Matrix Reloaded: Odmor, razonoda i zgrtanje para

Sanjao sam jedan san,
ali me je sad taj san napustio.

(Morfeus)

Teško je napraviti dobar nastavak slavnog originala. Ako za referencu uzmemo www.imdb.com, verovatno najbolji filmski sajt na internetu koji filmove rangira isključivo po sistemu "jedan čovek – jedan glas", makar taj glas pripadao čoveku koji je završio filmsku akademiju ili se nalazio u publici Džerija Springera, na prste jedne ruke mogu se prebrojati filmovi čiji je nastavak dobacio makar na puškomet od originala. Bez konkurencije je Kopolin Kum, čiji prvi i drugi nastavak drže prvo i treće mesto na listi 250 najboljih filmova na pomenutom sajtu. Tu su još i drugi deo Gospodara prstenova – Dve kule, zatim dva filma Džordža Lukasa, Imeprija uzvraća udarac i Povratak Džedaja, i na kraju dva Kameronova dela, Aliens i Terminator 2. Svi ostali nastavci, tako bar publika kaže, uglavnom su napravljeni ne bi li se iscedio i poslednji dolar iz armije poklonika koje je orginal posejao za sobom.

Matrix Reloaded je verovatno najiščekivaniji nastavak u istoriji filma. Nakon uspeha koji je 1999. godine doživeo prvi deo (četiri Oskara, 460 miliona dolara od bioskopskih prikazivanja i nešto manje od DVD izdanja i pratećih autorskih prava), kreatori Matrixa, braća Endi i Leri Vahovski, mogli su da računaju sa raskošnim budžetom od 127 miliona dolara (prethodni nastavak koštao je 80). Ove pare spiskane su tokom snimanja i montaže u Australiji (Fox Studios), u periodu od marta 2001. do avgusta 2002, da bi investicija počela obilato da se isplaćuje pre desetak dana kada je film premijerno prikazan u 3600 bioskopa širom sveta, plus Sava centar. Film je počeo da se prikazuje praktično bez reklame: Warner Brothers se oslonio na kontrolisano puštanje šturih informacija, propagandu "od uva od uva", promociju novog DVD izdanja prvog dela filma, reklamiranje video-igre koja prati film (Enter the Matrix) i Animatrixa (animirani serijal sa Matrix motivima). Unapred se znalo da će Matrix Reloaded biti pun finansijski pogodak: prvi vikend doneo je zaradu od oko 92 miliona dolara čime se film smestio na drugo mesto liste vikend-rekordera, između Spajdermena (115 miliona dolara) i Hanibala (nastavka filma Kad jaganjci utihnu, 58 miliona). Za manje od dve nedelje prikazivanja film je inkasirao oko 150 miliona i to samo od američkih bioskopa. Finansijski uspeh filma još je značajniji jer se zbiva u godini u kojoj holivudska industrija beleži zabrinjavajući pad prihoda.

Tu je i kraj svim superlativima koje Matrix Reloaded nesporno zaslužuje. Zapravo ostaje još jedan: Oskar za specijalne efekte koji će Matrix Reloaded sigurno dobiti naredne godine, ukoliko mu ga ne otme Matrix Revolutions, završni deo serijala koji će biti prikazan u novembru. Možda smo nešto slično naslućivali još od Aliena, Terminatora ili Gospodara prstenova, ali tek nakon Reloaded verzije Matrixa možemo da tvrdimo kako nema te ideje, akcije ili scene koja se u svom kompletnom ludilu ne može preneti na filmsko platno. Iako su specijalni efekti urađeni sa takvom eksplozivnom preciznošću da vam od nje procvrči mozak, kad odgledate film i malo bolje razmislite, videćete da su u pitanju "fazoni i fore" iz prethodnog dela, kopirani sa maksimalnim uveličanjem, vrlo često i do grotesknih dimenzija. Usporenih, zamrznutih i zarotiranih kadrova sada ima mnogo više, agent Smit je počeo da se razmnožava, Nio uspeva da rukama zaustavi i veće stvari a ne samo metke, karate i kung-fu su u svetu Matrixa konačno postali efikasniji od bilo kakvog pištolja. Nekad groteska prija oku, kao u sceni kada Nio razbaca po vazduhu stotinak kloniranih Smitova, nekad je ona prosto izvor dosade: nakon još jedne beskonačne scene kung-fu baleta padate u iskušenje da akterima tuče udarite po dva šamara i pošaljete ih kući.

Pod teretom tolikih specijalnih efekata, priča nije izdržala, survavši se sa skoro teološkog nivoa iz prvog Matrixa na nivo sapunskog zapleta: odjednom su se pojavile zabrinute supruge, napaljeni klinci, sujetni komandanti, rege-mudraci kojima nedostaje još samo Bob Marli, gramzivci, lažljivci, vernici i nevernici, zapuštene cure željne poljupca i ostala lako razumljiva ljudska boranija sa zvučnim imenima pokupljenim iz istorije ili religije (Niobi, Persefon, Mifune, Meroving...). Iako Matrix Reloaded nema rasplet (pošto je on u celosti prebačen u Matrix Revolutions), zaplet je, ipak, tu: Nio (Keanu Rivs) sa jedne strane pokušava da spase Zion (grad slobodnih ljudi koji će bez njega pasti u naredna 72 sata), a sa druge, da spase Triniti, tj. Keri En Mos (koja će dobrovoljno "pasti" pod naletima Niovog neodoljivog šarma još u ranoj fazi filma). Neko pomaže (Morfeus, Lorens Fišburn), a neko odmaže (agent Smit, agent Smit, ... i agent Smit, a glume ih Hugo Vejving, Hugo Vejving, ... i Hugo Vejving).

Kako primećuje Pol Klinton, kritičar CNN-a, priča koju nudi Matrix Reloaded ne omogućava da se likovi Nia, Triniti ili Morfeusa dalje razviju: "Od silnog ponavljanja počinje da boli glava, jer koliko god puta da Nio razbuca agenta Smita, on se iznova vraća, i vraća, i vraća... baš kao i onaj ružičasti zeka iz reklame za Duracell baterije". Osim toga, prvi deo Matrixa, sa svojom epskom pričom o sukobu čoveka i mašina, pojavio se u vreme kada se verovalo da će problem 2000. godine zablokirati polovinu računara na Zemlji. Četiri godine kasnije pokazalo se da su ovaj problem, iako marginalan, isforsirale firme koje su se "specijalizovale" da ga otklanjaju za velike pare, tako da odnos čoveka i kompjutera danas nije onako "zategnut" kao pre.

I tako smo dobili film koji svojim dizajnom, ritmom, bojama i zvukom veoma liči na video igru, i to prilično dobru: redovi akcije i naracije smenjuju se u pravilnim intervalima, akcija je začinjena odličnom muzikom a naracija dubokim frazama, po mogućstvu tautološkim ili metafizičkim. Međutim, svako ko je poslednjih godina pratio dinamično tržište video igara može jedino da kaže: "If you're trying to impress me, you've failed!" (rečenicu je, inače, prvi upotrebio Homer Simpson kada su mu pokazali skelet čoveka star dva miliona godina koji ima manje kostiju od njega). Video igrice su, naime, odavno postavile visoke standarde i u mnogim elementima predstavljaju jaku alternativu filmovima poput Reloaded verzije Matrixa. Čak i prosečne igre imaju odličnu priču koju najčešće piše scenarista od karijere, zaplet koji vam noćima ne dâ da spavate, iznijansirane likove koji se ne zaboravljaju, veštačku inteligenciju koja radnju čini realističnijom a svaku igru unikatnom, malo misterije, filozofije, ezoterije i mnogo akcije. A šta je tek sa onim natprosečnim? Uzmimo na primer Half-Life koji je preko pedeset puta proglašen za kompjutersku igru godine i nekoliko puta za najbolju igru svih vremena. Glavni junak Half-Lifea Gordon Frimen, baš kao i Nio u Matrixu, u početku samo pokušava da drži korak sa događajima, ali kasnije postaje svestan svoje mesijanske misije. Scenario je sličan: postoje paralelni svetovi koji se međusobno prožimaju, nastavljaju jedan na drugi ili prepliću po nevidljivim meridijanima, postoje mala vrata pomoću kojih se jedna "stvarnost" kao čarapa izvrće u drugu. U oba naslova postoje identični motivi konspiracije, ugroženosti ljudskog roda od dehumanizovane sile, kompjuterske, nezemaljske, državne ili neke hibridne. Čak su i čitave scene analogne: ulazak pobunjenika u Zion, kompjuterski dizajniran i ispoliran do perfekcije u Matrixu, ipak je samo bleda senka ulaska Gordona Frimena u podzemni federalni kompleks Black Mesa, centralno mesto priče. Da potegnemo i najteži argument: Matrix ima milionsku armiju obožavalaca ali ni Half-Life ne zaostaje. Na njegovim temeljima rođen je Counter Strike, kolektivna opsesija miliona klinaca od koje žive sve igraonice i sajber-kafići i pate mnoge škole u gradu. Half-Life je, međutim, napravljen 1998. godine a Matrix Reloaded tek 2003. You've failed to impress me!

Takođe, nije poznato odakle braći Vahovski ideja da je leteći čovek nešto što može lako da se proguta, bilo u kompjuterskom programu ili u fantastičnom filmu. Opštepoznata je činjenica da je poslednja letačka dozvola izdata Supermenu i da je ona poništena kada je Kristofer Riv pao sa konja. Keanu Rivs, koji sa svojim tamnim naočarima, drvenom facom i mimikom kamenih predsednika uklesanih u Rašmor planinu brzinom taneta leti kroz tesne gradske ulice a za sobom vuče oblak isprevrtanih automobila, bolje pristaje uz lomatanje iz Pritajenog tigra odnosno Skrivenog zmaja negoli na nešto što zdrav razum može da proguta, čak i metaforično.

Nema nikakve sumnje da je Matrix 1 remek-delo: film se pojavio niotkuda i na elegantan način još jednom postavio večna pitanja. Kakve potencijalne opasnosti krije razvoj kompjutera i veštačke inteligencije? Da li su te opasnosti predimenzionisane ili sasvim realne? Da li je svet oko nas realan ili je samo projekcija nečije superiorne fantazije? Može li se iz tog fiktivnog sveta pobeći sopstvenom voljom? Gde je granica između naše i božanske volje, između stvarnosti i fikcije, između duha i materije, između slobodnog izbora i sudbine? Da li gospodarimo sopstvenim životom ili smo samo nesvesno oruđe u tuđim rukama? Zašto nam je neophodan heroj? Zašto ga neprekidno tražimo u drugima, a nikad u sebi? I kako se Triniti uopšte uvlači u onako tesne pantalone?

U knjizi Kratka povest vremena Stivena Hokinga, jednog od najvećih umova današnjice, postoji priča o bakici koja fizičara prekida usred predavanja tvrdeći kako je ona saznala da čitav kosmos počiva na leđima velike kornjače. "Da, gospođo", kaže fizičar, "ali na čemu stoji ta kornjača?" "Nećete me zbuniti", kaže bakica, "ispod nje su takođe kornjače, sve do samog kraja." Najveće dostignuće originalnog Matrixa jeste to što je običnim ljudima pružio mogućnost da se prave pametni i bave pseudofilozofijom, kao da se razumeju u velika pitanja. Matrix je kreiran tako da nijedno objašnjenje ili paralela (Morfeus – Platon, Nio – futuristički Hrist, Triniti – Marija Magdalena) nije ni tačno ni netačno u celini jer su autori ostavili rupe u scenariju koje svako može da popunjava sopstvenom pameću ili glupošću.

Izgleda da su kreatori Matrixa vremenom došli do zaključka da od teške filozofije samo boli glava i da je došlo vreme za odmor, razonodu i zgrtanje para. Zato je, možebiti, pametnije da gledanje trećeg dela Matrixa zamenite igranjem Half-Lifea. Po ko zna koji put iz početka, ili u nekoj Reloaded verziji – svejedno...

Braća Vahovski

Endi i Leri Vahovski, režiseri Matrixa, svesno su se opredelili da ostanu u senci svog velikog dela. Od 1999. godine nisu dali nijedan intervju, tako da se o njima može suditi samo na osnovu nevelikog filmskog opusa i svedočenja njihovih saradnika. Osim Matrixa, Vahovski su do sada režirali samo jedan lezbijski krimić, Bound, iz 1996. godine, sa Đinom Geršon i Dženifer Tili (film je stekao kultni status unutar relativno skromnog auditorijuma). Leri, star 37 godina, pasionirani je čitalac i veliki istraživač, dok je tri godine mlađi Endi uglavnom u njegovoj senci. U jednom od retkih intervjua braća za sebe kažu: "Interesuju nas mitologija i arhetipovi, ono što nam se dopadne pokušavamo da reinstaliramo u moderan kontekst." Džoel Silver, čovek koji je producirao sve nastavke Matrixa, kaže da su mu braća oprostila što je producirao i takve gluposti kao što su Assassins (Stalone & Banderas): "Njihov najveći interes su kung-fu filmovi iz Hongkonga, japanaska animacija, stara grčka predanja, kompjuterske igre, bajke i istočnjački misticizam. Matrix je ono što dobijete kada se sve to pomeša." Vahovski su, inače, poprilično sujetni: kada su drugi počeli da kopiraju filmske trikove iz Matrixa (poput Tomb Raidera, Čarlijevih anđela ili Spajdermena) ili ih čak i ismevaju (kao u sjajnom crtaću Šrek), braća su bila istinski povređena.

