak, i astronauti su ljudi od krvi i mesa, čak i oni najbolji bili su pomalo luckasti: Alan Šepard je odneo na Mesec metalni vrh štapa za golf, tamo ga zavezao za dršku lopatice za sakupljanje uzoraka i tako improvizovanom opremom dvaput raspalio po loptici. Zahvaljujući "spretnosti" rezervne posade Apola 12 koja je uspela da u beležnicu Pita Konrada ugura minijaturne reprodukcije "Plejbojevih" duplerica, pornografija je stigla i na Mesec.

Bilo je nestašluka ali i ozbiljnijih incidenata, ponajviše zbog rasprostranjene prakse da se u kosmos švercuju raznorazne džidža-bidže, bilo iz kaprica, bilo radi kasnije prodaje ekstravagantnim kolekcionarima. Najčuveniji kalambur napravili su 1971. godine Dejv Skot i Džejms Irvin, astronauti (inače veoma uspešne) misije Apolo 15. Oni su na Mesec poneli par stotina tzv. "koverata prvog dana" (first day covers) i tamo potpisali set prigodnih poštanskih maraka za ljubav (i pare) jednog nemačkog filateliste. Motiv je bio prost: astronautska plata bila je mala, dečije školarine visoke, a slavu u ono vreme nije bilo lako unovčiti. Kasnija istraga pokazala je da je među astronautima ovakva praksa pre bila standard nego izuzetak, ali su se kola slomila tek na nekolicini.

No ovo su bili tek "nestašluci" u poređenju s nedavnim skandalima. Prvo je, početkom ove godine, lepuškasta Liz Novak, (aktivni astronaut s jednim letom u kosmos) rešila da učvrsti svoju klimavu ljubavnu vezu s Vilijemom Ofelajnom (takođe astronautom) tako što će direktnoj suparnici, izvesnoj Kolin Šipmen iz američke mornarice, "objasniti neke stvari". Pokušaj eliminacije trećeg ćoška ovog ljubavnog trougla završio se sveopštom javnom blamažom, na veliku radost žute štampe. Liz je uhapšena nakon što je sasula omamljujući sprej u lice Šipmenovoj a zatim pokušala da je izvuče iz kola. Iako je Novakova kasnije tvrdila da je sve bilo u granicama uobičajene ženske vriske i čupanja za kosu, sud će joj teško poverovati: u trenutku konflikta nosila je periku, u kolima je imala vazdušni pištolj, sečivo od dvadeset centimetara, čekić od kilograma, plastične vreće i mnogo gotovine. NASA je reagovala tako što je Novakovu deportovala u mornaricu odakle je i došla a bolje nije prošao ni Ofelajn, valjda zato što nije uputno da jedan komandir šatla bude toliki srcolomac. Šipmenova je tamo gde je i bila a suđenje počinje u septembru.

MALIGANI U KOSMOSU: I taman se prašina slegla, a na videlo su izašli delovi izveštaja komisije čiji je zadatak bio da ispita zdravlje astronauta iz različitih uglova. Prema nalazima komisije, mnogi astronauti ne samo da se ne uzdržavaju od većine malih poroka primerenih običnim smrtnicima, već svojim hedonizmom direktno ugrožavaju i sebe i druge. Bar dva (zasad neimenovana) astronauta drastično su prekršila pravilo "from bottle to throttle" koje podrazumeva poludnevno uzdržavanje od alkohola pre ulaska u šatl. No, i pored upozorenja lekara i drugih astronauta da se "kolega oseća" i da ne bi bilo pametno da danas seda za volan, NASA nije odložila nijedno lansiranje, verovatno u strahu od reakcije javnosti.

Ni ostali zaposleni nisu cvećke. Pošto je obelodanjen izveštaj o maliganima u orbiti, jedan od direktora NASA izjavio je da ga je još više rastužila vest da je jedna vremešna službenica sa tridesetogodišnjim stažom uhvaćena u krađi 150.000 dolara agencijskih para. Onda je objavljena zamalo-pa-senzacionalna vest da je kod jednog od kooperanata NASA neko od zaposlenih pokušao da sabotira kompjuter namenjen svemirskoj stanici tako što mu je "presekao žice". Iako samo terorista-amater kapaciteta Homera Simpsona može da veruje da se svemirska stanica može oboriti potezom bonseka, javnost je ovo glatko progutala kao još jedan dokaz ranjivosti i loše organizacije nacionalne svemirske kuće.

Mnogi danas tvrde da je ovakva degradacija ugleda NASA, bar kada su u pitanju letovi ljudi u kosmos, očekivana i logična. Kad nema novih poduhvata, kad nema vizije koja bi ljude nadahnula, kad je najveće letačko dostignuće to što se posada vraća živa i zdrava, kad ni javnost ne vidi nikakvu razliku između dva uzastopna leta, jasno je da i motivacija zaposlenih opada. Monotoniju beskonačnog ponavljanja rutinskih poslova astronauti dopunjuju slatkim ovozemaljskim zadovoljstvima – dobrom kapljicom i flertovanjem. Astronauti su tako sišli na zemlju (reklo bi se u Guču) a mi smo shvatili da bar u nečemu ličimo na njih.

(Vreme #868)