Enigma "Bizmark"

"Holivud je sinonim za ludilo. Dok radiš na filmu, nemaš vremena za bilo šta a ja volim da se bavim i drugim stvarima u životu", kaže Džejms Kameron, režiser koga pamtimo prvenstveno po filmovima Terminator (1984), Aliens (1986), Terminator 2: Judgment Day (1991) i Titanic (1997). "Posle svakog filma bežao sam na pučinu da ronim i tako se vraćao u normalu. Ako bih dobio šansu da proživim svoj život iz početka, verovatno bih se bavio isključivo okeanografijom." Ljubav prema moru i podvodnom svetu ne samo da je pomogla Kameronu da snimi neke od boljih filmova u svojoj režiserskoj karijeri (uz famozni Titanic tu je i Abyss iz 1989. godine) nego je vremenom prerasla u pravu opsednutost velikim brodovima i još većim pomorskim katastrofama. "Mene je holivudski uspeh oslobodio", kaže Kameron, "sada konačno imam priliku da se bavim nečim što je za mene istinska fantazija." Kameron ne samo da je snimio igrani film po motivima tragične sudbine Titanika (ova patetična limunada oborila je sve dotadašnje filmske rekorde, od troškova snimanja do ukupnog prihoda i gledanosti), već je 2001. godine, koristeći specijalne robotizovane, daljinski kontrolisane kamere koje je konstruisao njegov brat Majk, snimio trodimenzionalni podvodni dokumentarac o Titanku (Ghosts of the Abyss) koji će biti prikazan u aprilu naredne godine. Ovaj film je za Kamerona bionovo iskustvo i prilika da se u isto vreme posveti poslu, umetnosti i zadovoljstvu. Kada mu je TV kanal Discovery ponudio budžet od četiri miliona dolara za sličan film o "Bizmarku", najvećem ratnom brodu Hitlerove Nemačke, Kameron nije oklevao. Tako je nastao dokumentarac Expedition Bismarck koji je Discovery premijerno prikazao 8. decembra ove godine (videli su ga i mnogi Jugosloveni koji uživaju u blagodetima kablovske televizije).

Dokumentarac istražuje lanac događaja koji su doveli do jedne od najvećih pomorskih bitaka u istoriji i potapanja "Bizmarka" 27. maja 1941. godine. Po svojim epskim razmerama, jedino Titanik ima priču uporedivu sa Bizmarkovom. Početkom drugog svetskog rata "Bizmark" je zbog svoje veličine i snage predstavljao pravu noćnu moru za Vinstona Čerčila. Izgledalo je da je "Bizmark" nezaustavljiv i da mu se niko ne sme suprotstaviti: ponos britanske kraljevske mornarice, The Hood, tek nešto manji od "Bizmarka", otpremljen je na dno jednim jedinim projektilom.

Ispostavilo se da je "Bizmark" nepotopiv taman koliko i Titanik. Danas "Bizmark" leži na dnu Atlantika, oko hiljadu kilometara zapadno od Bresta u Francuskoj, na dubini od oko pet kilometara. Kameronov film je vešta komvinacija bogate arhivske građe, kristalno čistih snimaka sa dna okeana, vrhunske animacije i komentara dva nemačka mornara koji su preživeli poslednju "Bizmarkovu" bitku. Ovu režisersku tehniku Kameron naziva Reality Camera: najvažnije je da gledalac, dok prati sablasne snimke olupine na čijem se pramcu još jasno vidi ogroman kukasti krst, ima osećanje da se zaista nalazi na mestu snimanja.

Dokumentarac uz to pokušava da odgovori i na jednu staru enigmu o kojoj je napisano desetak knjiga: da li je "Bizmark" potonuo usled oštećenja koja su mu naneli britanski brodovi ili zato što su ga Nemci, suočeni s neminovnim porazom i zarobljavanjem, namerno potopili. Sumnju su podgrejale brojne ekspedicije koje su posetile olupinu pre Kamerona utvrdivši da je obim "Bizmarkovih" oštećenja manji nego što se ranije verovalo i da se olupina nalazi u relativno dobrom stanju ("Bizmarkovo" mesto potonuća prvi je identifikovao Robert Balard, 1989. godine). Kameron se priklanja onima koji smatraju da je i pored serije pogodaka "Bizmark" i dalje mogao da plovi, ali da je namerno razoren iznutra kako ne bi bio izložen ponižavajućem odvlačenju u britanske luke. Specijalne kamere u titanijumskom oklopu, dovoljnom jakom da izdrži pritisak 500 puta veći od atmosferskog, otkrile su da "Bizmark" leži na morskom dnu u uspravnom položaju, kao da plovi kroz večnost, sa topovskim cevima koje su zadržale svoj položaj iz poslednje bitke, sa mnoštvom detalja očuvanim u ledenoj vodi. Kameronu za pravo daje i penzionisani američki pomorski oficir Fred Meklaren: "Svaki veliki ratni brod pripremljen je za ovakvu eventualnost: bolje je da potone sam nego da padne u neprijateljske šake." Najglasniji protivnici ove teorije su, naravno, Britanci.

ISPLOVLJAVANJE: Izgradnja "Bizmarka" počela je 1. jula 1936. u Hamburgu a porinut je 14. februara 1939. godine. Krstila ga je Dorotea fon Levenfeld imenom svog dede, velikog nemačkog državnika Ota fon Bizmarka ("gvozdeni kancelar"). Vatreni prigodni govor održao je Hitler lično. "Bizmark" je u operativnu upotrebu nemačke mornarice ušao 24. avgusta 1940. godine kada je svečano podignuta ratna zastava. Sa svojih 50.900 tona i 226 metara (dvaput teži i jedva nešto kraći od Titanika), sa 12 parogeneratora, tri turbine i 138.000 konjskih snaga, "Bizmark" je ušao u legendu pre nego što je i zaplovio: bio je to najveći, najbolje naoružan, najčvršće oklopljen i najopasniji ratni brod svog vremena.

Povedeni početnim ratnim uspesima na otvorenom moru (preko 20 potopljenih i zarobljenih brodova), nemački admirali su u proleće 1941. godine pokrenuli operaciju Rheinübung (Vežba na Rajni) sa namerom da potpuno prekinu rute britanskih konvoja u severnom Atlantiku. Za izvođenje ovog zadatka formirana je posebna borbena grupa od četiri velika broda: "Bizmark", Tirpitz, Scharnhorst i Gneisenau. U to vreme britanski konvoji počeli su da dobijaju mnogo jaču pratnju ratnih brodova tako da je njihovo presretanje bivalo sve teže i opasnije. Namera Nemaca bila je da "Bizmark", kao najveći ratni brod tog vremena, eliminiše i razjuri savezničke razarače i krstarce, dok u isto vreme ostali nemački brodovi rutinski potapaju nezaštićene teretnjake. Međutim, plan je na samom početku zapao u teškoće pošto grupu nije bilo moguće kompletirati, što zbog neiskusne ili nekompletne posade, što zbog hitnih popravki brodova nakon britanskih napada iz vazduha. Na kraju je pomorska komanda angažovala svega dva raspoloživa broda: "Bizmark" i "Prinz Eugen" sa kapetanima Ernstom Lindemanom i Helmutom Brinkmanom i admiralom Ginterom Litjensom na čelu.

Ova dva broda isplovila su iz Gotenhafena (danas Gdinja u Poljskoj) 18. maja 1941. godine. Tek sutradan će admiral Litjens obavestiti posadu o prirodi njihove misije u severnom Atlantiku. Brojni ribarski brodovi primetili su kretanje "Bizmarka" dok se on 20. maja nalazio u Kategatu, delu mora između Danske i Švedske. Nije prošlo mnogo vremena a Britanci su, preko svog vojnog atašea u Stokholmu, već imali informaciju da se dva velika nemačka broda, praćena grupom razarača kreću ka Atlantiku. Britanci su tačnu lokaciju "Bizmarka" imali već 21. maja kada ga je jedan Spitfajer britanske obalske komande spazio u vodama zapadno od Bergena (Norveška). Ispostaviće se da je ovo rano otkrivanje nemačke flote praktično odredilo dalju sudbinu "Bizmarka". Da se nemačka komanda opredelila za isplovljavanje kroz Kilski kanal umesto kroz Skagerak i Kategat, "Bizmark" bi se dočepao otvorenog mora praktično neopažen.

BOJ I: Britanci nisu gubili vreme i na brzinu su sakupili flotu koju je predvodio viceadmiral Lanselot Holand sa zadatkom da prati kretanje nemačkih brodova. U floti su se našli krstarica Hood sa degažmanom od 48.400 tona, ponos britanske mornarice i pre "Bizmarka" više od 20 godina najveći vojni brod na svetu, "Prince of Wales" od 44.400 tona i šest manjih brodova. Nakon više čarki, do žestokog sukoba došlo je u vodama između Islanda i Grenlanda 24. maja izjutra. U međusobnom manevrisanju i razmeni vatre Nemci su bili precizniji: jedan projektil ispaljen sa "Bizmarka" sa rastojanja od oko 16 kilometara pogodio je Hood pravo u skladište municije i izazvao strahovitu eksploziju od koje se brod bukvalno raspolutio i potonuo za samo tri minuta. Od 1418 članova posade preživela su samo trojica. "Prince of Wales" je takođe teško stradao, pogođen je četiri puta sa "Bizmarka" i još tri puta sa "Prinz Eugena", od pogotka u komandni most izgubio je skoro ceo komandni kadar i dosta mornara, ali je uspeo da pobegne sakrivši se iza dimne zavese.

Na nemačkoj strani, "Prinz Eugen" je prošao takoreći bez ogrebotine, ali je "Bizmark" zato pogođen tri puta u levi bok. Dva projektila su eksplodirala u koritu broda, nakon čega je u brod ušlo oko 2000 tona vode blokirajući preko 1000 tona goriva, dok je treće zrno samo proletelo kroz trup ostavljajući u njemu rupu prečnika jedan i po metar. Brod se nagnuo napred i na levu stranu usled čega su vrhovi propelera bili stalno izvan vode. I pored toga, "Bizmark" je sačuvao manevarske sposobnosti, dovoljno veliku brzinu i vatreni potencijal. Admiral Litjens tada pravi verovatno ključnu grešku: umesto da se upusti u poteru i dokusuri "Prince of Walesa" a zatim se vrati na opravku u Trondhajm ili Bergen, Litjens odlučuje da okrene "Bizmarka" ka mnogo udaljenijem Brestu u okupiranoj Francuskoj, verovatno smatrajući da će otuda moći mnogo brže da se vrati u borbu na Atlantiku čim neophodne opravke budu završene.

S obzirom na to da je "Prinz Eugen" ostao netaknut, Litjens je odlučio da ga odvoji od "Bizmarka" i pošalje u lov na neprijateljske konvoje po samostalnoj proceni. Istovremeno, britanski brodovi "Suffolk" i "Norfolk" nastavili su da drže "Bizmarka" u sendviču, prateći njegovo kretanje sa bezbedne razdaljine. Na samom "Bizmarku" situacija sa gorivom bivala je sve teža, brod je morao da uspori kako bi štedeo gorivo i uopšte sačuvao šanse da se dočepa francuske obale. Ovo je omogućilo Britancima da se konsoliduju i okupe raštrkane brodove za kontraudar na "Bizmarka". Poteri se priključio i nosač Victorious sa devet torpednih aviona Swordfish. I pored toga što su ovi avioni bili prilično zastareli, jedan od bačenih torpeda pogodio je "Bizmarka" u desni bok i naneo mu prve ljudske žrtve. "Bizmark" je morao dodatno da uspori radi nužnih popravki, što je omogućilo britanskim snagama da smanje rastojanje i češće uznemiravaju Nemce povremenim artiljerijskim plotunima. Međutim, ni Britanci nisu mogli da plove maksimalnom brzinom, s obzirom na to da su u strahu od nemačkih podmornica neprekidno plovili u cik-cak liniji. "Bizmark" je zgodno iskoristio ovu okolnost i pod okriljem noći uspeo da izmakne goniteljima 25. maja pred zoru.

Borbeni moral nemačkih mornara bio je toga jutra na najvišem nivou. U euforičnoj atmosferi posada je kapetanu Litjensu poželela srećan rođendan preko brodskog razglasa. Čestitka je došla i od Litjensovog pretpostavljenog, admirala Redera, ali i od Hitlera lično. Ponet emocijama, Litjens je sakupio posadu i održao egzaltiran govor: "Vojnici ‘Bizmarka’! Vi ste već stekli veliku slavu. Potapanje bojnog broda Hood ima za nas ne samo ratni već i moralni značaj jer je Hood bio ponos Britanije. Neprijatelj će sada pokušati da okupi svoje snage i nametne nam odsudnu bitku. Pucaćemo sve dok se topovske cevi ne usijaju, sve dok i poslednje zrno ne ispalimo. Nemačka nacija je uz nas. Naš bojni poklič od sada je pobeda ili smrt!"