I danas se ne zna kako braća raspodeljuju posao između sebe, ko je izmislio Matrix većim a ko manjim delom. Nikada nije primećeno da o jednoj stvari braća imaju različito mišljenje. Niko ih nije čuo da se raspravljaju. "Nije normalno da na njih dvojicu gledate kao na jedan mozak u dva tela", kaže Silver, "ali se vremenom na to ipak naviknete."

Matriksomanija

Matrix je radikalno izmenio današnju pop-kulturu, možda zato što i sam predstavlja mešavinu svih značajnih stilova, žanrova i učenja karakterističnih za današnju "kulturu široke potrošnje". Niklo je na hiljade Matrix veb sajtova gde ste do mile volje mogli da "tražite duboka značenja u inače plitkoj pop-mitologiji" (Rodžer Ebert, "Chicago Times"). Uticaj Matrixa je ponekad trivijalan i ogleda se u povećanoj prodaji jajolikih naočara za sunce ili DVD plejera sa besplatnim primerkom Matrixa unutra, ali je ponekad i fatalan, kao u slučaju dva tinejdžera, Erika Harisa i Dilana Klejbolda, koji su mrzeli srednju školu u koju su išli preteći ostalima da će "slomiti autoritete", "uzeti sudbinu u svoje ruke" i "pobeći iz Matrixa". Na kraju su 31. marta 1999, odeveni kao Nio i Triniti, pobili dvanaest učenika svoje škole pre nego što su i sami izvršili samoubistvo.

(Vreme #647)

Google i Googol

Radeći na problemu pronalaženja relevantnih informacija iz ogromne količine podataka, dva stenfordska poslediplomca, Sergej Brin i Lari Pejdž, razvila su 1996. godine originalan metod za analizu linkova na web stranicama. Umesto da relevantnost svake web stranice u odnosu na traženi pojam utvrđuju isključivo na osnovu sadržaja, Sergej i Lari su posebnu težinu dali linkovima. Ako imate link na stranici A koji vodi do stranice B, onda je to jedan glas stranice A za stranicu B. Što više glasova stranica prikupi, to je njena relevantnost veća a njen glas teži. Algoritam koji su razvili, poznat kao PageRank, vremenom je usavršavan tako da se danas relevantnost svake stranice određuje na osnovu 500 miliona različitih parametara. Njihova prva verzija internet pretraživača, BackRub, ocenjena je vrlo pohvalno od kolega sa univerziteta i pozitivne kritike počele su da cirkulišu internetom. S obzirom na to da su kuburili sa novcem, Lari je potreban hardver sklapao od jeftinih komponenti (prvi štampač imao je kućište od Lego kockica). S obzirom na sve veći broj web stranica koje su smeštali u svoju bazu podataka i sve širi krug korisnika, Sergej i Lari nikad nisu imali dovoljno računara i prateće opreme.

Prvi prodor napravili su 1998. godine kada su na kreditne kartice kupili oko hiljadu gigabajta računarske memorije po bagatelnim cenama i smestili sav hardver u Larijevu spavaću sobu. Sergejeva soba postala je njihova prva kancelarija. Neprekidno polirajući svoju tehnologiju, istovremeno su se bacili i na traženje sponozora, s obzirom na to da im je vrlo brzo postalo jasno da sami ne mogu da drže korak sa troškovima.

POČETAK U GARAŽI: Prvo su se obratili jednom od osnivača Jahua, Dejvidu Fajlou, bez naročitog uspeha. Međutim, Endi Behtolshajm, jedan od osnivača Sun Microsystemsa, glatko im je napisao ček na 100.000 dolara i naslovio ga na Google Inc. Firma pod ovim imenom nije postojala, tako da je ček u trenutku izdavanja bio nenaplativ. Pošto su od rođaka i prijatelja pribavili osnivački kapital od oko milion dolara, Gugl je zvanično krenuo sa radom 7. oktobra 1998. u jednoj garaži u Menlo Parku (Kalifornija). Krajem iste godine stiže im prvo veliko priznanje: "PC magazin" ih uvršćuje u listu 100 najboljih sajtova i mašina za pretraživanje.

U februaru 1999. Gugl se sa svojih desetak zaposlenih seli u u Palo Alto. Veb sajt www.google.com već beleži 500.000 korisničkih pretraga dnevno. Redhat, največi svetski distributer Linuxa postaje prva komercijalna mušterija, delimično zato što Gugl koristi isključivo Linux na svojim serverima. Veliki igrači im se pridružuju, velika imena dobijaju posao u Guglu a par giganata iz Silicijumske doline ulaže 25 miliona dolara za pravo glasa u upravnom odboru. Firma se seli u Mauntin Vju (Kalifornija), u svoje današnje prostorije, tzv. Googleplex. Nakon još dve značajne nagrade, Webby i People's Voice Award, Gugl u junu 2000. godine objavljuje da u svojoj bazi ima podatke za preko milijardu web stranica i tako postaje najveća mašina za pretraživanje interneta.

Sergej, današnji predsednik kopmanije, kaže da je Gugl uspeo zato što je od početka imao dobar koncept i orijentaciju. Pretraživanje web stranica je, po učestanosti, druga aktivnost na internetu, odmah iza razmene elektronske pošte. Za razliku od sličnih kompanija koje su nastale 1996. i 1997. godine sa idejom da postanu "Jahu umesto Jahua", Gugl je od početka smatrao da će, sa rastom interneta, efikasna mašina za pretraživanje sa relevantnim rezultatima postati korisnija od beskrajno razgranatih kataloga u Jahu stilu.

Gugl dnevno odgovori na preko 200 miliona upita, pri čemu tokom najvećeg opterećenja obradi nekoliko hiljada korisničkih zahteva u sekundi. Zahtev se tipično izvršava za oko 0,3 sekunde i podrazumeva pretragu baze podataka u kojoj se nalazi preko tri milijarde indeksiranih web stranica u najrazličitijim formatima, nešto manje od milijardu konferencijskih (Usenet) poruka i 250 miliona slika. Guglovi "robotići", "spajderi" ili "botovi", potpuno autonomni programi koji permanentno "špartaju" internetom, beležeći nove stranice i ažurirajući informacije o već postojećim, iznova "preriljaju" čitav internet za oko mesec dana. Četiri od pet internet pretraga obavlja se pomoću Gugla.

Zaposliti se u Guglu, tj. postati "gugler", teže je nego dobiti posao u Majkrosoftu. Dnevno u firmu stigne 1500 biografija, godišnje se primi oko 300 novajlija, a proces analize, intervjuisanja i finalnog ocenjivanja uzme oko deset radnih dana po svakom od njih. Da biste prošli makar eliminacije neophodno je da vaš rezime bude natprosečan, da imate mrvu genijalnosti u sebi i da iza sebe imate originalne reference iz oblasti koje su interesantne za Gugl. To je teorija. U praksi, neophodno je da budete "pametnjaković", ne samo po tatinom i maminom mišljenju, da imate doktorat nekog univerziteta mnogo jačeg od "narodnog", da ono što radite zasnivate na naučnim dostignućima i da ste potpuno posvećeni svojoj struci. Gugl svake godine pokupi 90 odsto najboljih doktora nauka iz oblasti pretraživanja informacija. Gugl danas ima oko 800 guglera koji veruju da je njihova jedina misija da kreiraju nešto što je najbolje na svetu. Iako im pare sigurno ne manjkaju (godišnji prihodi Gugla procenjuju se na oko 300 miliona dolara), gugleri i dalje veruju da je dobar kompjuter važniji od kuće na morskoj obali ili sportskog automobila. Gugl do sada nije osetio informatičku recesiju koja je tokom poslednje dve-tri godine razorila na hiljade dot-komova (firmi čija je jedina prava imovina – web sajt). Ljudi jednostavno vole Gugl.

OD ČEGA ŽIVE "GUGLERI": Interna organizacija kompanije je vrlo specifična. Umesto klasične piramide na čijem se vrhu nalazi neprikosnoveni gazda a na dnu armija anonimnih mrava udarnika, sa višeslojnim rukovodećim aparatom čija kompetentnost opada od podnožja ka vrhu, Gugl se vremenom opredelio za rad u malim timovima od po dva-tri ravnopravna člana eliminišući menadžerski sloj. Svaki tim ima skoro neograničenu slobodu da realizuje svoje ideje bez velikog uplitanja sa vrha i motivisan je da probleme rešava samostalno. Umesto jednog ili dva opsežna referata mesečno, mala ekipa menadžera na vrhu sada dobija oko 160 kratkih izveštaja. Zaposleni su stimulisani da eksperimentišu i da rezultate svojih istraživanja stavljaju na uvid korisnicima u relativno ranoj fazi: tipičan primer za ovo je Google News, novi servis koji nije proizvod strateških planova menadžmenta, već originalna ideja Krišne Barat, jednog od guglera. Ovakvih eksperimentalnih projekata ima još desetak, a da li će ijedan od njih izaći iz svoje beta-faze ili će propasti, zavisi samo od broja korisnika i njihovog konačnog suda. Neuspešan projekat sam po sebi ne donosi negativne poene onima koji su u njegovoj realizaciji učestvovali: loši rezultati biće konvertovani u pozitivno iskustvo za naredne projekte. Bitno je jedino da projekat osuđen na propast propadne što pre. Nijedan započeti projekat nema neposrednu komercijalnu osnovu: osnovna deviza Gugla još od privh dana osnivanja bila je – ako bude interesa, novac će doći sam po sebi (u prvih 18 meseci postojanja, Gugl nije zaradio ni cent). Dok traje razvoj, o novcu se ne razmišlja. Kada se okupi dovoljan broj korisnika, novac će već početi da kaplje.

Od čega, zapravo, žive gugleri? Osnovni izvor prihoda su oglasi koji se plasiraju na stranicama rezultata pretrage, isključivo u tekstualnom obliku (kako brzina učitavanja stranica ne bi trpela), i to na prilično "demokratski način". Ako, na primer, tražite informaciju o automobilima, Gugl će vam priložiti i par reklamnih linkova do sajtova velikih proizvođača. Kompanije koje su Guglu platile više, pojavljivaće se češće u oglasima, ali samo inicijalno. U kasnijem periodu, reklamni linkovi na koje klikne veći broj korisnika pojavljivaće se češće od onih na koje ne klikne niko. Štaviše, "mrtvi" linkovi bivaju brzo eleminisani iz oglasne ponude, bez obzira na uložena sredstva oglašivača. Gugl jednostavno neće da zatrpava svoje izuzetno lojalne korisnike sadržajem koji nikom ne treba, makar on bio i marektinškog karaktera.

Drugi važan izvor prihoda je prodaja Gugl tehnologije. Velike kompanije poput CNN-a ili IBM-a imaju ogromne web prezentacije, što za javnost (internet), što za potrebe svojih partnera i zaposlenih (intranet). Jedino Gugl ima tehnologiju pomoću koje se do relevantne informacije dolazi na najbrži mogući način. U pitanju je takozvani Google in a Box, žuto ofarbani server koji je sam sebi dovoljan i koji odmah po priključenju na kompanijsku mrežu počinje da traga za informacijama, vrši njihovu obradu, rangiranje i klasifikaciju. Kad god na nekom velikom kompanijskom sajtu uočite mali Gugl logo, znajte da kompanija plaća Guglu najmanje 25.000 dolara godišnje.

Za razliku od Jahua i mnogih drugih koji uz katalogizaciju i pretraživanje interneta nude e-mail, kupi–prodaj i druge servise obilato zatrpane reklamama, Gugl je i dalje ostao veran svojoj prvobitnoj orijentaciji. Naslovna stranica Gugla je i dalje spartanska, kao što je to bila i pre pet godina, bez reklama i suvišne grafike. Štaviše, veličina naslovne stranice Gugla limitirana je na par stotina bajtova i tačno 37 reči – kada imate milione korisnika, svaki dodatni bajt predstavlja rizik da pretraga postane sporija a internet link zagušeniji. Gugl i dalje ima samo jedan bazičan servis, pretraživanje interneta, i ne želi da na svoju naslovnu stranu dodaje sadržaje koji će sputavati korisnike sa skromnijim hardverom. I dok će novopečeni internet surfer imati problema da zaključi čemu sve današnji Jahu služi, za Gugl je i dalje očigledno da ima samo jednu osnovnu svrhu: da bude najbolja, najpametnija i najjača mašina za pretraživanje.

