37. superbol: Pobeda Golijata

Ovogodišnji 37. superbol odigran je na krcatom Kvalkom stadionu u San Dijegu, pred oko 70.000 gledalaca na tribinama, a posredstvom TV-a i pred stotinama miliona fanova na svih pet kontinenata. Iako su sva predviđanja govorila da će meč biti uzbudljiv a ishod neizvestan, ispostavilo se da jedan od rivala ima snage i koncentracije samo za uvodnu četvrtinu.

Rič Genon, kvoterbek i ključni čovek Rejdersa, zvanično najbolji igrač čitave sezone (MVP), odigrao je jednu od najslabijih utakmica u životu, delimično i zato što je njegova ofanzivna linija, sastavljena od kršnih momaka zaduženih da ga štite od nasrtaja protivničke odbrane, delovala kao plot od vrbovog pruća naspram stampeda iz Tampa Beja. Tokom čitave sezone Genon se uspešno vadio iz sličnih situacija, često fintirajući, trčeći i poentirajući sam, ali mu je odbrana Gusara vrlo rano stavila do znanja da ovoga puta niti ima ko da ga zaštiti niti on ima kuda da utekne: "You can run but you cannot hide!" Samo tokom prvog poluvremena Gusari su ga uhvatili tri puta zajedno s loptom i dvaput mu presekli pasove kojima je očajnički tražio nekog od svojih indisponiranih napadača. Iako su uz Genona bile takve veličine kao što je Džeri Rajs, legendarni ali vremešni hvatač NFL-a Tim Braun, jedva malo mlađi od njega, i Čarli Garner, odličan trkač u punoj formi, malobrojne Genonove precizne lopte sačekivale su drvene ruke i olovne noge. U prve dve četvrtine Rejdersi su zabeležili samo tri bedna poena, i to na samom početku utakmice. Bilo je to simbolično "davanje fore" naduvanoj veličini protivnika, gest koji su Gusari nenamerno izveli i u prethodnom finalu konferencije kada su Orlovima iz Filadelfije poklonili čitav tačdaun, opet bez uticaja na konačan ishod. Genon je igrao kao pod sedativima, na kraju je deset puta bio što "pregažen", što "presečen" čime je potrošio kvotu za čitavu narednu NFL sezonu. U najvažnijoj utakmici karijere MVP lige igrao je jedva malo bolje od kvoterbeka Kolibrija iz Gornjeg Milanovca.

Na drugoj strani imponovao je kvoterbek Baksa Bred Džonson, čovek bez harizme, običan timski igrač dovoljno komotan da svaku utakmicu počne glupom greškom i dovoljno svestan da zna kako on ne može toliko da greši koliko njegova odbrana može odmah da popravi. Igrao je ziheraški, ne dozvolivši nijednom da ga uhvate na spavanju, slepo sledeći zamisli glavnog trenera Džona Grudena, koji je za velike pare i brojne ustupke na draftu doveden upravo iz Ouklenda sa samo jednim zadatkom: da osvoji superbol. Gruden je svom bivšem saradniku i sadašnjem prvom čoveku Rejdersa Bilu Kalahanu upečatljivo pokazao da se jardi osvajaju koliko na terenu toliko i za crtaćom tablom u svlačionici i da Kalahan, iako stariji, mora još puno da uči. Ućutkana je i čitava fanatizovana "rejders nacija", jedno u katran ofarbano navijačko "društvance" interesantnog mentalnog sklopa u kome bi čak i Dart Vejder ili familija Adams delovali suviše veselo. Najbolja odbrana pokazala je još jednom da je najbolja protiv najjačih dok najjači napad nije pokazao ništa izuzev staklene brade i iznenađujuće mekog stomaka. Rejdersima nije pomogao ni Karlos Santana, njihov navijač koji je u "peace, brother" maniru zabavljao publiku do pred sam meč, niti Sting koji je pevao u poluvremenu. Ono što je ličilo na rovovsku borbu krajem prve četvrtine (3:3) pretvorilo se u ponižavajućih 20:3 za Gusare na poluvremenu, da bi zatim eskaliralo u pravi "masakr" i ponižavajućih 34:3 krajem treće četvrtine. Do kraja utakmice gledali smo neobavezno loptanje dve ekipe u već odlučenom meču koje se završilo sa "poklonjenih" 48:21, rezultatom dovoljnim da Rejdersi spasu čast i koliko-toliko zadrže motiv za narednu sezonu.

Uzrok ovako gorkom porazu možda treba tražiti i u problematičnoj Genonovoj ličnosti o kojoj se dosta pisalo neposredno pred utakmicu. Kada je došao u Rejderse, rešio je da zavede red i da, umesto da joj se prilagodi, ekipu prilagodi sebi. Pokupio je saigračima bilijarske kugle i video-igre smatrajući da u oficijelnim klupskim prostorijama nema mesta za takvu zabavu. One koji su se vratili po svoje rekvizite za razonodu Genon je uglavnom najurio iz tima, sve uz amin uprave i glavnog trenera. Na kraju je ostao da stoji sam, kao potpuni apsolutista u ekipi, koji će radije baciti loptu u aut kad saigrač istrči pogrešnu šemu nego što će pokušati da improvizuje i popravi tuđu grešku na dobrobit ekipe. Možda su zato timske kolege naučile da ga poštuju, ali nikad nisu zavolele momka koji im diše za vrat jednako neprijatno kao i protivnik. Za sve njih zajedno superbol je postao prevelik teret u onom trenutku kada im je Marti Gramatika, simpatični argentinski kiker, zabio prva tri poena i definitivno im okrenuo kola nizbrdo.

Sasvim simbolično, za najboljeg igrača 37. superbola proglašen je Dekster Džekson, odbrambeni igrač Tampa Beja koji je sa dve glatko presečene lopte u prvoj fazi utakmice, dok su Rejdersi još mislili da su ravnopravni, signalizirao Genonu da ovoga puta nema vajde od njegovih čuvenih dugačkih pasova. Uz novac, pripao mu je i najnoviji model "krajslera", iako je nagrada mogla da završi i u rukama njegovog saigrača Dvajta Smita (takođe dve presečene lopte za dva tačdauna). U napadu nije bilo izrazitog igrača, valjda zato što su svi bili dobri. Majk Alstot radio je ono što najbolje zna: da sa tovarom protivničkih igrača na leđima krade jard ili dva za tačdaun, dok su Jurevičijus i Pitmen napravili ključne prodore u ranoj fazi meča. Ukoliko Baksi uspeju da sačuvaju svoje ključne igrače i trenere na okupu do narednog avgusta kada čitav NFL cirkus iznova počinje, imaće sve šanse da i naredne godine osvoje trofej Vinsa Lombardija baš kao i ove.