BOJ II: Vizuelni kontakt sa "Bizmarkom" Britanci su uspostavili tek sutradan uveče, sa lake krstarice Sheffield. Čim je položaj protivnika identifikovan, u strahu da im se neprijatelj ponovo izgubi u mraku, Britanci su rešili da upotrebe sve snage za odlučujući napad, koristeći i nosač torpednih aviona Arc Royal. Završni udarac počeo je 26. maja u 20:47 i "Bizmark" je ubrzo dva puta pogođen torpedima bačenim upravo sa aviona Arc Royala. Prvi pogodak naneo je zanemarljivu štetu, ali je drugi pogodio krmu i potpuno onesposobio kormilo. Šteta je bila toliko ozbiljna da je Litjens u 21:40 poslao telegram svojoj komandi: "Brod više ne može da manevriše. Borićemo se do poslednjeg daha. Živeo Firer!" Pred ponoć, kada je već postalo jasno da je "Bizmark" u potpunom okruženju, admiral Litjens šalje još jednu depešu svojoj komandi i kancelaru lično: "Vođi nemačkog rajha, Adolfu Hitleru: Borićemo se do poslednjeg čoveka, s verom u našeg Firera i s nepoljuljanim uverenjem u konačnu nemačku pobedu."

Tokom čitave noći britanski brodovi su u talasima napadali "Bizmarka". Mnogo plotuna ispaljeno je nasumice sa obe strane jer su atmosferski uslovi bili loši a more nemirno. Teško oštećen, "Bizmark" više nije mogao da izmakne svojim goniteljima čiji se broj stalno uvećavao, ali je i dalje pružao otpor odbijajući da istakne belu zastavu. Litjens je bio svestan da je pitanje sata kada će se najteži britanski brodovi uključiti u bitku i time prelomiti njen ishod. Sutradan 27. maja u 8:30 pristigao je i bojni brod "King George", brod od 44.400 tona, a pratili su ga "Rodney" (41.000 tona), "Norfolk" (13.400 tona), "Dorsetshire" (13.400 tona) i mnogo pratećih brodova. Bilo je jasno da je "Bizmark" u potpuno beznadežnoj situaciji, usamljen protiv dva bojna broda i dve teške krstarice.

KRAJ: U narednih sat vremena svi topovi "Bizmarka" bili su onesposobljeni artiljerijskim pogocima i brod je počeo da liči na glinenog goluba u koga se besomučno puca iz svih kalibara i sa svih strana. Izgleda da je u tim trenucima kapetan Lindeman izdao naređenje da se brod onesposobi i napusti, iako za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi. Poslednji udarci već potpuno demoliranom "Bizmarku" zadati su sa malog rastojanja od par kilometara sa kojeg je bilo praktično nemoguće promašiti, bilo topovima bilo torpedima. Brod se nagnuo toliko da je voda preplavila palube, strukturna oštećenja bila su vidljiva iz velike daljine, mesta pogodaka ličila su na prave kasapnice a mnogi mornari potražili su spas skakanjem u more. Za manje od sat vremena ka "Bizmarku" je ispaljeno oko 3000 artiljerijskih projektila, od kojih je bar nekoliko stotina pogodilo cilj, naročito u poslednjoj fazi kada je brod ostao nepokretan i bez odbrane. Po količini pogodaka koje je "Bizmark" izdržao pre nego što je 27. maja u 10:39 otišao zauvek na dno, on nema takmaca u celokupnoj pomorskoj istoriji. Tek nešto manji britanski Hood potonuo je za tri minuta, dok se "Bizmark" opirao satima i na kraju potonuo sa borbenom zastavom koja je još prkosno lepršala na glavnoj katarki.

Udes "Bizmarka" preživelo je oko 800 mornara, dok su ostali odvučeni na morsko dno zajedno sa brodskim trupom. Britanci nisu želeli da rizikuju napad nemačkih podmornica dužim boravkom na mestu okršaja i na brzinu su pokupili samo manji broj ljudi iz vode. Od ukupno 2200 mornara i oficira samo njih 115 ostalo je u životu. Prosečna starost posade iznosila je svega 20 godina.

Nemačka ratna mašina potapanjem "Bizmarka" pretrpela je najveći pojedinačni gubitak tokom Drugog svetskog rata. Iako je Hitlerova mornarica i nakon toga predstavlja respektabilnu snagu, ona više nije bila u stanju da ozbiljnije ugrozi savezničke rute za snabdevanje. Poučeni sudbinom "Bizmarka", Nemci su ubrzo odustali od korišćenja velikih, teških brodova za presretanje savezničkih konvoja prebacujući ovaj zadatak na manje značajne, pokretljivije brodove. Krajem 1941. godine i ovo je postalo veoma rizično, tako da su na Atlantiku preostale da se bore još samo nemačke podmornice, u početku sa znatnim uspehom, ali sa sve većim gubicima kako je vreme odmicalo. Do maja 1943. godine Nemci su ostali bez 41 plovila i od tog gubitka više se nikad nisu oporavili.

"Bizmark" je bio jedan od poslednjih klasičnih bojnih brodova naoružanih topovima i torpedima. Za razliku od svog broda blizanca Tirpitza i japanskog Yamatoa, koji su uništeni pre nego što su uopšte ušli u bitku, "Bizmark" je ostao upamćen po hrabrom, istrajnom otporu nemerljivo jačem protivniku. Vreme posle "Bizmarka" pokazalo je da su nosači aviona mnogo ubojitije ratno sredstvo koje obezbeđuje stratešku premoć ne samo na vodi već i u vazduhu. Iako je era velikih pomorskih bitaka odavno završena, legenda o "Bizmarku" i njegovim požrtvovanim mornarima i dalje živi.

Današnja Nemačka ne gleda na česte ekspedicije i posete "Bizmarku" sa previše odobravanja. U njegovoj olupini još se nalaze posmrtni ostaci više stotina nemačkih mornara koji su, iako indoktrinirani i fanatizovani, ipak časno služili svojoj otadžbini. Prema međunarodnim zakonima, olupina "Bizmarka" u internacionalnim vodama i dalje se nalazi u vlasništvu zemlje porekla i ima status vojničkog groblja koje se ne sme skrnaviti. Mesto na kome počivaju ostaci "Bizmarka" i njegovih mornara za Nemce je, pre svega, mesto dubokog pijeteta i razmišljanja o počinjenim istorijskim greškama. Za Kamerona i Discovery ovo je tek zgodna tema za još jednu visokobudžetnu TV emisiju koja se u udarnom večernjem terminu gleda uz ćaskanje, čips i pivo.

(Vreme #624)

Detaljni pretres Iraka

Inspektorska misija Organizacije ujedinjenih nacija pod nazivom UNMOVIC ima samo jedan zadatak: da za 60 dana utvrdi da li Irak i dalje poseduje bilo kakvo naoružanje za masovno uništenje. Da ga je nekad bilo – nema sumnje, s obzirom na to da su buntovni Kurdi na severu zemlje bar jednom masovno pomoreni bojnim otrovima. Sve do 1991. godine Irak je, prema američkim saznanjima, godišnje proizvodio oko 25.000 litara botulina, najotrovnije poznate hemijske supstance i oko 12.000 litara suspenzije antraksa, što je dovoljno da se čitava planeta ubije nekoliko puta. U jednoj deklaraciji iz 1991. godine Iračani su teška srca priznali da imaju 10.000 patrona nervnog gasa, 1000 tona raznih bojnih otrova na zalihama i 52 projektila skad s 30 hemijskih bojevih glava, ali su porekli da su snabdeveni biološkim i nuklearnim oružjem (prve inspekcije iz 1992. godine pronašle su deset puta veću količinu od deklarisane). Da li ovog oružja još uvek ima ostaje da se vidi, iako Sadam svečano tvrdi da je "čist". Prema rezoluciji UN-a, Irak je dužan da se do 8. decembra još jednom pismeno izjasni o svojim kapitalnim vojnim resursima. Bude li, kako se očekuje, iračka strana potvrdila da ne poseduje zabranjeno oružje, na zemljama koje tvrde suprotno biće odgovornost da proizvedu opipljive dokaze. Amerikanci su u više navrata tvrdili da se u nekoliko poslednjih godina iračka strana ubrzano naoružava svim vrstama oružja, kako konvencionalnog tako i onog za masovno uništenje.

Istinu će na terenu pokušati da utvrde dve tesno koordinisane ekipe od ukupno 250 članova (još 50 ljudi nalazi se na intenzivnoj obuci). Prva ekipa, sastavljena od stručnjaka Međunarodne agencije za atomsku energiju sa sedištem u Beču (IAEA), pokušaće da utvrdi ima li Irak vojni nuklearni program radi stvaranja atomske bombe. Drugu ekipu predvodiće glavni inspektor misije UN-a, sedamdesetčetvorogodišnji švedski advokat Hans Bliks i ona će biti ekskluzivno posvećena potrazi za hemijskim i biološkim oružjem. Obe ekipe pokušaće da utvrde ima li Irak u svom arsenalu tehnička sredsta kojima bi neku od zemalja u regionu mogao da napadne hemijskim, biološkim ili nukleranim oružjem. Pravi rad misija treba da započne 27. novembra, a do tada će se prethodnica baviti trivijalnijim zadacima – transportom opreme i raščišćavanjem ptičijeg izmeta kojim je zatrpano sedište prethodne misije UN-a.

POPRAVNI ISPIT: Bliks je u svojim prvim istupima bio vrlo tvrd, povremeno i tvrđi od američkih zvaničnika. Razlog možda leži u tome što je Bliks progutao mnogo gorkih pilula nakon što su slične misije iz protekle decenije (UNSCOM), u vreme kada je Bliks vodio IAEA, završene bez opipljivih rezultata. Amerikanci su ga optužili da je vodio "agenciju bez zuba", da su Iračani godinama pravili budalu od njega i da mu je trebalo tri godine da napravi izveštaj o južnoafričkom nuklearnom programu, čak i uz punu kooperativnost Južnoafrikanaca. Bliks sada tvrdi da je "naučio svoju lekciju" i da je ova situacija sasvim drugačija. I pored toga što iračka strana zasad deluje kooperativno, Bliks ne propušta da upozori Iračane da iza UNMOVIC-a stoji jednoglasni Savet bezbednosti, da je njega odabrao lično generalni sekretar Kofi Anan i da će Irak snositi ozbiljne posledice ako ponovo krene da zamajava njegove ljude: "Budu li pokušali da nam ukradu makar pola sata vremena, smatraćemo ovo kardinalnom opstrukcijom. Za pola sata nije moguće sakriti top ili veliku mašinu, ali je moguće uništiti tragove bioloških opita ili hemijske reagense". Novinari već špekulišu da se lako može desiti da jedna brava bez ključa ili ispumpana guma budu dovoljan razlog za povlačenje inspekcije i neminovan rat.

Istovremeno, Bliks tvrdi da nova misija UN-a u Iraku neće ponoviti greške svojih prethodnica koje su u Iraku boravile između 1992. i 1998. godine kada je bilo očigledno da se među inspektorima nalazi i mnogo agenata koji su špijunirali za račun Amerike (ovo je implicitno potvrdio i generalni sekretar UN-a Kofi Anan u izveštaju iz 1999. godine žaleći se na "kauboje iz UNSCOM-a"). Prethodne inspektorske misije bile su sastavljene uglavnom od ljudi iz Amerike, Kanade, Zapadne Evrope i Australije. Ovoga puta personal čine stručnjaci iz 49 zemalja, tu je čak i šest Jordanaca i jedan Marokanac, a svi agenti CIA-e, MI-5 i ostalih sličnih organizacija moraće da ostanu kod kuće. Za četiri godine koliko su inspektori UN-a odsustvovali iz Iraka, tehnika je toliko napredovala da Bliks s oduševljenjem može da izjavi kako "sada možemo da detektujemo i najsitnije stvari. Iračanima će biti veoma teško da varaju ili zamajavaju inspektore nebitnim stvarima igrajući se s nama mačke i miša".

Ovoga puta ništa nije izuzeto od moguće kontrole. Na spisku lokacija nalaze se sve Sadamove rezidencije i predsedničke palate, od kojih su mnoge pravi mali gradovi veći od 50 kvadratnih kilometara, sa preko hiljadu pripadajućih zgrada od kojih su neke velike kao fudbalski stadioni. Jedini Bliksov problem je neiskustvo ekipe – mnogi inspektori naći će se prvi put u Iraku, ne poznaju dovoljno njegovu istoriju, socijalnu i etničku strukturu, lokalni milje, običaje, jezik i kulturu. Pri tom se smatra da je Sadam velemajstor za sakrivanje stvari i da je mnogo toga već smešteno u podzemne bunkere daleko u pustinji. Bliks je svestan da će potraga za oružjem za masovno uništenje ličiti na traženje igle u plastu sena – površina Iraka uporediva je s veličinom Francuske ili Kalifornije. Upravo tu treba da pomogne vrhunska tehnika.

