Astrologija

Dok sam kao mlad asistent radio na Katedri za mehaniku Mašinskog fakulteta, često sam imao "zadovoljstvo" da pišem recenzije brojnim samoukim genijalacima i pronalazačima koji su, najčešće sa samo nekoliko crteža pod miškom, obigravali naše kancelarije u nadi da će neko od profesora podržati, makar načelno, njihov pronalazak ili patent. Niko od starijih kolega to nije hteo da radi pa je ova (najčešće tragikomična) dužnost pala na najmlađeg, tj. na mene. Nije tu bilo trivijalnih stvari, poput otvarača za konzerve ili mešalice za beton. Svaki "pronalazač" imao je samo jednu ambiciju – da svojim patentom promeni svet. Najčešće tako što će da reši energetsku krizu. Video sam razne šašave mehaničke naprave: vratila sa ekscentričnim tegovima, vodene stubove kroz koje se penju lopte od voska, prenosnike u kojima su zupčanici vezani u krug… Mnoge sprave postojale su samo na papiru, neke su bile u fazi prototipa ("vidite, ovo se vrti bez problema, međutim, kad ga malo opteretim, evo ovde, ono stane, nije mi jasno…") Sve ove mašine proizvodile su više energije nego što je troše. Mnoge nisu trošile ništa. Poneka je trošila "gravitaciju", "antigravitaciju", "levitaciju", "temperaturu vazduha", bezimeno "polje" ili "energiju vasione". Ukratko, svaki od tih imaginarnih pronalazaka bio je klasični perpetuum mobile, naprava koja troši ništa i od tog ništa pravi nešto.

Mnoge "pronalazače" sam razočarao ("ja sam mislio da ćete vi da napravite neku simulaciju, da uradite matematiku, a vi meni – ne može"), mnoge razljutio ("jednoga dana kada čitav svet bude pričao o mom pronalasku, vaše ime naći će se na stubu srama"), a neke stimulisao da život sagledaju sa filozofske strane ("zbog ovakvih magistara i doktora nauka Srbija je i spala na najniže grane"). Bez obzira koliko se trudio da budem hladan i surov, ispalo je da nikog nisam ubedio da odustane, možda zato što su moje recenzije (ili, bolje rečeno, dijagnoze) bile suviše kratke i naizgled površne ("perpetuum mobile vulgaris. Ajd' zdravo.").

Nego, kakve veze ima "perpetuum mobile" sa astrologijom? Velike. Obe stvari se tu i tamo pozivaju na iskrivljeno tumačenje prirodnih sila i zakona koji njima upravljaju. Kad se na to dodaju ad hoc teoreme koje niko nije dokazao, jedan imaginaran svet nepostojećih sila, magičnih polja i mističnih elemenata, nastaje pravi pseudonaučni dinamit čiji spektakularni vatromet već vekovima zamlaćuje neuki puk.

Moram da priznam da sam prema onima koji su straćili dobar deo života tragajući za "večitim pokretačem" uvek imao određenu dozu saosećanja, kao i prema svakom studentu koji me je godinama proklinjao mučeći se da prođe ispit iz dinamike. Iako su mnogi "izumitelji" upropastili sopstveni život ulažući ogromne novce u finansiranje svoje opsesije, čitavo društvo od toga na kraju nije imalo nikakvu štetu. Astrolgija, astrolozi i oni koji im veruju, sasvim su druga priča.

Astrologija nije marginalna pojava. Neka istraživanja pokazuju da na svakih 10.000 ljudi dolazi bar jedan koji predano izučava astrologiju. Broj onih koji veruju "da tu ima nečeg" neuporedivo je veći. Štaviše, društvena penetracija astrologije u poslednje vreme se povećava, iako bi se naivno moglo verovati da napredak nauke, tehnike i sve šire obrazovanje izmiču astrologiji tlo ispod nogu. Prema današnjim anketama, više od 50% Britanaca smatra da je astrologija nauka kao i sve ostale, dok je pre 50 godina tako nešto tvrdilo svega 13%. Britanska asocijacija profesionalnih astrologa tvrdi da preko 80% ljudi redovno čita horoskopske rubrike, dok je prema nezavisnim istraživanjima taj procenat negde oko 60%. Astrolozi uzimaju pare kroz svoje honorare, agencije, knjige, biltene, novine. Astrolozi imaju ambiciju da direktno ili indirektno upravljaju tuđim životima, oni sastavljaju i rastavljaju veze i brakove, šalju ljude kod doktora, ocenjuju uspeh na poslu, indukuju strah, sreću, radost, tugu, brigu i nadu. Podsvesna poruka astrologa je: "Vaš život nije na pravom putu, ali ako poslušate naš savet – biće vam bolje."

Astrologija svoje postojanje zasniva na generalnoj pretpostavci da je čitav univerzum jedna integralna celina i da svaka promena u njemu ima globalno dejstvo ("as above, so below" ili "što na nebu, to i na zemlji"). Postoje mnoge škole astrologije ali se sve one slažu u jednom: kretanje nebeskih tela ima nesumnjiv uticaj na ovozemaljske događaje. Položaj nebeskih tela u određenom trenutku ili periodu ima veliki (često i odlučujući) uticaj na karakter i budućnost svakog pojedinca ili društvene skupine. Astrolozi ne kažu kako se to dejstvo fizički prenosi na živi svet, niti su sposobni da to dejstvo izmere ili ga kvalitativno opišu, ali su i pored toga u stanju da predvide njegove efekte.