Vlasnici Gugla nemaju nameru da prodaju svoju kompaniju, iako bi im to danas donelo negde između jedne i tri milijarde dolara. I dalje su opsednuti starom idejom: napraviti mašinu koja će umeti da pronađe, obradi i klasifikuje i poslednji delić informacije. Oficijelno zaposleni gugleri nisu jedini koji rade na razvoju. Gugl je odnedavno omogućio programerima širom sveta da razvijaju sopstvene aplikacije na bazi Gugl tehnologije i sa njom rade šta god žele, računajući da će talas novih ideja doneti korist kompaniji na duge staze.

Lako je razumljivo zašto svaka kompanija koja drži do sebe nastoji da se njen web sajt visoko kotira na relevantnim Guglovim pretragama. Možda "Britanika" zna mnogo, ali ako nekog ni Guglom ne možete da nađete, taj definitivno ne postoji. Kreatori web sajtova koriste čitav niz recepata, malih i velikih trikova, preporuka, vradžbina i dovijanja ne bi li ih Gugl rangirao bolje od konkurencije, naročito kada su u pitanju jednostavne pretrage po opštepoznatim pojmovima. Još veća umetnost je biti prvi. Autor ovog teksta uspeo je da napravi web sajt koji je Gugl rangirao kao broj 1 kada je u pitanju jedan od ključnih pojmova našeg nacionalnog identiteta – čuvenih "deset s lukom". Kako je uspeo u tome? Prvo vam treba jedna beba, stara otprilike sedam meseci. Za ostatak pitajte Gugl.

O imenu

Google je dobio ime modifikovanjem reči googol koja u matematici označava jedinicu iza koje sledi stotinu nula. Ovaj matematički naziv je neformalan, verovatno zato što ga je skovao Milton Sirota, devetogodišnji nećak matematičara Edvarda Kasnera. Ovo je prilično veliki broj, i u kosmosu ne postoji ništa u googol primeraka. Čak i kad prebrojite sve zvezde na nebu, zrnca peska u Sahari i Dafinine štediše zajedno, opet ih je manje od jednog googola. Za one koji se spremaju za učešće u nekom kvizu, recimo da postoji i googolplex, broj koji ima jednu jedinicu i googol nula.

Google ispod haube

Svoj renome najbrže mašine za pretraživanje Gugl u velikoj meri duguje svojoj hardverskoj infrastrukturi. Gugleri su vrlo rano zaključili da ukoliko svoju računarsku mrežu budu zasnovali na skupim serverima najvećih svetskih proizvođača, postoji realna opasnost da bankrotiraju usled ogromnih troškova. Umesto toga, opredelili su se za kupovinu velikog broja jeftinih, identičnih servera, zasnovanih na Intel procesorima i pouzdanim tvrdim diskovima iz ekonomske klase. Na ovaj hardver dolazi operativni sistem Linux, Gugl softver koji povezuje servere u jednu inteligentnu celinu i gigabitni internet link. Gugl je razvio sopstveni sistem za balansiranje opterećenja mreže tako da se svaki novi zahtev za pretragu upućuje serveru čije je opterećenje najmanje. Sistem je visoko redundantan: ako otkaže jedan disk u serveru, njegovu ulogu transparentno će preuzeti drugi disk. Ako otkaže čitav server, njegovu ulogu preuzeće susedni server u istom klasteru (grupi). Gugl ima rešenje i za slučaj da otkaže čitav klaster, tako da je teško zamislitit situaciju u kojoj će vam sve njegovo blago odjednom postati nedostupno.

Guglova "farma" servera trenutno ima oko deset hiljada računara, a njihov broj se svakoga dana uveća za oko trideset. Svi serveri su identično konfigurisani tako da je servisiranje i proširenje mreže veoma pojednostavljeno. Ukupna količina arhiviranih informacija meri se terabajtima a glavna baza podataka raspodeljena je na nekih 10.000 diskova. Kada mreža raste tempom od 25 odsto mesečno, fizički smeštaj uređaja počinje da predstavlja problem: Gugl od svojih dobavljača hardvera insistira na kompaktnom dizajnu jer po kompanijskim standardima u prostor veličine jednog kubnog metra mora da stane bar 80 servera.

Svi traže Šakiru

Gugl na kraju svake godine objavljuje svoj Zeitgeist, ili "Duh vremena" – vrlo detaljan pregled onoga što korisnici Gugla najčešće traže. Završni izveštaj za 2002. godinu napravljen je na osnovu statističke obrade 55 milijardi korisničkih zahteva. Evo nekoliko najinteresantnijih rezultata:

Najveći porast interesovanja

1. Spajdermen 2. Šakira 3. Zimska olimpijada 4. Svetski kup u fudbalu 5. Avril Lavinj

Najveći pad interesovanja

1. Nostradamus 2. Napster 3. Svetski trgovački centar 4. Antraks 5. Osama bin Laden

Najtraženije žene

1. Dženifer Lopez 2. Britni Spirs 3. Šakira 4. Hale Beri 5. Dženifer Lav Hjuit

Najtraženiji muškarci

1. Eminem 2. Bred Pit 3. Neli 4. 2pac 5. Vin Dizel

Najtraženije robne marke

1. Ferari 2. Soni 3. Nokija 4. Dizni 5. Ikea

Najtraženiji sportisti

1. Dejvid Bekam 2. Ana Kurnjikova 3. Ronaldo 4. Kobi Brajant 5. Zidan

Najtraženiji muzičari

1. Eminem 2. Šakira 3. Madona 4. Neli 5. 2pac

Najtraženije destinacije

1. Pariz 2. Kanada 3. Njujork 4. Indija 5. Las Vegas

Najtraženije slike žena

1. Britni Spirs 2. Pamela Anderson 3. Dženifer Lopez 4. Šakira 5. Ana Kurnjikova

Najtraženije slike muškaraca

1. Eminem 2. Bred Pit 3. Neli 4. 2pac 5. Vin Dizel

(Vreme #642)

Kolumbija: Hipersonična smrt

Šatl "Kolumbija" lansiran je polovinom januara kako bi na orbiti bili izvedeni brojni naučni eksperimenti, među njima i neki koje je naručio Pentagon. Nakon planiranih šesnaest dana rutinskog rada, posada je u subotu 1. februara u 8:15 (EST) uključila kočeće rakete i zaputila se ka Zemlji. Povratak na Zemlju je najdelikatnija faza svakog kosmičkog leta u kojoj greške nisu dozvoljene. Pre svega, letelica treba da se spušta precizno određenim koridorom koji je širok svega nekoliko kilometara. Koridor ne sme da bude ni suviše strm da se letelica ne bi pregrejala i izgorela niti suviše ravan da se letelica ne bi "odbila" od gušćih slojeva atmosfere i završila zaglavljena u nekoj nižoj, nepravilnoj orbiti. Takođe, letelica treba da ima ispravnu orijentaciju u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju kako bi termički štit apsorbovao ogromnu količinu generisane toplote. Baš zbog toga se zadatak kontrolisanja trajektorije i položaja letelice prepušta kompjuterima i tu se od samog početka kosmičke ere skoro ništa nije promenilo – tokom spuštanja posada predstavlja manje-više pasivan teret. U slučaju "Kolumbije" izgleda da su kompjuteri dobro obavljali posao, s obzirom na to da do pred sam kraj nije bilo nikakvih naznaka da je protokol spuštanja bio narušen.

BEZ NADE: Prvi signal da nešto nije u redu pojavio se u 8:53, kada je komanda leta uočila da na šatlu ne rade senzori za merenje temperature na hidrauličkoj opremi levog krila. Komanda leta inače vidi mnogo više podataka nego sama posada, jer se podaci koji se stalno mere i prikupljaju na šatlu neprekidno slivaju u kontrolni centar, beleže i analiziraju (zato šatlovi i nemaju "crnu kutiju"). Incident sa nekoliko senzora obično ne označava kritičan problem jer je šatl prekriven stotinama senzora koji mere sve važne parametre konstrukcije letelice: naprezanja, pritiske, temperature, deformacije. Kvar senzora ne utiče na normalno funkcionisanje letelice, pa je u ovom slučaju komanda leta procenila da nema potrebe da alarmira posadu. Tri minuta kasnije, u 8:56, izmereni su povećan pritisak i temperatura u točku glavne noge stajnog trapa u levom krilu. U 8:58 otkazuju još tri senzora u levom krilu, da bi u 8:59 bila izgubljena sva telemetrija sa leve noge stajnog trapa. Ovaj otkaz je na monitorima u kokpitu šatla proizveo upozoravajuću poruku koju je posada videla. Dok je posada razgovarala o problemu sa kontrolom leta, potpuno je prekinuta audio komunikacija. Istovremeno, telemetrijski podaci koji se sa šatla automatski slivaju u kontrolu leta postaju isprekidani i nepravilni.

Minut kasnije, tačno u 9:00, 36 sekundi nakon gubitka veze sa posadom i šesnaest minuta pre zakazanog sletanja na Floridu, otkazuje sva telemetrija i kontrola leta nema više nikakve podatke o ponašanju šatla. U tom trenutku šatl se nalazi na oko 65 kilometara iznad Teksasa, leti 18,3 puta brže od zvuka i trpi maksimalno aerodinamičko opterećenje. Kontrola leta nekoliko minuta pokušava da uspostavi izgubljenu komunikaciju sa posadom, ali bez rezultata. Javljaju se već i prvi očevici iz Teksasa i Luizijane koji kažu da su čuli zaglušujuću buku i videli usijane kugle koje su parale bistro nebo. U to vreme niko od njih nije znao da su zapravo videli šatl koji se raspada i sagoreva u atmosferi. U 9:16, kada je bilo očigledno da šatl neće sleteti po planu, administrator NASA Šon O’Kif informiše predsednika Buša, koji se u to vreme nalazi u Kemp Dejvidu, o najverovatnijem tragičnom ishodu. U 11:00 više nije bilo nikakve sumnje i zastave su već spuštene na pola koplja. Dva sata kasnije zvaničnici NASA obaveštavaju javnost da je šatl definitivno izgubljen a čitava posada poginula.

Delovi šatla pali su na 50 milja široko i više stotina milja dugačko područje zapadnog Teksasa i Luizijane. Srećom, niko nije stradao iako je bilo delova koji su probijali krovove kuća inicirajući manje požare. Parčići šatla u raspadanju bili su toliko vreli da su ih uredno zabeležili meteorološki sateliti iznad tog područja. Mnogi delovi nađeni na zemlji bili su potpuno deformisani i izgoreli do neprepoznatljivosti, ali je bilo i onih koje je i laik mogao da identifikuje: pilotska kaciga, amblem misije, mlaznik motora, rezervoar goriva... Stanovništvo je pozvano na opreznost pošto je u šatlu bilo hidrazina, veoma toksičnog i korozivnog raketnog goriva. Stanje posmrtnih ostataka posade nije poznato, iako su na dva mesta pronađeni delovi tela koje tek treba identifikovati.

Kada je 28. januara 1986. godine eksplodirao Čelindžer, najviše simpatija i emocija poklonjeno je Kristi Mekalof, američkoj učiteljici iz Nju Hempšira. Ona je u konkurenciji 1000 prijavljenih učiteljica izabrana za let da bi na kraju kao priučeni astronaut stradala pred očima svojih đaka. Od sedmoro astronauta "Kolumbije" najčešće se pominju Ilan Ramon, prvi Izraelac u kosmosu, i Kalpana Čavla, eminentni naučnik i nacionalna heroina Indije sa dva leta u kosmos. Uz njih su stradali i komandir Rik Hazbend, pilot Vilijem Mekul i članovi posade Majkl Anderson, Dejvid Braun i Loren Klark. Izrael je na mesto nesreće poslao svoju vojnomedicinsku ekipu kako bi eventualno pronađeni posmrtni ostaci njihovog prvog astronauta bili tretirani u skladu sa jevrejskim verskim običajima.

Da li su astronauti imali neku šansu za spas onog trenutka kada su primetili da su stvari nepovratno krenule nizbrdo? Nažalost, nisu. Prve verzije šatla imale su dva člana posade a standardni deo opreme bila su katapultirajuća sedišta, slična onima koja se rutinski ugrađuju u borbene avione. Kasnije je posada šatla narasla na sedam članova i katapultirajuća sedišta su izbačena kao suviše skupa i glomazna. Umesto toga posada je dobila padobrane i mogućnost da preko specijalne konzole napusti šatl u slučaju neminovne nesreće. Međutim, ni padobrani ni specijalna sedišta nisu ni od kakve koristi kod hipersoničnih brzina. Osim toga, sva je prilika da su se događaji odigravali munjevito i da nesrećna posada nije ni imala vremena da traži izlaz iz nemoguće situacije.