POTPUNA KONTROLA: U vrhunsku tehničku opremu svakako spadaju specijalne kamere koje su u Beču predstavili stručnjaci IAEA. Ove kamere, u četvrtastom oklopu veličine tostera koji ih čini otpornim na sve vremenske uslove, Iračani neće moći da demontiraju kada jednom budu postavljene na svoje mesto a da to ne bude automatski detektovano. Čak i u slučaju prestanka napajanja, ove kamere mogu danima da funkcionišu pomoću sopstvenih baterija. IAEA planira da postavi na desetine sličnih uređaja koji će preko satelita emitovati šifrovane slike okoline pravo u bečki štab na analizu. Tu su i specijalni merači količine nuklearnog goriva proizvedenog u reaktorima koji onemogućavaju njegovu zloupotrebu u vojne svrhe. Detektori bioloških i hemijskih agenasa neće biti ništa manje savršeni. Običan ručni detektor moći će na licu mesta da detektuje jednu jedinu sporu antraksa, nekoliko molekula nervnog bojnog otrova sarina ili VX-a, minimalni višak radioaktivnosti ili devijaciju u Zemljinom magnetnom polju koja ukazuje na postojanje podzemnih skladišta. U opremi se nalaze i minijaturne hemijske laboratorije za permanento praćenje hemijskog sastava tla, vode i vazduha sposobne da "dignu uzbunu" čim neki od posmatranih parametara prekorači dozvoljenu vrednost. Veći deo ovih superfinih detektora (tzv. snifera) napravljen je u kalifornijskoj nacionalnoj laboratoriji "Lorens Livermur" na univerzitetu UCLA. Tamo je napravljen i detektor hana koji iz uzorka vazduha vrši pozitivnu identifikaciju bacila antraksa ili kuge na bazi DNK za samo 20 minuta (ranije su uzorci putovali na analize u SAD, da bi rezultati stizali tek posle nedelju ili dve). Tu su zatim radari sposobni da utvrde postojanje skrivenih skloništa i tunela, slike sa satelita u najfinijoj rezoluciji (s detaljima veličine deset centimetara) u infracrvenom i vidljivom području, slike napravljene niskoletećim bespilotnim letelicama velikog dometa predator, dovoljno precizne da se jasno raspoznaju lica, helikopteri koji se mogu tako organizovati da lebde i po 24 sata iznad najinteresantnijih mesta. Tu su i obaveštajni podaci dobijeni od CIA-e i drugih agencija koji će inspektorima sugerisati gde treba prvo pogledati (kako se saznaje, interesantnih lokacija ima preko 700). Na meti su, pre svih, fabrike u kojima su uočena postrojenja ne sasvim jasne namene: fabrike vakcina koje eventualno proizvode biološke agense, rudarska postrojenja s velikim centrifugama koje bi se mogle iskoristiti za separaciju i obogaćivanje uranijuma i slično. Sve inspektorske ekipe biće standardno opremljene uređajima za globalno pozicioniranje i navigaciju, kao i konvencionalnim uređajima za merenje radioaktivnosti.

Međutim, tehnika nije svemoćna. Kako kaže Tim Mekarti, koji je kao inspektor UN-a već 15 puta boravio u Bagdadu, "budemo li se previše pouzdali isključivo u savremenu opremu, može se desiti da nam promaknu glavne stvari i da straćimo silne pare i vreme uzalud". Po njemu, ključ za uspeh je – intervju: "Na stotine iračkih naučnika učestvovalo je duže ili kraće vreme u razvoju hemijskog i biološkog oružja. Jedan inspektor UN-a mora da zna kako da ih uhvati u laži". Mediji već počinju da doziraju vesti koje sugerišu da irački pristanak na inspekciju naoružanja nije sasvim iskren. Tako "ABC Njuz" i "Los Anđeles tajms" 17. novembra objavljuju vest, iz "pouzdanih obaveštajnih izvora", da su na iračkim drumovima uočena vozila natovarena biološkim oružjem: "Ova vozila iz vazduha mogu izgledati kao dečji kamiončići za sladoled ili kamp kućice. U stvarnosti su natovarena antraksom ili nečim sličnim".

Bude li rat izbio, a sva je prilika da Amerikance i Britance u tom nastojanju više ništa ne može zaustaviti, Iračani će se susresti s novom generacijom inteligentnog naoružanja dosad neviđene brzine, ubitačnosti i preciznosti. Od kada su započele operacije u Avganistanu, oktobra 2001. godine, Amerikanci grozničavo rade na usavršavanju sistema za brzu akviziciju podataka, skoro trenutno donošenje odluka i munjevit udar po snagama protivnika. Testiranje ovakvih sistema je poodmaklo, a Ministarstvo odbrane nije žalilo para da na ovim poslovima angažuje najbolje inženjere i tehničare koje Amerika ima kako bi nova oprema što pre došla u ruke armije. Tako se pod nazivom Phantom Works krije čitava lepeza strogo poverljivih projekata čija je realizacija poverena Boingu, najvećem proizvođaču civilnih aviona koji se poslednjih godina sve više okreće znatno unosnijim vojnim poslovima. Drugi deo tajnih poslova pod nazivom Skunk Works poveren je Lokidu, još jednom gigantu američke vojne industrije. Javnost verovatno nikad neće biti obaveštena o pravoj prirodi ovih projekata, ali će sigurno biti u stanju da prepozna njihov strašan učinak na prvom narednom ratištu.

Kada je u pitanju oružje, nije baš sve tajna – dosta toga je svesno obelodanjeno upravo kao vid pritiska na Sadama kako bi mu se razbila svaka iluzija da iz predstojećeg obračuna može da izvuče barem "nerešeno". (vidi okvir)

Amerikanci su, naravno, svesni da ni najsavremenija ratna tehnika ne garantuje uspeh ako nema kvalitetnog medijskog pokrivanja. Zato je, kao i obično u poslednjih dvadesetak godina ratovanja, obezbeđen "direktan prenos". Kažu da će CNN ovoga puta nadmašiti samog sebe i da su kamere svuda: u pilotskim kokpitima, u bojevima glavama krstarećih raketa, na brodovima, bespilotnim letelicama, tenkovima, na vojničkim šlemovima, u Bagdadu... Svaka eksplozija biće zabeležena i emitovana u etar praktično u realnom vremenu, bez obzira na to da li je šteta "lateralna" ili "kolateralna".

Usavršeno oružje

Pametne bombe postale su još pametnije – pilot sada može automatski da prati više potencijalnih ciljeva ili da tempira upaljač bombe prema vrsti cilja koji se gađa.

Tokom rata u Avganistanu borbeni brodovi dobijali su živu sliku bojišta s kamera postavljenih na bespilotnoj letelici predator (upravo s predatora je lansirana raketa helfajer koja je 4. novembra u Jemenu uništila vozilo sa šest pripadnika Al Kaide). Zahvaljujući tako dobijenoj slici, kopnene trupe bile su u stanju da vrlo precizno navode brodsku vatru na položaje protivnika. Snage za specijalne operacije trenutno eksperimentišu sa softverom rover (funkcioniše na običnom laptopu) koji će kopnenim trupama omogućiti da precizno tuku protivnika brodskom vatrom pukim ucrtavanjem krstića na aerofotografiju dobijenu s predatora.

Unapređena verzija već dokazanog borbenog aviona super hornet ušla je u operativnu upotrebu – jedna eskadrila već se nalazi na nosaču aviona "Linkoln". Ova letelica opremljena je najsavremenijim sistemom ATFLIR za praćenje naročito značajnih ciljeva. Sistem omogućava jednovremeno praćenje i gađanje četiri takva cilja i sastoji se iz moćnog laserskog obeleživača, elektro-optičkog senzora i infracrvenih detektora treće generacije za precizno navođenje projektila.

Helikopter apač longbou svakako je najsmrtonosnija letelica u svojoj klasi. Od ovih helikoptera formirane su i utrenirane posebne jedinice koje treba da asistiraju u pronalaženju i uništavanju iračkih projektila skad. Apač ima sofisticiran radar za kontrolu vatre sposoban da detektuje, klasifikuje i odredi prioritete ciljeva kako na zemlji tako i u vazduhu. Jedan Apač s lakoćom kontroliše 128 ciljeva u krugu od oko osam kilometara održavajući pri tom listu od 16 najopasnijih. Svaki takav cilj moguće je napasti topom od 30 milimetara sa 650 projektila u minuti, raketama hidra ili novom, radarski navođenom raketom helfajer koja jednom uočeni pokretni cilj prati sve dok ga ne uništi.

Mornarica je u upotrebu uvela USS šiloh, prvi brod koji je potpuno opremljen za komandovanje vazdušnim i protivvazdušnim snagama združenih jedinica čak i u uslovima kada kopnene jedinice za tu svrhu nisu raspoložive.

Bomba teška 10.000 kilograma bunker baster predviđena za bacanje na teško utvrđene tačke, nalazi se u završnoj fazi testiranja. Ovo je najteža navođena bomba u konvencionalnom arsenalu američke vojske.

U redovnu upotrebu upravo se uvodi novi tip krstarećeg projektila stelt, JASSM, težak oko tonu i dometa preko 300 kilometara. I ovaj projektil namenjen je gađanju bunkera i drugih utvrđenih položaja protivnika. Britanska verzija ovog projektila storm šedou upravo se montira na lovce tornado, sigurne učesnike svake vazdušne operacije nad Irakom. Projektil je namenjen uništavanju bunkera i komunikacionih centara, može da leti danju i noću po svim vremenskim uslovima na vrlo maloj visini i ima inercijalno navođenje korigovano snimcima terena iznad koga se leti, s automatskim detektovanjem cilja i izborom tačke udara u završnoj fazi.

Termobarične bombe i rakete koje upravo ulaze u operativnu upotrebu prvenstveno su namenjene vođenju borbe u urbanim sredinama gde se protivnik krije u stambenim zgradama i drugim teže pristupačnim utvrđenim tačkama. Ovakve rakete dovoljno su lake da se mogu lansirati s ramena, u stanju su da skreću iz ulice u ulicu pod pravim uglom ili se kreću vertikalno kroz kanale za lift i druge otvore između spratova. Detonacija u zatvorenom prostoru uništava protivnika kombinovanim efektom vrele vatrene lopte i udarnog talasa visokog pritiska.

Američke vazdušne snage odnedavno koriste klaster bombu CBU-97 s pametnim zrnima. Svaka bomba, teška oko 500 kilograma, ima u sebi deset projektila sa senzorskim upaljačima, pri čemu svaki od njih ima četiri bojeve glave. Svaka bojeva glava ima kombinovano aktivno lasersko i pasivno infracrveno navođenje i može da prati svaki pokretni i nepokretni kopneni cilj veličine osrednjeg borbenog vozila.

U poodmakloj fazi razvoja je i laserski navođena termokorizivna bomba namenjena uništavanju zaliha hemijskih i bioloških bojnih otrova sakrivenih u zgradama i bunkerima unutar naseljenih mesta. Ovakva bomba, teška oko tonu, prilikom eksplozije razvija dugotrajnu temperaturu od oko 400 stepeni Celzijusa i pouzdano uništava bojne otrove, uz blagi natpritisak koji ne dozvoljava da proizovdi sagorevanja i ostaci otrovnih agenasa napuste skladište.

Britanci i Amerikanci zajednički razvijaju tzv. elektronsku bombu sposobnu da privremeno ili trajno onesposobi protivničke elektronske sisteme generisanjem mikrotalasa visoke energije. Prvenstvena meta ovakvih napada su kompjuterski sistemi protivnika, ali i elektronika na vozilima, radarski centri i druga tehnika koju treba onesposobiti ili zarobiti bez većeg materijalnog razaranja.

Grafitne (blackout) bombe sastavljene od visokoprovodljivih karbonskih filamenata, dobro poznate iz vremena "ničim izazvane agresije" na našu zemlju, ponovo bi mogle biti upotrebljene u svrhu privremenog onesposobljavanja iračkog elektro-energetskog sistema.

Odnedavno je u upotrebi i nova, supermoderna oprema za detekciju hemijskih i bioloških bojnih otrova. Šest ovakvih mobilnih sistema, pod imenom Portal Shields, već je stacionirano pri komandi američkih snaga u Kuvajtu, Kataru, Emiratima, Bahreinu i Saudijskoj Arabiji. Eksperimentalna pena za brzu dekontaminaciju trupa i tehnike takođe je dopremljena u Zaliv.

Rakete patriot, opremljene tzv. sistemom PAC-3, specijalizovane su za obaranje iračkih projektila skad na malim i srednjim visinama. Nova generacija ovih projektila snabdevena je znatno kvalitetnijim kompjuterskim softverom i mogla bi da postane osnovno oruđe protiv odbrane od svih vrsta taktičkih projektila – balističkih, navođenih ili krstarećih.

Minjaturna robotizovana vozila, dovoljno mala da stanu u vojnički ranac, koriste se još od vremena rata u Bosni kao sredstvo za čišćenje terena od mina. Danas su ova vozila znatno autonomnija i inteligentnija, a njihova upotreba svestranija. Mogu biti opremljena minijaturnim hemijskim laboratorijama za utvrđivanje bojnih otrova u vazduhu neposredno pred razmeštaj kopnenih trupa. U Avganistanu su ovakva vozila upotrebljavana u patrolne svrhe i za utvrđivanje tačne pozicije protivnika.

Bespilotne letelice predator mogle bi uskoro biti opremljene protivoklopnim projektilima s pasivnim akustičnim i infracrvenim navođenjem. Najnovija verzija ima znatno unapređen radar koji bolje razlikuje stacionarne i pokretne ciljeve i samim tim predstavlja pogodno oružje za napad na lako pokretne lansere iračkih projektila skad.

Tokom ovog leta američka vojska uvežbala je 16 specijalnih borbenih timova (Stryker), očito s namerom da ih upotrebi u ratu protiv Iraka. Svaki tim staje u jedno oklopno borbeno vozilo teško 19 tona, s osam točkova, solidno oklopljeno, opremljeno vrhunskom tehnikom i vrlo brzo (do 100 kilometara na sat). U zonu dejstva vozilo se doprema transporterima C-130 ili C-17 i operativno je odmah po sletanju. Raspoloživo je u raznim varijantama: kao "običan" transporter pešadije, pokretno vatreno gnezdo, lovac na tenkove s vođenim projektilima, izviđačko vozilo, transporter municije, inženjerijsko vozilo ili komandni centar. Uz jedan "borbeni komplet" ovakvih vozila obično ide i jedna bespilotna letelica šedou duga četiri metra, teška 150 kilograma, sposobna da ostane u vazduhu preko pet sati sa zadatkom da prati razvoj situacije, pomaže pri odabiru ciljeva i emituje visokokvalitetne žive snimke bojišta pravo u komandni centar.

