Zašto sunce sija

Ako sam video dalje od ostalih,
bilo je to zato što sam stajao na ramenima divova.
Isak Njutn

Nobelova nagrada za fiziku za 2002. godinu pripala je Rejmonu Dejvisu (87), Masatoši Košibi (76) i Rikardu Đakoniju (71). Prva dvojica nagrađena su za svoje rezultate na polju izučavanja fenomena Sunčevih neutrina, dok je treći naučnik nagradu dobio kao pionir u astronomiji X-zraka. Laicima ova štura novinska vest ne znači mnogo, ali ako kažemo da su Dejvis i Košiba nagradu dobili baveći se jednim od najstarijih pitanja čovečanstva ("Šta je izvor Sunčeve energije?"), priča postaje mnogo zanimljivija.

Sve do XIX veka nije bilo pokušaja da se na naučno zasnovan način objasni zbog čega Sunce sija. Suncem kao nebeskim telom bavili su se jedino astrolozi, mitolozi, teolozi i ostala dogmatska (kvazi)inteligencija. O suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: "Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na zemljinoj površini. Zahvaljujući njegovoj oživljujućoj snazi iz neorganske materije nastaju biljke, bez kojih nema ni životinja, ni ljudi, ni ogromne energije stavljene ljudima na raspolaganje u vidu naslaga uglja."

Koliko je Sunce staro? I zbog čega sija? Heršel nije uspeo da definiše neki konkretan odgovor na ova dva večita pitanja, ali je prvi shvatio koliko su ona međusobno povezana. Količinu energije koju Sunce isijava relativno je lako odrediti merenjem intenziteta sunčeve svetlosti na zemljinoj površini, i to jednim vrlo jednostavnim eksperimentom (recimo, merenjem vremena za koje se istopi kocka leda pod dejstvom sunčeve svetlosti). Ako znamo koliko je Sunce staro, možemo da odredimo i koliko je energije ono ukupno do sada emitovalo u kosmos. Što je Sunce starije, potrebni su sve jači izvori energije kako bi održali njegov konstantan sjaj tokom sve dužeg vremenskog perioda.

KALVIN VS DARVIN: Zahvaljujući entuzijazmu jednog nemačkog profesora psihologije, a kasnije velikog fizičara, Hermana fon Helmholca, polovinom XIX veka uvrežilo se shvatanje da je Sunčevo zračenje posledica sažimanja njegove materije pod dejstvom gravitacionih sila. Međutim, glavni impuls ranom izučavanju prirode Sunčeve energije dao je, sasvim neočekivano, Čarls Darvin, autor ideje o evolutivnom nastanku i razvoju živog sveta na Zemlji. Darvin je bio svestan da je za evoluciju potrebno veoma dugo vreme, pa je u svom čuvenom delu O nastanku vrsta prirodnom selekcijom pokušao da odredi neke konkretne cifre. Posmatrajući brzinu erozije jedne doline u južnoj Engleskoj, Darvin je izračunao da će prirodi biti potrebno oko 300 miliona godina da je potpuno izbriše sa lica zemlje, dovoljno sporo i za najsporije evolutivne procese. Darvin je time učinio veliki naučni iskorak: procene o starosti sveta koje su davali proučavaoci Biblije i drugih starih knjiga merile su se tričavim hiljadama godina. Darvin je bio prvi koji je na naučno zasnovan način potvrdio da Zemlja, a samim tim i Sunce moraju biti mnogo, mnogo stariji.