LJUDI U SUNČANIM NAOČARAMA: Na redu je istraga za koju se najavljuje da će biti opsežna, korektna i transparentna. Sprovešće je sama NASA, ali, nezavisno od nje, i mnoge druge državne i vojne agencije koje raspolažu ljudima sa tamnim naočarima u sivim mantilima. Svi oni koji su na biLo koji način imali kontakt s poslednjom misijom "Kolumbije" trenutno pečate svoje stolove i predaju papire. Za proučavanje ove dokumentacije biće potrebni meseci: da bi jedno lansIranje dobilo zeleno svetlo, potrebno je pribaviti oko milion različitih potpisa dok je štos potrebnih formulara visok otprilike koliko i sam šatl na lansirnoj rampi.

Šta je uzrok katastrofe šatla? Trenutno može samo da se nagađa, ali su sve oči uprte u incident koji se dogodio 80 sekundi nakon poletanja. Tada je jedno parče izolacione pene otpalo sa glavnog rezervoara i naletelo na krilo šatla što je, u najgorem slučaju, moglo da bude uzrok loma neke od termoizolacionih ploča kojima je šatl prekriven ili strukturnog oštećenja krila. "Kolumbija" je koristila remodeliranu verziju Lokidovog spoljašnjeg rezervoara, lakšu i sa manje ekološki opasnih materijala. Izolacija glavnog rezervoara, sprejom nanet sloj sunđerastog materijala debljine dva centimetra, i do sada se mestimično ljuštio tako da su parčići izolacije naletali na sam šatl, ali bez posledica. Nakon pregleda dosta grubog TV snimka, NASA je zaključila da bezbednost misije nije ugrožena i da sve aktivnosti treba nastaviti po planu. Čak i da šteta jeste bila konstatovana, pitanje je šta bi se moglo preduzeti s obzirom na to da se oštećene ploče i druga ozbiljna strukturna oštećenja ne mogu sanirati u orbiti. U tom slučaju, posada je već nakon poletanja bila osuđena na smrt, a da to nije ni znala. Po drugima, nešto je ipak otkazalo u mehanizmu za kontrolu položaja letelice. Tokom spuštanja šatl liči na ciglu s krilima koja se u optimalnom položaju održava eleronima na krilima, bez korišćenja motora. Ukoliko šatl dospe u nepravilan položaj, ogromna aerodinamička i termička opterećenja mogu s lakoćom da pokidaju čitavu strukturu. Jedino što se definitivno odbacuje kao uzrok nesreće jeste terorizam. Uz svu aktuelnu paranoju, niko nije ni pokušao da pad "Kolumbije" poveže sa Al Kaidom ili Sadamom Huseinom.

Šta god da je u pitanju, ostaje nejasno kako se šatl raspao tako brzo i kako to da nijedan od nebrojenih senzora na letelici nije signalizirao kritičan kvar. Ono čime kontrola leta raspolaže najčešće se svodi na podatak tipa "off scale low", što znači da je ili izmerena nenormalno mala vrednost ili su senzori bili fizički uništeni. Poslednji telemetrijski podaci ukazuju da je tokom poslednjih pet minuta temperatura u levom krilu bila za oko 60 stepeni viša nego u desnom i da se neposredno pred gubitak svake komunikacije šatl nekontrolisano nagnuo na levu stranu, da je kompjuter automatski pokušao da koriguje položaj i da, verovatno, nije uspeo u tome. Ron Ditmor, šef šatl projekta, kaže da još nema nijednu indiciju šta je moglo da uzrokuje ovakvo ponašanje. To što je šatl "Kolumbija" bio najstariji u floti (prvi put je lansiran davne 1981. godine) ne treba da igra nikakvu ulogu: letelica je redovno održavana, do katastrofe je uspešno letela 27 puta a nakon toga je podvrgnuta temeljnoj kontroli i značajnim tehničkim prepravkama.

ZEMAljSKI OKOVI: Na kraju ostaje i pitanje kakve će reperkusije imati tragedija "Kolumbije" na buduća svemirska istraživanja. Najveći udarac pretrpeće međunarodna svemirska stanica koju zajednički opslužuju američki šatlovi i ruski "sojuzi" i "progresi". Bez šatla, stanica će se naći u velikim problemima jer ruski brodovi mogu da nose samo delić šatlove opreme i ljudstva. Rusi uz to standardno kubure sa sredstvima, delovima, produkcijom i statusom svog kosmodroma u Kazahstanu, pa je teško verovati da će samo oni, bez izdašne međunarodne pomoći, biti u stanju da zakrpe rupu u nebu koju je napravila "Kolumbija". Iako zasad nema razloga za paniku (tri astronauta zatečena na stanici imaju dovoljno zaliha do polovine juna), može se lako dogoditi da stanica, lišena podrške sa Zemlje, postane prazna kanta koja će se poput Skajlaba godinama vrteti iznad naših glava zaboravljena od svih dok se na kraju spektakularno ne sruči na Zemlju.

Tri preostala šatla (Endevor, Atlantis i Diskaveri) verovatno će otići u istoriju i muzeje. I pre ove katastrofe bilo je dosta mišljenja da je šatl vozilo za prošli vek koje je suviše skupo (minimalno oko pola milijarde dolara po lansiranju, najčešće mnogo više) i komplikovano za održavanje. Šatl je inicijalno zamišljen kao svemirski taksi koji će moći da leti veoma često, jeftino i uz minimalne popravke. U stvarnosti, šatlovi lete samo 7–8 puta godišnje (umesto planiranih 20–65) jer je potreban šestomesečni rad armije skupo plaćenih inženjera i tehničara da bi se šatl nakon jednog leta proverio i osposobio za drugi. Šatl nije znatno oborio cene lansiranja komercijalnog tereta (troškovi se i dalje mere stotinama dolara po kilogramu korisnog tereta) niti je ubio rusku, evropsku ili japansku konkurenciju. Sasvim razumljivo, jer šatl ima prevelik broj dragocenih delova koji se koriste samo jednokratno, poput ogromnog spoljašnjeg tanka za gorivo koji izgori u atmosferi. Teško je verovati da će nakon dve ogromne tragedije iko imati dovoljno hrabrosti da potpiše dozvolu za sledeće lansiranje čak i pod pretpostavkom da se utvrdi nesporni uzrok nesreće. Ako istraga preduzeta nakon katastrofe Čelendžera (a trajala je skoro dve godine) nije pružila dovoljno informacija da se izbegne naredna nesreća, teško je verovati da će istraga koja je upravo započela doneti zaključke i preporuke koje bi šatl odjednom učinile sigurnim. Nekadašnje priče o šatlovima koji su projektovani za 35 godina redovne službe i barem 100 letova u kosmos deluju deplasirano jer danas nedostaje 14 ljudskih života i 40 odsto flote (poređenja radi, projekat slanja čoveka na Mesec "Apolo" iz šezdesetih godina odneo je tri ljudska života, i to u simulatoru na Zemlji). Da stvar po nacionalni ponos bude još teža, Amerikanci nemaju nikakvu brzu alternativu za ponovno slanje ljudi u kosmos. Sasvim paradoksalno, uprkos nespornom tehničkom napretku i proticanju vremena, lanci koji ih vezuju za Zemlju danas su jači nego ikad.

Kobni termički štit

Šatl na orbiti ima tzv. prvu kosmičku brzinu od osam kilometara u sekundi (28.800 kilometara na čas). S obzirom na to da je letelica teška oko 90 tona, ona raspolaže ogromnom kinetičkom energijom koja se, do trenutka sletanja, kompletno pretvori u toplotu. Jednostavna računica pokazuje da šatl tokom sletanja oslobodi onoliko energije koliko grad veličine Beograda potroši za skoro dva dana. Svu tu energiju treba da apsorbuje termički štit šatla sastavljen od oko 22.000 parčića – neki su mali i tanki poput podne pločice, dok su oni najopterećeniji debeli i do deset centimetara. Šatl je oblepljen ovim pločama sa svih strana, s tim što su one na trbuhu šatla crne boje a one na gornjem delu trupa bele kako bi reflektovale što više sunčevog zračenja dok je šatl u orbiti. Svako parče termoizolacije ima unikatan oblik.

Za izradu ovih ploča koristi se vrhunska tehnologija tzv. kompozitnih materijala koja je poslednjih decenija revolucionarno izmenila konstrukciju savremenih letelica. Kompozitni materijali su lagani, veoma čvrsti i otporni na ekstremna termička, hemijska i mehanička opterećenja. Oko 70 odsto ploča napravljeno je od silicijumskih vlakana. Ova vlakna mešaju se sa mineralnim smolama i nejonizovanom vodom, zatim se tako dobijena masa sipa u plastične kalupe, presovanjem se istiskuje suvišna tečnost i na kraju se čitava masa peče na oko 1000°C dok ne dobije željenu formu. Crne ploče pokrivaju delove šatla koji su izloženi najvećem zagrevanju (prvenstveno donji deo trupa), često i do 1500°C. Na ovoj temperaturi ploče su toliko usijane da svetle crvenom bojom.

U početku je NASA imala dosta problema sa oštećenim, polomljenim ili otpalim pločama, iako šatl nikada nije bio ozbiljno ugrožen ovakvim defektima. Kasnije je tehnologija izrade i montaže ploča toliko usavršena da je termički štit smatran veoma pouzdanim i praktično neprobojnim. S obzirom na to da telemetrijski podaci sakupljeni do raspada "Kolumbije" ukazuju da je šatl imao ispravnu orijentaciju i nagib u odnosu na horizont od propisanih 56 stepeni, izgleda da je neko mehaničko oštećenje termičkog štita (možda i samo jedna oštećena ploča na najopterećenijem mestu) bilo uzrok pregrevanja, dezorijentacije letelice i naglog loma konstrukcije. Veliko je pitanje da li će se konkretan uzrok raspada "Kolumbije" ikad utvrditi: dobar deo strukture izgoreo je u atmosferi, a delovi koji su pali na zemlju nalaze se u vrlo lošem stanjem, rasuti na tako širokom prostranstvu da će njihovo sakupljanje trajati mesecima, možda i godinama.

Era spejs šatla

12. april 1981, "Kolumbija": Početak ere spejs šatla, prvi let u svemir.
12. novembar 1981, "Kolumbija": Prvi koristan teret u orbiti.
11. novembar 1981, "Kolumbija": Prva četvoročlana posada.
18. jun 1983, Čelendžer: Seli Rajd postaje prva Amerikanka u svemiru. Prva petočlana posada.
30. avgust 1983, Čelendžer: Gion Blaford postaje prvi Afroamerikanac u kosmosu. Prvo noćno lansiranje i prvo noćno prizemljenje.
28. novembar 1983, "Kolumbija": Prva šestočlana posada, prvi put se koristi spejslab, svemirska laboratorija smeštena u teretnom prostoru šatla.
3. februar 1984, Čelendžer: Prva "slobodna" šetnja svemirom. Astronaut se kroz slobodan prostor kreće posebnom stolicom sa autonomnim pogonom, bez fizičke veze sa šatlom.
6. april 1984, Čelendžer: Prva popravka satelita u orbiti.
30. april 1984, Diskaveri: Čarls Voker postaje prvi "civil" u orbiti.
5. oktobar 1984, Čelendžer: Prva sedmočlana posada, Ketrin Saliven postaje prva žena koja je slobodno šetala kosmosom.
28. januar 1986, Čelendžer: Nakon 73 sekunde leta šatl eksplodira. Deo šatla sa sedmočlanom posadom pada na dno okeana, gde se i danas nalazi. Dalji letovi šatla su suspendovani. Dvogodišnja istraga pokazala je da je uzrok nesreće curenje goriva iz jednog od dva bustera.
28. septembar 1988, Diskaveri: Prvi let nakon katastrofe Čelendžera.
24. april 1990, Diskaveri: Verovatno najvažnija naučna misija. U orbitu je postavljen svemirski teleskop Habl, orbitalna opservatorija koja od tada neprekidno šalje fascinantne snimke najudaljenijih svemirskih objekata.
12. septembar 1992, Endevor: prva Afroamerikanka (Mae Džejmison), prvi bračni par u kosmosu.
2. decembar 1993, Endevor: najkompleksnija misija. Na Hablu je instalirana korektivna optika kako bi se eliminisala zamućenja na snimcima. Najduža svemirska šetnja.
3. februar 1995, Diskaveri: šatl proleće pored ruske svemirske stanice Mir. Posade razmenjuju pozdrave mašući kroz okna letelica.
27. jun 1995, Atlantis: šatl se uspešno spaja sa Mirom. Stoto američko lansiranje ljudi u kosmos, prva razmena članova posade na orbiti.
19. novembar 1996, "Kolumbija": najduži let šatla: 423 sata, 53 minuta.
15. maj 1997, Atlantis: Posada šatla pomaže u velikoj popravci ruskog Mira.
2. jun 1998, Diskaveri: Poslednja poseta Miru.
29. oktobar 1998, Diskaveri: Američki senator Džon Glen, prvi Amerikanac u kosmosu i jedan od sedmorice "veličanstvenih" iz projekta "Merkjuri", ponovo leti u kosmos u 77. godini života i tako postaje najstariji čovek u kosmosu.
23. jul 1999, "Kolumbija": Prvi put je jedna žena komandir posade – Ajlin Kolins. Let se umalo završio katastrofom jer je tokom poletanja iz šatla iscurelo oko dve tone vodoničnog goriva.
10. oktobar 2000, Diskaveri: Veliki jubilej: stota misija šatla.
5. decembar 2001, Endevor: Uz neviđene mere obezbeđenja obavljen je prvi let šatla nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra.
1. februar 2003, "Kolumbija": Prilikom povratka na Zemlju šatl se raspada. Strada svih sedam članova posade. Svi naredni letovi šatla su suspendovani.