Na ovim prostorima odomaćila se zapadna škola astrologije, koja najveći značaj pridaje horoskopu. Horoskop je, zapravo, dvodimenzionalna kružna projekcija položaja Sunca, Meseca, zvezda i planeta u izabranom trenutku vremena. Horoskop nacrtan za trenutak rođenja predstavlja tzv. "natalnu kartu". Za tumačenje horoskopa i natalne karte astrolozi koriste različite geometrijske parametre (najznačajniji su "aspekti" tj. uglovi koje planete zaklapaju, kao i položaji planeta u odnosu na sazvežđa zodijaka, liniju horizonta i sistem "kuća"), a pomažu se simboličkim značenjima nebeskih tela (Mesec je melanholičan, Merkur radoznao, Venera harmonična, Saturn tužan, Neptun spiritualan). Čitanje horoskopa je, zapravo, "veština" interpretacije nebeske geometrije uz pomoć jezika simbola. Dobro protumačen horoskop može da objasni događaje iz prošlosti ili predvidi događaje u budućnosti, tako bar kažu astrolozi.

Da odmah definišem svoj stav - bez uvijanja - astrologija je glupost a astrolozi su ili šarlatani ili prevaranti. Ljudi koji veruju u astrologiju veoma su naivni. Verovanje u astrologiju narušava sposobnost jasnog razmišljanja. A evo i zašto…

Za početak, hajde da ne teramo mak na konac postavljajući pitanje: "Šta je, zapravo, trenutak rođenja"? Jer, kao što svaka majka zna, porođaj nije nešto što traje jednu sekundu. Da li je to trenutak kada su započeli prvi trudovi, ili je to trenutak kada je pukao vodenjak, ili trenutak kada se promolio prvi delić tela, ili možda glava? Ili je to, zapravo, onaj trenutak koji je administrativni radnik porodilišta upisao u "krštenicu" gledajući u sat koji niko nije doterao mesecima? Umesto da ovako cepidlačimo, hajde da podvrgnemo sudu razuma ključnu aksiomu svih astroloških škola koja kaže da nebesa utiču na ljude. Prevedeno na jezik fizike, astrolog tvrdi: "postoji sila kojom zvezde i planete deluju na ljude".

Dobro, gospodo, a koja je to sila?

Fizika nas uči da u prirodi postoje svega četiri sile: sila slabe i jake interakcije, elektromagnetna i gravitaciona sila. Prve dve sile deluju isključivo u domenu atomskog jezgra, na rastojanjima koja su milionima puta manja od jednog milimetra. Koristeći čak i superosetljive instrumente nemoguće je detektovati dejstvo ove dve sile na makroskopim rastojanjima bliskim ljudskim čulima. Samim tim, krajnje je neverovatno da planete deluju na ljudske sudbine preko nepojmljivo velikih rastojanja posredstvom slabe ili jake nuklearne sile.

Treći kandidat je gravitacija, sila koja je odavno i podrobno izučena. Još je Njutn utvrdio da je sila kojom se dva tela privlače proporcionalna njihovoj masi, a obrnuto proporcionalna kvadratu njihovog rastojanja. Uzmimo, na primer, Mesec i Jupiter. Jupiter je 25.000 puta masivniji od Meseca ali je i 1.500 puta dalji. Uz malo elementarne matematike lako ćete sračunati da je gravitacioni uticaj Meseca neuporedivo jači od uticaja Jupitera. Štaviše, Mesec je "jači" nego sve ostale planete zajedno. Drugim rečima, ako je gravitacija ta sila koja prenosi uticaj nebeskih tela na ljude, onda bi u tumačenju svakog horoskopa Mesec morao da ima dominantan uticaj, dok bi planete imale sasvim efemernu ulogu. Pa ipak, nijedna astrološka škola ne daje takav primat Mesecu.

Evo još jednog primera: posmatrajmo tek rođenu bebu, recimo mog malog Luku od pre tri godine, i uporedimo gravitacioni uticaj Plutona (masa 1,3 x 1022 kilograma, rastojanje 6 milijardi kilometara) sa gravitacionim uticajem njegove omiljene babice Ljilje ,koja ima otprilike 70kg i drži mog Luku na rastojanju od oko pola metra. Verovali ili ne (ako ne verujte, kalkulator u ruke), gravitacioni uticaj babice Ljilje na malog Luku je 780.000 puta jači od uticaja Plutona. Pa ipak, u Lukinoj natalnoj karti nijedan astrolog neće nacrtati Ljilju umesto Plutona.

I tako smo stigli neoborivog zaključka da astrolozi ignorišu gravitacionu silu. Ostaje nam još poslednja, elektromagnetna sila. I ova sila deluje slično gravitacionoj, s tim što ulogu mase igra naelektirsanje. Osnovne gradivne čestice materije, protoni i elektroni, jesu naelektrisane, ali njihova naelektrisanja su suprotnog znaka, tako da se ove čestice privlače. Na jednoj gomili materije obično imamo istu količinu pozitivnog i negativnog naelektrisanja tako da su sve planete i zvezde u zbiru električno neutralne. "OK", kaže astrolog, "priznajem da planete nisu naelektrisane, ali činjenica je da planete imaju magnetna polja. Jupiterovo magnetno polje, recimo, ima snagu koja nezaštićenog čoveka može da ubije u roku od nekoliko sekundi."