Darvinova procena unela je veliku nelagodnost među astronome: ako je Sunce zaista toliko staro, onda je još teže objasniti šta je uzrok njegove ogromne snage na tako duge staze. U raspravu se uključio i lord Kelvin, čuveni fizičar koji je formulisao drugi zakon termodinamike i formirao apsolutnu temperaturnu skalu. Kelvin je bio veliki Darvinov protivnik i odmah je osporio njegovu procenu brzine geoloških procesa. Kelvin doduše priznaje da nikakva hemijska reakcija ne može biti izvor Sunčeve svetlosti s obzirom na to da "čak ni najžešća reakcija supstanci u količini ravnoj Sunčevoj masi ne bi potrajala duže od 3000 godina". Kao izvor Sunčeve energije Kelvin, kao i njegovi prethodnici, u prvo vreme označava gravitacionu energiju Sunčeve mase. Međutim, pritisnut astronomskim dokazima iz kojih sledi da ovako osmotrena gravitaciona energija ne bi potrajala dovoljno dugo, Kelvin 1862. godine modifikuje svoju teoriju i s velikom ubedljivošću i elokvencijom tvrdi da Sunčeva energija nastaje kao plod udara bezbrojnih meteorita o Sunčevu površinu. S obzirom na to da je kosmos praktično neiscrpan resurs meteorita, Kelvin je smatrao da je na ovaj način objasnio izvor Sunčevog zračenja tokom oko 20 miliona godina. "Ko smo mi", pita Kelvin, "pa da, kao Darvin, tvrdimo da nešto može da traje 300 miliona godina?"

Kelvin je bio toliko cenjen, rečit i uverljiv da je Darvin teško podneo osporavanje svoje teorije. Danas, međutim, znamo da je Darvin bio vrlo blizu istine, a da je Kelvin bio u zabludi: metodom radioaktivnog datiranja meteorita utvrđeno je da je naša planeta stara oko 4,6 milijardi godina, a Sunce i svih pet.

Gde leži uzrok greške lorda Kelvina? Jednostavno, u njegovo vreme nije se znalo praktično ništa o nuklearnim silama i procesima na subatomskom nivou. Bez dovoljno uporišta u naučnim saznanjima, lord Kelvin je posegao za smelom spekulacijom. Pa ipak, i Kelvin i Darvin zaslužuju priznanje kao naučnici koji su shvatili da sve naučne teorije, bile one fizičke, biološke, istorijske ili matematičke, moraju biti međusobno neprotivrečne.

E = mc²: Do pravog proboja u izučavanju porekla Sunčeve energije došlo je tek 1896. godine, kada je Anri Bekerel otkrio fenomen prirodne radioaktivnosti. U jednoj fioci Bekerel je slučajno ostavio uranijumske uzorke preko fotografskih ploča umotanih u crnu hartiju. Nekoliko dana kasnije zaprepašćeno je utvrdio da su ploče osvetljene i da se na njima nalaze izvrsni snimci uranijumskih kristala. Njegov pronalazak dobio je na značaju 1903. godine kada je Pjer Kiri utvrdio da neke radioaktivne radijumove soli imaju temperaturu višu od temperature okoline i samim tim predstavljaju postojan izvor toplotne energije. Darvin je među prvima prihvatio teoriju da radioaktivni procesi mogu biti izvor Sunčeve energije. Za uzvrat, mnogi fizičari su (poput Ernsta Radeforda koji je prvi izmerio energiju alfa-čestica) podržali Darvina smatrajući da radioaktivnost može da bude postojan izvor Sunčeve energije tokom dugog vremenskog perioda potrebnog za odigravanje prirodne evolucije.

Astronomi i astrofizičari ponovo su okrenuli svoje instrumente ka Suncu i sa žaljenjem utvrdili da tamo ima vrlo malo radioaktivnih materija. Sunce je, kao i čitav kosmos, uglavnom sačinjeno od lakih, stabilnih elemenata: vodonika i helijuma. Napretka nije bilo sve dok 1905. godine Albert Ajnštajn nije formulisao svoju čuvenu relaciju koja povezuje masu i energiju: E=mc2. Jednostavno rečeno, Ajnštajn je pokazao da su masa i energija samo dva različita vida postojanja materije i da se vrlo mala masa može konvertovati u ogromnu količinu energije. Drugi ključni proboj napravio je F. W. Aston, koji je preciznim eksperimentom utvrdio da je masa četiri atoma vodonika nešto veća od mase jednog atoma helijuma.