(Vreme #620)

Zašto sunce sija

Ako sam video dalje od ostalih,
bilo je to zato što sam stajao na ramenima divova.
Isak Njutn

Nobelova nagrada za fiziku za 2002. godinu pripala je Rejmonu Dejvisu (87), Masatoši Košibi (76) i Rikardu Đakoniju (71). Prva dvojica nagrađena su za svoje rezultate na polju izučavanja fenomena Sunčevih neutrina, dok je treći naučnik nagradu dobio kao pionir u astronomiji X-zraka. Laicima ova štura novinska vest ne znači mnogo, ali ako kažemo da su Dejvis i Košiba nagradu dobili baveći se jednim od najstarijih pitanja čovečanstva ("Šta je izvor Sunčeve energije?"), priča postaje mnogo zanimljivija.

Sve do XIX veka nije bilo pokušaja da se na naučno zasnovan način objasni zbog čega Sunce sija. Suncem kao nebeskim telom bavili su se jedino astrolozi, mitolozi, teolozi i ostala dogmatska (kvazi)inteligencija. O suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: "Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na zemljinoj površini. Zahvaljujući njegovoj oživljujućoj snazi iz neorganske materije nastaju biljke, bez kojih nema ni životinja, ni ljudi, ni ogromne energije stavljene ljudima na raspolaganje u vidu naslaga uglja."

Koliko je Sunce staro? I zbog čega sija? Heršel nije uspeo da definiše neki konkretan odgovor na ova dva večita pitanja, ali je prvi shvatio koliko su ona međusobno povezana. Količinu energije koju Sunce isijava relativno je lako odrediti merenjem intenziteta sunčeve svetlosti na zemljinoj površini, i to jednim vrlo jednostavnim eksperimentom (recimo, merenjem vremena za koje se istopi kocka leda pod dejstvom sunčeve svetlosti). Ako znamo koliko je Sunce staro, možemo da odredimo i koliko je energije ono ukupno do sada emitovalo u kosmos. Što je Sunce starije, potrebni su sve jači izvori energije kako bi održali njegov konstantan sjaj tokom sve dužeg vremenskog perioda.

KALVIN VS DARVIN: Zahvaljujući entuzijazmu jednog nemačkog profesora psihologije, a kasnije velikog fizičara, Hermana fon Helmholca, polovinom XIX veka uvrežilo se shvatanje da je Sunčevo zračenje posledica sažimanja njegove materije pod dejstvom gravitacionih sila. Međutim, glavni impuls ranom izučavanju prirode Sunčeve energije dao je, sasvim neočekivano, Čarls Darvin, autor ideje o evolutivnom nastanku i razvoju živog sveta na Zemlji. Darvin je bio svestan da je za evoluciju potrebno veoma dugo vreme, pa je u svom čuvenom delu O nastanku vrsta prirodnom selekcijom pokušao da odredi neke konkretne cifre. Posmatrajući brzinu erozije jedne doline u južnoj Engleskoj, Darvin je izračunao da će prirodi biti potrebno oko 300 miliona godina da je potpuno izbriše sa lica zemlje, dovoljno sporo i za najsporije evolutivne procese. Darvin je time učinio veliki naučni iskorak: procene o starosti sveta koje su davali proučavaoci Biblije i drugih starih knjiga merile su se tričavim hiljadama godina. Darvin je bio prvi koji je na naučno zasnovan način potvrdio da Zemlja, a samim tim i Sunce moraju biti mnogo, mnogo stariji.

Darvinova procena unela je veliku nelagodnost među astronome: ako je Sunce zaista toliko staro, onda je još teže objasniti šta je uzrok njegove ogromne snage na tako duge staze. U raspravu se uključio i lord Kelvin, čuveni fizičar koji je formulisao drugi zakon termodinamike i formirao apsolutnu temperaturnu skalu. Kelvin je bio veliki Darvinov protivnik i odmah je osporio njegovu procenu brzine geoloških procesa. Kelvin doduše priznaje da nikakva hemijska reakcija ne može biti izvor Sunčeve svetlosti s obzirom na to da "čak ni najžešća reakcija supstanci u količini ravnoj Sunčevoj masi ne bi potrajala duže od 3000 godina". Kao izvor Sunčeve energije Kelvin, kao i njegovi prethodnici, u prvo vreme označava gravitacionu energiju Sunčeve mase. Međutim, pritisnut astronomskim dokazima iz kojih sledi da ovako osmotrena gravitaciona energija ne bi potrajala dovoljno dugo, Kelvin 1862. godine modifikuje svoju teoriju i s velikom ubedljivošću i elokvencijom tvrdi da Sunčeva energija nastaje kao plod udara bezbrojnih meteorita o Sunčevu površinu. S obzirom na to da je kosmos praktično neiscrpan resurs meteorita, Kelvin je smatrao da je na ovaj način objasnio izvor Sunčevog zračenja tokom oko 20 miliona godina. "Ko smo mi", pita Kelvin, "pa da, kao Darvin, tvrdimo da nešto može da traje 300 miliona godina?"

Kelvin je bio toliko cenjen, rečit i uverljiv da je Darvin teško podneo osporavanje svoje teorije. Danas, međutim, znamo da je Darvin bio vrlo blizu istine, a da je Kelvin bio u zabludi: metodom radioaktivnog datiranja meteorita utvrđeno je da je naša planeta stara oko 4,6 milijardi godina, a Sunce i svih pet.

Gde leži uzrok greške lorda Kelvina? Jednostavno, u njegovo vreme nije se znalo praktično ništa o nuklearnim silama i procesima na subatomskom nivou. Bez dovoljno uporišta u naučnim saznanjima, lord Kelvin je posegao za smelom spekulacijom. Pa ipak, i Kelvin i Darvin zaslužuju priznanje kao naučnici koji su shvatili da sve naučne teorije, bile one fizičke, biološke, istorijske ili matematičke, moraju biti međusobno neprotivrečne.

E = mc²: Do pravog proboja u izučavanju porekla Sunčeve energije došlo je tek 1896. godine, kada je Anri Bekerel otkrio fenomen prirodne radioaktivnosti. U jednoj fioci Bekerel je slučajno ostavio uranijumske uzorke preko fotografskih ploča umotanih u crnu hartiju. Nekoliko dana kasnije zaprepašćeno je utvrdio da su ploče osvetljene i da se na njima nalaze izvrsni snimci uranijumskih kristala. Njegov pronalazak dobio je na značaju 1903. godine kada je Pjer Kiri utvrdio da neke radioaktivne radijumove soli imaju temperaturu višu od temperature okoline i samim tim predstavljaju postojan izvor toplotne energije. Darvin je među prvima prihvatio teoriju da radioaktivni procesi mogu biti izvor Sunčeve energije. Za uzvrat, mnogi fizičari su (poput Ernsta Radeforda koji je prvi izmerio energiju alfa-čestica) podržali Darvina smatrajući da radioaktivnost može da bude postojan izvor Sunčeve energije tokom dugog vremenskog perioda potrebnog za odigravanje prirodne evolucije.

Astronomi i astrofizičari ponovo su okrenuli svoje instrumente ka Suncu i sa žaljenjem utvrdili da tamo ima vrlo malo radioaktivnih materija. Sunce je, kao i čitav kosmos, uglavnom sačinjeno od lakih, stabilnih elemenata: vodonika i helijuma. Napretka nije bilo sve dok 1905. godine Albert Ajnštajn nije formulisao svoju čuvenu relaciju koja povezuje masu i energiju: E=mc2. Jednostavno rečeno, Ajnštajn je pokazao da su masa i energija samo dva različita vida postojanja materije i da se vrlo mala masa može konvertovati u ogromnu količinu energije. Drugi ključni proboj napravio je F. W. Aston, koji je preciznim eksperimentom utvrdio da je masa četiri atoma vodonika nešto veća od mase jednog atoma helijuma.

Ove dve činjenice povezao je u jednu briljantni engleski astrofizičar ser Artur Edington 1920. godine. Po njemu, izvor Sunčeve energije mogao bi biti proces fuzije (spajanja) četiri atoma vodonika u jedan atom helijuma. S obzirom na to da je masa materije na početku procesa fuzije veća od mase na kraju, nedostajuća masa manifestovala bi se, shodno Ajnštajnovoj relaciji, kao energija Sunčevog zračenja. Po Edingtonu, konverzija svega 0,7 odsto mase Sunca u energiju dovoljna je da mu obezbedi neumanjen sjaj tokom najmanje 100 milijardi godina. Edington je prvi shvatio kakav se strašan potencijal krije u energiji fuzije i predvideo da, pod uslovom da je u pravu, ova energija može biti iskorišćena "na dobrobit čovečanstva, ali i za njegovo samoubistvo". Kada je Edvard Teler konstruisao prvu fuzionu (hidrogensku) bombu, Edingtonova upozorenja postala su sasvim realistična.

ENERGIJA SAMOUBISTVA: U prvo vreme nije bilo lako podržati Edingtonovu teoriju. Svaki atom vodonika u svom središtu ima jedan pozitivno naelektrisani proton. Da bi došlo do fuzije, potrebno je da se spoje četiri čestice istog naelektrisanja, i pored toga što tradicionalna fizika tvrdi da se čestice istog naelektrisanja međusobno odbijaju. Tek je razvoj kvantne mehanike pokazao da je ovaj proces moguć na visokim pritiscima i temperaturama (Gamov 1928. godine, Vajczeker 1938. i drugi) da bi u aprilu 1938. godine čitavu teoriju zaokružio genijalni nuklearni fizičar Hans Bete. On je matematički dokazao da se energija zvezde generiše kontrolisanom termonuklearnom fuzijom u njenom središtu na dva povezana načina: konverzijom vodonika u helijum (na zvezdama poput Sunca) i konverzijom helijuma u teže elemente (tzv. CNO ciklus) korišćenjem ugljenika kao katalizatora (na masivnijim zvezdama). Bete je prvi predvideo temperaturu Sunčevog jezgra sa greškom manjom od 20 odsto u odnosu na vrednost za koju se danas veruje da je tačna (16 miliona stepeni) i utvrdio vezu koja postoji između veličine i sjaja zvezde.

Beteov rad zahtevao je eksperimentalnu proveru. Kako uopšte proveriti hipotezu o tome šta se zbiva duboko u Suncu milionima kilometara daleko od Zemlje? Svetlosti stvorenoj u Sunčevom jezgru potrebno je oko deset miliona godina pre nego što se dočepa Sunčeve površine, odnosno pre nego što možemo da je opazimo sa Zemlje. Čak i tada ona malo govori o tome šta se zaista zbiva u nedostupnoj unutrašnjosti. Međutim, način je ipak postojao: ako je teorija o konverziji vodonika u helijum tačna, onda bi ovaj nuklearni proces morao da generiše poplavu vrlo neobičnih čestica – neutrina.

Postojanje neutrina prvi je predvideo Volfgang Pauli 1930. godine koji će 1945. godine za to dobiti Nobelovu nagradu. Eksperimentalno ih je detektovao Frederik Rajns tek 1955. godine i za taj eksperiment takođe dobio "Nobela" 1995. Neutrino je praktično neuhvatljiv: on prolazi kroz "običnu" materiju s neverovatnom lakoćom. Ako postavite čitavu Zemljinu kuglu na put jednom neutrinu, imaćete šansu manju od 1:1.000.000.000.000 da ga zaustavite. S druge strane, neutrini su vrlo brojni: dok ste pročitali prethodnu rečenicu, kroz nokat na vašem palcu prošlo je više od 100 milijardi neutrina a da to niste ni primetili. Neutrino će kroz čelik prevaliti put koji prevali svetlost kroz prazan prostor za sto godina. Međutim, bez hvatanja neutrina generisanih na Suncu nema ni ključnog dokaza da je teorija o fuzionom poreklu Sunčeve energije tačna.

Godine 1964. Rejmon Dejvis, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade, i Džon Bakol predložili su eksperiment za hvatanje solarnih neutrina pomoću podzemnog rezervoara od 100.000 galona perhloretilena (koristi se za hemijsko čišćenje odeće). Ovaj fluid sadrži hlor koji u vrlo retkim prilikama reaguje s neutrinom i proizvodi atom radioaktivnog argona. Raspad argona moguće je detektovati snopom superosetljivih kamera, kako je Dejvis to ranije već pokazao. Koliko je sâm eksperiment bio "pipav" neka ilustruje činjenica da je pred naučnicima bio zadatak da ulove svega desetak atoma argona tokom nedelju dana u prostoru veličine olimpijskog bazena.

USRED MRAKA: Dejvis je eksperiment koji će mu mnogo kasnije doneti najprestižniju svetsku nagradu izveo 1968. godine, koristeći 1500 metara duboko okno napuštenog rudnika zlata. Postojanje solarnih neutrina bilo je konačno dokazano, iako ih je bilo dva-tri puta manje nego što je teorija predviđala. Tokom 30 narednih godina, Dejvis će uhvatiti svega 2000 neutrina – bio je to pravi Sizifov posao! Kasniji ponovljeni eksperimenti i preciznija merenja samo su istakli ovu razliku, iako nijedan fizičar tokom dvadeset narednih godina nije osporio tačnost teorijskih predviđanja ili eksperimentalnih rezultata. Vremenom je ovaj paradoks formulisan kao problem "nedostajućih neutrina".