(Vreme #631)

37. superbol: Pobeda Golijata

Ovogodišnji 37. superbol odigran je na krcatom Kvalkom stadionu u San Dijegu, pred oko 70.000 gledalaca na tribinama, a posredstvom TV-a i pred stotinama miliona fanova na svih pet kontinenata. Iako su sva predviđanja govorila da će meč biti uzbudljiv a ishod neizvestan, ispostavilo se da jedan od rivala ima snage i koncentracije samo za uvodnu četvrtinu.

Rič Genon, kvoterbek i ključni čovek Rejdersa, zvanično najbolji igrač čitave sezone (MVP), odigrao je jednu od najslabijih utakmica u životu, delimično i zato što je njegova ofanzivna linija, sastavljena od kršnih momaka zaduženih da ga štite od nasrtaja protivničke odbrane, delovala kao plot od vrbovog pruća naspram stampeda iz Tampa Beja. Tokom čitave sezone Genon se uspešno vadio iz sličnih situacija, često fintirajući, trčeći i poentirajući sam, ali mu je odbrana Gusara vrlo rano stavila do znanja da ovoga puta niti ima ko da ga zaštiti niti on ima kuda da utekne: "You can run but you cannot hide!" Samo tokom prvog poluvremena Gusari su ga uhvatili tri puta zajedno s loptom i dvaput mu presekli pasove kojima je očajnički tražio nekog od svojih indisponiranih napadača. Iako su uz Genona bile takve veličine kao što je Džeri Rajs, legendarni ali vremešni hvatač NFL-a Tim Braun, jedva malo mlađi od njega, i Čarli Garner, odličan trkač u punoj formi, malobrojne Genonove precizne lopte sačekivale su drvene ruke i olovne noge. U prve dve četvrtine Rejdersi su zabeležili samo tri bedna poena, i to na samom početku utakmice. Bilo je to simbolično "davanje fore" naduvanoj veličini protivnika, gest koji su Gusari nenamerno izveli i u prethodnom finalu konferencije kada su Orlovima iz Filadelfije poklonili čitav tačdaun, opet bez uticaja na konačan ishod. Genon je igrao kao pod sedativima, na kraju je deset puta bio što "pregažen", što "presečen" čime je potrošio kvotu za čitavu narednu NFL sezonu. U najvažnijoj utakmici karijere MVP lige igrao je jedva malo bolje od kvoterbeka Kolibrija iz Gornjeg Milanovca.

Na drugoj strani imponovao je kvoterbek Baksa Bred Džonson, čovek bez harizme, običan timski igrač dovoljno komotan da svaku utakmicu počne glupom greškom i dovoljno svestan da zna kako on ne može toliko da greši koliko njegova odbrana može odmah da popravi. Igrao je ziheraški, ne dozvolivši nijednom da ga uhvate na spavanju, slepo sledeći zamisli glavnog trenera Džona Grudena, koji je za velike pare i brojne ustupke na draftu doveden upravo iz Ouklenda sa samo jednim zadatkom: da osvoji superbol. Gruden je svom bivšem saradniku i sadašnjem prvom čoveku Rejdersa Bilu Kalahanu upečatljivo pokazao da se jardi osvajaju koliko na terenu toliko i za crtaćom tablom u svlačionici i da Kalahan, iako stariji, mora još puno da uči. Ućutkana je i čitava fanatizovana "rejders nacija", jedno u katran ofarbano navijačko "društvance" interesantnog mentalnog sklopa u kome bi čak i Dart Vejder ili familija Adams delovali suviše veselo. Najbolja odbrana pokazala je još jednom da je najbolja protiv najjačih dok najjači napad nije pokazao ništa izuzev staklene brade i iznenađujuće mekog stomaka. Rejdersima nije pomogao ni Karlos Santana, njihov navijač koji je u "peace, brother" maniru zabavljao publiku do pred sam meč, niti Sting koji je pevao u poluvremenu. Ono što je ličilo na rovovsku borbu krajem prve četvrtine (3:3) pretvorilo se u ponižavajućih 20:3 za Gusare na poluvremenu, da bi zatim eskaliralo u pravi "masakr" i ponižavajućih 34:3 krajem treće četvrtine. Do kraja utakmice gledali smo neobavezno loptanje dve ekipe u već odlučenom meču koje se završilo sa "poklonjenih" 48:21, rezultatom dovoljnim da Rejdersi spasu čast i koliko-toliko zadrže motiv za narednu sezonu.

Uzrok ovako gorkom porazu možda treba tražiti i u problematičnoj Genonovoj ličnosti o kojoj se dosta pisalo neposredno pred utakmicu. Kada je došao u Rejderse, rešio je da zavede red i da, umesto da joj se prilagodi, ekipu prilagodi sebi. Pokupio je saigračima bilijarske kugle i video-igre smatrajući da u oficijelnim klupskim prostorijama nema mesta za takvu zabavu. One koji su se vratili po svoje rekvizite za razonodu Genon je uglavnom najurio iz tima, sve uz amin uprave i glavnog trenera. Na kraju je ostao da stoji sam, kao potpuni apsolutista u ekipi, koji će radije baciti loptu u aut kad saigrač istrči pogrešnu šemu nego što će pokušati da improvizuje i popravi tuđu grešku na dobrobit ekipe. Možda su zato timske kolege naučile da ga poštuju, ali nikad nisu zavolele momka koji im diše za vrat jednako neprijatno kao i protivnik. Za sve njih zajedno superbol je postao prevelik teret u onom trenutku kada im je Marti Gramatika, simpatični argentinski kiker, zabio prva tri poena i definitivno im okrenuo kola nizbrdo.

Sasvim simbolično, za najboljeg igrača 37. superbola proglašen je Dekster Džekson, odbrambeni igrač Tampa Beja koji je sa dve glatko presečene lopte u prvoj fazi utakmice, dok su Rejdersi još mislili da su ravnopravni, signalizirao Genonu da ovoga puta nema vajde od njegovih čuvenih dugačkih pasova. Uz novac, pripao mu je i najnoviji model "krajslera", iako je nagrada mogla da završi i u rukama njegovog saigrača Dvajta Smita (takođe dve presečene lopte za dva tačdauna). U napadu nije bilo izrazitog igrača, valjda zato što su svi bili dobri. Majk Alstot radio je ono što najbolje zna: da sa tovarom protivničkih igrača na leđima krade jard ili dva za tačdaun, dok su Jurevičijus i Pitmen napravili ključne prodore u ranoj fazi meča. Ukoliko Baksi uspeju da sačuvaju svoje ključne igrače i trenere na okupu do narednog avgusta kada čitav NFL cirkus iznova počinje, imaće sve šanse da i naredne godine osvoje trofej Vinsa Lombardija baš kao i ove.

(Vreme #630)

NFL: Guranje, trčanje, krljanje

Verovali ili ne, postoji jedan trenutak u godini kada cela Amerika sedne pred TV ekrane i gleda jedan te isti program: prenos finala NFL lige, odnosno "superbol". Superbol se igra od 1967. godine, godinu dana nakon što su dve do tada nezavisne fudbalske lige NFL (osnovana 1920) i AFL (1960) potpisale ugovor o integraciji. Dan superbola je po mnogo čemu američki nacionalni praznik u kome snaga igre simbolizuje snagu i ponos čitave nacije. Bogat "kulturno-umetnički program" rezervisan samo za velika imena šou-biznisa i upriličen specijalno za superbol dostiže vrhunac neposredno pred početak utakmice, kada se intoniraju zapaljive patriotske pesme uz obaveznu američku himnu. Pevanje himne pred nacionalnim auditorijumom predstavlja ogromnu čast koja je do sada ukazana samo malom broju muzičara. Među njima su Maraja Keri, Nil Dajmond, Herb Alpert, Bili Džoel, Vitni Hjuston, Natali Kol, Vanesa Vilijems, Šer... Poluvreme je obično rezervisano za koncert neke veće pop ili rok atrakcije pa je tako prošle godine ubedljiv nastup imao bend U2, sve do trenutka kada je politički korektni Bono udvorički pokazao svoju jaknu postavljenu američkom zastavom. Svi smo mi pomalo Amerikanci.

Ovogodišnji superbol mnogi neće propustiti, ako ni zbog čega drugog a ono zbog podužeg spiska angažovanih muzičkih zvezda. U uvodnom delu programa pojaviće se niko drugi do Karlos Santana sa prijateljima, Selin "Titanik" Dion (otpevaće God Bless America) i kantri-zvezde sa četiri Gremi nagrade Dixie Chicks (izvešće nacionalnu himnu SAD). U programu tokom poluvremena, čiji je ekskluzivni sponzor AT&T, nastupiće grupica No Doubt (sećamo je se po megapesmici Don't speak) i LL Kul Džej.

Sa oko 140 miliona gledalaca samo na nacionalnom nivou, superbol je godinama najgledanija TV emisija kojoj u SAD ne mogu da konkurišu ni Olimpijada, ni Vimbldon ni finale NBA lige. Štaviše, na večitoj listi deset najgledanijih TV emisija svih vremena čak četiri mesta zauzimaju prenosi superbola a samo jedno prenos sa Olimpijade (opet za neverovati, u pitanju je klizačko finale Tonje Harding i Nensi Kerigan u Lilehameru, 1994. godine). Otuda je sasvim razumljiv ogroman interes mnogih kompanija da se reklamiraju tokom šezdesetak pauza u igri sa prosečnim trajanjem od pola minuta.

Ovo zadovoljstvo sebi mogu da priušte samo najveći i najmoćniji jer su cene paprene: jedna sekunda reklame tokom trajanja superbola plaća se oko 100.000 dolara, dok za poluminutni spot treba izdvojiti više od dva miliona. Poređenja radi, za najskupljih 30 reklamnih sekundi tokom poslednje Olimpijade (finale košarkaškog turnira ili trke na 100 metara) trebalo je izdvojiti oko 600.000 dolara.

Naravno, ako već uplatite novac za superbol reklamu, red je da napravite i spot koji će demonstrirati snagu, viziju i perspektivu vaše kompanije na duhovit i efektan način koji će se pamtiti i prepričavati. Za snimanje ovakvih "spotova nad spotovima", koji gledaocima neće dozvoliti da odu po još jedno pivo iz frižidera, godišnje se izdvoji dodatnih 150 miliona dolara. Kad sve to saberete, lako se razume zašto i takvi gigantni kao što su IBM ili Koka-kola preskaču poneki superbol, nesigurni da će im se velika investicija isplatiti. Među onima koji prošle godine nisu žalili pare nalaze se AT&T, Soni, Viza, Jahu, Filip Moris, Badvajzer, Pepsi, Levi’s i mnogi drugi giganti, ali će se malo njih reklamirati i na ovogodišnjem 37. superbolu.

SNEG U SAHARI: Zahvaljujući eksploziji kablovske televizije u Srbiji, a pre svega entuzijastima sa Trećeg kanala RTS-a, od pre par godina i mi smo u prilici da pratimo direktne prenose utakmica američkog fudbala tokom regularne sezone i plej-ofa. Iako je američki fudbal sport koji kod nas nema ni tradiciju, ni organizaciju, ni terene ni igrače, reklo bi se da broj ljubitelja ovog gladijatorskog sporta raste iz nedelje u nedelju. Ima, naravno, i onih koji su i dalje ravnodušni prema NFL-u sa obrazloženjem da ih odbijaju komplikovana pravila koja se ne mogu ukapirati ni nakon tri utakmice. Za očekivati je, ipak, da Srbi i ovde demonstriraju svoju tradicionalnu sujetu i tvrdoglavost: ako prosečno glup Amerikanac zna sva pravila američkog fudbala, zašto ih ne bi naučio i prosečan Srbin, koji je uz to još i pametan?