Da, to je istina. Mnoge planete poseduju magnetno polje, ali istraživanja su pokazala da se njihovo dejstvo oseća isključivo u neposrednoj blizini matične planete. Dejstvo Jupiterovog magnetnog polja na zemaljske objekte zanemarljivije je od gravitacionog uticaja babice Ljilje, koju astrologija i onako ignoriše. Jedini izvor naelektrisanja koji može da ima opipljiv uticaj na ovdašnje prilike jeste Sunce. Naša zvezda generiše neprekidan tok naelektrisanih čestica, takozvani "sunčev vetar" promenljivog intenziteta koji u izuzetnim okolnostima, obično nakon velikih erupcija na Suncu, može da izazove vrlo konkretnu štetu. Smatra se da je jedan takav događaj iz 1989. doveo do nestanka električne energije u čitavom Kvebeku, a nije retka ni vest da je nalet sunčevog vetra izazvao otkaz nekog od telekomunikacionih satelita.

Dakle, ako se uhvatimo za poslednju slamku i ustvrdimo da nebeska tela utiču na nas preko elektromagnetne sile, horoskop bi imao samo jedan značajan element – Sunce, dok bi sve ostale planete, kao nebitne, ispale sa natalne karte. Međutim, astrolozi ne misle tako: uticaj planeta jednako je bitan kao i uticaj Sunca.

Hmmm, izgleda da nam je ponestalo prirodnih sila. Astrološki uticaji očigledno se ne prenose nijednom od četiri poznate sile. Ostaje da smelo ustvrdimo kako je u pitanju nešto peto – nešto što fizika ne poznaje, ali astrologija uzima kao svoj fundament. Kakva bi ta peta sila morala da bude? Vrlo egzotična, bez sumnje.

Pre svega, astrolozi svakoj od planeta daju manje-više identičnu ili bar uporedivu "težinu". Sve planete su nekako jednako važne. Astrolog implicitno tvrdi da nama najbliža planeta, Venera, utiče na nas koliko i Pluton, stotinak puta udaljeniji i šest puta manji. Drugim rečima, ta misteriozna, peta astrološka sila ne zavisi ni od mase, ni od naelektrisanja, ni od rastojanja, iako je naše čitavo dosadašnje iskustvo sasvim suprotno.

Opet, šta ćemo sa činjenicom da su astronomi u poslednjih nekoliko godina otkrili na stotine planeta koje ne kruže oko Sunca već oko drugih zvezda. Ako astrološka sila ne zavisi od rastojanja, zašto astrolozi ne uzmu u obzir i ekstrasolarne planete? Mi smo, zapravo, tek počeli da otkrivamo ovakve planete i njihov ukupan broj sigurno je veći od broja zvezda u kosmosu. Ako rastojanje i masa nisu bitni, zašto astrolozi sve ove planete ne uzmu u obzir, s obzirom na to da je njihov ukupni uticaj sigurno veći od uticaja devet solarnih planeta? Astrolozi sad mogu da kažu kako je astrološko dejstvo planeta ograničeno na okolinu matične zvezde, ali time sami sebi "skaču u usta": rastojanje koje je do maločas bilo nebitno, sad odjednom počinje da biva presudno.

Da bi neki sistem činjenica bio priznat kao legitimna nauka, neophodno je da bude logički konzistentan i celovit. Astrologija nije nauka jer od koje god premise da krenete naletite na paradoks: astrološka dejstva ne mogu se objasniti prirodnim silama, a kada pokušate da ih objasnite nečim "natprirodnim", naletite na nepremostive logičke probleme, pri čemu se moguća objašnjenja mrse kao špageti.

Astrology sucks, dabome. Pa opet, horoskopske rubrike u novinama i dalje su među najčitanijim, možda ih jedino sportske stranice prevazilaze u popularnosti. Zašto? Zato što astrolozi vešto izbegavaju da daju suviše precizna predviđanja! Recimo, astrolog vam predvidi "manji novčani dobitak". To može da bude i dinar koji ste spazili na ulici, dva dinara koja vam je kasirka oprostila u prodavnici, desetodinarka koja vam je ispala iz pantalona dok ste ih gurali u mašinu za veš, sitan dobitak na kladionici… Šansa da vam se zaista dogodi bar jedna takva situacija u narednih dan-dva (koliko horoskop obično traje), prilično je velika.

A šta tek reći za horoskop koji vam u odeljku "zdravlje" kaže "manji bolovi u leđima"? Ima li čoveka dovoljno odraslog da čita horoskop a da ga bar jednom dnevno nešto ne pecne u leđima, da mu ne sevne koleno ili ga ne zaboli glava? Nijedan astrolog ne bi se usudio da napiše: "zdravlje vam je tuberkuloza, na poslu vas čeka otkaz, a u privatnom životu razvod braka" jer su takve prognoze suviše konkretne i lako proverljive.

Ponekad je horoskopsko tumačenje tako maglovito sročeno da je nemoguće da bude netačno (u skladu sa devizom "ono što je dovoljno uopšteno, najčešće je i tačno"). Recimo, ako u horoskopu piše "proverite pritisak", astrolog će uvek biti u pravu jer on gledajući u zvezde vidi da sa vašim pritiskom možda nešto nije u redu. Bilo da vam je pritisak visok ili nizak, nema razloga da kažete da vas horoskop laže. Štaviše, lukav astrolog može ponekad da izrekne i krajnje determinističko predviđanje. Na primer: "Ako sada bacite novčić, on će pasti na lice a ne na naličje". Ako stotinak ljudi proba da proveri ovo tvrđenje, pedesetak njih će na kraju reći da je astrolog bio u pravu. Predvideti nešto sa 50% tačnosti uopšte nije mala stvar!