Konačnu presudu doneo je takozvani Kamiokande eksperiment, koji su 1986. godine izveli Masatoši Košiba, drugi ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za fiziku, Joji Tocuoka, Judžin Beler i Alfred Man. Upotrebili su ogroman vodeni rezervoar napravljen za izučavanje stabilnosti materije prepravljen tako da se njegova supersenzitivna oprema može upotrebiti za detekciju neutrina. Rezervoar se nalazio milju duboko unutar jednog starog rudnika cinka u Japanskim Alpima. Košiba je prvo teorijski a zatim i eksperimentalno dokazao da neutrini u interakciji s vodom oslobađaju elektrone koji se mogu detektovati sistemom fotomultiplikatora. Košiba je razvio i metod kojim se solarni neutrini mogu razlikovati od onih koji potiču sa drugih zvezda, nešto što Dejvis ranije nije mogao. I ovoga puta je broj detektovanih neutrina bio manji od očekivanih. Slične rezultate potvrdili su eksperimenti u Rusiji (Sage), Italiji (Gallex i Gno) i još jednom u Japanu (Super-Kamiokande).

Dakle, znamo li danas zašto Sunce sija ili ne? I pored nesuglasica između teorije i eksperimenta, postoje značajni pokušaji da se razlika između teorije i eksperimenta naučno objasni. Prema modelu iz 1968. godine dvojice ruskih naučnika Gribova i Pontekorva, može biti da neutrino ima suviše "nestabilnu ličnost" da bi mogao da bude uhvaćen u očekivanom broju. Oni smatraju da se u unutrašnjosti Sunca generišu neutrini koji nisu međusobno identični, već imaju tri različita stanja i mase. Putujući prema Zemlji, neutrino osciluje između stanja u kome ga je lako detektovati i jednog u kome je njegova detekcija praktično nemoguća. Ono što je izmereno u eksperimentu zapravo je trag samo onih neutrina koji su u trenutku prolaska kroz rezervoare bili u stanju koje omogućava njihovu detekciju. Otuda verovatno i potiče razlika između teorije i eksperimenta. Ovu pretpostavku verifikovao je japanski Super-Kamiokande tim na atmosferskim neutrinima proisteklim iz kosmičkog zračenja. Međutim, ni danas tačno ne znamo šta uzrokuje nestabilnu prirodu solarnih neutrina. Nekoliko velikih eksperimenata u toku je u Italiji, Kanadi, Japanu, Rusiji i SAD i neće biti nikakvo čudo ako Sunce nekom ponovo donese Nobelovu nagradu za fiziku.

Dejvis i Košiba su vest o nagradi dočekali sa urođenom skromnošću. Košiba je izjavio da je "vrlo srećan" i izvinio se novinarima što ga je vest zatekla neprikladno odevenog, dok je Dejvis, oboleo od Alchajmerove bolesti, rekao da nagradu nije očekivao ali je sa entuzijazmom pričao o svom rezervoaru duboko pod zemljom i hlebu koji je sam mesio u rudniku tokom eksperimenta. Iako u prošlosti često nije bilo saglasnosti oko dodele Nobelove nagrade od samog trenutka saopštavanja imena laureata, ove godine svi se slažu da je nagrada, iako s velikim zakašnjenjem, ipak otišla u prave ruke.

(Vreme #615)

Bliski susret s asteroidom

Iako se nova nebeska tela otkrivaju svakodnevno, retko kada se dešava da vest o tome osvane na naslovnim stranicama skoro svih dnevnih novina: asteroid 2002NT7, stena prečnika dva kilometra otkrivena početkom jula iz opservatorije u Novom Meksiku, definitivno se nalazi u komšiluku naše planete, sa dobrim šansama da nam "svrati u goste" 1. februara 2019. godine. Proračuni su preliminarni i zasad nedovoljno precizni – još je teško reći hoće li do sudara doći ili ne, ali nema sumnje da će susret biti blizak a mimoilaženje tesno. Na takozvanoj Torino skali, koja brojem od 0 (bezopasan) do 10 (totalna destrukcija) izražava potencijalnu opasnost asteroida po Zemlju, NT7 je preliminarno ocenjen jedinicom što znači da je "neophodno praćenje i pažljivo osmatranje", ali da opasnost još uvek nije neposredna. Neka vas ne zavara ovako mali rizik: NT7 je prvo nebesko telo koje je dobilo "prelaznu ocenu". Izgleda kao da nemamo sreće: objekat ovakve veličine udari u Zemlju jednom u milion godina a izgleda da je jedno okruglo "milionče" isteklo baš za našeg vakta.

ŠTA DA SE RADI: Kako kaže Beni Pejzer, stručnjak za meteorite sa univerziteta "Džon Mur" u Engleskoj, "u scenariju najgoreg mogućeg slučaja, sudar Zemlje sa NT7 verovatno ne bi doveo do istrebljenja ljudskog roda, ali bi čovečanstvo bilo vraćeno u uslove kamenog doba sa radikalno degradiranim ekonomskim i socijalnim uslovima", Pejzer je prilično siguran da će uporedna merenja koja se upravo obavljaju u preko 200 svetskih opservatorija u narednom periodu anulirati mogućnost sudara sa NT7, ali je još sigurniji da će se kad-tad neko nebesko telo zaista naći na kolizionom kursu: "To vam je sigurno kao ‘amin’ u crkvi!" S njim se slaže i Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: "Za nekoliko nedelja ili meseci pokazaće se da ono što nam sada izgleda kao sudar predstavlja mali ali dovoljan promašaj." Naime, asteroid NT7 dovoljno je velik da se njegovo kretanje može predvideti sa vrlo visokom tačnošću mnogo godina unapred, što znači da će, bude li sudara, naučnici vrlo brzo izaći s preciznim mestom i vremenom udesa. "To nam može dati dovoljno vremena da upoznamo asteroid, utvrdimo od čega se sastoji, da proverimo da li je u pitanju čelična gromada ili labavi konglomerat stenja i leda, da postavimo na njega radio-far kako bismo precizno merili njegovu putanju i, na kraju, da preduzmemo konkretnu akciju i skrenemo asteroid sa putanje", kaže Bejli. Treba imati u vidu i da Međunarodna astronomska unija, jedina ovlašćena da daje zvanične prognoze i kalkulacije rizika, još nije objavila svoj stav.

Naravno, ljudi su prepuni ideja o tome kako sprečiti katastrofu ispostavi li se da je NT7 baš na našem kursu. Da bi se sudar izbegao, dovoljno je promeniti kurs ili brzinu asterioda za vrlo malu veličinu. Ove male razlike multipliciraju se tokom svake orbite oko sunca, a NT7 ih ponavlja na svake dve godine. Akumulacija malih odstupanja na vremenskoj skali od 17 godina verovatno bi "siguran pogodak" pretvorila u "pogodak zamalo". A da bi se malo promenio kurs asteroida, na raspolaganju nam je nuklearna tehnika, raketni motori dosad neviđene snage, solarna jedra koja bi zakačena za asteroid pod dejstvom sunčevog vetra odvukla stenu daleko od Zemlje i ko-zna-šta-još. Tako Boris Kartogin, direktor ruskog Energomaša, predlaže korišćenje laserskih topova postavljenih u Zemljinoj orbiti. Mali je problem što laseri takve snage danas ne postoje, ali bi ih, kako Kartogin smatra, bilo moguće napraviti baš u njegovoj firmi i lansirati do 2019. godine. Po drugim procenama, čovečanstvu će biti potrebno bar trideset godina da razvije efikasne tehnike promene kursa asteroida velikih poput NT7, što je vremenski period koji nemamo na raspolaganju bude li se sa NT7 ostvario "najgori mogući scenario".

I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se svako oseća "komotno". Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje se retko kad seku, sustižu ili prestižu. Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine. Najveći asteroid, Ceres, sa svojih 300 kilometara, četrdeset puta je manji od Zemlje. Sunčev sistem je, dakle, prazan ali je broj "kamenčića" u njemu ipak dovoljno velik da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije.

Lepota nebeske mehanike krije se u njenoj jednostavnosti. Od svih prirodnih sila na kretanje nebeskih tela utiče samo jedna, gravitaciona sila, koju je Isak Njutn, inspirisan padom jabuke sa drveta (tako bar legenda kaže), precizno definisao svojim zakonom gravitacije. Ovaj zakon je vrlo jednostavan, ne treba vam fakultet da biste ga shvatili niti jak kompjuter da biste se njime "poigrali". Zamislite skup nebeskih tela u kome se svaka dva privlače precizno definisanom silom, izaberite početne položaje i brzine, unesite sve to u kućni kompjuter i pustite da tehnika odradi svoje (to se zove "simulacija") – ako je vaš program dovoljno precizanmoći ćete s velikom preciznošću da pogodite položaje i brzine svih tela, kako u prošlosti tako i u budućnosti.

ISTORIJA KATAKLIZMI: Upravo to je uradio australijski inženjer Majkl Pejn, koji je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazivali ljudske žrtve i klimatske promene. Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.

Mogu li se na Zemlji naći dokazi kataklizmi koje predviđaju proračuni poput Pejnovog? Verovatno – da, iako nauka o tome nema jedinstven stav. Najbliža realnosti (iako još osporavana) jeste pretpostavka da je pad meteorita veličine Menhetna na sever poluostrva Jukatan izazvao istrebljenje dinosaurusa pre oko 65 miliona godina. Snaga udara iznosila je oko deset miliona megatona TNT-a. Kolizija je u atmosferu izbacila ogromne količine dima i prašine a Zemlju je prekrila tama narednih šest meseci. U nedostatku svetla, u atmosferi punoj sumpora, biljke su prestale da vrše fotosintezu tako da je došlo do brzog izumiranja životinjskih vrsta duž prirodnog lanca ishrane. Tokom nekoliko narednih stoleća zavladalo je ledeno doba. Nalazi fosila potvrđuju da je nekih 75 odsto živih bića nestalo u kratkom geološkom periodu od svega par hiljada godina. Ovako raščišćena pozornica bila je spremna za eksploziju nove životinjske vrste, sisara, čija će jedna podvrsta razviti superiornu inteligenciju bez koje danas ne bismo imali Džerija Springera, "Grand šou" i koncerte na Marakani.

Svi ostali dosad zabeleženi "kosmički incidenti" predstavljaju samo manje ogrebotine na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina. Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udara iz kosmosa. U novije istorijsko vreme bilo je više bliskih susreta s opasnim stenjem iz svemira. Najimpresivniji je udarac tzv. "tunguskog meteorita", koji je 1908. godine pao na nenaseljeni deo Sibira uništivši oko 2000 kvadratnih kilometara šume i skoro svu zatečenu divljač. Meteorit je eksplodirao u vazduhu, tako da njegov krater nije ni nađen. Nešto kasnije, 1937. godine, asteroid Hermes prečnika jedan kilometar protutnjao je pored Zemlje na rastojanju od "smešnih" milion kilometara.

ŠTA ČEKA BRUS VILIS: Međutim, prošlo je dosta vremena pre nego što je čovečanstvo počelo da ozbiljnije razmatra mogućnost narednog katastrofalnog "saobraćajnog udesa" u kosmosu. Interes bi se javio možda i ranije da kojekakvi šarlatani na čelu sa Imanuelom Velikovskim, autorom Svetova u sudaru, nisu čitav problem sveli na prazne špekulacije i bolesno smele fantazije. Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi sudarila s Jupiterom i napravila vrtlog dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju i da je njihova destruktivna energija dovoljno velika da konzumira ceo ljudski rod. Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje po tome koliko je opasno po našu planetu. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra i izolovala oko 440 stena čije se putanje opasno ukrštaju s našom. I druge razvijene zemlje odvojile su znatna sredstva za formiranje službi za osmatranje ovih potencijalnih ubica iz svemira. Snimljeni su i epohalno glupi filmovi (Deep Impact, Armagedon), koji nam umirujuće poručuju da će nas Brus Vilis već nekako izbaviti kad za to kucne čas.

Od tada smo imali bar dve incidentne situacije, a Brus Vilis nije preduzeo ama baš ništa. U decembru 1994. godine asteroid XL1 primakao se Zemlji na oko 100.000 km (ilustracije radi, Mesec je skoro četiri puta dalji). Jednako opasno bilo je i 14. juna ove godine kada je, potpuno neopaženo, asteroid 2002MN veličine fudbalskog igrališta "fijuknuo" pored Zemlje brzinom od oko 36.000 km/h, promašivši nas za manje od 120.000 km. Interesantno je da je opasan "leteći objekat" primećen tek tri dana nakon incidenta pošto nam je doleteo iz pravca Sunca tako da ga je bilo nemoguće spaziti na vreme. Da je udario gde ne treba, proizveo bi efekat ravan eksploziji nuklearnog projektila hiljadu puta jačeg od onog bačenog na Hirošimu. Postoji, doduše, relativno mala šansa (1:100.000) da će se naredni randevu sa ovom stenom 2062. godine završiti "vatrometom".