Ove dve činjenice povezao je u jednu briljantni engleski astrofizičar ser Artur Edington 1920. godine. Po njemu, izvor Sunčeve energije mogao bi biti proces fuzije (spajanja) četiri atoma vodonika u jedan atom helijuma. S obzirom na to da je masa materije na početku procesa fuzije veća od mase na kraju, nedostajuća masa manifestovala bi se, shodno Ajnštajnovoj relaciji, kao energija Sunčevog zračenja. Po Edingtonu, konverzija svega 0,7 odsto mase Sunca u energiju dovoljna je da mu obezbedi neumanjen sjaj tokom najmanje 100 milijardi godina. Edington je prvi shvatio kakav se strašan potencijal krije u energiji fuzije i predvideo da, pod uslovom da je u pravu, ova energija može biti iskorišćena "na dobrobit čovečanstva, ali i za njegovo samoubistvo". Kada je Edvard Teler konstruisao prvu fuzionu (hidrogensku) bombu, Edingtonova upozorenja postala su sasvim realistična.

ENERGIJA SAMOUBISTVA: U prvo vreme nije bilo lako podržati Edingtonovu teoriju. Svaki atom vodonika u svom središtu ima jedan pozitivno naelektrisani proton. Da bi došlo do fuzije, potrebno je da se spoje četiri čestice istog naelektrisanja, i pored toga što tradicionalna fizika tvrdi da se čestice istog naelektrisanja međusobno odbijaju. Tek je razvoj kvantne mehanike pokazao da je ovaj proces moguć na visokim pritiscima i temperaturama (Gamov 1928. godine, Vajczeker 1938. i drugi) da bi u aprilu 1938. godine čitavu teoriju zaokružio genijalni nuklearni fizičar Hans Bete. On je matematički dokazao da se energija zvezde generiše kontrolisanom termonuklearnom fuzijom u njenom središtu na dva povezana načina: konverzijom vodonika u helijum (na zvezdama poput Sunca) i konverzijom helijuma u teže elemente (tzv. CNO ciklus) korišćenjem ugljenika kao katalizatora (na masivnijim zvezdama). Bete je prvi predvideo temperaturu Sunčevog jezgra sa greškom manjom od 20 odsto u odnosu na vrednost za koju se danas veruje da je tačna (16 miliona stepeni) i utvrdio vezu koja postoji između veličine i sjaja zvezde.

Beteov rad zahtevao je eksperimentalnu proveru. Kako uopšte proveriti hipotezu o tome šta se zbiva duboko u Suncu milionima kilometara daleko od Zemlje? Svetlosti stvorenoj u Sunčevom jezgru potrebno je oko deset miliona godina pre nego što se dočepa Sunčeve površine, odnosno pre nego što možemo da je opazimo sa Zemlje. Čak i tada ona malo govori o tome šta se zaista zbiva u nedostupnoj unutrašnjosti. Međutim, način je ipak postojao: ako je teorija o konverziji vodonika u helijum tačna, onda bi ovaj nuklearni proces morao da generiše poplavu vrlo neobičnih čestica – neutrina.

Postojanje neutrina prvi je predvideo Volfgang Pauli 1930. godine koji će 1945. godine za to dobiti Nobelovu nagradu. Eksperimentalno ih je detektovao Frederik Rajns tek 1955. godine i za taj eksperiment takođe dobio "Nobela" 1995. Neutrino je praktično neuhvatljiv: on prolazi kroz "običnu" materiju s neverovatnom lakoćom. Ako postavite čitavu Zemljinu kuglu na put jednom neutrinu, imaćete šansu manju od 1:1.000.000.000.000 da ga zaustavite. S druge strane, neutrini su vrlo brojni: dok ste pročitali prethodnu rečenicu, kroz nokat na vašem palcu prošlo je više od 100 milijardi neutrina a da to niste ni primetili. Neutrino će kroz čelik prevaliti put koji prevali svetlost kroz prazan prostor za sto godina. Međutim, bez hvatanja neutrina generisanih na Suncu nema ni ključnog dokaza da je teorija o fuzionom poreklu Sunčeve energije tačna.