Ipak, tipičan astrolog beži od preciznih predviđanja kao đavo od krsta. On se usuđuje da daje precizna predviđanja isključivo na dug rok, bar na godinu-dve ("Amerika će propasti do 2010. godine"), verovatno zato što se nakon nekoliko godina više niko neće sećati šta je dotični "šaman" predskazao. I tako dolazimo do još jednog paradoksa astrologije: previđanja koja se odnose na neposrednu bućućnost uvek su uopštena, maglovita i podložna različitim interpretacijama, dok su ona koja se odnose na daleku budućnost neuporedivo preciznija.

Astrologija nije čak ni interno konzistentna tvorevina. Predviđanja koja astrolozi daju često su dijametralno suprotna, iako svi oni polaze od identičnih ulaznih podataka (položaji nebeskih tela isti su za sve). Gledajući svoj današnji horoskop na nekoliko mesta, utvrdio sam da se nalazim "na pragu velikog poslovnog uspeha" i da me čeka "postepen napredak u karijeri", iako imam "konstane probleme sa kolegama", "potencijalne komplikacije" i "manji sukob s direktorom". Aman, to je mnogo događaja za samo jedan radni dan!

I pored toga, nauka je u više navrata davala fer šanse astrologiji da se dokaže. Neke ključne premise astrologije su i detaljno ispitane. Recimo, natalna karta. Prema astrolozima, dve bebe rođene u istom porodilištu u razmaku od svega nekoliko sekundi (tzv. "vremenski blizanci") trebalo bi da imaju identičnu natalnu kartu, a samim tim i slične (takoreći identične) karaktere i sudbine. Najobimnije naučno istraživanje ovog temeljnog astrološkog postulata izvršili su Džefri Din, naučnik iz Perta i Ivan Keli, psiholog sa univerziteta u Saskačevanu. Kao osnov za posmatranje uzeto je oko 1.000 parova vremenskih blizanaca rođenih u Londonu tokom 1958. Razvoj ovih "blizanaca" praćen je u regularnim vremenskim intervalima, pri čemu je za svaku osobu evidentirano više od stotinu različitih karakteristika uključujući zanimanje, bračno stanje, nivo stresa, agresivnost, koeficijent inteligencije, umetničke, sportske i matematičke sposobnosti. Nakon višedecenijskog istraživanja i upoređivanja svih evidentiranih karakteristika pokazalo se da sličnost koju predskazuje astrologija nije moguće pronaći u stvarnosti. Ljudi se rode u isto vreme i na istom mestu, pa ipak imaju drugačije naravi i potpuno različite životne priče.

Moram da ponovim: astrologija je laž. Međutim, astrološka laž nije bezazlena, kao što se to nekom možda čini. Pre svega, astrologija je veliki biznis. Samo u Americi ona obrne nekoliko stotina miliona dolara godišnje. Neko bi možda mogao da stavi primedbu: "Ok, ali horoskop je barem zabavan, kakva šteta od malo razonode?" Horoskop je zabavan koliko i bilo koja druga kapitalna izmišljotina skrpljena od nepotkrepljenih tvrdnji i plasirana kao istina. Novine koje uopšte nemaju naučnu ili tehničku rubriku, baš one koje se zaklinju u tačnost informacija, i dalje štampaju horoskope. Država proganja nadrilekare, kostolomce i travare koji čajevima leče najteže bolesti, potiskuje pornografiju u duboku noć, ali i dalje toleriše emitovanje astroloških emisija u udarnim večernjim satima i dozvoljava otvaranje astroloških "savetovališta" i "agencija".

Svi ti horoskopski servisi po novinama i internet sajtovima zapravo su tek mamac za nešto mnogo ozbiljnije: ozbiljne "astrološke usluge", koje se kupuju od "diplomiranih astrologa", "šamana", šabana, belih i crnih "magova" po raznoraznim adaptiranim šupama, privatnim stanovima i budžacima, gde vam se za tvrd evro detaljno tumači vaša budućnost i pružaju "saveti" kako da izbegnete "opasnosti" koje su tu, odmah iza ćoška. Koliko je samo veza propalo jer je astrolog utvrdio da se "blizanac" i "devica" nikako ne slažu, koliko je samo "strelaca" imalo nezaslužen uspeh kod žena samo zato što vlada fama da su "strelci veliki ljubavnici", koliko je ljudi promenilo svoj način života jer im je astrolog rekao da ih "vreba smrtna opasnost u narednih pet godina"? Još je strašnije kada se za astrolozima povode ljudi koji imaju istinsku moć. Nensi Regan, nekada prva dama Amerike, konsultovala je astrologe kako bi odabrala pravo vreme za važne međudržavne sastanke. Njen muž, Ronald Regan, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, nije imao ništa protiv. Najmoćniji čovek na svetu organizovao je svoj rokovnik u skladu sa savetima astrologa!

Jedina ambicija koju astrolog ima jeste da vaše kritičko mišljenje, zdrav razum i normalan pogled na život zamenite njegovim šarlatanskim konstatacijama i predikcijama. Kao i svaki šarlatan, astrolog zarađuje pare isključivo zahvaljujući činjenici da se ljudska glupost i praznoverica ne mogu iskoreniti. Verovanje u astrologiju počinje kecom iz fizike i iz matematike, bežanjem sa časova i mantranjem uz soc od kafe. Jednom debilizovan, čovek završava s rupom u glavi nesposoban da sam pronađe odgovor na bilo koje važno pitanje. Možda je istina da astrologija ima svoje mesto u istoriji nauke, pre svega astronomije, ali kako kaže već pomenuti Ivan Keli, "to ne znači da astrologija treba da bude i deo naše budućnosti.