Zasad nema mesta panici, iako je osećanje da vam brzinom od desetak kilometara u sekundi u susret hrli gromada čija se veličina meri kilometrima – prilično neprijatan. Malobrojni pojedinci koji su neprekidno upozoravali na takvu opasnost sada su dobili svojih pet minuta. Tako, recimo, britanski poslanik Lembik uporno ponavlja: "Govorio sam vam da je ovo samo pitanje trenutka. Ako nas nesreća ovom prilikom i mimoiđe, nešto zaista veliko udariće nas pre ili kasnije." Većina se ipak poziva na račun verovatnoće: obrni-okreni, šanse da kroz sedamnaest godina dođe do udesa i dalje su male. Međutim, ovaj račun ume i da zavara – kolika je, recimo, pre sedamnaest godina bila verovatnoća da Jugoslavija zarati sa celim svetom? Vrlo mala, pa se ipak desilo. Na ovim prostorima, dakle, ništa nije nemoguće. Ako želite prognozu autora ovog teksta: asteroid će nas mimoići, a ako tako ne bude – udariće baš na nas.

Šta čeka taj Brus Vilis?

Nervozni generali

Svake godine u Zemljinu atmosferu uleti oko 30 meteorita većih od jednog metra. Ovakvi meteoriti često eksplodiraju u vazduhu oslobađajući energiju uporedivu s energijom manje nuklearne eksplozije. Naučnici i vojni eksperti pokušavaju da utvrde šta bi se moglo desiti ukoliko do ovakve eksplozije dođe u regionima koji su na ivici ratnog konflikta. Generala Sajmona Vordena iz američke Svemirske komande naročito brine aktuelna indijsko-pakistanska situacija, s obzirom na to da obe zemlje imaju nuklearno oružje i ne odriču se prava da ga upotrebe: "Jedna eksplozija meteorita iznad glave nekog napetog generala s prstom na obaraču mogla bi lako da bude inicijalna kapisla za nuklearni rat. Ni Indijci ni Pakistanci nemaju dovoljno kvalitetne senzore pomoću kojih bi jasno razlikovali prirodne eksplozije meteorita od eksplozija izazvanih vojnim projektilima. Zato je neophodno hitno osnivanje međunarodnog centra za praćenje ovakvih atmosferskih pojava kako bi se isključila svaka mogućnost nehotičnog nuklearnog sukoba."

16. mart 2880.

Još jedan asteroid predstavlja realnu pretnju po naš kosmički dom: asteroid 1950DA, prečnika jedan kilometar, ocenjen je dvojkom na Torino skali, što znači da su mu šanse za sudar sa Zemljom negde oko 1:300. Bude li do sudara došlo, ovaj asteroid proizvešće eksploziju snage 45.000 megatona TNT-a. Na mestu udara ostaviće krater prečnika 20 kilometara, dok će zona totalne destrukcije biti šira od 300 kilometara. Bude li asteroid pao negde u okean, proizvešće cunami-talas visok 25 metara koji će poplaviti priobalje svih svetskih kontinenata stotinama kilometara u dubinu. Ipak, o tome neka brinu neke druge generacije: bliski susret odigraće se, prema sadašnjim proračunima, 16. marta 2880, neki dan pre ili kasnije...

Nemezis

Istrebljenje dinosaurusa pre 65 miliona godina nije jedini događaj koji se direktno povezuje sa udarom meteorita. Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se svakih 25 miliona godina i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost. Svakako, najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, tamne, dosad neotkrivene planete na dalekoj periferiji Sunčevog sistema koja povremeno zaluta unutar tzv. Ortovog oblaka, staništa stotina hiljada kometa. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neka od kometa "iskoči iz svog ležišta" i zaputi se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, pravo ka Zemlji.

Razmere opasnosti

Šteta koju pad meteorita na Zemlju može da izazove radikalno zavisi od njegove veličine

<1 m Nema štete. Ovo su, zapravo, "zvezde padalice". Većina sagori na oko 70 km visine. Poželite nešto!

1 m: Manja šteta. Sa Zemlje se jasno vidi vatrena lopta koja se lagano gasi kako meteorit usporava i gubi visinu. Na mestu udara ostaje manji krater. Udarac ima dovoljnu snagu da ubije čoveka, probije krov kuće ili demolira automobil.

100 m: Znatna šteta. Sa Zemlje se vidi vatrena lopta mnogo sjajnija od Sunca. Veliki požari na mestu udara, lokalna ekonomska katastrofa, moguće istrebljenje osetljivijih životinjskih vrsta, manje promene u globalnoj klimi.

1 km: Velika pretnja čitavoj civilizaciji. Spontani požari i masovna stradanja u čitavoj zoni udara. Krater je dovoljno velik da pokrije čitav jedan grad. Cunamiji duž svih obala okeana. Nagle klimatske promene. Izostanak kompletne poljoprivredne proizvodnje na obe hemisfere u narednih godinu dana. Socijalna eksplozija. Moguća anarhija u svetskim razmerama.

10 km: Katastrofa epskih proporcija. Neposredni efekti udara osećaju se decenijama. Istrebljenje najvećeg dela živih bića. Ogromne klimatske promene. Globalno zamračenje planete. Perspektiva čovečanstva krajnje neizvesna.

100 km: Brzi kraj čovečanstva i svih viših životnih formi.

(Vreme #604)

Balonom oko sveta

Ozbiljni eksperimenti sa balonima počeli su još krajem XVIII veka. Prvi balon napravila su braća Žozef i Etijen Mongolfije, francuski industrijalci iz grada Anoneja. Na tu ideju došli su sasvim slučajno: dok su bacali stare spise u kamin, primetili su kako jedna prazna papirna kesa zapaljenih ivica uporno lebdi iznad plamena. Nakon nekoliko uspešnih eksperimenata izvedenih u tajnosti, braća su 4. juna 1783. godine bila spremna za prvi javni nastup: u centar grada postavili su svoj balon napravljen od papira i platna, sa otvorom okrenutim naniže, a zatim ispod njega zapalili gomilu slame. Kada je balon bio sasvim formiran i napunjen, braća su presekla zatege i balon se vinuo u vazduh, sve dok nije dostigao visinu od preko hiljadu metara.

Slavu braće Mongolfije zapretio je da pomrači profesor Šarl, čiji je balon napravljen od svile premazane kaučukom i napunjen vodonikom preleteo čitav Pariz, 26. avgusta 1783. godine. Balon se srušio u njive, pravo među prestravljene i neuke seljane, koji su ga u "samoodbrani" potpuno izbušili vilama i grabuljama. Puštanje Šarlovog balona s divljenjem je posmatrao i američki naučnik i diplomata Bendžamin Frenklin. Kada se neki skeptik iz publike usudio da pita "a čemu ovo služi?", Frenklin mu je uvređeno odbrusio: "To je kao da pitate čemu služi tek rođena beba!".

Braća Mongolfije nisu gubila vreme. Za 19. septembar 1783. bio je zakazan prvi let iznad Pariza sa živim putnicima. U korpi od pruća podvešenoj ispod balona nalazili su se jedan ovan, plovka i petao. Puštanju balona prisustvovao je i Luj XVI s kraljicom Antoanetom i kompletnom dvorskom svitom. Pevac je tokom prizemljenja slomio krilo, ali je kralj i pored toga bio prezadovoljan. Prvi ljudi koji su imali hrabrosti da uđu u korpu takođe su bili Francuzi: balonista Pilat de Rozije i radoznali vojvoda od Arlanda. Oni su 21. novembra 1783. balonom prešli samo pet kilometara, ali su u vazduhu ostali skoro pola sata. Samo dve godine kasnije De Rozije će postati i prva žrtva u istoriji aeronautike pošto mu je balon pukao tokom preletanja Lamanša.

Tehnički gledano, razvoj balona od tada je tekao u dva pravca. Na jednoj strani bili su baloni punjeni toplim vazduhom a na drugoj oni koji su se punili lakim gasovima (prvo vodonikom a zatim i helijumom). Prvi su bili jednostavniji za manevrisanje jer se promena visine ostvarivala paljenjem i gašenjem ložišta u grlu balona, dok su drugi bili tehnički jednostavniji, bez komplikovanog ložišta i balasta goriva, ali i opasniji i skuplji (mnogi balonisti izgubili su život usled požara koji bi zahvatio visokozapaljivi vodonik). Baloni su se koristili u avanturističke, naučne ali i vojne svrhe. Tako su, na primer, prva protiv-vazdušna artiljerijska oruđa bila napravljena da bi se gađali baloni iz kojih je protivnik osmatrao liniju fronta.

Mnogo pre no što su braća Rajt otvorila eru motorne avijacije, balonisti su postizali impresivne rezultate, poput Pola Tisandijea koji se 1897. godine popeo na 8900 metara visine ili nemačkih naučnika Bersona i Siriha koji su 1901. godine dostigli 10.500 metara iznad Berlina. Danas baloni s ljudskom posadom dostižu i preko 30 kilometara visine, a oni naučni, meteorološki, lete i mnogo više. Trenutno se razrađuju planovi za geostacionarne balone sa solarnim pogonom koji bi trebalo makar delimično da zamene mnogo skuplje i tehnički zahtevnije telekomunikacione satelite.

ZAVODLJIVA AVANTURA: Međutim, sve do poduhvata Stiva Foseta, nikome nije uspelo da u balonu samostalno obleti zemljinu kuglu bez usputnih spuštanja. Ovaj zadatak, inače, predstavlja jedan od poslednjih izazova u aeronautici, čak i u današnje vreme supersoničnih aviona i kosmičkih brodova. Ideja je intrigirala čak i Žila Verna, koji je svojim romanom Pet nedelja u balonu (1868) zapalio maštu Evropljana i Amerikanaca. Balon je dobio zapaženo mesto i u avanturama Filasa Foga, Vernovog junaka iz Puta oko sveta za 80 dana (1873). Međutim, prošlo je više od jednog veka pre nego što su registrovani prvi ozbiljni pokušaji da se balonom obleti svet.

Maksi Anderson je sa svojim helijumskim balonom "Žil Vern 3" imao nekoliko pokušaja tokom 1981. i 1982. godine koji su propali ili zbog lošeg vremena ili zbog cepanja balona. Džon Petren je 1988. godine poleteo iz Perta u Australiji sa željom da se pomoću hibridnog balona punjenog helijumom i toplim vazduhom dočepa Argentine, ali su ga snažni visinski vetrovi primorali da odustane. Pehovi su pratili i Larija Njumana tokom 1992. i 1993. godine: dva puta nije uspeo ni da poleti zbog olujnih vetrova, treći put je probušio balon naletevši na vrh planine, da bi ga četvrti put vazdušne struje odnele na zapad umesto na istok i primorale na sletanje kada se ventil za punjenje balona zaglavio u zatvorenom položaju. Neki od pokušaja propali su i pre no što su počeli, poput letova Dika Ratana (Aeolus 1) i Boba Martina (Odyssey) koji su otkazani usled nedostatka sredstava i nesuglasica sa sponzorima. Treba imati u vidu da nijednom od ovih pilota ne manjka veštine i iskustva: Maksi Anderson i Lari Njuman su 1978. godine izveli prvo preletanje Atlantika balonom. Njuman je bio i član ekipe koja je 1981. godine u balonu preletela Tihi okean. Dik Ratan je, takođe, ušao u istoriju pošto je postao prvi pilot koji je obleteo zemljinu kuglu avionom, bez sletanja i bez usputnog dolivanja goriva.

Najuporniji je, međutim, bio Stiv Foset, bogati čikaški trgovac u poznim pedesetim godinama koji sebi može da priušti letenje najboljim i najskupljim balonima. Foset se bavi i drugim sportovima – već se popeo na šest od deset najviših planina na planeti i drži nekoliko rekorda u brzom jedrenju. Preplivao je Lamanš 1985. godine, bio je 47. u trkama psećih zaprega na Aljasci 1992, učestvovao je u čuvenoj trci "24 časa Le Mana" 1996. godine, a izdržao je i čitav domorodački trijatlon na Havajima, čuven po svojoj težini.

Njegov prvi pokušaj iz 1996. godine sa balonom Global Challenger završio se neslavno usled ruptura u oplati balona, problema s propanskim gorionicima i neispravnog auto-pilota. Foset se, međutim, nije predavao: ponovo je naduvao svoj balon i poleteo, ovoga puta iz Misurija 13. januara 1997. godine i preleteo Atlantik bez ikakvih problema. Pet dana kasnije, smrzavajući se u kapsuli iznad Saudijske Arabije, Foset je zaključio da troši mnogo više goriva za održavanje visine i kursa nego što je planirao i da nema ni teoretske šanse da kompletira krug. Imao je problema i sa Libijcima i Iračanima koji mu nisu dozvolili prelet preko svoje teritorije tako da je trošio dragoceno gorivo kako bi izbegao protiv-avionsku artiljeriju. Nakon šest dana leta, pošto je oplovio polovinu globusa, duboko razočaran spustio se u Indiju. Naredni pokušaj iz 1998. godine umalo mu nije odneo život pošto se zapaljeni balon sa 8800 metara visine stropoštao u Koralno more severoistočno od Australije.

RAZOČARANJE: Najveće razočaranje Foset je doživeo u martu 1999, kada je dvojac Pikar–Džons konačno obleteo zemljinu kuglu u balonu. Od tada pa do danas Foset pokušava da postane prvi čovek koji je izveo istovetan poduhvat, ali potpuno samostalno. U još jednom neuspešnom pokušaju prošlog avgusta Foset je postavio svetski rekord u neprekidnom letenju balonom (12 dana i 12 časova) pre nego što se stropoštao na jednu farmu stoke u Brazilu.