Godine 1964. Rejmon Dejvis, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade, i Džon Bakol predložili su eksperiment za hvatanje solarnih neutrina pomoću podzemnog rezervoara od 100.000 galona perhloretilena (koristi se za hemijsko čišćenje odeće). Ovaj fluid sadrži hlor koji u vrlo retkim prilikama reaguje s neutrinom i proizvodi atom radioaktivnog argona. Raspad argona moguće je detektovati snopom superosetljivih kamera, kako je Dejvis to ranije već pokazao. Koliko je sâm eksperiment bio "pipav" neka ilustruje činjenica da je pred naučnicima bio zadatak da ulove svega desetak atoma argona tokom nedelju dana u prostoru veličine olimpijskog bazena.

USRED MRAKA: Dejvis je eksperiment koji će mu mnogo kasnije doneti najprestižniju svetsku nagradu izveo 1968. godine, koristeći 1500 metara duboko okno napuštenog rudnika zlata. Postojanje solarnih neutrina bilo je konačno dokazano, iako ih je bilo dva-tri puta manje nego što je teorija predviđala. Tokom 30 narednih godina, Dejvis će uhvatiti svega 2000 neutrina – bio je to pravi Sizifov posao! Kasniji ponovljeni eksperimenti i preciznija merenja samo su istakli ovu razliku, iako nijedan fizičar tokom dvadeset narednih godina nije osporio tačnost teorijskih predviđanja ili eksperimentalnih rezultata. Vremenom je ovaj paradoks formulisan kao problem "nedostajućih neutrina".

Konačnu presudu doneo je takozvani Kamiokande eksperiment, koji su 1986. godine izveli Masatoši Košiba, drugi ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za fiziku, Joji Tocuoka, Judžin Beler i Alfred Man. Upotrebili su ogroman vodeni rezervoar napravljen za izučavanje stabilnosti materije prepravljen tako da se njegova supersenzitivna oprema može upotrebiti za detekciju neutrina. Rezervoar se nalazio milju duboko unutar jednog starog rudnika cinka u Japanskim Alpima. Košiba je prvo teorijski a zatim i eksperimentalno dokazao da neutrini u interakciji s vodom oslobađaju elektrone koji se mogu detektovati sistemom fotomultiplikatora. Košiba je razvio i metod kojim se solarni neutrini mogu razlikovati od onih koji potiču sa drugih zvezda, nešto što Dejvis ranije nije mogao. I ovoga puta je broj detektovanih neutrina bio manji od očekivanih. Slične rezultate potvrdili su eksperimenti u Rusiji (Sage), Italiji (Gallex i Gno) i još jednom u Japanu (Super-Kamiokande).

Dakle, znamo li danas zašto Sunce sija ili ne? I pored nesuglasica između teorije i eksperimenta, postoje značajni pokušaji da se razlika između teorije i eksperimenta naučno objasni. Prema modelu iz 1968. godine dvojice ruskih naučnika Gribova i Pontekorva, može biti da neutrino ima suviše "nestabilnu ličnost" da bi mogao da bude uhvaćen u očekivanom broju. Oni smatraju da se u unutrašnjosti Sunca generišu neutrini koji nisu međusobno identični, već imaju tri različita stanja i mase. Putujući prema Zemlji, neutrino osciluje između stanja u kome ga je lako detektovati i jednog u kome je njegova detekcija praktično nemoguća. Ono što je izmereno u eksperimentu zapravo je trag samo onih neutrina koji su u trenutku prolaska kroz rezervoare bili u stanju koje omogućava njihovu detekciju. Otuda verovatno i potiče razlika između teorije i eksperimenta. Ovu pretpostavku verifikovao je japanski Super-Kamiokande tim na atmosferskim neutrinima proisteklim iz kosmičkog zračenja. Međutim, ni danas tačno ne znamo šta uzrokuje nestabilnu prirodu solarnih neutrina. Nekoliko velikih eksperimenata u toku je u Italiji, Kanadi, Japanu, Rusiji i SAD i neće biti nikakvo čudo ako Sunce nekom ponovo donese Nobelovu nagradu za fiziku.