(Objavio B92)

Kosmički buvljak: Ratnčka princeza

Za pet planeta Sunčevog sistema (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn) znalo se još u antičko vreme. Razumljivo je da tadašnja astronomija, oslonjena isključivo na oštro oko, elementarnu geometriju i matematiku, uz to beznadežno isprepletana s religijom, astrologijom pa i dnevnim političkim potrebama sveštenika i vladara, nije mogla da razjasni pravu prirodu ovih nebeskih tela. Jedino što je stari grčki ili rimski astronom pouzdano znao jeste da se planete (na grčkom "lutalice") lagano kreću u odnosu na fiksnu zvezdanu pozadinu.

Kada se na ovih pet "starih" planeta dodaju još Sunce i Mesec, dobijamo drevni "luminarijum", skup od sedam nebeskih tela vidljivih golim okom. Praktično da nema civilizacije koja ovih sedam nebeskih tela nije utkala u sopstvenu kulturu. U islamskoj tradiciji, na primer, vernici obilaze oko Ćabe sedam puta, po jednom za svako nebesko telo. Sam čin obilaska simboliše kružne putanje nebeskih tela oko Zemlje, centra sveta i svemira. Prema nekim jevrejskim istoričarima i enciklopedistima, svaki krak menore, sedmokrakog obrednog svećnjaka, takođe simbolizuje po jedno drevno nebesko telo. Slični simboli mogu se naći u Bibliji, Talmudu i drugim verskim knjigama.

Iako su tokom poslednjih nekoliko stotina godina naša saznanja o Sunčevom sistemu ustostručena, iako smo otkrili još tri planete (Uran, Neptun i Pluton, 1781, 1846. i 1930. godine), način njihovog otkrivanja ostao je manje-više isti. Astronomi i dalje "preoravaju" nebo pedalj po pedalj u nadi da će pronaći tačkicu koja se kreće spram zamrznute zvezdane kulise. Takvih "tačkica", novih kandidata za planete, bilo je dosta u poslednje vreme, a najveće zasluge za to pripadaju Čadu Truhilju, astronomu sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju u Pasadeni i njegovim saradnicima Majklu Braunu i Dejvidu Rabinovicu. Ovaj uigrani tim otkrio je tri nova velika objekta u Sunčevom sistemu: Kvaorar (2002), Sednu (2003) i Orkus (2004). Reč je o markantnim predstavnicima tzv. Kajperovog pojasa i Ortovog oblaka – rezervoara kosmičkog materijala zaostalog iza Neptunove orbite nakon prvobitne kondenzacije Sunčevog sistema.

PITANjE VELIČINE: Iako predstavljaju značajna otkrića, Kvaorar, Sedna i Orkus nikad nisu bili pravi kandidati za nove planete, prvenstveno zato što su "manji od najmanjeg" i "dalji od najdaljeg". Ilustracije radi, Pluton, poslednja otkrivena, najmanja i najudaljenija (priznata) planeta Sunčevog sistema ima prečnik od oko 2300 km, dok su Sedna, Orkus i Kvaorar listom manji od 1800 km i kruže oko Sunca na mnogo većim rastojanjima. Ako se uzme u obzir da je Pluton manji ne samo od Zemlje već i od Meseca (3500 km u prečniku), teško je očekivati da će status nove planete biti priznat bilo kom nebeskom telu manjem od Plutona.

Međutim, bilo je jasno da Braun i Truhiljo definitivno imaju metodologiju za ponavljanje sličnih otkrića i da se nalaze na pravom tragu. Braun je od samog početka bio vrlo samouveren i još 2000. godine opkladio se s koleginicom u pet flaša prvoklasnog šampanjca da će do kraja 2005. godine otkriti svet veći od Plutona.

Braun je izgubio opkladu za samo nekoliko dana pošto je otkriće ekstremno udaljenog i velikog objekta katalogizovanog pod oznakom 2003 UB313 objavljeno tek 8. januara 2006. Prema prvim pokazateljima novootkriveni svet značajno je nadmašivao Pluton po veličini. Iako su Braun i Truhiljo nameravali da otkriće obelodane nekoliko meseci kasnije, tek kada bolje izuče orbitu, veličinu i sjaj objekta, rivalitet sa grupom španskih naučnika (često na ivici otvorene konfrontacije) naterao ih je da otkriće publikuju mnogo ranije.

DEFINICIJA: Ime Ksena prvo je počelo da cirkuliše u internoj komunikaciji astronoma koji su publikovali otkriće. Majkl Braun kaže: "Ovo ime držali smo u rezervi sa željom da ga iskoristimo za nešto značajno i veliko, veće od Plutona u svakom slučaju." Neko privremeno ime moralo je biti upotrebljeno jer je ono kataloško bilo krajnje nezgrapno i nepraktično za svakodnevnu upotrebu. Ime se, međutim, brzo ukorenilo u javnosti, iako Ksena nema mitološki kontekst kakav imaju imena ostalih planeta. Ksena je, zapravo, ime drevne princeze ratnika iz petparačke TV serije emitovane krajem devedesetih godina. Lik Ksene "tumačila" je Lusi Lolejs, koja u toj seriji izgleda kao porno glumica kojoj je konačno uspelo da uđe u filmsku B-produkciju. Samim tim, ime Ksena pogodno je za ime planete baš kao i Konan, Popaj ili Tarzan.

Ksena (kad drugog imena nema, dobro je i ovo) po svim svojim pokazateljima predstavlja krajnje ekstreman svet: u proseku dva do tri puta udaljenija od Sunca nego Pluton, Ksena obiđe Sunce jednom na svakih 560 godina. Površinska temperatura nije veća od -240°C a prečnik je, nakon inicijalnih 3000 kilometara i ponovljenih osmatranja sa kosmičke opservatorije Habl sveden na 2400 kilometara, što je skoro identično veličini Plutona. Gledano sa Ksene, Sunce je praktično nemoguće razlikovati od ostalih zvezda.