(Vreme #630)

NFL: Guranje, trčanje, krljanje

Verovali ili ne, postoji jedan trenutak u godini kada cela Amerika sedne pred TV ekrane i gleda jedan te isti program: prenos finala NFL lige, odnosno "superbol". Superbol se igra od 1967. godine, godinu dana nakon što su dve do tada nezavisne fudbalske lige NFL (osnovana 1920) i AFL (1960) potpisale ugovor o integraciji. Dan superbola je po mnogo čemu američki nacionalni praznik u kome snaga igre simbolizuje snagu i ponos čitave nacije. Bogat "kulturno-umetnički program" rezervisan samo za velika imena šou-biznisa i upriličen specijalno za superbol dostiže vrhunac neposredno pred početak utakmice, kada se intoniraju zapaljive patriotske pesme uz obaveznu američku himnu. Pevanje himne pred nacionalnim auditorijumom predstavlja ogromnu čast koja je do sada ukazana samo malom broju muzičara. Među njima su Maraja Keri, Nil Dajmond, Herb Alpert, Bili Džoel, Vitni Hjuston, Natali Kol, Vanesa Vilijems, Šer... Poluvreme je obično rezervisano za koncert neke veće pop ili rok atrakcije pa je tako prošle godine ubedljiv nastup imao bend U2, sve do trenutka kada je politički korektni Bono udvorički pokazao svoju jaknu postavljenu američkom zastavom. Svi smo mi pomalo Amerikanci.

Ovogodišnji superbol mnogi neće propustiti, ako ni zbog čega drugog a ono zbog podužeg spiska angažovanih muzičkih zvezda. U uvodnom delu programa pojaviće se niko drugi do Karlos Santana sa prijateljima, Selin "Titanik" Dion (otpevaće God Bless America) i kantri-zvezde sa četiri Gremi nagrade Dixie Chicks (izvešće nacionalnu himnu SAD). U programu tokom poluvremena, čiji je ekskluzivni sponzor AT&T, nastupiće grupica No Doubt (sećamo je se po megapesmici Don't speak) i LL Kul Džej.

Sa oko 140 miliona gledalaca samo na nacionalnom nivou, superbol je godinama najgledanija TV emisija kojoj u SAD ne mogu da konkurišu ni Olimpijada, ni Vimbldon ni finale NBA lige. Štaviše, na večitoj listi deset najgledanijih TV emisija svih vremena čak četiri mesta zauzimaju prenosi superbola a samo jedno prenos sa Olimpijade (opet za neverovati, u pitanju je klizačko finale Tonje Harding i Nensi Kerigan u Lilehameru, 1994. godine). Otuda je sasvim razumljiv ogroman interes mnogih kompanija da se reklamiraju tokom šezdesetak pauza u igri sa prosečnim trajanjem od pola minuta.

Ovo zadovoljstvo sebi mogu da priušte samo najveći i najmoćniji jer su cene paprene: jedna sekunda reklame tokom trajanja superbola plaća se oko 100.000 dolara, dok za poluminutni spot treba izdvojiti više od dva miliona. Poređenja radi, za najskupljih 30 reklamnih sekundi tokom poslednje Olimpijade (finale košarkaškog turnira ili trke na 100 metara) trebalo je izdvojiti oko 600.000 dolara.

Naravno, ako već uplatite novac za superbol reklamu, red je da napravite i spot koji će demonstrirati snagu, viziju i perspektivu vaše kompanije na duhovit i efektan način koji će se pamtiti i prepričavati. Za snimanje ovakvih "spotova nad spotovima", koji gledaocima neće dozvoliti da odu po još jedno pivo iz frižidera, godišnje se izdvoji dodatnih 150 miliona dolara. Kad sve to saberete, lako se razume zašto i takvi gigantni kao što su IBM ili Koka-kola preskaču poneki superbol, nesigurni da će im se velika investicija isplatiti. Među onima koji prošle godine nisu žalili pare nalaze se AT&T, Soni, Viza, Jahu, Filip Moris, Badvajzer, Pepsi, Levi’s i mnogi drugi giganti, ali će se malo njih reklamirati i na ovogodišnjem 37. superbolu.

SNEG U SAHARI: Zahvaljujući eksploziji kablovske televizije u Srbiji, a pre svega entuzijastima sa Trećeg kanala RTS-a, od pre par godina i mi smo u prilici da pratimo direktne prenose utakmica američkog fudbala tokom regularne sezone i plej-ofa. Iako je američki fudbal sport koji kod nas nema ni tradiciju, ni organizaciju, ni terene ni igrače, reklo bi se da broj ljubitelja ovog gladijatorskog sporta raste iz nedelje u nedelju. Ima, naravno, i onih koji su i dalje ravnodušni prema NFL-u sa obrazloženjem da ih odbijaju komplikovana pravila koja se ne mogu ukapirati ni nakon tri utakmice. Za očekivati je, ipak, da Srbi i ovde demonstriraju svoju tradicionalnu sujetu i tvrdoglavost: ako prosečno glup Amerikanac zna sva pravila američkog fudbala, zašto ih ne bi naučio i prosečan Srbin, koji je uz to još i pametan?

Ono što američki fudbal izdvaja od većine ostalih sportova jesu specijalizacija i nedostatak improvizacije. Zamislite evropski fubal u kome jedan igrač ulazi u igru samo da izvodi kornere, drugi da ubaci loptu iz auta, treći da izvede slobodni udarac, četvrti da šutira penal, peti da igra glavom, šesti da šutira iz daljine, sedmi iz blizine a osmi da uklizava protivničkim igračima u noge. Upravo je to mera specijalizacije igrača američkog fudbala. Sasvim je normalno da odbrambeni igrač sastavi nekoliko NFL sezona gurajući protivničke igrače dalje od svog kvoterbeka, a da za sve to vreme ne dođe u priliku da dotakne loptu a kamoli napravi koji poen. Najuže specijalizovani su "panteri" i "kikeri", relativno kržljavi momci koji ispucavaju loptu u daljinu kad napad propadne ili šutiraju na gol za tri poena. A oni se, opet, oslanjaju na pomoć "specijalista" od kojih mu prvi ("sneper") dobacuje loptu kroz noge unazad (zamislite da radite samo to tokom 15 godina karijere) dok je drugi ("holder") postavlja u idealan položaj i suptilno pridržava neposredno pred šut (da, i to se plaća). Ovolika specijalizacija ponekad proizvodi komične situacije, recimo kada se lopta dokotrlja do ruku nekog "grmalja" koji već deset godina samo stoji u mestu i bez mnogo emocija lomi koske protivničkim igračima. Kad jednom vidite kako taj nesrećnik sa svih 140 kilograma svoje "žive vage" i pivskim stomačićem možda prvi i poslednji put u karijeri trči sa loptom ka protivničkoj end-zoni, shvatićete šta znači fraza "zarađivati hleb u znoju lica svog".