Dejvis i Košiba su vest o nagradi dočekali sa urođenom skromnošću. Košiba je izjavio da je "vrlo srećan" i izvinio se novinarima što ga je vest zatekla neprikladno odevenog, dok je Dejvis, oboleo od Alchajmerove bolesti, rekao da nagradu nije očekivao ali je sa entuzijazmom pričao o svom rezervoaru duboko pod zemljom i hlebu koji je sam mesio u rudniku tokom eksperimenta. Iako u prošlosti često nije bilo saglasnosti oko dodele Nobelove nagrade od samog trenutka saopštavanja imena laureata, ove godine svi se slažu da je nagrada, iako s velikim zakašnjenjem, ipak otišla u prave ruke.

(Vreme #615)

Bliski susret s asteroidom

Iako se nova nebeska tela otkrivaju svakodnevno, retko kada se dešava da vest o tome osvane na naslovnim stranicama skoro svih dnevnih novina: asteroid 2002NT7, stena prečnika dva kilometra otkrivena početkom jula iz opservatorije u Novom Meksiku, definitivno se nalazi u komšiluku naše planete, sa dobrim šansama da nam "svrati u goste" 1. februara 2019. godine. Proračuni su preliminarni i zasad nedovoljno precizni – još je teško reći hoće li do sudara doći ili ne, ali nema sumnje da će susret biti blizak a mimoilaženje tesno. Na takozvanoj Torino skali, koja brojem od 0 (bezopasan) do 10 (totalna destrukcija) izražava potencijalnu opasnost asteroida po Zemlju, NT7 je preliminarno ocenjen jedinicom što znači da je "neophodno praćenje i pažljivo osmatranje", ali da opasnost još uvek nije neposredna. Neka vas ne zavara ovako mali rizik: NT7 je prvo nebesko telo koje je dobilo "prelaznu ocenu". Izgleda kao da nemamo sreće: objekat ovakve veličine udari u Zemlju jednom u milion godina a izgleda da je jedno okruglo "milionče" isteklo baš za našeg vakta.

ŠTA DA SE RADI: Kako kaže Beni Pejzer, stručnjak za meteorite sa univerziteta "Džon Mur" u Engleskoj, "u scenariju najgoreg mogućeg slučaja, sudar Zemlje sa NT7 verovatno ne bi doveo do istrebljenja ljudskog roda, ali bi čovečanstvo bilo vraćeno u uslove kamenog doba sa radikalno degradiranim ekonomskim i socijalnim uslovima", Pejzer je prilično siguran da će uporedna merenja koja se upravo obavljaju u preko 200 svetskih opservatorija u narednom periodu anulirati mogućnost sudara sa NT7, ali je još sigurniji da će se kad-tad neko nebesko telo zaista naći na kolizionom kursu: "To vam je sigurno kao ‘amin’ u crkvi!" S njim se slaže i Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: "Za nekoliko nedelja ili meseci pokazaće se da ono što nam sada izgleda kao sudar predstavlja mali ali dovoljan promašaj." Naime, asteroid NT7 dovoljno je velik da se njegovo kretanje može predvideti sa vrlo visokom tačnošću mnogo godina unapred, što znači da će, bude li sudara, naučnici vrlo brzo izaći s preciznim mestom i vremenom udesa. "To nam može dati dovoljno vremena da upoznamo asteroid, utvrdimo od čega se sastoji, da proverimo da li je u pitanju čelična gromada ili labavi konglomerat stenja i leda, da postavimo na njega radio-far kako bismo precizno merili njegovu putanju i, na kraju, da preduzmemo konkretnu akciju i skrenemo asteroid sa putanje", kaže Bejli. Treba imati u vidu i da Međunarodna astronomska unija, jedina ovlašćena da daje zvanične prognoze i kalkulacije rizika, još nije objavila svoj stav.