Otkriće Ksene poslužilo je kao povod za rasplamsavanje stare diskusije: šta je, zapravo, definicija planete? Da li je Pluton planeta ili običan asteroid? Ako je Pluton planeta, zašto to ne bi bila i Ksena? Ako Ksena nije planeta, onda status planete treba oduzeti i Plutonu. Zavisno od ugla posmatranja i "stranačke pripadnosti" broj planeta Sunčevog sistema počeo je da varira između osam i trinaest...

ASTROLOŠKA PRIČA: Sve to nateralo je Međunarodnu astronomsku uniju (IAU), jedinu referentnu organizaciju za pitanja ovakve vrste, da status Plutona i Ksene stavi na dnevni red. Unija se obavezala da do septembra izađe sa čvrstom definicijom planete i, samim tim, trajno kategorizuje Pluton i slična nebeska tela. Međutim, već sada je jasno da su šanse da IAU uskrati Plutonu status planete vrlo male. Pluton ima svoje zaštićeno mesto u oficijelnom planetarijumu, prvenstveno iz istorijskih razloga. Iako danas tek "fića" među ostalim planetama, Pluton je otkriven u vreme kada je i "fića" bio auto. Međutim, vreme "fiće" je definitivno prošlo, u istoriji ima mesta samo za jednog, pa i za njega – jedva. Zato je još manje verovatno da će Ksena, makar i uz evidentan pritisak javnosti, uspeti da se kao nova planetarna "peglica" ugura u nebeski vozni park.

Na kraju, ostaje da se vidi kako će na sve ovo reagovati astrolozi, simpatična družina samoukih šarlatana koja zarađuje pare tako što ko bajagi gleda u planete i proriče budućnost onima koji Jupiter i fudbalsku loptu razlikuju samo po šari. Džonatan Kajner, vlasnik veoma posećenog i citiranog astrološkog sajta cainer.com, već je "plakatirao" svoje stranice TV posterima Ksene u naponu snage i svega ostalog. Verovatno impresioniran njenim mačo-sjajem, kajlama koje landaraju, čeličnim brushalterima, kožnim tangama, raspupelim oblinama i drugim "konanovsko-varvarskim" atributima, Kajner prosto leti Kseni u susret: "Naša ratnička princeza neće imati respekt za konvencije i tradiciju. Ona će biti naša nova, moderna ikona, ona će nas hrabriti da ignorišemo tradiciju i protokol. Dobili smo boginju drugačije vrste, boginju koja će nas odvesti u novu kulturu, u novo stanje svesti. Otkrićem nove planete, njen duh je oslobođen i pušten među ljude."

A dok to novo stanje psihe ne stigne iz dubokog svemira do naših zabačenih krajeva, autor ovog teksta predlaže vam da sa interneta skinete i pogledate neku od epizoda serije Xena: Warrior Princess. Ima šta da se vidi, psihički, a bogami i fizički.

(Vreme #798)

Otvaranje svemirskog frižidera

Nakon više odlaganja izazvanih lošim meteorološkim uslovima, sa Floride je krajem prošle nedelje lansirana sonda Novi horizonti, čiji je glavni zadatak da poseti Pluton, jedinu planetu koju do sada nismo videli izbliza. Lansiranje je obavljeno moćnom Atlas V raketom, koja će sondi obezbediti do sada neviđenu početnu brzinu: Apolo astronautima bila su potrebna tri dana da pređu rastojanje od Zemlje do Meseca, dok će sonda isti put preći za svega devet sati.

Već naredne godine, sonda će prohujati pored Jupitera, čija će gravitaciona "praćka" ubrzati letelicu sa 16 na 21 kilometar u sekundi. Čak i tako brzoj letelici biće potrebna čitava decenija da stigne do poslednje planete Sunčevog sistema. Bude li sve u redu, bliski susret s Plutonom desiće se u julu 2015. godine, na minimalnom rastojanju od oko 10.000 kilometara. U odnosu na Zemlju, Pluton je oko 40 puta udaljeniji od Sunca i nalazi se toliko daleko da će fotografije i rezultati brojnih merenja putovati više od četiri sata kroz kosmos pre nego što dopru do nas.

Lansiranje sonde nije prošlo bez "cirkusa" koji su organizovale brojne ekološke organizacije. Sonda kao izvor energije koristi radioizotopski termoelektrični generator u kome se nalazi 11 kilograma radioaktivnog plutonijuma (ukupna snaga svih uređaja na sondi iznosi svega 200W). Strah da bi prilikom lansiranja moglo da dođe do katastrofe koja bi rasula ekstremno toksični plutonijum na širi prostor okupio je priličan broj demonstranata. Ipak, alternative nije bilo: ovakve sonde ne mogu da koriste sunčeve ćelije, a svemirski pogon na drva, ugalj i dizel još nije razvijen.

MIT O PLANETI X: Priča o Plutonu puna je interesantnih ljudi, neočekivanih obrta, izneverenih nadanja i velikih zabluda...

Krajem XIX veka svet je znao za osam planeta Sunčevog sistema. Poslednju planetu Neptun otkrili su još 1846. godine Le Verije i Adams više se koristeći matematičkim proračunima nego astronomskim posmatranjima. Oni su nezavisno jedan od drugog izučavali male nepravilnosti u putanji Urana pre nego što su, praktično istovremeno, došli do zaključka da se one mogu objasniti jedino dejstvom neke velike, do tada neviđene planete. Pošto su obojica matematički precizno ukazala na deo neba koji treba detaljnije pretražiti, astronomima je bilo relativno lako da pronađu Neptun.