Ono što američki fudbal izdvaja od većine ostalih sportova jesu specijalizacija i nedostatak improvizacije. Zamislite evropski fubal u kome jedan igrač ulazi u igru samo da izvodi kornere, drugi da ubaci loptu iz auta, treći da izvede slobodni udarac, četvrti da šutira penal, peti da igra glavom, šesti da šutira iz daljine, sedmi iz blizine a osmi da uklizava protivničkim igračima u noge. Upravo je to mera specijalizacije igrača američkog fudbala. Sasvim je normalno da odbrambeni igrač sastavi nekoliko NFL sezona gurajući protivničke igrače dalje od svog kvoterbeka, a da za sve to vreme ne dođe u priliku da dotakne loptu a kamoli napravi koji poen. Najuže specijalizovani su "panteri" i "kikeri", relativno kržljavi momci koji ispucavaju loptu u daljinu kad napad propadne ili šutiraju na gol za tri poena. A oni se, opet, oslanjaju na pomoć "specijalista" od kojih mu prvi ("sneper") dobacuje loptu kroz noge unazad (zamislite da radite samo to tokom 15 godina karijere) dok je drugi ("holder") postavlja u idealan položaj i suptilno pridržava neposredno pred šut (da, i to se plaća). Ovolika specijalizacija ponekad proizvodi komične situacije, recimo kada se lopta dokotrlja do ruku nekog "grmalja" koji već deset godina samo stoji u mestu i bez mnogo emocija lomi koske protivničkim igračima. Kad jednom vidite kako taj nesrećnik sa svih 140 kilograma svoje "žive vage" i pivskim stomačićem možda prvi i poslednji put u karijeri trči sa loptom ka protivničkoj end-zoni, shvatićete šta znači fraza "zarađivati hleb u znoju lica svog".

Sve akcije u američkom fudbalu strogo su šematizovane, timovi ih tokom dugotrajnih predsezonskih priprema vežbaju dok ne popadaju u nesvest ili ne dostignu perfekciju (ili i jedno i drugo), a konkretnu šemu biraju glavni trener i njegova dva pomoćnika (ofanzivni i defanzivni koordinator). Izabrana šema dojavljuje se kapitenima napada (kvoterbeku) i odbrane radio-vezom neposredno pred početak akcije. Slobode u igri ima koliko i snega u Sahari: od igrača se ne očekuje da upotrebi maštu ili trenutnu inspiraciju, već jedino da izvede egzekuciju protivnika mehanički ponavljajući ono što je već uvežbao. Jednostavno rečeno, kad hvatač pruži ruke, on očekuje da mu lopta padne u naručje, makar mu kvoterbek bacao loptu žmureći a on je hvatao spavajući.

Američki fudbal nezamisliv je bez savremenih tehničkih pomagala. Tu je čitava skalamerija potrebna za radio-vezu, laptopovi na kojima kvoterbek gleda greške iz prethodnog napada, mobilni telefoni, male "bolnice" za provizorno saniranje povreda, grejači za noge kikera i ruke kvoterbeka, silne kamere koje pokrivaju teren iz svih uglova, monitori i ozvučenje za sudije, raznorazne zastavice i kočići koji pokazuju odakle je lopta krenula i gde bi trebalo da stigne... Iako na terenu ima sedam sudija, u opštoj gužvi koja nastane tokom svake akcije sudijske greške su moguće iako su relativno retke. U poređenju sa drugim sportskim asocijacijama, NFL istinski prednjači u nastojanjima da rezultate utakmica učini što nezavisnijim od slobodne sudijske procene. Svaki prekršaj sudije su dužne da podrobno obrazlože gledaocima i publici tako da je glavnom sudiji ugrađen mikrofon vezan za razglas. Osim toga, trenerima je dozvoljeno da tokom igre ulažu zvanične proteste koje su sudije dužne da razmotre (tzv. čelindž). O protestu odlučuje glavni sudija na licu mesta, gledanjem TV snimka iz više uglova, nešto što bi (verovatno) bilo dobrodošlo i u evropskom fudbalu ili košarci kada utakmicu odlučuje sumnjiv penal ili ofsajd u poslednjoj sekundi. Počinjene greške sudije priznaju bez ustezanja.

NACIONALNE IKONE: Najveći značaj za igru svakako ima kvoterbek, njegova individualna odgovornost daleko prevazilazi odgovornost najboljih igrača u drugim sportovima. Kvoterbek započinje svaku akciju a njegovi precizni pasovi osvajaju teren efikasnije od bilo kakvog trčanja kroz masu odbrambenih igrača. Kad tim pobedi, obično svi hvale baš njega, kad tim omane, kvoterbek je skoro redovno na spisku krivaca. Na drugoj strani, Real bez Ronalda i dalje je Real sposoban da pobedi svakog. Ako on ima slab dan, sva je prilika da će Raul, Figo ili Zidan postići golove umesto njega. Međutim, ako Ouklend Rejdersima oduzmete njihovog kvoterbeka Riča Genona ili ako Donovan Mekneb, kvoterbek Iglsa iz Filadelfije ima loš dan, čitav tim predstavljaće samo gomilu mišićavih tipova koji i dalje mogu da "tabaju", ali ne i da postižu poene. Tim bez dobrog kvoterbeka ne može da računa na uspeh, a dobri kvoterbekovi postaju nacionalne ikone poput legendarnog Džoa Montane iz San Franciska. Iako kvoterbek znači mnogo za tim, on ipak ne može sve sam. Tako su ove godine, gledano statistički, najbolji bili Tomi Medoks (Pitsburg), Džef Garsija (San Francisko), Kevin Holkomb (Klivlend) i Čad Penington (Njujork Džetsi), ali im to nije pomoglo da odvedu svoje ekipe ni u finala konferencija, a kamoli u superbol.

Za ostatak medijske pažnje i slave bore se trkači, hvatači, poneki "tajt-end" ili odbrambeni igrač. Dobri trkači, momci sposobni da sa loptom u naručju ulete u zid sastavljen od pet-šest besnih grdosija i ostanu živi, nezamenljiv su oslonac svakog jakog tima. Favorit autora ovog teksta svakako je Maršal Folk iz Sent Luis Remsa koji je tokom čitave prošle godine terorisao protivničke odbrane prolazeći kroz njih kao vrelo šilo kroz stiropor. Nažalost, omanuo je u finalu i Remsi su ostali bez titule. Prema ovogodišnjim statistikama prednjače Kertis Martin (Njujork Džetsi), Amos Zero (Pistburg) i Tiki Barber (Njujork Džajentsi), iako nijedan od njih nije stigao do polufinala plej-ofa. Od hvatača vredi pomenuti Terila Ovensa (San Francisko), Plaksika Buresa i Hajnsa Vorda (Pitsburg).

Za razliku od drugih američkih prestižnih sportova, gde se tokom sezone odigra brdo utakmica (u NBA ligi preko 80 utakmica samo do plej-ofa), NFL liga je relativno siromašna događajima. Tokom regularne sezone svaki tim odigra samo 16 utakmica, a svaki od dvanaest timova koji uđe u plej-of još najviše četiri. U plej-ofu nema revanša, igra se samo jedna utakmica na terenu ekipe koja je bolje plasirana na kraju regularne sezone. Samo finale, superbol, igra se na neutralnom, unapred određenom terenu. Prvenstveni razlog malog broja utakmica je grubost: ovaj sport vrlo brzo troši igrače, tako da pri kraju sezone timovi obično imaju čitavih igrača koliko i polomljenih. Oni koji su u stanju da izađu na teren često igraju pod dejstvom injekcija protiv bolova, a zli jezici bi rekli i pod dejstvom raznih drugih hemijskih supstanci zabranjenih u ostalim sportovima. Baš zbog toga svaka utakmica ima velik značaj i igra se maltene na život i smrt. Ako malo pažljivije gledate, primetićete kako vešti igrači ne propuštaju priliku da protivnika udare u bolesno koleno ili bandažirano rame. Pa opet, broj opštih tuča, tako čestih u hokeju ili na našim fudbalskim stadionima, relativno je malen.

GURANJE I KRLJANJE: Agresivnost je latentna kako na tribinama tako i na terenu pa ćete, recimo, često moći da gledate kako Džeremi Šoki, talentovan ali nadrndan početnik iz Njujork Džajentsa, gađa publiku ledom iz bureta u kome se hladi piće, ili kako navijači Ouklenda prete slabašnim "tigrovima" iz Sinsinatija transparentima na kojima piše "dođi maco, neću ti ništa" ili "odraćemo vas". Ali, ne i mnogo više od toga. U principu, najgrublji prekršaj koji se kažnjava sa 15 izgubljenih jardi (držanje protivnika za kacigu, nešto što lako može da slomi vrat) vidi se jednom u dve utakmice, a isključenje igrača zbog ponovljenih faulova desi se par puta tokom čitave sezone. Pravila NFL-a sankcionišu nepotrebne grubosti i nekontrolisanu primenu sile od strane igrača. Blokiranje prostora najčešće se svodi na guranje i pokoju bubotku kad nema sudije u blizini, dok se zaustavljanje igrača uglavnom izvodi izbacivanjem sa terena (često i uz aktivnu asistenciju progonjenog napadača u stilu "neka, sam ću"), ili čistim hvatanjem oko pasa ili za noge. Iako nema saplitanja, pesničenja i ostalih udaraca iz borilačkih sportova, povrede su česte: kad odbrambeni momak redovno teži od metričke cente brzinom solidnog atlete naleti na napadača, kostur puca i najjačima.

Pomenimo na kraju i Dejana Golalića i Predraga Juriševića, koji iz nedelje u nedelju komentarišu NFL utakmice na Trećem kanalu, jednako vodeći računa o onima koji tek uče pravila i o onima koji su "stari znalci" sa izoštrenim okom za detalje. Momci su zaista sjajni, odlično pripremljeni i sa lakoćom drže pažnju i najpospanijeg gledaoca tokom tri-četiri noćna sata koliko u proseku traje jedna utakmica (Jurišević bi, doduše, mogao malo manje da koristi reč "neverovatno"). Jedinu konkurenciju imaju u nemačkom Premier kanalu, koji prenosi nešto više utakmica ali nema komentatore koji znaju da kažu više od "fantastisch!". Za one koji traže više tu su oficijelni sajt NFL lige na adresi www.nfl.com i sajt domaćih entuzijasta www.nfl-yu.info, koji je ukusno napravljen i veoma informativan.

Ostaje nam da se spremimo za 37. superbol u kojem se 26. januara u San Dijegu sastaju Ouklend Rejdersi i Tampa Bej Baksi. Prošlogodišnje finale bilo je izuzetno dramatično, kao da je režirano da privuče što više novih ljubitelja u "pasivnim krajevima" poput našeg: u sasvim "neverovatnoj" utakmici Nju Ingland Patriote pobedile su Sent Luis Remse šutem Adama Vinatijerija u poslednjoj sekundi.

NFL za početnike

Liga ima dve konferencije, svaka sa po četiri grupe od po četiri tima. Timovi imaju zvučna imena koja obično asociraju na brzinu, snagu i teror. Tu su, dakle, "gusari", "panteri", "bengalski tigrovi", "orlovi" i druge ptice grabljivice, ali nema "džezera", "mrežica", "pingvina" i ostalih "maminih maza" kao u košarkaškoj ili hokejaškoj ligi. Jedan tim na raspolaganju ima 54 igrača od kojih se za utakmicu vizira njih 45. Svaka ekipa ima tri specijalizovana tima: odbranu, napad i tim za specijalne akcije. U zavisnosti od situacije, na terenu se uvek nalazi samo jedan od ova tri tima sa ukupno 11 igrača.

Napadačka sekcija sastavljena je od pet centara, masivnih momaka koji se ne igraju loptom, već otvaraju prostor za trkače i štite svog kvoterbeka, dva trkača koji primaju kratke pasove i trče kroz masu odbrambenih igrača, dva hvatača koji pretrče pola terena i hvataju dugačke pasove, jednog tzv. tajt-enda koji može i da blokira prostor i da prima pasove, i kvoterbeka koji je mozak cele ekipe i produžena ruka trenera na terenu. Kvoterbek uvek započinje akciju i u praksi je jedini igrač koji baca loptu rukom unapred – samim tim ima i najveću odgovornost.

Odbranu čine četiri jaka igrača u prvoj defanzivnoj liniji zaduženoj za rasturanje odbrane oko protivničkog kvoterbeka, kao i za rasturanje samog kvoterbeka ako ga kojim slučajem ščepaju, tri "lajn bekera", obično najveće atlete u timu kadre da svakog dohvate i "uzemlje", i četvorica "korner bekova" i "sejftija", brzih momaka koji operišu u dubini polja odbrane sa zadatkom da zaustave sve što promakne ostalima.

Specijalni timovi pojavljuju se na terenu samo kada akcija počinje šutiranjem lopte. Ovakvih situacija ima nekoliko: početni udarac ("kik-of"), ispucavanje lopte na suprotnu stranu terena ("pant") i šut na gol za tri poena ("fild gol").

Američki fudbal je dugotrajna igra osvajanja prostora i strategije. Utakmica je sastavljena od četiri četvrtine od po 15 minuta. Pošto akcije traju svega nekoliko sekundi, prekida ima malih milion na radost TV stanica i marekting agencija. Da bi se potrošio ovaj sat efektivne igre, redovno je potrebno oko tri sata a često i mnogo više. Drugim rečima, ako planirate da snimite superbol na VHS traku, biće vam potrebno neka od bar četiri sata.