Ove godine Foset ništa nije prepustio slučaju. Opredelio se za kružni let iznad južne hemisfere, gde inače živi fini svet, poput Australijanaca i Novozelanđana, i tako izbegao da se nateže oko preleta s ćudljivim vladarima država tropske i suptropske regije. Osim toga, put preko južne hemisfere mnogo je kraći od puta preko ekvatora, a pri tom ipak dovoljno dug da bi bio priznat kao svetski rekord. Kako bi se u potpunosti spremio za izazov, Foset je imao pripreme u Koloradu koje su se uglavnom svodile na trčanje u etapama od po deset kilometara na visini od 3500 metara, ali i na logičke vežbe kojim je svoj mozak pripremao za ispravno rasuđivanje u uslovima sniženog vazdušnog pritiska.

Sam balon je, po takozvanom Rozije modelu, projektovao i napravio Donald Kameron u svojoj firmi Cameron Baloons u Bristolu. U gornjem delu balona je helijum koji zauzima oko 80 odsto zapremine. Helijum je lagan, stabilan i hemijski potpuno inertan gas koji obezbeđuje glavni deo potiska. Ostatak zapremine balona ispunjen je toplim vazduhom koji dogrevaju tri gorionika postavljena u grlu balona. Variranjem temperature toplog vazduha postiže se lagana i kontrolisana promena visine. Kao gorivo koristi se komprimovana mešavina propana i etana smeštena u 40 eksternih rezervoara. Za vrh glavne kupole vezan je "šator" ispod koga se nalazi manje helijumsko jezgro. Ovo drugo jezgro u sprezi s većim daje potrebnu stabilnost u uslovima brzih vazdušnih strujanja. S podvešenom kapsulom balon je visok oko 55 metara.

Balon nema sopstveni pogon – da bi se kretao, neophodan mu je vetar. Pravac kretanja održava se tako što se balon podiže i spušta na visinu na kojoj duvaju vetrovi željenog pravca. A da bi pilot uopšte mogao da ode na spavanje, ugrađen je i auto-pilot koji upravlja gorionicima tako da balon leti na konstantnoj visini. Kapsula (gondola) balona Spirit of Freedom napravljena je od kevlara i karbonskih vlakana i napunjena skupom komunikacionom i navigacionom opremom. U opremu spadaju i dva grejača koja u kapsuli održavaju pristojnu radnu temperaturu.

... I TRIJUMF: U poslednjem, šestom pokušaju Foset je poleteo iz Nortama u Australiji 19. juna 2002. Vetrovi su ga nosili preko južnog Pacifika, Čilea, Argentine, južne Afrike i Indijskog okeana. Kurs balona meren je pomoću globalnog satelitskog sistema za pozicioniranje i navigaciju (GPS), a kontakt sa zemljom bio je permanentan i višestruk: satelitski telefon i imejl predstavljali su primarno sredstvo komunikacije dok je visokofrekventni radio dometa 150 kilometara služio kao rezerva. Zbog štednje elektrike, poruke su se, ipak, razmenjivale vrlo retko.

Komunikacija je ovde veoma bitna: na zemlji su za Foseta radili brojni stručnjaci za meteorologiju, balonsku tehniku i kontrolori leta koji vode računa da neka "tvrda letelica" ne naleti na balon. Naravno, tu je i Badvajzer, sveprisutni glavni sponzor. Važniji od svih su meteorolozi: zahvaljujući pravovremenom upozorenju, Foset je uspeo da izbegne tri velike usputne oluje i upravlja visinom svog balona tako da ga vetrovi nose uvek u željenom smeru. U slučaju nesreće, Fosetu je na raspolaganju bila i oprema za spasavanje slična onoj koju koriste vojni piloti.

Šta je to što ovaj poduhvat čini tako teškim? Dugolinijski letovi izvode se, po pravilu, na visinama od pet do deset kilometara, pri temeraturi daleko ispod nule. Foset boravi u tesnoj, stvarima nabijenoj kapsuli koja nije hermetizovana (svega 5,5 kubika vazduha, manje nego u prosečnom zatvoru), boreći se sa vazdušnim strujama, ćudima tehnike, olujama i nesanicom (četiri sata spavanja dnevno u vreći na tvrdoj podlozi, u nastavcima od po 45 minuta). Tokom dana sunce zagreva gas u balonu tako da on ima tendenciju da se nekontrolisano podiže, dok se tokom noći gas hladi i visina počinje da se spontano smanjuje. Samo u kratkim vremenskim intervalima balon leti po horizontalnoj liniji bez intervencije pilota. Za razliku od Pikara i Džonsa koji su spavali naizmence i imali hermetizovanu kabinu, Foset se u uslovima niskog pritiska nije odvajao od maske za inhaliranje kiseonikom skidajući je samo između dva zalogaja hrane. Fosetovi obroci su uz to jednolični i bezukusni, sastavljeni od dehidriranih namirnica koje nakon prskanja vodom na kratko poprime jestivi oblik. Najrizičniji deo leta skopčan je sa napuštanjem kapsule i izlaskom na plastični krov tokom ručne zamene ispražnjenih rezervoara sa gorivom, pri brzini leta od oko 100 km/h (Fosetov balon ume da leti i preko 300 km/h). No, i pored svih muka, najveće poniženje svakako je korišćenje primitivnog toaleta sastavljenog od kofe i flaše čiji vas neprijatni miris prati nedeljama.

Obruč oko planete zatvoren je 2. jula kada je balon Spirit of Freedom na visini od 9000 metara, negde u moru južno od Australije, preleteo 117. stepen istočne geografske širine. Let za pun krug dug 31.380 kilometara trajao je 12 dana, 12 sati, 16 minuta i 13 sekundi. Ovoga puta Foset nije morao da se petlja sa Sadamom i Gadafijem, a imao je i dovoljno goriva i kiseonika. Bio je to uspešan, samim tim i dosadan let, uz svega par minornih problema: 23. juna našao se na samo pedesetak metara iznad vode pritisnut kišom i olujom. Samo dan kasnije, jedan od gorionika smrzao se u uključenom položaju, balon se pregrejao a Foset se našao blizu teoretskog plafona leta. Najveći problemi, međutim, pojavili su se na samom kraju poduhvata, prilikom spuštanja balona, pošto je iznad dostupnog australijskog kopna vladalo rđavo vreme sa jakim vetrovima. Trenutak sletanja zato je neprestano odlagan, s obzirom da je bilo skoro nemoguće naći pogodnu tačku u zavetrini. Foset se naprasno prizemljio tek dva dana kasnije i tom prilikom jedva spasao živu glavu – pošto mu nije uspelo da odmah ispumpa balon, vetar ga je ponovo zahvatio i više od 20 minuta ga tumbao i razvlačio po tlu. Kada se balon nekako izduvao, a ugruvani Foset iskobeljao iz prevrnute kapsule i gomile užadi, prvi su ga pozdravili farmeri sa jedne od najvećih stočnih farmi u Australiji, u zabiti oko 300 kilometara južno od Brdsvila.

Foseta je najrečitije pohvalio Ričard Brenson, još jedan milioner koji je bezuspešno pokušavao da izvede identičan podvig: "Ono što je Foset uradio smelije je od Lindbergovog leta preko Atlantika. Bar nekoliko puta bio je na ivici smrti a ipak nije odustao." Foset je za kraj jula najavio svoj novi poduhvat: let zmajem u stratosferu, na preko 20 kilometara visine. "Sama pomisao na ovo me prožima jezom", kaže Brenson, "pokušaću da ga odgovorim od ove sulude ideje." Znajući Foseta, ne treba ni sumnjati da Brenson u ovome neće uspeti. Na pitanje zašto je šest puta izlagao opasnosti sopstveni život pokušavajuću da uradi skoro nemoguću stvar, Foset hladno odgovara: "Zato što je to divna avantura."

I Fosetov balon Spirit of Freedom već je postao deo istorije: nalazi se na putu za Smitsonijan institut gde će se naći na počasnom mestu, odmah do Lindbergovog "Duha Sent Luisa".

(Vreme #601)

Elektronsko-ekonomski aušvic

Očajni ljudi čine očajničke pokušaje. Ova stara izreka najbolje opisuje nameru izraelske vlade da duž zelene linije, to jest, granice sa Zapadnom obalom, pretežno naseljenom Palestincima, instalira "specijalni sistem za pojačani nadzor i kontrolu". U stvarnosti, radi se o izgradnji sofisticirane barijere koja bi jednom za svagda odvojila Izraelce od Palestinaca i onemogućila ove druge u nastojanju da se ilegalno infiltriraju u jevrejsku državu.

Projekat "virtuelne ograde" obuhvatiće instalaciju specijalnih senzora duž granice koji će izraelskim snagama za brze intervencije automatski dojavljivati svaki pokušaj nedozvoljenog ulaska u Izrael. U pitanju je poslednja reč tehnike: senzori se neće oslanjati na fizičke barijere, a po potrebi moći će da se transliraju u dubinu sopstvene ili protivničke teritorije. Novi sistem graničnog obezbeđenja pod radnim nazivom Merhav Tefer biće automatski aktiviran ukoliko izraelska vlada donese odluku da se naprečac povuče sa Zapadne obale (nešto slično već se desilo u maju 2000. godine prilikom izraelskog povlačenja iz Libana).

KARAKTERISTIKE: U završnoj fazi novi elektronski zaštitni pojas biće širok oko pet i dug oko 350 kilometara, a vlada će uložiti još dve milijarde šekela (450.000.000 dolara) u podizanje fizičkih prepreka u oblastima gde se jevrejska i arapska naselja prepliću, ili nalaze u neposrednoj blizini (Jerusalim i Tulkarm). Investicija će prvo biti realizovana u zonama gde palestinski bombaši samoubice ulaze u Izrael (pojas Gaze, znatno manji po veličini, već je ograđen), ali i tamo gde se Jevreji i Palestinci prepiru oko sitnica.

"Hoću da mi vrate moju kosačicu za travu i makaze za živicu", kaže vremešni Palestinac koji je pre 25 godina pozajmio svoj alat jevrejskim komšijama i nikad ga nije dobio natrag. "Kosačica ostaje kod nas dok se ne potpiše novi mirovni sporazum. Osim toga, Palesticni su bučni, imaju idiotsku muziku koja podseća na dobovanje noktiju po stolu, njihovi psi nakljukani su laksativima i kake po našim dvorištima", uzvraćaju jevrejski susedi.

Projekat razdvajanja naišao je na oštre kritike kako Izraelaca tako i Palestinaca, naravno, iz sasvim suprotnih razloga. Mnogi Izraelci tvrde da ograda neće sprečiti bombaše samoubice, ali da će pomoći vojsci i policiji da čvršće kontrolišu čitavu državu. Zabrinuti su i jevrejski naseljenici koji su izgradili brojna naselja na Zapadnoj obali odtkada je 1967. godine Izrael okupirao ovaj deo teritorije, strahujući da će se privremeni betonski i elektronski zidovi vremenom pretvoriti u trajne, ostavljajući ih i s pogrešne strane granice. Portparol doseljenika Ezra Rozenfeld tvrdi: "Bude li se Izrael vratio na granice od pre 1967. godine, jedan međunarodni aerodrom naći će se na samo deset kilometara od palestinskih terorističkih uporišta." A na samu pomisao da će barijera proći kroz (za obe strane sveti grad) Jerusalim i tako udariti temelj kasnijoj trajnoj podeli grada, ramenima sležu i Izraelci i Palestinci. Iako je uvreženo shvatanje da je istočni Jerusalim arapski, u njemu živi i dosta Jevreja, tako da je nemoguće provući bilo kakvu demarkacionu liniju kroz grad a da mnogo ljudi obeju vera ne ostane na "pogrešnoj strani". Osim toga, Jevreji se zaklinju da je "nepodeljeni Jerusalim večni glavni grad Izraela".

ZELENO SVETLO: Možda se baš zbog toga izraelski premijer Šaron (kao i većina desno orijentisanih političara) dugo opirao ovoj ideji: pre svega, ona od Izraela zahteva da povuče jasnu granicu prema susedima, a to je nešto što nijedan izraelski političar do sada nije želeo da učini. Osim toga, izgradnja ograde skopčana je s ogromnim troškovima (oko milion dolara po kilometru). Zeleno svetlo dato je tek kada je obelodanjeno da je najveći broj bombaša samoubica ušao u Izrael upravo preko zelene linije.

I dok mnogi Izraelci ipak vide razliku između Zapadne obale i otadžbine, nova granica je za Palestince samo još jedna prepreka više u zemlji koja je ionako ispresecana nebrojenim kontrolnim punktovima. "U ovoj oblasti postoji 11 palestinskih sela koja će Izrael konfiskovati i asimilirati za potrebe svog rasističkog projekta", kaže Halil Tofak, palestinski kartograf. "Palestincima neće biti dozvoljeno da obrađuju svoju zemlju jer će ona biti anektirana." Osim toga, postoji bojazan da će u bliskoj budućnosti Izrael zalupiti vrata mirovnim pregovorima ostavljajući Palestince zatočenim u "ekonomskom Aušvicu", dodatno pogoršavajući ionako tešku ekonomsku situaciju.