Sve akcije u američkom fudbalu strogo su šematizovane, timovi ih tokom dugotrajnih predsezonskih priprema vežbaju dok ne popadaju u nesvest ili ne dostignu perfekciju (ili i jedno i drugo), a konkretnu šemu biraju glavni trener i njegova dva pomoćnika (ofanzivni i defanzivni koordinator). Izabrana šema dojavljuje se kapitenima napada (kvoterbeku) i odbrane radio-vezom neposredno pred početak akcije. Slobode u igri ima koliko i snega u Sahari: od igrača se ne očekuje da upotrebi maštu ili trenutnu inspiraciju, već jedino da izvede egzekuciju protivnika mehanički ponavljajući ono što je već uvežbao. Jednostavno rečeno, kad hvatač pruži ruke, on očekuje da mu lopta padne u naručje, makar mu kvoterbek bacao loptu žmureći a on je hvatao spavajući.

Američki fudbal nezamisliv je bez savremenih tehničkih pomagala. Tu je čitava skalamerija potrebna za radio-vezu, laptopovi na kojima kvoterbek gleda greške iz prethodnog napada, mobilni telefoni, male "bolnice" za provizorno saniranje povreda, grejači za noge kikera i ruke kvoterbeka, silne kamere koje pokrivaju teren iz svih uglova, monitori i ozvučenje za sudije, raznorazne zastavice i kočići koji pokazuju odakle je lopta krenula i gde bi trebalo da stigne... Iako na terenu ima sedam sudija, u opštoj gužvi koja nastane tokom svake akcije sudijske greške su moguće iako su relativno retke. U poređenju sa drugim sportskim asocijacijama, NFL istinski prednjači u nastojanjima da rezultate utakmica učini što nezavisnijim od slobodne sudijske procene. Svaki prekršaj sudije su dužne da podrobno obrazlože gledaocima i publici tako da je glavnom sudiji ugrađen mikrofon vezan za razglas. Osim toga, trenerima je dozvoljeno da tokom igre ulažu zvanične proteste koje su sudije dužne da razmotre (tzv. čelindž). O protestu odlučuje glavni sudija na licu mesta, gledanjem TV snimka iz više uglova, nešto što bi (verovatno) bilo dobrodošlo i u evropskom fudbalu ili košarci kada utakmicu odlučuje sumnjiv penal ili ofsajd u poslednjoj sekundi. Počinjene greške sudije priznaju bez ustezanja.

NACIONALNE IKONE: Najveći značaj za igru svakako ima kvoterbek, njegova individualna odgovornost daleko prevazilazi odgovornost najboljih igrača u drugim sportovima. Kvoterbek započinje svaku akciju a njegovi precizni pasovi osvajaju teren efikasnije od bilo kakvog trčanja kroz masu odbrambenih igrača. Kad tim pobedi, obično svi hvale baš njega, kad tim omane, kvoterbek je skoro redovno na spisku krivaca. Na drugoj strani, Real bez Ronalda i dalje je Real sposoban da pobedi svakog. Ako on ima slab dan, sva je prilika da će Raul, Figo ili Zidan postići golove umesto njega. Međutim, ako Ouklend Rejdersima oduzmete njihovog kvoterbeka Riča Genona ili ako Donovan Mekneb, kvoterbek Iglsa iz Filadelfije ima loš dan, čitav tim predstavljaće samo gomilu mišićavih tipova koji i dalje mogu da "tabaju", ali ne i da postižu poene. Tim bez dobrog kvoterbeka ne može da računa na uspeh, a dobri kvoterbekovi postaju nacionalne ikone poput legendarnog Džoa Montane iz San Franciska. Iako kvoterbek znači mnogo za tim, on ipak ne može sve sam. Tako su ove godine, gledano statistički, najbolji bili Tomi Medoks (Pitsburg), Džef Garsija (San Francisko), Kevin Holkomb (Klivlend) i Čad Penington (Njujork Džetsi), ali im to nije pomoglo da odvedu svoje ekipe ni u finala konferencija, a kamoli u superbol.

Za ostatak medijske pažnje i slave bore se trkači, hvatači, poneki "tajt-end" ili odbrambeni igrač. Dobri trkači, momci sposobni da sa loptom u naručju ulete u zid sastavljen od pet-šest besnih grdosija i ostanu živi, nezamenljiv su oslonac svakog jakog tima. Favorit autora ovog teksta svakako je Maršal Folk iz Sent Luis Remsa koji je tokom čitave prošle godine terorisao protivničke odbrane prolazeći kroz njih kao vrelo šilo kroz stiropor. Nažalost, omanuo je u finalu i Remsi su ostali bez titule. Prema ovogodišnjim statistikama prednjače Kertis Martin (Njujork Džetsi), Amos Zero (Pistburg) i Tiki Barber (Njujork Džajentsi), iako nijedan od njih nije stigao do polufinala plej-ofa. Od hvatača vredi pomenuti Terila Ovensa (San Francisko), Plaksika Buresa i Hajnsa Vorda (Pitsburg).

Za razliku od drugih američkih prestižnih sportova, gde se tokom sezone odigra brdo utakmica (u NBA ligi preko 80 utakmica samo do plej-ofa), NFL liga je relativno siromašna događajima. Tokom regularne sezone svaki tim odigra samo 16 utakmica, a svaki od dvanaest timova koji uđe u plej-of još najviše četiri. U plej-ofu nema revanša, igra se samo jedna utakmica na terenu ekipe koja je bolje plasirana na kraju regularne sezone. Samo finale, superbol, igra se na neutralnom, unapred određenom terenu. Prvenstveni razlog malog broja utakmica je grubost: ovaj sport vrlo brzo troši igrače, tako da pri kraju sezone timovi obično imaju čitavih igrača koliko i polomljenih. Oni koji su u stanju da izađu na teren često igraju pod dejstvom injekcija protiv bolova, a zli jezici bi rekli i pod dejstvom raznih drugih hemijskih supstanci zabranjenih u ostalim sportovima. Baš zbog toga svaka utakmica ima velik značaj i igra se maltene na život i smrt. Ako malo pažljivije gledate, primetićete kako vešti igrači ne propuštaju priliku da protivnika udare u bolesno koleno ili bandažirano rame. Pa opet, broj opštih tuča, tako čestih u hokeju ili na našim fudbalskim stadionima, relativno je malen.