Teren je dugačak 100 jardi (91 metar) i širok 53 jarda. Najčešće je travnat i otvoren, ali ima i onih sa sintetičkom podlogom pod krovom. Igra se po svim vremenskim uslovima, a naročito su spektakularne utakmice po debelom snegu ili pljusku. Pošto je pozicija lopte veoma važna, teren je "nareckan" belim štraftama na svaki jard i "ilustrovan" ogromnim brojevima koji pomažu igračima i gledaocima da prate tačnu poziciju lopte. Cilj svakog napada je da se lopta unese ili uhvati u protivničkoj end-zoni, pravougaonom parčetu terena dugačkom deset jardi naslonjenom na krajeve osnovnog terena. S obzirom na to da je ovaj zadatak u stvarnosti malo veći zalogaj, teren se obično osvaja "na parče", malo pomalo iz akcije u akciju, sve dok se ne stigne do protivničke end-zone.

Tipičan napad izgleda ovako: igrači su postrojeni jedan naspram drugih duž "linije skrimidža", napadački centar dodaje loptu kroz noge svom kvoterbeku (tzv. snep), kvoterbek se malo izmakne unazad kako bi imao bolji pregled situacije dok ga njegova ofanzivna linija brani od kerbera iz protivničke odbrane, zatim dodaje kratku loptu svom trkaču, dugu loptu svom hvataču ili kakvu bilo loptu svom tajt-endu. Onaj ko dobije loptu (ako je uopšte dobije) pokušava da se pomeri što je moguće više unapred dok ga protivnička odbrana ne uhvati, obori na zemlju, izgura u aut, polomi ili sve zajedno. Napadi ne mogu da traju beskonačno. Ako tim iz četiri pokušaja ne pređe deset jardi, lopta se predaje protivniku sa zamenjenim ulogama napada i odbrane. S obzirom na to da mnogi napadi imaju tendenciju da se zaglave, četvrti pokušaj obično je rezervisan za ispucavanje lopte daleko na protivničku polovinu ili, ako je rastojanje od protivničke end-zone manje, za šut na gol.

Lopta je, naravno, jajasta kao i u ragbiju, što znači da se lako nosi i lepo leži na podlaktici, ali se vrlo teško hvata dok skakuće po zemlji i još teže šutira. Znanje evropskog fudbala dobro dođe, što potvrđuje slučaj Sebastijana Janikovskog, nekada omladinskog reprezentativca Poljske u fudbalu a danas prvog kikera Ouklend Rejdersa. Loptu je moguće samo jednom baciti unapred i proizvoljan broj puta unazad.

Poeni se stiču na dva načina: unošenjem lopte u protivničku end-zonu (tzv. tačdaun, vredi 6 poena) ili šutem na gol u obliku povelikog slova "U" (tzv. fild gol, 3 poena). Nakon svakog tačdauna napadačka ekipa može da bira: ili da šutem kroz pomenuto "U" dobije još jedan ekstrapoen ili da ponovo unese loptu u end-zonu sa linije od dva jarda i tako osvoji dva poena. Ova druga opcija primenjuje se retko, uglavnom kada se juri rezultat ili pravi nedostižna razlika. Postoji još jedan način da i ekipa koja se brani zaradi neki poen: ukoliko odbrana uspe da uhvati napadača sa loptom u njegovoj end-zoni, dobija dva poena ("sejfti", prilično redak događaj).

Jednostavno, zar ne?

(Vreme #629)

99 godina od pionirskog leta braće Rajt

Svaki Srbin zna za Dejton u Ohaju. Nažalost, ne po tome što su u njemu odrasla braća Rajt, ljudi koji su začeli eru vazduhoplovstva, već po tome što su u tamošnjoj vojnoj bazi izvesna zaostala balkanska plemena naterana da prekinu svoj krvavi obračun. Nadolazeća 2003. godina je godina najvećeg jubileja u istoriji avijacije: navršava se tačno 100 godina od trenutka kada je Orvil Rajt prvi put poleteo letelicom težom od vazduha sa sopstvenim pogonom.

Vilbur Rajt rođen je u Milvilu u Indijani, 16. aprila 1867. godine u svešteničkoj porodici. Otac Milton, sveštenik u crkvi Ujedinjenog bratstva u Hristu, bio je strog ali pravičan čovek koji je svoju decu vaspitavao u uzorno patrijarhalnoj atmosferi. Tri godine kasnije porodica se seli u Dejton (Ohajo) kako bi Milton preuzeo urednički posao u lokalnim crkvenim novinama. U Dejtonu je rođen i Orvil Rajt, 19. avgusta 1871. godine. Kako je Orvil kasnije pisao, "bili smo dovoljno srećni da odrastemo sa roditeljima koji su ohrabrivali decu da prate svoju znatiželju".

U jesen 1878. otac je poklonio svojim dečacima helikopter, malu igračku koja se pokretala gumenim trakama i mogla da lebdi u sobi. Narednih nekoliko godina braća uglavnom bezuspešno pokušavaju da naprave svoju, znatno veću verziju, ne shvatajući da su im za dvaput veću igračku potrebne osam puta jače gumene trake. Što su im modeli bili veći, to im je uspeh bio manji. Prilično obeshrabreni, ali i dalje sa živim interesom za sve što može da leti, braća se okreću pravljenju zmajeva.

Orvil je bio natprosečno loš đak koji se mučio i sa ocenama i sa profesorima, što zbog nezainteresovanosti za učenje, što zbog lošeg vladanja. Vilbur je bio sušta suprotnost, odličan školarac, ozbiljan, predan, elokventan... Već se spremao za koledž kada je na gradskom klizalištu slučajno dobio žestok udarac štapom u lice. Posledice udarca u prvi mah nisu delovale ozbiljno, ali je Vilburu tri nedelje kasnije dijagnosticiran nepravilan rad srca koji će ga definitivno udaljiti od koledža i na tri godine vezati za majku bolesnu od tuberkuloze.

Nakon smrti majke, 1989. godine, Orvil odustaje od školovanja i sa bratom otvara malu štamparsku radnju. Imaju neznatan kapital, mašinu sklepanu od malo originalnih i mnogo "nabudženih" delova, štampaju sve i svašta da bi preživeli, između ostalog i sopstvene nedeljne novine od četiri lista "Novosti sa zapadne strane". Orvil i Vilbur se prvi put predstavljaju javnosti kao "Braća Rajt". Interes za štampariju brzo je splasnuo, već 1892. godine braća otvaraju malu radionicu za bicikle koju će zadržati sve do 1904. godine. U početku su samo popravljali komšijske bicikle, ali su ubrzo počeli da ih i sami prave, sa Orvilovim originalnim rešenjem za samopodmazivanje osovina točkova. Na kraju su imali dva modela, Van Cleves i St. Clairs, koji su se sasvim dobro prodavali tako da su prvi put stekli solidan kapital i mogli da finansiraju svoja ostala interesovanja.

Preloman trenutak u životu Orvila i Vilbura desio se u leto 1896. godine. Brinući o bolesnom bratu, Vilbur je pročitao vest o tragičnoj smrti Ota Lilijentala, čuvenog nemačkog letača koji je napravio više od 2000 letova na jedrilicama sopstvene izrade. Lilijental je svoje konstrukcije zasnivao na proračunima i tablicama koje je sam napravio, prvi je uveo praksu da se letovi dokumentuju i precizno mere i odlučujuće je doprineo da san o čoveku koji leti pređe iz sfere bolesne fantazije u domen nauke i tehnike. Braća su bila toliko inficirana opisom Lilijentalovih podviga da su rešila da se dočepaju svih tekstova o aeronautici i podrobno se informišu o temi.

Krajem maja 1899. godine Vilbur piše Smitsonijan institutu i traži da mu se pošalju svi stručni radovi u kojima se govori o letenju: "Nameravamo da se sistematski posvetimo izučavanju ove materije kako bismo se spremili za praktičan rad. Po mom mišljenju, let čoveka je moguć i tehnički izvodiv. Reč je o običnom tehničkom pitanju i veštini, kao i u svakom drugom akrobatskom poduhvatu." Dok su mnogi drugi pioniri avijacije bili potpuno nezainteresovani za literaturu i dostignuća drugih uglavnom sledeći svoju (često bolesnu) maštu i intuiciju sa razumljivim očajnim rezultatima, braća Rajt su rešila da prvo znanje steknu uvidom u tuđe neuspehe: "Mi smo u početku na aeronautiku gledali uglavnom kao na sport, nevoljno smo počeli da na nju gledamo kao na nauku. Međutim, ono što smo tu našli uvlačilo nas je sve dublje i dublje u nju."

SAMO TRI PROBLEMA: Literatura je ubrzo stigla i braća su vrlo brzo utvrdila da postoje samo tri važne prepreke: konstrukcija dovoljno velikih i jakih krila, pogon dovoljno jak da drži letelicu u vazduhu i sistem za kontrolu i upravljanje avionom. Ovaj treći problem izgledao je najteži za rešavanje i o njemu su Orvil i Vilbur neprekidno razmišljali. Na kraju su došli na ideju da sistemom užadi uvrću krajeve krila u suprotnim smerovima kako bi se promenio njihov ugao u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju. Ovako deformisano, nesimetrično krilo imalo bi različit uzgon na svom levom i desnom kraju i samim tim trebalo bi da omogući kontrolisano obrtanje aviona oko uzdužne ose. Vilbur je svoju teoriju testirao na zmaju kojim je upravljao preko konopaca sa zemlje, i to sa punim uspehom. Braća sada imaju jasno izražene afinitete koji se uspešno dopunjavaju: dok Orvil ima nesporan talenat za najsitnije tehničke detalje, Vilbur neprekidno pokušava da sagleda globalnu sliku.

U oktobru 1900. godine braća Rajt prave prvu jedrilicu-zmaja, koristeći se Lilijentalovim tablicama sa namerom da na letelicu postave i pilota. Mesto testiranja pažljivo je odabrano: Vilbur je kontaktirao s nacionalnim meteorološkim biroom i tražio da mu dostave spisak lokacija sa umereno jakim vetrovima što stalnijeg smera. Na kraju se opredelio za Kiti Hok, peskovitu oblast Serverne Karoline sa skoro konstantnim vetrom od 20 km/h.

Međutim, ubrzo se ispostavlja da letelica nema dovoljno uzgona da nosi čoveka, tako da braća eksperimentišu sa "praznom" jedrilicom, upravljajući konopcima sa zemlje. U leto 1901. godine braća prave novu, veću verziju jedrilice iz prošle godine. Ovoga puta neuspeh je još teži, deprimirajući, uzgon letelice znatno je manji od onog koji bi se očekivao na osnovu Lilijentalovih tablica i jedrilica jedva nosi samu sebe. Vilbur čak zapisuje da i dalje veruje da će čovek moći slobodno da leti jednoga dana, ali da taj dan neće svanuti za njegovog života. Na ivici očajanja, braća prvi put ozbiljno sumnjaju da su "svete" Lilijentalove cifre netačne. S obzirom na to da su se one u to vreme koristile širom sveta i da još niko nije imao hrabrosti da ih javno ospori, Orvil i Vilbur se vraćaju u Dejton rešeni da stvar sami isteraju do kraja.

Ono što je razlikovalo braću Rajt od ostalih aero-inženjera tog doba jeste njihova sposobnost da brzo uče, uz savršen smisao za fine detalje. Dok je konkurencija odmah izrađivala čitave letelice pokušavajući, najčešće po slepom i često pogrešnom osećaju, da ih digne u vazduh tako što će na jednom mestu nešto dodati a na drugom oduzeti, Rajtovi su kretali od malih komponenti, pažljivo analizirajući svaku upornicu, ramenjaču, rebro ili uzdužnicu. Dok je konkurencija pokušavala da napravi stabilan avion koji leti sam, braća Rajt nisu bežala od nestabilnih konstrukcija kojima se može upravljati. Osim toga, braća su pridavala veliku važnost eksperimentu, što njihovom načinu rada daje karakterisitike pravog naučnog metoda. Da bi proverili Lilijentalove tablice koje su dugo važile kao osnov za sve vrste aerodinamičkih proračuna, napravili su sopstveni aero-tunel iza svoje radnje za bicikle, propisali vrlo stroga pravila njegovog korišćenja i u njemu obavili čitavu seriju merenja na oko 200 aero-profila. Dokazali su da su Lilijentalove cifre bile "preoptimistične" i ispravno ocenili da je vitkije krilo, većeg raspona a kraćeg aero-profila, mnogo pogodnije za dalje pokušaje.