Pa opet, pola veka kasnije izgledalo je da se priča ponavlja. Pojavili su se brojni radovi u kojima se tvrdilo da osmotrena orbita Neptuna ne odgovara matematičkim proračunima. Poneseni uspehom Le Verijea i Adamsa, mnogi stručnjaci počeli su da tvrde da neko nepoznato telo remeti orbitu Neptuna na isti način kao što Neptunovo kretanje remeti putanju Urana. Priča je postala veoma popularna kada se u nju uključio i Persival Lovel, prodoran astronom amater već poznat po svojoj teoriji o kanalima i inteligentnom životu na Marsu. Lovel je udahnuo život mitu o planeti X, tajanstvenom džinu koji luta iza Neptunove orbite i remeti kretanje unutrašnjih planeta. Poslednjih osam godina života Lovel je, s manjim ili većim prekidima, bezuspešno tragao za svojom opsesijom. U više navrata tvrdio je da se nalazi na pragu otkrića i da njegovi popravljeni matematički proračuni mogu da predvide tačan položaj tajanstvenog Neptunovog pratioca. Sav trud je, nažalost, bio uzaludan i Lovel je umro 1916. godine duboko razočaran što je njegovo grozničavo istraživanje ostalo bez rezultata. No, Lovel je za sobom ostavio brojne sledbenike duboko ubeđene u ispravnost njegove osnovne hipoteze. Mnogi od njih bili su vrhunski profesionalci a jedan od njih bio je i Klajd Tombo, astronom opservatorije u Arizoni koja je nakon smrti Lovela ponela njegovo ime.

Tombo je proveo silne godine pretražujući dubine Sunčevog sistema: otkrio je brojne komete i asteroide, ali ne i ono što je tražio. U januaru 1930. godine pretraživao je deo neba koji je Lovel petnaestak godina ranije naznačio kao region u kome se krije planeta X. Poredeći slike istog dela neba načinjene 20, 23. i 29. januara, nedvosmisleno je utvrdio da se jedna slabašna tačka pomera u odnosu na fiksnu zvezdanu pozadinu.

Novo nebesko telo eskpresno je dobilo status planete i ime Pluton (vidi okvir). Pa ipak, kako je vreme odmicalo, bilo je sve uočljivije da Pluton ne liči mnogo na džinovsku planetu X, onakvu kakvom su je zamišljali Lovel, Tombo i stotine drugih. Pre svega, ispostavilo se da je Pluton veoma mali, znatno manji od svih ostalih planeta, manji čak i od sedam satelita (Pluton dostiže jedva 20 procenata Mesečeve mase). Otkriće Plutonovog satelita Harona iz 1978. godine pokazalo je da je Pluton, zapravo, još manji nego što se ranije mislilo. "Ako nastavimo da ga smanjujemo ovim tempom, postoji realna opasnost da Pluton potpuno nestane", govorili su astronomi. Tako mali Pluton sigurno da nije mogao da izazove bilo kakve merljive poremećaje u Neptunovom kretanju.

Štaviše, ispostavilo se da je sa Neptunom i njegovom putanjom sve u redu. Nakon letova Pionira 10 i 11 kao i Vojadžera 1 i 2, mase Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna određene su mnogo preciznije. Ispostavilo se da se te vrednosti prilično razlikuju od vrednosti koje su koristili Lovel i njegovi sledbenici u svojim proračunima. Kada su ti proračuni ponovljeni uz korišćenje preciznije određenih masa, matematička predviđanja putanje Neptuna idealno su se poklopila sa osmatranjima. To što je Tombo pronašao Pluton manje-više tamo gde je Lovel to matematički predvideo bila je čista slučajnost. Planeta X zapravo ne postoji.

NOVI HORIZONTI: Pluton je zadržao nesporan status planete sve do 1992. godine kada je iza Neptunove orbite otkriveno još jedno slično (iako znatno manje) nebesko telo označeno kao QB1. Vrlo brzo, u istom delu Sunčevog sistema, otkriveno je na stotine sličnih objekata što je potvrdilo postojanje tzv. Kajperovog pojasa, rezervoara stenovitog materijala i leda zaostalog još od formiranja Sunčevog sistema. Neki od objekata iz Kajperovog pojasa, poput Kvaorara (otkrivenog 2002. godine) i Sedne (2004) zaista su impoznatni, tek nešto manji od Plutona. Konfuzija oko toga šta jeste a šta nije planeta postala je još veća prošle godine kada je otkriven UB313, objekat za koji se smatra da je definitivno veći od Plutona i, samim tim, bolji kandidat za planetu od Plutona. Na kraju, shvatili smo da je Pluton tek jedan od većih objekata iz Kajperovog pojasa i da status planete zadržava prevashodno iz istorijskih razloga. A to je nešto što Međunarodna astronomska unija, danas vrhovni autoritet za imenovanje i klasifikaciju nebeskih tela, uvažava i nema nameru da revidira.