GURANJE I KRLJANJE: Agresivnost je latentna kako na tribinama tako i na terenu pa ćete, recimo, često moći da gledate kako Džeremi Šoki, talentovan ali nadrndan početnik iz Njujork Džajentsa, gađa publiku ledom iz bureta u kome se hladi piće, ili kako navijači Ouklenda prete slabašnim "tigrovima" iz Sinsinatija transparentima na kojima piše "dođi maco, neću ti ništa" ili "odraćemo vas". Ali, ne i mnogo više od toga. U principu, najgrublji prekršaj koji se kažnjava sa 15 izgubljenih jardi (držanje protivnika za kacigu, nešto što lako može da slomi vrat) vidi se jednom u dve utakmice, a isključenje igrača zbog ponovljenih faulova desi se par puta tokom čitave sezone. Pravila NFL-a sankcionišu nepotrebne grubosti i nekontrolisanu primenu sile od strane igrača. Blokiranje prostora najčešće se svodi na guranje i pokoju bubotku kad nema sudije u blizini, dok se zaustavljanje igrača uglavnom izvodi izbacivanjem sa terena (često i uz aktivnu asistenciju progonjenog napadača u stilu "neka, sam ću"), ili čistim hvatanjem oko pasa ili za noge. Iako nema saplitanja, pesničenja i ostalih udaraca iz borilačkih sportova, povrede su česte: kad odbrambeni momak redovno teži od metričke cente brzinom solidnog atlete naleti na napadača, kostur puca i najjačima.

Pomenimo na kraju i Dejana Golalića i Predraga Juriševića, koji iz nedelje u nedelju komentarišu NFL utakmice na Trećem kanalu, jednako vodeći računa o onima koji tek uče pravila i o onima koji su "stari znalci" sa izoštrenim okom za detalje. Momci su zaista sjajni, odlično pripremljeni i sa lakoćom drže pažnju i najpospanijeg gledaoca tokom tri-četiri noćna sata koliko u proseku traje jedna utakmica (Jurišević bi, doduše, mogao malo manje da koristi reč "neverovatno"). Jedinu konkurenciju imaju u nemačkom Premier kanalu, koji prenosi nešto više utakmica ali nema komentatore koji znaju da kažu više od "fantastisch!". Za one koji traže više tu su oficijelni sajt NFL lige na adresi www.nfl.com i sajt domaćih entuzijasta www.nfl-yu.info, koji je ukusno napravljen i veoma informativan.

Ostaje nam da se spremimo za 37. superbol u kojem se 26. januara u San Dijegu sastaju Ouklend Rejdersi i Tampa Bej Baksi. Prošlogodišnje finale bilo je izuzetno dramatično, kao da je režirano da privuče što više novih ljubitelja u "pasivnim krajevima" poput našeg: u sasvim "neverovatnoj" utakmici Nju Ingland Patriote pobedile su Sent Luis Remse šutem Adama Vinatijerija u poslednjoj sekundi.

NFL za početnike

Liga ima dve konferencije, svaka sa po četiri grupe od po četiri tima. Timovi imaju zvučna imena koja obično asociraju na brzinu, snagu i teror. Tu su, dakle, "gusari", "panteri", "bengalski tigrovi", "orlovi" i druge ptice grabljivice, ali nema "džezera", "mrežica", "pingvina" i ostalih "maminih maza" kao u košarkaškoj ili hokejaškoj ligi. Jedan tim na raspolaganju ima 54 igrača od kojih se za utakmicu vizira njih 45. Svaka ekipa ima tri specijalizovana tima: odbranu, napad i tim za specijalne akcije. U zavisnosti od situacije, na terenu se uvek nalazi samo jedan od ova tri tima sa ukupno 11 igrača.

Napadačka sekcija sastavljena je od pet centara, masivnih momaka koji se ne igraju loptom, već otvaraju prostor za trkače i štite svog kvoterbeka, dva trkača koji primaju kratke pasove i trče kroz masu odbrambenih igrača, dva hvatača koji pretrče pola terena i hvataju dugačke pasove, jednog tzv. tajt-enda koji može i da blokira prostor i da prima pasove, i kvoterbeka koji je mozak cele ekipe i produžena ruka trenera na terenu. Kvoterbek uvek započinje akciju i u praksi je jedini igrač koji baca loptu rukom unapred – samim tim ima i najveću odgovornost.

Odbranu čine četiri jaka igrača u prvoj defanzivnoj liniji zaduženoj za rasturanje odbrane oko protivničkog kvoterbeka, kao i za rasturanje samog kvoterbeka ako ga kojim slučajem ščepaju, tri "lajn bekera", obično najveće atlete u timu kadre da svakog dohvate i "uzemlje", i četvorica "korner bekova" i "sejftija", brzih momaka koji operišu u dubini polja odbrane sa zadatkom da zaustave sve što promakne ostalima.

Specijalni timovi pojavljuju se na terenu samo kada akcija počinje šutiranjem lopte. Ovakvih situacija ima nekoliko: početni udarac ("kik-of"), ispucavanje lopte na suprotnu stranu terena ("pant") i šut na gol za tri poena ("fild gol").

Američki fudbal je dugotrajna igra osvajanja prostora i strategije. Utakmica je sastavljena od četiri četvrtine od po 15 minuta. Pošto akcije traju svega nekoliko sekundi, prekida ima malih milion na radost TV stanica i marekting agencija. Da bi se potrošio ovaj sat efektivne igre, redovno je potrebno oko tri sata a često i mnogo više. Drugim rečima, ako planirate da snimite superbol na VHS traku, biće vam potrebno neka od bar četiri sata.