Svejedno, Izraelci su već položili prve betonske ploče i elektronske vodove duž zelene linije, na sto kilometara dugom potezu od Salema ka Tel Avivu. Izraelskim dunđerima nije lako – prinuđeni su da nose puške, pancire i vojničke šlemove, s obzirom na to da se prva palestinska naselja nalaze na puškomet od "gradilišta". S najvećim entuzijazmom na posao gledaju izraelski obaveštajci i bezbednjaci. Tako general Jicak, komandant granične policije duž zelene linije, tvrdi da će nova ograda stoprocentno zaustaviti teroriste: "Ograda koju smo kompletriali 1994. godine duž pojasa Gaze već je dokazala svoju vrednost – nijedan bombaš samoubica nije došao s te strane. Iako u početku nećemo imati kompletnu ogradu duž čitave Zapadne obale, nju neće biti lako zaobići pošto naši vojnici prate sve pokrete iza zelene linije".

Tehnički gledano, ograda je zamišljena kao kombinacija mehaničkih prepreka i savremene elektronike. U svom većem delu, biće napravljena od bodljikave žice. Tamo gde se ograda nađe u dometu kalašnjikova i snajpera iz obližnjih palestinskih naselja, biće podignuti betonski zidovi. Na najkritičnijim mestima biće podignuta tri metra u visinu, elektrificirana i načičkana kamerama i senzorima osetljivim na pokret. Tamo gde bude potrebe, položaj granice će se tumačiti "fleksibilno". Pošto, recimo, izraelski general Šaul Mofaz ima kuću u naselju Kohav Jair, na samoj zelenoj liniji, granica će biti pomerena 500 metara u dubinu susednog palestinskog sela Falamah kako betonski zid ne bi bio podignut tačno ispred generalove kuće.

I dok umereni Palestinci na čelu s Arafatom gledaju na ovaj projekat kao na kršenje Sporazuma iz Osla koji garantuje slobodan protok ljudi i robe, radikalne organizacije poput Hamasa i Islamskog džihada trljaju ruke. Jedan od Hamasovih zvaničnika kaže da je ovo velika pobeda za Palestince: "Ko još priča o koegzistenciji? Niko! Izraelci su rešili da pobegnu iza svoje ograde. Ona neće sprečiti naše bombaše, ali će zato izbrisati poslednje tragove dobre volje između Palestinaca i Izraelaca".

ISTORIJA: Izuzev što je zasnovana na najsavremenijim naučno-tehnološkim dostignućima, izraelska unilateralna separacija od Palestinaca nije preterano originalna. Prvi materijalni tragovi ograđenih ljudskih zajednica potiču upravo s Bliskog istoka i stari su skoro deset milenijuma. Stari zavet pominje drevni grad Jerihon, iznad koga se dizala visoka stražarska kula, ograđena masivnim zidom i dubokim šancem. Vremenom su fortifikacije postajale jače i složenije, a graditeljski poduhvati sve monumentalniji. Gradnja Velikog kineskog zida počela je u sedmom veku p. n. e. da bi pet vekova kasnije zid dostigao dužinu od preko 5000 kilometara. Ova drevna brana civilizovane Kine od divljih severnih plemena restaurirana je u XIV veku, u vreme dinastije Ming, a radovi na dodatnih 1000 kilometara potrajali su duže od 200 godina. Rimski vladari, pre svih Trajan i Hadrijan, podigli su u I i II veku čitav sistem zidova i utvrđenih linija po obodu imperije koja se protezala sve do Hadrijanovog zida u Britaniji.

Prohujali su vekovi, drvo i kamen ustupili su mesto čeliku i betonu, ali je princip ostao isti. U nastojanju da drže Nemce na odstojanju, Francuzi su duž svoje istočne granice sazidali liniju Mažino, tehničko čudo dugo preko 900 kilometara koje se pružalo od Švajcarske do Ardena u Belgiji. Linija Mažino sastojala se od nebrojnih utvrđenih tačaka, bunkera i kupola s fiksnim ili pokretnim krovom. Ova uporišta, najčešće načinjena od betona ili uklesana u prirodni kamen, okružena bodljikavom žicom, minskim poljima i protivoklopnim zamkama, bila su povezana lavirintom tunela i internom železnicom. Svaka utvrđena tačka imala je jaka čelična vrata, podzemni izvor energije, filtere za vazduh, prostorije za odmor i spavanje. Maršal Peten imao je veliko poverenje u "filozofiju" linije Mažino tvrdeći da je "rizik minimalan, a komfor maksimalan". U maju 1940. nemački Blitzkrieg protutnjao je Belgijom i Holandijom tako da su se Nemci našli "iza leđa" linije Mažino a da je nigde nisu frontalno napali: najveći delovi ove monumentalne instalacije osvojeni su praktično bez ispaljenog metka. Nakon rata Peten je pogubljen, a francuski farmeri su od države otkupili velike delove linije Mažino kako bi u njenim mračnim podrumima i vlažnim lagumima gajili pečurke.

Nemci su krajem Drugog svetskog rata mnogo uložili u izgradnju linije Zigfrid koja je trebalo da zaštiti industrijsko srce Nemačke od invazije saveznika iz pravca Luksemburga, Holandije i Francuske. Strateški gledano, Zigfrid je bio bolje osmišljen od linije Mažino: zaobilaženje je bilo praktično nemoguće, a umesto jednog prstena odbrane postojala su dva, kombinovana s prirodnim preprekama kao što je reka Rajna. Saveznici su uspeli da naprave prvu brešu u oktobru 1944, ali su bukvalno ostali bez goriva tako da je Zigfrid opstao sve do marta 1945. Za razliku od linije Mažino, Zigfrid je pao tek pošto su obe strane prosule more krvi.

Treba pomenuti da je Hitler celog života sanjao da podigne "atlantski zid" od severne Norveške do Pirineja iza kojeg bi ostali Englezi i Amerikanci. Ova fantazija materijalizovana je samo u jednom svom delu, od Kalea do Šerbura u severnoj Francuskoj, prevashodno zahvaljujuću angažovanju maršala Ervina Romela. "Rat će biti dobijen ili izgubljen na ovim plažama", govorio je Romel, "imaćemo samo jednu šansu da zaustavimo neprijatelja, i to dok je u vodi i bori se da izađe na kopno." Ovaj odbrambeni pojas Nemci su izgrađivali zapanjujućom brzinom i upornošću, angažujući više od pola miliona radnika. Bunkeri su zidani uglavnom od betona, dok se čelik, kao deficitaran materijal, obezbeđivao "kanibalizovanjem" linije Mažino. U svom izgrađenom obliku, obalski front imao je preko 9000 bunkera, od kojih su neki imali zidove deblje od tri i po metara. Romel je lično dizajnirao zapreke na plažama i dublje u unutrašnjosti često crpeći inspiraciju iz srednjovekovnih udžbenika ratovanja. Tako su nikle piramide od betona, ježevi sačinjeni od tri železničke šine spojene pod pravim uglovima, betonski i čelični šiljci okrenuti ka moru na čijim se vrhovima nalazio eksploziv, višestruke prepone od bodljikave žice... Razbacano je na hiljade nagaznih mina, planski su poplavljena polja koja su s plaža vodila u unutrašnjost, a hoteli s pogledom na more pretvoreni su u mitraljeska i artiljerijska gnezda. Ipak, sve to nije bilo dovoljno – svanuo je 6. jun 1944. godine i saveznici su se uspešno iskrcali u Normandiji. "Najduži dan" odneo je brojne živote na obe strane, ali konačan ishod rata više nije dolazio u pitanje.

NOVE PODELE: Posleratna Evropa donela je nova savezništa i nove podele. Istok i Zapad međusobno su se odelili preprekama i zidovima koji su bili jednako opipljivi kao i Zigfrid ili linija Mažino. "Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, spuštena je gvozdena zavesa nad Evropom", govorio je ser Vinston Čerčil 1946. godine. Za razliku od zidova koji su u prošlosti podizani u odbrambene svrhe, gvozdena zavesa uglavnom je služila Istoku da spreči sopstvene građane u pokušaju da pobegnu na Zapad, naročito u podeljenom Berlinu, gde je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka odliv građana Nemačke Demokratske Republike poprimio masovne razmere (2000 ljudi nedeljno). Po prvi put u istoriji javila se realna opasnost da jedna država bude samoukinuta usled "manjka zainteresovanih", to jest, nedostatka podanika.

Granica između Istočnog i Zapadnog Berlina zatvorena je 13. avgusta 1961. godine. Operacija je osmišljena i izvedena u najvećoj konspiraciji, pod formalnim vođstvom Eriha Honekera, takoreći bez pisanih dokumenata. Ono što je u startu izgledalo kao malo jača seoska taraba vremenom se pretvorilo u zamršeni sistem zidova, prepreka, vatrenih tačaka i neprelaznih osmatračnica. Džon Kenedi je 1963. godine obišao zid, ali je njegovo čuveno Ich bin auch ein Berliner ostalo bez opipljivog efekta (izuzev moralnog). Skoro četvrt veka kasnije, 1987. godine, Berlin će posetiti još jedan američki predsednik: ovoga puta Ronald Regan uspeva da od Mihaila Gorbačova iznudi konkretne korake u pravcu rušenja zida. Od maja do septembra 1989. godine, na hiljade Istočnih Nemaca prebeglo je na Zapad koristeći liberalizaciju režima na mađarsko-austrijskoj granici. Početkom novembra izbijaju masovne demonstracije u Istočnom Berlinu, preko milion ljudi okupljeno je na Aleksanderplacu. Lišena podrške velikog brata s Istoka, istočnonemačka vlada doživela je kolaps, a 9. novembra 1989. ogromna masa ljudi i fizički je uništila najveći simbol hladnog rata, koji danas postoji samo u tragovima.

Berlinski zid formalno je predstavljao granicu između Istočne i Zapadne Nemačke, a u stvarnosti opipljivu granicu između dva poimanja života. Bio je dug 155 kilometara, od toga je 110 km otpadalo na državnu, a 45 km na gradsku granicu. Više od 35 km zida prolazilo je kroz urbane, gusto naseljene gradske teritorije. Zid je predstavljao i ozbiljnu fizičku prepreku, a ne samo literarni simbol u glavama podanika dvaju nepomirljivih sistema: više od dve trećine zida otpada na betonske ploče visoke preko tri metra, svaki drugi metar bio je ojačan bodljikavom žicom, zapreke za motorna vozila bile su postavljene na preko 100 km dužine, a kontaktna ograda (električna, osetljiva na dodir) u dužini od 120 km. Duž zida bile su postavljene 302 osmatračnice, 20 dobro naoružanih bunkera, kao i koridor s psima. I pored toga, zid je bio delimično porozan tako da je oko 5000 dovitljivih osoba uspelo da s Istoka prebegne na Zapad. Nisu svi bili te sreće: 3200 ih je tom prilikom uhapšeno, oko 200 ubijeno, a najmanje još toliko ranjeno.

JEDNA ODOLEVA: Jedna prepreka ipak odoleva vremenu: demilitarizovana zona (DMZ) između dve Koreje, postavljena duž 38. paralele, već gotovo pola veka predstavlja najbolje čuvanu veštačku granicu na svetu. DMZ je toliko temeljno očišćena od ljudskog prisustva da su se u njoj spontano obnovile mnoge životinjske vrste koje su bile na ivici istrebljenja, među njima i čuveni korejski tigar. S obe strane zone dugačke 250 i široke četiri kilometra načičkano je gotovo 2.000.000 vojnika spremnih da počnu treći svetski rat na najmanji povod: 1.000.000 na severu, 600.000 na jugu, plus 37.000 američkih vojnika. A da tenzija bude uvek na vrhuncu, staraju se majstori razglasa sa severa, koji s gigantskih zvučnika emituju "prigodne" marševe i političke govore, kad god na severu ima struje.

Na istom potezu Južnokorejci su napravili najveće minsko polje na svetu. Severnokorejci su poboli najveću dršku za zastavu, visoku preko 160 metara. Sama zastava dugačka je 30 metara i teška oko 300 kilograma. Ovde su podignute jedine dve vodene brane na svetu za ratne potrebe: južnokorejska brana je "defanzivna" jer je napravljena tako da zadrži poplavu koju bi Severnokorejci mogli da izazovu planskim rušenjem svoje "ofanzivne" brane. Rat između dve Koreje zapravo još uvek traje pošto zvanični mirovni sporazum nikada nije potpisan. Bude li jedan Severnokorejac prekoračio demilitarizovanu zonu, Amerika je, prema jednoj rezoluciji UN, automatski u ratu. Čak ni povremeni susreti delegacija dveju Koreja u Panmundžomu, jedinom mestu gde je moguće preći kroz DMZ, nisu bez provokacija: dugogodišnji sukob oko veličine zastavica na pregovaračkom stolu rešen je tako što su se Severnokorejci opredelili za dužu, a Južnokorejci za širu zastavu.

Ako se držimo istorijskih činjenica i za trenutak zaboravimo na Koreju kao na izuzetak koji potvrđuje pravilo, ispada da je svaki zid osuđen na propast. Biblija kaže, a ona nikad ne laže, da su neosvojive zidine Jerihona Izrailjci razrušili gromoglasnim duvanjem u trube. Varvari su na kraju opljačkali i zapalili Rim ne hajući previše za Hadrijanove i Trajanove fortifikacije. Čak je i Berlinski zid, mereno istorijskom skalom, potrajao tek jedan tren. Teško je zato verovati da će Izrael uspeti da viskom, špaktlom i mistrijom jednom za svagda reši svoje nesuglasice s Palestincima. Najjačim su se pokazale one građevine koje su bile sazdane u glavama ljudi, a i one su trajale samo dok se neki Đordano Bruno nije dosetio da iz njih izvuče prvu ciglu.

(Vreme #599)