Naravno, ljudi su prepuni ideja o tome kako sprečiti katastrofu ispostavi li se da je NT7 baš na našem kursu. Da bi se sudar izbegao, dovoljno je promeniti kurs ili brzinu asterioda za vrlo malu veličinu. Ove male razlike multipliciraju se tokom svake orbite oko sunca, a NT7 ih ponavlja na svake dve godine. Akumulacija malih odstupanja na vremenskoj skali od 17 godina verovatno bi "siguran pogodak" pretvorila u "pogodak zamalo". A da bi se malo promenio kurs asteroida, na raspolaganju nam je nuklearna tehnika, raketni motori dosad neviđene snage, solarna jedra koja bi zakačena za asteroid pod dejstvom sunčevog vetra odvukla stenu daleko od Zemlje i ko-zna-šta-još. Tako Boris Kartogin, direktor ruskog Energomaša, predlaže korišćenje laserskih topova postavljenih u Zemljinoj orbiti. Mali je problem što laseri takve snage danas ne postoje, ali bi ih, kako Kartogin smatra, bilo moguće napraviti baš u njegovoj firmi i lansirati do 2019. godine. Po drugim procenama, čovečanstvu će biti potrebno bar trideset godina da razvije efikasne tehnike promene kursa asteroida velikih poput NT7, što je vremenski period koji nemamo na raspolaganju bude li se sa NT7 ostvario "najgori mogući scenario".

I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se svako oseća "komotno". Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje se retko kad seku, sustižu ili prestižu. Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine. Najveći asteroid, Ceres, sa svojih 300 kilometara, četrdeset puta je manji od Zemlje. Sunčev sistem je, dakle, prazan ali je broj "kamenčića" u njemu ipak dovoljno velik da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije.

Lepota nebeske mehanike krije se u njenoj jednostavnosti. Od svih prirodnih sila na kretanje nebeskih tela utiče samo jedna, gravitaciona sila, koju je Isak Njutn, inspirisan padom jabuke sa drveta (tako bar legenda kaže), precizno definisao svojim zakonom gravitacije. Ovaj zakon je vrlo jednostavan, ne treba vam fakultet da biste ga shvatili niti jak kompjuter da biste se njime "poigrali". Zamislite skup nebeskih tela u kome se svaka dva privlače precizno definisanom silom, izaberite početne položaje i brzine, unesite sve to u kućni kompjuter i pustite da tehnika odradi svoje (to se zove "simulacija") – ako je vaš program dovoljno precizanmoći ćete s velikom preciznošću da pogodite položaje i brzine svih tela, kako u prošlosti tako i u budućnosti.

ISTORIJA KATAKLIZMI: Upravo to je uradio australijski inženjer Majkl Pejn, koji je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazivali ljudske žrtve i klimatske promene. Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.

Mogu li se na Zemlji naći dokazi kataklizmi koje predviđaju proračuni poput Pejnovog? Verovatno – da, iako nauka o tome nema jedinstven stav. Najbliža realnosti (iako još osporavana) jeste pretpostavka da je pad meteorita veličine Menhetna na sever poluostrva Jukatan izazvao istrebljenje dinosaurusa pre oko 65 miliona godina. Snaga udara iznosila je oko deset miliona megatona TNT-a. Kolizija je u atmosferu izbacila ogromne količine dima i prašine a Zemlju je prekrila tama narednih šest meseci. U nedostatku svetla, u atmosferi punoj sumpora, biljke su prestale da vrše fotosintezu tako da je došlo do brzog izumiranja životinjskih vrsta duž prirodnog lanca ishrane. Tokom nekoliko narednih stoleća zavladalo je ledeno doba. Nalazi fosila potvrđuju da je nekih 75 odsto živih bića nestalo u kratkom geološkom periodu od svega par hiljada godina. Ovako raščišćena pozornica bila je spremna za eksploziju nove životinjske vrste, sisara, čija će jedna podvrsta razviti superiornu inteligenciju bez koje danas ne bismo imali Džerija Springera, "Grand šou" i koncerte na Marakani.