Teren je dugačak 100 jardi (91 metar) i širok 53 jarda. Najčešće je travnat i otvoren, ali ima i onih sa sintetičkom podlogom pod krovom. Igra se po svim vremenskim uslovima, a naročito su spektakularne utakmice po debelom snegu ili pljusku. Pošto je pozicija lopte veoma važna, teren je "nareckan" belim štraftama na svaki jard i "ilustrovan" ogromnim brojevima koji pomažu igračima i gledaocima da prate tačnu poziciju lopte. Cilj svakog napada je da se lopta unese ili uhvati u protivničkoj end-zoni, pravougaonom parčetu terena dugačkom deset jardi naslonjenom na krajeve osnovnog terena. S obzirom na to da je ovaj zadatak u stvarnosti malo veći zalogaj, teren se obično osvaja "na parče", malo pomalo iz akcije u akciju, sve dok se ne stigne do protivničke end-zone.

Tipičan napad izgleda ovako: igrači su postrojeni jedan naspram drugih duž "linije skrimidža", napadački centar dodaje loptu kroz noge svom kvoterbeku (tzv. snep), kvoterbek se malo izmakne unazad kako bi imao bolji pregled situacije dok ga njegova ofanzivna linija brani od kerbera iz protivničke odbrane, zatim dodaje kratku loptu svom trkaču, dugu loptu svom hvataču ili kakvu bilo loptu svom tajt-endu. Onaj ko dobije loptu (ako je uopšte dobije) pokušava da se pomeri što je moguće više unapred dok ga protivnička odbrana ne uhvati, obori na zemlju, izgura u aut, polomi ili sve zajedno. Napadi ne mogu da traju beskonačno. Ako tim iz četiri pokušaja ne pređe deset jardi, lopta se predaje protivniku sa zamenjenim ulogama napada i odbrane. S obzirom na to da mnogi napadi imaju tendenciju da se zaglave, četvrti pokušaj obično je rezervisan za ispucavanje lopte daleko na protivničku polovinu ili, ako je rastojanje od protivničke end-zone manje, za šut na gol.

Lopta je, naravno, jajasta kao i u ragbiju, što znači da se lako nosi i lepo leži na podlaktici, ali se vrlo teško hvata dok skakuće po zemlji i još teže šutira. Znanje evropskog fudbala dobro dođe, što potvrđuje slučaj Sebastijana Janikovskog, nekada omladinskog reprezentativca Poljske u fudbalu a danas prvog kikera Ouklend Rejdersa. Loptu je moguće samo jednom baciti unapred i proizvoljan broj puta unazad.

Poeni se stiču na dva načina: unošenjem lopte u protivničku end-zonu (tzv. tačdaun, vredi 6 poena) ili šutem na gol u obliku povelikog slova "U" (tzv. fild gol, 3 poena). Nakon svakog tačdauna napadačka ekipa može da bira: ili da šutem kroz pomenuto "U" dobije još jedan ekstrapoen ili da ponovo unese loptu u end-zonu sa linije od dva jarda i tako osvoji dva poena. Ova druga opcija primenjuje se retko, uglavnom kada se juri rezultat ili pravi nedostižna razlika. Postoji još jedan način da i ekipa koja se brani zaradi neki poen: ukoliko odbrana uspe da uhvati napadača sa loptom u njegovoj end-zoni, dobija dva poena ("sejfti", prilično redak događaj).

Jednostavno, zar ne?

(Vreme #629)

99 godina od pionirskog leta braće Rajt

Svaki Srbin zna za Dejton u Ohaju. Nažalost, ne po tome što su u njemu odrasla braća Rajt, ljudi koji su začeli eru vazduhoplovstva, već po tome što su u tamošnjoj vojnoj bazi izvesna zaostala balkanska plemena naterana da prekinu svoj krvavi obračun. Nadolazeća 2003. godina je godina najvećeg jubileja u istoriji avijacije: navršava se tačno 100 godina od trenutka kada je Orvil Rajt prvi put poleteo letelicom težom od vazduha sa sopstvenim pogonom.

Vilbur Rajt rođen je u Milvilu u Indijani, 16. aprila 1867. godine u svešteničkoj porodici. Otac Milton, sveštenik u crkvi Ujedinjenog bratstva u Hristu, bio je strog ali pravičan čovek koji je svoju decu vaspitavao u uzorno patrijarhalnoj atmosferi. Tri godine kasnije porodica se seli u Dejton (Ohajo) kako bi Milton preuzeo urednički posao u lokalnim crkvenim novinama. U Dejtonu je rođen i Orvil Rajt, 19. avgusta 1871. godine. Kako je Orvil kasnije pisao, "bili smo dovoljno srećni da odrastemo sa roditeljima koji su ohrabrivali decu da prate svoju znatiželju".

U jesen 1878. otac je poklonio svojim dečacima helikopter, malu igračku koja se pokretala gumenim trakama i mogla da lebdi u sobi. Narednih nekoliko godina braća uglavnom bezuspešno pokušavaju da naprave svoju, znatno veću verziju, ne shvatajući da su im za dvaput veću igračku potrebne osam puta jače gumene trake. Što su im modeli bili veći, to im je uspeh bio manji. Prilično obeshrabreni, ali i dalje sa živim interesom za sve što može da leti, braća se okreću pravljenju zmajeva.

Orvil je bio natprosečno loš đak koji se mučio i sa ocenama i sa profesorima, što zbog nezainteresovanosti za učenje, što zbog lošeg vladanja. Vilbur je bio sušta suprotnost, odličan školarac, ozbiljan, predan, elokventan... Već se spremao za koledž kada je na gradskom klizalištu slučajno dobio žestok udarac štapom u lice. Posledice udarca u prvi mah nisu delovale ozbiljno, ali je Vilburu tri nedelje kasnije dijagnosticiran nepravilan rad srca koji će ga definitivno udaljiti od koledža i na tri godine vezati za majku bolesnu od tuberkuloze.

Nakon smrti majke, 1989. godine, Orvil odustaje od školovanja i sa bratom otvara malu štamparsku radnju. Imaju neznatan kapital, mašinu sklepanu od malo originalnih i mnogo "nabudženih" delova, štampaju sve i svašta da bi preživeli, između ostalog i sopstvene nedeljne novine od četiri lista "Novosti sa zapadne strane". Orvil i Vilbur se prvi put predstavljaju javnosti kao "Braća Rajt". Interes za štampariju brzo je splasnuo, već 1892. godine braća otvaraju malu radionicu za bicikle koju će zadržati sve do 1904. godine. U početku su samo popravljali komšijske bicikle, ali su ubrzo počeli da ih i sami prave, sa Orvilovim originalnim rešenjem za samopodmazivanje osovina točkova. Na kraju su imali dva modela, Van Cleves i St. Clairs, koji su se sasvim dobro prodavali tako da su prvi put stekli solidan kapital i mogli da finansiraju svoja ostala interesovanja.