Naše celokupno znanje o Plutonu staje na jedan list papira, prvenstveno zato što Pluton do sada nije posetila nijedna kosmička sonda. Čak i Hablov orbitalni teleskop nije u stanju da na njemu razluči površinske detalje. S obzirom na daljinu od Sunca, sigurno je da Pluton obitava u skoro potpunom mraku. Gustina Plutona je mala, tako da se veruje da vodeni led učestvuje u njegovoj ukupnoj masi sa bar 30 odsto. Pretpostavlja se da Pluton ima ekstremno retku i tanku atmosferu sastavljenu od azota, ugljen-monoksida i metana pri čemu se dnevne temperature kreću između -235°C i -210°C. Pluton ima tri satelita, jedan veliki (Haron) i dva minijaturna. Interesantno je da Haron i Pluton "gledaju" jedan u drugog uvek istom stranom: na Plutonovom nebu, Haron stoji uvek na istom mestu.

Pluton je, u naučnom smislu, bio ignorisan decenijama sve dok otkrićem Kajperovog pojasa nije ponovo dobio na značaju. Pluton i njemu slična tela ostali su praktično neizmenjeni milijardama godina – proučavanje ovog svemirskog frižidera može nam indirektno pomoći da saznamo više o nastanku Zemlje, pa i izvoru života na njoj. A takva saznanja sigurno vrede više od 700 miliona dolara koliko je do sada potrošeno na projekat Novi horizonti.

Klajd Tombo nije doživeo da vidi povećan interes javnosti za Pluton – umro je u dubokoj starosti 1997. godine. Iako je dobar deo naučne karijere potrošio na prilično bizarne stvari (kao što su leteći tanjiri ili potraga za neotkrivenim Zemljinim satelitima), Tombo je sačuvao status i renome vrhunskog istraživača. NASA je izašla u susret željama njegovih poštovalaca i prihvatila da kapsulu sa delom njegovih kremiranih ostataka smesti na sondu Novi horizonti. Veliki astronom verovatno nije ni slutio da će mu daleki svet koji je prvi ugledao pre više od sedam decenija jednoga dana biti i poslednje konačište.

Kako je Pluton dobio ime

Vest o otkriću nove planete brzo se proširila svetom. Dokoni ljudi željni slave i publiciteta počeli su da predlažu najegzotičnija imena, vrlo često ignorišu elementarne astronomske standarde. Konstanca, egocentrična udovica Persivala Lovela, predložila je ime Zevs, zatim je pokušala da novoj planeti "pokloni" prezime svoga muža, na kraju je pristala da se odrekne i svog imena, ali bez mnogo podrške u javnosti. Daleko ozbiljniji bili su oni koji su predlagali imena pozajmljena iz grčko-rimske mitologije: Hronos, Minerva, Atina, Atlas, Hera, Herkul, Persej, Persefona, Tantal, Vulkan, Prometej...

Bio je 14. mart 1930. godine kada je penzionisani oksfordski bibliotekar Maden Falkoner, između dva zalogaja engleskog doručka, otvorio 14. stranicu najnovijeg "Tajmsa", pročitao udarnu vest i rekao svojoj unuci Veneciji Barni: "Izgleda da su otkrili novu planetu ali da još ne mogu da joj nađu dobro ime."

Venecija, bistra devojčica od nepunih 11 godina, bila je vrlo zainteresovana kako za antičke mitove tako i za astronomiju. Često bi se igrala sa svojim vršnjacima praveći lopte od gline čija bi veličina i rastojanje odgovarali proporcijama planeta Sunčevog sistema. "Neka bude – Pluton", predložila je Venecija.

Deda Madenu nije trebalo mnogo vremena da shvati koliko je ovaj predlog dobar: nova planeta obitavala je na mračnoj i hladnoj periferiji Sunčevog sistema, a u rimskom panteonu Pluton je upravo bog podzemlja, ekvivalent grčkom Hadu. Prva dva slova imena planete odgovarala su inicijalima Persivala Lovela, a opservatorija u kojoj je Tombo radio nosila je upravo njegovo ime. Uz to, ostala mitološka imena već su bila iskorišćena za imena brojnih asteroida. Začudo, ime Pluton niti je bilo upotrebljeno, niti ga je pre Venecije bilo ko predložio.

Stari bibliotekar nije gubio vreme – otrčao je kod Herberta Tarnera, uticajnog engleskog astronoma kojeg je dobro poznavao. Nije ga zatekao kod kuće jer je Tarner u to vreme bio na sednici Kraljevskog astronomskog društva gde se tih dana vodila žučna debata o imenu devete planete. I opet se ime Pluton nije pojavilo na stolu. Kada je Tarner konačno stupio u kontakt s Madenom, lako su se složili da je Pluton skoro savršen izbor. Predlog su odmah telegrafski poslali u Tomboovu opservatoriju, u kojoj su se još premišljali oko imena.

Prvog maja 1930. godine, nakon jednomesečnog većanja i razmatranja, novootkrivena planeta dobila je i zvanično ime – Pluton. Uz poljupce i čestitke, deda Maden je svojoj unuci dao i novčanicu od pet funti, neuobičajeno veliki poklon u to vreme. Mala Venecija Barni ušla je u istoriju astronomije na velika vrata kao retko koji smrtnik pre nje.

Devojčica koja je "krstila" Pluton, danas je vitalna, razborita i vrlo rečita bakica duboko zašla u devetu deceniju života. Ona je jedina živa osoba koja može da se pohvali kako je dala ime planeti. Iritira je jedino kada joj prebacuju da je inspiraciju našla u Plutonu, popularnom psu iz Diznijevih filmova nacrtanom baš u vreme Tomboovog najvećeg otkrića: "To je dokazana neistina, prvo je ime dobila planeta pa tek onda pas."

To što jedna struja naučnika pokušava da Plutonu ukine status planete, ne brine je naročito: "Znate, kad dođete u ove godine razmišljate o sasvim drugim stvarima."

(Vreme #786)