PRVI AVIONSKI MOTOR: U jesen 1902. braća prave novu jedrilicu, ovoga puta verujući samo sebi, svojim proračunima, eksperimentima i intuiciji. Izveli su preko 1000 jedrenja, a neka su bila duža od 200 metara. Dalji napredak je munjevit, sa rešenim problemom upravljanja i proverenom aerodinamikom, ostalo je još da reše problem adekvatnog pogona. Za to im je bila potrebna efikasna elisa koju su prvo potražili u brodograditeljskoj literaturi. Kopajući po podacima za brodske elise, braća ne mogu da se načude kako ni nakon sto godina njihovog intenzivnog korišćenja brodograditelji nemaju celovitu teoriju već isključivo empirijske podatke. Braća su na kraju pretpostavila da je elisa isto što i rotirajuće krilo, i u seriji eksperimenata u svom aero-tunelu konačno definisala optimalan oblik.

Na kraju, ostalo je da se izabere motor, dovoljno jak i dovoljno lak, sa najmanje osam konjskih snaga i najviše 90 kilograma. Kontaktirali su s nekoliko proizvođača motora, ali nijedan nije mogao da im isporuči motor takvih performansi. Rajtovi nisu imali kud, rešili su da naprave svoj sopstveni četvorocilindrični benzinski motor od 12 konjskih snaga i 900 obrtaja u minuti sa do tada najboljim odnosom snage i težine. Nisu imali nikakvo prethodno iskustvo sa motorima, jedina pomoć bio im je mehaničar iz radionice za bicikle koji je jednom bezuspešno pokušao da popravi neki auto. Krajem marta 1903. braća imaju na stolu sve potrebne delove za Flajer. Ne želeći da ih neko pretekne ili da im ukradu ideju, šalju prvu patentnu prijavu sa neskrivenim samopouzdanjem: "Flajer još nije leteo, ali budite sigurni da hoće".

U decembru 1903. Orvil i Vilbur su odneli delove svoje letelice u Kiti Hok i tamo sklopili Flajer. Bio je to dvokrilac, sa dva prednja elevatora, dva zadnja kormila i dve elise lančanicima povezane sa motorom, pri čemu je pilot ležao na donjem krilu i konopcima kontrolisao komande. Avion nije imao točkove, kao stajni trap koristio je jednu vrstu skija postavljenih na šine koje su se mogle okrenuti u pravcu vetra prilikom poletanja. Nakon jednog neuspešnog pokušaja od 14. decembra koji je završen manjim oštećenjima na letelici, istorijski let obavljen je 17. decembra 1903. u 10.35 po jakom vetru i tmurnom vremenu. Braća su bacala novčić ko će prvi leći za komande, Vilbur je imao više sreće. U prvom pokušaju Flajer se odvojio od zemlje, leteo nekih 40 metara prilično svojeglavo menjajući visinu i ostao u vazduhu oko 12 sekundi kada ga je nalet vetra oborio i neznatno oštetio. Toga dana braća su napravila još tri leta, sve jedan duži od drugoga – poslednji je bio dug skoro 300 metara i trajao je čitavih 59 sekundi. Od jednog udara vetra na samom kraju dana Flajer je teško oštećen tako da više nikad nije poleteo, ali od tog trenutka počinju prepucavanja oko toga gde će ovaj "komad istorije" biti izložen.

Braća Rajt su 1905. godine konstruisala i prvi zaista upotrebljiv avion koji je mogao da ostane u vazduhu više od pola sata. Godinu dana kasije dobili su patentna prava za svoj Flajer. Vilbur se okreće Evropi, dobija ugovor za proizvodnju aviona, konstruiše brže i jače mašine koje obaraju mnoge rekorde tokom demonstracija letenja u Le Manu u Francuskoj 1908. Vilbur je za tri meseca napravio preko 100 letova, ostao u vazduhu više od 25 sati, sa rekordnih dva i po sata neprekidnog letenja. Za to vreme Orvil leti u vojnoj bazi Fort Majer u Virdžiniji, gde pokušava da zainteresuje generale za mogućnosti aviona kao borbenih sredstava. Avioni braće Rajt postaće kasnije i prvi vojni avioni u istoriji.

PRETHODNICI I NASLEDNICI: Braća Rajt, međutim, nisu bila usamljena u svom nastojanju da naprave prvi avion. Na prelasku iz XVIII u XIX vek, na istom poslu utrkivali su se bezbrojni ekscentrični pojedinci rešeni da u istoriju uđu kao prvi avijatičari, makar i o sopstvenom trošku, brojni inženjeri mnogo školovaniji i iskusniji od braće Rajt, naučnici iza kojih su stajale bogate mecene ili državne institucije sa ambicioznim upravnicima i raskošnim budžetom. Značajnije pokušaje i doprinose beležili su uglavnom Evropljani: kapetan Ferber, Henri Robart, Klement Ader, Persi Pilčer i mnogi drugi. Braću Rajt su sa jedne strane hvalili, sa druge ih omalovažavali tvrdeći da prvi motorni let nisu mogla da izvedu dva obična majstora za bicikle, iliti "braća lažovi". Evropa je cenila braću Rajt mnogo više nego njihova otadžbina. Bili su česti gosti na kraljevskim dvorovima i u vladinim kabinetima, dobijali su počasti, nagrade, odlikovanja, doktorate. Francuzi su čak osnovali društvo za razvoj patenta braće Rajt, sakupili su dovoljno novca da ga otkupe i počeli da proizvode licencne avione. Rajtovi su u Francuskoj osnovali i prvu pilotsku školu kroz koju su prošli i budući asovi Pol Tisandije i Luj Blerio.

Jedini pravi rival Rajtovima u Americi bio je Semjuel Lengli, u to vreme sekretar čuvenog Smitsonijan instituta. Samo devet dana pre nego što su braća Rajt napravila svoj prvi, istorijski let, Lengli je pokušao nešto slično letelicom sopstvene izrade. Sa pozicije na kojoj se nalazio, Lengli nije imao poteškoća da svom poduhvatu dâ potreban publicitet niti da obezbedi silan novac potreban za razvoj. Međutim, njegov avion na parni pogon "Veliki aerodrom", postavljen na krov jednog splava na reci Potomak raspao se prilikom katapultiranja (drugačije i nije mogao da poleti) a Lengli je završio u vodi. Jedan od tada prisutnih novinara napisao je da je Lenglijev avion leteo "taman kao cigla" i da je njegov najveći uspeh bio to što je ostao živ. S obzirom na to da je za konstruisanje i testiranje svog aviona potrošio ogroman novac iz budžeta Smitsonijana, pri čemu je američka vlada i direktno potpomogla ovaj projekat, Lengli je bio javno osramoćen i izložen poruzi u stotinama posprdnih novinarskih tekstova u kojima je služio kao referenca za fijasko.

Prezren i odbačen, Lengli je preminuo neku godinu kasnije, ali poniženje koje je Smitsonijan doživeo nije čilelo tako brzo. Lenglija je na mestu sekretara nasledio Čarls Valkot, koji je svojevremeno takođe imao važnu ulogu u izgradnji i finansiranju "Aerodroma". Valkot je izneo jednu sasvim novu hipotezu: iako Lenglijev avion svojevremeno nije uspeo da poleti, on je ipak "bio u stanju" da to učini i samo je splet nesrećnih okolnosti doveo do toga da braća Rajt preteknu Lenglija. Kako bi ovo dokazao, Valkot je napravio još jedan "Aerodrom" prema Lenglijevoj dokumentaciji poverivši dužnost pilota Glenu Kertisu, takođe konstruktoru aviona.

Kertis je imao i motiv više da se založi za Lenglija i Valkota jer je sa braćom Rajt vodio dugotrajan spor oko patenta na mehanizam za upravljanje avionom. Parnicu je na kraju izgubio, ali je 1914. godine uspeo da poleti na kopiji "Aerodroma". Valkot i ostale birokrate iz Smitsonijana iskoristile su ovaj Kertisov let ne samo da Lengliju povrate čast i ugled već i da bi ga stavili ispred braće Rajt čiji je doprinos bezočno relativizovan. U brojnim kasnijim publikacijama Smitsonijana Lengli se označava kao prvi čovek kome je uspelo da napravi avion sposoban za slobodan let, a slično piše i na tabli ispred njegovog "Aerodroma" izloženog u stalnoj postavci muzeja.

ORIGINAL FALSIFIKATA: Činovnici iz Smitsonijana su svoju kampanju zasnovali na jednom površnom izveštaju sa lica mesta u kome se tvrdi da je Lenglijev avion iz 1903. isti kao i Kertisov iz 1914. Međutim, nedugo potom nastao je veliki skandal kada je utvrđeno da je Kertis na svoju ruku uradio brojne prepravke i uveo tehnička poboljšanja na Lenglijevom originalnom modelu kako bi avion uopšte mogao da leti. Pošto je Smitsonijan odbio da komentariše ovo otkriće, rezignirani Orvil rešava da svoj Flajer iz 1903. odnese iz zemlje i izloži ga u muzeju nauke u Londonu: "Verujem da je moja namera da našu mašinu sa Kiti Hoka izložimo u jednom inostranom muzeju jedini način da ispravimo zvaničnu verziju istorije letenja koju je Smitsonijan nametnuo služeći se brojnim lažima i falsifikatima."

Orvil je bio toliko rezigniran ponašanjem svojih sunarodnika da je i u testamentu koji je pisao 1937. godine zaveštao svoj najčuveniji avion Englezima. Međutim, svoju odluku je promenio kada je i zvanično potvrđeno da Lenglijev avion nije bio sposoban da leti. Smitsonijan je morao da popusti tako da je 1942. godine, nakon 28 godina besomučnog sporenja, Flajer vraćen u Ameriku i izložen u muzeju uz sve zaslužene počasti. Braći Rajt je priznato da su "kroz originalan naučni rad otkrili principe letenja", da su "kao inženjeri, pronalazači i letači konstruisali prvi pravi avion i time otvorili eru avijacije".

Rajtovi su, takođe, uložili ogroman trud da zaštite svoj intelektualni trud i patentiraju svoja tehnička dostignuća. Metod uzdužne kontrole aviona uvijanjem krila, verovatno njihov najvažniji tehnički doprinos, braća su patentirala u nadi da će prodajom licenci za svoje tehničko rešenje obezbediti sebi stabilan izvor finansiranja daljeg rada i istraživanja u budućnosti. I pored toga što je cena licence bila umerena, većina konstruktora i proizvođača aviona odbila je da je plaća. Inicijalnu euforiju i ushićenost prvim letom braće Rajt zamenili su zavist, pohlepa i licemerje, pri čemu su Rajtovi optuživani za pohlepu i neumerenu želju da svoj uspeh što pre pretvore u dolare. Njihov doprinos istoriji avijacije namerno je sve više relativizovan i umanjivan. Evropljani su bili još tvrđi, ne dozvolivši braći da registruju svoje patente ni u Nemačkoj ni u Francuskoj tako da je njihovo tehničko rešenje tamo bezočno kopirano i eksploatisano, najčešće bez ikakve materijalne naknade. Braća Rajt su pokrenula brojne sudske sporove, ali su u sudaru sa moćnim industrijalcima i skoro čitavim avijatičarskim esnafom dugo bili kratkih rukava. Kada im je sud konačno dao za pravo, isplaćena im je smešno mala suma novca u odnosu na veličinu njihovog naučnog i tehničkog doprinosa.

JUNACI MALIH LJUDI: Umesto da uživaju u slavi i bogatstvu, braća su se trošila, i fizički i materijalno, u dugotrajnim sudskim procesima. Vilbur je umro već 1912. godine od naizgled banalnog trovanja hranom, ali je Orvil poživeo dovoljno dugo da vidi spomenik podignut u njihovu čast na Devil Hilsu. Nikada više nijedan Amerikanac nije dobio spomenik nacionalnog značaja za života. Orvil je nadživeo brata čitavih 36 godina, sve vreme neumorno radeći na stvarima koje su mu pričinjavale najveće zadovljstvo – raznoraznim patentima, izmišljotinama i kućnim spravama koje se po značaju ni izbliza ne mogu uporediti sa Flajerom. Patentirao je brojne igračke, prvog automatskog pilota, daljinski upravljač za kamin, specijalno postolje za novine koje se montira na fotelju, sekač za hleb i specijalan toster koji postiže uvek istu nijansu prepečenog hleba. Umro je kao što je i živeo, od srčanog udara dok je pokušavao da popravi zvono na vratima.

Obični Amerikanci oduvek su smatrali braću Rajt za nacionalne heroje ne hajući mnogo za višedecenijsku polemiku koja se oko njih vodila, možda i zato što je običnim ljudima bliska puritanska priča o životu Rajtovih. Sve do svog istorijskog leta oni su bili normalni, skromni građani koji su živeli svoje male, anonimne živote i radili svakojake teške poslove ne bi li preživeli. Rajtovi kao da nam poručuju da je za velika dostignuća sposoban svako: oni su bili ljudi poput nas, samouki genijalci koji nisu preterano voleli školu, skloni eksperimentu i avanturi i sa gomilom ideja u glavi, bez bilo kakve finansijske ili političke podrške. Bili su sve ono što i sami već jesmo ili bismo voleli da budemo...

(Vreme #626)