Preloman trenutak u životu Orvila i Vilbura desio se u leto 1896. godine. Brinući o bolesnom bratu, Vilbur je pročitao vest o tragičnoj smrti Ota Lilijentala, čuvenog nemačkog letača koji je napravio više od 2000 letova na jedrilicama sopstvene izrade. Lilijental je svoje konstrukcije zasnivao na proračunima i tablicama koje je sam napravio, prvi je uveo praksu da se letovi dokumentuju i precizno mere i odlučujuće je doprineo da san o čoveku koji leti pređe iz sfere bolesne fantazije u domen nauke i tehnike. Braća su bila toliko inficirana opisom Lilijentalovih podviga da su rešila da se dočepaju svih tekstova o aeronautici i podrobno se informišu o temi.

Krajem maja 1899. godine Vilbur piše Smitsonijan institutu i traži da mu se pošalju svi stručni radovi u kojima se govori o letenju: "Nameravamo da se sistematski posvetimo izučavanju ove materije kako bismo se spremili za praktičan rad. Po mom mišljenju, let čoveka je moguć i tehnički izvodiv. Reč je o običnom tehničkom pitanju i veštini, kao i u svakom drugom akrobatskom poduhvatu." Dok su mnogi drugi pioniri avijacije bili potpuno nezainteresovani za literaturu i dostignuća drugih uglavnom sledeći svoju (često bolesnu) maštu i intuiciju sa razumljivim očajnim rezultatima, braća Rajt su rešila da prvo znanje steknu uvidom u tuđe neuspehe: "Mi smo u početku na aeronautiku gledali uglavnom kao na sport, nevoljno smo počeli da na nju gledamo kao na nauku. Međutim, ono što smo tu našli uvlačilo nas je sve dublje i dublje u nju."

SAMO TRI PROBLEMA: Literatura je ubrzo stigla i braća su vrlo brzo utvrdila da postoje samo tri važne prepreke: konstrukcija dovoljno velikih i jakih krila, pogon dovoljno jak da drži letelicu u vazduhu i sistem za kontrolu i upravljanje avionom. Ovaj treći problem izgledao je najteži za rešavanje i o njemu su Orvil i Vilbur neprekidno razmišljali. Na kraju su došli na ideju da sistemom užadi uvrću krajeve krila u suprotnim smerovima kako bi se promenio njihov ugao u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju. Ovako deformisano, nesimetrično krilo imalo bi različit uzgon na svom levom i desnom kraju i samim tim trebalo bi da omogući kontrolisano obrtanje aviona oko uzdužne ose. Vilbur je svoju teoriju testirao na zmaju kojim je upravljao preko konopaca sa zemlje, i to sa punim uspehom. Braća sada imaju jasno izražene afinitete koji se uspešno dopunjavaju: dok Orvil ima nesporan talenat za najsitnije tehničke detalje, Vilbur neprekidno pokušava da sagleda globalnu sliku.

U oktobru 1900. godine braća Rajt prave prvu jedrilicu-zmaja, koristeći se Lilijentalovim tablicama sa namerom da na letelicu postave i pilota. Mesto testiranja pažljivo je odabrano: Vilbur je kontaktirao s nacionalnim meteorološkim biroom i tražio da mu dostave spisak lokacija sa umereno jakim vetrovima što stalnijeg smera. Na kraju se opredelio za Kiti Hok, peskovitu oblast Serverne Karoline sa skoro konstantnim vetrom od 20 km/h.

Međutim, ubrzo se ispostavlja da letelica nema dovoljno uzgona da nosi čoveka, tako da braća eksperimentišu sa "praznom" jedrilicom, upravljajući konopcima sa zemlje. U leto 1901. godine braća prave novu, veću verziju jedrilice iz prošle godine. Ovoga puta neuspeh je još teži, deprimirajući, uzgon letelice znatno je manji od onog koji bi se očekivao na osnovu Lilijentalovih tablica i jedrilica jedva nosi samu sebe. Vilbur čak zapisuje da i dalje veruje da će čovek moći slobodno da leti jednoga dana, ali da taj dan neće svanuti za njegovog života. Na ivici očajanja, braća prvi put ozbiljno sumnjaju da su "svete" Lilijentalove cifre netačne. S obzirom na to da su se one u to vreme koristile širom sveta i da još niko nije imao hrabrosti da ih javno ospori, Orvil i Vilbur se vraćaju u Dejton rešeni da stvar sami isteraju do kraja.

Ono što je razlikovalo braću Rajt od ostalih aero-inženjera tog doba jeste njihova sposobnost da brzo uče, uz savršen smisao za fine detalje. Dok je konkurencija odmah izrađivala čitave letelice pokušavajući, najčešće po slepom i često pogrešnom osećaju, da ih digne u vazduh tako što će na jednom mestu nešto dodati a na drugom oduzeti, Rajtovi su kretali od malih komponenti, pažljivo analizirajući svaku upornicu, ramenjaču, rebro ili uzdužnicu. Dok je konkurencija pokušavala da napravi stabilan avion koji leti sam, braća Rajt nisu bežala od nestabilnih konstrukcija kojima se može upravljati. Osim toga, braća su pridavala veliku važnost eksperimentu, što njihovom načinu rada daje karakterisitike pravog naučnog metoda. Da bi proverili Lilijentalove tablice koje su dugo važile kao osnov za sve vrste aerodinamičkih proračuna, napravili su sopstveni aero-tunel iza svoje radnje za bicikle, propisali vrlo stroga pravila njegovog korišćenja i u njemu obavili čitavu seriju merenja na oko 200 aero-profila. Dokazali su da su Lilijentalove cifre bile "preoptimistične" i ispravno ocenili da je vitkije krilo, većeg raspona a kraćeg aero-profila, mnogo pogodnije za dalje pokušaje.

PRVI AVIONSKI MOTOR: U jesen 1902. braća prave novu jedrilicu, ovoga puta verujući samo sebi, svojim proračunima, eksperimentima i intuiciji. Izveli su preko 1000 jedrenja, a neka su bila duža od 200 metara. Dalji napredak je munjevit, sa rešenim problemom upravljanja i proverenom aerodinamikom, ostalo je još da reše problem adekvatnog pogona. Za to im je bila potrebna efikasna elisa koju su prvo potražili u brodograditeljskoj literaturi. Kopajući po podacima za brodske elise, braća ne mogu da se načude kako ni nakon sto godina njihovog intenzivnog korišćenja brodograditelji nemaju celovitu teoriju već isključivo empirijske podatke. Braća su na kraju pretpostavila da je elisa isto što i rotirajuće krilo, i u seriji eksperimenata u svom aero-tunelu konačno definisala optimalan oblik.