Svi ostali dosad zabeleženi "kosmički incidenti" predstavljaju samo manje ogrebotine na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina. Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udara iz kosmosa. U novije istorijsko vreme bilo je više bliskih susreta s opasnim stenjem iz svemira. Najimpresivniji je udarac tzv. "tunguskog meteorita", koji je 1908. godine pao na nenaseljeni deo Sibira uništivši oko 2000 kvadratnih kilometara šume i skoro svu zatečenu divljač. Meteorit je eksplodirao u vazduhu, tako da njegov krater nije ni nađen. Nešto kasnije, 1937. godine, asteroid Hermes prečnika jedan kilometar protutnjao je pored Zemlje na rastojanju od "smešnih" milion kilometara.

ŠTA ČEKA BRUS VILIS: Međutim, prošlo je dosta vremena pre nego što je čovečanstvo počelo da ozbiljnije razmatra mogućnost narednog katastrofalnog "saobraćajnog udesa" u kosmosu. Interes bi se javio možda i ranije da kojekakvi šarlatani na čelu sa Imanuelom Velikovskim, autorom Svetova u sudaru, nisu čitav problem sveli na prazne špekulacije i bolesno smele fantazije. Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi sudarila s Jupiterom i napravila vrtlog dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju i da je njihova destruktivna energija dovoljno velika da konzumira ceo ljudski rod. Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje po tome koliko je opasno po našu planetu. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra i izolovala oko 440 stena čije se putanje opasno ukrštaju s našom. I druge razvijene zemlje odvojile su znatna sredstva za formiranje službi za osmatranje ovih potencijalnih ubica iz svemira. Snimljeni su i epohalno glupi filmovi (Deep Impact, Armagedon), koji nam umirujuće poručuju da će nas Brus Vilis već nekako izbaviti kad za to kucne čas.

Od tada smo imali bar dve incidentne situacije, a Brus Vilis nije preduzeo ama baš ništa. U decembru 1994. godine asteroid XL1 primakao se Zemlji na oko 100.000 km (ilustracije radi, Mesec je skoro četiri puta dalji). Jednako opasno bilo je i 14. juna ove godine kada je, potpuno neopaženo, asteroid 2002MN veličine fudbalskog igrališta "fijuknuo" pored Zemlje brzinom od oko 36.000 km/h, promašivši nas za manje od 120.000 km. Interesantno je da je opasan "leteći objekat" primećen tek tri dana nakon incidenta pošto nam je doleteo iz pravca Sunca tako da ga je bilo nemoguće spaziti na vreme. Da je udario gde ne treba, proizveo bi efekat ravan eksploziji nuklearnog projektila hiljadu puta jačeg od onog bačenog na Hirošimu. Postoji, doduše, relativno mala šansa (1:100.000) da će se naredni randevu sa ovom stenom 2062. godine završiti "vatrometom".

Zasad nema mesta panici, iako je osećanje da vam brzinom od desetak kilometara u sekundi u susret hrli gromada čija se veličina meri kilometrima – prilično neprijatan. Malobrojni pojedinci koji su neprekidno upozoravali na takvu opasnost sada su dobili svojih pet minuta. Tako, recimo, britanski poslanik Lembik uporno ponavlja: "Govorio sam vam da je ovo samo pitanje trenutka. Ako nas nesreća ovom prilikom i mimoiđe, nešto zaista veliko udariće nas pre ili kasnije." Većina se ipak poziva na račun verovatnoće: obrni-okreni, šanse da kroz sedamnaest godina dođe do udesa i dalje su male. Međutim, ovaj račun ume i da zavara – kolika je, recimo, pre sedamnaest godina bila verovatnoća da Jugoslavija zarati sa celim svetom? Vrlo mala, pa se ipak desilo. Na ovim prostorima, dakle, ništa nije nemoguće. Ako želite prognozu autora ovog teksta: asteroid će nas mimoići, a ako tako ne bude – udariće baš na nas.

Šta čeka taj Brus Vilis?