Na kraju, ostalo je da se izabere motor, dovoljno jak i dovoljno lak, sa najmanje osam konjskih snaga i najviše 90 kilograma. Kontaktirali su s nekoliko proizvođača motora, ali nijedan nije mogao da im isporuči motor takvih performansi. Rajtovi nisu imali kud, rešili su da naprave svoj sopstveni četvorocilindrični benzinski motor od 12 konjskih snaga i 900 obrtaja u minuti sa do tada najboljim odnosom snage i težine. Nisu imali nikakvo prethodno iskustvo sa motorima, jedina pomoć bio im je mehaničar iz radionice za bicikle koji je jednom bezuspešno pokušao da popravi neki auto. Krajem marta 1903. braća imaju na stolu sve potrebne delove za Flajer. Ne želeći da ih neko pretekne ili da im ukradu ideju, šalju prvu patentnu prijavu sa neskrivenim samopouzdanjem: "Flajer još nije leteo, ali budite sigurni da hoće".

U decembru 1903. Orvil i Vilbur su odneli delove svoje letelice u Kiti Hok i tamo sklopili Flajer. Bio je to dvokrilac, sa dva prednja elevatora, dva zadnja kormila i dve elise lančanicima povezane sa motorom, pri čemu je pilot ležao na donjem krilu i konopcima kontrolisao komande. Avion nije imao točkove, kao stajni trap koristio je jednu vrstu skija postavljenih na šine koje su se mogle okrenuti u pravcu vetra prilikom poletanja. Nakon jednog neuspešnog pokušaja od 14. decembra koji je završen manjim oštećenjima na letelici, istorijski let obavljen je 17. decembra 1903. u 10.35 po jakom vetru i tmurnom vremenu. Braća su bacala novčić ko će prvi leći za komande, Vilbur je imao više sreće. U prvom pokušaju Flajer se odvojio od zemlje, leteo nekih 40 metara prilično svojeglavo menjajući visinu i ostao u vazduhu oko 12 sekundi kada ga je nalet vetra oborio i neznatno oštetio. Toga dana braća su napravila još tri leta, sve jedan duži od drugoga – poslednji je bio dug skoro 300 metara i trajao je čitavih 59 sekundi. Od jednog udara vetra na samom kraju dana Flajer je teško oštećen tako da više nikad nije poleteo, ali od tog trenutka počinju prepucavanja oko toga gde će ovaj "komad istorije" biti izložen.

Braća Rajt su 1905. godine konstruisala i prvi zaista upotrebljiv avion koji je mogao da ostane u vazduhu više od pola sata. Godinu dana kasije dobili su patentna prava za svoj Flajer. Vilbur se okreće Evropi, dobija ugovor za proizvodnju aviona, konstruiše brže i jače mašine koje obaraju mnoge rekorde tokom demonstracija letenja u Le Manu u Francuskoj 1908. Vilbur je za tri meseca napravio preko 100 letova, ostao u vazduhu više od 25 sati, sa rekordnih dva i po sata neprekidnog letenja. Za to vreme Orvil leti u vojnoj bazi Fort Majer u Virdžiniji, gde pokušava da zainteresuje generale za mogućnosti aviona kao borbenih sredstava. Avioni braće Rajt postaće kasnije i prvi vojni avioni u istoriji.

PRETHODNICI I NASLEDNICI: Braća Rajt, međutim, nisu bila usamljena u svom nastojanju da naprave prvi avion. Na prelasku iz XVIII u XIX vek, na istom poslu utrkivali su se bezbrojni ekscentrični pojedinci rešeni da u istoriju uđu kao prvi avijatičari, makar i o sopstvenom trošku, brojni inženjeri mnogo školovaniji i iskusniji od braće Rajt, naučnici iza kojih su stajale bogate mecene ili državne institucije sa ambicioznim upravnicima i raskošnim budžetom. Značajnije pokušaje i doprinose beležili su uglavnom Evropljani: kapetan Ferber, Henri Robart, Klement Ader, Persi Pilčer i mnogi drugi. Braću Rajt su sa jedne strane hvalili, sa druge ih omalovažavali tvrdeći da prvi motorni let nisu mogla da izvedu dva obična majstora za bicikle, iliti "braća lažovi". Evropa je cenila braću Rajt mnogo više nego njihova otadžbina. Bili su česti gosti na kraljevskim dvorovima i u vladinim kabinetima, dobijali su počasti, nagrade, odlikovanja, doktorate. Francuzi su čak osnovali društvo za razvoj patenta braće Rajt, sakupili su dovoljno novca da ga otkupe i počeli da proizvode licencne avione. Rajtovi su u Francuskoj osnovali i prvu pilotsku školu kroz koju su prošli i budući asovi Pol Tisandije i Luj Blerio.

Jedini pravi rival Rajtovima u Americi bio je Semjuel Lengli, u to vreme sekretar čuvenog Smitsonijan instituta. Samo devet dana pre nego što su braća Rajt napravila svoj prvi, istorijski let, Lengli je pokušao nešto slično letelicom sopstvene izrade. Sa pozicije na kojoj se nalazio, Lengli nije imao poteškoća da svom poduhvatu dâ potreban publicitet niti da obezbedi silan novac potreban za razvoj. Međutim, njegov avion na parni pogon "Veliki aerodrom", postavljen na krov jednog splava na reci Potomak raspao se prilikom katapultiranja (drugačije i nije mogao da poleti) a Lengli je završio u vodi. Jedan od tada prisutnih novinara napisao je da je Lenglijev avion leteo "taman kao cigla" i da je njegov najveći uspeh bio to što je ostao živ. S obzirom na to da je za konstruisanje i testiranje svog aviona potrošio ogroman novac iz budžeta Smitsonijana, pri čemu je američka vlada i direktno potpomogla ovaj projekat, Lengli je bio javno osramoćen i izložen poruzi u stotinama posprdnih novinarskih tekstova u kojima je služio kao referenca za fijasko.

Prezren i odbačen, Lengli je preminuo neku godinu kasnije, ali poniženje koje je Smitsonijan doživeo nije čilelo tako brzo. Lenglija je na mestu sekretara nasledio Čarls Valkot, koji je svojevremeno takođe imao važnu ulogu u izgradnji i finansiranju "Aerodroma". Valkot je izneo jednu sasvim novu hipotezu: iako Lenglijev avion svojevremeno nije uspeo da poleti, on je ipak "bio u stanju" da to učini i samo je splet nesrećnih okolnosti doveo do toga da braća Rajt preteknu Lenglija. Kako bi ovo dokazao, Valkot je napravio još jedan "Aerodrom" prema Lenglijevoj dokumentaciji poverivši dužnost pilota Glenu Kertisu, takođe konstruktoru aviona.

Kertis je imao i motiv više da se založi za Lenglija i Valkota jer je sa braćom Rajt vodio dugotrajan spor oko patenta na mehanizam za upravljanje avionom. Parnicu je na kraju izgubio, ali je 1914. godine uspeo da poleti na kopiji "Aerodroma". Valkot i ostale birokrate iz Smitsonijana iskoristile su ovaj Kertisov let ne samo da Lengliju povrate čast i ugled već i da bi ga stavili ispred braće Rajt čiji je doprinos bezočno relativizovan. U brojnim kasnijim publikacijama Smitsonijana Lengli se označava kao prvi čovek kome je uspelo da napravi avion sposoban za slobodan let, a slično piše i na tabli ispred njegovog "Aerodroma" izloženog u stalnoj postavci muzeja.

ORIGINAL FALSIFIKATA: Činovnici iz Smitsonijana su svoju kampanju zasnovali na jednom površnom izveštaju sa lica mesta u kome se tvrdi da je Lenglijev avion iz 1903. isti kao i Kertisov iz 1914. Međutim, nedugo potom nastao je veliki skandal kada je utvrđeno da je Kertis na svoju ruku uradio brojne prepravke i uveo tehnička poboljšanja na Lenglijevom originalnom modelu kako bi avion uopšte mogao da leti. Pošto je Smitsonijan odbio da komentariše ovo otkriće, rezignirani Orvil rešava da svoj Flajer iz 1903. odnese iz zemlje i izloži ga u muzeju nauke u Londonu: "Verujem da je moja namera da našu mašinu sa Kiti Hoka izložimo u jednom inostranom muzeju jedini način da ispravimo zvaničnu verziju istorije letenja koju je Smitsonijan nametnuo služeći se brojnim lažima i falsifikatima."

Orvil je bio toliko rezigniran ponašanjem svojih sunarodnika da je i u testamentu koji je pisao 1937. godine zaveštao svoj najčuveniji avion Englezima. Međutim, svoju odluku je promenio kada je i zvanično potvrđeno da Lenglijev avion nije bio sposoban da leti. Smitsonijan je morao da popusti tako da je 1942. godine, nakon 28 godina besomučnog sporenja, Flajer vraćen u Ameriku i izložen u muzeju uz sve zaslužene počasti. Braći Rajt je priznato da su "kroz originalan naučni rad otkrili principe letenja", da su "kao inženjeri, pronalazači i letači konstruisali prvi pravi avion i time otvorili eru avijacije".

Rajtovi su, takođe, uložili ogroman trud da zaštite svoj intelektualni trud i patentiraju svoja tehnička dostignuća. Metod uzdužne kontrole aviona uvijanjem krila, verovatno njihov najvažniji tehnički doprinos, braća su patentirala u nadi da će prodajom licenci za svoje tehničko rešenje obezbediti sebi stabilan izvor finansiranja daljeg rada i istraživanja u budućnosti. I pored toga što je cena licence bila umerena, većina konstruktora i proizvođača aviona odbila je da je plaća. Inicijalnu euforiju i ushićenost prvim letom braće Rajt zamenili su zavist, pohlepa i licemerje, pri čemu su Rajtovi optuživani za pohlepu i neumerenu želju da svoj uspeh što pre pretvore u dolare. Njihov doprinos istoriji avijacije namerno je sve više relativizovan i umanjivan. Evropljani su bili još tvrđi, ne dozvolivši braći da registruju svoje patente ni u Nemačkoj ni u Francuskoj tako da je njihovo tehničko rešenje tamo bezočno kopirano i eksploatisano, najčešće bez ikakve materijalne naknade. Braća Rajt su pokrenula brojne sudske sporove, ali su u sudaru sa moćnim industrijalcima i skoro čitavim avijatičarskim esnafom dugo bili kratkih rukava. Kada im je sud konačno dao za pravo, isplaćena im je smešno mala suma novca u odnosu na veličinu njihovog naučnog i tehničkog doprinosa.

JUNACI MALIH LJUDI: Umesto da uživaju u slavi i bogatstvu, braća su se trošila, i fizički i materijalno, u dugotrajnim sudskim procesima. Vilbur je umro već 1912. godine od naizgled banalnog trovanja hranom, ali je Orvil poživeo dovoljno dugo da vidi spomenik podignut u njihovu čast na Devil Hilsu. Nikada više nijedan Amerikanac nije dobio spomenik nacionalnog značaja za života. Orvil je nadživeo brata čitavih 36 godina, sve vreme neumorno radeći na stvarima koje su mu pričinjavale najveće zadovljstvo – raznoraznim patentima, izmišljotinama i kućnim spravama koje se po značaju ni izbliza ne mogu uporediti sa Flajerom. Patentirao je brojne igračke, prvog automatskog pilota, daljinski upravljač za kamin, specijalno postolje za novine koje se montira na fotelju, sekač za hleb i specijalan toster koji postiže uvek istu nijansu prepečenog hleba. Umro je kao što je i živeo, od srčanog udara dok je pokušavao da popravi zvono na vratima.

Obični Amerikanci oduvek su smatrali braću Rajt za nacionalne heroje ne hajući mnogo za višedecenijsku polemiku koja se oko njih vodila, možda i zato što je običnim ljudima bliska puritanska priča o životu Rajtovih. Sve do svog istorijskog leta oni su bili normalni, skromni građani koji su živeli svoje male, anonimne živote i radili svakojake teške poslove ne bi li preživeli. Rajtovi kao da nam poručuju da je za velika dostignuća sposoban svako: oni su bili ljudi poput nas, samouki genijalci koji nisu preterano voleli školu, skloni eksperimentu i avanturi i sa gomilom ideja u glavi, bez bilo kakve finansijske ili političke podrške. Bili su sve ono što i sami već jesmo ili bismo voleli da budemo...

(Vreme #626)