Nervozni generali

Svake godine u Zemljinu atmosferu uleti oko 30 meteorita većih od jednog metra. Ovakvi meteoriti često eksplodiraju u vazduhu oslobađajući energiju uporedivu s energijom manje nuklearne eksplozije. Naučnici i vojni eksperti pokušavaju da utvrde šta bi se moglo desiti ukoliko do ovakve eksplozije dođe u regionima koji su na ivici ratnog konflikta. Generala Sajmona Vordena iz američke Svemirske komande naročito brine aktuelna indijsko-pakistanska situacija, s obzirom na to da obe zemlje imaju nuklearno oružje i ne odriču se prava da ga upotrebe: "Jedna eksplozija meteorita iznad glave nekog napetog generala s prstom na obaraču mogla bi lako da bude inicijalna kapisla za nuklearni rat. Ni Indijci ni Pakistanci nemaju dovoljno kvalitetne senzore pomoću kojih bi jasno razlikovali prirodne eksplozije meteorita od eksplozija izazvanih vojnim projektilima. Zato je neophodno hitno osnivanje međunarodnog centra za praćenje ovakvih atmosferskih pojava kako bi se isključila svaka mogućnost nehotičnog nuklearnog sukoba."

16. mart 2880.

Još jedan asteroid predstavlja realnu pretnju po naš kosmički dom: asteroid 1950DA, prečnika jedan kilometar, ocenjen je dvojkom na Torino skali, što znači da su mu šanse za sudar sa Zemljom negde oko 1:300. Bude li do sudara došlo, ovaj asteroid proizvešće eksploziju snage 45.000 megatona TNT-a. Na mestu udara ostaviće krater prečnika 20 kilometara, dok će zona totalne destrukcije biti šira od 300 kilometara. Bude li asteroid pao negde u okean, proizvešće cunami-talas visok 25 metara koji će poplaviti priobalje svih svetskih kontinenata stotinama kilometara u dubinu. Ipak, o tome neka brinu neke druge generacije: bliski susret odigraće se, prema sadašnjim proračunima, 16. marta 2880, neki dan pre ili kasnije...

Nemezis

Istrebljenje dinosaurusa pre 65 miliona godina nije jedini događaj koji se direktno povezuje sa udarom meteorita. Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se svakih 25 miliona godina i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost. Svakako, najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, tamne, dosad neotkrivene planete na dalekoj periferiji Sunčevog sistema koja povremeno zaluta unutar tzv. Ortovog oblaka, staništa stotina hiljada kometa. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neka od kometa "iskoči iz svog ležišta" i zaputi se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, pravo ka Zemlji.

Razmere opasnosti

Šteta koju pad meteorita na Zemlju može da izazove radikalno zavisi od njegove veličine

<1 m Nema štete. Ovo su, zapravo, "zvezde padalice". Većina sagori na oko 70 km visine. Poželite nešto!

1 m: Manja šteta. Sa Zemlje se jasno vidi vatrena lopta koja se lagano gasi kako meteorit usporava i gubi visinu. Na mestu udara ostaje manji krater. Udarac ima dovoljnu snagu da ubije čoveka, probije krov kuće ili demolira automobil.

100 m: Znatna šteta. Sa Zemlje se vidi vatrena lopta mnogo sjajnija od Sunca. Veliki požari na mestu udara, lokalna ekonomska katastrofa, moguće istrebljenje osetljivijih životinjskih vrsta, manje promene u globalnoj klimi.

1 km: Velika pretnja čitavoj civilizaciji. Spontani požari i masovna stradanja u čitavoj zoni udara. Krater je dovoljno velik da pokrije čitav jedan grad. Cunamiji duž svih obala okeana. Nagle klimatske promene. Izostanak kompletne poljoprivredne proizvodnje na obe hemisfere u narednih godinu dana. Socijalna eksplozija. Moguća anarhija u svetskim razmerama.

10 km: Katastrofa epskih proporcija. Neposredni efekti udara osećaju se decenijama. Istrebljenje najvećeg dela živih bića. Ogromne klimatske promene. Globalno zamračenje planete. Perspektiva čovečanstva krajnje neizvesna.

100 km: Brzi kraj čovečanstva i svih viših životnih formi.

(Vreme #604)